BRAUN washable Series3 310 - aparat za brijanje iz dobro poznate serije 3, malo korišćen i zato dobro očuvan, provereno ispravan, u kompletu sa original strujnim adapterom-punjačem, radi na sopstvenu punjivu bateriju koja je dobra i u neutralnom radu bez brijanja (pošto nosim bradu) je radila 25 minuta, osim za brijanje može se koristiti i za skraćivanje brade ili kose jer ima centralni trimer, ako nekom treba, uputstvo skidate sa net-a, stanje kao na slikama ... Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

Broj modela DEM-NU05 Boja: Roze Težina: 757 g Kapacitet: 400ml Snaga: 140W Dimenzije: 89*89*239mm Paket uključuje: DEM-NU05 sokovnik 1, poklopac čaše 1, USB kabl Lagan, mini i višenamenski blender, prenosiv i odličan za putovanja, kupovinu i vanjske sportove Bez BPA, 400 ml velikog kapaciteta Dvostruka sigurnosna zaštita, motor neće raditi dok zaptivanje nije čvrsto Lako se čisti Ažuriranje sečiva za vrhunsko mešanje - sa dve oštrice u 3d za vrhunsko mešanje, koje može bez napora usitniti voće, povrće i smutije. Punjiva – USB šolja za sokovnik dolazi opremljena sa ugrađenom punjivom baterijom od koja se lako može puniti preko power bank-a, laptopa, računara, mobilnih telefona ili drugih USB uređaja.

Novi model za 2021. godinu Osvežite i pročistite vazduh u vašem domu zahvaljujući prenosivoj mini klimi . Lagana i samostalna, ova prenosna mini klima sadrži dvostruko veću snagu hlađenja zahvaljujući poboljšanom filteru za isparavanje vode. Prenosna mini klima prikladna je za svaku sobu u vašem domu, od spavaće sobe, dnevnog boravka pa do kancelarije. Jednostavna je za upotrebu - Naspete vodu, pritisnite dugme i uživajte u osvežavajućem povetarcu. Ovaj uređaj sa samo 1 punjenjem rezervoara za vodu može raditi do 10 sati. Ovaj klima uređaj sadrži filter koji vlaži i pročišćuje vazduh, čineći ga boljim za vas i vašu porodicu. Zahvaljujući inovativnoj tehnologiji, mini klimi je potrebna voda, filter i struja kako biste postigli čist i hladan vazduh u vašem domu.

U dobrom stanju Godina dana : pripovetke / Petar S. Petrović Vrsta građe kratka proza Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Skoplјe : Krajčinac, 1930 Fizički opis 148 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Posveta autora: NBKG: LDP 1844 Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predratne pripovijesti Josip Kosor (Tribounj,[1] kraj Drniša, danas Trbounje, 27. siječnja 1879. – Dubrovnik, 23. siječnja 1961.), hrvatski je dramatičar, novelist i romanopisac. Kao četverogodišnjak se s obitelji seli u Otok kraj Vinkovaca,[3] a kasnije radi kao pisar u Privlaci, Vukovaru, Tuzli, Đakovu i Mostaru.[4][5] S 23 godine stiže u Zagreb, radi u odvjetničkoj pisarnici, postaje članom Društva hrvatskih književnika i ubrzo se afirmira kao pisac. U prvomu razdoblju svoga stvaralaštva opisuje težak život dalmatinskih, bosanskih i slavonskih seljaka (romani Rasap, Radnici i Cupalo; zbirke pripovjedaka Optužba i Crni glasovi), zbog čega je prozvan hrvatskim Maksimom Gorkim.[6] Od 1905. putuje Europom (Beč, München, Berlin, Pariz) i sklapa prijateljstva s mnogobrojnim hrvatskim (Ivan Meštrović, Vladimir Becić, Mirko Rački) i stranim umjetnicima (Hermann Bahr, Stefan Zweig, Stanisław Przybyszewski, Maksim Gorki, Konstantin Stanislavski i dr.).[7] Upravo u Beču 1910. piše svoje ponajbolje djelo, dramu Požar strasti (objavljena 1912.),[2] koja je naišla na dobar odjek i u inozemstvu. U međuratnom razdoblju putuje Švicarskom, Skandinavijom, Rusijom, Engleskom i Francuskom, a nakon Drugoga svjetskog rata seli se u Dubrovnik. Najvažnijim proučavateljima njegova života i djela smatraju se Dubravko Jelčić, Marica Liović (Grigić) i Ivica Matičević. Zanimljivosti Zbog dobre recepcije njegovih djela u inozemstvu jedno je vrijeme slovio za kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.[8] Josip Kosor je u rodbinskoj svezi s bivšom predsjednicom Vlade Republike Hrvatske Jadrankom Kosor (stric njezinog oca).[9] Djela `Rasap`, 1906. `Radnici`, 1906. `Cupalo`, 1907. `Požar strasti`, 1912. `Mirne`, 1916. `People of the Universe`, 1917. `Razvrat`, 1923. `Rotonda`, 1925. `Miris zemlje i mora`, 1925. `Pomirenje`, 1926. `Atlantikom i Pacifikom`, 1927. `White flames`, 1929. U `Café du dôme`: drama u dva čina, 1926. Kosor, Josip, hrvatski književnik (Trbounje kraj Drniša, 27. I. 1879 – Dubrovnik, 23. I. 1961). Radio je kao tipograf i pisar. Puno je putovao, živio i radio u mnogim gradovima i zemljama (Zagreb, Beograd, Berlin, Pariz, London, Moskva, Južna Amerika). U književnosti se javio pripovijetkama 1903., a 1905. objavljene su mu zbirke pripovijedaka Optužba i Crni glasovi, u kojima prevladava socijalna tematika i zanimanje za malog, običnog čovjeka, zbog čega su ga i prozvali »hrvatski Gorki«. U pripovijestima se iskazao kao pripovjedač sklon ekspresionističkom izričaju i širokomu tematskom rasponu, a likove mu odlikuju jake emocije, iznimna ljubav prema prirodi, snaga i sirovost. No već se u tim pripovijestima primjećuje kako Kosor često zanemaruje stilsku dotjeranost, što vrijedi i za njegov prvi roman Rasap (1906), »socijalni roman iz savremenoga života«, kojega je fabula smještena na slavonsko selo i usredotočena na tada aktualnu temu propadanja seoskih zadruga, ali i raspadanja patrijarhalne zajednice. Roman je pobudio veliku čitateljsku pozornost, unatoč izrazitim kompozicijskim i stilskim nedostatcima. Poslije je pisao i romane koji su izlazili u nastavcima u novinama (Radnici, Obzor, 1906; Cupalo, Savremenik, 1907), te političko-satirički roman s glavnim likom književnika, Razvrat (1923). Cijeli njegov romaneskni opus odlikuje plošnost likova, narativna i stilska nedotjeranost, sirov izraz, odn. raskorak između često provokativne teme i njezine slabije realizacije. Pisao je i pjesme manje umjetničke vrijednosti (zbirka Beli plamenovi, 1919), a zanimljivo je da su mu pjesme prevođene na engleski i francuski. Najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Napisao je dvadeset i dvije drame. Najpoznatija je Požar strasti (izvorno napisana na njemačkome, objavljena 1911. u Münchenu, 1912. u Zagrebu, praizvedena 1911. u zagrebačkome HNK-u, a potkraj iste godine u Münchenu i Mannheimu), tipična ekspresionistička drama s temom odnosa seljaka prema zemlji, u kojoj borba dobra i zla završava pobjedom zla. Značajne su i drame Pomirenje (1923), o sudbini slavonske seoske obitelji, Žena (1920), Nepobjediva lađa (1921), s elementima egzotike, te drame kozmopolitske tematike, napisane za autorova boravka u Londonu i Parizu, Rotonda (1925) i U »Café du Dôme« (1922). Drama Maske na paragrafima, pronađena u piščevoj ostavštini, zbog provokativne teme o događajima nakon beogradskog atentata 1928. bila je zabranjena za tiskanje i izvođenje. Nakon uspjeha Požara strasti Kosorove su drame bile prevođene na njemački, engleski, češki, poljski i ruski, a 1917. u Londonu su mu tiskane i četiri drame. Pisao je i putopisnu (Atlantikom i Pacifikom, 1927) te autobiografsku prozu (Kratka autobiografija, 1954). Bez obzira na kvalitativnu neujednačenost svojega opusa, Kosor je značajan dramatičar hrvatske moderne te jedan od rijetkih pisaca svojega doba koji je dospio do stranih pozornica i čitatelja.

