Милета Јакшић: МИРНА ВРЕМЕНА Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1935.год. Тврди повез, 179 страна, ћирилица. Одлично очувано. `Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима и тада је био и председник књижевног друштва Слога, а када је завршио богословију 1893. уписао се на Филозофски факултет у Бечу на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Радио је од 1896. до 1899. као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1891, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. вратио у Црњу, примио парохију преминулог оца и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске, па је почетком 1922. отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. склопио грађански брак са Зорком Андрејевић, учитељицом из Кларије. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. пензионисан. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу поред свог стрица, а 1970. је постављена плоча на родној кући у Црњи.`

3OO.OO KILOMETARA U SEKUNDU SA DOKTOROM SVUGDIĆEM DEČJA BIBLIOTEKA NOLIT BEOGRAD MEKI POVEZ DOBRO OČUVANO TAGS: DOKTOR SVUGDIĆ Brzina Telefon Telegraf Radio-talasi Nepoznati zraci Prvo putovanje oko sveta Put u nepoznato Najviši vrh zemlje Let u stratosferu Svetlost Sunce Starost Zemlje Putovanje u vasionu

Telefon TECHNIKA Model 888 Delimicno ispravan . Potrebno je malo ciscenje kontakta .Kad je skinut sa linije radio perfektno ali usled dugog stajanja doslo je do oksidacije kontata .Mozda nekome posluzi za delove ili se pozabavi popravkom .Cena je simbolicna . zato ga vodim kao neispravan bez prava reklamacije.

Fiksni telefon,veoma lep ,oblik paradajza ili jabuke.Napisala sam da je neispravan ali nije u potpunosti.Problem je u prekidacu koji prekida vezu, koji nekad prekida nekada ne.Dugo nije radio i zaista ne znam u cemu je problem zato ga prodajem kao neispravan i cena mu je takva,ali je vrlo lep za neku dekoraciju.

Pripovetke, tvrd povez, 132 strane, format 19x13cm, prilično solidno očuvana, ponegde korica malo iskrzana, sitan pečat na početku. Izdanje knjižare Geca kon Beograd 1935 Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Drama, tema sa varijacijama, jedan čin, prvo izdanje, format 21cm, mek povez, 32 strane, Beograd 1927. povez ojačan selotejpom, korica malo ofucana, unutra sasvim dobro stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

UTISCI I RASMATRANJA, Velimir Živojinović Izdanje Srpske književne zadruge, Beograd 1940 god, 142 strane, edicija Savremenik, tvrd povez, malo oštećena kod poveza kako je prikazano, osim toga sasvim solidno stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Snižen 80% moulinex toster neispravan..Toster je kupljen pre 2 ipo godine i placen je 5990din radio je odlicno sve do sad, ovaj toster preporucujem nekom ko zna da ga popravi, jer moze da dobije skup i kvalitetan toster za male pare. Sve funkcije tostera mozete sami naći kad ukucate na guglu moulinex lt120530.Preuzimanje lično u beogradu, kurirskom službom šaljem samo posle uplate post net uputnicom.

