Opis proizvoda: Ribe - Emocije i Intuicija: Ovaj Horoskop Set Kristala - Ribe donosi duboku emotivnost i intuiciju svim Ribama. Ovaj znak je poznat po svojoj saosećajnosti i maštovitosti. Moćni kristali za Ribe: Kalcedon: Kalcedon pruža emocionalnu zaštitu od negativnosti i pomaže Ribama da ostanu povezane sa svojom kreativnom stranom. Posebno je koristan za podršku deci u razvoju njihovih psihičkih sposobnosti i zaštiti od negativnih energija. Rodonit: Rodonit je kamen saosećanja i emocionalnog balansa. Pomaže Riba da prevaziđu emotivne rane i ožiljke iz prošlosti, podstičući ljubav prema sebi i opraštanje. Ovaj kamen takođe gradi samopouzdanje i ublažava konfuziju. Aventurin: Aventurin čisti i aktivira srčanu čakru, donoseći emocionalnu ravnotežu i unutrašnji mir Ribama. Ovaj kamen takođe povećava kreativnost i motivaciju, inspirišući ih da idu napred sa samopouzdanjem. Labradorit: Labradorit podstiče maštovitost i smiruje preaktivan um kod Riba. Ovaj kamen je takođe moćan za razvijanje intuicije i pomaže im da ostanu uravnoteženi u promenljivim situacijama. Gorski Kristal: Gorski Kristal je kamen koji otvara um i srce Riba za više vodstvo i pomaže im da pronađu odgovore koje traže. Ovaj prozirni kamen čisti negativno energetsko polje i jača vezu sa višom svešću. Savršen Poklon za Ribe: Horoskop Set Kristala - Ribe je idealan poklon za sve Ribe koje žele uneti više emotivnosti i intuicije u svoj život. Ne radim lično preuzimanje Hvala

Opis proizvoda: Univerzalna Fascinacija Mineralima: Fascinacija kristalima i mineralima duboko je ukorenjena u ljudskoj istoriji, protežući se kroz vekove i kontinente. Ovi prirodni darovi Zemlje nose sa sobom čarobnu lepotu, duhovnu dubinu i beskrajnu raznolikost. Istinski Poklon za Kolekcionare: Naš Kristalni Set za Balans - 20 Sirovih Minerala nije samo kolekcija, već duboki prirodni blagoslov. Savršen je za kolekcionare početnike i sve one koji dele strast prema mineralima i kristalima. Divan Poklon za Sve Generacije: Zahvaljujući zgodnom pakiranju s odjeljcima za svaki mineral, ovaj set je odličan poklon i za decu koja gaje interesovanje za čuda kristala i minerala. To je putovanje koje će obogatiti svakog primaoca. Bogatstvo Tradicije i Moći: Dragulji i minerali su oduvek bili izvor intrige i fascinacije. Osim što su korišćeni za izradu umetničkih dela i nakita, služili su i kao alati, talismani i simboli moći. Ovaj set vas vodi kroz bogatu istoriju i značenje ovih dragocenih stvorenja Zemlje. Neka Svaki Mineral Bude Vaš Vodič: Svaki mineral u ovom setu ima svoju jedinstvenu energiju i simboliku. Od robusnog Crvenog Jaspisa do blistavog Rozenkvarca, svaki će vas voditi na putovanje otkrivanja unutarnjeg balansa. Prirodna Raznolikost: Set obuhvata 20 sirovih minerala, uključujući Pirit, Kristalni Kvarc, Zeleni Aventurin, Tektit, Selenit, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog minerala varira do 2cm. Ne radim lično preuzimanje hvala

Opis proizvoda: Ovan - Vatrena Snaga i Zaštita: Ovaj Horoskop Set Kristala - Ovan donosi vatrenu snagu i zaštitu svim Ovnovima. Ovaj znak, kao prvi u zodijaku, predstavlja energičnost i hrabrost. Moćni Kristali za Ovna: Turmalin: Turmalin okružuje Ovnove zaštitnom energijom i budi strast i moć. Ovaj kamen također pomaže u oslobađanju stresa i negativne energije, savršeno prateći Ovnovu dinamičnu prirodu. Jaspis: Jaspis je idealan za Ovnove jer im pomaže da pažljivo razmisle pre nego što deluju, pružajući im jasnoću i temelje za donošenje odluka. Takođe podstiče vitalnost i visoku energiju. Ametist: Ametist je prirodni stresolik za žestoke Ovnove. Ovaj kamen podiže raspoloženje, smanjuje stres i pomaže Ovnovima da sačekaju druge dok sustignu njihove velike ideje. Rozenkvarc: Rozenkvarc čisti emocionalne toksine i pomaže Ovnovima da se otvore prema ljubavi, uključujući i ljubav prema sebi. Ovaj kamen donosi harmoniju i ljubaznost. Gorski Kristal: Gorski Kristal pojačava energiju i nameru Ovnova, pomažući im da brže ostvare svoje ciljeve i snove. Savršen Poklon za Ovna: Horoskop Set Kristala - Ovan je idealan poklon za sve Ovnove koji traže više snage i zaštite. Neka ovi kristali budu vaš vodič ka hrabrijem i strastvenijem životu. Zodijak i Kristali za Sve: Ovaj set je za svakoga, bez obzira na nivo iskustva. Unesite vatru i zaštitu u svoj život pomoću ovih prirodnih kristala. Kako poručiti? Poslati poruku Ne radim lično preuzimanje Hvala

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Album za mirisljave blokcice 312 PanGraf Skroz pun Kassandra album za mirišljave blokčiće (tzv binder) Izdavač: PanGraf Novi Sad Godina je stavljena proizvoljno; Binder je u dobrom stanju; ima 4 lista sa ukupno 48 mesta (džepa); u svakom džepu ubačeno je po dva papirčeta (ima ih 96 minimum); korice su pohabane, te imaju uši. NAPOMENA: Binder nije popunjem papirićima iz neke konkretne kolekcije. Dakle, niju u pitanju niz numerisanih papiriča koji idu po redu. Binder je jednostavno napunjen sa raznim Kasandra papirićima. Kasandra (šp. Kassandra) venecuelanska je telenovela, produkcijske kuće RCTV, premijerno emitovana tokom 1992. i 1993.[1] U Srbiji je premijerno prikazivana 1997. na Trećem kanalu Radio-televizije Srbije.[2][3][4][5] Sinopsis Putujući cirkus dolazi u malu varošicu, a jedna članica trupe se porađa, ali umiru i ona i njena beba. U isto vreme, Andreina Aroča, kćerka bogatog veleposednika, rađa devojčicu i takođe umire na porođaju. Njena maćeha Erminija, ambiciozna i beskrupulozna žena, ima blizance iz prvog braka i želi da oni sve naslede. Zbog toga uz pomoć verne sluškinje uzima mrtvorođenče i podmeće ga kao dete svoje pastorke, a njenu bebu odvodi u cirkus. Sledećeg dana cirkus napušta grad i Andreinina kćerka odlazi sa njima. Posle dvadeset godina cirkus ponovo dolazi u malu varošicu. Kasandra je sada prelepa mlada žena koju su obećali zgodnom bacaču noževa po imenu Randu. Međutim, ona upoznaje Luis Davida, jednog od Erminijinih sinova i oni se zaljubljuju jedno u drugo. Igrom slučaja, on mora da napusti grad i kada njegov blizanac Ignasio sazna da je Kasandra pravi naslednik bogatstva Aroča, odlučuje da je oženi. U noći nakon venčanja, on biva misteriozno ubijen, a da Kasandra to i ne zna. Luis David se vraća. Odlučuje da pronađe ubicu svog brata i preuzima njegov identitet. Sumnja pada na mladu udovicu, koja ni ne sluti šta se dešava... Zanimljivosti Produkcijska kuća Televisa je 2005. napravila svoju verziju Kasandre pod naslovom Peregrina.[2] Kasandra je ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao TV serija na španskom jeziku koja je emitovana u najviše država (128). Koraimu Tores (Kasandru) umalo nije ubio obožavalac u Bosni i Hercegovini tokom promocije telenovele. Naime, hteo je da liši Kasandru svih patnji i bola. U Indoneziji je vlada saopštila „da je nedopustivo da se zbog telenovele Kasandra ne ide na posao“. U Bosni i Hercegovini gledaoci su bili zgroženi kada je Kasandra bez objašnjenja nestala sa malih ekrana. Američki Stejt Dipartment je priskočio u pomoć i zamolio gospodina Antonija Paeza iz Coral Pictures za savet. Nakon istrage, ustanovljeno je da bosanskohercegovačka televizija nikada nije kupila prava emitovanja za Kasandru. Priznali su da su preuzimali signal jedne druge televizije iz regiona, a kada to više nije bilo izvodljivo, morali su seriju skinuti sa programa. Pošto je gospodinu Paezu bilo jasno u kakvoj je situaciji ta televizija bila u devedesetim godinama, poklonio joj je svih 150 epizoda Kasandre. Zbog nezapamćene euforije koju je ova telenovela izazvala na Balkanu, glumci Koraima Tores (Kasandra) i Enri Soto (Randu) su posetili Bugarsku, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, kao i mnoge druge zemlje širom sveta. Kada je Kasandra greškom optužena za ubistvo, građanska inicijativa iz mesta Kučevo u Srbiji je poslala pismo venecuelanskoj vladi i bivšem predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću, u kojem su tvrdili i zahtevali: „Mi znamo da je Kasandra nevina - oslobodite je optužbe!“. Godine 2011, master video telenovele je kolor-korigovan i očišćen od analognog šuma radi boljeg kvaliteta slike...

