Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
500,00 - 699,00
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-25 od 34 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
1-25 od 34
1-25 od 34 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Kolekcionarstvo
  • Cena

    500 din - 699 din

ORION RADIO mehanička olovka, bez drugih oznaka Mehanička olovka je korišćena i vide se tragovi korišćenja i vremena. Dimenzije olovke: dužina 121mm, prečnik 10mm Mine: 1,18mm Težina: 16g Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati i dodatno po zahtevu.

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

Za ljubitelje elektronike lampe mogu biti iskoriscene za kompletiranje i popravku i odrzavanje retro tv i radio prijemnika takodje mogu se koristiti za pravljenje raznih tipova audio pojacala Lampe izgledaju ok. . ne znam i ne mogu proveriti ispravnost ali predpostavljam da su ispravne . . jer su sacuvane i skidane sa rashodovanih tv i radio prijemnika za potrebe pravljenja audio pojacala ali postavicu ih kao kolekcionarski primerak. . U ponudi su [telefon] Lampi Za sva pitanja i nejasnoce tu sam da odgovorim pa pitajte pre kupovine sve sto vas zanima Robu saljem Postexpresom nakon uplate na PostNet Dostavu robe placa kupac

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

POSTER DIMENZIJE 44 CM X 29CM, U SUSTINI DOBRO OCUVAN

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

bosna radio televizija beograd

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

stari i redak Cecin poster iz radio tv revije snimio D.Mitić ojačan na sredini

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

Kalendar izdat 2013. godine povodom 60. godisnjice vladavine. Medju slikama je i cuveni portret koji je radio Endi Vorhol. Izdanje je Nacionalne galerije portreta.

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

Mislim da je Mehanički odnosno navija se Fali mu Ključić za Navijanje ili šta već pa ne mogu da isprobam možda bi radio s njim

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

Vudi na radio stanici, kad se napravi kontakt odozdo, svetle oci ovom veselom kasetofonu. Ima baterije u sebi. I ostali sa slika su trenutno na stanju, pa pitajte sve sto vas zanima.

Prikaži sve...
599RSD
forward
forward
Detaljnije

Komplet igala iz šestdesetih , za popravku niti ,mašni na najlon čarapama . To se nekad radio , nije se bacala čarapa . Koristilo se veće igle za popravku mašni i na đžemperima .A ima između i igala za heklanje .To su neke žene znale da rade sve.

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Ledeni pakao anglo-kanadski je triler iz 1979. godine, a temelji se na romanu Medvjeđi otok Alistaira MacLeana iz 1971. godine. Režirao ga je Don Sharp, a glumili su Donald Sutherland, Vanessa Redgrave, Richard Widmark, Christopher Lee i Lloyd Bridges. Directed by Don Sharp Written by Don Sharp David Butler additional material Murray Smith Based on novel Bear Island by Alistair MacLean Produced by Peter Snell William Hill Starring Donald Sutherland Vanessa Redgrave Richard Widmark Christopher Lee Lloyd Bridges Cinematography Alan Hume Edited by Tony Lower Music by Robert Farnon Production companies Selkirk Films Canadian Film Development Corporation Bear Island Films Distributed by United Artists Release date 1 November 1979 (United States) 5 December 1979 (South Africa) 26 December 1979 (UK) Running time 118 minutes Countries United Kingdom Canada Languages English, German Budget $CAD12,100,000 (estimated) or $9.3 million Donald Sutherland as Frank Lansing Vanessa Redgrave as Heddi Lindquist Richard Widmark as Otto Gerran Christopher Lee as Lechinski Lloyd Bridges as Smithy Bruce Greenwood as Technician Tommy Barbara Parkins as Judith Rubin Patricia Collins as Inge Van Zipper Mark Jones as the Cook August Schellenberg as the Marine Technician Candace O`Connor as the Laboratory Assistant Michael Collins as the Ship`s Captain Michael J. Reynolds as Heyter Lawrence Dane as Paul Hartman Nicholas Cortland as Jungbeck Joseph Golland as the Meteorological Assistant Richard Wren as the Radio Operator Hagan Beggs as Larsen Robert Stelmach as the Ship`s Radio Operator Terry Waterhouse as the Helicopter Crewman Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