Velimir Živojinović : IZ KNJIŽEVNOSTI I POZORIŠTA , Knjižarnica Rajkovića i Ćukovića Beograd 1928, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 3; nedostaje prva korica. Велимир Живојиновић Масука, односно — како се сâм потписивао — Massuka (1886 — 1974) био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Својим позоришним радом Масука је задужио и ужи завичај — Доњу Јасеницу (Велику Плану и Смедеревску Паланку. (У Паланци био управник позоришта и режирао 18 представа до одласка у Ниш). Масукино име носи аматерско позориште у Великој Плани. Рођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани, од оца Мате и мајке Злате. Goдину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. Током Првог светског рата је радио у војној цензури и повлачио се са српском војском 1915. године преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Сан Ђованија. Опорављајући се од тежег запаљења плућа након повратка из Сан Ђованија 1916. бива заробљен у Улцињу и одведен у логор Болдогасоњ у Мађарској, данашњи Фрауенкирхен у Аустрији. У логору је остао до јесени 1918. године. Након рата радио је као наставник у Четвртој мушкој гимназији у Београду, а затим прешао у Народно позориште у Београду. Од 11. новембра 1924. до 21. августа 1925. био је управник Народног позоришта у Београду. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха“, а новембра 1919. са Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао“ у којем је објављивао позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Са Боривојем Недићем превео је Шекспирове „Зимску бајку“ и „Ромеа и Јулију“. Једно време био је директор драме Народног позоришта у Нишу, а током Другог светског рата радио је као редитељ Народног позоришта у Београду. Режирао је Молијеровог „Тартифа“, у којем су играли Страхиња Петровић, Олга Спиридоновић и Љубинка Бобић. У браку са супругом Даницом, рођеном Радмиловић 1893, имао је сина Бранимира Живојиновића, германисту и преводиоца. Књижевни рад збирка песама „Ведре и тамне ноћи“ (1922) драме „Станица“ и „Човек снује...“ (1927) песничка збирка „Одблесци у ноћи“ (1928) збирка критика „Из књижевности и позоришта“ (1928)

Ilustrovao: Ante Abramović Autor - osoba Tartalja, Gvido Naslov Zagonetke / Gvido Tartalja ; ilustrovao Ante Abramović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1953 (Beograd : Jugoštampa) Fizički opis 31 str. : ilustr. ; 18 cm. Drugi autori - osoba Abramović, Ante Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ante Abramović (Posavski Podgajci, Županja 1903 — Beograd 1985) bio je slikar i likovni pedagog. Rođen je u Posavskim Podgajcima kod Županje 17. maja 1903. godine. Studije slikarstva počinje u Zagrebu da bi 1928. prešao u Beograd i nastavio studije na Umetničkoj školi u Beogradu kod profesora Ljube Ivanovića, Milana Milovanovića i Ivana Radovića gde je i diplomirao 1934. godine na nastavničkom odseku. Usavršavanje je nastavio u Parizu 1939. i 1952. a u Italiji 1947. i 1948. godine. Od 1949. bio je profesor crtanja u gimnaziji i Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Bavio se ilustrovanjem knjiga i dečjih slikovnica, slikao je portrete, pejzaže i mrtvu prirodu. Od tehnika je koristio ulje, temperu i akvarel. Njegovi radovi se nalaze u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kao i Modernoj galeriji u Zagrebu. Umro je u Beogradu 25. maja 1985. godine. MG36

Štamparija - Jadran Požarevac - Beograd 1938.god Nacrt za omot izradila je gdja K. Garašanin - Sliku Kneza Miloša uz naslovnu stranu radila G-ca Milica Bešević po originalnoj slici - Crtež uz treći čin - Put - radio je g. Dj. Teodorović. G. Slobodanu Jovnoviću - kao čoveku koji ne samo da ume slobodno da misli - što je velika vrlina - nego zna i drugima da dozvoli slobodno da misle - što je danas jedna herojska osobina. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

ista prica kao i za predhodne telefone proverena sluslica i kabl ispravni ostalo zbog neimanja nisam u mogucnosti da ispitam aparat u celokupnosti mada znam da je predhodno radio ,ali i njega vodim kao neispitan i neispravan da ne bi bilo problema i sretna kupovina OVO JE JEDINSTVENA PRILIKA DA SE KUPE RETKI TELEFONI NA JEDNOM MESTU ,ZBOG TOGA ISKORISTITE PRILIKU .ZABORAVIO SAM DA NAPOMENEM DA OVAJ TELEFON KORISTI 3 MALE BATERIJE OD 1,5 V

Oglas Paročistač TuttoJebbo . Kupljen nov 2006 godine , radio par meseci pa se pokvario . Popravljen u garantnom roku . Posle toga upotrebljen samo nekoliko puta , pa opet prestao da radi motor . Grejanje vode i para rade ali motor se ne uljucuje . Ne znam šta mu je . Prodajem ga za delove , ili ako neko moze da ga popravi . Ja sam pre 10 godina nabavio sasvim drugi , koji i danas koristim. Ima sve pratece delove kao na slikama

Sacuvana knjiga , unutrašnjost u urednom stanju, pecat i paraf vlasnika na prvoj stranici! SADRŽAJ: - Dalmacija - Na Jadranu - Dubrovnik - Na otoku Lokrumu - Put Boke Kotorske - Herceg-Novi - Jadranski „intermezzo` - Spljetske starine - Trogir i Kaštela - Uspomene s Hvara - Šibenik - Zadar - Planinski zalijev `Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac. Car je radio u Kraljevini SHS 1921. godine kao inspektor umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. Odlikovan je tada Ordenom Sv. Save III reda.

