Razlike pjesme / od Stanka Vraza Zagreb : Matica ilirska, 1866 (Zagreb : Brzotiskom Dragutina Albrechta) 287 st. ; 18 cm Dela Stanka Vraza s obzirom na godine, veoma dobro očuvano, pogledati slike Stanko Vraz (Cerovec, 30. lipnja 1810. - Zagreb, 20. svibnja 1851.), hrvatski i slovenski književnik, kritičar i prevoditelj. Stanko Vraz rodio se u slovenskom mjestu Cerovcu 1810. godine kao Jakob Frass. Godine 1836. mijenja ime u Stanko Vraz. Gimnaziju je završio u Mariboru, studij prava i filozofije pohađao je u Grazu, ali je većinu vremena provodio proučavajući književnost i starne jezike. Govorio je pet jezika. Prevodio je latinske klasike i slavenske pjesnike. Od 1839. godine živio je i radio u Zagrebu kao jedan od vodećih preporoditelja. Ranu slovensku poeziju pisao je na zavičajnom dijalektu, zbog čega ju početkom 1830-ih nije uspio objaviti u časopisu Kranjska čbelica. Po svojoj raznovrsnoj djelatnosti (pjesnik, književni kritičar, putopisac, prevoditelj te pisac članaka o jeziku i narodnim običajima) Vraz je jedan od najistaknutijih iliraca i prvi hrvatski profesionalni književnik.[1] Nakon prvoga posjeta Hrvatskoj 1833. oduševio se ilirskim pokretom. Iste je godine u Grazu upoznao Lj. Gaja; surađivao je u Danici od prvoga broja, potpisujući se isprva kao »Ilir iz Štajera«. Godine 1842. s Vukotinovićem i Rakovcem izdaje kritički časopis `Kolo`, a 1846. – 48. bio je tajnik Matice ilirske. Kao zagovornik romantičarskih ideja o značaju narodne poezije priredio je i objavio zbirku slovenskih narodnih pjesama Narodne pjesni ilirske: koje se pjevaju po Štajerskoj, Kranjskoj, Koruškoj i zapadnoj strani Ugarske (1839). U hrvatskoj književnosti javio se prijevodom slovenske balade Stana i Marko (Danica, 1835.), a od 1837. pisao je isključivo na hrvatskom jeziku. U kritici se bori za europski kriterij i protiv diletantizma, a za književno je stvaranje tražio da se oslanja na tekovine narodne i slavenske književnosti. Najvredniji dio njegova rada jest ljubavna lirika. Kao pjesnik Đulabija i niza soneta Sanak i istina, on unosi u hrvatsku liriku svjež, lak i nepatvoren izraz, nasuprot deklamacijama i retorici, što je prevladavalo u pjesmama većine iliraca.[2] U satirama i epigramima ismijava nedostatke društvenog i književnog života, posebno utilitarizam i diletantizam patetičnih tamburaša i budničara. Njegova lirika inspirirana je romantičnom erotikom u stilu i u modi njegova doba, posvećenom imaginariom ljubavnim idealima. Godine 1840. objavio je prvu od ukupno tri za života objavljene zbirke pjesama, ljubavni kanconijer Đulabije, ljubezne ponude za Ljubicu (I–II, III. i IV. objavljeni su posmrtno), posvećen Gajevoj nećakinji Lj. Cantily. God. 1841. objavio je zbirku balada i romansi Glasi iz dubrave žeravinske, posvećenu ilirskoj »posestrimi« Dragojli Štauduar, u kojoj je nastojao ujediniti tradicije europske narodne i umjetničke balade (J. W. Goethe, A. Mickiewicz, J. L. Uhland). Posljednja zbirka poezije, Gusle i tambura (1845), sastoji se od četiriju ciklusa, elegično intoniranih Prvo lišće te Cvijeće i voće, zbirke prepjeva i parafraza europskih romantičara Iza mora te Povjestica, kao i satiričnoga dodatka Istina i šala, potpisanoga pseudonimom Jakob Rešetar s Cerovca. Napisao je i zbirku od 47 soneta Sanak i istina, posvećenu Hildegardi Karvančićevoj, djelomice tiskanu u Danici (1845) i almanahu Iskra (1846). Spjevan po uzoru na Petrarcu i Mickiewicza, taj kanconijer uz Vrazove izvorne stihove sadrži i 13 prepjevanih soneta. Ciklus od 7 gazela, kojim je Vraz taj izvorno orijentalni lirski oblik uveo u hrvatsku književnost, ubraja se među najvažnija ostvarenja hrvatske romantičarske lirike. Pisao je satire i epigrame, sabrane u ciklusima Neotesanci I i II, Komari i hobadi te Cigani, u kojima se kritički osvrtao na onodobne političke i književne prilike pa i suvremenike. Iznimno se vrijednim smatra i Vrazov bogat i raznovrstan prevoditeljski opus. Prevodio je s latinskoga, grčkoga, češkoga, ruskoga, poljskoga, slovenskoga, engleskoga, njemačkoga, francuskoga, španjolskoga i talijanskoga, ponajviše romantičarsku poeziju. U onodobnoj periodici objavljivao je putopise, dopise, bibliografske prikaze i književnokritičke članke. Zauzimao se za uvođenje strožih estetskih i profesionalnih kriterija u književnu kritiku. Uz P. Preradovića i I. Mažuranića smatra se jednim od najvažnijih pjesnika hrvatskog romantizma. Hrvatsku je književnost obogatio novim pjesničkim tipovima i oblicima, a pjesničkim, prevoditeljskim i kritičarskim radom približio ju onodobnoj matici europskih književnih strujanja. Stil U težnji da nađe što adekvatniji izraz za svoje pjesničke vizije Vraz je pronalazio različite forme: od klasičnih soneta do romance i balade, te gazele; pa je i na taj način obogatio našu književnost onoga vremena. Bilo je u tom traženju i lutanja, i slabih stihova, bilo je naročito mnogo borbe s jezikom, što nije nikakvo čudo kad je Vraz Slovenac. No usprkos svim tim slabostima Vraz je u svoju poeziju unio mnogo iskrenih, osobnih momenata koji variraju od vedrih stihova do sumornih motiva i atmosfera. Đulabije, Zagreb, 1840. Glasi iz dubrave žerovinske, Zagreb, 1841. Gusle i tambura: različite pěsni. 1. od Stanka Vraza, Prag, 1845. Posmrtno Děla Stanka Vraza. Djulabije: ljubezne ponude za Ljubicu. Dio 1., Zagreb, 1863. Děla Stanka Vraza. Glasi iz dubrave žerovinske: pověstice od Stanka Vraza. Dio 2., Zagreb, 1864. Děla Stanka Vraza. Razlike pjesme / [izvorne pjesme] od Stanka Vraza. Dio 3., Zagreb, 1866. Děla Stanka Vraza. Razlike pjesme: prevodi Stanka Vraza. Dio 4., Zagreb, 1868. Děla Stanka Vraza. Pěsme pabirci, proza i pisma Stanka Vraza. Dio 5. [predgovor Franjo Petračić]., Zagreb, 1877. Izabrane pjesme: sa slikom pjesnikovom. S uvodom Franje Markovića., Zagreb, 1880. Izabrane pjesme / Stanko Vraz. (uredio i predgovor napisao D. Grdenić), Zagreb, 1924. Đulabije, Zagreb, 1925. (pretisak izdanja iz 1863.) Stanko Vraz - Stihovi i proza, Zagreb, 1951. Slovenska djela, Zagreb, 1952. Pjesnička djela I-III, Zagreb, 1953. Poezija i proza / Stanko Vraz, (izbor i pogovor Ivan Slamnig), Zagreb, 1963. Izbor iz djela / Stanko Vraz, (prir. i predgovor napisao Ivan Martinčić), Zagreb, 1994. Izabrane pjesme / Stanko Vraz, (prir. Vinko Brešić), Zagreb, 1999. Rodno mjesto Stanka Vraza, Cerovec u slovenskoj općini Ormož, se po njemu sada zove Cerovec Stanka Vraza kako bi se razlikovalo od ostalih mjesta koja se zovu Cerovec. Vrazovo pravo ime je bilo Jakob Frass no s vremenom je književni pseudonim Stanko Vraz pretvorio u vlastito građansko ime i prezime.[3] Vraz je bio jedini Slovenac koji je prihvatio Gajevu ilirsku ideju i odrekao se, zbog `viših ciljeva`, ne samo svoje narodnosti nego i materinskog jezika a što mu je Prešeren oštro zamjerio.[3] Pisao je pod pseudonimima Jakob Rešetar s Cerovca, te Nenad Bezimenović

U vrlo dobrom stanju. 17 knjiga iz ranih 1930-ih. Platneni povez sa zlatotiskom. Uglavnom kao nove. Pjesni ljuvene / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića, [s. a.] Fizički opis 76 str. ; 21 cm. Pod bremenom ljubavi : [pripovijetke] / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [19??] Zagreb : Z. i V. Vasić, [19??] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Otac ; Legenda o sv. Hristiforu Brazgotine što sveđ peku / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [1936?] Izdanje Knjižare Z. i V. Vasića (V. Vasić i R. N. Horvat), [1936?] Fizički opis 64 str. ; 20 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj s nasl. str.: Paša ; Prijelaz preko Crvenog mora ; U magarećoj klupi. Istarski gradovi / Vladimir Nazor Izdanje knjižare Z. i V. Vasića, Zagreb Godina izdanja: 1930 Dimenzije: 13,00 x 19,00 cm. 48 stranica. Povez: tvrdi, platneni sa zlatotiskom na koricama i hrptu. Sadržaj: Volosko; Kastav; Ički galeb; Čempres u Ičićima; Večer pod Mošćenicama; Koprivić u Lovranu; Vrbnik nad morem; Baška; Krk Intima : 1913-1914 / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [b. g.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića (V. Vasić i R. N. Horvat), [b. g.] Fizički opis 91 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marjanović, Milan, 1879-1955 Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora Str. 5-43: Vladimira Nazora `Intima` : 1915-1914 / Milan Marjanović. Mladost, sunce i ljubav : Bjelouška. Prsten. Gemma Camolli / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina s.a.] [Zagreb : s.n., s.a.] Fizički opis 70 str. ; 19 cm. Sadržaj Sadržaj: Bjelouška; Prsten; Gemma Camolli Na koricama naslov: Mladost, sunce i ljubav Kao između dva sna / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Z. i V. Vasić, [s. a.] Fizički opis 50 str. ; 19 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Anđeo u zvoniku ; Čovjek, koji izgubi dugme ; Prosjak. Pjesme moje mladosti / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [193?] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića (V. Vasić i R.N. Horvat), [193?] Fizički opis 153 str. ; 19 cm ISBN (Broš.) Napomene Na prelim. str.: Pjesme Vladimira Nazora Sinovi mora / Vladimir Nazor Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Z. i V. Vasić, [s. a.] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 67 str. ; 19 cm Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Halugica; Svjetionik. Pjesme : U šikari, Iz močvare i Nad usjevima : (1915-1920) / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića (V. Vasić i R. N. Horvat), [s. a.] Fizički opis 100 str. ; 20 cm Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora. Oni s onkraj mora / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [19??] Zagreb : Z. i V. Vasić, [19??] (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Ćozot Piccio Bijeg u Italiju Klesar Angelo. Fantazije i groteske / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. V. Vasić, [s. a.] Fizički opis 102 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Vasić, Z. Vasić, V. Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Crveni tank; Požar; Nero; Šarac; Morski div. Sadioci mojih njiva / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [1930] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasić, [1930] Fizički opis 111 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Vasić, Z. Vasić, V. Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Šjora Nikoleta; Vra Krste; Pustinjak; Ante Pivalo; Sadilac; Dojilja Sima. Pjesme o bratu Gavanu i o seki Siromaštini : (1930-1931) / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [1931?] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasić, [1931?] Fizički opis 50 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora. Ona sva sjajna i ona sva siva / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [19??] Zagreb : Z. i V. Vasić, [19??] Fizički opis 58 str. ; 20 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Boginja; Jessie; Apsarin ples. Slavuj i cvrčak : Šuma bez slavuja.Dječak s ostrva. Cvrčak Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina [s.a.] Zagreb : Knjižara Z. i V.Vasića, [s.a.] Fizički opis 44 str. ; 19 cm Nove pjesme / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [1931?] Zagreb : Z. i V. Vasić, [1931?] Fizički opis 81 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora. Na ostrvu žeđi / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Cilјna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića, [s. a.] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 68 str. ; 19 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Lov na konope ; Voda ; Prodika na moru. **************** Vladimir Nazor (Postira, 30. svibnja 1876. – Zagreb, 19. lipnja 1949.), hrvatski političar za vrijeme Nove Jugoslavije, pjesnik, prozaist i prevoditelj. Predsjednik ZAVNOH-a, i prvi predsjednik Narodne Republike Hrvatske. Pučku školu je završio na otoku Braču a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne znanosti, matematiku i fiziku u Grazu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. Predavao je hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri gdje je ujedno i proveo najviše svog života. Umirovljen je 1933. godine u Zagrebu kao upravitelj dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900.) Godine 1904. u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme počinje pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavljuje Velog Jožu (1908.) – djelo po kojemu će se prepoznati Nazorova proza, a koje je on sam smatrao neuspjelim. Godine 1916. objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939., objavljuje Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. Godine 1942. s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko Kupe odlazi u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor počinje voditi dnevnik S partizanima. Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu Nazor je predsjednik Izvršnoga odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskoga Sabora. Kao novoprimljeni akademik 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao ulomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. U pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio talijanske i njemačke pjesnike.

San i java hrabrog Koče : poema za decu / Aleksandar Vučo ; ilustrovao Dragan Savić Beograd : Dečja knjiga, 1957 (Zagreb : Tipografija) 55 str. : ilustr. ; 20 cm. ima pečat prethodnog vlasnika inače jako dobro očuvana kao na slikama RETKO U PONUDI!!! Autor - osoba Vučo, Aleksandar, 1897-1985 = Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Naslov San i java hrabrog Koče : poema za decu / Aleksandar Vučo ; ilustrovao Dragan Savić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1957 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 55 str. : ilustr. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Savić, Dragan Još pre priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine sarađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umetničkih dela beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isečci. Iz 1930. godine potiče i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isečke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografisao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vreme Drugoga svetskog rata neko je vreme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao direktor filmskog preduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga dela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gde je i umro 1985. godine. Dragan Savić pripada krugu važnijih ilustratora i karikaturista koji su obeležili drugu polovinu XX veka, ali je on svoje ideje i svoj stvaralački izraz realizovao na više polja, kroz raznoliko i bogato umetničko delovanje. Opus ovog umetnika, čiji je jedan deo Zavičajni muzej Petrovac na Mlavi dobio na poklon, po želji Savićeve supruge Darinke Uzelac, broji više od dve hiljade radova, koji se sagledavanjem motiva, izdvajaju u nekoliko celina: skice, ilustracije, karikature, pejzaži i mrtve prirode, portreti i aktovi, mitski prizori, kao i ličnih predmeta, rukopisa i fotografija. Raznolikosti umetničkog stvaralaštva prati i raznolikost umetničkih tehnika koje je koristio: od ulja akvarela, pastela, tempere, preko crteža rađenih tušem, laviranim tušem, kredom i ugljenom, kao i kombinovanjem različitih grafičkih tehnika. Formiranje Legata iz Savićeve zaostavštine je u toku, a selekcija radova za izložbu portreta glumaca predstavljala je samo polaznu tačku za dalje proučavanje i obradu njegovog stvaralaštva, prezentaciju i popularizaciju ovog svetski priznatog i nagrađivanog umetnika. Dragan Savić je rođen 06. maja 1923. godine u Petrovcu na Mlavi. Selidbom u Beograd školovanje nastavlja u Srednjoj tehničkoj školi, gde crta stripove i ilustracije za časopise: Dečije vreme, Vreme i Mikijevo carstvo. Po završetku studija na Akademiji primenjenih umetnosti 1947. aktivno počinje da se bavi karikaturom i ilustracijom, i postaje jedan od osnivača i saradnika u listu Ošišani jež. Godine 1953. prelazi u Borbu. Tokom rada za ovaj list objavljivao je i reportaže i putopise iz inostranstva, kao i karikature i ilustracije koje su se pojavljivale u listovima poput: Njujork Tajmsa, Afrik Aksiona, Čikago-san Tajmsa, Asahi šinbuna. Tokom 1961. godine Savić je boravio u Ažiru među borcima Fronta nacionalnog oslobođenja. Tada nastaje i mapa crteža pod nazivom Alžir, koja ima tematiku iz borbe alžirskog naroda za nezavisnost. Dobitnik je više međunarodnih kao i domaćih nagrada i priznanja, poput: Zlatne medalje na bijenalu humora u Tolentinu 1967, Prve nagrade na svetskom konkursu Karikatura u borbi za mir, u Njujorku 1960, prestižne nagrade Pjer 1980. i drugih. Udruženje novinara Srbije 1988. dodelilo mu je nagradu za životno delo. Savić je idejni tvorac nagrade Pjer, jugoslovenskog konkursa novinske karikature, koju su pokrenule Večernje novosti 1967. godine. Nemački izdavač Ojlenšpigel ferlag ga je 1968. uvrstio u antologiju evropske karikature 19. i 20. veka. Izlagao je u Veneciji, Berlinu, Štutgartu, Hanoveru itd. Bio je dopisni član Akademije nauka i umetnosti San Marko u Veneciji i Poncienc u Napulju. Autor je beogradskog simbola vrapca, nazvanog Dživdžan. Preminuo je 12. januara 2009. godine u Beogradu. Savićev primarni izraz i okosnica njegovog kompletnog rada svakako je crtež, koji u njegovom slučaju ne predstavlja samo predložak, već realizovano umetničko delo. Osobenost stila ovog umetnika upravo se i ogleda u crtežu koji je oslobođen suvišnih poteza i detalja, ponekad koloristički akcentovan, ponekad nalik realističnom krokiju, na kome naglašava ono što je bitno brzim likovnim promišljanjem i istančanim grafičkim osećajem. Specifičnim tretmanom linije umetnik definiše motive, usklađuje i rešava odnose i postiže istančanost i sugestivnost izraza. U svojoj jednostavnosti i sažetosti, ona u Savićevom stvaralaštvu upravo svedoči o snazi izražajnih mogućnosti, refleksiji i gestu, okosnica je svih likovnih elemenata crteža i ukazuje na autentičnost stvaralačkog rukopisa ovog umetnika. Magija Savićeve linije počiva u realizaciji jedne od najsloženijih funkcija crteža, a to je zapravo da se njenim jezikom i kroz najmanji potez, tačku ili crtu stvori oblik. Nastala u jednom dahu, nekada razigrana slobodnim potezima, a nekada samo naslućena, ona nam otkriva vrsnog crtača koji stvara intuitivno i koji ceni izazov koji crtež nameće, svestan da on kao intimistički zapis, bilo imaginacije ili kontemplacije, ujedno najviše i otkriva. tags: nadrealizam srpski nadrealisti družina pet petlića marko ristić dušan matić moni de buli almanah nemoguće andre breton avangarda srpska knjizevnost ... knjizevnost za decu decije knjige decje ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sibenik 1928 g. Ekstra retko !!! Dr. Josip Čelar: Umetnost Vladimira Nazora; Šibenik 1928 Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[3] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[4] Poslije rata Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[5] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[6] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene...

