Živojin Nikolić : PROZRAKA - Narodna kazivanja , Prosveta 2002, drugo izdanje, str. 362. Očuvanost 4-. Живојин Жика Николић (1944 - 2013), новинар и књижевник, дугогодишњи новинар Радио-телевизије Трстеник (од 2004. године и уредник), али и дугогодишњи сарадник „Вечерњих новости“. Николић је више година био и активан новинар листа „Трибина“. После пензионисања 2008. године, није се опростио од новинарства, а остаће упамћен као водитељ култне емисије намењене селу „Зрно“, која је убележила више од 500 премијерних емитовања. Осим у новинарству, овај филолог и учитељ, траг је оставио и у књижевности. Написао је збирку приповедака „Сан“, књигу народних казивања „Прозрака“, а књигу приповедака „Лабудов друг“ објавила је београдска „Просвета“.

Izdavač:KULTURA Beograd Broj strana:215 Pismo:Ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1993 Očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Branislav Dimitrijević Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995). Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007). U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj. Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije. Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19). Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao: Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo. Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara. Sekcija za istoriju medicinu Srpskog lekarskog društva odlučila je da objavi rukopis Brane Dimitrijevića. Uređivanje je poverila članu Sekcije, profesorki dr Snežani Veljković, uz usmeno obećanje drugih članova da će pomoći u svemu što ona zatraži od njih. Održali su obećanje.

ČASOPIS GRADINA 3 - RAZGOVOR O INDIJI / AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA Mart 1984 276 strana 22 cm ISSN - 0436-2616 Uređivački odbor - Saša Hadži Tančić, Miroslav Anđelković, Bojan Jovanović, Radoje Kostić, Dimitrije Milenković SADRŽAJ: RAZGOVOR O INDIJI MARGERIT JURSENAR - Fedon ili zanos KOSTAS ASIMAKOPULOS - Generacija zatočenika RADMILA GIKIĆ - Razgovor o Indiji SVETOZAR PETROVIĆ - Dva indijska pesnika MIODRAG PAVLOVIĆ - Indija i poezija VESNA KRMPOTIĆ - Indija, mati najduhovnije ljudske tradicije GROZDANA OLUJIĆ - Krilati točak vremena TVRTKO KULENOVIĆ - Duh Azije i njeno pozorište DUŠAN PAJIN - Ushit postignutog identiteta RADA IVEKOVIĆ - Na izvoru ČEDOMIL VELJAČIĆ - Živeti osamljenički AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA DRAGAN J. RISTIĆ - Austrijska kratka priča - povodom panoramskog izbora ELIJAS KANETI - Svedok koji je čuo HANS KARL ARTMAN - Avantura jednog skretničara ILZE AJHINGER - Beseda pod vešalima HERBERT AJZENRAJH - Na cilju INGEBORG BAHMAN - Undina odlazi JAKOV LIND - Noćno putovanje TOMAS BERNHARD - Da li je komedija? Da li je tragedija? BARBARA FRIŠMUT - Parastos PETER HANDKE - Pozdrav nadzornom odboru Pogled sa strane - Razgovor sa Barbarom Frišmut Bio-bibliografske beleške O zastupljenim autorima SAVA PENČIĆ - Modeli reči u Bahtinovoj teoriji romana MIODRAG PETROVIĆ - Roman difuzne strukture - O prozi Vidosava Stevanovića RADMILO PEJIĆ - Obične zelene poljane - Radio-drama VICE PETROVIĆ - Nova godina BLAGOJE GLOZIĆ - Reka, most i nokturno ŽIVORAD VIDOJKOVIĆ - Šta sam sve radio da bih pisao bolje pesme ŽIVOJIN ĆELIĆ - Dovršavanje prošlosti SLOBODAN PETROVIĆ - Ahejski napevi RATKO PEKOVIĆ - Svedok i saučesnik SLOBODAN KOSTIĆ - Ironičan postupak s jezikom MIHAILO IGNJATOVIĆ - Ka poetici proze RADOSLAV RADENKOVIĆ - Svet kao snovibenje DUŠKO NOVAKOVIĆ - Feniks se još uvek rađa iz pepela NIKOLAJ TIMČENKO - Pitanje poezije DIMITRIJE STEFANOVIĆ - Ivo Andrić u Sokobanji U dobrom stanju, tekst podvlačen markerom na 10ak stranica