Vesna Parun - Zore i vihori Drustvo knjizevnika Hrvatske, Zagreb, 1947. Mek povez, zastitni omot, 170 strana. EKSTREMNO RETKO PRVO IZDANJE PRVE ZBIRKE PESAMA VESNE PARUN! Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922.- Stubičke Toplice, 25. listopada 2010.) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942.). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku `Pjesme` (1948.) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku `Crna maslina` (1955.) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman `Mačak Džingiskan i Miki Trasi` (1968.) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka `Zore i vihori` (1947.) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija `Zore i vihori`, 1947., `Pjesme`, 1948., `Crna maslina`, 1955., `Vidrama vjerna`, 1957., `Ropstvo`, 1957., `Pusti da otpočinem`, 1958., `Ti i nikad`, 1959., `Koralj vraćen moru`, 1959., `Konjanik`, 1961., `Jao jutro`, 1963., `Bila sam dječak`, 1963., `Vjetar Trakije`, 1964., `Pjesme`, 1964., `Gong`, 1966., `Otvorena vrata`, 1968., `Ukleti dažd`, 1969., `Tragom Magde Isanos`, 1971., `Sto soneta`, 1972., `I prolazim životom`, 1972., `Stid me je umrijeti`, 1974., `Olovni golub`, 1975., `Apokaliptičke basne`, 1976., `Ljubav bijela kost`, 1978., `Čitač snova`, 1978., `Izabrane pjesme`, 1979., `Mapa Magdica`, 1979., `Šum krila, šum vode`, 1981., `Salto mortale`, 1981., `Izabrana djela`, 1982., `Grad na Durmitoru`, 1988., `Kasfalpirova zemlja`, 1989., `Indigo grad`, 1990., `Sonetni vijenci`, 1991., `Tronožac koji hoda`, 1993., `Začarana čarobnica`, 1993., `Izbor iz djela`, 1995., `Ptica vremena`, 1996., `Smijeh od smrti jači`, 1997., `Pelin basne`, 1998., `Spužvica i spužva`, 1999., `Političko Valentinovo`, 2000., `Grijeh smrti`,2000.. Proza `Pod muškim kišobranom`, 1987., `Krv svjedoka`, 1988., `Hrvatska kraljica`, 1999., `Noć za pakost - moj život u 40 vreća`, 2001. Dječja poezija `Patka Zlatka`, 1957., `Tuga i radost šume`, 1958., `Zec mudrijan`, 1958., `Kornjačin oklop`, 1958., `Mačak Džingiskan i Miki Trasi`, 1968., `Mačak na mjesecu`, 1969., `Miki Trasi i baka Pim Bako`, 1968., `Miki slavni kapetan`, 1970., `Karneval u Kukljici`, 1974., `Poznanstvo s danima malog Maksima`, 1974., `Igre pred oluju`, 1979., `Dvanaest slikovnica o psima`, 1983., `Hoću ljutić, neću mak`, 1983., `Roda u školi`, 1988., `Pokraj Kupe kad se vrapci skupe`, 1989., `Moj prijatelj šišmiš`, 1990., `Uspavanka za poljubac`, 1995., `Kroz prozorčić zime`, 1995., `Pčela, duga i mlin`, 1997., `Tri morske pustolovke`, 2000., `Morska kočijica`, 2001. Dramska djela (izvedena) `Marija i mornar`, `Apsirt`, `Magareći otok, oliti homo homini asinus`, `Škola za skitnice`. Nagrade i priznanja Poetum oliveatus na manifestaciji `Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što - baštinski dani` 1995. nagrada `Tin Ujević` 2003., za zbirku soneta `Suze putuju` `Nagrada Vladimir Nazor` 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo

SARAJEVO,1937. meki povez. str. 71, dim. 21 x 14 cm. naslovna i ilustracije(drvorez) BRANKO SOTRA vise autora: markovic,cengic,softa,simic,dizdar,ujevic,mihic,grbic,kusan,kovac,kikic,bakula Бранко Шотра (Козице код Стоца 31. јануар 1906 — Стокхолм 21. мај 1960) је био српски сликар. Бавио се сликарством, графиком, примијењеном умјетношћу и ликовном критиком. Сликар Бранко Шотра рођен је у селу Козице код Стоца. Краљевску умјетничку школу завршио је у Београду 1929. године. У време студирања повезао се са Комунистичком партијом Југославије, па је због комунистичке делатности био више пута затваран. Службовао је у Охриду као стручни учитељ за дуборез у тамошњој Државној мушкој занатској школи. Након две године пребачен је у Вршац за наставника цртања у Мушкој занатској школи. За све време је сликао: портрете, пејзаже, што више тога, како би могао да их покаже у Београду. Хтео је да његова прва самостална изложба буде баш у престоници. Међутим, избио је Други светски рат и Бранко Шотра мобилисан у војску а сви његови радови су се загубили у току рата. Након капитулирања Краљевине Југославије наставио је да ратује борећи се у редовима НОВ и ПОЈ на просторима Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије и Србије. Након рата радио је на формирању Дома Југословенске народне армије у Београду, а касније је постављен за његовог начелника. Био је управник Војног музеја у Београду у периоду његове обнове. За редовног професора и првог ректора Академије за примјењену умјетност у Београду изабран је 1948. године и на тој дужности се задржао до 1956. године. Умро је изненада 21. маја 1960. године у Стокхолму. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. У уметнички живот Бранко Шотра је ушао тридесетин година двадесетог века и то као сликар, да би се касније кроз живот све више окретао графици. Када је постао професор на Академији примењених уметности графика и дуборез су му постали главна преокупација.

Lepo očuvano Retko Prvo izdanje Janko Kersnik (sloven. Janko Kersnik; 4. septembar 1852 — 28. jul 1897) bio je slovenački pisac i političar. Zajedno sa Josipom Jurčičem, smatra se najvažnijim predstavnikom književnog realizma na slovenačkom jeziku. Rođen je 4. septembra 1852. na Brdu pri Lukovici.[1] Njegov otac Jože Kersnik bio je okružni sudija, dok je majka Berta Hofern bila lokalna plemkinja. Kersnik je odrastao u dvojezičnom nemačko-slovenačkom okruženju. Pohađao je gimnaziju na nemačkom jeziku u Ljubljani, ali je izbačen pod optužbama za slovenački nacionalizam.[2] Studije je nastavio pod privatnim tutorstvom Frana Leveca, uticajnog mladog slovenačkog istoričara književnosti. Studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i Gracu, gde je diplomirao 1874. Radio je u austrougarskoj administraciji u Ljubljani između 1874. i 1878. godine, gde je otvorio javnobeležničku kancelariju na Brdu pri Lukovici. Krajem 1870-ih, aktivirao se u politici, u liberalnoj mladoslovenskoj stranci. Godine 1883. izabran je za kranjsku stalež. Zajedno sa Franom Šukljem pripadao je umerenoj frakciji slovenačkih liberala i protivio se konzervativizmu Starih Slovenaca, centralizmu austrijskih liberala i slovenačkom radikalnom nacionalnom liberalizmu, za koji su se zalagali Ivan Hribar i Ivan Tavčar. Preminuo je u Ljubljani 28. jula 1897. Književno delo Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik na nemačkom jeziku. Pod uticajem slovenačkih post romantičarskih autora Josipa Stritara i Simona Jenkoa, počeo je pisanje na slovenačkom jeziku. Prvo je pisao u kasnom romantičnom stilu, ali je pod uticajem prijatelja Josipa Jurčiča prešao na književni realizam. Bio je plodan autor kratkih priča, feljtona i satira, u kojima je kritički ocenjivao zaostalost slovenačkih zemalja svog vremena i radikalizaciju političkog života. Bibliografija Na Žerinjah, 1876 COBISS.SR 62961664 Rokovnjači – završen nakon smrti Josipa Jurčiča, 1881 COBISS.SR 30308865 Lutrski ljudje, 1882 COBISS.SR 63837696 Ciklamen, 1883 COBISS.SR 34961408 Gospod Janez, 1884 COBISS.SR 75632128 Agitator, 1885 COBISS.SR 215794944 Mačkova očeta, 1886 Testament, 1887 COBISS.SR 37458176 Dohtar Konec in njegov konj, 1888 COBISS.SR 3350275 Kako je stari Molek tatu iskal, 1889 COBISS.SR 3350275 Kmetske slike, 1891 COBISS.SR 117854464 Jara gospoda, 1893 COBISS.SR 228680448 Očetov greh, 1894 COBISS.SR 26886145

BORBA PROTIV JEZUITA ili čovek bez predrasuda Sacher-Masoch **1934... Naslov : BORBA PROTIV JEZUITA ili čovek bez predrasuda FIGHTING Jesuit or a man without prejudice * istorijske pripovedke iz doba carice Marije Terezije * historical stories about the Jesuits from the time of Empress Maria Theresa autor: Leopold fon Zaher-Mazoh izdanje srpske knjižare i štamparije Braće M.Popović-a u Novom Sad-u 1900.g orginalan povez mek-prekoričen-mek karton-pvc omot.ćirilica.130+2.strane prilog izdanja knjižare,ćirillica,format 19 x 14 cm Sacher-Masoch,von Leopold von (1836-1895) Stanje : očuvana vrlo dobro,malo promena na nekim pojedinim listovima-10.-tak strana-providne fleke od stajanja-nema ispisivanja-odličan primerak STANJE KAO NA SLIKAMA Leopold fon Zaher-Mazoh (nem. Leopold von Sacher-Masoch; 27. januar 1836 — 9. mart 1895) bio je austrijski pisac istorijskih romana i romana sa temama iz alternativne seksologije. Pisao je pod pseudonimom, Šarlot Arand i Zoe fon Rodenbah. Po njemu je nazvan pojam u seksologiji — mazohizam. Počeo je sa pisanjem dela koja su vezana uglavnom za austrijsku istoriju. Njegove knjige su prevođene na ukrajinski, poljski, ruski i francuski jezik. U Galiciji njegove knjige su veoma čitane i cenjene. Njegovo najznačajnije delo je Venera u krznu objavljeno 1870. godine.[2] U romanu opisuje seksualne fantazije i fetiše, vezano za žene koje su dominantne i koje nose krzno. Kasnije, on je te svoje fantazije radio sa svojim ljubavnicama i suprugama. U Francuskoj je bio odlikovan krstom Legije časti za svoj doprinos književnosti Glavne podatke o životu Zaher-Mazoha ostavljaju nam njegov sekretar Šlihtegrol i njegova prva žena koja uzima ime junakinje `Venere u krznu`, Vanda. Vandina knjiga je jako lepa. Kasniji biografi su je oštro ocenjivali, pri čemu bi se često zadovoljili time da je potpuno otpišu. Po njihovom sudu, u toj knjizi Vanda daje odveć nevinu sliku o sebi. Priželjkivali su da ona bude sadistkinja, budući da je Mazoh bio mazohista. Međutim, možda problem nije bio dobro postavljen...