Милета Јакшић: ПЕСМЕ Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1922.год. Тврди повез, 194 стране, ћирилица. Врло пристојно очувано, уз потпис на предлисту. `Милета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863 — Београд, 8. новембар 1935) је био православни свештеник и српски песник. Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из банатске свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима, и тада је био подпредседник па председник књижевног богословског друштва `Слога`. Када је завршио богословију 1893. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Конкурисао је безуспешно јуна 1894. године за место ђакона, у Великом Бечкереку. Радио је од 1896. до 1899. године као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. Сам себе је назвао Ленски из (Х)Опова, док је писао стихове живећи на Фрушкој Гори. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1901, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар, на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. године вратио у Црњу, примио као помоћник парохију преминулог оца. Потврђен је за црњанског пароха 1907. године и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. године осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. године напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске. Маја 1921. године постављен је за суплента катихету у новосадској Мушкој гимназији. Као народни посланик демократа, иступио је јуна 1921. године из Демократске странке, и пришао режиму. Био је то велики идеолошки заокрет, јер је он од 1907. године уз Васу Стајића предњачио међу `кикиндским демократама`, окупљених око листа `Српског гласа`. Почетком 1922. године након што је поднео оставку Матици српској, отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. године склопио грађански брак са Вршчанком Зорком Андрејевић, тада учитељицом у Кларији, у Банату. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. године трагично погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. године пензионисан. Примљена је трочлана породица Јакшић за члана београдске Општине, марта 1932. године. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу у гробници свог стрица, а 1970. године је постављена плоча на родној кући у Српској Црњи.`

Oglas Šivenje,skraćivanje,sužavanje,haljine sve što može ..Radim u svojoj kući.

Izdaje PROSVETA Beograd Rođen je 1871. godine u Terehotu, država Indijana. Njegov otac Džon Drajzer bio je Nemac koji je došao u Ameriku da bi izbegao vojnu obavezu, a majka je bila iz Dejtona. Teodor je bio dvanaesto od trinaest dece iz porodice Drajzer. Jedan od njegove starije braće bio je Pol Drajzer, tekstopisac. Teodor je odgajan kao katolik, a kasnije je postao ateista. Nakon što je završio srednju školu u Vorsu, pohađao je Univerzitet u Indijani (1889—1890), od kojeg je odustao. Godine 1983. oženio se Sarom Ozborn Vajt, a brak su okončali 28. decembra 1909. godine. Godine 1919. upoznao je Helenu Rikardson, sa kojim se oženio 13. juna 1944. godine. Preminuo je 28. decembra 1945. godine u Holivudu. Karijera Radio je nekoliko godina kao žurnalista u časopisu Čikago gloub, a nakon toga za St. Louis Globe-Democrat. Napisao je nekoliko članaka o književnicima, a radio intervjue sa Tomasom Edisonom, Teodorom Tomasom i mnogim drugim. Rad na svom prvom romanu Sestre Keri Drajzer je započeo 1899. godine u Momiju, a on je objavljen 1900. godine. U knjizi Sestre Keli, Drajzer je predstavio društvo koje se menja, pisao o mladoj ženi koja odlazi sa sela u Čikago, gde se bori sa siromaštvom i bavi prostutucijom. Knjiga je stekla značajn ugled. Godine 1901. Drajzer je napisao kratku priču Nigger Jeff. Knjiga je u solidnom stanju Tvrd povez 615.strana