Prikaži sve...
590RSD
forward
forward
Detaljnije

pozlaćena medalja 30mm prečnik 12,5 grama BRD 1963 Medaille - John F. Kennedy - Ich bin ein Berliner Врхунац његовог путовања је посета Западном Берлину 26. јуна, на 15. годишњицу Берлинског ваздушног превоза. У пратњи канцелара Конрада Аденауера и владајућег градоначелника Берлина Вилија Бранта, Кенеди је овог летњег дана у конвоју прокотрљао Западни Берлин - стотине хиљада Берлинчана одушевљено су га бодриле, преноси радио уживо. У дирљивом и незаборавном говору грађанима Берлина испред градске куће Шенеберг, он критикује зид као симбол неуспеха комунизма и изражава своју солидарност са грађанима подељеног Берлина: „ Сви слободни људи, где год да живе, грађани су Берлина, и зато сам као слободан човек поносан на речи: Ицх бин еин Берлинер .

Prikaži sve...
699RSD
forward
forward
Detaljnije

RAZGLEDNICA GOBLENA JACITE KUNIĆ IZ GOSPA OD ŠKRPJELA Edicija: Perast Predmet na razglednici: Goblen Jacinite Kunić u crkvi Gospa od Škrpjela Materijal izrade: Karton Boja: Kolor Država reprinta: SFRJ Grad nastanka: Perast Godina postavljenja goblena: 1828. Godina reprinta: 1950 - 1960. Autorska radionica: Fotografska radnja: D. Babović Dimenzija: Visina: 10 cm, Širina: 15 cm Opis: Razglednica na kartonu, standardiziranog formata poštanske dopisnice. Fotografija reprodukovana štamparskom tehnikom. • Razglednica je štampana po fotografiji D. Babović . Tehnika izrade: Print Detaljno stanje: Odlično Napomena:Razglednica nije putovala. Opis: Na poleđini štampano: snimio D. Babović . Opis: Glavna prirodna atrakcija Perasta su dva mala otoka: Sveti Juraj i Gospa od Škrpjela. Tamo se može doći samo brodom. Današnja crkva Gospe od Škrpjela, po kojoj je ostrvo dobilo ime, izgrađena je 1630. godine od strane Venecijanaca i jedan je od najbitnijih istorijsko kulturnih spomenika Boka Kotorske. U crkvi je izložen goblen Jacinita Kunić. Taj goblen je slika žena koje su čekale svoje muževe pomorce čitav život. Jacinita je jedna od njih… ona je goblen radila iglom, koristeći sedam različitih materijala. Podloga je jedna specijalna vrsta japanske svile, koju je ukrašavala zlatnim i srebrnim nitima, te raznobojnom kineskom svilom. Od platna je koristila damast koji je tada bio veoma cenjen, zatim raznobojnim biserima, a na glave anđela, Gospe i Isusa stavlja svoju vlastitu kosu. Kada je počela da radi na vezu Jacinita je imala tamnu kosu, a vremenom je osedela. To se može i uočiti u njenom radu, jer boja kose njenih likova nije ista. Interesantno je da to zapravo nije klasičan goblen, ona je imala svoju šemu, projekat oltara sa slikom Gospe. Radila je iglom, pod lupom, a na pojedinim mestima na kvadratnom centimetru ima oko 650 uboda iglom. Odatle i stručni italijanski naziv `punto pitura` (slikanje ubodom). Jacinita je rad na ovom delu počela 1803. godine i završila ga 1828. Prema nekim legendama, ova Peraštanka je toliko radila na goblenu, da je na kraju oslepela. Nije poznato ni da li se njen suprug vratio s puta, posle tih 25 godina.

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

Robustan sat na crepu sa dodatom mapom dela Evrope (Srbija, Hrvatska, Bosna, Makedonija, Bugarska, Rumunija,Austrija, Slovenija, Madjarska...) Sat je nov, nekoriscen ali star oko 15-20 god. Belo su tragovi iscurele baterije koja je tu stajala. Moze se izgrebati. Obzirom na materijal, moze stajati i na zidu kuće (ali bolje pod strehom zbog baterije i kise) Potisje Kanjiza ih je radilo u maloj kolicini kao reklamu za Tondach crep. Ima i pripadajucu kartonsku kutiju sa tragovima stajanja i flekicama. Dimenzije oko 18cm x 37 cm.