PROSVETA 1969 tvrde korice odlično očuvana kao nova Filip David (1940, Kragujevac). Diplomirao je na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svetska književnost) i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (grupa Dramaturgija). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jedan od osnivača „Nezavisnih pisaca“, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije, osnivač „Beogradskog kruga“ (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca, „Foruma pisaca“ i član međunarodne književne asocijacije „Grupa 99“ osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovedaka: „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“, „Princ vatre“, „Sabrane i nove priče“; romane: „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“ i „Kuća sećanja i zaborava“; knjige eseja: „Fragmenti iz mračnih vremena“, „Jesmo li čudovišta“, „Svetovi u haosu“. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio „Knjigu pisama 1992–1995.“ Pripovetke i romani su između ostalih dobili nagrade: Mladosti, „Milan Rakić“, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za knjigu godine, kao i Andrićevu nagradu. Dobitnik je Ninove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“ 2014. godine. Knjige su mu prevedene na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slovenački, objavljene u Hrvatskoj, a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija. Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je, između ostalog, i na filmovima: „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Ko to tamo peva“, „Bure baruta“ (nagrada kritike u Veneciji, nagarada Feliks za najbolji evropski film godine), „Poseban tretman“ (nagrada u Kanu), „Paviljon 6“, „San zimske noći“ (Gran pri filmskog festivala u San Sebastijanu), „Optimisti“ (Gran pri u Valjadoidu i Ženevi).

Dosta dobro očuvano , vrlo malo oštećena zadnja korica zalepljeno selotejpom 353 strane 290 grama Ova zbirka sastavljena je od pedeset priča, od kojih su neke ušle u mnoge antologije kod nas i u svetu. Momo Kapor, pisac čije se knjige godinama nalaze na listama domaćih bestselera, poznat je našoj čitalačkoj publici kako po svojim romanima i kratkim pričama, tako i po putopisima, filmskim scenarijima, pozorišnim, televijskim i radio-dramama. Ono što vezuje sve ove priče je ljubav – melanholična, setna, satkana o prolaznosti, iskazana samo pogledom ili osmehom. Sažete, zaokružene celine, ove priče predstavljaju svet izgrađen na uspomenama kojh ima u životu svakog od nas i zbog kojih će nam čitanje ove knjige izmamiti osmeh i zamagliti pogled. H1

David Mladinov: SLUČAJNI PUTNIK, Arhipelag 2015, tvrdi povez, str. 189. Priče. Očuvanost 4. David Mladinov je rođen je u Splitu 1946. godine, gde je završio klasičnu gimnaziju. U Beogradu je diplomirao je arheologiju na Filozofskom fakultetu i dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i TV. Na Brandejs univerzitetu u Bostonu magistrirao je 1978. godine s temom iz savremene judaistike. Objavio je knjige priča: Prozor (Split, 1970), Aheronove ptice (Beograd, 1998) i Kineski šah (Beograd, 2004). Objavljivao je pripovetke u Jugoslaviji, Izraelu, SAD i u Engleskoj, gde su mu priče emitovane na 3. kanalu BBC-ja. Pripovetka „Mali kućni vrt“ uvrštena je u London Magazine Anthology Stories 9. David Mladinov umro je 2013. godine u Bostonu.

Omot iskrzan i repariran, unutra odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Autor - osoba Sijarić, Ćamil Naslov Francuski pamuk / Ćamil Sijarić Vrsta građe kratka proza odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost ; Zagreb : Mladost ; Titograd : Pobjeda ; Beograd : Prosveta, 1980 Fizički opis 835 str. ; 21 cm Zbirka Savremenici Napomene Bilješka o pisci: str. 331-[332]. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG66 (N)

Dobro očuvana 145 strana 170 grama збирка седам приповедака објављена 1976. године, аутора Данила Киша. У неким тумачењима, ова књига заправо представља роман.[3] Приповетке су засноване на историјским догађајима и баве се темама политичке обмане, издаје и убиства у Источној Европи у првој половини 20. века (осим новеле Пси и књиге у којој се радња одвија у 14. веку). Неке од прича су написане као фиктивне биографије у којима главни ликови интерагују са стварним личностима. Киш је ову књигу написао док је радио на универзитету у Бордоу, мотивисан углавном својом фрустрацијом проузроченом незнањем и неверовањем својих студената који су, махом левичарски оријентисани, одбијали да поверују чак и у постојање гулага.[4] Недуго по објављивању, повела се о аутентичности књиге једна од највећих расправа у Европи у 20. веку.[7] stan