Strujni kabl (ili kabel/kabal,kako neko kaze) za razne kucne aparate,tipa kasetofona,radio aparata,televizora,Sony play station-a,punjaca za baterije (Canon,Casio,Fuji,Nikon,Olympus,Panasonic,Pentax,Sony...),neke stampace,skenere i drugu kompjutersku opremu,itd.Pogledajte ulaz (deluje kao dva spojena kruga). NIJE za manje aparate,tipa elektricnog brijaca,masinice za sisanje/trimera i slicno. Crne boje,duzine oko 100 cm (tj. jedan metar). Ocuvan,ispravan. Svi kablovi su testirani (probani) i ispravni su (rade). Mozda jedan-dva imaju neku fleku od farbe.

DVA ZLOČINA HORHE IBARGUENGOITIA PLATO B e o g r a d 2 O O 3 `SAVREMENA PROZA` 46 HORHE IBARGUENGOITIA (1928-1983) Meksički savremeni književnik i dramaturg. Početkom oktobra 1983. dok je radio na romanu `Isabel`, dobio je poziv da učestvuje na susretu pisaca u Kolumbiji. Nerado je pristao da prekine rad na knjizi. Dana 27. novembra 1983. godine svet je saznao da je pisac poginuo u avionskoj nesreći na letu Meksiko - Bogota. Sahranjen je u Parizu gde je živeo od 1979. godine........... ............................................................ Broš Latinica 1 8 3 stranice NEKORIŠĆENO