Prikaži sve...
698RSD
forward
forward
Detaljnije

Bedz Partizan - RETKO pogledati slike kljucne reci za pretragu bitumen bitulit brosura brosure katalog katalozi industrija bitumenskih proizvoda beograd bulevar jna broj br 67-69 izolacione mase izolaciona masa bitumeni bituliti kraberoid 120 blank industrija bitumenskih i sintetickih proizvoda proizvod proizvodi hidroizolacione kiselootporne i druge mase masa vinaz-vinil azbestnih ploca azbestne ploce nacin primene tehnicke karakteristike svojstva osobine rugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrva sfrj nostalgija socijalisticka federativna republika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam se vraca pruga ostaje 1862 turisticka informacja turisticke informacije boke kotorske kotor kotora herceg novi herceg novog lastva prevlaka jat general turist ylatar arandjelovac ulcinj predmeti iz jugoslavije yugoslavia medalja medalje medal gold josipa broza tita istorija zemuna zvezda zvezde yveyda yveyde petokraka petokrake 5okraka 5okrake znacka znacke kapa kape titovka titovke srpovi i cekici pet krakova metalna metalni bedy bedyevi bedz bedzevi bedž bedževi беџ беџеви тито zakacka zakacke znacka znacke značka značke elvis presley znacka znacke retko retka expres ekspress televizija buba mara bubamara sa buba marom sa buba marom 4 12 13 8 postar sa postara radio televizija srbije jugoslavije rts rtj rtscg sfrj nostalgija politika ekspres vecernje novosti nagrada nagrade jsd fk jugoslovensko sportsko drustvo fudbalski klub partizan partizanov grb grbovi

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

Niko Miljan Ulica između vrtova 1948 UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. U dubrovačkom slikarstvu prvih triju desetljeća 20. stoljeća dolazi do postupnog usvajanja vrijednosti boje i svjetla, što je direktna posljedica plenerističkih iskustava Vlaha Bukovca i Mata Celestina Medovića koji su obilježili početke hrvatske moderne na prijelazu 19. u 20. stoljeće. Jedan od najistaknutijih umjetnika djelatnih u tom razdoblju bio je Niko Miljan (Cavtat, 1891. – Dubrovnik, 1962.). Prve poduke iz slikarstva dobio je u Dubrovniku od slikara Josipa Lalića, a od 1909-1913 godine studira na Akademiji likovnih umjetnosti u Pragu gdje su mu profesori Vlaho Bukovac i Jan Preisler. Do 1919. godine živi u Pragu, a od 1919. do 1931. radio je kao profesor na gimnazijama u Tetovu, Kruševcu, Zemunu i Dubrovniku (1928.–1931.), gdje je predavao i mladom Ivu Dulčiću. Tijekom Drugog svjetskog rata boravi u Pragu, 1949. godine odlazi u Zagreb, a u Dubrovnik se vraća 1956. godine. U slikarstvu je, još u početku, usvojio načela plenerizma, koja ne napušta ni u kasnijim fazama, te većinu njegovih djela odlikuju brzi potezi, gusti nanosi boje, koloristička svježina i senzibilitet za svjetlosne efekte. Slikao je ponajviše dubrovačke i cavtatske vedute i pejzaže (s osobitom vještinom marine), ali i portrete, figuralne kompozicije i žanr scene. U Umjetničkoj galeriji Dubrovnik čuva se pet djela Nika Miljana, između ostalih i slika „Između vrta“, prikaz danas gotovo nepromijenjene dubrovačke ulice koja otkriva izuzetan senzibilitet umjetnika za intiman motiv, svjetlosne efekte i sazvučja boja, te figurira kao jedna od kvalitetnijih veduta dubrovačkog slikarstva prve polovine dvadesetog stoljeća. Nakon gotovo pedeset godina od posljednje samostalne izložbe, slikaru je 2003. godine u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik posthumno priređena samostalna izložba (23.12.. 2003. – 25.1. 2004. godine) u autorstvu izv.prof. dr.sc. Sanje Žaja Vrbica. Autorica izložbe je u uvodnom tekstu kataloga, između ostalog i sumirala poziciju Nika Miljana unutar korpusa hrvatske umjetnosti:

Prikaži sve...
666RSD
forward
forward
Detaljnije

reprodukcija - odlična original datira u periodu 1880-1900 slika mnogo potseća na sliku Milene Pavlović Barili Миленина чукунбаба, Карађорђева најстарија ћерка Сава Карађорђевић. Atelje Beograd (od oko 1878.[312], [1916] do prve decenije XX veka[1], [2657]), sedište: 1. Dubrovačka br. 41 (predhodno tu deluje Anastas Stojanović)[1916], 2. Dubrovačka, kod Saborne crkve[2299] - Staro zdanje[110], 3. Studenička br. 55[1], [2636] moguće Beograd, ortački Štokman sin i Handžarlija[1766] (osamdesete godine XIX veka) Beograd i Šabac[2061], ortački Handžarlija i Sigl (osamdesete i devedesete godine XIX veka)[1] Beograd, ortački Handžarlija i Franja Martinek[766] (prva decenija XX veka). Biografija Fotografsku veštinu naučio je u inostranstvu[1916] (postoje određeni podaci o njegovim poslovnim vezama sa porodicom Štokman[1766], [2227]), mada ima nekih navoda da je učenik Sigla[1] Na kartonima u tekstu firme ponekad ne ističe mesto delovanja ateljea[312], što govori o putujućem radu Verovatno prvi srpski fotograf koji je robijao zbog prodaje (i izrade?) „sramotnih fotografija”[1317] Ortački fotografski atelje Handžarlije i Sigla u kraćem periodu paralelno i u isto vreme, radio je i u Beogradu i Šapcu[115], [2061], moguće da je svaki od ortaka sve vreme boravio u po jednom gradu, Sigl u Šapcu, a Handžarlija u Beogradu. Protokolisano je 1892. godine da je Handžarlija odsedao u beogradskom hotelu „Deligrad”, u septembru kao fotograf iz Beograda[1919], a u oktobru kao neko iz Šapca[1917], [1918] Beležio je događanja u Beogradu („Izlet češke kolonije u Košutnjak”[1], „Gosti kafane Kod duda”[2810]... ) Klijentela: Kraljice Natalija[2299], [2309] i Draga[353] Obrenović, kao i Laza Kostić[765], Stevan Sremac[503], Vladan Đorđević[2137], Branislav Nušić[764], Pera Todorović[2085], Milovan Glišić[3189], glumci[839], gardisti[2261]... Reklama ateljea je da radi „u bojama i bez boje počev od najmanje pa do prirodne veličine”[1916] Učenik Mihaila Handžarlije je poznati požarevački fotograf Mihajlo Simić[1289] Fotografije iz ortačkih ateljea Handžarlije sa Štokmanom i Martinekom izuzetno su retke Nema podataka o ortaku Franji Martineku. Tehnika Oprema fotografija: braon toner[764], ferlauf[765], [767], [773] i majolik[764], [768] tehnike. Za fotografije mladenaca, atelje je imao u ponudi posebne maske sa vencom od ruža[774]

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Prikaži sve...
650RSD
forward
forward
Detaljnije

Opis proizvoda: Osećajte Mesečevu Magiju: Mesečev Kamen je ključ za otključavanje tajni i magije Mesečeva sveta. Ovaj kamen nosi sa sobom blagoslove Mesečevih faza i pomaže vam da se povežete s njenom transformišućom energijom. Snaga Mesečevog Kamena: Povećana Intuicija: Mesečev Kamen podstiče vašu intuiciju i sposobnost da razumete dublje, skrivene slojeve sveta oko sebe. Otvorite vrata svojim instinktima i unutarnjoj mudrosti. Emocionalna Harmonija: Ovaj kamen ima umirujući uticaj na vaše emocionalno stanje. Pomaže vam da prevaziđete stres, anksioznost i negativne emocije, vraćajući vam unutarnji mir. Ženska Snaga: Mesečev Kamen je posebno blagotvoran za žene. Povezan s Mesečevom energijom, podržava žensku intuiciju, plodnost i cikluse. Kreativnost i Inspiracija: Ovaj kamen otvara vrata kreativnosti i inspiracije. Ako tražite izvor umetničke inspiracije ili želite unaprediti svoju maštovitost, Mesečev Kamen je vaš saveznik. Savršen Poklon: Mesečev Kamen je dar koji donosi duboku povezanost s prirodom i unutarnjim jačim Ja. Oduševite svoje najdraže ovim izvanrednim kamenom i poklonite im Mesečevu magiju. Povežite Se s Mesečevom Magijom: Bez obzira na vaš nivo iskustva, Mesečev Kamen će vam doneti snagu i transformaciju. Osetite blagoslove Mesečevih faza i koračajte hrabro kroz svoj život. Prepustite se Mesečevoj magiji i unesite je u svoj svakodnevni život. Slanje se vrši putem pošte POstexpres uslugom. Ne radim lično preuzimanje Hvala