Set za čišćenje: opremljen sa 4 zamenljive glave za čišćenje. Očistite zube brzo i efikasno. Vek trajanja: do 2 sata Bezbedan za upotrebu: efikasan samo na tvrdim predmetima. Tu su i LED svetla. Praktične funkcije: 5 režima rada: pronađite najugodniji intenzitet (za početnike preporučujemo da počnete sa niskim intenzitetom da biste se navikli. Zatim polako povećavajte intenzitet da biste pronašli najprikladniji za vas). IPKS6 vodootporni dizajn garantuje bezbednu upotrebu u kupatilu. Jednostavan za upotrebu: pokretanje jednim dugmetom, možete prilagoditi bilo koji režim prema vašim zahtevima Zahteva pažnju: glavni deo uređaja ne može se prati direktno vodom. Obrišite prljavštinu na glavnom telu krpom. Glava za čišćenje se može čistiti direktno u vodi. Obavezno zategnite glavu za čišćenje kada je koristite. Ako nije zategnut, neće raditi kako treba D3

Elektricna Lampa za Komarce novo Lampa za Komarce Novo nekorišćeno orginalno fabricko pakovanje Ubica komaraca na efikasan i zdrav način; ovaj LM-2c 3V Sistem elektronske kontrole Komaraca sa odbojnom Led lampom će biti dobar pomoćnik za vas. Ova lampa je lagana jednostavna i praktična za upotreba. Napaja se na struju, može dugotrajno i kontinuirano raditi satima. Ono što ovu lampu za komarace razlikuje od drugih treba da bude njegov dizajn svetla za kontrolu, sasvim pogodan za rad. Možete postaviti lampu bilo gde u vašoj kući. Ona može efikasno odbijati komarce i izgraditi sigurno životnog okruženja za sve vas! Paket uključuje: 1x Električna lampa za komarce sa napojnim kablom i alkom za kačenje Elektricna Lampa za Komarce novo Lampa za Komarce

Pametni robot usisavač Fleksibilan potez, sa velikom kutijom za smeće Pametni senzori: automatsko čišćenje za kuću Površina za čišćenje: 100-150m2 Sa inteligentnim ASD sistemom protiv sudara, ovaj robotski usisivač može prepoznati prepreku i izbjeći sudar Tanak dizajn od 62 mm Može raditi u uskim mestima, moguće je očistiti prostor ispod nameštaja Lako se upija prašina, kosa, papir, smanjuje zagađenje PM2,5 Dizajn sa malo buke: manja od 50dB Pogodno za pod, keramičke pločice, drveni pod, tepih… za sve vrste podova! Materijal: ABS + elektronska komponenta Funkcija: apsorpcija prašine / brisanja Napon: DC 5V Kapacitet baterije: ugrađena punjiva baterija 1200mAh Usisavanje: 1500PA snažno usisavanje Napajanje: USB punjenje / AA baterije (nije uključeno) Vrieme punjenja: ~ 2,5 sata Radno vreme: ~ 3 sata Dužina kabla: 80cm Dimenzije: 230 x 230 x 62 mm

Pametni robot usisavač Fleksibilan potez, sa velikom kutijom za smeće Pametni senzori: automatsko čišćenje za kuću Površina za čišćenje: 100-150m2 Sa inteligentnim ASD sistemom protiv sudara, ovaj robotski usisivač može prepoznati prepreku i izbjeći sudar Tanak dizajn od 62 mm Može raditi u uskim mestima, moguće je očistiti prostor ispod nameštaja Lako se upija prašina, kosa, papir, smanjuje zagađenje PM2,5 Dizajn sa malo buke: manja od 50dB Pogodno za pod, keramičke pločice, drveni pod, tepih za sve vrste podova! Materijal: ABS + elektronska komponenta Funkcija: apsorpcija prašine / brisanja Napon: DC 5V Kapacitet baterije: ugrađena punjiva baterija 1200mAh Usisavanje: 1500PA snažno usisavanje Napajanje: USB punjenje / AA baterije (nije uključeno) Vrieme punjenja: ~ 2,5 sata Radno vreme: ~ 3 sata Dužina kabla: 80cm Dimenzije: 230 x 230 x 62 mm

Italijanska mini tastatura: PERIBOARD-409 je mini chiclet tastatura (31,4 k 14,6 k 2 cm) sa ravnim tasterima. Tastatura italijanske konfiguracije vam omogućava da lako kucate akcente i druge znakove italijanskog jezika. Jednostavna i svetla Mini tastatura je pogodna za sve vrste aplikacija. Nema logotipa na tastaturi, lako se uklapa u bilo koji sistem. ČVRSTE I MOĆNE Tasteri su opremljeni premazom otpornim na UV zračenje koji obezbeđuje 10 miliona pritisaka na tastere. Jednodelni dizajn znači da nema rizika od lomljenja stopala tastature. Tastatura je napravljena od visokokvalitetnog ABS materijala i membranskog prekidača. Plug and Plai Ova tastatura ne zahteva drajver da bi radila. Jednostavno se povežite na USB 2.0 port i dodirnite! Kabl meri cca. 1,8 m i dovoljno je dugačak da se poveže sa računarom ili ispod ili na stolu. A11