Izdavač: Zograf, Niš Crteži: Momo Kapor Povez: broširan Broj strana: 341 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. Ova zbirka, od pedeset priča, sastavljena je od nekoliko najnovijih, do sada neobjavljenih, kao i od onih koje su ušle y mnoge antologije kod nas i u svetu. Momo Kapor, pisac čije se knjige godinama nalaze na listama domaćih bestselera, poznat je našoj čitalačkoj publici kako no svojim romanima i kratkim pričama, tako i no putopisima, filmskim scenarijima, pozorišnim, televizijskim i radio-dramama. Ono što vezuje sve ove priče je ljubav – melanholična, setna, satkana od prolaznosti, iskazana samo pogledom ili osmehom. Sažete, zaokrugljene celine, ove priče predstavljaju svet izgrađen na uspomenama kojih ima u životu svakog od nas i zbog kojih će nam čitanje ove knjige izmamiti osmeh i zamagliti pogled. (K-150)

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Priče kod vode : izabrane pripovijetke / Ćamil Sijarić ; izbor i predgovor Rajko P. Nogo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis 314 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 = Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 75 ; knj. 499 (Karton.) Napomene Predgovor: Sve je nekad zborilo: str. 7-24 Rječnik: str. 305-310 Bilješka o piscu / R. P. Nogo: str. 311-314. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG148 (N)

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Priče kod vode : izabrane pripovijetke / Ćamil Sijarić ; izbor i predgovor Rajko P. Nogo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis 314 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 = Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 75 ; knj. 499 (Karton.) Napomene Predgovor: Sve je nekad zborilo: str. 7-24 Rječnik: str. 305-310 Bilješka o piscu / R. P. Nogo: str. 311-314. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG62

Naslov: Bijeli cvijet Autor: Ahmet Hromadžić Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: latinica Br. strana: 147 Format: 19,5 cm Povez: tvrdi, platneni Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama, kao novi su. Na belini naslovnog lista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate ovde: https://bs.wikipedia.org/wiki/Ahmet_Hromad%C5%BEi%C4%87 Ahmet Hromadžić (11. oktobar 1923 – 1. januar 2003) bio je bosanskohercegovački, bošnjački književnik, novinar i urednik. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle. Čitalačkoj publici najpoznatiji je po djelima za djecu, između ostalih po naslovima: Patuljak iz Zaboravljene zemlje, Patuljak vam priča, Okamenjeni vukovi i dr. Radio je kao novinar i urednik nekoliko časopisa. Jedan je od osnivača dječije biblioteke `Lastavica`.

Žarko Komanin ZAKOPANO I OTKOPANO - Priče i objašnjenja , Prosveta 2002, str. 100. Priče. Očuvanost 4. КОМАНИН Жарко – књижевник и позоришни критичар (Дреновиштица код Никшића, 3. XII 1935 – Београд, 26. VI 2010). Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Никшићу 1954, а Филозофски факултет (Група за југословенску и светску књижевност) у Бгду 1960. Први књижевни рад, приповетку Бјегунац, објавио је у „Студенту“ 1956. Од 1960. до 1962. био је драматург у београдском Савременом позоришту, а затим је отишао на одслужење војног рока. Од 1964. до 1969. радио је као референт за културу у Главном одбору ССРН Србије, а од 1969. до 1974. као професионални позоришни критичар „Вечерњих новости“, где је почео да објављује позоришне критике још 1964. и до 1972. потписивао их именом Жарко Јовановић. Од 1974. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а 1979. се запослио као драматург НП у Бгду.

Oz Shelach - Picnic Grounds: A Novel in Fragments City Lights Publishers, 2003 115 str. meki povez stanje: dobro Part reportage, part parable, part excavation of history, this jigsaw puzzle of compelling tales constitutes an exile’s nostalgic tour into Israel’s culture of denial. Captivating in its beguiling, seeming simplicity, Picnic Grounds is a novel built from the layers of overlapping lives and stories, much like the villages and cities of Israel are constructed from a culture superimposed over the palimpsest of history. Landscape, language, and the manufacture of knowledge are deconstructed by a unique new voice, writing in a language that is not quite English, from a life that is anything but post-colonial. Oz Shelach was born in West Jerusalem in 1968 and has been a journalist and editor for Israeli radio and magazines. He currently lives in New York. Fiction, Short Stories, Israel

Autor: Pavel Vilikovski Izdavač: Arhipelag Broj strana: 207 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 22 cm Pavel Vilikovski (1941-2020) jedan je od najvažnijih savremenih slovačkih pisaca. Radio je kao urednik u književnim časopisima i u izdavaštvu. Bavi se i prevođenjem sa engleskog i publicistikom. Objavio je više knjiga pripovedaka, od kojih su najpoznatije „Sentimentalno vaspitanje u martu“, „Surovi mašinovođa“ i „Čarobni papagaj i preostali kič“, knjigu novela „Konj na spratu, slepac u Vrabljima“, kao i romane: „Prva rečenica sna“, „Večno je zelen“..., „Pešački događaj“, „Poslednji konj Pompeja“, „Vlastita biografija zla“ i „Pas na putu“. U knjizi `Prva i poslednja ljubav` nalaze se najbolje novele modernog klasika slovačke književnosti Pavela Vilikovskog.Od istorije do tranzicije, od ljubavi do politike, od nacizma do komunizma, od nadzora do progona, od umetnosti do cenzure, od straha do strasti, od Bratislave do vidika cele Srednje Evrope.Novele kojima je teško odoleti. Duhovito, pronicljivo, uzbudljivo. Knjiga je praktično nova.