Masaža lica jednostavno mora biti sastavni deo vaših svakodnevnih beauty rituala ako želite što duže da sačuvate kožu od bora, ako želite da uvek izgleda sveže i glatko. Zato je tu Flawless roler za lice – da vam pomogne u nezi i učini da blistate punim sjajem! Flawless roler za lice je revolucionarni proizvod koji će produžiti mladalački izgled vaše kože lica. Šta on ustvari radi? Flawless roler na svom vrhu ima kamen roze boje kojim prelazite preko svih delova lica i masirate ih, a dok to radite on istovremeno neprestano vibrira. Na taj način se pobojšava cirkulacija, ali i vazodilatacija, odnosno širenje krvnih sudova pod dejstvom toplote. Zašto je to važno? Zato što bolja prokrvljenost znači manje bora, svežija, zdravija koža lica bez nepravilnosti. Roler za lice će vam poboljšavanjem cirkulacije poboljšati kvalitet kože lica generalno. Opustiće mišiće, toniraće kožu, smanjiće vrećice oko očiju, podbradak. Doprineće tome da se potkožno tkivo regeneriše i koža će biti čistija, zdravija, bez nakupljenih toksina. Takođe će doprineti tome da se ne zadržava tečnost, te tako nećete izgledati naduveno i otečeno. U pakovanju se ne dobija samo valjkasti deo, već i deo za predeo oko očiju. On je okrugao i njega je dovoljno samo prisloniti na deo ispod očiju i uključiti aparat da vibrira. To će smanjiti bore u predelu ispod očiju, prolongirati nastanak novih, smanjiti kesice i eliminisati crne kolutove. Time će lice dobiti na svežini. Izgledaćete odmorno i blistavo. Flawless roler za lice mogu koristiti i muškarci i žene. Radi na baterije koje se NE dobijaju u pakovanju. Iskoristite priliku da Flawless roler za lice kupite po znatno sniženoj ceni. Investirajte trajno u svoju zdravu i lepu kožu lica!

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

U dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Annelie Thorndike Andrew Thorndike Annelie Thorndike, rođena Kunigk (rođena 17. travnja 1925. u Klützowu, četvrt Pyritz; † 26. prosinca 2012. u Wolgastu) bila je jedna od najvažnijih dokumentarista u DDR-u. Annelie Kunigk rođena je u Pomeraniji. Otac joj je bio bravar u tvornici šećera, majka je poticala iz ribarske obitelji. Odrasla je u blizini Stargarda i nakon završetka srednje škole pohađala učiteljsko učilište, gdje je i diplomirala 1944. godine. Od 1945. godine živjela je kao učiteljica u Penzlinu, gdje je pomagala u obnovi škole. 1946. pridružila se SED-u. 1949. godine preuzela je upravljanje središnjom školom Martina Andersen-Nexöa u Penzlinu, koju je osnovala. 1950. upoznala je Andrewa Thorndikea, koji je u Penzlinu snimao dokumentarni film The Way Up. Od 1952. radila je s njim. Vjenčali su se 1953. [1] S filmovima poput Ti i neki drug (1955.), Teuton Sword Company (1958.) [2] i prije svega dvodijelnim dokumentarnim filmom Rusko čudo (1963.) Annelie Thorndike postala je poznata na nacionalnoj i međunarodnoj razini. Na sva tri filma surađivala je s Paulom Dessauom kao skladateljem i sa suprugom Andrewom Thorndikeom, koji je ujedno bio jedan od najvažnijih redatelja DEFA-inog dokumentarnog filma. Annelie Thorndike izabrana je u Narodnu komoru kao članica Kulturbunda 1963. godine, kojoj je pripadala do 1971. godine. Od 1967. bila je članica uprave, a od 1980. članica predsjedništva Udruženja filmskih i TV stvaratelja DDR-a koje je osnovao Andrew Thorndike. Od 1973. do 1989. bila je predsjednica „Odbora Međunarodnog tjedna u Leipzigu za dokumentarni i kratki film“, koji je bio odgovoran za organizaciju Tjedna dokumentarnog filma u Leipzigu. Dugo je živjela sa suprugom u Potsdam-Babelsbergu. Nakon razvoda od Andrewa Thorndikea i duge i ozbiljne bolesti, samo je producirala sporadične male dokumentarce i pridružila se DEFA grupi Kinobox. 1985. snimila je kratki dokumentarni film Aufbruch o razaranju i obnovi Dresdena prema njezinom scenariju, a 1987. Sve ideje počinju kao san, portret potsdamskog fizičara Heinera Vollstadta. Nakon ponovnog ujedinjenja povukla se iz filmskog posla. Posljednji je put živjela u Heringsdorfu na baltičkom otoku Usedom.

Trajko Đorđević Kukar / FABRIKA LESKOVAC Rođen je 1850. godine u Leskovcu, u siromašnoj porodici. U devetoj godini ostao je bez oca te je morao da preuzme obavezu izdržavanja porodice. Učio je ćurčijski zanat a već u petnaestoj godini počeo je samostalno da se bavi trgovinom otkupljujući proizvode drvene izrade (jarmove, vile, lopate i dr.) i preprodajući ih po višim cenama. Nadimak Kukar stekao je zato što je prodavao gvozdene kuke za obramice, motke koje su se stavljale na rame za prenos tereta. Kada je stekao kapital od 300 groša, uložio ga je u razvoj preprodaje čamove građe koje nije bilo u Leskovcu. Po građu je išao pešice u Kruševac gde je kupovao dvoja kola raznih dasaka od čamovine, sa kojima je u povratku svraćao u Niš, gde je kola popunjavao gvožđem. Prvi tovar robe veoma brzo je rasprodao, a pošto je potražnja bila velika često je morao da putuje u Niš i Kruševac. Vremenom je počeo da sarađuje sa Austrougarskom i Nemačkom, i uvidevši, da je za razvitak posla potrebna stručna sprema i znanje jezika, poslao je svog sina Đoku prvo u Beograd, a zatim i u Beč gde je stekao znanja iz ekonomije. Jedno od svojih prvih preduzeća podigao je u ortakluku sa Jovanom Kocićem Gugučetom. Bila je to fabrika za izradu crepa i cigle pod nazivom `Kukar i Kocić`. 1911. godine otvorio je, sa sestrićem Jovanom Jovićem, fabriku za preradu metala i livnicu pod imenom `Prva srpska fabrika za livenje, preradu svih vrsta metala Kukar i Jović` u Leskovcu. Tokom izgradnje železnice u Leskovcu njegovi poslovi vezani za preradu metala su procvetali, a preduzeće je na kraju izraslo u najveću trgovačku kuću u Vranjskom okrugu. Za vreme Prvog svetskog rata njegove fabrike nisu radile a sa aktivnostima se nastavilo po završetku rata. 1926. godine, na mestu stare gvožđarske radnje, podignuta je nova četvorospratna palata u kojoj su smestili fabriku gvozdenog nameštaja i novoosnovanu fabriku sapuna i parfimerije „Trajko Đorđević - Kukar”. Vlasnici firme bili su Đorđe i Petar Đorđević. U fabrici su se proizvodili sapun za pranje, parfimisani sapun, medicinski sapun, antiseptička sredstva i sapun za industrijske svrhe. Kao na fotografijama.

Universal Nutrition amino 1900 (110 tableta) - amino kiseline u tabletama iz koncentrata i hidrolizata proteina surutke - pomažu u oporavku mišića nakon treninga - očuvanje mišićne mase (sprečavanje katabolizma) - podrška u izgradnji mišićne mase Period posle treninga je 'najosetljiviji' period kada je od izuzetne važnosti snabdeti telo što pre sa važnim amino kiselinama. Amino kiseline su gradivni blokovi proteina. Ukoliko ih telo nema na raspolaganju, proces katabolizma (razgradnje mišićne mase) je gotovo neizbežan. Bilo da radite na povećanju mišićne mase ili definiciji, suplementi na bazi amino kiselina bi trebalo da budu vaš prioritet. Pomoćiće vam u oporavku, koji je druga strana napretka i jako je važan zbog toga što se rezultati treninga postižu upravo u ovom periodu, i u izgradnji i očuvanju mišićne mase. Universal Amino 1900 sadrži amino kiseline u di- ili u tripeptidnoj formi, koji je bolji oblik od potpuno razgrađenih proteina hidrolizata iz surutke. Amino kiseline u ovom obliku su biološki odmah raspoložive za korišćenje. Tablete su takođe visoke farmaceutske čistoće i dobijene su iz koncentrata i hidrolizata proteina surutke i zato je vidno povećan sastav L-glutamina po tableti. Proizvod je namenjen kako ozbiljnim sportistima, tako i rekreativcima. *PDU = preporučeni dnevni unos; ** = preporučeni dnevni unos nije ustanovljen Sastojci: Extra-strength mešavina aminokiselina [koncentrat proteina surutke (iz mleka), hidrolizat proteina surutke (iz mleka), emulgator: sojin lecitin]; sredstvo protiv zgrudvavanja: dikalcijum-fosfat; voda; sredstva protiv zgrudvavanja: stearinska kiselina, magnezijum-stearat; farmaceutska glazura. Način upotrebe: Uzeti 1 porciju (4 tablete) tri puta dnevno, na prazan stomak, pre obroka i nakon treninga. Upozorenja: Ne preporučuje se mlađim od 18 godina, trudnicama, dojiljama. Ne preporučuje se osobama osetljivim na bilo koji od sastojaka. Preporučene dnevne doze se ne smeju prekoračiti. Napomene: Dodaci ishrani nisu zamena za raznovrsnu i uravnoteženu ishranu i zdrav način života. Pre upotrebe konsultovati lekara/farmaceuta. Informacije o alergenima: Sadrži mleko i soju. Može da sadrži tragove jaja, kikirikija, jezgrastog voća, riba, školjkaša i pšenice. Sadrži fenilalanin. Način čuvanja: Proizvod čuvati dobro zatvoren na suvom i hladnom mestu, daleko od direktnih uticaja toplote, vlage i svetlosti. Čuvati van domašaja dece. Proizvođač: Universal Nutrition Zemlja uvoza: SAD Zemlja porekla: SAD Uvoznik: Vitalikum d.o.o., Futog

KAHLA za RK MITIĆ - Četiri dezertna tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 17 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 670 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/32-31/100-kp/1032)

KAHLA za RK MITIĆ - Šest poludubokih tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 22,5 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1740 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/33-31/100-kp/1033)