Poslednja, treća knjiga sabranih pripovedaka Isaka Samokovlije objavljena nakon njegove smrti 1955. u koju su uvrštene pripovetke koje nisu ušle u prethodna dva toma „Pripovijetke“ (1951) i „Hanka“ (1954), kao i prozna građa iz zaostavštine. Izuzetno retko u ponudi s omotom koji je izradio Radenko Mišević. Omot je blago iskrzan, po rubovima rikne, unutra mestimično trag grafitne olovke, može se izbrisati, inače knjiga izuzetno dobro očuvana. Autor - osoba Samokovlija, Isak Naslov Nemiri / Isak Samokovlija Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1956 (Sarajevo : `Veselin Masleša`) Fizički opis 422 str. : faks. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marković, Marko Zbirka Savremenici ISBN (Karton) Napomene Prema napomeni s nasl. str., ovo je treća i završna, posmrtna knjiga, a naslov joj je dao izdavač Priređivačeva bilješka / Marko Marković: str. 407-420. Isak Samokovlija (Goražde, Austrougarska, 3. decembar 1889 – Sarajevo, 15. januar 1955) je bio jugoslovenski i jevrejski (sefardski) književnik. Gimnaziju je završio u Sarajevu, a medicinu je studirao u Beču. Živeo je i radio u Goraždu, Fojnici i Sarajevu. Pisao je pripovetke i drame sa temama iz života jevrejske zajednice u Bosni. Njegova porodica se u Bosnu doselila iz Samokova u Bugarskoj, odakle potiče njihovo prezime. U mladosti je pisao priloge za književni časopis „Jevrejski život“ i prevodio dela jevrejskih pisaca. Svoju prvu pripovetku „Rafina avlija“ objavljuje 1927. u Srpskom književnom glasniku, a dve godine kasnije izlazi prva zbirka pripovedaka „Od proljeća do proljeća“. Drugi svetski rat je preživeo u ustaškom zarobljeništvu, iz koga je utekao pred kraj rata. Za njegovo najbolje delo važi zbirka pripovedaka „Nosač Samuel“ iz 1946. Posle rata imao je nekoliko funkcija u književnim institucijama, uključujući mesto predsednika Udruženja pisaca BiH. Uređivao je književni časopis „Brazda“ u periodu 1948–1951. Posle toga je radio kao urednik u izdavačkom preduzeću „Svjetlost“. Bibliografija „Od proljeća do proljeća“ – Sarajevo, 1929. „Pripovijetke“ – Beograd, 1936. „Nosač Samuel“ – Sarajevo, 1946. „Tragom života“ – Zagreb, 1948 „Izabrane pripovetke“ – Beograd, 1949. „Pripovijetke“ – Sarajevo, 1951. „Đerdan“ – Sarajevo, 1952. „Priča o radostima“ – Zagreb, 1953. „Hanka“ (drama) – Sarajevo, 1954. „Plava jevrejka“ (drama) „On je lud“ (drama) „Fuzija“ (drama) Radenko Mišević (Rogatica, 14. juli 1920 – Beograd, 15. 2. 1995) je bio srpski slikar. U rodnoj Rogatici stekao je osnovno obrazovanje, a srednju tehničku školu, arhitektonski odsek, završio je u Sarajevu. Slikarstvo je završio u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića, od 1940. do 1946. godine. Specijalizovao se kod Ivana Tabakovića, Marka Čelebonovića i Nedeljka Gvozdenovića. U Sarajevo odlazi 1953. godine, po pozivu da radi Muzej Gavrila Principa, gde ostaje devet godina i radi kao urednik nedeljnika „7 dana“. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1964-1985) i Akademije likovnih umetnosti u Sarajevu (1972–1985). Školovao se i u ateljeu Andre Lota u Parizu. Jedno vrijeme je izučavao freske i mozaik u Italiji. U dva mandata je bio dekan beogradske Likovne akademije. Osnivač je Škole za dizajn u Beogradu. Redovno je izlagao na kolektivnim izložbama ULUS-a. Jedan je od osnivača grupe „Samostalni“ sa kojom je izlagao u Beogradu, Ljubljani i Mariboru. Bio je član grupa „Sarajevo 55“ i „Grupa 57“. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine i u dva mandata bio je njegov predsednik. Najveći deo svog života Radenko Mišević proveo je u Beogradu, na Senjaku. Bio je profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu od 1964. do 1985. godine i Akademije likovnih umjetnosti u Sarajevu od 1972. do 1985. godine. Osnivač je Škole za dizajn u Beogradu, u kojoj je bio i profesor. Takođe je predavao i u Centru za likovnu kulturu u Beogradu. Za mesto profesora na Fakultetu likovnih umetnosti izabran je 1964. godine, gde je u zvanju profesora i penzionisan. Predavao je predmete Slikanje i crtanje i Teorija forme. U toku rada na fakultetu u dva mandata je biran za dekana, a 1979. godine je osnovao Galeriju FLU. Pored slikarstva se bavio novinarstvom i pozorišnom i filmskom scenografijom. Režirao je kratkometražni film „Ova kuća bogata“ za koji je dobio međunarodno priznanje. Tokom života je priredio oko 40 samostalnih i preko 150 zajedničkih izložbi. Izlagao je u skoro svim značajnim galerijama SFRJ. Godine 1985. organizovana je njegova retrospektivna izložba u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom Beograda. Bio je autor knjiga za predmet Teorija forme koji je predavao na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu, autor knjige „Dani i godine“, a bavio se i dizajnom i ilustracijom knjiga. Dela Radenka Miševića zastupljena su u zbirkama Narodnog muzeja u Beogradu, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Muzeja grada Beograda i u mnogim drugim značajnim muzejima u Srbiji i zemljama bivše SFRJ, kao i u značajnim muzejima i galerijama u inostranstvu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Po njemu je nazvana likovna galerija u njegovoj rodnoj Rogatici. MG81 (N)