ILUZIONISTOV GROB I LEBDECA ZENA - Irfan Horozovic Prosveta , Beograd , 1991. 131 strana Tvrde korice u papirnom omotu Dimenzije knjige 12,5 x 20,5 cm Irfan Horozović (Banja Luka 27. travnja 1947) je bosanskohercegovački književnik. U Banjaluci je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Filozofski fakultet (Komparativna književnost i Jugoslavenski jezici i književnosti) diplomirao u Zagrebu. Bio je urednik Studentskog lista Pitanja i Putevi. Bio je odgovorni urednik u izdavačkoj djelatnosti Novog glasa u Banjaluci. Živi u Sarajevu. Urednik je u igranom programu RTV Federacije BiH i glavni urednik časopisa Život. Dramski tekstovi su mu izvođeni na radiju (Šesta smrt Benjamina Talhe, Zadovoljština, Kuburović, Posuđena rečenica), u teatrima (Ružičasta učiteljica, Soba, Pehlivan Arif Tamburija, Šeremet, Proba, Tri Sabahudina) i na televiziji (Šeremet). Neki od tih tekstova su prevedeni i igrani u Švedskoj i Poljskoj. Jedna adaptacija knjige Talhe pod nazivom Priče iz Šedrvanskog vrta postavljena je u Rimu. Dobitnik je Nagrade „Sedam sekretara SKOJ–a“ (1972), Nagrade grada Banje Luke (1980), Nagrade Udruženja književnika BiH (1988), Nagrade za najbolju knjigu za djecu u BiH (1987), Nagrade Društva pisaca Bosne i Hercegovine za 1998. godinu i drugih nagrada i priznanja. Godine 2001. osvojio je nagradu Meša Selimović za najbolji roman. Šesta smrt Benjamina Talhe. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1968. Zvečajsko blago. Pjesme. Glas, Banja Luka 1969. Ružičasta učiteljica. Dramolet. Narodno sveučilište „Božidar Maslarić“, Osijek 1970. Talhe ili šedrvanski vrt. Proze. BC, Zagreb 1972; – 2. prošireno izdanje, Svjetlost, Sarajevo 1991; 3. izdanje Sarajevo Publishing, Sarajevo 1997. I na esperantu: Savez za esperanto BiH, Sarajevo – Banja Luka 1991. Soba. Groteska. Prolog. Zagreb 1971; – 2. izd. Zajednica profesionalnih pozorišta, Sarajevo 1977. Tanka katanka. Farsa za djecu. Dječije pozorište Banja Luka 1971. Zadovoljština. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1972. Salon gluhonijemih krojačica. Pripovijetke. Svjetlost, Sarajevo 1979. Testament iz mladosti. Poezija. Glas, Banja Luka 1980. Šeremet. Drama. Zajednica profesionalnih pozorišta BiH, Sarajevo 1985. Karta vremena. Priče/roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1983. Noćne ceremonije. Izabrane priče. Svjetlost, Sarajevo 1984/1985. Vauvan. Roman za djecu. Klub „Ivan Goran Kovačić“, Bihać 1986; – 2. izd. „Veselin Maleša“, Svjetlost, Sarajevo 1990; – 3. izd. Bosanska riječ, Wuppertal 1995; – 4. izd. Targa, Zagreb 1995; – 5. izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000. Rea. Kratki roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1987. Mađioničar iz prijestolnice domina. Pripovijest za djecu. Glas, Banja Luka 1988; – 2. izd. 1990; – 3. izd. Targa, Zagreb 1995: – 4. Izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000 (zajedno s Vauvanom). Kalfa. Roman. Svjetlost, Sarajevo 1988. Iluzionistov grob i lebdeća žena. Priče. Prosveta, Beograd 1991. Posuđena rečenica. Drama za glasove. Radio–Sarajevo 1991. Prognani grad. Priče. Antibarbarus, Zagreb 1994. Bosanski Palimpsest. Priče. Durieux, Zagreb 1995. Sličan čovjek. Roman. Bosanska knjiga, Sarajevo 1995. Oblak čija lica prepoznajemo. Izabrane priče. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo 1997. – drugo, promijenjeno izdanje, kod istog izdavača 1999. Knjiga mrtvog pjesnika. Poezija. Horus, Zagreb 1997. – drugo, prošireno izdanje, Bosanska knjiga–Šahinpašić, Sarajevo 1999. Inspektor vrtnih Patuljaka. Roman za djecu. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo–Amsterdam 1998. Proba. Dramolet. Kamerni teatar 55. Sarajevo 1998. Berlinski nepoznati prolaznik. Roman. Ljiljan, Sarajevo 1998. Prodavnica noževa. Izabrane priče. Damad. Novi Pazar 1999. Izabrane pripovjetke. Sejtarija, Sarajevo 2000. Filmofil. Roman. Sejtarija, Sarajevo 2000. Imotski kadija. Roman. Ogledalo, Sarajevo 2000. Tri Sabahudina. Tragična komedija. Praizvedba u Kamernom teatru 55 u Sarajevu # 12. 2001. Izabrane Igre. Drame. Svjetlost, Sarajevo 2000. Buduće svršeno vrijeme. Poezija. DES, Sarajevo 2001. KC