WEDGWOOD, England-Tri plitka tanjira Caroline Williams (Na fotografijama, neki tanjiri ili neki delovi tanjira izgledaju tamniji - uzrok je veštačko osvetljenje,u prirodi nema te razlike) Dimenzije Prečnik: 26 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1200 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Tekst na poleđini: CINCINNATI ART MUSEUM (Slede osnovni podaci o muzeju i njegovoj zgradi) BASED MON ORIGINAL DRAWING BY CAROLINE WILLIAMS 1986 LIMITED EDITION, NEVER TO BE REPEATED /ZASNOVANO NA ORIGINALNOM CRTEŽU KEROLAJN VILIAMS OGRANIČENO IZDANJE 1986, NIKAD NEĆE BITI PONOVLJENO Tri žiga na dnu: WEDGWOOD© MADE IN ENGLAND of ETRURIA & BARLASTON (kružno oko imena; Etruria je naziv poseda na kojem je Josiah Wedgwood izgradio fabričke zgrade 1766. godine; nova fabrika podignuta je 1938-1940. godine u Barlastonu, u istom području, poznatom po proizvodnji porcelana, Stoke-on-Tent, gde se i danas nalazi proizvodnja, vizitorski centar i muzej Wedgwood) Kompanija Wedgwood koristi žig od oko 1940. godine. Tanjir je proizveden 1986. godine. offered exclusively by NEWSTEDT (iznad štita sa likom lava) Lorig Andrews Cinncinnati Žig prodavnice nakita, butika koji je imao ekskluzivno pravo prodaje tanjira. ENGRAVED BY THE * WEDGWOOD STUDIOS (kružno oko crteža dve graverste igle i graverske ploče) Josiah Wedgwood (Džozaja Vedžvud, 1730-1795), poznat kao “otac engleske keramike”, rođen je u porodici koja se keramikom bavila još od početka 17. veka. U početku je radio sa poznatim proizvođačem keramike Thomasom Whieldonom (Tomas Uild), do 1759. godine, kad su mu rođaci pomogli da pokrene sopstveni posao. Brak sa Sarom Wedgwood, daljom rođakom, koja je u brak unela zamašan miraz, pomogao mu je da realizuje svoje ideje. 1765. godine Wedgwood je stvorio novu vrstu keramike, koji je imporesionirao družbenicu kraljice Charlotte od Mecklenburg-Strelitza (Šarlot od Meklenburg-Štrelica), koja je izdala zvaničnu dovolu da ovaj tip keramike u nazivu nosi njenu titulu, što je omogućilo uspešnu prodaju u čitavoj Evropi. Vrhunac priznanja je bila porudžbina za izradu ogromnog servisa za 50 ljudi, koja se sastojao od 952 ručno oslikana komada, za rusku caricu Katarinu Veliku. Servis je isporučen, i danas se čuva u muzeju Ermitaž u Petrogradu. 1766. godine Wedgwood je kupio imanje Ethruria (Etruria), veliki posed na kojem je izgradio kući i fabričke zgrade. U svoje fabrike uveo je čitav niz industrijskih inovacija, kao i nove vrste keramike kao što su Black Basalt i Jasper Ware. Wedgwoodov najpoznatiji proizvod je “jasperware” (jaspis-keramika), tehnika inspirisana čuvenom “Vazom iz Portlanda”, koja potiče iz poslednjih godina pre n.e. Pre nego što je postigao željenu sličnost, Wedgwood je proizveo više od 3.000 uzoraka. Pri tom je koristio svoj izum, pirometar kojim se proverava temperatura u peći za keramiku, i na osnovu kojeg je izabran za člana Kraljevskog naučnog društva 1783. godine. Njegove fabrike proizvodile su replike originalnih predmeta iz antičkog perioda, pa i “Vaze iz Portlanda”, kao i “jasperware” modernog stila sa neo-klasičnim motivima. Josiah Wedgwood ujedno je bio i glava porodice Darwin–Wedgwood (Darvin-Vedžvud, kojoj je pripadao i Charles Darwin). Članovi porodice smenjivali su se u upravljanju preduzećem preko 200 godina. Prvi direktor koji nije bio član porodice bio je Arthur Bryan (Artur Brajan), koji je na čelu preduzeća zamenio Josiah Wedgwooda V , posle njegove smrti 1968. godine. Iste godine kompanija Wegwood kupila je mnoge poznate engleske proizvođače kramike, među kojima i Mason`s Ironstone, Johnson Brothers, Royal Tuscan, William Adams & Sons, J. & G. Meakin i Crown Staffordshire. 1986. godine irska Waterford Glass Group kupila je, za 360 milona dolara, čitavu Wedgwood kompaniju i formirala holding kompaniju Waterford Wedgwood. Kompanija je kupila 85% udela Rosenthal AG a planirala je da preuzme i Hutschenreuther. U periodu od 2003. do 2005. godine Waterford Wedgwood kupio je i rivalske kompanije Royal Doulton, Mintons i Royal Albert. Ova poslednja preuzimanja i nastupajuća ekonomska kriza doveli su kompaniju u tešku situaciju, i početkom 2009. godine morala je da proglasi stečaj. Imovina je prodata američkoj privatnoj investicionoj kompaniji KPS Capital Partners, koja je pokušala sa drastičnim smanjenjem radnih mesta i premeštanjem preostalih poslova u Aziju radi smanjenja troškova. Osnovana je grupa kompanija poznata kao WWRD (skraćeno za `Waterford Wedgwood Royal Doulton`). 11. maja 2015. godine finski proizvođač predmeta za domaćinstvo Fiskars Corporation pristao je da otkupi čitavu imovinu fonda WWRD, i već u julu je postao vlasnik robnih marki Waterford, Wedgwood, Royal Doulton, Royal Albert i Rogaška. Danas, kolekcije dizajnira Wedgwood Design Studio u Engleskoj, pod upravom vodećih engleskih modnih dizajnera. Izvoze se širom sveta, poštujući obavezu da kvalitetom potvrde 250-godišnju reputaciju imena Wedgwood. Prodaju se bez držača za tanjire. (116/47-37/118-kp/1130)

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Čudo Geološkog Veka: Kristali i minerali koje danas držite u ruci predstavljaju dragoceni dar Zemljine prošlosti, formirani tokom geoloških procesa koji su trajali milijardama godina. Ovo je prilika da dodirnete komadić istorije. Za Kolekcionare i Entuzijaste: Ovaj Kristalni Set 20 Tumblovanih Kristala i Minerala je san svakog kolekcionara, od početnika do strastvenih ljubitelja minerala. Svaki kristal je jedinstveno remek-delo prirode. Dar za Sva Vremena: Zahvaljujući pažljivoj prezentaciji sa odeljcima za svaki dragulj, ovaj set je idealan i kao poklon za vašu decu koja dele interesovanje za čarobne svetove kristala i minerala. Neka ova strast bude pokretačka snaga za ceo život. Bogatstvo Simbolike i Lepote: Kristali i minerali su kroz istoriju imali duboku simboliku i značenje. Osim što su bili deo umetnosti i nakita, koristili su se kao talismani, alati, i statusni simboli. Ovaj set vas vodi kroz tajanstvenu priču ovih dragocenosti. ✨ Individualna Energija svakog Kristala: Svaki od 20 kristala u ovom setu nosi svoju jedinstvenu energiju i moć. Od strastvenog Karneola do smirujućeg Rozenkvarca, svaki kristal ima svoj specifičan doprinos vašem duhovnom i emocionalnom balansu. Prirodna Raznolikost: Set uključuje raznovrsne kristale i minerale, uključujući Hematit, Ametist, Citrin, Tigrovo Oko, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog dragulja varira do 2cm. Ovaj Kristalni Set 20 Tumblovanih Kristala i Minerala je prozor u čaroban svet prirode i duhovne dubine. Otkrijte unutarnji mir i harmoniju uz moćne energije ovih kristala. ✨ Vilinski Dar - Vaš Vodič u Svetu Kristala: Vilinski Dar online prodaja vam omogućava pristup ovim dragocenostima po povoljnim cenama. Svaki kristal je odabran s ljubavlju i pažnjom kako bi donio prirodnu lepotu u vaš život. Napomena: Svaki kristal u ovom setu je jedinstven, pa se izgled i karakteristike mogu razlikovati. Fotografija je ilustrativna, a prirodne varijacije su sasvim normalne. Ovaj Kristalni Set 20 Tumblovanih Kristala i Minerala donosi vam darove prirode i tajne sveta kristala. Prepustite se ovoj čaroliji i otkrijte neistražene dubine unutarnjeg balansa. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Univerzalna Fascinacija Mineralima: Fascinacija kristalima i mineralima duboko je ukorenjena u ljudskoj istoriji, protežući se kroz vekove i kontinente. Ovi prirodni darovi Zemlje nose sa sobom čarobnu lepotu, duhovnu dubinu i beskrajnu raznolikost. Istinski Poklon za Kolekcionare: Naš Kristalni Set za Balans - 20 Sirovih Minerala nije samo kolekcija, već duboki prirodni blagoslov. Savršen je za kolekcionare početnike i sve one koji dele strast prema mineralima i kristalima. Divan Poklon za Sve Generacije: Zahvaljujući zgodnom pakiranju s odjeljcima za svaki mineral, ovaj set je odličan poklon i za decu koja gaje interesovanje za čuda kristala i minerala. To je putovanje koje će obogatiti svakog primaoca. Bogatstvo Tradicije i Moći: Dragulji i minerali su oduvek bili izvor intrige i fascinacije. Osim što su korišćeni za izradu umetničkih dela i nakita, služili su i kao alati, talismani i simboli moći. Ovaj set vas vodi kroz bogatu istoriju i značenje ovih dragocenih stvorenja Zemlje. ✨ Neka Svaki Mineral Bude Vaš Vodič: Svaki mineral u ovom setu ima svoju jedinstvenu energiju i simboliku. Od robusnog Crvenog Jaspisa do blistavog Rozenkvarca, svaki će vas voditi na putovanje otkrivanja unutarnjeg balansa. Prirodna Raznolikost: Set obuhvata 20 sirovih minerala, uključujući Pirit, Kristalni Kvarc, Zeleni Aventurin, Tektit, Selenit, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog minerala varira do 2cm. Ovaj Kristalni Set za Balans - 20 Sirovih Minerala je unikatan dar koji vas povezuje sa dubokim izvorima prirodne lepote i duhovne snage. Otkrijte čuda kristala i dopustite im da vas vode na putovanju ka balansu i unutarnjoj harmoniji. ✨ Vilinski Dar - Vaš Vodič u Svetu Minerala: Vilinski Dar online prodaja pruža vam priliku da nabavite ove visokokvalitetne minerale po pristupačnim cenama. Svaki mineral je pažljivo odabran i pripremljen za vas, donoseći prirodnu lepotu u vaš svakodnevni život. Napomena: Molimo vas da imate na umu da svaki mineral u ovom setu ima svoj jedinstveni izgled i karakteristike. Fotografija je primer, a prirodne varijacije su očekivane. Otkrijte tajanstveni svet minerala i kristala uz naš Kristalni Set za Balans - 20 Sirovih Minerala. Doprinosite svojoj kolekciji i duboko se povežite sa snagom prirode. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