Svet u slikama Orbis Pictus Jana Amosa Komenskeho (Komenskog) cirilica Svet v Obrazich Preveo Jovan M.Popovic  posveta prevodioca Banu Drinske banovine Velji M. Popovicu Izdanje Izdavacka Knjizarnica Gece Kona Beograd Knez Mihajlova ulica 1 Godina izdanja 1932. Cetvorojezicna ilustrovana knjiga je fantasticno ocuvana posebno za to godiste bez podvlacenja svrljanja ili bilo kakvih nedostataka i ostecenja tvrd povez slike ilustracije format 20 cm 332 stranice izvanredan poklon Lib 11 Svet u slikama (lat. Orbis pictus или Orbis senzualium pictus) prva je ilustrovana knjiga za decu koju je napisao 1658. godine češki pedagog Jan Komenius (Jan Comenius). Smatra se nekom vrstom enciklopedije i leksikona u slici namenjenih deci.[1] Svet u slikamaOrig. naslovOrbis pictusAutorJan Amos KomeniusZemljaNemačkaJeziklatinski i nemačkiSadržajTemeživa i neživa prioda, čovekIzdavanjeDatum izdavanjaJovan M. Popović Originalno delo je objavljeno na latinskom i nemačkom jeziku 1658. godine u Nirnbergu. Knjiga je počela da se koristi u školama u Nemačkoj i drugim zemljama vrlo brzo po objavljivanju. Orbis pictus je imao dugotrajni uticaj na obrazovanje dece. Ovo delo je bilo prvo uputstvo za očiglednu nastavu. [2]To je bila preteča audiovizuelne tehnike i leksičkog pristupa učenju jezika. Reprint izdanje Orbis pictus iz 18. veka Zbog izuzetnog prijema u svim učiteljskim krugovima Svet u slikama je već posle dve godine doživeo drugo popravljeno izdanje. [2]Prvo englesko izdanje objavljeno je 1659. godine. Prvo kvadrilingvalno izdanje na latinskom, nemačkom, italijanskom i francuskom jeziku je objavljeno 1666. godine. Prvi češki prevod kvadrilingvalnog izdanja (zajedno sa latinskim, nemačkim i mađarskim jezikom) objavljen je 1685. godine u Levoči. Objavljena su i nova izdanja na raznim jezicima sa unapređenim tekstom i slikama između 1670. i 1680. godine. Naredna izdanja su dopunjavana u skladu sa izmenama jezika i govora koje je donosilo vreme u svim strukama ljudskog znanja. Izdanje na srpskom jeziku publikovano je 1913. godine, posle više od dva veka od prvog objavljivanja. Tekst je štampan na srpskom, češkom, nemačkom i francuskom jeziku. Ideja je bila da učitelji, koji hoće da nauče češki jezik, mogu isti lako i brzo da nauče; na isti način i češki učitelji mogu da nauče srpski jezik. Na kraju knjige je dodato kratko uputstvo za pisanje slova, izgovaranje glasova i akcentovanje pojedinih slogova u rečima češkog jezika. Jednostavno bi neko mogao i bez rečnika da nauči i nemački i francuski jezik. Sadržaj je raspoređen po poglavljima sa ilustracijama. Knjiga nije velika, ali sadrži sav svet, jezgro celog jezika u imenovanim i opisanim slikama. Sve slike su predstavljene u potpunosti i ništa nije izostavljeno što je potrebno i bitno. Kod svake slike stavljen je napis ili naslov, izgovarajući i obuhvatajući sve predmete koji su na slici jednim opštim nazivom. Ispod slike opisani su predmeti njihovim nazivima tako, da je svakom naslikanom predmetu i nazivu pridodat jedan isti broj, ukazujući na pripadnost određenoj slici. Teme su najopstije. Komenski je smatrao da je Svet u slikama nova pomoć kod učenja: naslikane su i imenovane sve važne stvari na svetu, svi radovi u životu. Na učiteljima je da to obrade na časovima sa svim učenicima. Komenski se nadao da će tako koncipirana knjiga uticati na učenje mladog naraštaja. Smatrao je da bi učenje trebalo da bude uživanje, a ne krst i mučenje. Poznato je da deca, još od rane mladosti, uživaju u slikama i rado gledaju pozorište. Važno je da se pažnja usredsredi na misao i na taj se način sve više i više rasvetljava. Čula se angažuju jer se u dobu detinjstva i mladalačkom dobu apstraktno teško savladava. Ova knjiga je od velike koristi za privlačenje pažnje (posebno za mlade). Đaci, zainteresovani za takvo posmatranje predmeta, kroz šalu i igru će steći neophodno znanje o važnim stvarima na svetu. “Eto, takvim bistrim pogledom, opisao je Komenski svrhu koju je imao pred očima kad je pisao Orbis pictus.” [1] Komenski je rekao da ne bi trebalo decu učiti mudrosti i znanju iz mrtvih knjiga, nego iz živog posmatranja neba i zemlje. Izdajući “Orbis pictus” Komenski je u predgovoru napisao ove reči: „Neznanju je lek učenje, kojim se um u školama prosvećuje; ali to učenje mora biti istinito, potpuno, jasno i temeljno. Istinito će biti ako se ne budemo ničemu drugom učili već samo onome što je korisno za život. Ne znamo potrebne stvari jer smo učili nepotrebne. Potpuno će biti, ako se razum razvije do mudrosti, jezik do pravilnog iskazivanja, dakle, mudar biti, mudro raditi i govoriti. Jasno će biti ako ono što učimo, ne bude tamno i pobrkano, nego očigledno, shvatljivo i raščlanjeno kao prsti na ruci. A tome je osnov, da stvari budu čulno, očigledno predstavljene, kako bi se mogle shvatiti. ... Vežbamo li brižljivo čula u tome, da ona tačno shvate razliku u stvarima, time polažemo temelj svoj mudrosti, svemu izgovaranju, i svakom smišljenom radu u životu. Naslovna stranica Orbis pictus iz 1685. godine Biblioteka, iz 1842. godine Poglavlje o biljkama Poglavlje o insektima ↑ 1,0 1,1 1,2 Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - 348 str. - Mesto predgovora: pp. 3-5. - Str: 7-17.: Jovan Amos Komenski / po Palackom i Zoubku Voj. Lešeticki. - Str: 19-22.: Predgovor / Jozef Černi i Jan Karlik. - Tekst na srp., češ., nem. i franc. jeziku.↑ 2,0 2,1 Školski list, 15.4.1892. - Str: 5^ Značaj Jana Amosa Komenskog danas : 1592-1670 / Žan Pijaže ; prevela Nataša Vujisić-Živković. - Članak je uz saglasnost preuzet iz publikacije Prospecrt, Vol. XXIII, no. 1/2, (1993). str. 173-196. (UNESCO, International Bureau of Education) Prvi put je objavljen 1957. godine u vreme kada je Žan Pijaže bio direktor Međunarodnog biroa za obrazovanje. - U: Pedagogija. - ISSN 0031-3807. - Vol. 63, br. 1 (2008). str. 115—128.^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Str: 21^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Mesto predgovora: pp. 3-5^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Str:20^ Prosvetni glasnik, 15.2. (1882). str. 28^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Predgovor, pp. 19 Spoljašnje vezeUrediSvet u slikama na Vikimedijinoj ostavi.Orbis pictus na latinskomPreuzeto 11.01.2016.Comenius, Johann Amos (1777). Joh. Amos Comenii Orbis Sensualium Pictus: Hoc Est Omnium Principalium in Mundo Rerum, & in Vita Actionum, Pictura & Nomenclatura. S. Leacroft. str. 3. Po božijem liku: Jan Amos Komenski i prva dečja slikovnica 06.12.2017. Sredinom sedamnaestog veka, Jan Amos Komenski je objavio ono što većina smatra prvom slikovnicom namenjenoj obrazovanju dece, „Orbis Sensualium Pictus“ ili „Čulni svet u slikama“. „Enciklopedija Britanika“ klasifikuje ovu knjigu kao „prvu dečju slikovnicu.“ Originalno objavljena na latinskom i nemačkom, 1658. godine, knjiga je – sa svojih 150 slika koje prikazuju svakodnevne poslove poput spravljenja piva, rada u bašti i klanja  životinja – momentalno  prepoznata kao predak današnje dečje književnosti. Ovaj pristup zasnovan na vizuelnom doživljaju, kao i odluka da knjiga bude napisana na maternjem jeziku, uz latinski, označili su proboj na polju obrazovanja mladih. Za razliku od studija o obrazovanju i gramatičkih udžbenika, diretno je namenjena mladima i pokušava da im se približi. „Čulni svet u slikama“ je ostvarila neverovatan uspeh. U jednom trenutku bila je udžbenik koji se najviše koristio u Evropi u osnovnom obrazovanju, i prema nekim navodima prevedena je na „većinu evropskih i nekoliko orijentalnih jezika“. Njen autor Jan Amos Komenski, poreklom Čeh, bio je poznat u Evropi i radio je u nekoliko zemalja na reformi obrazovanja. Njegov portret nacrtao je Rembrant i prema izdanju knjige iz 1887. godine, Komenski je čak bio „u izboru za predsednika Harvarda“. (Iako nikad nije otišao na Harvard, još uvek se može naći njegovo ime ugravirano na zapadnom frizu učiteljskog koledža na Univerzitetu Kolumbija.) Iako je danas manje poznat po imenu, njegove inovativne ideje o obrazovanju su i dalje uticajne. U „Velikoj didaktici“ se zalaže za jednako obrazovanje za sve: dečake i devojčice, bogate i siromašne, građane i seljake. Uprkos progresivnim stavovima i dugotrajnim obrazovnim uticajem, Komenski se ne bi mogao svrstati među moderne pedagoge. Na prvoj strani knjige „Čulni svet u knjigama“ nailazimo na rečenicu koja bi zvučala vrlo čudno u današnjim dečjim knjigama: „Hajde, dečače, nauči da budeš mudar“. Iznad teksta vidimo učitelja i učenika kako razgovaraju, učitelj drži uzdignut prst i nosi štap i veliki šešir, učenik sluša u emocionalnom stanju između anksioznosti i strahopoštovanja. Učenik pita: „Šta znači to, biti mudar?“ Učitelj mu odgovara: „Pravilno razumeti, pravilno raditi i govoriti pravilno sve što je potrebno.“ Prvo poglavlje knjige se bavim trećim od ovih ciljeva u pesmi koja dosta podseća na „Deda Mile ima farmu“. Deca uče „kako da govore pravilno“ imitirajući zvukove životinja. Ove dve strane su prepune latinskih onomatopejskih glagola i čudnih predstava životinjskih zvukova: mačke mjauču „nau nau“ umesto „mjau mjau“, saznajemo da „patke paču“ (anas tetrinnit), „zečevi skviče“ (lapus vagit) a „vrane gaču“ (cornix cornicatur). Ovaj uvod u zvukove životinje je poznata teritorija za moderne igračke, kao što bilo koji odlazak u prodavnicu igračaka može da potvrdi. Učitelj objašnjava da učenici prvo moraju da nauče „jasne zvukove koje životnje prave i da vaš jezik zna da ih imitira“. Kada nauče to, učenik i učitelj će otići u „Svet i videćemo sve stvari.“ Ali nakon što nauče da gaču i skviče, deca ne idu u „Svet“, a ni ne vide ništa. Umesto toga, knjiga se okreće filozofiji i nevidljivom, nadajući se da je ovladavanje onomatopejom patki i miševa dovoljno za razumevanje božanstva. Drugo poglavlje deci daje brzi kurs teološke metafizike, gde uče da je Bog „u suštini duhovan i jedan, ali ima tri ličnosti“. Uče da je On „nedostupno svetlo; sve u svemu. Svuda i nigde“. Iako je knjiga posvećena vizuelnom prikazu, diskusija o Bogu je apstraktna i nerazumljiva. Ilustracije u ovom poglavlju nisu ni nalik bradatom starcu koga vidimo na plafonu Sikstinske kapele. Umesto toga primećujemo kompleksan dijagram, bezličan i geometrijski. Toliko o prikazivanju „čulnog sveta u knjigama“. Na kraju poglavlja, Komenski obrazlaže ovu lekciju, nazivajući Boga „stvaraocem, upravljačem i čuvarem svih stvari, koje mi nazivamo svetom (Mundum).“ Tek nakon lekcije o Bogu, autor opisuje njegove kreacije: „Svet“ (Mundus), „Raj“ (Caelum), četiri elementa, biljke i životinje. U stvari, knjiga labavo oponaša stvaranje iz Knjige postanja. Komenski proširuje ogoljeni biblijski narativ šarenim primerima faune. Učimo o neverovatnom broju egzotičnih životinja: postoje tri poglavlja o pticama (između ostalih: „vodene ptice“ ‒ Aves Aquaticae, „ptice grabljivice“ ‒ Aves Rapaces, i „leteću štetočinu“), a takođe pominje i stršljene (Oestrum) i svice (Cicindela). Nakon trideset pet poglavlja o teologiji, elementima, biljkama i životinjama, Komenski konačno uvodi čoveka. Ponovo se okreće Bibliji i govori o Adamu i Evi, pre neposrednijih tema poput „spoljašni delovi čoveka“, gde učimo da žene imaju „dva vimena sa bradavicama“ i u podnožju stomaka možemo naći „prepone i lične delove.“ Anatomska terminologija je široka, uključujući nazive za svaki prst i kosti u telu. Ali kroz instrukcije o opipljivom i poznatom, Komenski ponovo ubacuje apstraktno i nevidljivo u slikovnicu, gde unutar poglavlja 43 raspravlja o „čovekovoj duši“. Obris ljudskog bića, sa raširenim rukama kao da pozdravlja učenika, nalazi se na vrhu strane. Uprkos ilustraciji, diskusija Komenskog o duši nije pojednostavljena za decu. Mladim učenicima izlaže kategorije duša: „vegetativna“ duša biljaka, „senzitivna“ duša životinja i „racionalna“ duša čoveka. Ostala poglavlja bave se svakodnevnim temama. Komenski pominje deformisane ljude i raznovrsne komercijalne zanate uključujući i pravljenje meda, piva, pečenje hleba, obućarstvo i spravljanje kutija. Kasnija poglavlja koncetrišu se na učenike koji su savladali gradivo, one koji su prešli prve nivoe imitiranja zvukova životinja do ljudske duše. Komenski uključuje i poglavlja o muzici, filozofiji, astronomiji kao i poglavlja o vrlinama poput umerenosti i hrabrosti. A učenici koji su napredovali do tih lekcija tokom učenja, zaslužili su i malo slobodnog vremena, tako da ih knjiga  upoznaje sa tenisom, igrama kockicama i mačevanjem. Po ugledu na prvo poglavlje o Bogu i trojstvu, Komenski, počevši od poglavlja 144, završava knjigu dužom diskusijom o teologiji i religiji.  Jasno je kome je Komenski lojalan, posvećuje jednu stranu paganstvu, jednu judaizmu, ali više od dve pune stranice govore o hrišćanstvu. (Takođe je pola stranice posvetio i „muhamedizmu“.) Prikladno, poslednja tema Komenskog je Sudnji dan, gde će „poslednjeg dana uz zvuk trube ustati mrtvi“ i kada će „božji i izabrani otići u mesto večnog života i blaženstva“. Izgleda da koliko god učenici morali da nauče kako je Bog stvorio svet, takođe moraju naučiti i kako će da ga uništi. Poslednja strana, slično kao i prva, ponovo pokazuje učitelja kako govori i mladog učenika koji pažljivo sluša. Ali tokom drugog pojavljivanja, učenik ne govori ništa: moglo bi se reći da se lekcije Komenskog ne tiču dijaloga i diskusije već marljivog pamćenja. Takođe izgleda da je i učitelj promenio svoj pristup. Govori učeniku: „Video si ukratko, sve stvari mogu biti prikazane“, ali preporučuje da učenik „marljivo čita i druge dobre knjige“ bi da tako postao „naučen, mudar i božji“. Moguće da je projekat Komenskog na kraju bio lukava prevera sve vreme. Shvatajući da njegovi učenici nikada neće naučiti o teologiji gledajući ptice i drveće, napisao je „Čulni svet u slikama“, njegovu ličnu „dobru knjigu“ gde deca mogu da nauče metafizičke i biblijske osnove. Prva stranica podstiče učenika da bude „mudar“ i obećava mu da će „videti sve,“ poslednja priznaje da sva ta mudrost ne može doći iz pukog posmatranja i slušanja. Komenski, u stvari, završava knjigu savetom da ne izlaze u svet uopšte. Učenik bi umesto toga trebao da uči da se „plaši Boga, da se poziva na njega, kako bi mu ustupio duh mudrosti.“ Izvor i foto: publicdomainreview.org

Lepo očuvano Prvo izdanje Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski[a] književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[b] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”.[10] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[11] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Biografija Detinjstvo i školovanje Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[12][13][14] u Dolcu pored Travnika u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom okupacijom od oca Antuna Andrića (1863—1896)[15], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[16][17][18][19] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili” objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak”.[20] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[21] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak”, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i povesti na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Iržikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[22][23] O tome postoji knjiga „Jelena, žena koje ima”. Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[24] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je, nakon smrti cara Franca Jozefa, objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Ivo Andrić 1922. godine Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto” biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva”. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[25] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri”, pripovetke „Ćorkan i Švabica”, „Mustafa Madžar”, „Ljubav u kasabi”, „U musafirhani” i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa”. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica”. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi”. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci”, „Žeđ” i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema”. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, 8. jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[26] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[27][28] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[29] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[30] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[31][32] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[33] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[34] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[35] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke” za vreme dok „narod pati i strada”: Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima. U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[36] Nakon rata Ivo Andrić sa suprugom Milicom (na vest o Nobelovoj nagradi, 1961) Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[34] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine”. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu”, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu”, „Bife Titanik”, „Znakovi”, „Na sunčanoj strani”, „Na obali”, „Pod Grabićem”, „Zeko”, „Aska i vuk”, „Nemirna godina” i „Lica”. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija” je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[37] Iste 1958. godine je počeo da živi u stanu na sadašnjem Andrićevom vencu.[38] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”. Besedom „O priči i pričanju” se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[39] Josip Broz Tito se nije pridružio sveopštem slavlju u Jugoslaviji povodom Andrićevog osvajanja Nobelove nagrade, pošto je smatrao da je učinjena nepravda Miroslavu Krleži. Dobrica Ćosić beleži da su na svečanom ručku koji je Broz priredio povodom Andrićevog uspeha, teme razgovora bila zdrava hrana i život, putovanje, kao i da je Andrić bio uštogljen, distanciran i da su se domaćini i gosti rastali uz lažnu srdačnost.[40] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[41] Andrić umire 13. marta 1975. godine na staroj Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Književni rad Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak” i „Blaga i dobra mesečina” objavljenim u „Bosanskoj vili” 1911. godine.[42] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma”, „Strofe u noći”, „Tama”, „Potonulo”, „Jadni nemir” i „Noć crvenih zvijezda”).[42] Prvu knjigu stihova u prozi — „Ex Ponto” — Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri” štampao je u Beogradu 1920. godine.[43] Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i romanom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi”. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić iz profila, fotografija Stevana Kragujevića Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju” i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta”. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja” koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života”. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji”, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja”, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice”. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti”. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu”. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života”. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...” Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje”. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini”. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla”, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010 U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[44] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz romana Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u srpskoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Srpski identitet Lična iskaznica Ive Andrića gde on svoju narodnost navodi kao „srpsku” (1951) Ivo se direktno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u „svojim zrelim godinama i ne od juče”. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[45] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici „narodnost”, Ivo unosi „srpska”. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [46], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla.[47] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[48] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.”.[49] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[50], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se on, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu i da je bio progonjen pa zatvoren 1914. na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpskog međuratnog modernizma 20. veka[51][52] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije.[53] Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Odlikovanja Orden oficira obnovljene Poljske (1926) Orden Crvenog krsta (1936) Orden velikog oficira obnovljene Poljske (1937) Orden velikog oficira Legije časti (1937) Orden Svetog Save I reda (1938) Orden Nemačkog orla I reda (1939) Orden zasluga za narod I reda (1952) Orden Republike sa zlatnim vencem za naročite zasluge na polju književne i kulturne delatnosti (1962) Orden junaka socijalističkog rada (1972)[54] Nasleđe Zadužbina Ive Andrića Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[55] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe”. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim interesima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[56] Spomen-muzej Ive Andrića Andrićev radni sto, deo stalne postavke u spomen-muzeju Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[57] Stazama Ive Andrića Godine 2012. u gradu Beogradu je odlučeno da se na svim tačkama grada gde je Andrić provodio vreme (radna mesta, parkovi, kafane) postave male table sa odgovarajućom oznakom. U gornjem desnom uglu table je i QR kod preko koga se uz pomoć interneta može doći do potpunijih podataka o datoj lokaciji. Oznaka na „Politici”. Oznaka na „Politici”. Oznaka na „Borbi”. Oznaka na „Borbi”. Oznaka na SANU. Oznaka na SANU. Pločica na klupi u Pionirskom parku na kojoj je Andrić često sedeo. Pločica na klupi u Pionirskom parku na kojoj je Andrić često sedeo. Pločica na Klubu književnika, Francuska ulica. Pločica na Klubu književnika, Francuska ulica. Pločica na Malom Kalemegdanu, Andrić je voleo košarku. Pločica na Malom Kalemegdanu, Andrić je voleo košarku. Povodom 60 godina od dodele Nobelove nagrade, u decembru 2021. godine, izdata je poštanska marka sa njegovim likom.[58] Mnoge obrazovne ustanove, osnovne, srednje škole i naselja u Srbiji i Republici Srpskoj dobile su naziv u čast Ive Andrića, sledi spisak: proširi Spisak obrazovnih ustanova i naselja Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[61] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[62] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[62] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[62] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[62] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[63] U Herceg Novom postoji kuća Ive Andrića.[64] Žaneta Đukić Perišić objavila je više knjiga o Ivi Andriću. U knjizi „Ko je bio Ivo Andrić” sabrala je sećanja savremenika na Ivu Andrića.[65] Dela Ivo Andrić u svojoj radnoj sobi Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[66] Osnovni pregled najznačajnijih dela Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Njegoš kao tragični junak kosovske misli, esej, 1935. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika.[67]