Autor - osoba Kekanović, Drago, 1947- = Kekanović, Drago, 1947- Naslov Večera na verandi : pripovijetke / Drago Kekanović Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1975 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 182 str. ; 21 cm Zbirka Jugoslavenski pisci (Ppl. sa omotom) DRAGO KEKANOVIĆ VEČERA NA VERANDI Drago Kekanović (1947) mlad je prozaik, dramatičar, filmski i televizijski scenarist. Zbirka novela „Večera na verandi“ druga mu je objavljena knjiga proze (prva: „Mehanika noći, spisi“, Razlog 1971) Uz prozu, Kekanovića zaokuplja i dramska forma i to prvenstveno pisana za najmlađe medije: radio, televiziju i film. Tako je Radio-Zagreb izveo do sada tri Kekanovićeve drame, („Plaža“ 1967, „Kuća na padinama noći“ 1968, „Tihi Maksim“ 1972), a više je njegovih scenarija ekranizirano na televiziji i filmu. U kazalištu mu je izveden komad „Dio niz“ (Miniteatar, Osijek 1973). Kekanović se često ogledao u kratkoj priči. Objavljivao je u nizu časopisa i novina, a nagrađen je i prvom nagradom „Politikina“ natječaja za kratku priču 1975. Šest pripovijedaka sakupljenih u zbirci „Večera na verandi“ znače početak nove faze u Kekanovićevu pripovjedalaštvu. Nakon stanovitog lutanja pomalo metafizičkim prostorima (ubrajali su ga neki kritičari u generaciju uvjetno nazvanu „mladi hrvatski Borgesovci“), Kekanović se ovim prozama vraća temama svog zavičaja – Požeške kotline. Rezultira to sočnim pripovijedanjem bogatim, bezbrojnim, sjajno zapaženim detaljima koje Kekanović (rekosmo u početku – filmski i televizijski scenarist), služeći se često čisto filmskom tehnikom „reza“, slaže oblikujući jednu impresivnu atmosferu. Sve su ove pripovijetke povezane istim likovima, koji se čas provlače kao dijelovi pozadine, a čas iskaču silovito u prvi plan pripovjedačeve pažnje. Kako su isti i prostor događanja (jedno selo pod Papukom), te vrijeme radnje (pedesete-šezdesete godine ovog stoljeća), ova knjiga ima i neke karakteristike romana. Unutrašnja dinamika naizgled jednoličnih života Kekanovićevih likova – kradljivaca konja, bivših gazdi, učitelja gospodarstva, svinjara i strastvenih lovaca – opisanih specifičnim, pomalo „romantičkim“ realizmom, čini novele „Večere na verandi“ izuzetno živim i zanimljivim. DRAGO KEKANOVIĆ (Bratuljevci, Slavonska Požega, 1947), književnik, pripovedač, romansijer, pesnik, dramski pisac i scenarista. Školovao se u Požegi, Osijeku i Zagrebu (Jugoslavenski jezici i književnost i Komparativna književnost). Uređivao je Studentski list, Prolog, Polet, urednik i priređivač većeg broja zaboravljenih pripovedača u Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta“. Najduže je radio kao urednik i dramaturg u ,,Dramskom programu“ TV Zagreb, odnosno HRT-u. Objavio je sledeće knjige: Svjetlost šuma (pesme, Osijek, 1965), Mehanika noći, spisi (priče, Zagreb, 1971), Večera na verandi (priče, Zagreb, 1975), Ledena šuma i druge kratke priče (Zagreb, 1975), Potomak sjena (roman, Zagreb, 1978), Ivanjska noć, (roman, Beograd, 1985), Panonski diptih, dvije pripovijesti (Zagreb, 1990), Riblja staza (roman, Sremski Karlovci, 1997), Američki sladoled, (roman, Zagreb, 1998, Sremski Karlovci, 1998), Na nebu, (priče, Sremski Karlovci, 2002); Veprovo srce (roman, Beograd, 2012, 2013); Usvojenje (novele, Sremski Karlovci, 2012, 2014), Izabrane priče (Sremski Karlovci, 2016) Napisao drame: Dionis (1975), Karneval cvrčaka (1980) i Esekerski zaljubljenici (1989). Autor je scenarija za filmove, TV serije i TV drame: Tena (1976), Priče za laku noć (1978), Hajdučki gaj (1991), Ispod crte (2005), Konjanik (2005) i Lea i Darija (2011). Pripovetke su mu prevođene na poljski (Zaglada, Krakov, 1985), engleski, nemački, ruski, španski, mađarski i slovenački jezik. Nagrade: „Sedam sekretara SKOJ-a“, „Oslobođenje“, „Politika“, „Mladost“, „Vladimir Nazor“, „Sava Mrkalj“, „Svetozar Ćorović“, Vitalova nagrada za knjigu godine (2013) – „Zlatni suncokret“, „Borisav Stanković“, „Dušan Vasiljev“, „Branko Ćopić“, „Grigorije Božović“, „Danko Nikolić“ i „Andrićeva nagrada“. Živi u Zagrebu. MG108