Stanje kao na fotografijama 70cm x 100cm Francuska veza (eng. The French Connection) je film Williama Friedkina iz 1971. Film je nastao na istinitoj knjizi Robina Moorea, dok je scenarij adaptiran pa priča nema veze sa stvarnošću. Govori o dva njujorška policajca koji pokušavaju presresti pošiljku heroina koja stiže iz Francuske. Priča je temeljena na stvarnoj `Francuskoj vezi` (zloglasnoj narko-ruti kojom se iz Turske preko Francuske heroin dopremao u Sjedinjene Države). U glavnim ulogama su nastupili Gene Hackman (kao njujorški policijski detektiv Jimmy `Popeye` Doyle), Roy Scheider (kao njegov partner Cloudy) i Fernando Rey. Film je dobitnik Oscara za najbolji film, a osim toga je osvojio nagrade u kategorijama najboljeg glavnog glumca (Gene Hackman), najboljeg redatelja, montaže i adaptiranog scenarija. Nominiran je za najboljeg sporednog glumca (Roy Scheider), najbolju fotografiju i zvuk. Naslov izvornika The French Connection Redatelj William Friedkin Producent Phillip D`Antoni Scenarist Robin Moore (roman) Ernest Tidyman (scenarij) Glavne uloge Gene Hackman Fernando Rey Roy Scheider Tony Lo Bianci Glazba Don Ellis Montaža Gerald B. Greenberg Distributer 20th Century Fox Godina izdanja 1971. Trajanje 104 min. Država Flag of the United States.svg SAD Jezik engleski francuski Proračun $1,800,000 Sljedeći Francuska veza 2 Osim dvojice protagonista, nekoliko izmišljenih likova ima temelj u stvarnim ljudima. Lik Alaina Charniera temeljen je na Jeanu Jehanu koji je poslije uhićen u Parizu zbog raspačavanja droge, iako nije izručen. Sal Boca temeljen je na Patsyju Fuci, a njegov brat na Fucovom bratu, Anthonyju. Angie Boca temeljena je na Patsyjevoj supruzi Barbari, koja je kasnije s Robinom Mooreom napisala knjigu u kojoj je detaljizirala svoj život s Patsyjem. Fucasovi i njihov ujak bili su dio ekipe dilera heroina koja je radila s nekim njujorškim kriminalističkim obiteljima. Henri Deveraux je temeljen na Jacquesu Angelinu, televizijskom glumcu koji je uhićen i osuđen na tri do šest godina, a odslužio je oko četiri prije povratka u Francusku. Lik Joela Weinstocka je, prema redateljevu komentaru, nastao kao poveznica nekoliko sličnih narko-dilera. Glumci Gene Hackman - Detektiv Jimmy `Popeye` Doyle Fernando Rey - Alain Charnier Roy Scheider - Detektiv Buddy `Cloudy` Russo Tony Lo Bianco - Salvatore `Sal` Boca Marcel Bozzuffi - Pierre Nicoli Frédéric de Pasquale - Henri Devereaux Bill Hickman - Bill Mulderig Ann Rebbot - gđa. Marie Charnier Harold Gary - Joel Weinstock Arlene Farber - Angie Boca Zanimljivosti Automobilska potjera iz filma bila je predmet parodije u filmu iz 1980., Braća Blues. Produkcija je počela u studenom 1970., a završena je u ožujku 1971. Peter Boyle je originalno angažiran za ulogu `Popaja` Doylea, ali je kasnije odustao jer je njegov agent smatrao kako će film doživjeti neuspjeh. Scena u kojoj ubojica s krova cilja Popeyea doživjela je referencu u filmu Veliki (1988.) kad glavni junak Josh Baskin (Tom Hanks) gleda televiziju. Charles Bronson bio je jedan od kandidata za ulogu koja je na kraju pripala Geneu Hackmanu. Redatelj Christopher Nolan koristio je automobilsku potjeru kao inspiraciju za potjeru u filmu iz 2005., Batman: Početak. Originalan filmski plakat Avala Genex

KATZHÜTTE - Figura srne sa lanetom Dimenzije Visina: 13 cm Dužina: 16,5 cm Širina: 9 cm Težina: 269 g Žig na dnu: (Inicijal)„K“ (stilizovan tako da predstavlja lik mačke, ispod krova) Fabrika “VEB Zierkeramik Katzhütte”, nekadašnja “Porzellanfabrik Hertwig & Co.”, koristila je žig između 1958. i 1990. godine. Christoph Hertwig (Hristof Hertvig) i njegov zet Benjamin Beyermann(Benjamin Bajerman) vodili su sredinom XIX veka u malom mestu Großbreitenbach (Grosbrajtenbah) u Turingiji prodavnicu i radionicu za oslikavanje porcelana. Kada su došli na ideju da sami proizvode porcelan, njihovu molbu za dozvolu odbilo je nadležno ministarstvo Kneževine Schwarzburg-Sondershausen (Švarcburg-Zondershauzen). Odobrenje su dobili u Kneževini Schwarzburg-Rudolstadt (Švarcburg-Rudolštat). 1864. godine zajedno sa Carlom Birknerom (Karl Birkner) kupili su zapušterno zemljište u mestu Katzhütte (Kachute), jednom od najsiromašnijih u zemlji. Tu su izgradili fabriku porcelana, “Porzellanfabrik Hertwig & Co.”, i posle godinu dana probnog ciklusa, počela je serijska proizvodnja luksuznih predmeta kao što su figure, posude, glave za lutke i cevi za lule za njihovu radionicu u Großbreitenbachu. Carl Birkner, kojeg je malo zanimalo tehničko vođenje posla, prodao je svoje akcije 1866 godine. a kada je Beyermann izvršio samoubistvo nakon što je u požaru izgubio skoro čitavu imovinu, Hertwig je 1868. godine postao jedini vlasnik fabrike. Umro je 1886. godine, a posao su preuzeli njegovi sinovi Carl (Karl) I Friedrich (Fridrih), pod čijom upravom je fabrika doživela uspon. Naročito su porcelanske lutke bile na glasu, i izvožene su u Ameriku, Kanadu i Englesku. Dnevna proizvodnja bila je čak oko 24.000 komada. Oko 1890. godine kompanija je imala 300 radnika i još oko 600 onih koji su radili kod svoje kuće u okolnim selima, što ju je učinilo jednim od najvećih poslodavaca u čitavom području. Za svoje radnike kompanija je organizovala zdravstveno osiguranje i izgradila javno kupatilo. Od 1900. godine počela je i proizvodnja porcelanskih figura. Dizajnirali su ih poznati umetnici, između ostalih i Stephan Dakon (Stefan Dakon). Tokom narednih godina posao je dobro napredovao, i broj zaposlenih je ostao relativno stabilan: oko 500 radnika 1907, 1913, kao i 1930. godine. Tokom Svetske ekonomske krize prozvodnja porcelana je smanjena. Nakon drastične modernizacije , uvođenja mehanizovanog proizvodnog procesa i promene asortimana, broj zaposlenih je tokom 1937. godine opao na 400. Proizvodile su se uglavnom figure životinja i lutke, a potom i porcelanske posude i tanjiri. U to vreme kompaniju su vodili Ernst i Hans Hertwig (Ernst i Hans Hertvig), sinovi Carla i Friedricha. Kompanija je preživela Drugi svetski rat bez oštećenja, a asortiman proizvoda je u početku sveden na dekorativnu i upotrebnu keramiku. Unuk osnivača Ernst Friedrich Hertwig (Ernst Fridrih Hertvig) vodio je fabriku do 1958. godine. Te godine fabrika je nacionalizovana, pod nazivom “VEB Zierkeramik Katzhütte”, a asortiman je sveden na dekorativnu keramiku. Početkom 80-ih godina prošlog veka, u skladištima su pronađene kutije sa potpunom arhivom istorijskih uzoraka fabrike, koja je bila potpuno zaboravljena. Tokom 1980-ih godina državna uprava je pljačkala ovu arhivu i većinu kutija sa uzorcima prodala nepoznatim privatnim kupcimka na aukcijama u Berlinu i Londonu, kako bi došla do zapadne valute potrebne državi. Ovi uzorci verovatno se danas nalaze u privatnim kolekcijama. Posle ujedinjenja Nemačke 1990. godine, skoro potpuno uništena fabrika je zatvorena. (123/16-46/159/fig-kp/1437)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Čajnik (1840-1895) Dimenzije Visina: 14,5 cm Širina: 20 cm Prečnik dna: 11 cm Prečnik otvora: 12 cm Zapremina : 2 l Težina: 980 g Oštećenje na rubu otvora, u unutrašnjosti na jednom mestu nepravilnost u glazuri, na jednom mestu tamna mrlja - sve je vidljivo na kolaž-slici. Zlatna boja je znatno pohabana, naročito na izlivniku sa donje strane. Boja na poklopcu je skoro sasvim očuvana, čak deluje da poklopac nije korišćen koliko i čajnik ili da mu ne pripada. Ipak, šare se tako podudaraju, da je to malo verovatno. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte koja imitira žezlo, kao što je i čitav žig imitacija žiga „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (114/29-15/56-kp/1121)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR -Šest dezertnih tanjira (1840-1895) Reljefni dekor je ručno oslikan. Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1800 g Po nekoliko sitnih, jedva primetnih tragova primera na dnu tanjira. Zlatna boja na rubu i na dnu tanjira delimično je izbledela. Na nekoliko tanjira tačkasti reljefni delovi dekora su odlepljeni. Na obodu jednog tanjira naprslina - vidljivo je na posebnoj slici. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte koja imitira žezlo, kao što je i čitav žig imitacija žiga „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (124/9-47/156-kp/1470)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Set za kafu (1840-1895) Set se sastoji od 3 dela: čajnik sa poklopcem (visina: 13,5 cm, dužina: 13 cm, širina: 9,5 cm, zapremina: 0,4 l) šoljica (visina: 5 cm, širina: 8,5 cm, širina otvora: 7,5 cm) posuda za mleko (visina: 6 cm, dužina: 9,5 cm, širina: 6,5 cm) Ukupna težina: 520 g Mislim da poklopac čajnika nije originalan, i oštećen je na unutrašnjem rubu - vidljivo je na posebnoj slici. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte koja imitira žezlo, kao što je i čitav žig imitacija žiga „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (124/6-47/156-kp/1467)