Lav Tolstoj – Vaskrsenije, prevod Jovana Maksimovića Drugo izdanje iz 1916. godine je identično prvom. Objavljeno je u Novom Sadu / Ujvideku tokom Prvog svetskog rata. Izuzetno je retko u ponudi. Postoji po jedan primerak u Matici srpskoj i biblioteci Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Tvrd povez, korice i rikna kao na slici (valjalo bi prekoračiti u neki lep povez), 582 stranice, kompletno. Interesantno je da su na poslednjim stranicama datumi i potpisi čitalaca koji su završili čitanje. Prvo srpsko izdanje i prvi prevod u svetu poslednjeg romana Lava Tostoja „Vaskrsenje“, publikovan je na srpskom jeziku krajem 1899. i početkom 1900. godine, samo nekoliko meseci nakon originalnog prvog izdanja na ruskom jeziku 1899. Prevodilac Jovan Maksimović, 1904. godine poslao je u Jasnu Poljanu svoje prevode pripovedaka i romana „Vaskrsenje“, objavljene u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Kasnije, on će posetiti pisca i opisati taj susret. Važno je istaći da je Maksimović prvi u svetu preveo roman „Vaskrsenje“ 1899 . godine, objavljujući ga u nastavcima u karlovačkom „Brankovom kolu“, gotovo paralelno sa ruskom publikacijom romana, koji je prvobitno izlazio takođe u nastavcima u ruskom časopisu „Njiva“. Prvih 6 svezaka izašlo je 1899. godine, dok su sveske 7–12 publikovane 1900. godine. Na knjizi je naslovna strana sa godinom 1900. kada je izašla poslednja sveska. „Vaskrsenje“ je roman pisca Lava Nikolajevica Tolstoja koji je izazvao pravu buru u društveno-političkom životu tadašnje Rusije i koji je dao povoda reakcionarnim krugovima da Tolstoj bude ekskomuniciran iz pravoslavne crkve. Glavni likovi romana su Dmitrije Ivanovič Nehljudov i Katjuša Maslova. Autor - osoba Tolstoj, Lav Naslov Vaskrsenije / roman Lava Tolstoja ; s ruskog preveo Jovan Maksimović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1916 Izdavanje i proizvodnja U Ujvideku : Izdavačka knjižarnica Svet, 1916 Fizički opis 582 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Maksimović, Jovan = Maksimović, Jovan Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Lev Nikolaevič Tolstoй; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 – Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860–61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“ Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“. Tolstojevi obrazovni eksperimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao direktna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Jasnoj Poljani se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija. Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo. Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina. Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču. Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“. Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih.“ Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu. Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo. Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vremena romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka. Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman. Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine. Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost. U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: „Retko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad. Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859–1862) obeležava otvaranje Škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870–1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta. Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Poljani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče. Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina. Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja. Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola unapred određuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tolstoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča. Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobuđuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi. Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa objašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposredno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja. Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji priznati su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom. Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. Jovan Maksimović (Ruma, 2. januar 1864 – Beograd, 28. avgust 1955) bio je jedan od najznačajnijih prevodilaca sa ruskog na srpski jezik. Posebno se bavio prevođenjem dela Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, Lava Nikolajeviča Tolstoja, Antona Pavloviča Čehova i Ivana Sergejeviča Turgenjeva. Pored ruskog prevodio je i sa nemačkog, latinskog i starogrčkog jezika. Sa nemačkog je između ostalog preveo Najlepše priče iz klasične starine od Gustava Švaba. Jovan Maksimović je rođen 2. januara 1864. u Rumi. Završio je gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Za vreme školovanja u Sremskim Karlovcima bio je saradnik u časopisu za decu Neven Jovana Jovanovića Zmaja, sa kime se do kraja njegovog života družio. Studirao je slavistiku u Budimpešti i Beču, gde je i doktorirao kod Vatroslava Jagića. Radio je kao profesor Treće muške gimnazije u Beogradu. Pored prevođenja pisao je oglede o ruskoj i srpskoj književnosti. Jovan Maksimović je bio oženjen Ljubicom, ćerkom Ignjata Stanimirovića, rektora i jednog od prvih profesora beogradskog liceja. Sa Ljubicom je imao četiri sina i jednu ćerku i od njih osmoro unučadi: Radivoja (Petra i Jovana), Branka (Milana i Rajka), Ljubomira i Milutina (Svetlanu i Tijanu) te ćerku Vidosavu (Đorđa i Emiliju). Umro je u Beogradu 28. avgusta 1955. godine. Zanimljivosti Jovan Maksimović je posetio Lava Nikolajeviča Tolstoja 1909. u Jasnoj Poljani. Poznati ruski slikar Stepan Kolesnikov, koji je oslikao plafon iznad gledališta u zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu, je portretisao Jovana Maksimovića sredinom četrdesetih godina dvadestog veka u dvorištu porodične kuće na Dedinju. Udruženje književnih prevodilaca Srbije svake druge godine dodeljuje Nagradu iz fonda „Dr. Jovan Maksimović” za najbolji prevod ruske književne proze na srpski jezik. KC (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pod najvisom zastitom Nj. V, Kralja Petra I Drustvo za cuvanje narodnog zdravlja Lekarske pouke o zdravlju i bolesti! Društvo za čuvanje narodnog zdravlja osnovano je 19. maja 1902. godine na praznik Cveti, u sali tadašnje Velike škole u Beogradu.[1] Cilj društva bio je da organizuje privatnu inicijativu na radu za unapređenje zdravlja i za podizanje zdravstvenog blagostanja. Društvo je osnovalo nekoliko lekara i socijalnih radnika, sa inovativnom idejom da organizuju same narodne mase, čije zdravlje treba čuvati, i da njih aktiviraju i zainteresuju za saradnju u podizanju zdravlja. Inicijatori za osnivanje Društva bili su dr Radivoje Vukadinović, okružni lekar, dr Vladimir Popović, sanitetski major i dr Slobodan Ribnikar, opštinski lekar, oni su i dr Jovana Danića pozvali da predstavlja Društvo na osnivačkoj konferenciji, koji je to rado prihvatio.[1] Između značajnih događaja iz istorije naše medicine, poduhvat trojice lekara za osnivanje Društva za čuvanje narodnog zdravlja zauzima jedno od počasnih mesta. Bilo je u to vreme i drugih inicijativa tadašnjih lekara, koji su u ograničenim mogućnostima zemlje pritisnute mnogim nevoljama, pokušavali da rešavaju neka ključna pitanja u oblasti zdravstvene zaštite. U to vreme vodila se rasprava oko osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu i činjeni prvi ozbiljniji pokušaji za izgradnju neophodnih kapaciteta za normalnije funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite.[2] Glavni inicijator ove ideje bio je doktor Radivoje Vukadinović (1870–1920), koji je još 1896. godine, kao opštinski lekar u Jagodini na poleđini svojih recepata štampao lekarske poruke o čuvanju zdravlja, koji su bili prilagođeni laicima i lako razumljivi i čitljivi.[1] Izradio je tada i zidni kalendar koji je nazvao Zdravac s porukama o čuvanju zdravlja, posvećujući najviše pažnje nezi i ishrani odojčeta i malog deteta, kao jednom od najtežih problema. Godine 1896. kada se nalazio na mestu zaječarskog fizikusa on je u beogradskom dnevnom listu Novi dnevni list od 26. i 29. oktobra, objavio svoj proglas „Osnujmo društvo za čuvanje narodnog zdravlja“. Dr Vukadinović biće i osnivač zvaničnog časopisa društva i učestvovaće i u osnivanju lista Politika.[1] Delatnost Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Društvo je na samom početku svog rada počelo sa osnivanjem domaćičkih škola i ulaže puno truda na prosvećivanju žena na selu. Već 1906. godine počinje izlaziti list Zdravlje, koji je bio vrlo edukativan i koristan i čiji je prvi urednik bio dr Milan Jovanović Batut, a kasnije dr Vukadinović.[2] U njemu se raspravljalo o svim pitanjima zdravstvene politike, higijene, socijalno-medicinske akcije i zdravstvenog prosvećivanja. Posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Društvo obnavlja svoj rad u dosta izmenjenim okolnostima. Država je u svoje ruke uzela organizaciju higijenske i socijalno medicinske službe. Mnoga pitanja, o kojima se u Društvu raspravljalo, dobila su u Kraljevini Jugoslaviji praktična rešenja, osnivaju se ustanove, okupljaju stručnjaci, koji će na njihovim rešenjima u narodu raditi. Takođe, u ovo vreme javlja se potreba na edukovanju naroda o ovoj oblasti, čak više nego ranije, a tog posla se upravo prihvatilo Društvo. Ministarstvo narodnog zdravlja je takođe mnogo pomagalo u ostvarenju ovog cilja, tako je pomoglo i u obnovi lista Zdravlje, koji nikad nije izlazio u tolikom broju i bio toliko rasprostranjen kao sada.[1] Međutim, ovaj napredak je brzo prekinut i dve godine kasnije Društvo više neće imati nikakve pomoći sa strane i biće prepušteno sebi. Međutim, Društvo nije odustajalo od edukacije stanovništva i nastavilo je svojim radom da bude dragoceno korisno svom narodu. Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Kada su se pojavile zdravstvene zadruge Društvo je u njima takođe videlo značajnog saradnika na radu za unapređenje narodnog zdravlja. Društvo je godinama tražilo saradnju i sa državnom zdravstvenom organizacijom i sa privatnom inicijativom za podizanje narodnog zdravlja, naročito sa zdravstvenim zadrugama. Rad u tom pravcu doneo je značajne rezultate i mnogo opšte koristi. Prvi uspeh u tom traženju saradnje bio je sporazum o zajedničkom radu sa Savezom zdravstvenih zadruga. Obe organizacije su izdavale svoje liste, pa je ovom saradnjom došlo do spajanja u jedan list Zdravlje-Zdravstveni pokret, list je postao jedan od najsadržajnijih i poslužio je kao izvrsno sredstvo za zdravstveno prosvećivanje.[1] Takođe, zajednički su održavali predavanja, projekcije filmova, organizovali domaćičke škole i slično. Jedan od velikih uspeha Društva bilo je i organizovanje prve zemaljske higijenske izložbe, koja je imala prvorazredan značaj.[1] Ona je uticala na stvaranje svesti o značaju higijene kod širih slojeva društva, što je bio jedan od uslova za stvaranje boljih uslova života. Jedan od velikih uspeha bilo je i osnivanje Letnjikovca za slabunjavu decu na Košutnjaku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pod najvisom zastitom Nj. V, Kralja Petra I Drustvo za cuvanje narodnog zdravlja Lekarske pouke o zdravlju i bolesti! Društvo za čuvanje narodnog zdravlja osnovano je 19. maja 1902. godine na praznik Cveti, u sali tadašnje Velike škole u Beogradu.[1] Cilj društva bio je da organizuje privatnu inicijativu na radu za unapređenje zdravlja i za podizanje zdravstvenog blagostanja. Društvo je osnovalo nekoliko lekara i socijalnih radnika, sa inovativnom idejom da organizuju same narodne mase, čije zdravlje treba čuvati, i da njih aktiviraju i zainteresuju za saradnju u podizanju zdravlja. Inicijatori za osnivanje Društva bili su dr Radivoje Vukadinović, okružni lekar, dr Vladimir Popović, sanitetski major i dr Slobodan Ribnikar, opštinski lekar, oni su i dr Jovana Danića pozvali da predstavlja Društvo na osnivačkoj konferenciji, koji je to rado prihvatio.[1] Između značajnih događaja iz istorije naše medicine, poduhvat trojice lekara za osnivanje Društva za čuvanje narodnog zdravlja zauzima jedno od počasnih mesta. Bilo je u to vreme i drugih inicijativa tadašnjih lekara, koji su u ograničenim mogućnostima zemlje pritisnute mnogim nevoljama, pokušavali da rešavaju neka ključna pitanja u oblasti zdravstvene zaštite. U to vreme vodila se rasprava oko osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu i činjeni prvi ozbiljniji pokušaji za izgradnju neophodnih kapaciteta za normalnije funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite.[2] Glavni inicijator ove ideje bio je doktor Radivoje Vukadinović (1870–1920), koji je još 1896. godine, kao opštinski lekar u Jagodini na poleđini svojih recepata štampao lekarske poruke o čuvanju zdravlja, koji su bili prilagođeni laicima i lako razumljivi i čitljivi.[1] Izradio je tada i zidni kalendar koji je nazvao Zdravac s porukama o čuvanju zdravlja, posvećujući najviše pažnje nezi i ishrani odojčeta i malog deteta, kao jednom od najtežih problema. Godine 1896. kada se nalazio na mestu zaječarskog fizikusa on je u beogradskom dnevnom listu Novi dnevni list od 26. i 29. oktobra, objavio svoj proglas „Osnujmo društvo za čuvanje narodnog zdravlja“. Dr Vukadinović biće i osnivač zvaničnog časopisa društva i učestvovaće i u osnivanju lista Politika.[1] Delatnost Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Društvo je na samom početku svog rada počelo sa osnivanjem domaćičkih škola i ulaže puno truda na prosvećivanju žena na selu. Već 1906. godine počinje izlaziti list Zdravlje, koji je bio vrlo edukativan i koristan i čiji je prvi urednik bio dr Milan Jovanović Batut, a kasnije dr Vukadinović.[2] U njemu se raspravljalo o svim pitanjima zdravstvene politike, higijene, socijalno-medicinske akcije i zdravstvenog prosvećivanja. Posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Društvo obnavlja svoj rad u dosta izmenjenim okolnostima. Država je u svoje ruke uzela organizaciju higijenske i socijalno medicinske službe. Mnoga pitanja, o kojima se u Društvu raspravljalo, dobila su u Kraljevini Jugoslaviji praktična rešenja, osnivaju se ustanove, okupljaju stručnjaci, koji će na njihovim rešenjima u narodu raditi. Takođe, u ovo vreme javlja se potreba na edukovanju naroda o ovoj oblasti, čak više nego ranije, a tog posla se upravo prihvatilo Društvo. Ministarstvo narodnog zdravlja je takođe mnogo pomagalo u ostvarenju ovog cilja, tako je pomoglo i u obnovi lista Zdravlje, koji nikad nije izlazio u tolikom broju i bio toliko rasprostranjen kao sada.[1] Međutim, ovaj napredak je brzo prekinut i dve godine kasnije Društvo više neće imati nikakve pomoći sa strane i biće prepušteno sebi. Međutim, Društvo nije odustajalo od edukacije stanovništva i nastavilo je svojim radom da bude dragoceno korisno svom narodu. Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Kada su se pojavile zdravstvene zadruge Društvo je u njima takođe videlo značajnog saradnika na radu za unapređenje narodnog zdravlja. Društvo je godinama tražilo saradnju i sa državnom zdravstvenom organizacijom i sa privatnom inicijativom za podizanje narodnog zdravlja, naročito sa zdravstvenim zadrugama. Rad u tom pravcu doneo je značajne rezultate i mnogo opšte koristi. Prvi uspeh u tom traženju saradnje bio je sporazum o zajedničkom radu sa Savezom zdravstvenih zadruga. Obe organizacije su izdavale svoje liste, pa je ovom saradnjom došlo do spajanja u jedan list Zdravlje-Zdravstveni pokret, list je postao jedan od najsadržajnijih i poslužio je kao izvrsno sredstvo za zdravstveno prosvećivanje.[1] Takođe, zajednički su održavali predavanja, projekcije filmova, organizovali domaćičke škole i slično. Jedan od velikih uspeha Društva bilo je i organizovanje prve zemaljske higijenske izložbe, koja je imala prvorazredan značaj.[1] Ona je uticala na stvaranje svesti o značaju higijene kod širih slojeva društva, što je bio jedan od uslova za stvaranje boljih uslova života. Jedan od velikih uspeha bilo je i osnivanje Letnjikovca za slabunjavu decu na Košutnjaku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pod najvisom zastitom Nj. V, Kralja Petra I Drustvo za cuvanje narodnog zdravlja Lekarske pouke o zdravlju i bolesti! Društvo za čuvanje narodnog zdravlja osnovano je 19. maja 1902. godine na praznik Cveti, u sali tadašnje Velike škole u Beogradu.[1] Cilj društva bio je da organizuje privatnu inicijativu na radu za unapređenje zdravlja i za podizanje zdravstvenog blagostanja. Društvo je osnovalo nekoliko lekara i socijalnih radnika, sa inovativnom idejom da organizuju same narodne mase, čije zdravlje treba čuvati, i da njih aktiviraju i zainteresuju za saradnju u podizanju zdravlja. Inicijatori za osnivanje Društva bili su dr Radivoje Vukadinović, okružni lekar, dr Vladimir Popović, sanitetski major i dr Slobodan Ribnikar, opštinski lekar, oni su i dr Jovana Danića pozvali da predstavlja Društvo na osnivačkoj konferenciji, koji je to rado prihvatio.[1] Između značajnih događaja iz istorije naše medicine, poduhvat trojice lekara za osnivanje Društva za čuvanje narodnog zdravlja zauzima jedno od počasnih mesta. Bilo je u to vreme i drugih inicijativa tadašnjih lekara, koji su u ograničenim mogućnostima zemlje pritisnute mnogim nevoljama, pokušavali da rešavaju neka ključna pitanja u oblasti zdravstvene zaštite. U to vreme vodila se rasprava oko osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu i činjeni prvi ozbiljniji pokušaji za izgradnju neophodnih kapaciteta za normalnije funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite.[2] Glavni inicijator ove ideje bio je doktor Radivoje Vukadinović (1870–1920), koji je još 1896. godine, kao opštinski lekar u Jagodini na poleđini svojih recepata štampao lekarske poruke o čuvanju zdravlja, koji su bili prilagođeni laicima i lako razumljivi i čitljivi.[1] Izradio je tada i zidni kalendar koji je nazvao Zdravac s porukama o čuvanju zdravlja, posvećujući najviše pažnje nezi i ishrani odojčeta i malog deteta, kao jednom od najtežih problema. Godine 1896. kada se nalazio na mestu zaječarskog fizikusa on je u beogradskom dnevnom listu Novi dnevni list od 26. i 29. oktobra, objavio svoj proglas „Osnujmo društvo za čuvanje narodnog zdravlja“. Dr Vukadinović biće i osnivač zvaničnog časopisa društva i učestvovaće i u osnivanju lista Politika.[1] Delatnost Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Društvo je na samom početku svog rada počelo sa osnivanjem domaćičkih škola i ulaže puno truda na prosvećivanju žena na selu. Već 1906. godine počinje izlaziti list Zdravlje, koji je bio vrlo edukativan i koristan i čiji je prvi urednik bio dr Milan Jovanović Batut, a kasnije dr Vukadinović.[2] U njemu se raspravljalo o svim pitanjima zdravstvene politike, higijene, socijalno-medicinske akcije i zdravstvenog prosvećivanja. Posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Društvo obnavlja svoj rad u dosta izmenjenim okolnostima. Država je u svoje ruke uzela organizaciju higijenske i socijalno medicinske službe. Mnoga pitanja, o kojima se u Društvu raspravljalo, dobila su u Kraljevini Jugoslaviji praktična rešenja, osnivaju se ustanove, okupljaju stručnjaci, koji će na njihovim rešenjima u narodu raditi. Takođe, u ovo vreme javlja se potreba na edukovanju naroda o ovoj oblasti, čak više nego ranije, a tog posla se upravo prihvatilo Društvo. Ministarstvo narodnog zdravlja je takođe mnogo pomagalo u ostvarenju ovog cilja, tako je pomoglo i u obnovi lista Zdravlje, koji nikad nije izlazio u tolikom broju i bio toliko rasprostranjen kao sada.[1] Međutim, ovaj napredak je brzo prekinut i dve godine kasnije Društvo više neće imati nikakve pomoći sa strane i biće prepušteno sebi. Međutim, Društvo nije odustajalo od edukacije stanovništva i nastavilo je svojim radom da bude dragoceno korisno svom narodu. Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Kada su se pojavile zdravstvene zadruge Društvo je u njima takođe videlo značajnog saradnika na radu za unapređenje narodnog zdravlja. Društvo je godinama tražilo saradnju i sa državnom zdravstvenom organizacijom i sa privatnom inicijativom za podizanje narodnog zdravlja, naročito sa zdravstvenim zadrugama. Rad u tom pravcu doneo je značajne rezultate i mnogo opšte koristi. Prvi uspeh u tom traženju saradnje bio je sporazum o zajedničkom radu sa Savezom zdravstvenih zadruga. Obe organizacije su izdavale svoje liste, pa je ovom saradnjom došlo do spajanja u jedan list Zdravlje-Zdravstveni pokret, list je postao jedan od najsadržajnijih i poslužio je kao izvrsno sredstvo za zdravstveno prosvećivanje.[1] Takođe, zajednički su održavali predavanja, projekcije filmova, organizovali domaćičke škole i slično. Jedan od velikih uspeha Društva bilo je i organizovanje prve zemaljske higijenske izložbe, koja je imala prvorazredan značaj.[1] Ona je uticala na stvaranje svesti o značaju higijene kod širih slojeva društva, što je bio jedan od uslova za stvaranje boljih uslova života. Jedan od velikih uspeha bilo je i osnivanje Letnjikovca za slabunjavu decu na Košutnjaku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pod najvisom zastitom Nj. V, Kralja Petra I Drustvo za cuvanje narodnog zdravlja Lekarske pouke o zdravlju i bolesti! Društvo za čuvanje narodnog zdravlja osnovano je 19. maja 1902. godine na praznik Cveti, u sali tadašnje Velike škole u Beogradu.[1] Cilj društva bio je da organizuje privatnu inicijativu na radu za unapređenje zdravlja i za podizanje zdravstvenog blagostanja. Društvo je osnovalo nekoliko lekara i socijalnih radnika, sa inovativnom idejom da organizuju same narodne mase, čije zdravlje treba čuvati, i da njih aktiviraju i zainteresuju za saradnju u podizanju zdravlja. Inicijatori za osnivanje Društva bili su dr Radivoje Vukadinović, okružni lekar, dr Vladimir Popović, sanitetski major i dr Slobodan Ribnikar, opštinski lekar, oni su i dr Jovana Danića pozvali da predstavlja Društvo na osnivačkoj konferenciji, koji je to rado prihvatio.[1] Između značajnih događaja iz istorije naše medicine, poduhvat trojice lekara za osnivanje Društva za čuvanje narodnog zdravlja zauzima jedno od počasnih mesta. Bilo je u to vreme i drugih inicijativa tadašnjih lekara, koji su u ograničenim mogućnostima zemlje pritisnute mnogim nevoljama, pokušavali da rešavaju neka ključna pitanja u oblasti zdravstvene zaštite. U to vreme vodila se rasprava oko osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu i činjeni prvi ozbiljniji pokušaji za izgradnju neophodnih kapaciteta za normalnije funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite.[2] Glavni inicijator ove ideje bio je doktor Radivoje Vukadinović (1870–1920), koji je još 1896. godine, kao opštinski lekar u Jagodini na poleđini svojih recepata štampao lekarske poruke o čuvanju zdravlja, koji su bili prilagođeni laicima i lako razumljivi i čitljivi.[1] Izradio je tada i zidni kalendar koji je nazvao Zdravac s porukama o čuvanju zdravlja, posvećujući najviše pažnje nezi i ishrani odojčeta i malog deteta, kao jednom od najtežih problema. Godine 1896. kada se nalazio na mestu zaječarskog fizikusa on je u beogradskom dnevnom listu Novi dnevni list od 26. i 29. oktobra, objavio svoj proglas „Osnujmo društvo za čuvanje narodnog zdravlja“. Dr Vukadinović biće i osnivač zvaničnog časopisa društva i učestvovaće i u osnivanju lista Politika.[1] Delatnost Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Društvo je na samom početku svog rada počelo sa osnivanjem domaćičkih škola i ulaže puno truda na prosvećivanju žena na selu. Već 1906. godine počinje izlaziti list Zdravlje, koji je bio vrlo edukativan i koristan i čiji je prvi urednik bio dr Milan Jovanović Batut, a kasnije dr Vukadinović.[2] U njemu se raspravljalo o svim pitanjima zdravstvene politike, higijene, socijalno-medicinske akcije i zdravstvenog prosvećivanja. Posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Društvo obnavlja svoj rad u dosta izmenjenim okolnostima. Država je u svoje ruke uzela organizaciju higijenske i socijalno medicinske službe. Mnoga pitanja, o kojima se u Društvu raspravljalo, dobila su u Kraljevini Jugoslaviji praktična rešenja, osnivaju se ustanove, okupljaju stručnjaci, koji će na njihovim rešenjima u narodu raditi. Takođe, u ovo vreme javlja se potreba na edukovanju naroda o ovoj oblasti, čak više nego ranije, a tog posla se upravo prihvatilo Društvo. Ministarstvo narodnog zdravlja je takođe mnogo pomagalo u ostvarenju ovog cilja, tako je pomoglo i u obnovi lista Zdravlje, koji nikad nije izlazio u tolikom broju i bio toliko rasprostranjen kao sada.[1] Međutim, ovaj napredak je brzo prekinut i dve godine kasnije Društvo više neće imati nikakve pomoći sa strane i biće prepušteno sebi. Međutim, Društvo nije odustajalo od edukacije stanovništva i nastavilo je svojim radom da bude dragoceno korisno svom narodu. Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Kada su se pojavile zdravstvene zadruge Društvo je u njima takođe videlo značajnog saradnika na radu za unapređenje narodnog zdravlja. Društvo je godinama tražilo saradnju i sa državnom zdravstvenom organizacijom i sa privatnom inicijativom za podizanje narodnog zdravlja, naročito sa zdravstvenim zadrugama. Rad u tom pravcu doneo je značajne rezultate i mnogo opšte koristi. Prvi uspeh u tom traženju saradnje bio je sporazum o zajedničkom radu sa Savezom zdravstvenih zadruga. Obe organizacije su izdavale svoje liste, pa je ovom saradnjom došlo do spajanja u jedan list Zdravlje-Zdravstveni pokret, list je postao jedan od najsadržajnijih i poslužio je kao izvrsno sredstvo za zdravstveno prosvećivanje.[1] Takođe, zajednički su održavali predavanja, projekcije filmova, organizovali domaćičke škole i slično. Jedan od velikih uspeha Društva bilo je i organizovanje prve zemaljske higijenske izložbe, koja je imala prvorazredan značaj.[1] Ona je uticala na stvaranje svesti o značaju higijene kod širih slojeva društva, što je bio jedan od uslova za stvaranje boljih uslova života. Jedan od velikih uspeha bilo je i osnivanje Letnjikovca za slabunjavu decu na Košutnjaku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pod najvisom zastitom Nj. V, Kralja Petra I Drustvo za cuvanje narodnog zdravlja Lekarske pouke o zdravlju i bolesti! Društvo za čuvanje narodnog zdravlja osnovano je 19. maja 1902. godine na praznik Cveti, u sali tadašnje Velike škole u Beogradu.[1] Cilj društva bio je da organizuje privatnu inicijativu na radu za unapređenje zdravlja i za podizanje zdravstvenog blagostanja. Društvo je osnovalo nekoliko lekara i socijalnih radnika, sa inovativnom idejom da organizuju same narodne mase, čije zdravlje treba čuvati, i da njih aktiviraju i zainteresuju za saradnju u podizanju zdravlja. Inicijatori za osnivanje Društva bili su dr Radivoje Vukadinović, okružni lekar, dr Vladimir Popović, sanitetski major i dr Slobodan Ribnikar, opštinski lekar, oni su i dr Jovana Danića pozvali da predstavlja Društvo na osnivačkoj konferenciji, koji je to rado prihvatio.[1] Između značajnih događaja iz istorije naše medicine, poduhvat trojice lekara za osnivanje Društva za čuvanje narodnog zdravlja zauzima jedno od počasnih mesta. Bilo je u to vreme i drugih inicijativa tadašnjih lekara, koji su u ograničenim mogućnostima zemlje pritisnute mnogim nevoljama, pokušavali da rešavaju neka ključna pitanja u oblasti zdravstvene zaštite. U to vreme vodila se rasprava oko osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu i činjeni prvi ozbiljniji pokušaji za izgradnju neophodnih kapaciteta za normalnije funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite.[2] Glavni inicijator ove ideje bio je doktor Radivoje Vukadinović (1870–1920), koji je još 1896. godine, kao opštinski lekar u Jagodini na poleđini svojih recepata štampao lekarske poruke o čuvanju zdravlja, koji su bili prilagođeni laicima i lako razumljivi i čitljivi.[1] Izradio je tada i zidni kalendar koji je nazvao Zdravac s porukama o čuvanju zdravlja, posvećujući najviše pažnje nezi i ishrani odojčeta i malog deteta, kao jednom od najtežih problema. Godine 1896. kada se nalazio na mestu zaječarskog fizikusa on je u beogradskom dnevnom listu Novi dnevni list od 26. i 29. oktobra, objavio svoj proglas „Osnujmo društvo za čuvanje narodnog zdravlja“. Dr Vukadinović biće i osnivač zvaničnog časopisa društva i učestvovaće i u osnivanju lista Politika.[1] Delatnost Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Društvo je na samom početku svog rada počelo sa osnivanjem domaćičkih škola i ulaže puno truda na prosvećivanju žena na selu. Već 1906. godine počinje izlaziti list Zdravlje, koji je bio vrlo edukativan i koristan i čiji je prvi urednik bio dr Milan Jovanović Batut, a kasnije dr Vukadinović.[2] U njemu se raspravljalo o svim pitanjima zdravstvene politike, higijene, socijalno-medicinske akcije i zdravstvenog prosvećivanja. Posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Društvo obnavlja svoj rad u dosta izmenjenim okolnostima. Država je u svoje ruke uzela organizaciju higijenske i socijalno medicinske službe. Mnoga pitanja, o kojima se u Društvu raspravljalo, dobila su u Kraljevini Jugoslaviji praktična rešenja, osnivaju se ustanove, okupljaju stručnjaci, koji će na njihovim rešenjima u narodu raditi. Takođe, u ovo vreme javlja se potreba na edukovanju naroda o ovoj oblasti, čak više nego ranije, a tog posla se upravo prihvatilo Društvo. Ministarstvo narodnog zdravlja je takođe mnogo pomagalo u ostvarenju ovog cilja, tako je pomoglo i u obnovi lista Zdravlje, koji nikad nije izlazio u tolikom broju i bio toliko rasprostranjen kao sada.[1] Međutim, ovaj napredak je brzo prekinut i dve godine kasnije Društvo više neće imati nikakve pomoći sa strane i biće prepušteno sebi. Međutim, Društvo nije odustajalo od edukacije stanovništva i nastavilo je svojim radom da bude dragoceno korisno svom narodu. Naslovna strana časopisa „Zdravlje” Kada su se pojavile zdravstvene zadruge Društvo je u njima takođe videlo značajnog saradnika na radu za unapređenje narodnog zdravlja. Društvo je godinama tražilo saradnju i sa državnom zdravstvenom organizacijom i sa privatnom inicijativom za podizanje narodnog zdravlja, naročito sa zdravstvenim zadrugama. Rad u tom pravcu doneo je značajne rezultate i mnogo opšte koristi. Prvi uspeh u tom traženju saradnje bio je sporazum o zajedničkom radu sa Savezom zdravstvenih zadruga. Obe organizacije su izdavale svoje liste, pa je ovom saradnjom došlo do spajanja u jedan list Zdravlje-Zdravstveni pokret, list je postao jedan od najsadržajnijih i poslužio je kao izvrsno sredstvo za zdravstveno prosvećivanje.[1] Takođe, zajednički su održavali predavanja, projekcije filmova, organizovali domaćičke škole i slično. Jedan od velikih uspeha Društva bilo je i organizovanje prve zemaljske higijenske izložbe, koja je imala prvorazredan značaj.[1] Ona je uticala na stvaranje svesti o značaju higijene kod širih slojeva društva, što je bio jedan od uslova za stvaranje boljih uslova života. Jedan od velikih uspeha bilo je i osnivanje Letnjikovca za slabunjavu decu na Košutnjaku.