IZDANJE 2002 NARODNA I UNIVERZITETSKA BIBLIOTEKA `IVO ANDRIĆ` PRIŠTINA Pera Stefanović Rođen je u starosedelačkoj porodici u Prištini gde je završio osnovno obrazovanje, gimnaziju i Višu upravnu školu. Između dva rata, kao gimnazijalac, pripadao je naprednom omladinskom pokretu. Učestvovao je u NOB-u od 1941. godine. Posle rata bio je učesnik omladinskih radnih akcija „Brčko-Banovići“ i „Šamac-Sarajevo“ 1946. Bio je na značajnim funkcijama u politici i kulturi Kosova i Metohije. Radio je kao novinar i urednik u Radio Prištini (1951 – 1963), potom bio direktor Muzeja Kosova i Metohije (1963 – 1966), kada je otišao u penziju. Bio je član Saveta Republike Srbije. Prištinu je morao da napusti početkom septembra 1999. godine pod pritiskom albanskih terorista. U književnosti se javio krajem sedamdesetih godina prošloga veka najpre dramom `Tragovi tetoviranja` (Stremljenja, 1968), potom nizom pripovedaka iz života stare Prištine, oživljavajući ljude i događaje iz vremena kada je ovaj grad još bio orijentalna palanka. Ogledao se gotovo u svim književnim žanrovima od poezije, pripovetke, drame, romana do putopisa, aforizma i poezije za decu. Njegovo delo je bilo predmet dva magistarska rada. Dragan Lilić,na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1985, bavio se jezikom njegovih pripovedaka, a Danica Radunović-Stolić, na Filološkom fakultetu u Prištini, 1996, pripovedačkim opusom vezanim za svet stare Prištine. Zastupljen je u brojnim izborima i antologijama srpske pripovetke. Knjiga pripovedaka `Svilene niti` bila je u lektiri za osmi razred osnovne škole po programu SAP Kosova. Dela su mu prevođena na albanski i turski jezik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Roman iz severnjačkoga života Laurids Bruun (rođen 25. juna 1864 u Odenseu, † 6. novembra 1935 u Kopenhagenu) je bio danski pisac. Takođe je pisao pod pseudonimom Pieter Adrian van Zanten. Laurids Bruun radio je kao kupac u Bataviji (Džakarta) za ujakovu trgovačku kuću. Evropsku slavu, takođe u nemačkom prevodu, stekao je svojim robinsonadama, ljubavnim pričama i pričama o Južnom moru, koje su rezultat njegovog sopstvenog iskustva. 1890-ih putovao je na nekoliko studijskih putovanja kroz Evropu, Malu Aziju, Jugoistočnu Aziju i Južna mora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zagreb 1943 god. Tvrd povez. 257 str. Ilustrovano Rafael, pravog imena Raffaello Santi da Urbino, bio je talijanski slikar i arhitekt Visoke renesanse. Bio je učenik kod svog oca zlatara i kipala Giovannija Santija. U početku slika svoje prve Bogorodice, a dolaskom u Firencu na njega utječu toskanski majstori, te radi velike oltarne slike Bogorodice s djetetom, djelomice u pejzažnim ambijentima. U Rimu je boravio u službi papa i oslikao je tri odaje u Vatikanu freskama s povijesnim, mitološkim, alegorijskim i biblijskim temama. Kao graditelj je sljedbenik kasnog Bramanteova stila, a bio je upravitelj gradnje bazilike Sv. Petra. U Rafaelovu slikarskom djelu došao je do punog izražaja duh visoke renesanse sa svojim zanosom za klasičnu harmoniju i idealnu ljepotu. Kao objektivna vrijednost u slikarskoj umjetnosti ostaju čistoća njegovih crteža, jasnoća kompozicije, vedrina kolorita i neposredna ljudska realizacija portreta. Rafael je izvršio golem utjecaj na svoje učenike i suradnike. Njegov crtež i kompozicija bili su uzor mnoštvu njegovih sljedbenika. Od jeseni 1504. Rafael boravi i radi u Firenci na svojim prvim slikama. Tu se upoznaje sa radovima ondašnjih slikara, Leonarda da Vincija, Andree del Sarta, Michelangela i Fra Bartolomea. U Firencu je došao sa namjerom da ostane nekoliko mjeseci i da prostudira radove tih slikara, međutim tu ostaje četiri godine i 21. travnja 1508. potpisuje pismo koje je poslao svom stricu sa `Rafaelo. Slikar u Firenci`. U međuvremenu boravi na kratko u svom rodnom mjestu Urbino i u Perugiji. U tom vremenu nastaju njegove poznate slike o majci `Božijoj`; Madonna u zelenom (1505, Sveta Obitelj (1507), Vjenčanje Djevice (1504.). Rimsko doba Portet Pape Julija II., 1512., ulje na platnu, 63 × 40 cm, palača Pitti, Firenca. Krajem 1508. po preporuci Bramantesa Rafael dobija poziv od pape Julija II. da dođe u Rim da bi ukrasio privatne odaje sa freskama u Vatikanu. Glavni članak: Rafaelove sobe U Rimu dobija nalog za nalogom od pape, da freskama uljepša tri sale (Stance). Devet godina je radio na te tri Stanze u Vatikanu: 1509. - 1511. u tom vremenu je radio na prvoj sali Stanza della Segnatura 1511. - 1514. Stanza d`Eliodoro 1514. - 1517. Stanza dell`Incendio di Borgo Godine 1511. Rafael upoznaje Michelangela koji je radio strop poznate Sikstinske kapele. Kroz poznanstvo sa Sebastijanom del Piombom, koji je također u to vrijeme radio u Rimu, Rafael se upoznaje sa venecijanskim slikarstvom. Kod svih fresaka koje je Rafael uradio za Vatikan, pomagali su mu učenici iz njegove radionice kao i ostali radnici koje je on angažovao. Kod programa za Sala di Constantino za koju je Rafael napravio idejnu skicu očigledno je malo figura koje je on lično svojom rukom nacrtao, dalje izvođenje preuzeli su njegovi učenici od 1520. do 1524. Giulio Romano i Giovanni Francesco Penni. Tokom radova na stancama umire papa Julije II. 21. veljače 1513. i Giovanni de Medici dolazi kao papa Lav X. na prijestolje 11. ožujka. I novi papa je također bio privržen Rafaelu i nakon smrti Bramantea 11. ožujka 1514. proglašen je za nasljednika, i već 1. travnja te iste godine Rafael postaje arhitekt i izvođač radova. Godine 1515. postaje konzervator antičkih monumenata u Rimu, a pri tom ga podržava njegov prijatelj Baldasare Kasfiglione, u studenom te godine kupuje Rafaelo kuću u Borgo. Dana 20. travnja 1519. su prvih sedam tepiha koji su u Flamenskoj tkani, okačeni na zidove u `Sikstinskoj Kapeli`. Na veliki petak, 6. travnja 1520. u 37. godini života Rafael umire od neprekidne visoke temperature. Pogreb je izvršen sljedećeg dana uz veliku počast, a sahranjen je u Panteonu.