Kao na slikama Retko u ponudi Dizajn Pavle Bihalji Pisac ERIH MARIJA REMARK Izdavač NOLIT – BEOGRAD Izdanje 1929 Povez MEKI s omotom Strana 201 Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice

Gramatika i Stilistika Hrvatskog ili Srpskog jezika-1931.g *6786*02-2023 Dr.Prof.T.Maretić napisao,Tomislav (Tomo) Maretić, 2-popravljeno izdanje izdanje: Obnova Zagreb 1931.g, Naklada Jugoslovenskog nakladnog d.d. OBNOVA, Zagreb, 1931. Povez-broš-karton naknadno,latinica,stranica: 631. , Format: 24 x 16 cm. težina 880.grama Stanje: vrlo dobro-uredno-nema ispisivanja, korice naknadno ojačane kartonom i pvc omotom Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika Na izmaku 19. st., točnije 1899., Maretić je objavio dvije gramatike: 1. Gramatiku i stilistiku hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, 2. Gramatiku hrvatskoga jezika za niže razrede srednjih škola. Prva je spomenuta Gramatika veći dio 20. st. bila temelj jezične norme i glavni jezični priručnik generacijama učenika i studenata. Sadržava i Dodatak Stilistici (antibarbarus), u kojemu autor daje popis „običnijih barbarizama s naznakom, kako je mjesto njih bolje govoriti i pisati.” U skladu s time što je Maretić bio vukovac i mladogramatičar može se zaključiti da je njegova Gramatika, u koju nisu bila uključena djela hrvatske književnosti i u kojoj se nije obazirao na dotadašnji hrvatski jezični razvoj, tj. na tronarječnu dimenziju hrvatskoga jezika, u to doba bila najbolji i naopsežniji opis novoštokavskih govora. Tim je djelom, prema riječima M. Samardžije i A. Selaka, završio obračun s jezičnom koncepcijom hrvatskoga standardnog jezika zagrebačke filološke škole. Tomislav (Tomo) Maretić Tomislav (Tomo) Maretić (Virovitica, 1854. – Zagreb, 1938.) hrvatski je jezikoslovac. Pučku je školu pohađao u Virovitici, a gimnaziju u Varaždinu, Požegi i Zagrebu. Na Filozofskome fakultetu u Zagrebu diplomirao je slavistiku i klasičnu filologiju. Radio je kao gimnazijski profesor u Požegi (1879. – 1881.) i u Zagrebu (1881. – 1885.). Doktorirao je 1883. godine položivši doktorski ispit iz slavistike i filozofije te obranivši disertaciju O nekim pojavama kvantitete i akcenta u jeziku hrvatskom ili srpskom. Od 1886. predavao je slavensku filologiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu kao izvanredni profesor. Iste je godine bio u Leipzigu i Pragu na studijskome usavršavanju. Od 1890. postao je redoviti profesor zagrebačke slavistike. Umirovljen je 1914., ali se vratio na fakultet i od 1919. do 1924. predavao indoeuropeistiku. Pravi je član JAZU-a bio od 1890., a njegov predsjednik od 1915. do 1918. Godine 1892. na listi mađaronske Unionističke stranke izabran je za zastupnika gospićkoga, a 1900. slunjskoga kotara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi!!! 1934 g. Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali prva naslovna stranica, sve ostalo uredno! Prvo izdanje! 1921 g. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. Kao mladić Petrović piše o izrazitoj apatiji kod srpske omladine i naroda u Somboru, za koju kaže da vegetira i malo šta zna o Srbima iz drugih krajeva, kao i da masovno koriste mađarizme. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpska sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[6] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`. Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[9] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [10] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je marta 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`.[11] Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[12] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[13] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Nasleđe Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić. Dela 1902. „Rodoljubive pesme” 1909. „Bunja” 1912. „Na pragu” 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada” 1921. „Varljivo proleće” 1922. „Pomerene savesti” 1922. „Tri pripovetke” 1924. „Iskušenja” 1925. „Pripovetke” 1932. „Izdanci iz opaljena grma” 1948. „Prepelica u ruci” 1964. „Dah života”

DII lampe za vatromet】- Svetla za vatromet su dizajnirana u paketima. Svako pakovanje uključuje 60 razgranatih bakarnih žica i 120 mikro LED svetala, i lako se savija i pretvara u bilo koji oblik. To je savršeno dekorativno svetlo. Može se koristiti za ukrašavanje dvorišta, bašte, venčanja, rođendana i stvaranje romantične atmosfere. 【Napaja se punjenjem izvora napajanja】- Svetla za vatromet se napajaju iz prenosivog izvora napajanja. Nakon potpunog punjenja prenosne rezervne baterije od 1800 mAh, povežite prenosivu bateriju sa lampom za vatromet da bi radila normalno. Može se postaviti bilo gde, zgodan i fleksibilan. 【Infracrveni daljinski upravljač】- Ova svetla za vatromet su opremljena infracrvenim daljinskim upravljačem. Može se podesiti 8 različitih režima, uključujući kombinaciju, talas, kontinuirano, sporu brzinu, praćenje tačke, sporo bledenje, treptanje/treptanje, konstantno svetlo. Udaljenost daljinskog prijema je oko 4,6-7,6 metara. 【IP44 vodootporan】- Ove lampe za vatromet imaju IP44 vodootpornost, što znači da se mogu instalirati u zatvorenom ili na otvorenom. Može se normalno koristiti čak i po kišnim danima A5