Kao na slikama Poslednjih par stranica gde je sadržaj ima fleku kao na slici ostalo je dobro očuvano za knjigu ove starosti Prekoričena knjiga, sve strane su tu sem naslovne. Još nismo utvrdili tačnu godinu izdanja, ali po svemu sudeći trebalo bi da je druga polovina 19. veka, najverovatnije je to izdanje iz 1862. kada se uporedi tipografija sa naslovnom stranom tog izdanja koja se može naći online. Andrija Kačić Miošić (Brist, 17. april 1704. — Zaostrog, 14. decembar 1760.) bio je monah u franjevačkom manastiru u Zaostrogu.[1] Andrija Kačić Miošić Kacic.jpg Andrija Kačić Miošić Datum rođenja 17. april 1704. Mesto rođenja Brist Mletačka republika Datum smrti 14. decembar 1760. (56 god.) Mesto smrti Zaostrog Mletačka republika Biografija Uredi Rođen je u mestu Brist, opštine Gradske, kraj Makarske. Po jednom podatku, Andrija je rođen 1690. godine.[2] Prvo delo napisao je 1737. godine i to je Priručnik skolastičke filozofijske propedeutike. Koristio je pesnički pseudonim starac Milovan.[3] Andrija se u mladosti učio i bavio duže vreme u srpskom predgrađu Tabanu, u Budimu, u `Franciškanskom` katoličkom manastiru. Manastirska crkva je oduvek nazivana `racka` (srpska). Bili su to kaluđeri Srbi katolici, jer su govorili i pevali duhovne pesme na srpskom jeziku, i sebe zvali `Raci`.[4] Godine 1756. napisao je delo u rimovanom desetercu, podražavanjem narodne junačke poezije, pod nazivom Razgovor ugodni naroda slovinskog. U njemu je dao pesničku interpretaciju slovenske istorije, koju je shvatao na isti način kao i Mavro Orbin. Osnovu njegove knjige čine pesme i letopisne beleške o pedeset slovenskih kraljeva. U taj spisak ušli su najpre trideset devet kraljeva iz Pop Dukljaninovog Letopisa i jedanaest srpskih vladara (po njegovom računanju) od svetog Simeona do kralja Vukašina. Ovaj drugi prikazan je kao pedeseti i poslednji slovenski kralj. Kačić je kao Srbin katolik uneo u kulturu novi pojam - Slovinstvo, umesto uobičajenog `Srpstva`. Kako je srpstvo primarno počivalo na pravoslavlju, srpsko ime je odbacivano od strane Zapada, kao nepoželjno. Da bi Srbi katolici izbegli slični tretman, našlo se rešenje. Po tim novim terminom zamislio je Kačić, idejni narodni `krov`, ispod kojeg bi lako stali Srbi svih veroispovesti.[5] Za Savu Nemanjića - Sv. Savu navodio je katolički fratar da je dika i slava slovinskog puka i naroda.[6] Zanimljiv je i jedan fakat o rasprostranjenosti njegove knjige pesama u srpskom narodu. Čuveni starac Misail, Srbin, arhimandrit u manastiru Presvete Bogorodice, kod grada Trna (u današnjoj Bugarskoj) (1881) stalno držao uz sebe i čitao Kačićevu knjigu (pesme), koju je zvao `latinka`.[7] Na tu zajedničku osnovu Kačić dodaje pesme i letopisne beleške o temama regionalnog karaktera, o raškim (posle Vukašina), zetskim, bugarskim i bosanskim glavarima, da bi u završnom delu uneo pesme o junacima kasnijih vremena, među kojima ima najviše pesama o albanskom junaku „Jurij Kastriotiću“ (Skenderbegu), kojeg takođe ubraja u slovensku istoriju. Sem ovog dela napisao je i traktat na latinskom jeziku pod naslovom „Elementa peripatheticae“ kao i hroniku „Корабљица“ 1760. godine. Vjekoslav Babukić je pod pseudonimom Venceslav Juraj Dunder u Beču, 1836. objavio 10. izdanje Razgovora ugodnih naroda Slovinskoga sa naslovom SERBSKO-DALMATINSKE VITEŽKE NARODNE PJESME. [8] Lazar Tomanović je o tome napisao: Dunderov naslov samo dokazuje, da su još prije punijeh pedeset godina smatrali Kačićeve pjesme srpskijema, i ne Srbi, nego po svoj prilici sami Hrvati... Stražilovo je još nadodalo, kako je ovo izdanje Dunderovo bilo namješteno na stolu na sred crkve franjevačke u Beču prilikom parastosa, što se držao Fra Andriji o proslavi njegove stogodišnjice, i niko od prisutnijeh poštovača Kačićevijeh, pa ni od Hrvata ne zamjeri tom i takvom srpskom glavnom naslovu Pjesmarice Kačićeve [9] Godine 1850. objavio je Medaković knjigu na ćirilici pod naslovom `Srbsko-narodne vitežke pjesme spjevane od Andrie Kačića`.[10] Napomenuo je priređivač da je `sa srpskim slovima prepečetano`. Božidar Petranović je doprineo da se 1860. godine svečano obeleži stogodišnjica u narodu omiljenog `starca Milovana`. Bila je to velika manifestacija sloge katolika i pravoslavaca.[11] Radilo se 1889. godine u Dalmaciji na podizanju spomenika Kačiću, u rodnom mestu.[12] Postojao je 1939. godine spomenik pesnik i fratra Kačića u Zagrebu, na uglu Ilice i Mesničke ulice, umetnički rad Rendićev. [13] Isti takav postavljen je i u Makarskoj.[14] Godine 1938. još je postojala njegova rodna kuća, i poslat je apel javnosti da se ona opravi i preuredi u muzej. Razgovor ugodni je jedna od najčešće objavljivanih dopreporodnih hrvatskih knjiga. Tekst je stekao iznimnu popularnost u svim hrvatskim krajevima, a njegova je recepcija potvrđena i na širem južnoslavenskome prostoru. Djelo je zborničkoga tipa, sastavljeno od epskih pjesama i kronikalnih zapisa. Građu za knjigu Kačić je počeo skupljati oko 1730. iz pisanih i usmenih vrela, s osnovnom namjerom da pripomogne etničkomu i političkomu osvješćivanju naroda.