True Tales of American Life Paperback – 7 Oct. 2002, by Paul Auster (Author, Editor) Product details Publisher: ‎ Faber & Faber; Main edition (7 Oct. 2002) Language: ‎ English Paperback: ‎ 512 pages Dimensions: ‎ 13 x 3 x 20 cm Product description Review Fantastic stuff. -- The Face, December 2001 It is difficult to think of another book published this year ... that is ... so excellent in intention and so elegant in its execution. – Guardian, December 2001 Paul Auster’s astonishing anthology Where truth and beauty conflict or compete, Auster has opted for elegance of form, or measure of performability. – Sunday Herald, December 2001 This is writing at its very finest – done by a bunch of amateurs. – Independent, December 2001 Unforgettable. The 179 stories are beautifully written and intensely emotional. – Dazed and Confused, December 2001 Book Description True Tales of American Life contains 180 short stories of life in America, selected by Paul Auster from his National Public Radio show Weekend All Things Considered. Chosen by Paul Auster out of the four thousand stories submitted to his radio programme on National Public Radio, these 180 stories provide a wonderful portrait of America in the twentieth century. The requirement for selection was that each of the stories should be true, and each of the writers should not have been previously published. The collection that has emerged provides a richly varied and authentic voice for the American people, whose lives, loves, griefs, regrets, joys and sense of humour are vividly and honestly recounted throughout, and adeptly organised by Auster into themed sections. The section composed of war stories stretches as far back as the Civil War, still the defining moment in American history; while the sequence of `Meditations` conclude the volume with a true and abiding sense of transcendence. The resultant anthology is both an enduring hymn to the strange everyday of contemporary American life and a masterclass in the art of storytelling. About the Author Paul Auster is the bestselling author of Winter Journal, Sunset Park, Man in the Dark, The Brooklyn Follies, The Book of Illusions and The New York Trilogy, among many other works. In 2006 he was awarded the Prince of Asturias Prize for Literature and inducted into the American Academy of Arts and Letters. Among his other honours are the Independent Spirit Award for the screenplay of Smoke and the Prix Médicis Étranger for Leviathan. He has also been shortlisted for both the International IMPAC Dublin Literary Award (The Book of Illusions) and the PEN/Faulkner Award for Fiction (The Music of Chance). His work has been translated into more than forty languages. He lives in Brooklyn, New York. Pol Oster (1947) jedan je od najznačajnijih američkih romansijera današnjice, pesnik, esejista, scenarista, reditelj i prevodilac. Svojim društvenim angažmanom svrstava se među uticajne kritičare stanja sacremenog sveta, i posebno savremenog američkog društva. Autor je romana G. Vertigo, Levijatan, Mesečeva palata, Njujorška trilogija, U zemlji poslednjih stvari, Knjiga opsena, Proročka noć, Bruklinska revija ludosti, Putovanja u skriptorijum, Čovek u mraku, Nevidljivi, Sanset park, Zimski dnevnik, 4321. Napisao je dve memoarske knjige, knjigu eseja Umetnost gladovanja, kao i zbirku pesama Iščezavanja. Autor je scenarija za film Dim, koreditelj (sa Vejnom Vangom) filma Pandorina kutija, scenarista i reditelj filma Unutrašnji život Martina Frosta. Njegove knjige su prevedene na preko dvadeset jezika. Živi u Njujorku. KC