Poezija, mek povez, 48 strana, zagrebačko izdanje iz 1940. godine. Neznatno oštećeni rubovi korica, generalno sasvim solidno stanje, posebno iznutra. Vladimir Jurčić (Bjelovar, 24. rujna 1910. – Zagreb, polovica svibnja 1945.) bio je hrvatski pjesnik, esejist i feljtonist. Pisao je književnu, glazbenu, kazališnu i likovnu kritiku. Životopis U rodnom mjestu završio pučku školu i prvi razred gimnazije, ostatak u Gospiću, Senju, Vinkovcima i Zagrebu gdje je završio Klasičnu gimnaziju 1930. godine i diplomirao slavistiku na Filozofskom fakultetu. Do svibnja 1945. radio je na III Muškoj gimnaziji u Kušlanovoj, Zagreb, gdje je uhićen, odveden i ubijen. Na njegovoj rodnoj kući u Bjelovaru, podignuta je spomen-ploča.

Издавање и производња Београд : Народна просвета, [б. г.] (Београд : Народна просвета) Збирка Библиотека савремених југословенских писаца veoma dobro očuvano kao na slikama prva knjiga nema prednju koricu ostatak je odlicno ocuvan sabrana dela gustava krkleca u dve knjige Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[1] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[2] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti. Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. poezija avangarda prva izdanja predratne knjige sabrana dela milos crnjanski moderna pesnicki modernizam medjuratna knjizevnost

Veliki grad: novele / Milutin Nehajev, Izdanje Matice hrvatske, Zagreb, 1919. mek povez, 156 strana, format 21cm, povez ojačan selotejpom, osrednje stanje, kompletna i kompaktna. Cihlar Nehajev (Nehajev Cihlar), Milutin, hrvatski književnik i novinar (Senj, 25. XI. 1880 – Zagreb, 7. IV. 1931). Studij kemije s doktoratom završio u Beču 1903. Od 1904. radio je kao gimnazijski profesor u Zadru. God. 1905. pokrenuo je časopis Lovor, u prvom broju kojega je objavio poznati usklik »Gjalski. – Eto, to je moj program.« Iste je godine radio u Obzoru, 1907. uređivao je tršćanski Balkan. God. 1909–11. bio je asistent na Gospodarskom učilištu u Križevcima. Od 1911. živio je u Zagrebu kao književnik i novinar Obzora i Jutarnjega lista. Bio je dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1926. izabran je za predsjednika Društva hrvatskih književnika. Isticao se enciklopedijskom nadarenošću, pisao je kazališne kritike, bio dobar poznavatelj likovne i glazbene umjetnosti. Vrlo se rano počeo baviti hrvatskom političkom poviješću. Ušavši 1912. u Jutarnji list, izazvao je nepovjerenje i osudu nacionalno-revolucionarne omladine. Između dvaju svjetskih ratova objavio je seriju portreta iz područja memoarske književnosti (S. Radić, A. Starčević, E. Kvaternik, Khuen-Héderváry i dr.). Pisao je eseje (Knjiga eseja, 1936) nadahnute velikim europskim književnim temama (o L. N. Tolstoju, G. Flaubertu, H. Ibsenu, A. Strindbergu, É. Zoli, Studija o Hamletu) te rasprave o istaknutim imenima (K. Š. Gjalski, A. Šenoa, V. Nazor, Ivan i Vladimir Mažuranić) i razdobljima nacionalne književnosti (O stogodišnjici hrvatskog preporoda/1830–1930/, 1931). Kao dobar poznavatelj teorijskih misli (G. M. C. Brandes, H. Taine) i intuitivan strastven čitatelj, Cihlar Nehajev se uvrstio među najistaknutije kritičare svojega doba.