Prvo izdanje. „Ljudi na ostrvu“, ćirilica, pripovetke iz 1931. Prvo izdanje. Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Bartulović, Niko, 1890-1945 = Bartulović, Niko, 1890-1945 Naslov Ljudi na ostrvu : pripovetke / Niko Bartulović Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1931 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geca Kon, 1931 (Beograd : Orao) Fizički opis 174 str. ; 20 cm Niko Bartulović (Stari Grad na Hvaru, 23. decembar 1890 – 1945) je bio jugoslovenski književnik, novinar, pozorišni reditelj i prevodilac. Pripadao je Organizaciji jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA). Obrazovanje i rana delatnost Rođen je 23. decembra 1890. godine u zanatlijskoj porodici u Starom Gradu na Hvaru. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Roditeljska želja je bila da se školuje za katoličkog sveštenika, ali je on upisao Realnu gimnaziju u Splitu, da bi maturirao u Zadru. Studirao je slavistiku na Filozofskom fakultetu u Pragu i Gracu, od 1909. do 1912. godine. Postao je suplent (profesorski pripravnik) gimnazije u Kotoru 1912. godine, odakle je otpušten zbog političkih stavova o nacionalnom pitanju Južnih Slovena. U jednoj pesmi se slavio nadu da će u Dalmaciju doći kralj Petar I Karađorđević. Uhapšen je od austrougarskih vlasti 26. jula 1914. godine, uoči objave rata Kraljevini Srbiji. U tom trenutku je bio saradnik lista „Sloboda“ iz Splita, jedinih dalmatinskih novina koje nisu ožalile ubistvo austrougarskog nadvojvode Franca Ferdinanda. Osuđen na zatvorsku kaznu, koju je služio u Šibeniku, Mariboru, Gradačcu, Gracu i Karlau. Osuđen je na pet godina zatvora, ali je izašao nakon tri i po godine i otišao na lečenje. U Mariboru je delio ćeliju sa Ivom Andrićem, a tu su zajedno čitali knjigu Serena Kjerkegora „Ili-ili“. Napisao je predgovor za prvo izdanje prve knjige Ive Andrića „Ex Ponto“, objavljeno u Zagrebu 1918. godine. Svoj prvi književni rad „Kuga: drama u tri čina“, štampao je u Zagrebu 1918. godine. Dve godine kasnije, objavio je i zbirku pripovedaka „Ivanjski krijesovi“. Časopis „Književni jug“ Bartulović je pred kraj Prvog svetskog rata 1918. godine, osnovao časopis „Književni jug“ i radio kao njegov glavni urednik. Sedište redakcije je bilo u Zagrebu (Gundulićeva ulica 29), a njeni članovi su bili Ivo Andrić, Vladimir Ćorović i Branko Mašić. Kasnije su se uredništvu pridružili Miloš Crnjanski i Anton Novačan. U programskom tekstu na početku prvog broja „Književnog juga“, Bartulović je zapisao: „Zadaci jugoslavenstva su za nas zadaci čovječanstva, a sve skupa pojednostavljeno: zadaci pojedinca.“ Časopis je osnovan na čisto jugoslovenskim temeljima i u skladu s tim prilozi su bili štampani na ćirilici i latinici. Najznačajniji pisci su se javili svojim prilozima u ovom časopisu, a među njima su bili Tin Ujević, Miroslav Krleža, Vladimir Nazor, Isidora Sekulić, Sima Pandurović, Aleksa Šantić, Ivo Vojnović, Ivan Cankar... Međuratni period Kao pristalica jugoslovenstva, radosno je dočekao raspad Austrougarske monarhije. Pošto su vlasti u Zagrebu odlagale ujedinjenje, Bartulović je predlagao da se Dalmacija samostalno ujedini sa Kraljevinom Srbijom, ne čekajući odluku Zagreba. U čast dolaska kraljice Marije Karađorđević u Split 11. maja 1923. godine, Narodno pozorište za Dalmaciju je izvelo deo predstave Bijedna mara, po Bartulovićevom tekstu i u njegovoj režiji. U Splitu je bio upravnik Narodnog pozorišta od 1926. do 1930. godine, kada prelazi u Beograd. Priredio je spomen knjigu u čast desete godišnjice vladavine kralja Aleksandra I Karađorđevića 1931. godine. Uređivao je listove „Javnost“ (1935–1937), „Krug“ (1937) i „Vidici“ (1937–1940). Bio je i član uredništva Srpskog književnog glasnika. Bio je član Srpskog PEN centra, ogranka Međunarodnog PEN centra, udruženja pesnika, esejista i pisaca. Prevodio je sa češkog, italijanskog i slovenačkog jezika, a dela Ivana Cankara je prevodio na češki jezik. Organizacija jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA) Pristupio je Jugoslovenskoj naprednoj nacionalističkoj omladini (JNNO), neposredno po osnivanju 1921. godine u Splitu. Organizacije je 16 meseci kasnije promenila ime u Organizacija jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA). Govorio je na prvom kongresu Organizacije jugoslovenskih nacionalista, koji je održan u Splitu od 1. do 3. decembra 1921. godine, na Dan ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, povodom druge godišnjice nastanka Kraljevine SHS. Na kongresu je izabran za potpredsednika Direktorijuma. Učestvovao je u izdavanju list „Pobeda“, glasila organizacije. Drugi svetski rat Bartulović je pokušao da tokom Aprilskog rata 1941. godine, napusti Kraljevinu Jugoslaviju i ode u emigraciju. Njegov avion nije poleteo iz Nikšića, a drugi avion u kojem se nalazio njegov stari prijatelj Vladimir Ćorović, doživeo je nesreću i odveo putnike u smrt. Vratio se u Split, tada u italijanskoj okupacionoj zoni. Učestvovao je u radu odbora za pomoć izbeglicama iz Nezavisne Države Hrvatske. Izvori navode da se tokom proleća 1943. godine u Kolašinu, sastao sa advokatom Dragišom Vasićem, potpredsednikom Srpskog kulturnog kluba i jednom od prvih ljudi koji se, iako levičar, na početku rata pridružio pokretu pukovnika Dragoljuba Draže Mihailovića. Kao splitski delegat, Bartulović je prisustvovao Svetosavskom kongresu u selu Ba, 27. i 28. januara 1944. godine. Kapitulacija Italije je dovela do toga da u Split uđu ustaške i nemačke snage. Bartulović je uhapšen 29. marta 1944. godine i ostao je u zatvoru do oslobođenja Splita 26. oktobra 1944. godine. Smrt Komunističke vlasti su uhapsile Bartulovića neposredno po ulasku u Split. Najpre je držao u zatvoru u Kninu, a od 1945. godine u Zadru. Ubijen je početkom 1945. godine na putu prema Zagrebu, između Obrovca i Topuskog, bez sudske presude. Nepodobnost Bartulovićevih dela Nakon dolaska Komunističke partije Jugoslavije na vlast 1944. godine, dela Nike Bartulovića nisu štampana i na njega se gledalo kao politički nepodobnog autora, zbog izraženog nacionalizma i antikomunizma. Pesnik Marko Ristić, ambasador FNR Jugoslavije u Francuskoj (1945–1948) i član Saveta federacije, poznat po svojoj oštroj i politički motivisanoj kritici predratnih pisaca, zapisao je o Bartuloviću: „...u doba Prvog svetskog rata kada je u Zagrebu bio jedan od urednika Književnog juga bio je patriota, ali je njegov patriotizam, razvijajući se u pravcu nacionalizma do krajnjih reakcionarnih konsekvenca, u Drugom svetskom ratu degenerirao u svoju suprotnost, u svoju krvavu četničku negaciju.“ Kasnije će reći da je Bartulović: „...pisac bez nekog naročitog dara.“ Dela Nike Bartulovića su ponovo štampana 1990. godine. Tada su izašle tri njegove pripovetke u okviru antologije „Utuljena baština“, koju je priredio Gojko Tešić, redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Politička misao Nike Bartulovića Jugoslovenstvo Bartulović je u svojim ranim člancima, poput programskog uvodnika u prvom broju časopisa „Književni jug“, pokazao nepodeljenu naklonost ideji jugoslovenstva i bratskoj zajednici hrvatskog i srpskog naroda. Tvrdio ja da Hrvati daju deci srpska imena: „...a svaki Srbin iz Srbije koji bi se kod njih pojavio bio gledan kao više biće, kao neka vrsta natčoveka.“ Ideje o jugoslovenstvu je uzdizao i temeljio na višim, opšte ljudskim principima. Zato je na ovo pitanje gledao kao na produžetak demokratske ideje. Zalagao se za unitarnu državu, te je samim tim bio protivnik federalističkih koncepata uređenja Jugoslavije. Verovao je da bi takva država ojačala nacionalna osećanja usmerena prema jedinstvenoj jugoslovenskoj naciji. Antikomunizam i antifašizam Na komunizam i fašizam, Bartulović je gledao kao na dva jednako ekstremna pojma, koja su mu podjednako daleko kao jednom demokrati. Antiklerikalizam U hrvatskom političkom pokretu okupljenom najpre oko Hrvatske seljačke stranke Stjepana Radića, a kasnije i ustaškom pokretu, Bartulović je video jaku podršku Rimokatoličke crkve. Kako je Vatikan bio najvatreniji zagovornik očuvanja Austrougarske, kao tvrde katoličke države, samim tim i neprijatelj jugoslovenstva, sasvim je jasno zašto se Bartulović opredelio za antiklerikalne političke pozicije.[8] Masonerija Pojedini izvori upućuju na to da je Bartulović bio slobodni zidar, odnosno pripadnik masonske lože „Dositej Obradović“, zajedno sa Viktorom Novakom i Ferdom Šišićem, za koje se pouzdano zna da su pripadali masoneriji. Nagrade Za svoj roman „Na prelomu“, dobio je nagradu Ministarstva prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Za knjigu „Ljudi na ostrvu“, dobio je Nagradu Kolarčeve zadužbine. Nagradu lista Politika je dobio za pripovetku „Ljubav na odru“, a nagradu „Cvijeta Zuzorić“ je dobio za priču „Sinovljeva gospoja“. Bibliografija Kuga: drama u tri čina, Nakladni zavod Ign. Granitz, Zagreb 1918. Ivanjski krijesovi: novele, Zagreb 1920. Bijedna Mara: drama u 4 čina, prema eposu Luke Botića, Naklada Jugoslavenske knjižare, Split 1922. Od revolucionarne omladine do ORJUNE: istorijat jugoslovenskog omladinskog pokreta, Direktorijum Orjune, 1925. More u našoj književnosti, Centrala Jadranske straže, Split 1927. Na prelomu: roman, Srpska književna zadruga, Beograd 1929. Ljudi na ostrvu, Izdavačko preduzeće Gece Kona, Beograd 1931. Spomen knjiga: 10 godina vladavine Njegovog Veličanstva kralja Aleksandra I (1921–1931), Uprava „Spomen knjige 10 godina Nj. V. Aleksandra I“, Beograd 1931. Sabrana dela I–II, Narodna prosveta, Beograd 1932. Izabrane pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd 1938. Moj prijatelj Tonislav Malvasija, Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon a. d., Beograd 1940. Glas iz gorućeg grma, Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, Zagreb 2003. KC

vrlo dobro ocuvano kao na slikama retko 1. izdanje ilustrovao Miloš Buzadzić Jovanka Hrvaćanin rođena je 20. januara 1899. godine u Dubici (Hrvatskoj). Gimnaziju je učila u Bjelovaru i Beogradu. Maturirala je i diplomirala nemački jezik i književnost u Beogradu. Bavila se uredništvom i prevođenjem sa slovenačkog, ukrajinskog i makedonskog jezika. Objavila je više knjiga poezije: `Pjesme neviđenom` 1926, `Otkinuto lišće` 1939, `Sabiranje za najmanje` 1946, `Računske šale za naše male` 1946, `Zanat je zlatan` 1947, `I ja računam` 1951, `Mica s deset lica` 1954, `Pod brezom` 1955, `Tragom srca` (izbor) 1972. i knjigu proze: `Zapisi` 1933. Bila je član predratnog PEN-a i udruženja književnika Srbije. Umrla je 1987. godine u Beogradu. * * * `Jovanka Hrvaćanin je pesnik zrelog i umetnički visokog izraza. Njena poezija je topla, ženska i misaona. Stihovima se trudi da sa što manje reči izrazi misao i prenese osećanje. Njena prva zbirka `Pjesme neviđenom` je od onih knjiga koje ne podležu modi, koje će uvek imati čitaoce i osvajati svojom neposrednošću. Bavila se poezijom za decu i prevodima sa ruskog i slovenačkog, u koje unosi po što va nje i nesebičnost koji su potrebni da prevođeno delo ne izgubi ništa od svoje lepote prilikom prevoda. Kod ove pesnikinje je unutrašnji život moćniji od utisaka spolja. Po iskrenosti i elegičnosti donekle podseća na Danicu Marković. Peva po osećanju, i njena pesma je uvek izraz duševnog zbivanja. Kroz pesme se naslućuje idealistička, osetljiva, čežnjiva priroda, upućena na sebe. Ljubavni motiv uvek je diskretno opevan. Snežana S. Baščarević (Leposavić): Književnice međuratne književnosti i književni kanon O njenoj privatnoj situaciji Jovanka Hrvaćanin je rođena 20. januara 1899. godine u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), ali je rano detinjstvo provela u Beogradu. Nakon smrti mlađeg brata i očevog gubitka posla u Pres-birou, 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Zbog političkih prilika, ali i angažmana njenog oca, Moja, koji je, kao miletićevac, osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu i član glavnog odbora Radikalne stranke, uhapšen i odveden u Zagreb, gde je, u bolnici zagrebačkog zatvora, i dočekao kraj rata, Jovankino školovanje bilo je neuredno, obeleženo naglim prekidima i preseljenjima. Autorkina prepiska sa pomorskim kapetanom (od novembra 1915. do marta 1918), kome se javila na oglas u želji da prekrati vreme koje je u toku rata provela u rodnom mestu, u svojevrsnoj izolaciji, osnova je njenog jedinog, epistolarnog romana Neviđeni. Gimnaziju je učila u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik. Posle Drugog svetskog rata radi u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige (1951—1953) — sa te je pozicije i penzionisana 1953. Umrla je u Beogradu 1987. O njenoj profesionalnoj situaciji Jovanka Hrvaćanin je počela da piše još u osnovnoj školi, kada je i objavila prve pesme. Dve zbirke pesama (Pjesme neviđenom, Otkinuto lišće) i kratka lirska proza Zapisi nastaju u međuratnom periodu, kada je prisutna u gotovo svim tadašnjim časopisima (Književnom jugu, Književnoj reviji, Ženi, Svetlosti, Novoj svetlosti, Vencu, Misli, cetinjskom almanahu Zapisi, subotičkom Književnom Severu, dečjem listu Miroljub, novosadskim Dečjim novinama, Zastavi, Pravdi). Nakon Drugog svetskog rata pretežno se bavi pisanjem za decu, za koje ju je, kako je autorka govorila, pridobila Desanka Maksimović. Pisac je i kratkog epistolarnog romana Neviđeni, koji je prvi put objavljen 1995. godine u časopisu ProFemina, u tri nastavka. O njoj su pisali Jeremija Živanović, Isidora Sekulić, Ksenija Atanasijević, Ljubica Marković, Velimir Živojinović, Božidar Kovačević, Desanka Maksimović. Prevodila je mnogo, najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Gorkog, V. Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radovi ove autorke Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953) Recepcije Recepcija tokom života autorke Srbské básnířky: anthologije (Otto F. Babler — 1929) Jovanka Hrvaćanin i Kristina Brenkova (Desanka Maksimović — 1979) Jovanka Hrvaćanin: Zapisi, Novi Sad, 1933 (M. — 1933) Jovanka Hrvaćanin: Otkinuto lišće, Skoplje, 1939 (Desanka Maksimović — 1939) Jovanka Hrvaćanin: Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (Aleksandra Serđukova — 1938) Prva reč (Jeremija Živanović — 1926) Savremena srpska ženska lirika (Ljubica Marković — 1929) Recepcija nakon njene smrti Jovanka Hrvaćanin (Miomir Milinković — 2010) Sa piscima i o piscima međuratnim (Dragoljub S. Ignjatović — 1992) Пјесме невиђеном / Јованка Хрваћанин ; [натписну страну израдио Милош Бузаџић] Београд : издање уредништва `Венца`, 1926 ([Београд] : Штампарија `Млада Србија` Анђелковића) 78, [1] стр. ; 18 cm avangarda ilustrovane korice međuratna izdanja međuratna književnost ...