Milutin Soskic - Pet dana u timu sveta Partizanov vesnik, 1963. Mek povez, 32 strane. EKSTREMNO RETKO! Милутин Шошкић (Јабланица, код Пећи, 31. децембар 1937 — 27. август 2022) био је српски фудбалски голман и тренер.[1] Био је стартни голман Партизана током финала Купа европских шампиона 1966. против Реал Мадрида. Биографија Рођен је у метохијском селу Јабланица код Пећи, од оца Јеремије, краљевског официра и мајке Радунке, као четврто дете у породици. Родоначелник породице Шошкић, води порекло из Братоножића, почетком 18. века преселио се у Улотину, а један огранак породице је касније отишао да живи у Јабланицу. Одрастао је у патријархалној породици. Други светски рат провео је у избеглиштву у Пећкој патријаршији.[2][3] Играчка каријера Фудбал је почео тренирати са 11 година у Црвеној звезди, у којој је играо око пола године, али је због ситног неспоразума са домаћином стадиона[4], одлучио да каријеру настави у Партизану где је и провео већи део своје каријере.[5] Ускоро је Шошкић постао омладински репрезентативац Југославије, капитен и најбољи појединац Партизановог јуниорског тима који је освојио две титуле првака државе. Убрзо је постао и стандардни првотимац „црно-белих“, за које је одиграо укупно 387 утакмица током каријере[5]. Добрим играма у Партизану је постао и репрезентативни голман. На голу репрезентације је наследио Владимира Беару. За репрезентацију Југославије је укупно одиграо 50 утакмица.[5][4] Прво велико такмичење Шошкића са репрезентацијом је било Европско првенство 1960. на коме је освојена сребрна медаља након победе у полуфиналу над домаћином Француском од 5:4 и пораза од Совјетског Савеза у финалу са 2:1 након продужетака. Те исте године Шошкић је са репрезентацијом освојио златну медаљу на Олимпијским играма у Риму. У финалу је побеђена Данска са 3:1.[6] На Светском првенству 1962. у Чилеу Југославија је освојила четврто место након пораза од Чехословачке 3:1 у полуфиналу и Чилеа 1:0 у утакмици за треће место. Шошкић је доживео велико признање када је позван у „тим света“ на утакмицу Енглеска- Остатак света која се играла на `Вемблију“ 1965. Тако се нашао међу најбољим фудбалерима тог времена.[6] Куп шампиона са Партизаном Партизана у финалу против Реала 1966. Шездесетих година „Партизанове бебе“ су до те мере биле надмоћне у првенству да су у пет сезона четири пута били шампиони, од тога три пута заредом. Освајањем титуле шампиона Југославије у сезони 1964/65, Партизан је стекао право да игра у Купу европских шампиона. Тадашње Партизанове бебе, предвођене тренером Матекалом представљале су озбиљног ривала било ком тадашњем европском клубу. Партизан је на већини утакмица Купа шампиона играо у следећем саставу: (1) Шошкић (голман), (2) Јусуфи, (3) Велибор Васовић (капитен), (4) Рашовић,(5) Михајловић, (6) Ковачевић, (7) Бечејац, (8) Бајић, (9) Хасанагић, (10) Галић, (11) Јосип Пирмајер. Тренер је био Абдулах Гегић. Партизан је у предтакмичењу за противника добио Француског првака Нанта. Победом у Београду са 2:0 и нерешеним резултатом у гостима 2:2, прва препрека је била прескочена укупним скором од 4:2. Следећи противник је био првак Немачке Вердер из Бремена. Вердер је елиминисан укупним резултатом 3:1, у Београду је било 3:0 и у Бремену 0:1. У четвртфиналу Партизан је за противника добио првака Чехословачке, Спарту из Прага. Прву утакмицу у Прагу Партизан је изгубио са 4:1, док је другу утакмицу у Београду победио са резултатом 5:0 и тиме укупним скором од 6:4 се квалификовао у полуфинале. У полуфиналу је Партизана чекао шампион Енглеске, Манчестер јунајтед. Међутим Партизанове бебе су и овај пут успешно одрадиле задатак укупним скором од 2:1 (2:0 у Београду и 0:1 у реваншу) пребродиле су и ову препреку и пласирале се у финале. Финале Купа европских шампиона се играло у Бриселу 11. маја 1966. године и противник Партизана је био првак Шпаније Реал из Мадрида. Играло се на стадиону Хејсел пред 55.000 гледалаца. Партизан је у свему био равноправан противник Реалу и у 55 минуту је повео поготком Велибора Васовића. На жалост играча Партизана то је било све што су могли да учине. Погоцима Амансија и Серене, Реал је успео да порази Партизан и освоји титулу шампиона континента.[7] 11. мај 1966. Финале Купа шампиона Шпанија Реал Мадрид 2 : 1 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Партизан Град: Брисел Стадион Хејсел Судија: Рудолф Критлен (Немачка) Гледалаца: 55.000 Амансио Гол 70’ Фернандо Серена Гол 76’ (Репортажа) Васовић Гол 55’ Шпанија Реал Мадрид Социјалистичка Федеративна Република Југославија Партизан ФК Реал Мадрид: ГО 1 Шпанија Хосе Аракистан ОД 2 Шпанија Пачин ОД 3 Шпанија Педро де Фелипе ОД 4 Шпанија Игнацио Зоко ОД 5 Шпанија Мануел Санчис СР 6 Шпанија Пири СР 7 Шпанија Мануел Веласкез СР 8 Шпанија Фернандо Серена НА 9 Шпанија Амансио Амаро НА 10 Шпанија Рамон Гросо НА 11 Шпанија Франсиско Генто (капитен) Тренер: Шпанија Мигел Муњоз ФК Партизан: ГО 1 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милутин Шошкић ОД 2 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Фахрудин Јусуфи ОД 3 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Велибор Васовић (капитен) ОД 4 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Бранко Рашовић ОД 5 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Љубомир Михајловић СР 6 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Владица Ковачевић СР 7 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Радослав Бечејац СР 8 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Мане Бајић НА 9 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Мустафа Хасанагић НА 10 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милан Галић НА 11 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Јосип Пирмајер Тренер: Социјалистичка Федеративна Република Југославија Абдулах Гегић Одлазак у иностранство Милутин Шошкић у Немачкој као тренер голмана САД, 2006. године Када су се стекли услови за одлазак у иностранство Шошкић је одлучио да прихвати понуду западноњемачког Келна. У новом клубу је имао статус првог голмана и добре финансијске услове. Добрим играма је стекао поштовање саиграча и навијача. Међутим, ускоро је уследио тежак лом ноге који је проузроковао дугу паузу и угрозио наставак каријере. Шошкић се ипак вратио активном игрању фудбала, али га је нови лом ноге коначно приморао да прекине каријеру.[5] Тренерска каријера По завршетку играчке каријере је завршио вишу тренерску школу. Након тога је постао тренер ОФК Београда у ком је остао 5 година.[6] Потом је преузео Кикинду коју је водио у Другој савезној лиги. Затим се вратио у Партизан да буде један од помоћних тренера. Радио је заједно са Милутиновићем и Бјековићем. У то вријеме Партизан је имао неколико квалитетних голмана као што су: Фахрудин Омеровић, Ранко Стојић и Раде Залад. Након што је Бора Милутиновић 1993. постао селектор репрезентације Сједињених Држава поставио је Шошкића за тренера голмана. На тој функцији је Шошкић остао и након одласка Милутиновића све до 2006. За то време Американци су учествовали на четири Светска првенства и имали неколико квалитетних голмана као што су: Бред Фридел, Кејси Келер и Тим Хауард. Смрт Преминуо је 27. августа 2022. године.[8] На 168. вечитом дербију у фудбалу, одржаном 31. августа 2022, играчи Партизана су на меч изашли са плавим мајицама на којима је позади било његово презиме и број 1, док је голман Александар Поповић носио белу мајицу са Шошкићевим ликом напред, док је позади писало Шоле и број 1. Одата му је и пошта минутом ћутања.[9] Сличну мајицу коју је носио Поповић је касније током меча носио и тренер Партизана Гордан Петрић.[10] ФК Келн, клуб за који је Шошкић бранио од 1966. до 1971. године, је 30. августа 2022. такође издао саопштење поводом његове смрти. У њему се поред кратке биографије наводи и да је био члан екипе која је освојила први Куп Немачке за Келн 1968. године.[11] Комеморација је одржана 1. септембра у Скупштини града Београда, а истог дана је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[12][13] fk partizan, partizanove bebe, hejsel, grobari, navijaci...