Souvenirs, impressions, pensées et paysages, pendant un voyage en Orient (1832-1833), ou notes d`un voyageur. Bruxelles 1836. Lamartine, (Marie Louis) Alphonse de. M.Alphonse de Lamartine Alfons de Lamartin, putopis, francuski jezik, treći tom od četiri ukupno, tvrdi povez, 300 strana, 14,5 cm format, vrlo dobro očuvana. Brisel 1836. Prvo izdanje je izašlo 1835. u Parizu - Lamartin (1790-1869), sa suprugom i ćerkom, putovao je svojom privatnom jahtom u stilu osmanskog princa, dajući skupocene poklone svojim domaćinima. Bio je poznat na istoku kao l`Emir Francais (Francuski princ) . Lamartin je ostavio svoju porodicu u Bejrutu i ​​sam otišao u Svetu zemlju, vratio se u Francusku kopnom preko Carigrada i doline Dunava. Na Levantu je proveo 16 meseci. Alfons de Lamartin (franc. Alphonse-Marie-Louis de Prat de Lamartine; Makon, 21. oktobar 1790 — Pariz, 28. februar 1869), francuski književnik i političar. Poznat je po autobiografskoj poemi `Jezero`, koja retrospektivno opisuje ljubav jednog para gledana kroz oči propalog čoveka. Lamartin je bio umetnik u francuskoj poetičkoj formi. Bio je jedan od retkih Francuza koji je svoj književni dar kombinovao sa politikom. Odgojen u strogom hrišćanstvu postao je bogoljub, te je napisao Jocelyn i La Chute d`un ange(Džoselin i pad andjela) . Napisao je Istoriju žirondinaca 1847. koja opisuje žirondince.[4][5] Puno je putovao a u Turskoj se 1820. godine oženio engleskinjom Marijom Birč. Radio je za fracusku diplomatiju u Italiji od 1825. do 1828. godine. Član Francuske akademije postao je 1829. godine. Bio je ministar spoljnih poslova od 24. februara 1848. do 11. maja 1848. godine. U svom prolasku kroz Niš, o Ćele kuli je rekao: Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu djecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cijenu platili njihovi očevi. Lamartin, jula 1833. Preminuo je u Parizu završivši svoju karijeru literarnim slomom. Bista francuskog književnika Alfonsa de Lamartina (visina 60 cm, ukupna visina 260 cm) nosi natpis „Lamartinu proroku jugoslovenskog ujedinjenja“, a otkrivena je 1933. godine, u znak sećanja na Lamartinov boravak u Srbiji i stogodišnjicu objavljivanja njegovog dela „Put na Istok“ u kojem se nalazi poglavlje „Beleške o Srbiji“. On je tada izneo svoje čvrsto uverenje da će uskoro doći do ujedinjenja Južnih Slovena. Nedaleko od spomenika počinje ulica nazvana po francuskom piscu. To nije jedini spomenik Lamartinu u Beogradu, postoji još jedan u Zemunskom parku.

Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem SZERZŐ Dr. Dobsa László Dr. Kovalóczy Rezső Dr. Tahy István Dr. Rézler Gyula Dr. Móricz Miklós Borotvás Nagy Sándor Dr. Bányász Jenő Magyar Ipar és Kereskedelem Kiadóhivatala (Budapest) , 1941 Vászon , 781 oldal Sorozatcím: Kötetszám: Nyelv: Magyar Méret: 24 cm x 17 cm ISBN: Megjegyzés: Fekete-fehér ábrákkal, fotókkal illusztrált kiadás. Sárik Gyula és Géza Könyvnyomdai Műintézete nyomása, Budapest-Cegléd. ELŐSZÓ ELŐSZÓ Részlet a könyvből: Nagyon jól tudóm, nagy merészség, mikor ezt a címet írtam dolgozatom fölé, mert a világ történetét, egyes nemzetek történelmét, akár egyes korok, időközök, városok, társadalmi osztályok, vagy nagyobbszabású események történetét a hivatásos történetírók egész sokasága igyekezett több-kevesebb sikerrel megörökíteni; de a kézművesipar történetéről az egész világirodalomban sem` találunk olyan munkát, amelyik ennek a gazdasági ágazatnak, ennek az értékes társadalmi rendnek a történetét - ha csak vázlatosan is, - de a különböző korokra, fejlődési fokokra és népekre kiterjedőleg elénk tárná. A feladat tehát igen nehéz kell, hogy legyen. Mivel hivatásos történetíró nem vagyok s ipartörténeti tanulmányokkal csak mellékesen, kedvtelésből, hivatásom1 betöltése során foglalkoztam és foglalkozom, korántsem tartom magamat hívatottnak a most említett történeti hiány pótlására; e könyv rendeltetéséből és gyenge felkészültségemből folyólag csak arra vállalkozom, hogy ennek a kiadványnak iparos olvasóit nagy vonásokban megismertessem a kézműves mesterségek kifejlődésének és történetének` egyes főbb mozzanataival, hogy felhívjam az olvasók figyelmét az ipartörténet érdekes és tanulságos (voltára s beigazoljam előttük, hogy a kézművesipar milyen fontos szerepet játszik az emberiség művelődésének történetéiben; mennyire büszke lehet minden iparos arra, hogy az ő kezemunkája, kézügyessége, találékonysága, szépérzéke, tudása és szorgalma révén létrejött alkotások nélkül az emberi kultúra sohasem jutott volna el a repülőgépek és a rádió korszakáig. Horváth Mihály, aki a magyar ipar és kereskedés történetét elsőnek megírta, e nagyszabású és eredeti kútfőkre támaszkodó munkájának második része (Az ipar és kereskedés története Magyarországon a három utolsó század1 alatt, Budán, 1840-ben) előszavában találóan mondja: »Sajátsága az embernek, hogy a rendkívüli és csillogó, a szokatlan és zajtütő, bár belérték nélkül, mindig élénkebben leköti figyelmét, mint a csöndes és lassú, de magasztos és boldogító működése az életnek. Vissza

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, reparirano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji – Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti – kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju – Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice MG43 (N)