1. izdanje 1926 GOD,LEPO OCUVANA KNJIGA ilustrovao Miloš Buzadzić Jovanka Hrvaćanin rođena je 20. januara 1899. godine u Dubici (Hrvatskoj). Gimnaziju je učila u Bjelovaru i Beogradu. Maturirala je i diplomirala nemački jezik i književnost u Beogradu. Bavila se uredništvom i prevođenjem sa slovenačkog, ukrajinskog i makedonskog jezika. Objavila je više knjiga poezije: `Pjesme neviđenom` 1926, `Otkinuto lišće` 1939, `Sabiranje za najmanje` 1946, `Računske šale za naše male` 1946, `Zanat je zlatan` 1947, `I ja računam` 1951, `Mica s deset lica` 1954, `Pod brezom` 1955, `Tragom srca` (izbor) 1972. i knjigu proze: `Zapisi` 1933. Bila je član predratnog PEN-a i udruženja književnika Srbije. Umrla je 1987. godine u Beogradu. * * * `Jovanka Hrvaćanin je pesnik zrelog i umetnički visokog izraza. Njena poezija je topla, ženska i misaona. Stihovima se trudi da sa što manje reči izrazi misao i prenese osećanje. Njena prva zbirka `Pjesme neviđenom` je od onih knjiga koje ne podležu modi, koje će uvek imati čitaoce i osvajati svojom neposrednošću. Bavila se poezijom za decu i prevodima sa ruskog i slovenačkog, u koje unosi po što va nje i nesebičnost koji su potrebni da prevođeno delo ne izgubi ništa od svoje lepote prilikom prevoda. Kod ove pesnikinje je unutrašnji život moćniji od utisaka spolja. Po iskrenosti i elegičnosti donekle podseća na Danicu Marković. Peva po osećanju, i njena pesma je uvek izraz duševnog zbivanja. Kroz pesme se naslućuje idealistička, osetljiva, čežnjiva priroda, upućena na sebe. Ljubavni motiv uvek je diskretno opevan. Snežana S. Baščarević (Leposavić): Književnice međuratne književnosti i književni kanon O njenoj privatnoj situaciji Jovanka Hrvaćanin je rođena 20. januara 1899. godine u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), ali je rano detinjstvo provela u Beogradu. Nakon smrti mlađeg brata i očevog gubitka posla u Pres-birou, 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Zbog političkih prilika, ali i angažmana njenog oca, Moja, koji je, kao miletićevac, osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu i član glavnog odbora Radikalne stranke, uhapšen i odveden u Zagreb, gde je, u bolnici zagrebačkog zatvora, i dočekao kraj rata, Jovankino školovanje bilo je neuredno, obeleženo naglim prekidima i preseljenjima. Autorkina prepiska sa pomorskim kapetanom (od novembra 1915. do marta 1918), kome se javila na oglas u želji da prekrati vreme koje je u toku rata provela u rodnom mestu, u svojevrsnoj izolaciji, osnova je njenog jedinog, epistolarnog romana Neviđeni. Gimnaziju je učila u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik. Posle Drugog svetskog rata radi u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige (1951—1953) — sa te je pozicije i penzionisana 1953. Umrla je u Beogradu 1987. O njenoj profesionalnoj situaciji Jovanka Hrvaćanin je počela da piše još u osnovnoj školi, kada je i objavila prve pesme. Dve zbirke pesama (Pjesme neviđenom, Otkinuto lišće) i kratka lirska proza Zapisi nastaju u međuratnom periodu, kada je prisutna u gotovo svim tadašnjim časopisima (Književnom jugu, Književnoj reviji, Ženi, Svetlosti, Novoj svetlosti, Vencu, Misli, cetinjskom almanahu Zapisi, subotičkom Književnom Severu, dečjem listu Miroljub, novosadskim Dečjim novinama, Zastavi, Pravdi). Nakon Drugog svetskog rata pretežno se bavi pisanjem za decu, za koje ju je, kako je autorka govorila, pridobila Desanka Maksimović. Pisac je i kratkog epistolarnog romana Neviđeni, koji je prvi put objavljen 1995. godine u časopisu ProFemina, u tri nastavka. O njoj su pisali Jeremija Živanović, Isidora Sekulić, Ksenija Atanasijević, Ljubica Marković, Velimir Živojinović, Božidar Kovačević, Desanka Maksimović. Prevodila je mnogo, najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Gorkog, V. Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radovi ove autorke Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953) Recepcije Recepcija tokom života autorke Srbské básnířky: anthologije (Otto F. Babler — 1929) Jovanka Hrvaćanin i Kristina Brenkova (Desanka Maksimović — 1979) Jovanka Hrvaćanin: Zapisi, Novi Sad, 1933 (M. — 1933) Jovanka Hrvaćanin: Otkinuto lišće, Skoplje, 1939 (Desanka Maksimović — 1939) Jovanka Hrvaćanin: Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (Aleksandra Serđukova — 1938) Prva reč (Jeremija Živanović — 1926) Savremena srpska ženska lirika (Ljubica Marković — 1929) Recepcija nakon njene smrti Jovanka Hrvaćanin (Miomir Milinković — 2010) Sa piscima i o piscima međuratnim (Dragoljub S. Ignjatović — 1992)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - O uspeznom gajenju kukuruza - Milan Vlajinac - Uput za gajenje povrca - Podizanje i djubrenje vinograda - Bosko Boskovic, Nikola Petrovic - Kako da pojacamo proizvodnju stocne hrane - Secerna Repa - Vestacko djubre (gnojivo) i njegova upotreba - Pribiraj djubre - Bora Milutinovic Sve knjige su iz 1920 tih Poljoprivreda je privredna delatnost koja obuhvata biljnu i stočarsku proizvodnju i s njima povezane uslužne delatnosti[1]. Dve osnovne grane poljoprivrede su zemljoradnja i stočarstvo. Zajedno sa šumarstvom, lovom i ribolovom spada u primarni sektor privrede. Pod poljoprivrednom proizvodnjom se podrazumeva proces proizvodnje biljnih i stočarskih proizvoda, uzgajanje riba, pčela, gajenje pečuraka, puževa, proizvodnja začinskog i lekovitog bilja i dr. koja se obavlja na poljoprivrednom zemljištu[1]. U poljoprivredna zemljišta, tj. ona zemljišta koja u skladu sa svojim prirodnim i ekonomskim uslovima mogu da se koriste za poljoprivrednu proizvodnju, spadaju njive, voćnjaci, vinogradi, ribnjaci, pašnjaci i dr. Kada je reč o poljoprivrednim proizvodima obično se dele na primarne proizvode i proizvode prvog stepena prerade (iliti proizvode primarne prerade).[2] U primarne proizvode spadaju, recimo, pamuk, vuna, konoplja, lan i dr. U proizvode primarne prerade ubrajaju se ukrasno cveće i ukrasno rasadno bilje, tesana ili drvena građa, đubrivo, životinjska koža, štavljena koža, industrijske hemikalije (skrob, šećer, etanol, alkoholi i plastične mase), goriva (metan iz biomase, biodizel) i drugo. Pregled Na poljoprivredu je moguće gledati kao na izdržavanje zemljoradnjom, odnosno proizvodnju tek dovoljno hrane da se zadovolje potrebe zemljoradnika/poljoprivrednika i njegove porodice. Isto tako, moguće je posmatrati je kao komercijalnu poljoprivredu, preovlađujući vid iste kod „razvijenih“ naroda, u stalnom porastu i drugde, a koja se sastoji u sticanju novčane dobiti obrađivanjem zemlje u svrhu prinosa letine, komercijalni uzgoj domaćih životinja (gazdinstvo), ili i jedno i drugo. Poljoprivreda je takođe skraćeni naziv studije o poljoprivrednim znanjima i veštinama, poznatije i kao poljoprivredne nauke. Pored ovog, kao dodatak hrani za ljudsku ishranu i hrani za stoku, poljoprivredom se mogu proizvesti dobra kao npr. ukrasno cveće i ukrasno rasadno bilje, tesana ili drvena građa, đubrivo, životinjska koža, štavljena koža, industrijske hemikalije (skrob, šećer, etanol, alkoholi i plastične mase), vlakna (pamuk, vuna, konoplja, i lan), goriva (metan iz biomase, biodizel), pa i nedozvoljeni proizvodi (narkotici - marihuana, opijum, kokain), kao i dozvoljene supstance (biolekovita sredstva, duvan ili GMO biljke i životinje za dobijanje specijalnih lekova. Plantaža čaja u Indiji Na Zapadu, upotreba genetski modifikovanih proizvoda, stručnije rukovanje hranljivim sastojcima tla, kao i poboljšana kontrola korova uticali su na povećan prinos za istu zasađenu površinu. Istovremeno, korišćenje mehanizacije umanjilo je potrebu za radnom snagom. Zemlje u razvoju najčešće proizvode manje prinose, imajući u vidu nepostojanje najnovijih dostignuća na ovom polju, dobre ekonomske osnove i temelja za tehnološki razvoj. Savremena poljoprivreda umnogome zavisi od dobrih tehnoloških rešenja i novih tehnologija, pa i od bioloških i primenjenih nauka. Navodnjavanje, odvodnjavanje, održavanje i sanitarne tehnike—od kojih je svaka jednako značajna za uspešnu zemljoradnju—samo su neke oblasti koje zahtevaju posedovanje posebnih znanja poljoprivrednih tehnologa. Poljoprivredna hemija bavi se ostalim suštinskim pitanjima poljoprivrede, kao što su upotreba đubriva, insekticida (vidi kontrola štetočina), pesticida, zatim sastavom zemljišta, analizom poljoprivrednih proizvoda, i pravilnom ishranom domaćih životinja. Uzgoj biljaka i genetika imaju nemerljiv doprinos produktivnosti njiva i zasada. Takođe, genetika je stvorila nauku od uzgoja stoke. Hidroponika, metod zasađivanja bez zemljišta, gde biljke rastu posađene u hranljive hemijske rastvore, može pomoći u savlađivanju sve veće potrebe za hranom kako se svetska populacija uvećava. Pakovanje, obrada i promet poljoprivrednih proizvoda usko su povezani, i takođe pod uticajem nauke. Novi načini brzog zamrzavanja i dehidracije proširili su tržišta poljoprivrednih proizvoda (vidi očuvanje hrane; industrija pakovanja mesa). Ratar ore. Mehanizacija, neverovatno dostignuće poljoprivrede kasnog 19. i čitavog 20. veka, dosta je olakšala svakodnevni težak rad poljoprivrednika. Još važnije, mehanizacija je značajno povećala efikasnost i produktivnost polja i njiva (vidi Poljoprivredna mehanizacija). Životinje, uključujući konje, mazge, volove, kamile, lame, alpake i pse; se, međutim, još uvek koriste za obradu polja, žetvu i prevoz ovih proizvoda do tržišta širom sveta. Avioni, helikopteri, kamioni, i traktori koriste se u poljoprivredi za setvu, zaprašivanje protiv insekata i kontrolu štetočina, prevoz kvarljive robe, ali i za borbu protiv šumskih požara. Radio i televizija izveštavaju o veoma bitnim atmosferskim promenama i drugim vestima kao što su tržišni izveštaji koji se tiču poljoprivrednika. Računari postaju nezamenjivo pomagalo u upravljanju gazdinstvom. Prema Nacionalnoj inženjerskoj akademiji iz SAD, poljoprivredna mehanizacija je među prvih 20 inženjerskih dostignuća 20. veka. Početkom 1900-ih, jedan Američki farmer mogao je proizvesti hrane koja podmiruje potrebe samo 2,5 čoveka, dok danas, zahvaljujući inženjerskoj tehnologiji (takođe, uzgoju biljaka i hemijskim đubrivima), jedan jedini farmer u stanju je da nahrani preko 130 ljudi. Ipak, ovaj napredak se plaća ogromnim energetskim ulaganjima iz neobnovljivih izvora (uglavnom fosilna goriva - nafta i ugalj). Životinjsko gazdinstvo podrazumeva uzgoj životinja zbog mesa ili životinjskih proizvoda (kao što su mleko, jaja ili vuna). Zadnjih godina o nekim aspektima industrijske intenzivne poljoprivrede bilo je puno reči. Veliku brigu poljoprivrednicima, kao i javnosti dalo je jačanje uticaja industrije za proizvodnju rasadnog semena, hemijske industrije, industrije mesa i hrane. Deo zajednice oglasio se povodom nekih novih poljoprivrednih tehnika, kao što je, na primer, uzgajanje pilića za ishranu ljudi. Drugi razlog za brigu je davanje hrane koja kod stoke može da izazove „bolest ludih krava (bovinova sunđersta encefalopatija)“. Patentnim pravima su firme, koje se bave razvojem novih sorti biljaka i pasmina životinja korišćenjem genetičkog inžinjerstva, licencirale njihovo korišćenje farmerima na isti način kojim firme koje projektuju softver licenciraju njegovo korišćenje korisnicima računara. Ovo je dalo moć ovim firmama da diktiraju uslove, čega ranije nije bilo. Neki smatraju da cu ove firme krive za biopirateriju. Očuvanje tla i korišćenje hranljivih sastojaka su postale bitne počev od pedesetih godina 20. veka, jer su najbolji poljoprivrednici dobili ulogu rukovodioca zemlje koju koriste. Ali, veliku brigu predstavlja zagađivanje voda i tla veštačkim đubrivima, kao što su azot i fosfor. Povećana svest potrošača o pitanjima poljoprivrede dovela je do stvaranja poljoprivrede potpomognute od strane zajednice, lokalnih pokreta za hranu, spore hrane (suprotno od „brze hrane“ - fast food) i ulazak u komercijalnu upotrebu organske poljoprivrede, doduše još uvek retko. Istorija Glavni članci: Istorija poljoprivrede, Domestifikacija i Neolitska revolucija Dokumentovanje i objašnjavanje porekla poljoprivrede je predmet arheologije. Arheobotaničari su otkrili da je uzgajanje i selekcija specifičnih karakteristika, poput veće otpornosti i većeg semena (uz genetičke promene u biljkama), otpočelo ubrzo nakon mlađeg trijasa u ranom holocenu na teritoriji Levanta. Postoje i raniji dokazi, kao na primer zrna raži sa domestifikovanim karakteristikama koja su otkrivena na jednom lokalitetu u Siriji. U poslednjem slučaju, doduše, nije isključeno ni da je reč o lokalnom fenomenu čiji uzrok leži u uzgajanju nekih divljih trava iz rodova Leymus i Elymus pa se ne može sa sigurnošću smatrati istinskim korakom ka odomaćivanju biljaka. Region Plodnog polumeseca O domestifikaciji biljaka se može govoriti tek u periodu oko 8500. godine p. n. e. (koji se u arheologiji naziva prekeramički neolit) kada postoje čvrsti dokazi o pojavi ekonomija zavisnih od domaćih biljaka (i životinja). S tim u vezi se navodi prvih osam odomaćenih biljaka: lan, ječam, leblebija, grašak, sočivo, Vicia ervilia i pšenica. Ovih osam biljaka su se pojavile manje-više u isto vreme. Postoje mnoga nalazišta koja datiraju od 8500. do 7500. godine p. n. e. gde je sistematično uzgajanje ovih biljaka velikim delom doprinelo ishrani stanovništva. Od Plodnog polumeseca poljoprivreda se širila na istok ka centralnoj Aziji, zapadno ka Kipru, Anadoliji, a 7000. godine p. n. e. i Grčkoj. Zemljoradnja (gajenje pšenice) je stigla u severozapadnu Evropu oko 5000. godine p. n. e. Razlozi za najraniju pojavu zemljoradnje mogu biti promena klime ali i društveni razlozi. Sigurno se desila promena od lovačko-sakupljačke do poljoprivredne ekonomije kroz dugačak period kada su neki usevi promišljeno zasađivani a druga hrana donošena iz divljine. Iako se zemljoradnja pojavila u Plodnom polumesecu, poljoprivreda se najkasnije 7000. godine p. n. e. pojavila i u jugoistočnoj Aziji (pirinač) i malo kasnije u Srednjoj Americi (kukuruz, bundeva). Poljoprivreda je takođe mogla da nastane nezavisno u ranom neolitu u Indiji i Jugoistočnoj Aziji (pirinač i taro). Potpuna zavisnost od domaćih useva i životinja (vreme kada su divlji izvori predstavljali dijetetski nevažnu komponentu u ishrani) nije nastala sve do bronzanog doba. Ako bi u operativnu definiciju poljoprivrede bila uračunata intenzivna kultivacija zemljišta u velikim razmerama na plantažama, organizovano navodnjavanje i upotreba specijalizovane radne snage, titulu „izumitelja poljoprivrede“ dobili bi Sumeri. Intenzivno ratarstvo je uslovilo rast populacije i omogućilo nagomilavanje viška proizvoda koji su se čuvali za upotrebu tokom zime ili za razmenu tj. prodaju radi zarade. Sposobnost farmera da hrane veliki broj ljudi čije aktivnosti nemaju nikakve veze sa proizvodnjom hrane bila je presudni faktor u usponu stajaće vojske. Otkriće sistema „tri polja“ plodoreda tokom srednjeg veka je znatno poboljšalo uspešnost rane poljoprivrede. Posle 1492. godine i otkrića Amerike, svetski poljoprivredni modeli su se izmešali pri razmeni biljaka i životinja koja je poznata kao Kolumbijska razmena. Usevi i životinje koje su prethodno bile poznate samo Starom svetu sada su prebačeni u Novi svet i obrnuto....

Lepo očuvano kao na slikama August Cesarec (Zagreb, 4. prosinca 1893. - zagrebačka Dotrščina 17. srpnja 1941.) je bio istaknuti hrvatski komunista, intelektualac, pisac i španski borac. Ubijen je zajedno sa drugim zatočenicima prilikom bijega iz ustaškog logora Kerestinec 1941. godine. Poznat je i kao autor izraza `zlatna mladež`. Sadržaj/Садржај 1 Životopis 1.1 Partijski rad 1.2 Španski građanski rat 1.3 KPJ tokom Velike čistke 1.4 Logor Kerestinec 2 Književni rad 3 Djela 3.1 Objavljena za života 3.2 Objavljena posthumno 4 U popularnoj kulturi 5 Izvori 6 Literatura 7 Vanjske veze Životopis[uredi - уреди | uredi kôd] Nakon osnovne škole pohađa gimnaziju (1904.-1912.) kada puno čita domaće i strane pisce (S.S. Kranjčević, Janko Polić Kamov, Emil Zola, Maksim Gorki, S. Stepnjak Kravčinski, P.A. Kropotkin i dr.). Već kao gimnazijalac bio je socijalistički usmjeren, zbog čega je pod stalnom policijskom paskom i više puta je zatvaran. 1912. godine uhićen je i optužen za suučesništvo u atentatu na kraljevskog povjerenika Slavka Cuvaja te osuđen na tri godine robije. Robiju izdržava u kaznionici Srijemska Mitrovica. Godine 1914. Cesarec je pušten sa robije i odmah podnosi molbu za prijem u Socijaldemokratsku stranku ali molba mu nije prihvaćena s obrazloženjem: da se stranka ne bi kompromitirala. Pred kraj godine 1915. biva mobiliziran i poslan u Kruševac u okupiranoj Srbiji. Partijski rad[uredi - уреди | uredi kôd] Nakon sloma Austro-Ugarske vraća se u Zagreb te pristupa Socijaldemokratskoj stranci. 1919. godine se opredjeljuje za ljevicu koja na Kongresu ujedinjenja u Beogradu osniva SRPJ (komunista) a 1920. na Drugom Kongresu u Vukovaru mijenja ime u KPJ. S Miroslavom Krležom pokrenuo je i uređivao 1919. godine časopis Plamen koji u kolovozu iste godine biva zabranjen. U jesen 1922. godine od KPJ je poslan, u svojstvu delegata, na IV. kongres Komunističke internacionale u Moskvu. Poslije Kongresa u Moskvi ostaje pet mjeseci a na povratku je, na granici, uhićen i potom osuđen na dva mjeseca zatvora. Na vijest o uhićenju i utamničenju Augusta Cesarca listovi Borba i Savremenik traže njegovo puštanje na slobodu a Miroslav Krleža u svom poznatom članku Slučaj Augusta Cesarca u listu Nova Evropa (br. 16, 1923.) diže optužbu protiv tadašnje žalosne situacije u državi. Nakon Hitlerovog dolaska na vlast, August Cesarec je 1934. godine u levičarskom listu Danas pisao o nespojivosti socijalizma i nacionalizma i nemogućnosti da isti pokret bude istovremeno i socijalan i nacionalan. Kapital, međutim, i kada je „najinternacionalniji po svojim vezama“, dok je imperijalističan i pred nuždom rata radi osvajanja novih tržišta, uvek se služi nacionalizmom. Zaključivao je da je zato nebitno da li on to radi iz oportunizma ili ne, iskreno ili neiskreno, jer iza „raspirenog nacionalizma i šovinističkih strasti“ uvek stoji samo njegov interes.[1] Španski građanski rat[uredi - уреди | uredi kôd] Jugoslovenski borci u Španiji. August Cesarec drugi s desna u donjem redu. Kao uvjereni antifašist boravio je 1937. godine u Španjolskoj, o čemu je pisao u knjizi Španjolski susreti. KPJ tokom Velike čistke[uredi - уреди | uredi kôd] Glavni članak: KPJ tokom Velike čistke U svom Dnevniku Miroslav Krleža iznosi svoje utiske o Augustu Cesarcu, posebno o njegovom držanju tokom staljinskih čistki: Wikiquote „Godinama me nervirao svojim nastranim stavovima, ah, tako često kao bezidejni politički gnjavator, i ne samo to, nego kao fanatik, koji bi istog trenutka, čim bi nanjušio ’politički sumnjivo lice’ počeo da mijenja boju glasa kao partijski istražni sudac. Koji je đavo ubrizgao u tog lirskog fantastu tako opasno jaku dozu fanatizma? Ne, to nije bila destilirana klasna svijest! Njegova strastvena klasna netrpeljivost, javljala se nesumnjivo kao znak izobličenja te svijesti, jer, po svojoj prijatnoj naravi, on je bio staromodno sentimentalan nervčik, da, ako se smije reći, upravo dekadentna, isposniöka pojava. Biti komunist za Augusta značilo je gladovati s gladnima, robovati sa političkim osuđenicima, stradavati sa stradalnicima iz solidarnosti. [...] Ljudi se udaljuju jedan od drugoga usprkos magnetizmu osobnim sklonostima zbog takozvanih ’Pogleda’ na nešto što oni misle da je ’Istina’. Politika među nama bila je trajnim izvorom razdora od beogradskog kongresa (1919) pa sve do finskog rata i do moskovskih procesa do konca. Iako su Đuka, i Milček, i Jovanka, i Vlado, i Sima, i Zora, i Filip, i Štefek, i svi oni drugi, s onom pedesetoricom naših, negdje u Sibiru ostali bezimeni grobovi, koliko god je bio sentimentalan, on se spram tih grobova odnosio inkvizitorski strogo. Bio ie uvjeren da su pravedno likvidirani i s time se uzvišeno, nadljudski pomirio.[2]“ (Miroslav Krleža) Logor Kerestinec[uredi - уреди | uredi kôd] Glavni članak: Bijeg iz logora Kerestinec 1941. Poruka komunista uhvaćenih nakon bijega iz ustaškog logora u Kerestincu, koju je napisao August Cesarec. Nakon okupacije i uspostave NDH, zatočen je u logoru Kerestinec. Nakon strijeljanja Otokara Keršovanija i drugova organiziran je, u noći između 13. i 14. srpnja, bijeg iz Kerestinca. Bijeg nije uspio zbog loše organizacije i gotovo svi su bjegunci uhvaćeni i odvedeni u podrum zatvora u ulici Račkoga 9. Par dana poslije stavljeni su pred senat pokretnog prijekog suda i zbog pokušaja pobune protiv Državne vlasti osuđeni na smrt. Vjerojatno je pogubljen zajedno sa ostalim drugovima u zagrebačkoj Dotrščini 17. srpnja 1941.[3] Poslije Drugog svjetskog rata, tokom preuređenja prostorija u bivšem ustaškom zatvoru u ulici Račkoga 9, pronađen je zapis: `U ovim su prostorijama proživjeli svoje posljednje časove internirani borci iz Kerestinca četrdeset četvorica. Osudu o strijeljanju primili su svi uzdignute glave, jer su znali da umiru za pravednu stvar, za stvar radnog naroda. Živjela sovjetska Hrvatska!`.[4] Ekspertizom rukopisa utvrđeno je da je autor zapisa August Cesarec.[4] Književni rad[uredi - уреди | uredi kôd] Objavljivao je putopise, prevodio Maksima Gorkog, Victora Hugoa i Emilea Zolu te je pisao mnogim listovima, časopisima i tjednicima kao što su: Plamen (1919), Istina (1919), Nova Istina (1919), Novi svijet (1920), Komunista (1921), Borba (1922.-1924.), Kritika (1922), Omladinska borba (1923), Književna republika (1923.-1925.), Nova Evropa (1923), Savremenik (1923, 1926.-1927.), Radnička borba (1924), Obzor (1925), Jutarnji list (1925), Hrvat (1925.-1926.), Vijenac (1925.-1928.), Hrvatsko kolo (1927.-1932.), Zaštita čovjeka (1928.-1929.), Hrvatska revija (1928.-1932.), Književnik (1928.-1933.), Literatura (1931.-1932.), Savremena stvarnost (1933), Danas (1934), Nova riječ (1938.-1939.) i Izraz (1939.-1941.). U početku piše ekspresionistički (njegov roman Bijeli lutalac zasigurno je najveće hrvatsko romansijersko ekspresionističko djelo), a poslije se sve više priklanja realističkom konceptu književnog oblikovanja. Najznačajniji dio opusa čine mu romani Careva kraljevina, Zlatni mladić i Bjegunci u kojima se bavi moralnom dekadencijom hrvatskoga građanskog društva prije i neposredno nakon Prvog svjetskog rata. Cesarčevo posljednje za života objavljeno djelo, Sin domovine, drama o Eugenu Kvaterniku, napisana je u duhu slobodarskih težnji hrvatskog naroda. Cesarčeva Sabrana djela, u dvadeset svezaka, objavljena su u Zagrebu (1982.-1988.). Djela[uredi - уреди | uredi kôd] Spomenik Augustu Cesarcu, Zagreb. Objavljena za života[uredi - уреди | uredi kôd] Đački pokret, Zagreb 1912. (pod pseudonimom Budislav Mirković) Stihovi, Zagreb 1919. Sudite me, Zagreb 1922. Careva kraljevina, 1925. Stjepan Radić i republika, Zagreb 1925. Za novim putem, Zagreb 1926. Zlatni mladić i njegove žrtve, Koprivnica 1928. Tonkina jedina ljubav, 1931. Psihoanaliza i individualna psihologija, Zagreb 1932. (u vlastitoj nakladi) Bjegunci, Zagreb 1933. Današnja Rusija, Zagreb 1938. (pod pseudonimom Vuk Korneli) Španjolski susreti, Toronto 1938. Izraelov izlazak i druge legende, Zagreb 1938. Novele, Zagreb 1939. Putovanje po Sovjetskom Savezu, Zagreb 1940. Na Ukrajini, Zagreb 1940. Kod sovjetskih malih naroda, Zagreb 1940. Sin domovine, Zagreb 1940. Objavljena posthumno[uredi - уреди | uredi kôd] Smijeh Jude Iškarijota, Zagreb 1946. (Novele) Put u novi život, Zagreb 1947. (Novele) Legende i druge pripovijesti, Zagreb 1951. Kći crne ruke - Ćuk u njenome duplju, Zagreb 1951. Kriza stranke prava i naši `komunari` 1871, Zagreb 1951. Majka božja bistrička, Zagreb 1955. (Roman) Izabrane pjesme, Zagreb 1961. Izbor članaka, Beograd, 1962. Svjetlost u mraku, Zagreb 1963. (publicistički radovi i članci Augusta Cesarca, priredio Jure Kaštelan) Eseji i putopisi, Zagreb-Beograd-Sarajevo 1964. (Izabrana djela) (Knjiga II. Izbor i napomene: Marin Franičević i Marijan Matković. Srpski i hrvatski pisci XX veka. Kolo I. Knjiga 7.) Otkriće (Tragedija u tornju i gledana kroz toranj jedne vile), Krčma široko grlo (Drama), Legenda o zvonu na groblju (Fragment), Zagreb 1965. (Rad JAZU. Knjiga 342.) `AUGUST CESAREC, I, Pjesme, Novele, Zapisi, Eseji i Putopisi` Zagreb 1966. Brodolom obitelji Rožman, Beograd 1968. Bijeli lutalac, Zagreb 1982. Roman Bjegunci, koji je Cesarec pisao kroz cijele dvadesete godine i napokon ga objavio 1933. (prvi nacrt romana potječe iz 1920.) , govori o emigrantima koji su od jugoslavenskog i mađarskog (Horthyjeva) režima pobjegli u Prag, glavni grad tadašnje demokratske republike Čehoslovačke. Roman iscrtava tableau u kojem se sukobljavaju različite političke pozicije čiji su predstavnici socijaldemokrati i komunistički revolucionari, buržujski političari, reformisti i mistici. Strukturiran je oko središnjeg sukoba između studentice Buge i njezine majke, licemjerne aktivistice zagrebačkog buržoaskog feminističkog pokreta (vjerojatno spisateljica Zofka Kveder). Sukob između majke i kćeri nadrasta, međutim, privatni horizont i odražava cijeli dijapazon sukobljenih političkih strana 1920-ih, kada buržoazija pokušava provesti moralnu i duhovnu reformu kojoj prkose mladi zagovaratelji revolucije. Ove druge, međutim, ne predstavlja toliko Buga sama koliko njezini poznanici, primjerice Nikola Višnjić, kojeg njezina majka optužuje da zagovara nasilje: „A radilo se o tom da je Višnjić dolazio sve više pod uticaj događaja u Rusiji, oktobra, Brestlitovska... I naročito ona brestlitovska logika je majku silno revoltirala, ona ju je smatrala samo zločinom.“ Kao što majka optužuje Višnjića zbog priklanjanja revolucionarnom nasilju, tako Buljuz, koji nije samo zagovaratelj revolucije, nego i potpuni fanatik, optužuje Bugu za prazne fraze i defetizam: „Samo kultura, kultura, inkvizicija, inkvizicija, čovječnost, čovječnost… sve to, što smo već bezbroj puta čuli od različitih frazera... […] A onda kada se radi da se borbom dođe do čovječnosti, onda odbija tu borbu, kao uostalom i ti!“ Za razliku od Buge, koja pada žrtvom korumpirane ekonomije obitelji, njezin kolega sa studija, umjetnik Ilija Koren uspijeva se trgnuti iz estetskih „fantazija“ i „snova“ te tako doživljava političko „buđenje“: „A ja hoću da život i stvari gledam lice u lice, onako kakve su one u stvarnosti! I stvarno da učestvujem u životu i radim na izmjeni toga života, pa makar, kako rekoh, i uz žrtvu samoga sebe!“ Nakon što prođe kroz tu transformaciju, on kao glavnu prepreku Buginoj političkoj subjektivizaciji ističe privatne brige. Slično kao i Višnjić, koji uzvikuje da je potrebno samo „znati se snaći i odlučiti, to je sve!“, Koren tvrdi da upravo bujanje privatnog života – čega je Bugina majka glavni nositelj – blokira političko ostvarenje: „Pa majka! Nema sumnje da je pojam majke nešto veliko, što nas još danas manje više sve intimno veže na jednu sferu osjećajnosti.“ Međutim, mi smo „tim nesretniji, čim se više povlačimo u svoj privatni život, koncentriramo se u svoje intimnosti!“ Begunci Minerva