ROSENTHAL - Okrugla plitka činija `Monbijou` Dimenzije Prečniik: 29 cm Visina: 2,5 cm Težina: 940 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu. Žig na dnu: Dve ukrštene ruže ispod krune CLASSIC ROSE ROSENTHAL GROUP GERMANY Kompanija „Philipp Rosenthal & Co. AG” proizvodila je predmete oblika `Monbijou` u beloj boji od 1988. do 1989. godine. Kompanija “Rosenthal” (Rozental) osnovana je 1879. godine kao porodični posao. 1897. godine Philipp Rosenthal (Filip Rozental, 1855 – 1937) osnovao je i kompanije „Bauer, Rosenthal & Co.“ i „Philipp Rosenthal & Co. AG”. 1908. godine kupio je fabriku “Porcelain manufacturer Thomas” u mestu Marktredwitz (Marktredvic), a 1917. i kompaniju “Zeidler & Co”. 1921. godine preuzeo je i “Krister Porzellanmanufaktur” u mestu Wałbrzych (Valbžis). 1908. godine, kada je imao samo 25 godina, Philipp Rosenthal je već vodio fabriku sa 1.200 zaposlenih, o čijoj dobrobiti je posebno vodio računa. I pre bilo kakvih propisa za tu oblast, zaposleni u “Rosenthal”-u su bili daleko najviše plaćeni u čitavoj industriji porcelana, imali su plaćeno odsustvo za praznike, izgrađen je poseban smeštaj za radnike po izuzetno povoljnim cenama, kompanija je finansirala jaslice za decu radnika i dodeljivala besplatno radnicima zemlju koju su mogli da koriste za bašte. U periodu nacionalsocijalizma, Philipp Rosenthal je morao, zbog svog jevrejskog porekla, da se povuče iz preduzeća 1934. godine. Upravni i Nadzorni odbor okrenuli su se protiv Rosenthala i koristili različite smicalice kako bi ga sprečili da koristi svoje akcije s pravom glasa. Nacistička partija iskoristila je svoj uticaj kako bi fabrika prodala akcije licima koja nisu bila naklonjena Rosenthalu. Međutim, nacistički režim nije direktno proganjao Rosenthala kako ne bi bilo ugroženo poslovanje sa stranim preduzećima. Na tajne načine, nacisti su pokušavali da pridobiju pojedine članove porodice. Smrt Philippa Rosenthala 1937. godine otvorila je put unucima i anti-semitskom Upravnom odboru. 1936. godine preduzeće je promenilo ime u “Rosenthal Porzellan AG.” Kada je 1941. godine donet dekret kojim se zabranjuje upotreba jevrejskih imena u nazivima preduzeća, nacistička uprava izdejstvovala je direktno preko Josepha Goebbelsa (Jozef Gebels), ministra propagande u nacističkoj Nemačkoj, da kompanija nastavi da koristi ime “Rosenthal”. Posle rata, Philip, sina Philippa Rosenthala, vratio se iz izbeglištva i ušao u fabriku 1950. godine. On je imao pionirsku ulogu u prihvatanju modernog dizajna. 1960. godine otvoren je “Rosenthal Studiohaus” u Nurembergu (Nuremberg), iz kojeg su izlazili tada u svetu najprefinjenjenije dizajanirani predmeti. Ime fabrike preinačeno je u “Rosenthal AG” 1969. godine. U saradnji sa industrijskim dizajnerima kao što su Raymond Loewy (Rejmond Loi), Tapio Wirkkala (Tapio Virkala), Elsa Fischer-Treyden (Elza Fišer-Trejden), Timo Sarpaneva, Verner Panton (Verner Penton) i Luigi Colani (Luiđi Kolani), stvorena je impresivnu serija proizvoda. Walter Gropius (Volter Grepies) dizajnirao je dve nove fabričke zgrade u skladu s preciznim, radniku okrenutim, minimalističkim principima koje je razvio kao jedan od tvoraca pokreta Bauhaus, kao i servis za čaj nazvan TAC, u čast „The Architect’s Collaborative group“ čiji je bio jedan od osnivača. 1997. godine 90% preduzeća je prešlo u posed britansko-irske “Waterford Wedgwood Group”. “Rosenthal”, koji je do tada bio lider na tržištu visoko-kvalitetnog porcelana i stakla u Nemačkoj, ulaskom u “Waterford Wedgwood Group” postao je lider i na svetskom tržištu. 2000. godine kompanija je preuzela brend „Hutschenreuther” (Hučenrojter) i „Hutschenreuther-Werk B“ u Selbu (Zelb). U junu 2008. godine “Waterford Wedgwood Group” dospela je u probleme s likvidnošću i želela je da se oslobodi paketa akcija u “Rosenthal”-u, koji je u tom trenutku zapošljavao oko 1.100 radnika u čitavom svetu. Kompanija, suočena s nelikvidnošću zbog kolapsa “Waterford Wedgwood“-a, podnela je zahtev za stečaj 9. januara 2009. godine. U julu kompanija je prodata italijanskom proizvođaču opreme za domaćinstvo „Sambonet - Paderno“. Reosnovana je 1. avgusta 2009. godine pod imenom “Rosenthal GmbH”, kao nezavisna kompanija unutar „Sambonet-Paderno Group“. „Rosenthal Archive“, zbirku oko 15.000 eksponata iz 130 godina duge tradicije kompanije, kupila je Oberfranken fondacija u avgustu 2009. godine i sada se nalazi u „Porzellanikon”-u, državnom muzeju porcelana u mestu Hohenberg an der Eger (Hoenberg an der Erger). Zbirka obuhvata skoro sve dizajne proizvoda od nastanka kompanije do danas, kao i originalne dizajne umetnika kao što su Salvador Dalí, Andy Warhol (Endi Vorhol), Wilhelm Wagenfeld (Vilhelm Vagenfeld) i Walter Gropius koje su radili za “Rosenthal”. Prodaje se bez držača. (114/13-33/105-kp/1105)

ROSENTHAL - Četiri dezertna tanjira `Classic Rose` Dimenzije Prečnik: 19,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1050 g Tragovi pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: Dve ukrštene ruže ispod krune CLASSIC ROSE ROSENTHAL GROUP GERMANY 1974. godine Rosenthal je re-brendirao neke svoje klasične modele u pod-brend “Classic Rose”, a u žigu se umesto “Rosenthal” pojavljuje “Rosenthal Group”. Ovaj žig je bio u upotrebi od 1983. do 1991. godine. 1897. godine Philipp Rosenthal (Filip Rozental, 1855 – 1937) osnovao je kompanije „ Bauer, Rosenthal & Co. “ i „ Philipp Rosenthal & Co. AG” , koje su započele kao porodični posao. 1908. godine kupio je fabriku “ Porcelain manufacturer Thomas” u mestu Marktredwitz (Marktredvic), a 1917. i kompaniju “ Zeidler & Co.”. 1921. godine preuzeo je i “ Krister Porzellanmanufaktur” u mestu Wałbrzych (Valbžis). 1908. godine, kada je imao samo 25 godina, Philipp Rosenthal je već vodio fabriku sa 1.200 zaposlenih, o čijoj dobrobiti je posebno vodio računa. I pre bilo kakvih propisa za tu oblast, zaposleni u “ Rosenthal” -u su bili daleko najviše plaćeni u čitavoj industriji porcelana, imali su plaćeno odsustvo za praznike, izgrađen je poseban smeštaj za radnike po izuzetno povoljnim cenama, kompanija je finansirala jaslice za decu radnika i dodeljivala besplatno radnicima zemlju koju su mogli da koriste za bašte. U periodu nacionalsocijalizma, Philipp Rosenthal je morao, zbog svog jevrejskog porekla, da se povuče iz preduzeća 1934. godine. Upravni i Nadzorni odbor okrenuli su se protiv Rosenthala i koristili različite smicalice kako bi ga sprečili da koristi svoje akcije s pravom glasa. Nacistička partija iskoristila je svoj uticaj kako bi fabrika prodala akcije licima koja nisu bila naklonjena Rosenthalu. Međutim, nacistički režim nije direktno proganjao Rosenthala kako ne bi bilo ugroženo poslovanje sa stranim preduzećima. Na tajne načine, nacisti su pokušavali da pridobiju pojedine članove porodice. Smrt Philippa Rosenthala 1937. godine otvorila je put unucima i anti-semitskom Upravnom odboru. 1936. godine preduzeće je promenilo ime u `Rosenthal Porzellan AG. ” Kada je 1941. godine donet dekret kojim se zabranjuje upotreba jevrejskih imena u nazivima preduzeća, nacistička uprava izdejstvovala je direktno preko Josepha Goebbelsa (Jozef Gebels)da kompanija nastavi da koristi ime “ Rosenthal” . Posle rata, Philip, sina Philipp-a Rosenthala, vratio se iz izbeglištva i ušao u fabriku 1950. godine. On je imao pionirsku ulogu u prihvatanju modernog dizajna. 1960. godine otvoren je “ Rosenthal Studiohaus” u Nurembergu, iz kojeg su izlazili tada u svetu najprefinjenjenije dizajanirani predmeti. Ime fabrike preinačeno je u “ Rosenthal AG” 1969. godine. U saradnji sa industrijskim dizajnerima kao što su Raymond Loewy (Rejmond Loi), Tapio Wirkkala (Tapio Virkala), Elsa Fischer-Treyden (Elza Fišer-Trejden), Timo Sarpaneva, Verner Panton (Verner Penton) i Luigi Colani (Luiđi Kolani), ), stvorena je impresivnu serija proizvoda.. Walter Gropius dizajnirao je dve nove fabričke zgrade u skladu s preciznim, radniku okrenutim, minimalističkim principima koje je razvio kao jedan od tvoraca pokreta Bauhaus, kao i servis za čaj nazvan TAC, u čast „ The Architect’ s Collaborative group“ čiji je bio jedan od osnivača. 1997. godine 90% preduzeća je prešlo u posed britansko-irske “ Waterford Wedgwood Group” . “ Rosenthal” , koji je do tada bio lider na tržištu visoko-kvalitetnog porcelana i stakla u Nemačkoj, ulaskom u “ Waterford Wedgwood Group” postao je lider i na svetskom tržištu. 2000. godine kompanija je preuzela brend „ Hutschenreuther” (Hučenrojter)i „ Hutschenreuther-Werk B“ u Selbu (Zelb). U junu 2008. godine “ Waterford Wedgwood Group” dospela je u probleme s likvidnošću i želela je da se oslobodi paketa akcija u “ Rosenthal” -u, koji je u tom trenutku zapošljavao oko 1.100 radnika u čitavom svetu. Kompanija, suočena s nelikvidnošću zbog kolapsa “ Waterford Wedgwood“ -a, podnela je zahtev za stečaj 9. januara 2009. godine. U julu kompanija je prodata italijanskom proizvođaču opreme za domaćinstvo „ Sambonet - Paderno“ . Reosnovana je 1. avgusta 2009. godine pod imenom “ Rosenthal GmbH” , kao nezavisna kompanija unutar „ Sambonet-Paderno Group“ . „ Rosenthal Archive“ , zbirku oko 15.000 eksponata iz 130 godina duge tradicije kompanije, kupila je Oberfranken fondacija u avgustu 2009. godine i sada se nalazi u „ Porzellanikon” -u, državnom muzeju porcelana u mestu Hohenberg an der Eger (Hoenberg an der Erger). Zbirka obuhvata skoro sve dizajne proizvoda od nastanka kompanije do danas, kao i originalne dizajne umetnika kao što su Salvador Dalí , Andy Warhol (Endi Vorhol), Wilhelm Wagenfeld (Vilhelm Vagenfeld) i Walter Gropius koje su radili za “ Rosenthal”. Prodaju se bez držača za tanjire. (117/3-37/119-kp/1136)