Prikaži sve...
550RSD
forward
forward
Detaljnije

Biblioteka grada- Beograd Turistička štampa - Beograd nepoznata godina izdanja nova... Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska slikarka koja je pripadala impresionizmu.[1] Kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu. Rodila se 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, kao Babet Bahmajer (nem. Babette Bachmayer). Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine.[2] Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.[3] U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina.[4] Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.[4] Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.[5] Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću.[6] Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13.[7] Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” - muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”.[8] U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka.[9] Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine.[10] Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović.[4] Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.[11] Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu,[12] u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel).[13]. Iz nje su izašle generacije impresionista.[4] Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900,[5] na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići.[4] Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,[4] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.[4] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.[14] Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).[14][8] Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.[8] Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju.[15] Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu.[16] Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[17] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,[18] naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.[16] Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.[18] Pismo i ragglednica Bete Vukanović Urošu Prediću, deo Zbirke Uroša Predića u Adligatu Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.[4] Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.[19] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.[8] Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919), a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.[3] U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“,[14][3] i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata.[8] Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje goto svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.[8] Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

48 x 68 cm 2 x presavijen movie poster, AFFICHE de FILM The Land That Time Forgot is a 1975 British-American fantasy/adventure film based upon the 1918 novel The Land That Time Forgot by Edgar Rice Burroughs. The screenplay was written by Michael Moorcock and James Cawthorn and directed by Kevin Connor. The cast included Doug McClure, John McEnery, Keith Barron, Susan Penhaligon, Anthony Ainley and Declan Mulholland. The movie begins with a bottle with a written manuscript inside it being thrown into the sea, hoping for it to be discovered later. Floating to the coast of England, a sailor discovers the bottle and opens to read the manuscript as Bowen Tyler (Doug McClure) narrates the events, much as we see in many of Edgar Rice Burroughs` novels. The story is set during World War I and involves the survivors of the sinking of a British merchant ship who are taken on board a German U-boat. Bowen Tyler and Lisa Clayton (Susan Penhaligon) are passengers on the ship torpedoed by Captain von Schoenvorts (John McEnery). Along with a few surviving British officers, Tyler convinces the other men to take over the surfacing submarine, this being their only chance for survival. After confronting the Germans on the deck, a fight ensues and they seize the German U-boat. Tyler takes command hoping to sail to a British port. Von Schoenvorts has his crew steer toward a safe sea port. But German officer Dietz (Anthony Ainley) gets loose and smashes the sub`s radio. Off course and running out of fuel in the South Atlantic, the U-boat and its crew happen across an uncharted subcontinent called Caprona, a fantastical land of lush vegetation where dinosaurs still roam, co-existing with primitive man. There are also reserves of oil which, if the Germans and British can work together, can be refined and enable their escape from the island. Tyler discovers the secret of Caprona: individuals evolve not through natural selection, but by migrating northward across the island. With the submarine working again, a sudden outbreak of volcanic eruptions occurs across the island. Dietz starts a mutiny and shoots Captain von Schoenvorts to take command. Dietz abandons Tyler and Clayton in Caprona in an attempt to escape, but the U-Boat cannot function in the boiling waters and the crew is killed as it sinks. Tyler and Clayton are stranded and being the only survivors of their group, they are forced to move northward. The movie ends with Tyler throwing the bottle, with the manuscript inside it, as seen in the beginning of the movie. Doug McClure as Bowen Tyler John McEnery as Captain Friedrich Von Schoenvorts Susan Penhaligon as Lisa Clayton Keith Barron as John Bradley Anthony Ainley as Lt. Dietz Godfrey James as Borg Bobby Parr as Ahm Declan Mulholland as Olson Colin Farrell as Whiteley Ben Howard as Benson Roy Holder as Plesser Andrew McCulloch as Sinclair Ron Pember as Jones Grahame Mallard as Deusett Andrew Lodge as Reuther Brian Hall as Schwartz Stanley McGeagh as Hiller Peter Sproule as Hindle Steve James as First Sto-Lu