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdanje: 1926/27 god - Knjiga I, 1889 - 1897 - Knjiga I, 1868 - 1878 - Knjiga II, 1878 - 1889 Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.[3] Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu.[4] 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.[5] Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.[b] Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine,[6] a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem.[7] Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.[8] Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.[9] Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.[10] Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama. Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar[1], potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.[2] Biografija Ženeva, 1890. Slobodan Jovanović tokom studija. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833—1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime.[3] Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[4] Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda.[5] Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[6] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[7] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[8], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[9] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[10] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[13][9] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[13] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[14][11][15][12], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [16][11] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[17], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[15] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[15]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[12] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

Ivan Ivanovic - Crveni kralj Nezavisna izdanja, Slobodan Masic, Beograd, 1972. Mek povez, korice kao na slici, 111 strana. Nazalost, ugao knjige je bio u dodiru s nekom tecnoscu, ostale su fleke, vidi se na slikama. Nedostaje naslovna strana. Ovo je primerak s niskom numeracijom, nosi broj 11. EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

47960) OKUĆJE ili ZAŠTITA ZEMLJORADNIČKOG MINIMUMA , Jelenko Petrović , Beograd 1930 , (471 tač. 4a Građ. sud. postupka i odnosne odredbe poreskih, carinskih i monopolskih zakona) Ustanova okućja ustanovljena je jednim ukazom kneza Miloša iz 1836. sa ciljem `da bi se predupredila bijednost i propasti mnogi familija, koje otuda proishode, što mnogi zadužuju se na sva svoja dvižima i nedvižima dobra, pa kad ne mogu ovog svog duga isplatiti, prodaju im se sva dobra na koje su dug učinili, i tako im žene i deca lišena svoga imjenija, sasvim propadaju...`, kako stoji na samome početku ovoga ukaza, i kasnije obnovljena 1861. a dopunjavana 1875. i 1898. sa važnošću na teritoriji Srbije i posle 1918. sa proširenjem njenog važenja od 1923. i na teritoriju Bosne i Hercegovine), uzimala je u zaštitu i obezbeđivala zemljoradnicima od prodaje za dugove izvestan minimum zemlje, koji je iznosio po pet dana oranja i kuću sa okućnicom veličine do jednoga dana oranja na svaku poresku glavu. Uz ovo se zaštićuje i nužni minimum živog i mrtvog inventara koji je potreban za vođenje jednog seoskog gazdinstva. I minimum zemlje koji se zaštićuje okućjem bio je manji ako se radilo o pravima fiskusa za naplatu poreza ili za naplatu kazne i točkova po osudama za beščastna dela. Po propisima § 471 tač. 4a Građanskog sudskog postupka zemljoradnički minimum ne samo da nije mogao biti prodan na zahtev poverilaca za dugove koji su seljaci imali, nego ni sami seljaci nisu mogli prodati ništa od ovog; ustanovom okućja zaštićenog minimuma. Oni su to mogli učiniti samo u tom slučaju ako bi pred nadležnim vlastima dokazali da više nisu zemljoradnici, dakle da se bave nekim od nezemljoradničkih zanimanja. Tako, prema mišljenju J. Petrovića, kada je neki zemljoradnik prinuđen i rešen da proda jedan deo minimuma koji je zaštićen okućjem, zakon mu to ne da, onda on (seljak koji se našao u takvoj situaciji, toliko teškoj da mora da proda i neki deo zemlje za koju se on uvek grčevito borio), nalazi po ovom autoru vrlo jednostavno i prosto rešenje: `On se pomuči i izvuče iz neprilike i imanje mu ostane.` Kako se on to pomuči, po cenu kakvih žrtava i na koji način, i da li uopšte uspeva da se izvuče iz neprilika i teškoća ili pristupa izigravanju propisa i prodaji jednog dela imanja, autor ovde ne govori ništa o tome. Kad je ipak neki zemljoradnik odlučio da pređe u grad i da se posveti nekom drugom zanimanju, na primer, zato to što mu je posed nedovoljan i ne može da se na njemu ishrani, pa zbog toga hoće da proda svoje imanje i da napusti selo, u tome se pred njim isprečava niz formalnih i pravnih teškoća u vezi sa propisima ustanove okućja, koje su, po istom autoru, `često nesavladive za jednog prosečnog seljaka`. Zato takav seljak, nastavlja autor, odbacuje svoju nameru da napusti selo, ili ovakvu nameru odlaže, pa tako najzad ostane ipak tu gde se zatekao. Ovaj uticaj okućja zadržava na selu i one zemljoradnike koji i nemaju puni minimum koji se zaštićuje okućjem, nego imaju samo koje parče zemlje i nešto stoke. I ovde doprinosi zadržavanju siromašnih seljaka na selu, po citiranom autoru, ta okolnost što naš seljak ima malo potreba pa tako, uz malo zarade, kao nadničar, pečalbar ili napoličar, uspeva da sastavi kraj s krajem. Isti autor, govoreći o povlasticama ustanove okućja u odnosu na zemljoradnike koji si bave pečalbom, svrstava sve pečalbare u četiri kategorije: poljoprivredni radnici; pečalbari esnafskih zanata (ćeramidžije, crepari, ciglari, rudari itd.); pečaIbari esnafskih zanata (dunđeri, zidari, drvodelje, kamenoresсi, građevinski preduzimači, lončari itd.); američki pečalbari svih zanimanja. Tretirajući opširno pojedine kategorije ovih pečalbara u pogledu zaštite njihovog imanja u vezi sa propisima okućja i u vezi sa primenom ovih propisa u praksi koja se iskristalisala kod sudova, on donosi zaključak da skoro svi ovi pečalbari, sa izuzetkom pojedinih majstora i preduzimača koji i dobro zarađuju i koji su se potpuno posvetili ovim zanimanjima i prekinuli vezu sa selom, uživaju privilegije koje im daje ustanova okućja u pogledu zaštite njihovog imanja od prodaje za dugove i t.sl. Ali u isto vreme ova ustanova veštački vezuje za selo znatan procenat ovih seljaka koji nemaju osnovnih ekonomskih uslova da i dalje ostanu na selu, a to su kao što vidimo u prvom redu, mnogobrojni pečalbari. Kako izlazi iz prednjih izlaganja, J. Petrović smatra da je ustanove okućja sprečavala i u velikoj meri onemogućavala siromašne seljake i pečalbare da prelaze u gradove i u industrijske centre, i uopšte, da napuštaju selo. Da li je zaista ova ustanova imala tako veliki uticaj na društveno-ekonomske prilike u Srbiji i to, kako do 1918. tako isto i posle? Da li su zaista ovi pravni propisi mogli da kroz čitave decenije, skoro kroz čitavu noviju istoriju Srbije spreče ili uveliko oteraju pojavu prelivanja osiromašenih i pauperiziranih slojeva seljaka u redove gradskog proletarijata, da li su mogli da spreče pojavu klasnog diferenciranja na selu? Ako posmatramo ustanovu okućja od njenog osnivanja 1836. kada se ona prostirala na sve dužnike uopšte, bez razlike na njihovo zanimanje, a sa ciljem sprečavanja pojave `beskućništva i sirotinje` i od 1351. kada je ova zaštita sužena samo na zemljoradnike, pa nadalje, sa njenim kasnijim dopunama i sve do perioda između Prvog i Drugog svetskog rata, – vidimo da je, prema Petroviću, cilj ovih propisa bio da se spreči izvlaščenje i beskućništvo zemljoradnika kako se u zemlji ne bi stvorio proletarijat, koji bi bio opasan po javni poredak i budućnost naroda. `Pored toga ova ustanova imala je ne samo da spreči razvitak seoskog proletarijata, nego je imala i da spreči stvaranje velikih poseda. Isti autor tvrdi da je ustanova okućja bila kamen spoticanja `slobodnom prometu zemlje i bezmalo neotkloniva prepreka zakonu privrednog diferenciranja` i da je uopšte ova ustanova uglavnom postigla i ostarila ciljeve radi kojih je bila osnovana. mek povez, format 16,5 x 24 cm , ćirilica,451 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se obseku! Mek povez, Beograd oko 1930 Knjiga 1 - Gospodar i sluga - Polikuska - Gorosega - Na svetu nem krivaca - Idila - Dve razlicne price o kosnici - Pesma na selu - Decja mudrost - Hodite dokle imate - Tri sina Knjiga 2 - Bracna sreca - Platnomer - Uvod u pricu o jednoj majci - Mladi car - LAzni kupon - Ko je u pravu - Zapisi jednog ludaka - Otac vasilije - Molitva - Tri price - Prolaznik i seljak - To si ti Knjiga 3 - Zasto? - Krojcerova sonat - Sevastopolj - Tri pitanja - Decemarci Knjiga 4 - Mecava - Hadzi Murat - Sta sam video u snu - KO seu ubice - JAgode - Rad, smrt i bolest - Tri smrti - Susret na frontu Knjiga 5 - Bozanski i ljudski - Kornej Viljev - Jutro jednog spahije - Hodinka - Otac ergej - Ukidanjei obnova pakla - Asiriski kralj Asarhadon - Vuk - Kamenje - Prica za decu - Tihon i Malanja - Cetrdeset godina - Razgovor zalutalih ljudi - Iz neopreznosti - Posle bala Knjiga 6 - Prepad - Kozaci - Zapisii starca Fjodora Kuzmica - Markerovi zapisi - Aljosa Loncic - O sudu Knjiga 7 - Vrag - Dva Husara - Lucern - Albert - Smrt Ivana Iljica - Radnik Jemeljan i prazan bubanj - Jermonah Isidor Knjiga 8 - Rob - Koliko coveku treba - Od cega ljudi zive - Gde je ljubav tu je i Bog - Za tudj greh - Dva saputnika - Sveca - Tri podviznika - Ilija - Dva brata i zlato - Pametnije devojcice od odraslih - Vrazje lukavo a Bozje jako - Kako je necastivi iskupljivao komad hleba - Pokajnik - Zrno koliko kokosije jaje - Gasi dok ne bukne - Dva starca - Kumce - Ivan ludak - Zasto zivimo Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dva knjizevna dela su u ovoj jednoj knjizi: - Ivo Vojnovic - Smrt majke jugovic, 1919 g. - Radoje Jankovic - Na mukama, pozorisni komad, 1921 g. Retko !!! Vojnović, Ivo, hrvatski književnik (Dubrovnik, 9. X. 1857 – Beograd, 30. VIII. 1929). Studij prava završio 1879. u Zagrebu. Do 1889. bio je sudski i upravni činovnik u banskoj Hrvatskoj (Zagreb, Križevci, Bjelovar) pa do 1907. u Dalmaciji (Zadar, Dubrovnik), kada je kao kotarski predstojnik u Supetru na Braču zbog neodgovornosti otpušten iz službe. Ipak je postavljen za dramaturga HNK-a u Zagrebu, a od 1911. djelovao je kao profesionalni književnik. Još kao student postao je 1877. dopisnik zadarskoga Narodnoga lista za zagrebačku kulturnu scenu, već je 1881. u zagrebačkom Pozoru objavljivao dramsku i opernu kritiku, a u Viencu mu je u nastavcima 1880. izišla pripovijetka Geranium. U njegovu se polustoljetnom književnom i kulturnom djelovanju sudaraju mnogobrojna proturječja društvenih prilika s gotovo legendarno profiliranom osobnošću. Povezujući svoju literarnu melankoliju, utemeljenu u simbolističkoj poetici, s introspekcijskim slikama staroga Dubrovnika i njegove u to doba još otporne tradicije s obiteljskim pa i osobnim političkim stradalništvom pod pritiskom austrijske uprave, Vojnović se postupno uživio u patos nacionalno-tragedskoga kompleksa koji ga je, posebno nakon internacije 1914., vodio prema manifestacijskoj mehanici »jugoslavenskog ujedinjenja« i zastupanju njezinih političkih i kulturnih referencija do kojih će doći nakon 1918. Putujući razmjerno često, prvo tragom književnih poticaja a onda i za vlastitim premijerama (Italija, Francuska, Češka, Srbija), kao da je trajno bio u međuprostoru kreativnoga i opservacije. Premda su mu u pogledu protomodernističkih pomaka u statičnoj stilskoj formaciji hrvatske književnosti 1880-ih zarana priznate zasluge koje su se u temeljnoj ocjeni održale, rast i stabiliziranje njegove književne pojave nisu tekli harmonično. To se ne odnosi tek na prvi pokušaj izlaska na scenu s komedijom Psyche 1890. u Zagrebu nego i na njegovu liriku (Lapadski soneti), fundamentalnu za hrvatsku modernu, koja se ipak simultano nije pojavila kao samostalno izdanje. Zaokružena istodobno s uporišnim naslovima opusa, dramskim tekstovima Ekvinocij te Allons enfants!, Suton i Na taraci, povezanim u ciklus Dubrovačka trilogija, za dubrovačkoga razdoblja Vojnovićeva rada (1891–98) ta lirika na sličan način učvršćuje nesigurno polje autorove »otvorene dramaturgije« (D. Suvin) kao i recepcije. Samim tim što je scenski postavljen artificijelno, u kronotopskom stjecištu kolektivne egzistencije koja se samo prividno opire neizbježivom protoku života i povijesti, Vojnovićev je dubrovački dramski salon i bez socijalno izdiferenciranih slika zadan objektivnim razmjerom epohe. Od didaskalija do eksterijera, intertekstualne ali i intermedijalne senzibilnosti, gdje boje i zvukovi ne prizivaju tek lirsko već i slikarsko, sve do pokretnih slika novih umjetnosti njegove se nominalno pasatističke figure artikuliraju u zaokružen, nasljedovan (H. Ibsen, G. D’Annunzio, L. Pirandello) i održiv sustav. Govorno, unatoč dijalektalnoj nijansi, te misaono pročišćen kada se drži dubrovačke podloge (ambijent, mit) sve do poznijih radova (Maškarate ispod kuplja, 1922; triptih jednočinki Kad se blažena Gospa prošetala priko Place, Čudo sv. Vlaha i U posljednjem času, 1926), manje je uvjerljiv kada jedan od svojih fatalnih ženskih likova skicira u kozmopolitskom predtekstu europske društvene pozadine, kojoj je bio dorastao jer je Gospođa sa suncokretom (1912) bila bolje prihvaćena u prijevodu (Budimpešta, Prag) nego na domaćoj sceni. Sročeni s posebnim entuzijazmom, fragmenti »kosovskoga ciklusa«, versificirana Smrt majke Jugovića (1907), u različitim metrima (4, 8, 10), i Lazarovo vaskrsenje (1913), ostali su unatoč izvedbama kao i mistično-simbolistična drama u prozi i stihovima Imperatrix, smještena na »ostrvu zaboravi«, unatoč komplementarnoj ideološkoj matrici u to doba bez pravoga recepcijskoga konteksta. Prolog nenapisane drame, objavljen 1929. gotovo testamentarno, premda je više metatekstualna interpretacija nego dramaturški predložak, rekonstruira cjelovitu autorsku poetiku, koja je za hrvatsku književnost u ubrzanom modernističkom sazrijevanju, sve do avangardističkog obrata, u Vojnovićevu opusu egzemplarno značila više od pojedinačnoga prinosa. Vraćajući se kasno (Novele, 1910; Stari grijesi, 1919) proznim počecima (Perom i olovkom, 1884; Ksanta, 1886), »definiranju« njihovih poticaja i stilskih markacija, sam je Vojnović, kao i knjigom Akordi (1917), u kojoj su s drugim prilozima objavljene i Pjesme, pridonosio dojmu kako je ponajprije dramski pjesnik, čemu su druge teksture funkcionalno i kreativno ugođene. Objavljivanja njegovih djela, pogotovo za života, kada prevladavaju dramski naslovi, potvrđuju takav pristup, ali između scenskih (domaće i mnogobrojne inozemne izvedbe), antologijskih (pjesništvo) i književnopovijesnih provjera nema odstupanja kakva bi ga žanrovski ili naslovno reducirala. Dnevnik BMS, nastao za internacije u bolnici te većim dijelom neobjavljen, dokument je snažne osobnosti, prividno introspektirane, koja je svojim gledištima i manirom poticala protuočitovanja, često pretjerana i suprotna kontemplativnosti i smiraju lirske fraze, neodvojive od grča iz kojega dolazi. Radoje Janković (Čačak, 21. oktobar 1879 — Beograd, 29. novembar 1943) oficir, ratnik, diplomata i pisac, Rođen je 8. oktobra po starom, odnosno 21. oktobra po novom kalendaru 1879. godine u Čačku. Četvrto je dete Milivoja, tada kafedžije, kasnije državnog službenika, i Milke Janković, devojačko Sretenović. U knjigu rođenih u čačanskom hramu Svetog Vaznesenja, upisani su blizanci – Radoje i Radojka.[1] Radoje je završio šesti razred gimnazije školske 1896/97. godine u Čačku. Bio je u razredu sa budućim pesnikom Vladislavom Petkovićem Disom, ali i sa ratnim drugom Mihailom Gavrovićem. Školovanje mladi Janković nastavlja u Beogradu, najpre 1897. u Nižoj podoficirskoj školi, a potom 1898. upisuje vojnu akademiju koju završava kao 34 u klasi. Prvi raspored dobija 1900. godine u Desetom puku pešadije u Gornjem Milanovcu, a potom je premešten 1902. godine u Beograd, u 7. pešadijski, pa 18. puk na Topčideru.[2] Vojnički dani Radivoje Janković je učestvovao u događajima na početku 20. veka koji su promenili tok istorije: našao se među zaverenicima koji su 29. maja 1903. godine izveli prevrat i ubili kralja Aleksandra Ovrenovića i kraljicu Dragu. Bio je među 28 oficira koji su ušli prevratničke noći u dvor o čemu je ostavio detaljne beleške u građi koja se čuva u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“. Država ga 1908. šalje u intendantsku školu u Francusku gde ostaje tri godine. Međutim, Janković je u stalnoj vezi sa oficirima u otadžbini, piše za razne listove o vojsci, 1911. učestvuje u pokretanju lista „Pijemont“ i postaje član Udruženja „Ujedinjenje ili smrt“. Učestvuje u balkanskim ratovima i ostavlja potresna svedočenja o herojstvu srpske vojske. Ratne 1914. godine Janković je na raznim bojištima, od Mačkovog kamena gde iz Valjeva kao šef odećnog odseka piše Vrhovnoj komandi o potresnom stanju odeće i ovuće vojnika i apeluje da se hitno nabavi 300.000 pari opanaka i čoja za odelo. Za vreme Suvoborske bitke je u Štabu Prve armije uz generala Živojina Mišića, regenta Aleksandra, hrabre srpske seljake o čemu takođe ostavlja zapise i svedočenje. Radoje Janković je bio u bliskim odnosima sa prestolonaslednikom Aleksandrom i 1916. godine dobija poverljivu misiju u Rusiji da uruči odlikovanja caru Nikolaju Drugom, održava bliske kontakte sa ministarstvom vojnim i formira u Odesi Jugoslovenski dobrovoljački korpus. U Odesi je otkrio velike zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju koje je izvršio delegat srpske vlade Šajnović sa ortakom trgovcem Ćirkovićem („Odeska afera“).[3] Srpsku misiju u Petrogradu 1917. zatiče revolucija o čemu će Janković ostaviti u svom dnevniku i pismima važne zapise. Srpski oficiri su zatečeni događajima u Solunu i suđenju Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i drugovima iz organizacije „Crna ruka“. Janković sa Božinom Simićem, Vojislavom Gojkovićem i Aleksandrom Srbom 23. maja 1917. šalje depešu regentu Aleksandru i vladi na Krfu tražeći ultimativno da se suđenje odloži do povratka u otadžbinu i oslobođenje optuženih. U protivnom su zapretili štampom, intervencijom stranih diplomatija i Stokholmskom konferencijom. Odgovor vlade je bio da su potpisnici depeše odmah penzionisani, udaljeni iz vojske i u drugom Solunskom procesu osuđeni na kazne zatvora. Radoje Janković se ne vraća u Solun jer je osuđen na 15 godina zatvora, pa započinje njegova izbeglička sudbina duga sedam godina. U Samari sklapa 1918. godine boljševički brak sa Natalijom Kalmić, Transibirskom železnicom se prebacuje u Japan, a odatle u Evropu. U Eritreji je uhapšen i zadržan tri meseca dok Natalija produžava u Francusku i u Kanu nalazi svekrvu Milku i Jankovićevu sestričinu Desu Dugalić. U Rimu se Jankovićima 6. marta 1919. rađa kćerka Vidosava,[4] a gostoprimstvo im pruža rizikujući svoj položaj pukovnik Živko Pavlović, vojni izaslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle godina izgnanstva i potucanja po Evropi, Radoje Janković se uz kraljevo odobrenje vraća u septembru 1923. godine u Beograd. Uhapšen je i sproveden bez novog suđenja u Požarevac na izdržavanje solunske kazne. U zatvoru ostaje do maja 1925. godine kada mu kralj Aleksandar oprašta kaznu i vraća ukinuta prava. Diplomatska karijera Već naredne godine Janković je imenovan za konzula u Čikagu gde ostaje do 1929. kada je postavljen za generalnog konzula u Njujorku. Konzul Radoje Janković je unapredio diplomatske odnose dve zemlje, okupljao i mirio srpsku dijasporu i crkvu, radio za Jugoslaviju i krunu. Kada je 1936. godine konzulat u Tirani podignut na nivo poslanstva, predsednik vlade Milan Stojadinović imenovao je Radoja Jankovića za prvog opunomoćenog poslanika u Albaniji. Ambasador je odmah uspostavio dobre odnose sa dvorom kralja Ahmeta Zoga, organizovao prijem povodom njegovog venčanja 1938. godine i potpisao Vazduhoplovnu konvenciju o uspostaljanju avio-saobraćaja između Beograda i Tirane. Uticaj jugoslovenskog ambasadora nije bio po volji Italije, pa je Janković 1939. godine vraćen u zemlju i penzionisan.[5] Sa Milanom Stojadinovićem Janković 1940. godine pokušava da osnuje novu Srpsku radikalnu stranku, pokreće list „Ujedinjenje“, ali čačanski dvojac je propao internacijom Stojadinovića na Rudnik. Za vreme nemačke okupacije bivši diplomata je 1941. godine uhapšen i proveo nekoliko meseci u zatvoru. Radoje Janković do kraja života posvećen otadžbini i zavičaju, umro je 29. novembra 1943. godine i sahranjen na Novom groblju na parceli 24 gde su mu supruga i kćerka podigle bistu. Poznavao je i sarađivao sa mnogim krunisanim glavama i državnicima: Milanom i Aleksandrom Obrenovićem, Petrom i Aleksandrom Karađorđevićem, carem Nikolajem Drugim Romanovim, kraljem Ahmetom Zogom, predsednicima Amerike Ruzveltom i Vilsonom, knezom Pavlom, grofom Ćanom, prijateljevao sa Milanom Stojadinovićem, Mihajlom Pupinom, Nikolom Teslom, Tomasom Votsonom, vladikom Nikolajem, Ivanom Meštovićem, književnicima Ivom Andrićem, Milanom Rakićem, Rastkom Petrovićem, Crnjanskim... Milutin Bojić mu je posle Prvog balkanskog rata 1912. godine posvetio pesmu „Osvećene mogile“. Zapisi o susretima i saradnji sa mnogim ličnostima koje su obeležile prvu polovinu 20. veka deo su bogate zaostavštine Radoja Jankovića u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ koja čeka da bude istražena i upisana u monografiju o ovom zaboravljenom velikanu naše prošlosti