Recite zbogom bolovima u donjem, ali i gornjem delu leđa uz magneti pojas za leđa! Ukoliko se osećate ukočeno, prati vas boli u leđima dok hodate i često uhvatite sebe kako nepravilno sedite, pojas za leđa sa magnetima će vratiti kičmu u pravilan položaj. Izgledaćete elegnatno i sedeti pravilno i pritom neutralisati bolove u leđima uz jedinstveni magnetni pojas! Pojas je opremljen sa čak 24 magneta. Sadržaj opisa možete pogledati ovde Ko sme da koristi pojas za leđa sa magnetima? Preporučeni obim na kukovima Na koji način magnetni pojas neutrališe bol? Kako se koristi pojas sa magnetima? TOP 5 razloga zašto baš ovaj pojas Ko sme da koristi pojas za leđa sa magnetima? Magnetni pojas je namenjen muškarcima jednako kao i ženama, a mogu ga koristiti i deca nakon osme godine života. Posebno je važan u periodu puberteta kada deca urbzano rastu i nisu se i dalje navikla na svoju težinu i visinu, tako da često nepravilno sede. Ovaj proizvod će držati njihovu kičmu u pravilnom položaju i sprečiti krivljenje kičme (koje se u težim slučajevima ispravlja operacijom). Može neutralisati bol u leđima tako da uživaju u dnevnim aktivnostima dok se telo pravilno razvija! Sa druge strane, ukoliko radite za kompijuterom i sedite više od osam sati možete osetiti bolove u leđima. Upravo će vam magnetni pojas učiniti sate u kancelariji prijatnim i neutralisati bolove, tako da sedite pravilno u stolici, ali i opušteno! Preporučuje se i starijim osobama kojima olaškava hod, neutrališući bolove i težinu koju osećaju u leđima. Preporučeni obim na kukovima Pojas ima podesive bretele i čičak traku u visini lumbalnog dela leđa, ali su preporučene sledeće dimenzije što se obima tiče: M – 90 cm L – 95 cm XL – 100 cm XXL – 105 cm Pojas je namenjen je svim generacijama, jednostavan je i lagan za nošenje, ali i elegantnan, tako da se ne primeti ispod vaše garderobe! Pojas se prilagođava uz samu liniju leđa i odmah ćete zavoleti njegov dizajn! Dame ga mogu nositi ispod elegantne haljine, ali i sportske garderobe. Šta god da obučete neće se primetiti na vama, a vi ćete se osećati rasterećeno i olakšaće vam kretanje i sedenje. Muškarci obožavaju pojas za ledja sa magnetima i ne razdvajaju se od njega ni na poslovnim sastancima. Jednako dobro izgleda ispod košulje, ali i drugih odevnih komada – što je posebno važno i mladima u tinejdžerskom dobu. Na koji način magnetni pojas neutrališe bol? Suština ovog pojasa leži u pažljivo postavljenim magnetima duž cele kičme, sa posebnim fokusom na lumbalni deo i oblast ramena. Ovi magneti imaju dvostruku svrhu. Prvenstveno, asistiraju u očuvanju ispravnog položaja tela, što je esencijalno za prevenciju i tretman bolnih stanja. Dodatno, magneti stimulišu protok krvi u regiji leđa, što može doprineti smanjenju inflamatornih procesa i bolnih senzacija. Poboljšana cirkulacija takođe može doprineti bržem oporavku od različitih povreda ili mišićnih napetosti. Korišćenjem ovog magnetnog pojasa, nećete samo iskusiti trenutno olakšanje, već ćete tokom vremena primetiti i korekciju vašeg držanja. Ovo može doneti dugoročne benefite, s obzirom da ispravno držanje smanjuje šanse za razvoj hroničnih tegoba sa leđima i drugih kičmenih problema. Uz sve navedene prednosti, ovaj magnetni pojas je kreiran da pruži komfor i diskreciju. Može se nositi ispod svakodnevne odeće, čineći ga savršenim za kontinuiranu upotrebu, bilo da ste kod kuće, na radnom mestu ili vežbate. Sa pravilnom upotrebom, ovaj pojas može drastično unaprediti vašu svakodnevicu, smanjujući tegobe i omogućavajući vam veću slobodu pokreta. Kako se koristi pojas sa magnetima? Preporučuje se nošenje magnetnog pojasa za leđa do četri sata dnevno. Pojas ne treba da stavljaju trudnice, dojilje, osobe sa malignim i srčanim oboljenjima ali i osobe koje imaju ugrađene metalne delove u telu! Pojas za leđa sa magnetima omogućava koži da diše, lagan je i neprimetan ispod odeće, a pritom neutrališe bolove tako da se osećate poletno! Isprobajte ga što pre. TOP 5 razloga zašto baš ovaj pojas Magnetni pojas za ledja pomaže u neutralisanju ukočenosti i bolova u donjem i gornjem delu leđa i ramena. Posebno je koristan za osobe koje provode sate sedeći za računarom. Pojas za pravilno držanje leđa je opremljen magnetima koji pomažu u neutralisanju bolova duž kičme, posebno u lumbalnom delu. Magneti pospešuju cirkulaciju i efikasno smanjuju bolove. Dizajniran je da bude neprimetan ispod odeće, pružajući korisnicima eleganciju i udobnost. Preporučuje se svim generacijama, od dece nakon osme godine života do starijih osoba.

