Pravila agencija Avala A. D. Beograd, 1934. Mek povez, 25 strana. EKSTREMNO RETKO! Agencija Avala je bila prva jugoslovenska nacionalna novinska agencija koju je osnovala vlada Kraljevine SHS, u Beogradu septembra 1919. godine. Zvanični direktor bio je francuski novinar Alber Muse. Agencija Avala je izgradila ugled u tadašnjoj Evropi. Brojne inostrane agencije pokušavale su da osnuju svoje ispostave u Kraljevini Srbiji, ali je srpska vlada to odbijala, želeći da ima svoju agenciju. Šef srpskog Pres biroa Ivan Ivanić je skoro tri godine radio na tome, pošto je na Devetom kongresu Sveslovenskih novinara u Sofiji, 1910. godine izabran Odbor za pripremu osnivanja Sveslovenske novinske agencije sa sedištem u Beogradu. Na Desetom kongresu novinara, održanom 1911. godine u Beogradu, Ivanić je izneo konkretne predloge za osnivanje agencije kao akcionarskog društva, ali su sprovođenje osujetili Balkanski ratovi, a posle njih i Prvi svetski rat. U okviru srpskog Ministarstva inostranih dela Presbiro je podignut sa nivoa odseka na nivo zasebnog odeljenja, 1911. godine. U septembru 1919. godine francuski novinar Alber Muse osnovao je, odlukom vlade u Beogradu, telegrafsku agenciju Avala. Muse je bio direktor, lični prijatelj kralj Aleksandra Karađorđevića i poverenik francuske vojne obaveštajne službe. Vlada je odredila Ristu Marjanovića, prvog srpskog foto-reportera, za njegovog najbližeg saradnika i kodirektora agencije. Prvi saradnici bili su Francuzi de Kok i Gaston Kasteran i domaći novinar Manojlo Ozerović. Ugovorom o subvencionisanju, potpisanom između vlade i Agencije Avala, plate činovnika i materijalni troškovi su išli na teret budžeta jugoslovenskog Ministarstva inostranih dela. Budžet agencije je sastavljao načelnik Političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela, a odobravao ga je lično ministar. U početku Avala je izdavala manji bilten na francuskom jeziku s pregledom pisanja nekoliko jugoslovenskih dnevnih listova o političkim događajima u svetu i o političkim i privrednim zbivanjima u kraljevini. Bilten je bio namenjen diplomatskom koru i državnim organima. Sredinom januara 1920. godine Avala je počela da prima telegrame-vesti novinskih agencija iz Pariza, Berna, Atine i Madrida, a ubrzo i iz drugih evropskih prestonica. Saradnja sa francuskim Avasom i britanskim Rojtersom uspostavljena je sredinom 1921. godine, a finansijske obaveze prema ove dve agencije preuzela je jugoslovenska vlada. Poslovanje agencije je podeljeno na četiri oblasti, marta 1922. godine: 1) spoljna telegrafska služba; 2) objavljivanje dnevnog Biltena i revije o pisanju jugoslovenske štampe na francuskom jeziku; 3) prijem stranih novinara i pružanje dokumentacije i davanje orijentacije stranim korespodentima i agencijama; 4) štampanje zasebnih materijala. Naporedo, podeljeni su poslovi između Agencije Avala i Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela. Prvo telo je bilo zaduženo za međunarodnu javnost, a drugo za domaću javnost. Posle konferencije u Bernu juna 1924. na kojoj su uspostavljene osnove za kasniji savez agencija 27 evropskih država, Avala proširuje delatnost formiranjem redakcije, koja je do tada bila pod okriljem Odseka za štampu Ministarstva inostranih poslova. Iste godine organizuje i privrednu službu za bežični prijem i slanje finansijskih, berzanskih i trgovačkih informacija domaćim korisnicima. Ugovorom Ministarstva inostranih poslova, Rojtersa, Avasa i švajcarskog ATS-a omogućeno je da Avala servise tih agencija dostavlja domaćim pretplatnicima na srpskom i slovenačkom jeziku. Novim ugovorom potpisanim između Ministarstva inostranih dela i Agencije Avala, obezbeđeni su dodatni krediti za angažovanje saradnika britanske nacionalnosti za korespodenciju na engleskom jeziku i instaliranje telegrafske stanice u agencijskim prostorijama zbog bržeg prijema i otpravljanja telegrama. Nabavljena je manja radio-stanicu sa kojom je „upila“ male privatne agencije Jugoradio i Oko u Beogradu i Vojvodinu u Novom Sadu. Početkom 1927. godine, u jeku špijunske afere u korist Italije kada je otkriveno da je veći broj novinara sarađivao sa italijanskim Poslanstvom u Beogradu, utvrđeno je da je Alber Muse bio poverenik francuske vojne obaveštajne službe. Zbog toga je Agencija Avala stavljena u nadležnost Odseka za štampu Ministarstva inostranih dela. Muse je napustio Beograd, ali je nastavio da sarađuje sa jugoslovenskim državnim organima na polju političke propagande u inostranstvu. Na njegovo mesto je za v. d. direktora postavljen novinar Avale Đorđe Perić. Agencija Avala je pretvorena u akcionarsko društvo sa kapitalom od pet miliona dinara 1929, iako je ovaj plan postojao od 1924. godine. Država je posedovala 90%, a jugoslovenski listovi deset odsto akcija. Vlada je agenciji obezbeđivala pet miliona dinara - budžet Avale bio je oko osam miliona dinara - kao naknadu za emitovanje domaćih saopštenja. Avala je imala pored rukovodstva i 120 nameštenika, od čega su više od polovine bili novinari, koji su raspoređeni u beogradskoj centrali i pet biroa u vodećim provincijskim centrima kraljevine, sa dopisnicima iz Pariza, Berlina, Londona, Beča, Varšave i Rima. Od 1929. godine ukinuta su dopisništva u Berlinu, Beču, Varšavi i Rimu, a otvoreni u Sofiji, Atini, Ankari, Bukureštu i Tirani. Agencijski dopisnici u inostranstvu su bili dužni da sarađuju sa svojim kolegama iz Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta. Agencijski dopisnici su bili za telegrafisanje novinarskih vesti, a dopisnici Centralnog presbiroa za pismeno izveštavanje vlade. Agencijski dopisnici su mogli da zamenjuju svoje kolege prilikom njihovih godišnjih odmora, bolovanja ili premeštaja na nove poslove. Na sednici vlade od 6. maja 1930. godine, raspravljano je i pitanje stvarnih rashoda i uočenih malverzacija sa novcem koji je iz državnog budžeta izdvajan za subvencionisanje agencijskog rada. Novi ugovor je potpisan 31. maja, kojim se Agencija Avala obavezala da saobrazi svoj rad sa državnim interesima. Pravilnikom o organizaciji rada Agencije „Avalaˮ A. D. ustrojeno je sedam organizacionih jedinica: Administrativni odsek, Odsek za unutrašnju službu, Odsek za spoljnu službu, Odsek za berzansku službu, Izveštajni odsek, Francuski bilten i Oglasno odeljenje. U januaru 1935. godine obavljene su organizacione promene u kojima su obrazovani spoljni, unutrašnji i berzanski odsek i oglasno odeljenje. Godine 1936. nabavljena je radio-telegrafska prijemna stanica sa u to vreme najsavremenijim aparatima. Nabavkom savremene opreme, prijem inostranog servisa povećan je sa 2.400 reči dnevno u 1933. godini na više od 40.000 reči dnevno u 1936. godini. Vesti su radio-uređajima redovno otpremane svim novinskim agencijama na Balkanu i u srednjoj Evropi. Njima je 1936. godine u proseku otpremano 500 reči dnevno, a domaćim korisnicima od 2.800 reči u 1936. godini do 7.700 reči dnevno u 1937. godini. Januara 1937, odlučeno je da se povuku svi dopisnici iz inostranstva, izuzev iz balkanskih država. Početkom 1938. godine, ostao je samo dopisnik u Tirani. Centralni presbiro je uveo praksu, iste godine, da izveštaje svojih dopisnika u inostranstvu šalje preko Agencije Avala. Agencija Avala je počela da prima i servis sovjetskog TASS-a od 1940. godine. Avala je imala više od 500 pretplatnika u zemlji: 23 dnevna lista, radio-stanice, poslovne firme, banke i razne ustanove. Inostrani servis prevođen je na sedam jezika - francuski, nemački, engleski, italijanski, španski, ruski i bugarski. Najznačajniji bilten bio je onaj na francuskom jeziku za strane diplomate, a posebno za trgovinske predstavnike. Od 1936. godine izlazio je tri puta dnevno na 18 strana, s posebnim potpunim pregledom privredne stanja u zemlji. Nemački okupator likvidirao je Avalu 6. juna 1941. godine, a njene prostorije, tehniku i deo personala pripojio je svojoj agenciji DNB (Deutsches Nachrichtenbüro). Poslednji glavni urednik i direktor Avale bili su Petar Bešević i Gavra Velikić.