Unutra dobro očuvano kao na slikama, spolja se vidi stanje na slici jedan, samo fali zadnja korica Bio bi baš lep primerak kad bi se prekoričila Bogato ilustrovano Mnogo kvalitetnije nego neke novije monografije o Studenici Dr Vlad. R. Petković - Manastir Studenica, Narodni muzej: Srpski spomenici II, Izdavačka knjižarnica Napredak, Beograd 1924 godine Vladimir Petković (Donja Livadica, kod Velike Plane, 30. septembar 1874 — Beograd, 13. novembar 1956) bio je srpski istoričar umetnosti i arheolog. Vladimir Petković Vladimir Petković.JPG Vladimir Petković, srpski istoričar umetnosti Rođenje 30. septembar 1874. Donja Livadica, kod Velike Plane,, Kneževina Srbija Smrt 13. novembar 1956. (82 god.) Beograd, Socijalistička Republika Srbija NR Srbija, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Biografija Uredi Rođen je 30. septembra 1874. godine u selu Donja Livadica, kod Velike Plane.[1] Prof. dr Vladimir Petković je diplomirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1897). Godine 1900. odlazi u na studije u Minhen, potom 1902. u Hale gde 1905. stiče doktorat. Po povratku u Srbiju 1911. postaje docent, 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Od 1921. do 1935. godine bio je direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Od 1932. je član Srpske akademije nauka, a od 1947. do 1956. upravnik njenog Arheološkog instituta. Naučni rad Uredi Glavna oblast naučnog istraživanja Vladimira Petkovića bila je srpska srednjovekovna umetnost, posebno fresko-slikarstvo. U srpskoj istoriografiji postavio je temelje naučnog izučavanja spomeničke baštine. Znanja je sticao tokom velikog terenskog rada nakon koga je publikovao brojne članke i monografske studije o srpskim srednjovekovnim manastirima, crkvama i živopisu. Objavio je znamenite zbirke građe o srednjovekovnim freskama u Srbiji i Makedoniji, a posebno je značajan njegov pregled crkvenih spomenika. Pisao je o stilskim karakteristikama živopisa, posebno o ikonografiji kada je uočio postojanje posebnih škola u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Takođe je prvi obratio pažnju na značaj spomenika kasnog srednjeg veka - XVI i XVII stoleća, deo kojih istraživanja je i publikovao. Kao arheolog radio je u Stobima i Caričinom gradu. Bibliografija (izbor) Uredi 1906 „Žiča, arhitektura i živopis“, Starinar, Beograd 1908 „Freske iz unutrašnjeg narteksa crkve u Kaleniću“, Starinar, Beograd 1911 „Srpski spomenici VII-VIII veka“, Starinar, Beograd 1922 Manastir Ravanica, Beograd 1924 Manastir Studenica, Beograd 1926 Manastir Kalenić, Vršac 1933 Staro Nagoričino - Psača - Kalenić (ikonografija i živopis), Beograd 1937 „Antičke skulpture u Stobiju“, Starinar, Beograd 1939 „Iskopavanje Caričinog grada kod Lebana 1938. godine“, Starinar, Beograd 1941 Manastir Dečani, Beograd 1950 Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd Izvori Uredi „Vladimir R. Petković“, Starinar, V-VI, Beograd, 1954 — 1955 (kompletna bibliografija) Svetozar Radojčić, „Dr. Vladimir Petković“, Glasnik SAN, br. 2, 1957, Beograd Enciklopedija likovnih umjetnosti, knj. 3, pp. 662, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1964.

Izuzetno retko u ponudi!!! Naslov: ŠARENI OPNOKRILCI Stihovi: Vladimir Čerkez Prema crtežima L. V. Morpurgo Izdavač: „Polet“, Sarajevo Dimenzije: 11.5 x 13.5 cm Povez: tvrdi Broj stranica: 18 str. Stanje: korice malo iskrzane na rikni, potpis na predlistu, inače dobro očuvano. Vladimir Čerkez (Sarajevo, 26. novembar 1923 – 9. novembar 1990) bio je pesnik, romanopisac, dramski pisac, pisac za decu. Četiri razreda gimnazije i tri razreda Srednje tehničke škole završio je u Sarajevu. Od 1947. do 1952. radio je u listu Oslobođenje i bio urednik književnih časopisa Zora i Život. Od 1971. je savetnik Skupštine SR BiH. Prvu pesmu Braniocima Barcelone objavio je 1939. u listu Snaga. U partizanskim biltenima i listovima javljao se pesmama i aktovkama. Nakon rata bavio se književnim i publicističkim radom te objavljivao u Stvaranju, Republici, Životu, Književnosti, Kolu, Delu, Letopisu Matice srpske, Mogućnostima, Mostu, Književnim novinama, Odjeku, Forumu i dr. Jedan je od najplodnijih pisaca u BiH. Pisao je ljubavnu i rodoljubnu liriku, nastavio estradnim i revolucionarnim pesničkim ispovedima, te dodirnuo i neke probleme svakodnevnice. Objavio je više knjiga žanrovske proze za decu i omladinu s temama iz rata. Autor je više poučnih knjižica za decu. Pisao je i drame, a neke su i izvođene. Njegove su pesme uvrštene u više antologija svetske poezije. Prevodio je rusku liriku, od Puškina do savremenika. Bavio se i slikarstvom, a triput je samostalno izlagao u Sarajevu (1964, 1965, i 1966. godine). Umro je 9. novembra 1990. godine. Nagrade Nagradu Društva pisaca BiH za roman Sunce u dimu (1959) Nagradu Festivala Kurirček (1967. i 1976) Nagradu 4. jul za knjigu poema Sunčana zemlja (1976) Bibliografija Na livadama (pesme, 1948) Zastave Krajine (poema, 1949) Majska lirika (pesme, 1949) Ruže u oluji (pesme, 1951) Cvijeće (pesme, 1952) Poema o ljubavi 1953) Špijuni (drama, 1955) Dječja knjiga (stihovi, 1955) Bez povratka (kronika, 1955) 12 knjižica za decu (stihovi, 1956) Krv i ćudnje (pesme, 1958) Sunce u dimu (roman, 1958) Žuti zarobljenik (bajke, 1957) Arena (roman, 1961) Bajke (stihovi, 1964) Doba zrenja ( pesme, 1965) Orlovi i vuci (roman, 1965) Vino voća iz mog vrča (pesme, 1967) Breza među rovovima (roman, 1969) Stihovi (izbor, 1969) Svemir (poeme, 1971) San i život (pripovijetke, 1971) Hrabri vojnik Cvitan (roman, 1971) Zajedništvo/pojam i suština (separat, 1973) Lenjin o umjetnosti, umjetnost o Lenjinu (1974) Sunčana zemlja (poeme, 1975) Sjaj života, sjena smrti (pripovijetke, 1977) Zemlja sunca (poeme, 1979) Zlato iz stijene (pesme, 1981) Noć strepnje (drama, 1982) Espanja (poema, 1983) Brojevi i ljudi (poeme, 1984) MG75 (N)