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Đuro Rosembeker Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Zvonko HukeLJ Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

SELTMANN, Bavaria - Tri dezertna tanjira `China Blau` (1954-1990) Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 830 g Po nekoliko sitnih tragova pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: Seltmann (ispod krune) Weiden Bavaria W.-Germany QUALITÄTS – PORZELLAN (polukružno) „Porzellanfabrik Christian Seltmann G.m.b.H.“ koristila je ovu oznaku između 1954. i 1990. godine. Christian Wilhelm Seltmann (Kristian Vilhelm Seltman) rođen je 1870. godine u malom gradu Schlottenhof (Šlotenhof) kod Arzberga (Arcberg), gde je osnovna znanja stekao gledajući svog oca pri porodičnom poslu dekorisanja posuđa. To je u velikoj meri uticalo na njega, i kasnije je radio kao šegrt u različitim fabrikama porcelana postepeno naučivši sve aspekte ove delatnosti. Tokom rada za fabriku porcelana u Arzbergu u svoje slobodno vreme uspešno se bavio dizajniranjem i ukrašavanjem porcelana, i projektovao je porcelansku posudu koja je čak privukla pažnju američkih kupaca. Njegova posvećenost poslu i talenat, veoma impresivni za tako mladog čoveka, brzo su uočeni i 1896. godine postao je direktor fabrike u Arzbergu. Ali, Christianu se nije dopadao nadzor od strane vlasnika fabrike koji mu nije ostavljao dovoljno prostora za realizaciju sopstvenih ideja, i nakon uspeha njegovog brata Karla sa “Keramik- und Porzellanfabrik Karl Seltmann“ u njihovom rodnom gradu Schlottendorfu, Christian je odlučio da otvori sopstvenu fabriku zajedno sa najstarijim bratom Johannom (Johan) 1901. godine. Samo nekoliko godina kasnije “Porzellanfabrik Christian Seltmann G.m.b.H. ” stekla je veoma dobru reputaciju i zapošljavala je preko 600 radnika. Dva brata često su se razilazila oko toga kako voditi fabriku, i kada Johan Seltmann konačno rešio da prenese posao u akcionarsko društvo, Kristijan je odlučio da napusti zajedničku fabriku i otvori svoj posao u gradu Weiden (Vajden) 1910. godine. Fabrika je brzo napredovala, ali je Christian Seltmann 1921. godine umro od posledica nesrećnog slučaja. Fabrika je nastavila da napreduje pod upravom njegove udovice Katharine Seltmann (Katarina Seltman), i 1928. godine preuzela je većinu akcija u „Porzellanfabrik Schirnding A.G.“ u Schirndingu (Šrinding, Bavaria). Ubrzo posle toga, Katharina Seltmann se povukla iz posla, i prepustila upravu sinovima. Heinrich Seltmann (Hajnrih) je preuzeo fabriku u Schrindingu, a daleko iskusniji Wilhelm (Vilhelm) zadržao je fabrike u Weidenu, koje je proširio preuzimanjem „Porzellanfabrik Krummennaab“ 1939. godine i „Porzellanfabrik Erbendorf” 1940. godine. Kao i mnoge druge fabrike, u toku Drugog svetskog rata fabrika Seltmann je izgubila najveći deo radne snage u ratnim naporima i bila je prisiljena da radi sa ograničenom količinom sirovina i da se bori sa drastično smanjenom potražnjom. Posle rata, najveći deo pogona fabrike služio je za smeštaj američkih trupa, i veći deo opreme je uništen dok su vojnici prilagođavali prostorije za smeštaj velikog broja ljudi i mnoštvo opreme. Iako je porodica Seltmann još uvek imala dovoljno sredstava da posle svega obnovi fabriku, to ne bi bilo izvodljivo bez pomoći preostalih lojalnih radnika, koji su pristali da rade bez plate i budu isplaćeni kada se fabrika oporavi. Oporavak fabrike išao je brzo, i 50-ih godina Wilhelm Seltmann je započeo je modernizaciju fabrike. 1957. godine postao je glavni akcionar “Königlich privilegierte Porzellanfabrik Tettau G.m.b.H.” Wilhelm Seltmann umro je 1967. godine i čitav posao ostavio u rukama porodice. Kao i njegov otac, i on je mrzeo pomisao na to da kompanijom upravlja upravni odbor i u svojoj oporuci naveo želju da se kompanija nikada ne pretvori u akcionarsko društvo i da uvek treba da ostane u porodičnom vlasništvu. Njegova želja je ispoštovana, i Seltmann grupa je i danas jedna od nekoliko preostalih velikih porodičnih preduzeća u Nemačkoj. Početkom 90-tih, kompanija se znatno proširila preuzimanjem četiri fabrike sa područja Thuringie (Turingija) poznate po proizvodnji umetničkog porcelana : `Aeltesten Volkstedter Porzellanmanufaktur` (osnovana 1762.), `Unterweißbacher Werkstätten für Porzellankunst` (osnovana 1882.) sa njenim odeljenjem za umetničko oblikovanje `Schwarzburger Werkstätten für Porzellankunst`, `Porzellanmanufaktur Scheibe Alsbach` (osnovana 1835.) i `Porzellanmanufaktur Plaue` (osnovana 1817.). Ove fabrike 2007. godine udružene su u »Gläsernen Porzellanmanufaktur« sa sedištem u Rudolstadtu (Rudolštat, Thuringen). Prodaju se bez držača za tanjire. (115/44-35/112-kp/1184)