Autor: Milan D. Špiček Format: 15,5x23,5 Povez: broširan Br. strana: 164 Kratke priče vezane za film i njihove aktere... Milan D. Špiček rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

Što mi rade i što im radim. Pero Kvesić Izdato u Beogradu Stanje knjige kao na slikama Mek povez 154.strana

Mihail Bulgakov Bela garda -pripovetke NA RUSKOM Moskva 2004 tvrd povvez 681 strana kao nova Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prelazi u Moskvu i započinje život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela. Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935). Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu. Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965). Биографија[уреди] Детињство и младост[уреди] Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. у породици професора Кијевске духовне академије Опанаса Ивановича Булгакова и његове жене Варваре Михајловне у Кијеву. У породици је било седморо деце: Михаил, Вера, Нађа, Варвара, Микола, Иван и Олена. Михаил Булгаков је 1909. завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет `Тарас Шевченко` Кијевског универзитета. Булгаков се први пут оженио 1913. Татјаном Лапом. Њихови новчани проблеми започели су већ на дан свадбе. Татјанин отац им је месечно слао 50 рубаља, што је у то време био пристојан износ. Но, новац им је брзо нестајао, будући да је Булгаков био спонтана особа и није волео да штеди. Ако би му се прохтело да потроши последње резерве новца на такси, без размишљања би то учинио. Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми. Године 1917. почео је да узима морфијум, испрва да олакша алергијске реакције на лек против дифтерије, који је узео бојећи се болести након обављене операције. Затим је узимање морфијума постало редовно. У октобру 1917. први пут је дошао у Москву, зауставивши се код свог ујака, познатог московског лекара-гинеколога Н.М. Покровског, који је постао прототип професора Преображенског из приче `Псеће срце`. Ујесен 1918. Булгаков се вратио у Кијев где је започео приватну праксу као венеролог. У то време престао је да узима морфијум. За време Грађанског рата у Русији, у фебруару 1919, Булгакова су мобилизовали као војног лекара у војску Украјинске народне републике. Те исте године је радио и као лекар Црвеног крста, а затим и у Оружаним снагама Југа Русије. У саставу Трећe Терске козачке пуковније борио се на Северном Кавказу. Активно је објављивао у новинама (чланак `Будућe перспективе`). За време повлачења Добровољачке армије почетком 1920. није отишао у Грузију, него је остао у Владикавказу јер је оболео од тифуса. Зрело доба[уреди] Булгаков око 1930. Крајем септембра 1921. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са московским новинама (`Гудок`, `Рабочиј`) и часописима (`Медицинскиј работник`, `Россија`, `Возрожденије`). У то време је објавио поједина дела у новинама `Накануне` које су излазиле у Берлину. Од 1922. до 1926. у новинама `Гудок` је било објављено више од 120 репортажа, огледа и фељтона Булгакова. 1923. Булгаков је постао члан Сверуског савеза писаца (рус. `Всероссийский Союз писателей`). 1924. је упознао Љубов Јевгењевну Белозерску, која се недавно вратила из иностранства, и која је 1925. постала његова друга жена. У октобру 1926. је у МХАТу са великим успехом одржана представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи ширила интензивна и крајње оштра критика стваралаштва Михајла Булгакова. Крајем октобра 1926. је у државном академском позоришту Ватангов с великим успехом премијерно одржана представа Зојкин Стан. 1928. Булгаков је отпутовао са женом на Кавказ; посетили су Тбилиси, Батуми, Зелени Мис, Владикавказ, Гудермес. У Москви је те године премијерно одржана представа `Гримизни оток`. Код Булгакова се појавила замисао романа касније названог `Мајстор и Маргарита`. Писац је такође започео рад на комаду о Молијеру („Робовање лицемера“). 1929. Булгаков је упознао Јелену Сергејевну Шиловску која је постала његова трећа и уједно последња жена 1932. До 1930. Булгаковљева дела су престала да се издају, а позоришни комади повлачени су се репертоара позоришта. Била су забрањена извођења комада `Бег`, `Зојкин стан`, `Гримизно острво`, `Дани Турбинових`. У јануару 1932. Стаљин је поново дозволио извођење представе `Дани Турбинових`, и до рата се више није забрањивала. Међутим, ниједно позориште, осим МХАТ-а, није ју изводило. Године 1936-те, након чланка у `Правди`, Булгаков је отишао из МХАТ-а и почео да ради у Бољшој театру као либретист и преводилац. 1937. Булгаков је ради на либрету `Минин и Пожарски` и `Петар И`. Дружио се с Исаком Дунајевским, популарним совјетским композитором. Болест и смрт[уреди] Камен Голгота на Булгаковом гробу 1939. Булгаков је радио на либрету `Рахел`, а такође на комаду о Стаљину (`Батум`). Здрављe је почело да му се нагло погоршава. Лекари су му дијагностиковали хипертензивну нефросклерозу. Наставио је да узима морфијум који му је преписан 1924. да смањи болове. У том раздобљу је почео да диктира жени последње верзије `Мајстора и Маргарите`. Од фебруара 1940. пријатељи и породица су стално дежурали крај његове постељe. Булгаков је преминуо 10. марта 1940. Сахрањен је на Новодевичанском гробљу. На његовом гробу је, захваљујући његовој супрузи, постављен камен звани „Голгота“, који је пре тога био на Гогољевом гробу. Дела[уреди] Бела Гарда (роман), 1924. Дани Турбинових (драма),1925. Зојкин стан (комедија), 1925. Бег (драма), 1925. Белешке младог лекара (циклус прича), 1928. Копито инжењера (роман), 1929. Робовање лицемера или Молијер (драма), 1929. Тајном другу, 1929. Последњи дани или Пушкин (драма), 1935. Приглупи Журден (драма), 1932. Иван Васиљевич (гротескна комедија), 1936. Мајстор и Маргарита (роман), 1940. Живот господина де Молијера (роман), 1933. Позоришни роман (роман), 1937. Адам и Ева (драма), 1931. Батум (драма), 1939.