ROSENTHAL - Šest malih dezert tanjira `Classic Rose` Dimenzije Prečnik: 15 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 920 g Ivica tanjira sa zlatnim žigom je na jednom mestu suviše `izdignuta`, na dnu nekoliko jedva vidljivih tragova pribora. Na ostalim tanjirima nema tragova upotrebe. Žig na dnu: Dve ukrštene ruže ispod krune CLASSIC ROSE COLLECTION (kružno oko ruža i krune) ROSENTHAL GROUP GERMANY (Na pet tanjira žig je štampan zelenim na beloj osnovi dna, na jednom tanjiru je štampan zlatnim na kružnoj zelenoj osnovi - vidljivo je na fotorafiji oba žiga) 1974. godine Rosenthal je re-brendirao svoje klasične modele kao što su “Moliere”, “Maria” i “Sanssouci” u pod-brend “Classic Rose” a u žigu se umesto “Rosenthal” pojavljuje “Rosenthal Group”. Ovaj žig je bio u upotrebi do 1984. godine. Prema obliku i borduri ruba mislim da je ovom modelu u osnovi bio model „Maria“. 1897. godine Philipp Rosenthal (Filip Rozental, 1855 – 1937) osnovao je kompanije „ Bauer, Rosenthal & Co. “ i „ Philipp Rosenthal & Co. AG” , koje su započele kao porodični posao. 1908. godine kupio je fabriku “ Porcelain manufacturer Thomas” u mestu Marktredwitz (Marktredvic), a 1917. i kompaniju “ Zeidler & Co.”. 1921. godine preuzeo je i “ Krister Porzellanmanufaktur” u mestu Wałbrzych (Valbžis). 1908. godine, kada je imao samo 25 godina, Philipp Rosenthal je već vodio fabriku sa 1.200 zaposlenih, o čijoj dobrobiti je posebno vodio računa. I pre bilo kakvih propisa za tu oblast, zaposleni u “ Rosenthal” -u su bili daleko najviše plaćeni u čitavoj industriji porcelana, imali su plaćeno odsustvo za praznike, izgrađen je poseban smeštaj za radnike po izuzetno povoljnim cenama, kompanija je finansirala jaslice za decu radnika i dodeljivala besplatno radnicima zemlju koju su mogli da koriste za bašte. U periodu nacionalsocijalizma, Philipp Rosenthal je morao, zbog svog jevrejskog porekla, da se povuče iz preduzeća 1934. godine. Upravni i Nadzorni odbor okrenuli su se protiv Rosenthala i koristili različite smicalice kako bi ga sprečili da koristi svoje akcije s pravom glasa. Nacistička partija iskoristila je svoj uticaj kako bi fabrika prodala akcije licima koja nisu bila naklonjena Rosenthalu. Međutim, nacistički režim nije direktno proganjao Rosenthala kako ne bi bilo ugroženo poslovanje sa stranim preduzećima. Na tajne načine, nacisti su pokušavali da pridobiju pojedine članove porodice. Smrt Philippa Rosenthala 1937. godine otvorila je put unucima i anti-semitskom Upravnom odboru. 1936. godine preduzeće je promenilo ime u `Rosenthal Porzellan AG. ” Kada je 1941. godine donet dekret kojim se zabranjuje upotreba jevrejskih imena u nazivima preduzeća, nacistička uprava izdejstvovala je direktno preko Josepha Goebbelsa (Jozef Gebels)da kompanija nastavi da koristi ime “ Rosenthal” . Posle rata, Philip, sina Philipp-a Rosenthala, vratio se iz izbeglištva i ušao u fabriku 1950. godine. On je imao pionirsku ulogu u prihvatanju modernog dizajna. 1960. godine otvoren je “ Rosenthal Studiohaus” u Nurembergu, iz kojeg su izlazili tada u svetu najprefinjenjenije dizajanirani predmeti. Ime fabrike preinačeno je u “ Rosenthal AG” 1969. godine. U saradnji sa industrijskim dizajnerima kao što su Raymond Loewy (Rejmond Loi), Tapio Wirkkala (Tapio Virkala), Elsa Fischer-Treyden (Elza Fišer-Trejden), Timo Sarpaneva, Verner Panton (Verner Penton) i Luigi Colani (Luiđi Kolani), ), stvorena je impresivnu serija proizvoda.. Walter Gropius dizajnirao je dve nove fabričke zgrade u skladu s preciznim, radniku okrenutim, minimalističkim principima koje je razvio kao jedan od tvoraca pokreta Bauhaus, kao i servis za čaj nazvan TAC, u čast „ The Architect’ s Collaborative group“ čiji je bio jedan od osnivača. 1997. godine 90% preduzeća je prešlo u posed britansko-irske “ Waterford Wedgwood Group” . “ Rosenthal” , koji je do tada bio lider na tržištu visoko-kvalitetnog porcelana i stakla u Nemačkoj, ulaskom u “ Waterford Wedgwood Group” postao je lider i na svetskom tržištu. 2000. godine kompanija je preuzela brend „ Hutschenreuther” (Hučenrojter)i „ Hutschenreuther-Werk B“ u Selbu (Zelb). U junu 2008. godine “ Waterford Wedgwood Group” dospela je u probleme s likvidnošću i želela je da se oslobodi paketa akcija u “ Rosenthal” -u, koji je u tom trenutku zapošljavao oko 1.100 radnika u čitavom svetu. Kompanija, suočena s nelikvidnošću zbog kolapsa “ Waterford Wedgwood“ -a, podnela je zahtev za stečaj 9. januara 2009. godine. U julu kompanija je prodata italijanskom proizvođaču opreme za domaćinstvo „ Sambonet - Paderno“ . Reosnovana je 1. avgusta 2009. godine pod imenom “ Rosenthal GmbH” , kao nezavisna kompanija unutar „ Sambonet-Paderno Group“ . „ Rosenthal Archive“ , zbirku oko 15.000 eksponata iz 130 godina duge tradicije kompanije, kupila je Oberfranken fondacija u avgustu 2009. godine i sada se nalazi u „ Porzellanikon” -u, državnom muzeju porcelana u mestu Hohenberg an der Eger (Hoenberg an der Erger). Zbirka obuhvata skoro sve dizajne proizvoda od nastanka kompanije do danas, kao i originalne dizajne umetnika kao što su Salvador Dalí , Andy Warhol (Endi Vorhol), Wilhelm Wagenfeld (Vilhelm Vagenfeld) i Walter Gropius koje su radili za “ Rosenthal”. (124/39-48/159-kp/1501)

„Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“ - Ovalna činija (1870+) Zbog neonskog osvetljenja, boja činije na nekim slikama izgleda blizu slonove kosti. Zapravo, boja je potpuno bela. Dimenzije Dužina: 32 cm Širina: 25 cm Visina: 4 cm Težina: 930 g Žig na dnu: Plavi skiptar Utisnuto podglazurno: broj 10 i nepoznat mi simbol. Ovaj oblik plavog skiptra kao žig fabrika „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“ koristila je od 1870 godine. 1751. godine proizvođač vune Wilhelm Caspar Wegely dobio je kraljevsku privilegiju da otvori fabriku porcelana u Berlinu. Pored toga, Friedrich II Veliki odobrio mu je izuzeće od carine za uvoz potrebnih materijala i obećao zaštitu od konkurencije. Wegely je angažovao prvoklasne majstore preuzimajući ih od konkurentskih preduzeća, angažovao je vajara porcelana Ernst Heinrich Reichard kao glavnog dizajnera, međutim tehničke poteškoće i Sedmogodišnji rat između Prusije i Saksonije uzokovali su neuspeh preduzeća. 1757. godine on je zatvorio kompaniju, a opremu i zalihe materijala u Berlinu otkupio je biznismen Johann Ernst Gotzkowsky. 1761. godine počela je sa radom druga fabrika porcelana u Berlinu. Gotzkowsky je sklopio sporazum sa Wegelyevim glavnim dizajnerom, Ernst Heinrich Reichardom, koji je poznavao tajnu formulu poznatu pod imenom “arcanum”. Reichard je dobio 4.000 talira za tajnu arcanuma, 3.000 za zalihe porcelana i ostalog materijala. Osim toga, on je obećao da će raditi za Gotzkowskog kao čuvar tajne arcanuma i kao glavni menadžer, a Gotzkowsky se obavezao i da preuzme osam njegovih radnika. Cenjen i podržan od strane kralja Pruske, Gotzkowsky jе uspeo da u fabriku dovede značajne umetnike i kvalifikovane radnike. Ipak, finansijsko stanje fabrike je počelo da se pogoršava. Pošto je Kraljevsko Ministarstvo finansija bilo u problemima zbog skupih ratova, Gotzkowsky je verovao da postoje male ili nikakve šanse da dobije pomoć od kralja. Kraj rata ujedno je označio i kraj fabrike. Kada Gotzkowsky više nije mogao ni da isplacuje radnike, na scenu je stupio sam kralj, otkupio fabriku za pozamašnu sumu od 225.000 talira, i preuzeo i svih 146 radnika. Kralj je odredio i buduće ime : „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“, ili skraćeno KPM, i odobrio da se kao žig koristi kobaltno-plavi kraljevski skiptar. Do abdikacije cara Wilhelma II 1918. godine, KPM je bila u vlasništvu sedam kraljeva i careva. Fabrika je postala model uspešnog poslovanja: nije bilo, tada uobičajenog, dečijeg rada, uvedeno je redovno i ograničeno radno vreme, primanja radnika su bila iznad proseka, isplaćivane su zaštitne penzije, organizovana redovna zdravstvena zaštira i fond za podršku udovicama radnika i siročadi. Među najvažnijim klijentima fabrike bio je sam Friedrich Veliki, koji je ponekad u šali sebe nazivao “najboljim kupcem”. Od 1765. godine do svoje smrti 1786. godine Friedrich II naručio je od KPM porcerlan u vrednosti od 200.000 talira. Samo za svoj dvorac, on je naručio 21 servis, svaki za 36 osoba i oko 500 pojedinačnih delova, dopunjen raskošnim stonim ukrasima. Kao vlasnik fabrike, kralj je koristio “belo zlato” kao efikasno sredstvo diplomatije. Gotovo svi njegovi diplomatski pokloni izašli su iz fabrike, i tako dospeli na stolove evropske aristokratije, kao i ruskog cara. Pod naslednikom Friedricha Velikog, njegovim nećakom Friedricha Wilhelmom II, fabrika je postala jedno od vodećih tehnoloških preduzeća u državi. Novi kralj koristio je ono što je fabrika mogla da pruži,ali je prestao da plaća gotovinom. Iznosi su prosto oduzimani od njegovog učešćau dobiti. Fabrika je napredovala, pa je tako prosečna neto godišnja dobit od 1787. godine nadalje, bila više od 40.000 talira. U prvoj polovini XIX veka, KPM je postala najveći proizvođač oslikanog porcelana u Evropi. Fabrika je bila i pionir u primeni tehnoloških dostignuća, do kojih je došlo s tehničkim napretkom i otkrićima krajem XIX veka, kao i povezivanjem fabrike sa Institutom za hemijsko-tehnološka istraživanja. Posle propasti monarhije 1918. godine KPM je postala fabrika u državnom vlasništvu. Ipak, naziv KPM i skiptar kao žig su zadržani. Posle 1930. godine, dolazak nacional-socijalista na vlast imao je ozbiljne posledice za mnoge umetnike angažovane u KPM. Neki su, zbog svog jevrejskog porekla, morali da emigriraju, a neki su otpušteni zbog solidarnosti sa njihovim jevrejskim kolegama. U noći između 22. i 23. novembra 1943. godine fabrika je skoro potpuno srušena u savezničkom vazdušnom napadu. Uništene su zgrade, postrojenja, zalihe i mnogi istorijski primerci porcelana su nestali. Posle II Svetskog rata KPM se privremeno preselio u grad Selb, odakle je nastavio da snabdeva tržište ukrasnim porcelanom i posuđem. Nakom što su prostorije obnovljene, fabrika se 1957. godine vratila u Berlin. Prema rezoluciji usvojenoj od strane Senata u Berlinu 1988. godine, KPM je postala akcionarsko društvo, pod nazivom „KPM Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin GmbH“. Posle 1990. godine KPM je nastavila da naglašava svoju kulturnu i zanatsku tradiciju, ponovo otkrivajući istorijske oblike, boje i šare. Od 1989. do 2003. godine pogoni fabrike su obnovljeni, u skladu s kustoskim standardima. Istovremeno, proces proizvodnje je tehnološki modernizovan. 2006. godine, nakon nekoliko prethodnih pokušaja privatizacije, berlinski bankar Jörg Woltmann preuzeo je fabriku i postao jedini akcionar. Iste godine, KPM je otvorio svoju novodizajniranu prodajnu galeriju u staroj hali sa pećima. 2007. godine otvoreni su izložba i muzej posvećen 250-godišnjoj istoriji kompanije i izrade porcelana. Bez držača. (94/45-14/46-KP/350)