Fax Multifunksn ,fax,kopir,skener,... Masina je lepo ocuvana, bez ostecenja,zadnji put kada smo je koristili normalno je radila. Koriscena je za kucne potrebe. Nije koriscena duze vreme.

Vrsimo servisiranje i ugradju svih vrsta kucnih klima uredjaja na teritoriji beograda po najjeftinijim cenama u gradu. Radimo i kompletnu belu tehniku (ves masine sudo masine frizidere sporete rerne i ploce bojlere ta peci)

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, korice i rikne knjiga malo pohabane, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Milo Urban (pseudonimi Jan Rovnan ml., Podbabjagursky i drugi; * 24. avgust 1904, Rabčice - † 10. mart 1982, Bratislava) bio je slovački romanopisac, prevodilac i novinar, jedan od najznačajnijih predstavnika moderne slovačke književnosti. biografija Rođen je u oblasti Orava u kući čuvara lovišta. Rano djetinjstvo preživjelo je u loži lovišta pod brdom Babia Hora, praktično odvojeno od civilizacije. Osnovno obrazovanje stekao je u Zazriva, Oravska Polhora, pohađao je gimnaziju u Trstenama iu Ružomberoku. [1] Iz porodičnih razloga (tragična smrt oca, neslaganja sa tastom) i sukoba sa francuskim profesorom koji je doveo do tri morala, on je napustio gimnaziju i radio kao pomoćni urednik u novinarskom telu Slovačke narodne partije (od 1938 HS) Slovački i službenik u Sv. Vojtech u Trnavi. Na kraju, zahvaljujući podršci nekoliko meka, njegova finansijska situacija se poboljšala i on je mogao nastaviti studije u Državnoj višoj školi za šumarstvo u Banskoj Štiavnici, ali je prerano prekinuo studije zbog nerješivih finansijskih problema. Radio je u slovačkoj naciji u dnevnim novinama u Bratislavi, ali je 1927. ostao nezaposlen nakon smrti i posvetio se uglavnom svom književnom radu. Bio je urednik časopisa Vatra, a kasnije je radio u slovačkom časopisu. Od 1940. glavni je urednik narodnih novina (od 1941) Gardista. [2] Pre kraja Drugog svetskog rata emigrirao je sa svojom porodicom u Austriju, gde je bio interniran u američkoj zoni, a 1947. je dopratio u Čehoslovačku i suočio se sa popularnim sudom. Narodni sud ga je 1948. osudio na javni ukor zbog njegovog novinarskog rada tokom rata. Naselio se u Hrvatskom grobu i preživljavao uglavnom prevođenjem. Godine 1974. preselio se u Bratislavu gde je umro 10. marta 1982. godine. [1] stvaranje Spomen-ploča u Oravi Podzamok Urbanov prozaični rad je jedna od trajnih vrijednosti naših spisa. Pisao je realistične priče i romane iz života planinskih ljudi, romane iz perioda Drugog svetskog rata. U trilogiji Live Vhip, Fogs at Davn i In Settlements uhvatio je sudbinu stanovnika Gornje Moravske 1920-ih i 1930-ih. Naročito, njegove knjige sećanja odlikuju se umetničkom i dokumentarnom vrednošću. Preveo je sa poljskog, nemačkog (Thomas Mann) i češke književnosti (Karel Čapek). Njegovi radovi su uglavnom bili pod uticajem Martina Kukučina i Svetozara Hurbana Vajanskog, ali i Jan Kalinčiak i Pavol Orszagh Hviezdoslav, od stranih autora Fiodora Mihailoviča Dostojevskog, Endre Adija, Petra Bezruča i Jiri Volker. Što se tiče njegovih romana, napetosti romana ne proizlaze iz eksternih situacionih elemenata, već od načina na koji su utisci, misli i slike koje imaju stvarni i dešifrirani uzrok koncentrisane u svijesti osobe. Urbana proza ne dolazi sa moralnom lekcijom i osudom, već sa nastojanjem da se provali u međudjelovanje snaga u čovjeku - u njegove misli, u sile izvan njega, koje se miješaju s tragičnom nerazumljivošću i kontroliraju njegovu sudbinu kao da je samo pasivni dio, iako Bucking. Rad Kratke priče, romani i romani 1920 - Ej, taj ples, kratka priča (objavljeno u Vatra) bednik Žuri da živi Vanitas vanitatum tipograf 1922 - Jasek Kutliak spod Buinki, novela 1926 - Iza Visokog mlina, ovaj rad je postao model za operu Eugena Suchona Krutnava 1928 - Vrišti bez odjeka, zbirka romana U sumrak Štefan Konarčik-Chrapek i Gospod Bog Bajka o Labudi Mičinova mobi Tajna Pavela Hrona Savjest i starost 1932 - Iz tihog fronta, zbirka romana Skočite u ponor Ne! Otopljeno srce Pre aukcije Drveni hleb Čovek koji traži sreću 1927 - Živi bič, roman (trilogija 1) 1930 - Magla u zoru, Slobodno nastavljanje uživo biča (trilogija 2. volumena) 1940 - U naselju, 2. nastavak živog biča (trilogija trećeg volumena) 1957 - Isključena svetla 1964 - Ko sije vetar 1996 - Željezo željezom Memoari: 1970 - Zelena Krv: Sjećanja na Sina čuvara lova 1992 - Kade-tade posle Halinde 1994 - Na obalama krvave reke 1995 - Sloboda nije nered Ostatna tvorba 1920/1921 - Odbijena, pesma (objavljena u Vatra) 1925 - Robovi predrasuda, pozorišna igra (samo pregled koji je Objavljen u časopisu Slovak Nation) 1934 - češka književnost i Slovaci, predavanje 1991 - Beta, gde si? , igra (godina inscenacije, nije radila u knjizi) Prevodi 1951 - izbor ruskih narodnih priča 1954 - Igor Neverli: Spomenik iz mlinice za kašu 1959 - Aleksander Fredro: Gospodin Geldhab 1960 - Karel Čapek i Jozef Čapek: Iz života insekata 1961 - Karel Čapek: Majka

EBL001W - Stajler za kosu Savršen uređaj za stajling kose. Omogućava Vam da brzo kreirate vrhunsku frizuru za bilo koju priliku. Ima tri nivoa vazdušnog toka da bi se idealno prilagodili individualnom stilu ili tipu frizure. Savršeno će raditi i kod najtežeg stila za kosu. Lako i konvencionalno korišćenje. Koristi se za sve tipove kose. Poseduje 3 brzine. Napon: 230V. Dužina kabla: 160cm. Dužina celog uređaja: 32cm. Frekvencija: 50Hz. Potrošnja električne energije: 400W. EBL001W - Stajler za kosu Savršen uređaj za stajling kose. Omogućava Vam da brzo kreirate vrhunsku frizuru za bilo koju priliku. Ima tri nivoa vazdušnog toka da bi se idealno prilagodili individualnom stilu ili tipu frizure. Savršeno će raditi i kod najtežeg stila za kosu. Lako i konvencionalno korišćenje. Koristi se za sve tipove kose. Poseduje 3 brzine. Napon: 230V. Dužina kabla: 160cm. Dužina celog uređaja: 32cm. Frekvencija: 50Hz. Potrošnja električne energije: 400W. EBL001W - Stajler za kosu Savršen uređaj za stajling kose. Omogućava Vam da brzo kreirate vrhunsku frizuru za bilo koju priliku. Ima tri nivoa vazdušnog toka da bi se idealno prilagodili individualnom stilu ili tipu frizure. Savršeno će raditi i kod najtežeg stila za kosu. Lako i konvencionalno korišćenje. Koristi se za sve tipove kose. Poseduje 3 brzine. Napon: 230V. Dužina kabla: 160cm. Dužina celog uređaja: 32cm. Frekvencija: 50Hz. Potrošnja električne energije: 400W. Vaše ime Komentar Ocena: Unesite kod sa slike Pošalji

Cediljka CITRUS CES8009 40W Snaga: 40 W, Dvostruka rotacija: Da Kapacitet posude: 1.2 l, Konus za secenje voca u dve velicine: Da, Posuda: Da, Svi delovi perivi u sudomasini: Da, Tihi rad sokovnika: Ispod 65dB, System safety: Sokovnik ce raditi samo ukoliko su svi delovi skladno postavljeni, opasnost od povreda ne postoji, Neto tezina: 1.04 kg, Dimenzije uredjaja: (SxVxD) 22 x 19 x 24.5 cm. Cediljka CITRUS CES8009 40W Snaga: 40 W, Dvostruka rotacija: Da Kapacitet posude: 1.2 l, Konus za secenje voca u dve velicine: Da, Posuda: Da, Svi delovi perivi u sudomasini: Da, Tihi rad sokovnika: Ispod 65dB, System safety: Sokovnik ce raditi samo ukoliko su svi delovi skladno postavljeni, opasnost od povreda ne postoji, Neto tezina: 1.04 kg, Dimenzije uredjaja: (SxVxD) 22 x 19 x 24.5 cm. Vaše ime Komentar Ocena: Unesite kod sa slike Pošalji

Naslov Naše finansije : 1918-1925 / Slavko Šećerov Vrsta/sadržaj type of material knjiga Jezik srpski Godina 1926 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1926 (Beograd : Jugoslavija) Fizički opis 204, IV str. ; 23 cm. Predmetne odrednice Finansije - Jugoslavija - 1918-1925 knjizi bi prijalo novo koričenje inače sav sadržaj je tu pogledati slike unutra je dobro očuvana RETKO U PONUDI!!! Slavko Šećerov, 1888 – 1967), ekonomista i političar. Filozofski fakultet (prirodne nauke) završio u Beču, gde je doktorirao 1910. godine. Prešao je u Srbiju 1912. godine. Magistrirao je ekonomiju na Londonskoj ekonomskoj školi 1919. godine. Bio je poverenik agrarne reforme za Banat, Bačku i Baranju posle I svetskog rata i aktivan u finansijskim odborima kao višestruki poslanik. Radio je u ministarstvu finansija. Pisao je o uticaju ratova na privredu, o inflaciji u Jugoslaviji, smatrajući je rezultatom povećanja novčanog opticaja i nepovoljnog platnog bilansa, o agrarnoj krizi i ekonomskoj politici. Kritikovao je ministre finansija za deficite i analizirao agrarnu reformu i njene posledice. Dela: 1925. Problemi agrarne reforme 1926. Naše finansije 1918-1925 1930. Iz naše agrarne politike 1935. Problemi svetske i naše privrede 1952. Istorija agrarne refrome (rukopis) kraljevina jugoslavija srbija između dva svetska rata vreme netrpeljivih andrej mitrovic srpska jugoslovenska ekonomija ... Slavko Šećerov

Berlin, Leipzig : Verlag von Hermann Seemann Nachfolger Autor/in: August Strindberg Titel: Schwedische Natur 1901. unutra odlično stanje, korice vrlo dobre kao na slici August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Švedska priroda

Ljubomir Lovric- Moji dozivljaji Sportska revija, Beograd, 1940 Sportska biblioteka, kolo I knjiga 4 Mek povez, dzepni format, 64 strana, ilustrovano. RETKO! Ljubomir Lovrić (Novi Sad, 28. maj 1920 — Beograd, 26. avgust 1994) bio je jugoslovenski i srpski fudbaler i fudbalski trener. Igrao je na poziciji golmana. Počeo je od 1934. da se razvija i brani u podmlatku, a postao je standardni prvotimac SK Jugoslavija - Beograd 1937. godine. Nakon Drugog svetskog rata čuvao je mrežu Crvene zvezde (1945-1952), sa kojom je 1951. osvojio prvenstvo, braneći na 241 zvaničnoj utakmici (primio 244 gola). Bio je sportski novinar i radio u beogradskim listovima `Pravda` (1939-1941), `Mladost` (1945-1951) i `Borba` (1952-1959), a u penziju je otišao kao glavni urednik lista `Sport` (1959-1980). Kao član Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Jugoslavije bio je član selektorske komisije (1959-1964) i samostalni savezni kapiten (1964 - sastavio 11 reprezentacija). Uz pet utakmica za selekciju Beograda, odigrao je i pet za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije (1939-1948) i primio 11 golova. Debitovao je na utakmici protiv Engleske, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 13. avgusta 1948. protiv Švedske (1:3) u Londonu, u finalu olimpijskog turnira i osvojio je srebrnu medalju.[1] tags: fudbal, sport, bsk, sk jugoslavija, sk 1913, srpski mac, bask, montevideo, mosa marjanovic, aleksandar tirnanic...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! Mali format 48 str. Prevod: Vladimir Babic August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

Cediljka Citrus CES8109B 40W Dvostruka rotacija: Da Kapacitet posude: 1.2 l, Konus za secenje voca u dve velicine: Da, Posuda: Da, Prostor za cuvanje kabla: Da, Snaga: 40 W, Svi delovi perivi u sudomasini: Da, Tihi rad sokovnika: Ispod 5dB, System safety: Sokovnik ce raditi samo ukoliko su svi delovi skladno postavljeni, opasnost od povreda ne postoji, Neto tezina: 1.04 kg, Dimenzije uredjaja: (SxVxD) 22 x 19 x 24.5 cm. Cediljka Citrus CES8109B 40W Dvostruka rotacija: Da Kapacitet posude: 1.2 l, Konus za secenje voca u dve velicine: Da, Posuda: Da, Prostor za cuvanje kabla: Da, Snaga: 40 W, Svi delovi perivi u sudomasini: Da, Tihi rad sokovnika: Ispod 5dB, System safety: Sokovnik ce raditi samo ukoliko su svi delovi skladno postavljeni, opasnost od povreda ne postoji, Neto tezina: 1.04 kg, Dimenzije uredjaja: (SxVxD) 22 x 19 x 24.5 cm. Vaše ime Komentar Ocena: Unesite kod sa slike Pošalji

EBL001W - Stajler za kosu Savršen uređaj za stajling kose. Omogućava Vam da brzo kreirate vrhunsku frizuru za bilo koju priliku. Ima tri nivoa vazdušnog toka da bi se idealno prilagodili individualnom stilu ili tipu frizure. Savršeno će raditi i kod najtežeg stila za kosu. Lako i konvencionalno korišćenje. Koristi se za sve tipove kose. Poseduje 3 brzine. Napon: 230V. Dužina kabla: 160cm. Dužina celog uređaja: 32cm. Frekvencija: 50Hz. Potrošnja električne energije: 400W. EBL001W - Stajler za kosu Savršen uređaj za stajling kose. Omogućava Vam da brzo kreirate vrhunsku frizuru za bilo koju priliku. Ima tri nivoa vazdušnog toka da bi se idealno prilagodili individualnom stilu ili tipu frizure. Savršeno će raditi i kod najtežeg stila za kosu. Lako i konvencionalno korišćenje. Koristi se za sve tipove kose. Poseduje 3 brzine. Napon: 230V. Dužina kabla: 160cm. Dužina celog uređaja: 32cm. Frekvencija: 50Hz. Potrošnja električne energije: 400W.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez losiji, sve stranice na broju! Prilog kulturnoj istoriji srpskog narod Radoslav Grujić (Zemun, 29. jun 1878 — Hvar, 25. maj 1955) bio je srpski pravoslavni teolog, istoričar, univerzitetski profesor i akademik. Biografija Rođen je u Zemunu u učiteljskoj porodici od oca Miloša i majke Mileve rođene Ilić.[1] Školovanje Posle završene gimnazije u Zemunu, bio je učenik bogoslovije u Sremskim Karlovcima (1899). Studirao je prava u Beču 1908. i filozofiju u Zagrebu 1911. Tokom studija radio je kao pomoćnik paroha u Zemunu, a zatim kao profesor-katiheta u gimnaziji u Bjelovaru. U toku Prvog svetskog rata, austrougarske vlasti su ga uhapšen kao veleizdajnika (1914),[2] zatim ja zatvoren, a potom duže vreme konfiniran. U Zagrebu je odbranio doktorsku disertaciju 1919.[2] Međuratni period Godine 1919, — 1920. radio je kao profesor u Beogradu, a zatim je prešao na novoosnovani Filozofski fakultet u Skoplju, gde je predavao nacionalnu istoriju (1920—1937). U periodima 1930 — 1933. i 1935-1937. bio je i dekan tog fakulteta. Pokrenuo je i uređivao Glasnik Skopskog naučnog društva, osnovao je Muzej Južne Srbije i pokrenuo je njegovo glasilo. Angažovanje na ostvarivanju tadašnje državne politike prema Makedoniji nije tendencijom obojilo njegove naučne radove.[3] U ruševinama manastira Svetih arhangela u Prizrenu pronašao je 1927. posmrtne ostatke cara Dušana koji se sada nalaze u crkva Svetog Marka u Beogradu.[4] Od 1937. godine profesor je istorije Srpske Crkve na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Dopisni član Srpske kraljevske akademije je od 1939. godine. Godine 1945. udaljen je sa beogradskog univerziteta i lišen nacionalne časti. Objavio je preko 270 naučnih radova od kojih se mnogi odnose na opštu istoriju hrišćanske Crkve. Poznat je njegov udžbenik, „Stara i savremena hrišćanska Crkva”, Beograd 1920. Po dolasku u Beograd, pristupio je prikupljanju materijala za muzejsku zbirku i evidentiranju crkveno-umetničkih predmeta u zemlji i inostranstvu. Protojereji Lazar Mirković i Radoslav Grujić obišli su 1937. godine, uz materijalnu pomoć Srpske pravoslavne crkve, Rumuniju i Mađarsku i registrovali najznačajnije srpske spomenike i ostale umetničke vrednosti u tim zemljama. Početkom 1940. godine, nabavljene su vitrine za izlaganje muzejskih eksponata, a otvaranje postavke Muzeja predviđeno je za mesec oktobar 1940. Novonastale predratne prilike omele su ostvarivanje ove zamisli, i juna meseca iste godine sve osoblje Crkvenog muzeja razrešeno je svojih dužnosti. Ovo je kratko trajalo, jer je već 1942. godine Radoslav Grujić ponovo postavljen za upravnika Muzeja i na tom položaju je ostao sve do 1948. godine kada ga je nasledio Svetozar St. Dušanić (upravnik Muzeja od 1948. do 1990). Drugi svetski rat Tokom Drugog svetskog rata je radio na zbrinjavanju srpskih izbeglica iz ratnih područja[5] i na prikupljanju materijala i svedočanstava o genocidu nad Srbima.[2] Aprila 1942. zajedno sa kustosom Muzeja kneza Pavla, Miodragom Grbićem, koristeći se ličnim poznanstvom i blagonaklonošću, ratnog savetnika pri Upravnom štabu za Srbiju, majora Johana Albrehta fon Rajsvica, uspeli su da obezbede prenos moštiju srpskih svetitelja kneza Lazara iz manastira Bešenovo, te oskrnavljene mošti cara Uroša iz manastira Jazak i despota Stefana Štiljanovića iz manastira Šišatovac, u okupirani Beograd.[6] Tom prilikom je konstatovano da su bile opljačkane sve dragocenosti koje su se nalazile sa moštima.[7] Crkveno blago nestalo tokom rata Početkom 1946. godine je predložio je najvišim crkvenim vlastima da zatraže od državnih vlasti da se u Beograd prenese sve kulturno-istorijsko blago Srpske crkve koje je u toku Drugog svetskog rata odneseno iz crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve sa područja NDH. Ovaj predlog Radoslava Grujića prihvatio je Sveti arhijerejski sinod i ujedno ga umolio da sačini elaborat o načinu registrovanja i vraćanja odnetih crkveno-umetničkih predmeta. Ubrzo je i formirana komisija koju su sačinjavali predstavnici crkvenih i državnih vlasti, a koja je trebalo da identifikuje sve dragocenosti koje su u toku Drugog svetskog rata, u četrdeset vagona, prenete u Zagreb. Naredbom Ministarstva prosvete, od oktobra meseca 1945. godine, sve to umetničko blago trebalo je da se vrati Srpskoj crkvi. Međutim, u toku rada Komisije izdato je naknadno naređenje od strane Komiteta za kulturu i umetnost pri vladi FNR Jugoslavije „da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju predati samo kulturno-istorijski i drugi predmeti Srpske pravoslavne crkve, manastira itd., koji su odneseni sa teritorije NR Srbije i njenih oblasti (Vojvodina), a sada se nalaze pohranjeni u Zagrebu. Predmeti sa teritorije NR Hrvatske i dalje ostaju na istom području“. Crkvene dragocenosti čije je vraćanje odobreno, dopremljene su aprila meseca 1946. godine, u jedanaest vagona, u Beograd. Celine koje su pripadale pojedinim manastirima i crkvama - kao ikonostasi - vraćene su, gde je to bilo moguće, na svoja prvobitna mesta, a ostali predmeti deponovani su u posebne prostorije Patrijaršije. Posleratni period Kažnjen je udaljavanjem s Beogradskog univerziteta, presudom od 3. aprila 1945. U presudi se kao ključni dokaz kolaboracija s okupatorom navodi njegov predlog Nedićevoj vladi da organizuje Odbor za registrovanje i opis uništenih Srpskih nacionalnih dragocenosti za vreme Drugog svetskog rata.[5] Lišen je 1. septembra 1945. godine srpske nacionalne časti,[5] jer su njegova predavanja na Kolarčevom univerzitetu prenošena na Radio Beogradu, tada u službi nemačkih okupacionih vlasti. Ministarstvo finansija Srbije je, na zahtev Ministarstva prosvete Srbije, donelo maja 1946. godine, odluku o raskidanju ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom u vezi korišćenja Konaka kneginje Ljubice, gde je bio smešten Crkveni muzej. Krajem iste godine, izvršena je primopredaja Konaka, a potom i prenos sačuvanih muzejskih predmeta u zgradu Patrijaršije. Posleratne godine proveo je u velikoj materijalnoj oskudici. Do kraja života se bavio istraživanjem istorije crkve u Muzeju srpske crkve i Patrijaršijskoj biblioteci, ali je malo njegovih radova objavljeno.[8] Umro je 1955. tokom lečenja na Hvaru.[5] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Opelo mu održao patrijarh srpski Vićentije II, uz prisustvo deset episkopa. Po ličnoj želji, posmrtni ostaci njegovi i njegove supruge su 1992. godine preneti u manastir Grgeteg 1992.[9] Januara 2013. godine pokrenut je postupak za njegovu rehabilitaciju.[10] Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 14. marta 2014. godine.[11][12] Jedna ulica na Vračaru u Beogradu nosi njegovo ime. Podignuta mu je bista u Zemunu 2020. godine.[13] U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković” u Beogradu 8. juna 2023. je otvorena izložba posvećena životu i delu akademika Grujića.

-Multifunkcionalni 4 u 1 set za rezanje voća , povrća, električna četka ili mašina za mljevenje mesa. Sa samo jednim proizvodom možete da radite na više različitih načina. -U nekoliko koraka imate isečene namirnice i spremne za upotrebu.Pogodno za sečenje sastojaka za pripremu jela ili za priloge Novo i originalno. Vidi slike. Yar1)

Prva objavljena knjiga Pavla Ugrinova, izuzetno retko u ponudi! Autor - osoba Ugrinov, Pavle, 1926-2007 = Ugrinov, Pavle, 1926-2007 Naslov Bačka zapevka : poema / Pavle Ugrinov Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1955 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1955 (Novi Sad : Zmaj) Fizički opis 60 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Sadrži i 1. Bačka zapevka (5-17): Prolog (7); Isaije (8-9); Premislav (10-11); Đurica (12-13); Todor (14-15); Nikanor (16-17). - 2. Balada o Tisi zamrznutoj (19-30): Pokolj (21-25); Veselje na čardi (26-29); Pesma preživelog u rano jutro (30). - 3. Tisa se uliva u Dunav (31-39): Tisa se uliva u Dunav (33-34); Pesma visibabe (35-36); Pesma Dunava (37-38); O Vojvodino (39). - 4. Izbeglička tugovanka u nedelju (41-54): Strepnja (43-45); Mesečina u podne (46-47); U sobi snop sunca (48-49); Druga jesen (50-51); Utehe (52-53); Mrtve ptice (54). - 5. Smrt sa glavom u žutom žabljaku (55-61): Pesma I (57); Agonija (58-60); Pesma II (61). Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma] ([63]). ISBN (Broš.) Napomene Pravo ime autora Vasilije Popović Str. [63]: Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma]. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Diplomirao na Akademiji za pozorište i film u Beogradu na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom „Bačka zapevka“, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine), član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve nagrade (1995), Prosvetine nagrade (1996). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini. MG48

VENAC književni omladinski list 1926 beograd mek povez 24 cm oštećen povez Vlasnik Jeremija Zivanovic Jeremija Živanović je bio srpski književnik. Rođen je u Vražogrncu kod Zaječara 17. septembra 1874. godine, a umro u Beogradu 27. oktobra 1940. godine. U Zaječaru je završio osnovnu školu i gimnaziju, fakultetske studije u Beogradu (jedan deo u Beču i Lajpcigu). Radio je kao srednjoškolski profesor u Zaječaru i Nišu (profesor maternjeg jezika i književnosti u gimnaziji Kralj Milan I ) zatim kao profesor i rektor Više pedagoške škole u Beogradu. Bio je narodni poslanik (1912—1914), načelnik Ministarstva prosvete (1918—1919), predsednik Glavne uprave ujedinjenog profesorskog društva i urednik časopisa Nastavnik, a svoje službovanje završio na visokoj dužnosti bana Moravske banovine sa sedištem u Nišu (1931. do 1935). Stvaralaštvo Pokretač i glavni saradnik časopisa Gradina (1900—1901), pokretač ideje o izgradnji zgrade Narodnog pozorišta u Nišu. Bavio se književnom kritikom, književnom istoriografijom, pisanjem proze i prevođenjem. Objavio književni ogled Rat i književnost (pisan u ratnim uslovima u Solunu, objavljen 1917. u Velikoj Srbiji), takođe, oglede o našim istaknutim piscima Lazi K. Lazareviću, Đuri Jakšiću, Janku Veselinoviću, Lazi Kostiću, Bogoboju Atanackoviću, Iliji Vukićeviću i drugima. Bio je osnivač, vlasnik i urednik književnog omladinskog lista Venac, koji je počeo da izlazi u Beogradu 1910. godine, i sa prekidima u vreme Prvog svetskog rata izlazio do 1935. Svoju prozu objavljivao je i pod pseudonimom S. Nedić.

Аугуст Стриндберг: СЛУЖАВКИН СИН Издавач: НОЛИТ, Београд, 1939.год. Меки повез, заштитни омот, 294 стране, латиница. Врло пристојно очувано, уз дискретан потпис (Бошњак?) на предлисту. `Јохан Аугуст Стриндберг (швед. Johan August Strindberg [ˈоːɡɵст ²стрɪнːдбæрј]; Стокхолм, 22. јануар 1849 — Стокхолм, 14. мај 1912) био је шведски писац, драматург и сликар. Од свог најранијег рада, Стриндберг је развио иновативне облике драмског деловања, језика и визуалне композиције. Сматра се „оцем” савремене шведске књижевности, а његова `Црвена соба` (1879) често се описује као први модерни шведски роман. Стриндберг се сматра једним од најзначајних шведских писаца и зачетником модерног театра. У својим аутобиографским делима, посебно роману СЛУЖАВКИН СИН (Tjenstekvinnans son) своје детињство је приказивао тежим него што је заиста било. Радио је као кућни учитељ, чиновник у телеграфском уреду, глумац, библиотекар, новинар, а окушао се и у студијама медицине. Три пута се женио: Siri von Essen, Frieda Uhl и Harriet Bosse. Његов однос према женама био је прилично проблематичан, од мишљења да жене и мушкарци имају иста права у `Браковима I` (Giftas I) до мизогиних виђења у `Браковима II` (Giftas II) и другим делима. Писао је романе, новеле, приповетке, песме, критике, писма, али је највећу вредност достигао у драмама, посебно натуралистичким, на пример `Госпођицом Јулијом` (Fröken Julie) којој претходи Предговор (Förord), значајан манифест натурализма; док се драме `Игра снова` (Ett drömspel) и `Сабласна соната` (Spöksonaten) сматрају претечом експресионизма. Његов натурализам разликује се од натурализма Емила Золе.`

Miladin Svinjarev-Veličković - Matuseva rakija Novi Sad, parna stamparija Djordja Ivkovica, 1912. godine na 63. strane, naknadno prekoricena. Knjiga je odlicno ocuvana. Rođen je u Starom Bečeju 12.aprila 1877.godine. Otac Jaša bio je zidar i za njega se govorilo da je majstor za crkvene tornjeve. Osnovnu školu svršio je u rodnom mestu. Stipendista baroničine zadužbine postaje 1891.godine. Te godine počinje školovanje u novosadskoj gimnaziji da bi 1903.godine diplomirao na medicinskom fakultetu u Budimpešti. Potom odlazi u Beč na specijalističke studije iz oblasti akušerstva. Iz Beča dolazi u Novi Sad gde započinje svoju radnu karijeru. Vrlo brzo se pročuo kao dobar i ljubazan lekar i zbog toga je bio veoma omiljen. Šef Ginekološko-akušerskog odeljenja Državne bolnice u Novom Sadu je postao 1919.godine i na tom mestu ostaje sve do svoje smrti. Vrlo brzo rad na odeljenju je podigao na visok nivo za tadašnje uslove rada. U bolnici je carski rez isključivo radio primarijus dr Miladin Svinjarev Veličković. Svom prezime je 1923.godine dodao staro porodično prezime Veličković. Rođen je u Starom Bečeju 12.aprila 1877.godine. Otac Jaša bio je zidar i za njega se govorilo da je majstor za crkvene tornjeve. Osnovnu školu svršio je u rodnom mestu. Stipendista baroničine zadužbine postaje 1891.godine. Te godine počinje školovanje u novosadskoj gimnaziji da bi 1903.godine diplomirao na medicinskom fakultetu u Budimpešti. Potom odlazi u Beč na specijalističke studije iz oblasti akušerstva. Iz Beča dolazi u Novi Sad gde započinje svoju radnu karijeru. Vrlo brzo se pročuo kao dobar i ljubazan lekar i zbog toga je bio veoma omiljen. Šef Ginekološko-akušerskog odeljenja Državne bolnice u Novom Sadu je postao 1919.godine i na tom mestu ostaje sve do svoje smrti. Vrlo brzo rad na odeljenju je podigao na visok nivo za tadašnje uslove rada. U bolnici je carski rez isključivo radio primarijus dr Miladin Svinjarev Veličković. Svom prezime je 1923.godine dodao staro porodično prezime Veličković. Glazbeno prosvjetno društvo iz Tivta je imalo i pozorišnu sekciju. Ona je 1926.godine igrala dramu „U hipnozi“ od Miladina Svinjareva-Veličkovića. Predstava je odigrana u hotelu Soko. Igralo je devet glumaca, a gledaoci su bili oduševljeni predstavam. Predstava se igrala u okviru Velike društvene zabave koja je imala humanitarni karakter. Bio je i društveno aktivan. Osnivač je i prvi starešina Sokolskog društva u Novom Sadu; jedan je od osnivača Jugoslovenskog društva za borbu protiv raka; predsednik Lekarskog društva u Novom Sadu od 1924-1929.g; član književnog saveta Matice Srpske. Imao je vremana i za politički rad. Bio je član Srpske narodne radikalne stranke. Sa Jašom Tomićem 1910.godine dolazi u sukob te napušta stranku i osnova Srpsku narodnu stranku.Posle oslobođenja biran je poslanika Velike narodne skupštine i član Veća narodnog saveta. Kao dobrovoljac učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Velikom ratu. U vreme Prvog svetskog rata nalazio se na dužnosti upravnika vojne bolnice u Zaječaru i Boljevcu. U novembru 1926.godine primljen je u ložu Mitropolit Stratimirović. Umro je 2.juna 1929.godine. Smrt ga je zatekla u operacionoj sali u trenutku kada je nestalo struje.

Prvo izdanje iz 1956, veoma dobro očuvano. Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Bihorci : [roman] / Ćamil Sijarić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1956 Fizički opis 204 str. : slika autora ; 20 cm Zbirka Savremeni jugoslavenski roman ; 1 (Karton) Napomene Rječnik turskih riječi i provincijalizama: str. [205] Bilješka o piscu: str. [207]. Majstor priče kakav je bio Ćamil Sijarić, Sandžaklija, predstavnik južnoslavenske, crnogorske, bosanskohercegovačke i bošnjačke književnosti. Pripovjedač, prozaista lirskog narativa koji je svoj književni put počeo poezijom (njome i završio, ne dočekavši za života objavljivanje druge pjesničke zbirke), pisac koji je od svojih početaka uzburkao književnu scenu. Pojava njegovog prvog romana Bihorci (1956) izazvala je brojne reakcije. Roman je osvojio Jugoslovensku nagradu što je proizvelo cijeli niz pro i contra reakcija. Osporavali su je i smatrali nezasluženom. S druge strane, djelo je dočekano kao osvježenje, iskok iz poslijeratne književne angažiranosti, nešto potpuno drugačije. Ono što nije moglo biti osporeno jeste Sijarićevo pripovijedanje i opsjednutost pričom koja će u njemu postojati do kraja. Upravo je to ono što, uz sve manjkavosti, osvaja. U njegovom pripovijedanju prisutno je usmeno kazivanje, folklorni elementi, slikoviti prikazi ambijenta. Ne toliko posvećen stvaranju radnje koliko oslikavanju likova, karaktera, života i sudbina male, zabačene, seoske sredine. Oslikavanjem individualnih drama svojih likova on daje širu sliku zajednice iz koje je i sam ponikao. Sliku ljudi naviklih na surovi život, neprohodne puteve, ogrezlih u tradiciju i religiju, naučene obrasce ponašanja. Onih koji u tom planinskom, skučenom životu ne prezaju od malih strasti, sitnih računa i međusobnih trvenja. U bilješci žirija povodom dodjele nagrade za najbolji jugoslovenski roman stoji: Roman „Bihorci“ je izvanredno živopisna i životnom istinitošću duboko prožeta slika teške, srednjovjekovne zaostalosti jednog, u planinama zabačenog, vilajeta u Sandžaku, čime se ova pokrajina uvodi u književnost. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugara“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG47 (N)

Prvo izdanje iz 1956, veoma dobro očuvano. Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Bihorci : [roman] / Ćamil Sijarić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1956 Fizički opis 204 str. : slika autora ; 20 cm Zbirka Savremeni jugoslavenski roman ; 1 (Karton) Napomene Rječnik turskih riječi i provincijalizama: str. [205] Bilješka o piscu: str. [207]. Majstor priče kakav je bio Ćamil Sijarić, Sandžaklija, predstavnik južnoslavenske, crnogorske, bosanskohercegovačke i bošnjačke književnosti. Pripovjedač, prozaista lirskog narativa koji je svoj književni put počeo poezijom (njome i završio, ne dočekavši za života objavljivanje druge pjesničke zbirke), pisac koji je od svojih početaka uzburkao književnu scenu. Pojava njegovog prvog romana Bihorci (1956) izazvala je brojne reakcije. Roman je osvojio Jugoslovensku nagradu što je proizvelo cijeli niz pro i contra reakcija. Osporavali su je i smatrali nezasluženom. S druge strane, djelo je dočekano kao osvježenje, iskok iz poslijeratne književne angažiranosti, nešto potpuno drugačije. Ono što nije moglo biti osporeno jeste Sijarićevo pripovijedanje i opsjednutost pričom koja će u njemu postojati do kraja. Upravo je to ono što, uz sve manjkavosti, osvaja. U njegovom pripovijedanju prisutno je usmeno kazivanje, folklorni elementi, slikoviti prikazi ambijenta. Ne toliko posvećen stvaranju radnje koliko oslikavanju likova, karaktera, života i sudbina male, zabačene, seoske sredine. Oslikavanjem individualnih drama svojih likova on daje širu sliku zajednice iz koje je i sam ponikao. Sliku ljudi naviklih na surovi život, neprohodne puteve, ogrezlih u tradiciju i religiju, naučene obrasce ponašanja. Onih koji u tom planinskom, skučenom životu ne prezaju od malih strasti, sitnih računa i međusobnih trvenja. U bilješci žirija povodom dodjele nagrade za najbolji jugoslovenski roman stoji: Roman „Bihorci“ je izvanredno živopisna i životnom istinitošću duboko prožeta slika teške, srednjovjekovne zaostalosti jednog, u planinama zabačenog, vilajeta u Sandžaku, čime se ova pokrajina uvodi u književnost. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugara“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG20 (L)

Cediljka CITRUS CES8009 40W Snaga: 40 W, Dvostruka rotacija: Da Kapacitet posude: 1.2 l, Konus za secenje voca u dve velicine: Da, Posuda: Da, Svi delovi perivi u sudomasini: Da, Tihi rad sokovnika: Ispod 65dB, System safety: Sokovnik ce raditi samo ukoliko su svi delovi skladno postavljeni, opasnost od povreda ne postoji, Neto tezina: 1.04 kg, Dimenzije uredjaja: (SxVxD) 22 x 19 x 24.5 cm.

Okvir skare je napravljen od dekapiranog lima otpornog na toplotu. Resetka je napravljena od firiketa i na sarkama je postavljena, ofarbana je vatrostalnom bojom! Dimenzije skare: 45 x 30 ( 45 cm x 30 cm ) Visina 20 cm dubina 10 cm Stitnik visina 10 cmRADIM PO NARUDZBINI RAZNE MODELE SKARA I RESETKA!RADIM PO NARUDZBINI I OD PROHROMA RAZNE MODELE SKARA I RESETKA!Za Sve Informacije Pozvati.

Nakonadno su ukoričene zapravo dve knjige (ukupno oko 420 strana), pažljivo pročitajte opis. Radovan Tunguz-Perović Nevesinjski GORŠTAKINJE (na naslovnoj strani piše knjiga prva, ima 11 pripovetki, u sadržaju svrstanih pod I i II, tako da nisam sigurna da nije ipak reč o oba dela) Izdanje Zadužbine Ilije M. Kolarca, 1906. Tvrd povez (naknadno koričenje), 300 strana. Požutela, povez malo popustio (3 lista sasvim ispadaju), broj na unutrašnjoj strani prednje korice, par reči podvučeno, a najveća mana je što nedostaje list 11/12 (poslednji list prve pripovetke). Druga ukoričena knjiga je: Dušan Sinobad PISMA IZ MILANA povodom međunarodne izložbe 1906. Beograd, 1906. 116 strana. Ima zapis na predlistu i otkinuti su uglovi dva lista (nije zakačen tekst). Radovan Perović - Tunguz školovao se kao pitomac srpske vlade i odbranio doktorsku disertaciju iz istorije: Crna Gora uoči krimskog rata na Univerzitetu u Briselu. Radio je kao suplent istorije u Beogradu i Skoplju, a poslije 1918. godine i u nikšićkoj i podgoričkoj gimnaziji. Život je okončao kao pripadnik četničkog pokreta, poginuvši tokom bombardovanja Podgorice 5. maja 1944. godine. Svoje pamflete i radove najčešće je potpisivao pseudonimom ,,Nevesinjski “ ili ,,Herzog von St. Sava“ (Herceg od Svetog Save). Радован Тунгуз Перовић Невесињски (Улог,1879. – Подгорица,1944.) је стекао звање доктора филозофије у Бриселу 1912. год. Аутор је збирки приповедака Горштакиње (1906.), Са орловских кршева (1914.), романа Из земље плача (1906.) те епопеје Србијада(1931.). Hercegovina, antikvarne knjige...

U dobrom stanju! Retko u ponudi! Prvo izdanje!!! 1927. god Vladimir Fran Mažuranić (Novi Vinodolski, 26. ožujka 1859. - Berlin, 20. kolovoza 1928.) bio je hrvatski književnik. Sin je putopisca Matije Mažuranića. Životopis Nakon osnovne škole u rodnom mjestu, s uspjehom okončava četiri razreda realke u Zagrebu. Na očevo inzistiranje školovanje nastavlja u Pragu, u srednjoj tehničkoj školi. [1] Međutim, po naravi nemiran, ubrzo napušta tu školu i prelazi u Moravsku, gdje upisuje i privodi kraju husarsku časničku školu. Službuje u brojnim hrvatskim i slovenskim mjestima. Iz vojske je otpušten 1900., poradi kršenja stege, i od tada mu se za širu javnost zametnuo svaki trag. Rijetke kontakte održava samo s najbližom rodbinom. Umro je u Berlinu. Djela Lišće, Crtice Frana Mažuranića (1887., prijevod na njemački 1893.) Lišće i druga djela (izbor), u nakladi Društva hrvatskih književnika, 1916. Od zore do mraka (Matica hrvatska, 1927.) Mažuranić, Vladimir, hrvatski pravnik (Karlovac, 16. X. 1845 – Zagreb, 17. I. 1928). Pravo studirao u Beču, a završio na Pravoslovnoj akademiji u Zagrebu 1866. Radio u državnoj upravi, sudskoj i odvjetničkoj službi u Karlovcu i Ogulinu te bio predsjednik Banskoga stola (1898–1912). Redoviti član JAZU (1913) i njezin predsjednik (1918–21); počasni član Češke akademije znanosti, Poljske akademije znanosti i Učenoga društva u Lavovu u Ukrajini. Glavno djelo: Prinosi za hrvatski pravno-povjestni rječnik (I–X, 1908–22), u kojem je skupljena, obrađena i primjerima potkrijepljena pravnopovijesna rječnička baština hrvatskoga nazivlja iz pravnih i drugih povijesnih spomenika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo labavije drze se na mrezicama, sve ostalo uredno! Pecat! Tvrdi originalni uvez, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya., knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Preveo Bogdan Bilbija The Metropolis Upton Sinclair Jr. (20.9. 1878 – 25.11. 1968), bio je plodni američki pisac koji je napisao preko 90 knjiga u brojnim žanrovima, a danas se smatra jednim od najboljih istraživačkih novinara u američkoj historiji. U svoje vrijeme je zagovarao socijalizam i iskazivao simpatije prema anarhizmu. Stekao je veliku popularnost u prvoj polovici 20. vijeka, za što posebnu zaslugu ima njegov roman The Jungle iz 1906. godine, koji se bavio stanjem američke mesne industrije i potakoao donošenjem Zakona o čistoj hrani i lijekovima i Zakona o mesnoj inspekciji godine 1906.[1] Arhivirano 2010-01-06 na Wayback Machine-u