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Vasa Mihailović: SKITNICA I DRUGE PRIČE, Fileks Leskovac 2008, str. 78. Kratke priče. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Bogdan Jamedžija : PRIČE IZ ZAVIČAJA , Čigoja štampa Beograd 2004, str. 126. Pripovetke. Očuvanost 4; ima posvetu autora. Dr Bogdan Jamedžija rođen je 1933. godine u Rorama kod Glamoča. Nakon osnovne škole u rodnom selu i Gimnazije u Banjaluci, završio je Medicinski fakultet u Beogradu, gdje je specijalizovao pedijatriju. Kao ljekar, vratio se u rodni kraj, a iz Glamoča je prešao u Laktaše, gdje je bio prvi pedijatar. Od 1980. godine živio je i radio u Beogradu. Decenijama je bio direktor Doma zdravlja `Milutin Ivković` u beogradskoj opštini Palilula. U ratnom vihoru tokom devedesetih godina intenzivno je pomagao srpskom narodu kroz Udruženje Srba iz BiH, čiji predsjednik je bio u dva mandata. Ugledan u stručnim krugovima, učestvovao je u brojnim međunarodnim zdravstvenim kongresima i simpozijumima, a radove je objavljivao u stručnim časopisima. Objavio je devet knjiga, a njegove pripovijetke objavljivane su u časopisima `Otadžbina`, `Oslobođenje Republike Srpske`, `Savremenik` i drugim, a prilozi i studije obuhvaćeni su, između ostalog, i u knjigama `NATO i Hag`, `Početak rata u BiH – uzroci i posljedice`, `Srpski duhovni prostor`. Bio je član Udruženja književnika Srbije.

Naslov: Prugastoplave storije Autor: Nikola Malović Izdavač: Beograd : Laguna Pismo: latinica Br. strana: 153 ; fotogr. Format: 20 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i tavni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrdto su povezani međusobno i sa koricama. Nova doza Mediterana od autora bestselera Lutajući Bokelj! Ponovo je pred nama slika vremena, delo univerzalno po značenjima. - Đorđe Malavrazić, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2 O autoru: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Nikola Malović (8. Jul 1970.) je srpski pisac i knjižar iz Boke Kotorske. Član je Srpskog književnog društva i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Nagrade: Nagrada „Borislav Pekić“, 2003. Nagrada „Lazar Komarčić“, 2007. Nagrada „Laza Kostić“, 2008. „Majstorsko pismo“ za životno djelo, 2008. Nagrada Banjalučkog sajma knjiga, 2008. Oktobarska nagrada grada Herceg-Novog, za „Lutajući Bokelj“, 2009. Nagrada „Branko Ćopić“, 2015. „Borina nagrada“, 2015