Narodne igre IV Ljubica i Danica Janković Prosveta 1948g mek povez 340 strana dobro očuvano ЉУБИЦА И ДАНИЦА ЈАНКОВИЋ СРПСКО БЛАГО Своју љубав према игри, као једином животном циљу, оне ће искористити на најбољи могући начин: прикупиће и научно обрадити културно наслеђе једне од наших најлепших грана народне уметности Ретки су примери у историји науке и културе, како код нас тако и у свету, да се две рођене сестре потпуно посвете истој научној области и да у њој достигну врхунац. Сестре Љубица и Даница Јанковић су наш пример. Поред тога што су биле прве жене које су се у Србији бавиле етномузикологијом, историја науке им признаје да су оне и зачетнице нове научне дисциплине – етнокореологије. Сестре Јанковић потичу из породице која је српској науци и култури дала неколико значајних имена. Са мајчине стране то су митрополит Михаило (Јовановић), писац Атанасије Стојковић, историчар Димитрије Јовановић, као и сама мајка Драга, која се бавила књижевним радом. Отац Станислав био је поштански службеник, а Љубичин и Даничин брат од стрица био је песник Данило Јанковић. Несумњиво највећи утицај да се Љубица и Даница посвете научном раду имали су рођени ујаци, знаменити Тихомир и Владимир Ђорђевић, први врсни етнолог, а други композитор и музички писац. КРОЗ ЖИВОТ: Старија Љубица рођена је 26. јуна/8. јула 1894. године у Алексинцу, а четири године млађа Даница (рођена 7/19. маја 1898) у Лешници, у Подрињу. Имале су и сестру Милицу, али о њој нема ближих података. Нема тачних података ни када се породица поштанског службеника Станислава Јанковића преселила у Београд, али из Рукописне заоставштине сестара Јанковић, која се чува у Народној библиотеци Србије, сазнајемо да су обе завршиле гимназију у престоници. Љубица је студирала на Филозофском факултету Југословенску и упоредну књижевност, српски језик, српску историју и грчки језик (стари и нови). Дипломирала је 1920, и исте године у новембру била постављена за суплента Четврте мушке гимназије. Наредне, 1921. године, Љубица ће прећи у Другу женску гимназију, положити професорски испит (1922) и као предавач остати све до 1939. Двогодишњи прекид у настави (1922–1923) имаће због додатног студирања у Аустрији, Немачкој, Енглеској и Француској. И Даница је студирала на Филозофском факултету у Београду, али на групи предмета: Југословенска и упоредна књижевност са теоријом, српска историја, француски и енглески језик. По дипломирању (1922), Даница ће две наредне године провести на студијама књижевности у Енглеској (Оксфорд), а по повратку у земљу прво ће радити као суплент гимназије у Тетову (1925–1926), затим као професор у Женској учитељској школи у Београду, а од 1931. године у Универзитетској библиотеци. Пензионисана је 1951. Уз наведено гимназијско и универзитетско знање, на инсистирање ујака Тихомира и Владимира сестре су стекле и додатно образовање; Љубица је учила виолину и клавир, а Даница виолину, чело и клавир, док су обе училе народне игре. Нажалост, обе сестре су се рано разболеле (Љубица од Базедове болести, а Даница од дијабетеса), па ће своју љубав према игри, као једином животном циљу, искористити на најбољи могући начин: уз правилну оријентацију, испочетка надгледану од искусних ујака, прикупиће и научно обрадити културно наслеђе једне од наших најлепших грана народне уметности, постати врхунски етномузиколози и оснивачи нове научне дисциплине – етнокореологије. НАРОДНЕ ИГРЕ: Почетак научног бављења етномузикологијом сестара Јанковић везујемо за 1934. годину, када су објавиле своје прво заједничко дело Народне игре И и промовисале оригинални систем описивања игара који служи учењу. Из нових описа види се однос корака према мелодији, затим настајање, ток и завршетак корака и покрета, њихова трансформација у друге кораке и покрете, њихово трајање и паузе. Опис даје и положај и путање играча, као и њихов однос у свим формацијама и трансформацијама. Систем бележења и описивања игара сестара Јанковић оцењен је у стручној јавности као најпрецизнији и да представља „модел јасноће“ (Journal of the International Folk Music Council, vol. III, London 1951, strana 124). После објављивања прве књиге, сестре Јанковић су наставиле систематско истраживање, сакупљање, проучавање и описивање народних игара, мелодија и песама. Одлазиле су редовно на терен (о свом трошку) и од најбољих играча, свирача и певача училе и бележиле игру, мелодије и песме. И овде су увеле свој систем рада: „1) сваку игру прво лично доживети, тј. научити је, па је онда забележити и описивати; 2) у сваком крају испитати прво какав је однос између играња и музичке пратње, па бележити истовремено све компоненте игре; 3) игре проучити у вези са народним животом и културном позадином; 4) сваку забележену игру, мелодију и песму проверити“ (Рукописна заоставштина сестара Јанковић). Резултат таквог рада било је објављивање Народних игара II 1937. године и Народних игара III две године касније. Одмах затим, управа Етнографског музеја у Београду позвала је Љубицу да оснује Одсек народних игара и да води Одељење за музички фолклор, за које је већ пет година сестра Даница, као спољни сарадник, прикупљала и бележила народне мелодије. Љубица је понуду прихватила и на том послу остала наредних 11 година. Године 1947. Даница је постављена за хонорарног научног сарадника Етнографског института Српске академије наука, док ће Љубица 1963. године бити изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности. Паралелно са музејским радом Љубица је са Даницом наставила са обилажењем терена, сређивањем грађе и објављивањем наредних томова Народних игара. Народне игре ИВ објавиле су 1948. године, пети том 1949, шести том 1951, седми 1952. и осми 1964. године. Укупно су, у овој драгоценој збирци народног стваралаштва обухватиле више од 900 игара. Поред обимног рада на Народним играма, свакако њиховом животном делу, сестре Јанковић су објавиле и низ научних радова из своје области, док се Даница успешно бавила и преводилачким радом (превела неколико дела знаменитих енглеских и француских писаца). Сестре Јанковић су биле и чланови више страних и међународних стручних организација. Љубица и Даница су биле дописни чланови Међународног архива за игру у Паризу (пре Другог светског рата), касније Међународног саветодавног одбора за народну музику у Лондону и Националног комитета за народну уметност Сједињених Америчких Држава, док је Даница била и члан Енглеског друштва за народне игре. УВЕК ЗАЈЕДНО: Цео живот провеле су заједно у породичном дому у Београду, у некадашњој Подрињској улици број 2. Обе су дуго боловале и једна другој помагале (Даница је пуних тридесет година живот одржавала ињекцијама). Даница је умрла у суботу 18. априла 1960, три године касније мајка Драга, а Љубица у петак 3. маја 1974. године. Почивају у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Аутор: Зорица Јанковић, историчар и кустос Историјског музеја Србије Извор: Време

Prvo izdanje prve zbirke pesama Miodraga Pavlovića „87 pesama“ iz 1952, koja se uz Popinu „Koru“ smatra prekretnicom u posleratnoj srpskoj poeziji. Korice kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Kompletno. Retko u ponudi! Autor - osoba Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Naslov 87 pesama / Miodrag Pavlović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Omladina) Fizički opis 224 str. ; 18 cm Zbirka Savremena poezija (Broš.) Napomene Tiraž 2.000. Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama (1952) postala je manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Ona je donela promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kao izraz čoveka koji je doživeo strahote rata i dalje strepi od novih ratnih kataklizmi koje su se slutile, ova knjiga je donela nova raspoloženja i novo sagledavanje stvarnosti: unela je atmosferu usamljenosti, straha, očajanja; njeni dominantni motivi su rat i ratna stradanja, tamnice, bekstva, bombardovanja, leševi, prolaznost, smrt. Promovisala je racionalan intelektualni stil bez snažnih emocija i „mekog štimunga“; lirsko kazivanje odlikuje bogata asocijativnost, metaforičke slike, ediptičan jezik, gnomičan izraz, hermetična sintaksa, paradoks u sadržini i značenju. Izrazita misaonost, eruditnost i filozofska refleksija stalni su pratilac pevanja u ovoj knjizi pesama. U njoj ima teških i naturalističkih slika i sumorne atmosfere destrukcije ljudskih vrednosti. Ove pesme se odupiru zlu i haosu nadom i humanošću: prvi stihovi knjige glase: „Probudim se / nad krevetom bluja“; poslednji stih knjige poručuje - I čeznući za krilima, krenuti na put“. Ova knjiga prolazi put od beznađa do nade. Kompozicija knjige potpuno izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat. Sadrži ukupno 80 pesama raspoređenih u tri celine: I – Slobodni stihovi II – U prozi III – Rime Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama objavljena je 1952. godine. U njoj je još uvek čujan i saglediv odjek rata, razaranja, vremena sve prisutne nasilne smrti. Ali rat tu nema svoje mehaničke oznake, nema svoju klasičnu ikonografiju; on je nešto preteće, užasno, nevidljivo ali naslutivo, što stoji iza svih upola vidljivih nagoveštaja. Osećanje ugroženosti koje boji sve stihove ove knjige unekoliko je i šire od doživljaja rata: mi naslućujemo da iza njega stoji svest o svim oblicima represije, kojima je tako bogato bila prožeta prva polovina našeg veka i koji su kulminirali u ratnim danima. Nepravedno bi bilo reći da se ove pesme odigravaju isključivo u predelima loših snova; iza odlomaka mračnih događaja, u stihovima ove knjige stoje preteće senke stvarnih strahova kojima je obilovalo vreme koje nije tako daleko za nama. Naravno, ova poezija je daleko od prostog dočaravanja svakidašnjice i realnih događaja ali, mada ponekad izgleda da opisuje zbivanja sa površine neke druge realnosti, ona u svom emotivnom registru i u fundusu svojih slika donosi i odjeke onoga što se zaista dešavalo u svetu koji je okruživao pesnika. Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 – Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Poezija 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952. Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953. Oktave, Nolit, Beograd, 1957. Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963. 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963. Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969. Nova Skitija, izd. časopisa „Književnost“, Beograd, 1970. Hododarje, Nolit, Beograd, 1971. Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972. Zavetine, Rad, Beograd, 1976. Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977. Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979. 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje). Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979. Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982. Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982. Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985. Poezija, Prosveta, Beograd, 1986. Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987. Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989. Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989. Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje). Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989. On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989. Divno čudo, NIRO „Književne novine“, Beograd, 1989 (drugo izdanje). Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990. Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992. Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992. Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993. Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993. Međustepenik, KOV, Vršac, 1994. Ulazak u Kremonu, GNB „Žarko Zrenjanin“ i Zenit“, Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje). Bekstva po Srbiji i Sledstva, „Valjevska štamparija“, Valjevo, 1995. Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje). Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996. Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996. Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996. Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996. Proza Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956, 1982. Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995. Eseji Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958. Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964. Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972. Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974. Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (Nagrada „Đorđe Jovanović”) Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Nove slikarske godine Miće Popovića, „Merkur“, Apatin, 1979. Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića). Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984. Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985. Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986. Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada) Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987. Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989. Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990. Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993. Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Drame Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963. Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991. Putopisi Kina — oko na putu, izd. časopisa „Gradina“, Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje). Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991. Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997. Antologije Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975. Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964, 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje). Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969, 1979. Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje „Književne novine“, Beograd, 1989. Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989. Predgovori Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem) Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965. Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966. Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967. Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968. Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968. Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973. Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975. Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976. Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977. Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984. Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957. Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959. Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960. Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960. Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962. Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963. Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963. Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963. Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979. Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979. Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987. Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988. Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988. T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988. Knjige o poeziji Miodraga Pavlovića Radoman Kordić: Govor s dna, Vuk Karadžić, Beograd, 1976. Časlav Đorđević: Miodrag Pavlović pesnik humanističke etike, Svetlost, Kragujevac, 1974. Bogdan A. Popović: Epski rasponi Miodraga Pavlovića, Grafos, Beograd, 1985. Zlata Kocić: Rtanjska svetila, Prosveta, Niš, 1996. Časlav Đorđević: Pesnikovo svevideće oko, Prosveta, Beograd, 1997. Temati u časopisima posvećeni kritičko-teorijskom radu Miodraga Pavlovića Savremenik, br. 6, 1981. sa prilozima Ljiljane Šop, Nenada Ljubinkovića, Slavka Gordića, Predraga Protića i Mirka Magaraševića. Gradina, br. 5, 1988. Antropološka mislenica Miodraga Pavlovića sa prilozima Sretena Petrovića, Vladete Jerotića, Bojana Jovanovića, Dejana Ajdačića, Novaka Kilibarde i Časlava Đorđevića. Raskovnik, jesen–zima 1988. Uz 60-godišnjicu Miodraga Pavlovića, Narodno stvaralaštvo – tema i nadahnuće, sa prilozima Dragana Kočiševića, Ljubomira Simovića, Časlava Đorđevića, Zorana Gluščevića, Bogdana A. Popovića, Nenada Ljubinkovića, Snežane Samardžije, Ljubinka Radenkovića i Žarka Trebješanina. Braničevo, br. 1–2, 1990. Mitotvorstvo i mitorušilaštvo sa prilozima Radomana Kordića, Miroslava Lukića i Aleksandra M. Petrovića. Književnost, 5–6-7, 1992. sa prilozima Draška Ređepa, Pavla Zorića i Vojina Matića. KC (L)