Prikaži sve...
520RSD
forward
forward
Detaljnije

Ucs & Amblin 1990s Vintage UCS Amblin Flintstones Fred Flintstone Dinosaur 170BA Mehanizam radi Visina oko 7cm , sirina oko 11cm Porodica Kremenko (engl. The Flintstones) poznata i kao Kremenkovi ali i Kamenkovi, je američka animirana televizijska serija u proizvodnji Hana i Barbera produkcije. Kremenkovi su prva animirana serija namenjena odraslima koja se emitovala u udarnjim večernjim terminima. Koncept serije se pokazao kao izuzetno popularan i ubrzo su stvoreni i Džetsonovi (engl. The Jetsons). Porodica Kremenko je jedna od najuspešnijih animiranih televizijskih serija svih vremena. Serija iz 1950ih The Honeymooners je bila inspiracija kreatorima Kremenkovih za stvaranje njihovih crtanih junaka. Kremenkovi su premijerno prikazivani u udarnim terminima na američkoj TV-mreži ABC počevšio od 1960. pa sve do 1966. kada je serijal prekinut posle šest sezona. Kremenkovi su u tadašnjoj SFR Jugoslaviji premijerno emitovani na TV Zagreb, počev od 1968, sinhronizovani na hrvatski jezik. U pitanju je prvi crtani film sinhronizovan na hrvatski i ujedno prvi crtani sinhronizovan u bivšoj Jugoslaviji. Serija je sinhronizovana na srpski jezik premijerno emitovana na televiziji Novi Sad. Nakon raspada Jugoslavije, u Srbiji je serija emitovana na televiziji BK. Poslednji put serija je emitovana na B92 televiziji od 2011. godine, sa novom sinhronizacijom koju je radila sama televizija. The Flintstones is an American animated sitcom produced by Hanna-Barbera Productions. The series takes place in a romanticized Stone Age setting and follows the activities of the titular family, the Flintstones, and their next-door neighbors, the Rubbles (who are also their best friends). It was originally broadcast on ABC from September 30, 1960 to April 1, 1966, and was the first animated series to hold a prime time slot on television.[5] The continuing popularity of The Flintstones rests heavily on its juxtaposition of modern everyday concerns in the Stone Age setting.[6][7] The Flintstones was the most financially successful and longest-running network animated television series for three decades, until The Simpsons, which debuted in late 1989, outlasted it.[8] In 2013, TV Guide ranked The Flintstones the second-greatest TV cartoon of all time (after The Simpsons).[9]

Prikaži sve...
550RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj