ART in yugoslavia 1992 - 1995 PROJEKAT: FOND ZA OTVORENO DRUŠTVO CENTAR ZA SAVREMENU UMETNOST IZDAVAČ: PUBLISHER RADIO B92 BEOGRAD 1996 EDICIJA POGLED No. 1 Koncepcija: DEJAN SRETENOVIĆ Tekstovi i hronologija: DEJAN SRETENOVIĆ LIDIJA MERENIK ............................................................ BROŠ LATINIVCA FORMAT 26 x 21 cm UPOREDNI PREVOD NA ENGLESKI !! NEKORIŠĆENO

Privredno bogatstvo i industrijski razvitak Sovjetske Rusije Фјодор Јевдокимович Махин је три пута постајао генерал. Једном црвени, једном бели и званично генерал-лајтнант тек у партизанској Титовој армији за заслуге које се и данас држе у тајности. Fjodor Mahin Datum rođenja april 1882. Mesto rođenja Nikolajevsk na Amuru Rusko carstvo Datum smrti 2. jun 1945. (63 god.) Mesto smrti Beograd, SR Srbija Jugoslavija Profesija vojno lice Član KPJ od 1939. U toku NOB-a član Vrhovnog štaba NOV i POJ Služba Vojska Kraljevine Srbije NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija 1915 — 1918. 1941 — 1945. Čin general-lajtant Načelnik istorijskog odeljenja Generalštaba JA. Odlikovanja Partizanska spomenica 1941. Fjodor Jevdokimovič Mahin – Ataman (1882—1945), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-lajtnant Jugoslovenske armije. Četnici su sve do 1942. godine mislili da je pukovnik Mahin vođa partizana.[1] Biografija Rođen je aprila 1882. godine u mestu Nikolajevsk na Amuru u Sibiru. Iz porodice orenburških kozaka. Otac, Jevdokim Vasiljević Mahin, zbog uvrede višeg oficira ražalovan i preseljen u Sibir gde se Fjodor rodio. Posle pomilovanja oca, vratio se u okolinu Orenburga. U Rusiji je završio Vojnu kozačku školu i generalštabnu akademiju. U Prvom svetskom ratu stupio je sa činom generalštabnog majora ruske carske vojske u Srpsku dobrovoljačku diviziju i s njom se, nakon borbi u Dobrudži, prebacio na Solunski front. Tokom rata unapređen u čin generalštabnog pukovnika. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta. Za vreme građanskog rata u Rusiji bio je član partije esera, i pripadao belima. Posle poraza belih, preko Sibira i Japana odlazi u Francusku. Godine 1923. došao je u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, gde je radio kao publicista i pisao je o Sovjetskom Savezu. Kao vojni istoričar i dobar poznavalac ratne veštine na operativnom i strategijskom nivou bio je priznat i popularan u Kraljevini Jugoslaviji.[2] Bio je simpatizer Komunističke partije Jugoslavije, a 1939. godine je postao i njen član. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Radio je u propagandnom odeljenju Vrhovnog štaba NOV i POJ. U Narodno oslobodilačkoj vojsci, radio je na pisanju izveštaja ko je ko na jugoslovenskom ratištu, analizirao svetska ratišta, propagirao je NOV Jugoslavije. Zaslugama za razvoj i popularizaciju Narodno oslobodilačkog pokreta, dva puta posle rata unapređen u činove general majora i general lajtanta. Po završetku rata bio je prvi načelnik Istorijskog odeljenja Generalštaba Jugoslovenske armije. Po povratku iz `matuške Rusije` (tada SSSR-a), preminuo je 2. juna 1945. godine u Beogradu.[2] Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine. edicija SAVREMENA KNJIGA `BELI MEDVED` Beograd 1940 džepni format retko u ponudi na početku nekoliko str. podvučen tekst MAJ.21/10

Mil. K. Nikolić Rasinski austrougarski logor za Srbe 1914−1918 ILI KRVAVI LISTOVI IZ ZIVOTA SRBA U LAGERU. Novi Sad 1919 godina Knjižarnica Sv.F.Ognjanovica. Nežider je bio jedan od mnogih logora u prvom svetskom ratu na teritoriji crne monarhije. Posveta autora Petru Krstonošiću 104 stranice koje su odvojene od korica KRSTONOŠIĆ Petar – glumac, reditelj, pozorišni upravnik, dramski pisac i prevodilac (Velika Kikinda, 9. VI 1871 – Beograd, 16. II 1963). U rodnom gradu je izučio za trgovačkog pomoćnika i jedno vreme je radio u trgovini; zatim je stupio u putujuće pozorište Đorđa Jovanovića, pa u družine Đ. Peleša, P. Ćirića, M. Lazića Strica i Đ. Protića. Član SNP je bio u sezoni 1899/1900. i ponovo 1902. U međuvremenu je u dva maha osnivao sopstveno putujuće pozorište koje je davalo predstave po Srbiji i Vojvodini. Od 1905. je bio upravnik štamparije „Branik“, a od 1906. nominalni urednik Zmajevog lista „Starmali“. Iako nije imao urođenog glumačkog dara, rado je priman u najbolja putujuća pozorišta zbog ozbiljnosti, inteligencije i snalaženja u svim pozorišnim poslovima. Naročito je bio cenjen kao organizator u SNP posle Prvog svetskog rata, kada je u njemu radio kao glumac, reditelj i upravnik od 1921. do 1923. (izgleda da od rukovodećih poslova nije ni stizao da režira). Bavio se i novinarstvom prilozima u „Malom žurnalu“ (1901), „Braniku“ i „Zastavi“ (1905), a potom i u „Starmalom“. Napisao je dva nekada veoma popularna komada koji su igrani i u SNP: Krajiškinja (1896. i 1932) i Uskočnica (1928). SNP je izvelo i tri njegova prevoda: Ženidba na probu Karolja Gerea (1899), Mali ljudi Karla Karlvajsa (1900) i Rakija Geze Gardonjija (1907).

Prohrom Tanjiraca - Fi 500 ! Sa Nogicama ( Talandara ) Tanjiraca je velicine precnika 50cm, napravljena od 2mm debljine prohromskog lima otpornog na toplotu! Nogice su velicine 33 cm, Montazne su i nasrafuju se u matice zavarene na tanjiraci. Idealna je za spremanje Mesa, Riba, Pomfrita itd... RADIM PO NARUDZBINI RAZNE MODELE SKARA I RESETKA! RADIM PO NARUDZBINI I OD PROHROMA RAZNE MODELE SKARA I RESETKA! Za Sve Informacije Pozvati.

Split 1919 mislim da je ilustraciju na koricama radio Marino Tartalja Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu« [2]. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Biografija Uredi Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[3] i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[3] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[4] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[5] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[3] Gvido Tartalja painting.JPG Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[7] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[8] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[3] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [9]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[10] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Uredi Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. COBISS.SR 124185095 Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. COBISS.SR 46760967 Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 58675719 Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 209853703 Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. COBISS.SR 49830919 Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. COBISS.SR 96408332 Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. COBISS.SR 51775239 Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. COBISS.SR 14333959 Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. COBISS.SR 189612300 Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. COBISS.SR 93264647 Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. COBISS.SR 53957639, II izd. 1937. COBISS.SR 205116167 Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. COBISS.SR 7588871; II izd. 1934; III izd. 1937. COBISS.SR 14463495 Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. COBISS.SR 203948807 Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. COBISS.SR 26465039 Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. COBISS.SR 95543808 Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. COBISS.SR 51773959 Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. COBISS.SR 78388231 Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46804999 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46720263 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46761735 Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. COBISS.SR 6040641 Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 28864519 Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 26465551 Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. COBISS.SR 46762503 Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. COBISS.SR 134787079 Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. COBISS.SR 42353671 Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. COBISS.SR 63738887 U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. COBISS.SR 88558855 Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. COBISS.SR 88725511 Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. COBISS.SR 93876487 Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. COBISS.SR 131941383 Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. COBISS.SR 94124295 Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. COBISS.SR 256143367 Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. COBISS.SR 100682503 Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968.[3] COBISS.SR 83800071 Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. COBISS.SR 112710407 Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. COBISS.SR 512058029 Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. COBISS.SR 512244134 Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. COBISS.SR 15604231 Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. COBISS.SR 119974663 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 74871052 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 16621575 Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. COBISS.SR 122021127 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. COBISS.SR 41955591 Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. COBISS.SR 17260551 Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. COBISS.SR 45471495 S one strane duge, izd. „Nolit“ - „Prosveta“ - „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. COBISS.SR 45364487 Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. COBISS.SR 18538759 Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. COBISS.SR 18864647 Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. COBISS.SR 46351623 Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. COBISS.SR 26218759 S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. COBISS.SR 10764807 Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. COBISS.SR 2461186 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. COBISS.SR 997894 Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. COBISS.SR 3959052 Vesela zoologija, 1 - 6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. COBISS.SR 173677831 Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. COBISS.SR 136971020 Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. COBISS.SR 186302476 Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. COBISS.SR 199421196 Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. COBISS.SR 201973260 Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. COBISS.SR 214447884 Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. COBISS.SR 214066956 avangarda međuratna knjizevnost srpska poezija

Skara 70 x 40 ! Deblji lim! (Sa ugradnim nogicama ) Okvir rostilja je napravljen od debljeg dekapiranog lima otpornog na toplotu. Resetka je napravljena od firiketa i na sarkama je postavljena.okvir rostilja je ofarban vatrostalnom bojom!Ugradne nogice su visine 80 cm, Tako da rostilj bude u visini od 90 cm sa nogicama! Dimenzije rostilja: 70 x 40 ( 70 cm x 40 cm ) Visina 20 cm dubina 10 cm stitnik je visine 10 cm visina nogica 80 cm Radim po narudzbini razne modele skara i resetka! radim po narudzbini i od prohroma razne modele skara i resetka! Za Sve Informacije Pozvati.

retko! 1923 naslovni list ilustrovao Marino Tartalja Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu« [2]. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Biografija Uredi Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[3] i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[3] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[4] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[5] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[3] Gvido Tartalja painting.JPG Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[7] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[8] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[3] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [9]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[10] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Uredi Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. COBISS.SR 124185095 Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. COBISS.SR 46760967 Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 58675719 Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. COBISS.SR 209853703 Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. COBISS.SR 49830919 Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. COBISS.SR 96408332 Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. COBISS.SR 51775239 Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. COBISS.SR 14333959 Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. COBISS.SR 189612300 Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. COBISS.SR 93264647 Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. COBISS.SR 53957639, II izd. 1937. COBISS.SR 205116167 Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. COBISS.SR 7588871; II izd. 1934; III izd. 1937. COBISS.SR 14463495 Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. COBISS.SR 203948807 Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. COBISS.SR 26465039 Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. COBISS.SR 95543808 Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. COBISS.SR 51773959 Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. COBISS.SR 78388231 Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46804999 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46720263 Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. COBISS.SR 46761735 Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. COBISS.SR 6040641 Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 28864519 Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. COBISS.SR 26465551 Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. COBISS.SR 46762503 Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. COBISS.SR 134787079 Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. COBISS.SR 42353671 Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. COBISS.SR 63738887 U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. COBISS.SR 88558855 Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. COBISS.SR 88725511 Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. COBISS.SR 93876487 Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. COBISS.SR 131941383 Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. COBISS.SR 94124295 Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. COBISS.SR 256143367 Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. COBISS.SR 100682503 Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968.[3] COBISS.SR 83800071 Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. COBISS.SR 112710407 Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. COBISS.SR 512058029 Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. COBISS.SR 512244134 Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. COBISS.SR 15604231 Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. COBISS.SR 119974663 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 74871052 I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. COBISS.SR 16621575 Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Сарајево, 1976. COBISS.SR 122021127 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. COBISS.SR 41955591 Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. COBISS.SR 17260551 Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. COBISS.SR 45471495 S one strane duge, izd. „Nolit“ - „Prosveta“ - „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. COBISS.SR 45364487 Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. COBISS.SR 18538759 Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. COBISS.SR 18864647 Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. COBISS.SR 46351623 Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. COBISS.SR 26218759 S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. COBISS.SR 10764807 Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. COBISS.SR 2461186 Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. COBISS.SR 997894 Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. COBISS.SR 3959052 Vesela zoologija, 1 - 6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. COBISS.SR 173677831 Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. COBISS.SR 136971020 Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. COBISS.SR 186302476 Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. COBISS.SR 199421196 Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. COBISS.SR 201973260 Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. COBISS.SR 214447884 Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. COBISS.SR 214066956 avangarda srpska poezija književnost između dva rata

Snaga 500 W Kapacitet posude 0.5 l, 1.5 l Brzine 2 + Pulsna snaga Funkcije Ostale karakteristike Svi delovi perivi u sudomašini Za svaku kuhinju, kompaktan i lagan Dve posude za seckanje i mlevenje Blender će raditi samo ukoliko su svi delovi skladno postavljeni, opasnost od povreda ne postoji Boja Crna Vaše ime Komentar Ocena: Unesite kod sa slike Pošalji

Remington trimer za bradu, MB050, Durablade Ovaj trimer američkog proizvođača Remington služi za šišanje, brijanje i oblikovanje brade bilo koje dužine. Karakteristike i dodaci: Uređaj je potpuno vodootporan. Poseduje dvostruki nožić koji nije potrebno menjati i ergonomski dizajn sa neklizajućom drškom. Puni se oko 4 sata i može raditi do 60 minuta. Uz komplet se dobijaju nastavci od 1mm, 2mm, 4mm, 6mm i USB kabl za punjenje.

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

Notr Dame u Parizu Viktor Igo kompletno delo dvotomno izdanje u jednoj knjizi Pariz, 1482. U zasvođenim kulama Notr Dama mračne strasti proganjaju izmučenog sveštenika Frola, čija skrivena ljubav prema mladoj Esmeraldi kvari pobožnu dušu zabranjenim kajanjem. A u senci zvonika, slomljena figura Kvazimoda gleda kako se ljubav pretvara u mržnju dok se sudbina Notr Dama uvlači u priču o požudi i osveti. Nadaleko poznat kao jedan od najuticajnijih pisaca svih vremena, Viktor Igo (1802-1885) bio je vodeći autor pokreta romantične književnosti, stvarajući izuzetnu raznolikost žanrova koji su definisali umetnički preokret u 19. veku, uključujući nacionalni francuski ep Legenda vekova i dramska pripovetka Les Miserables. Sa Notre-Dame de Paris, Hugo prikazuje živu, intenzivnu atmosferu Pariza iz 15. veka, viziju koja je izazvala ponovno oživljavanje gotičke ere, čineći katedralu Notr Dam globalnom arhitektonskom ikonom i utirući put očuvanju kulturnog nasleđa. Viktor Igo je prvobitno pristao da napiše Notre-Dame de Paris 1828. Zbog drugih Igovih književnih projekata, roman je pao na drugu stranu sve do 1830. Primarna tema romana je vrednost gotičke arhitekture, koja je bila zanemarena i često uništeni da bi se zamenili novim zgradama ili narušeni zamenom delova zgrada u novijem stilu. Na primer, srednjovekovne vitražne ploče Notre-Dame de Paris zamenjene su belim staklom kako bi se u crkvu pustilo više svetlosti.[3] Nekoliko godina ranije, Hugo je već objavio rad pod naslovom Guerre auk Demolisseurs (Rat [objavljen] Demolishers) sa posebnim ciljem da spase srednjovekovnu arhitekturu Pariza.[4] Dogovor sa njegovim prvobitnim izdavačem Goselinom bio je da knjiga bude završena iste godine, ali je Hugo stalno odlagao zbog zahteva drugih projekata. U leto 1830. Goselin je zahtevao da Hugo završi knjigu do februara 1831. Počevši od septembra 1830, Hugo je posle toga radio bez prestanka na projektu. Legenda kaže da se Hugo zaključao u svoju sobu, oslobodio se odeće da bi napisao roman na vreme, a ideja je bila da ne može da izađe napolje bez odeće. Međutim, valjanost istinitosti priče je vremenom potamnila Leipzig 1884. manji format tvrde korice, zlatotisak 332 str. nemačka gotika odlično očuvana neznatno krznute korice exlibris DEUTSCH.10

Ivan Mažuranić ekstra retko inostrano izdanje Наслов Смрт Смаил-Аге Ченгијића / Иван Мажуранић ; уредио и предговор написао Љубо Перковић Врста грађе поезија Језик српски Година 1918 Издавање и производња Женева : Библиотека југословенске књижевности, 1918 Физички опис 58, II стр., [1] лист са сликом аутора ; 23 cm Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Biografija[uredi] Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Slušao je u Mađarskoj filozofiju, pa se 1836. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[2] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[3], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorka kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[4], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[5]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[6], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[7] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[8] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.[9]

Neupotrebljavan blender Blender VOX NB 902 Nutrition Blender NB902 – Inovativni sistem blendiranja: Power: 900W Koristeći visoko efikasna sečiva, na preko 23500 obrtaja u minutu, Vaš Nutrition blender NB-902 razbija ćelijske zidove vlaknastih biljnih namirnica, oslobađajući iz njih važne vitamine, enzime i minerale. Istovremeno, dolazi do usitnjavanja korisnih vlakana, pulpe, semenja i kore do svilene tektsture, čime Vašem telu daje hranu u obliku lakom za varenje i apsoprciju. Kapacitet velike posude: 700ml Kapacitet srednjih posuda: 600ml Kapacitet male posude: 350ml Ostalo: Komplet: dva krstasta sečiva, jedna velika, dve srednje i mala posuda, običan poklopac, poklopac sa ručkom, prsten za zatvaranje, neklizajuće nožice, zaštita od pregrevanja motora, ciklon dejstvo, drobi, melje, secka, potpuno razgrađivanje hrane Easy storage Nutrition blender NB902 je lagan i kompaktan za svaku kuhinju Jednostavno čišćenje Svi delovi su perivi u mašini za sudove System safety Nutrition blender NB902 će raditi samo ukoliko su svi delovi skladno postavljeni, opasnost od povreda ne postoji Dimenzije aparata (V/Š/D) 19 x 14 x 14 cm Dimenzije spakovanog aparata (V/Š/D) 41cm x 35.5 x 20.5 cm Bruto težina 4kg Neto težina 3kg

Bitka za Beograd Plakat u izdanju Gradskog komiteta za urbanizam i zastitu zivotne sredine Grada Beograd, 1984. Dimenzije 96x67cm. Stanje kao na slikama. EKSTREMNO RETKO, PRVO IZDANJE PLAKATA! Poznati Petričićev plakat Bitka za Beograd, koji je nastao 1983. kao rezultat njegove saradnje sa Duškom Radovićem, sa jedne, i Gradskog zavoda za zaštitu životne sredine, s druge strane. Zgusnut, i iznad svega, duhovit vizuelni pristup promociji prestonice kroz borbu za njen lepši izgled, možda se najbolje iščitava na ovom plakatu. U vreme kad je nastao, dešavale su se česte vojne i slične vežbe u kojima su „plavi“ bili neprijatelji a „crveni“ naši, pa je autor tu podelu iskoristio za osnovnu ideju plakata. Plavi se napinju iz sve snage da prljaju i uništavaju Beograd, a crveni ga svesrdno brane. Na jednom mestu, Petričić je čak iskoristio i lik tadašnjeg gradonačelnika Beograda, Bogdana Bogdanovića koga su plavi kidnapovali i beže sa njim u čamcu niz mutnu Savu. Glavna Petričićeva ideja je bila zapravo da nacrta onaj prepoznatljivi i najčešće korišćen motiv Beograda – pogled sa zemunske, odnosno novobeogradske strane i da mu doda malo događanja. Evo šta nam tim povodom piše autor: Posle moje prošlogodisnje izložbe u Muzeju primenjene umetnosti na kojoj je između ostalih eksponata bio izložen i plakat Bitka za Beograd, nekoliko posetilaca me je pitalo gde može da se nabavi štampani otisak plakata. Budući da mi se to nekoliko puta dogodilo i u Torontu, palo mi je na pamet da se angažujem oko ponovnog štampanja ovog plakata. Beogradski izlog je mesto pored koga često prolazim boraveći u Beogradu, pa se nisam mnogo dvoumio oko odluke kome ponuditi taj posao. Ljudi iz Beoizloga bili su, naravno, inventivni i ponudili da se od plakata napravi kompletan set proizvoda i tako je brzo došlo do dogovora…. Osećam veliko zadovoljstvo što će plakat posle toliko godina ponovo biti ponuđen beograđanima, ovoga puta u raznim formama. Dušan Petričić je diplomirao na Grafičkom odseku beogradske Akademije za primenjene umetnosti 1969. u klasi profesora Bogdana Kršića. Poslednjih nekoliko decenija je, kao politički karikaturista, prisutan na stranicama najznačajnijih jugoslovenskih novina i časopisa. Od 1969. do 1993. radio je kao karikaturista u beogradskim “Večernjim novostim”, a od 1993. redovno sarađuje sa nekoliko vodećih severnoameričkih novina: The New York Times, The Wall Street Journal, The Toronto Star, Scientific American… Od januara 2009. postaje stalni saradnik “Politike”. Kao koautor ili ilustrator kreirao je preko 30 knjiga za decu koje su objavljene na prostorima bivše Jugoslavije ili Severne Amerike. Za knjige i političku karikaturu dobio je bezbroj nagrada širom sveta: Beograd, Montreal, Tokio, Budimpešta, Amsterdam, Lajpcig, Moskva, Ankara, Njujork, Toronto, Skopje… Bio je profesor opreme knjige i ilustracije na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti i profesor animacije i ilustracije na Sheridan College, Oakville, Canada.

Jasper Rootham - Miss Fire The Chronicle of a British Mission to Mihailovich 1943-1944. Chatto and Windus, London, 1946. Tvrd povez, nedostaje deo rikne (slike), 224 strane, karta u prilogu. EKSTREMNO RETKO PRVO IZDANJE PRVE KNJIGE KOJA JE SVEDOCILA O RAVNOGORCIMA! Maja 1943. godine pukovnik Rootham sa još dva operativca SOE spušta se padobranom u Severoistočnu Srbiju kao pomoć generalu Draži Mihailoviću radi jačanja četničkog pokreta. Autentično svedočanstvo o dešavanjima i akcijama u tom periodu, pisano samo godinu dana od završetka Drugog svetskog rata, predstavlja izuzetan istorijski dokument o organizaciji i aktivnostima četničkog pokreta generala Draže Mihailovića. Ko je Džasper Rutam? Iako se njegovo ime i delo „Pucanj u prazno” ne mogu više zaobići kada je u pitanju novija srpska istorija, o njegovom životu, sa izuzetkom 372 dana , tokom 1943. i 1944. godine, tokom boravka u britanskoj vojnoj misiji u Srbiji, pri štabovima Ravnogorskog pokreta, gotovo ništa se ne zna. U Velikoj Britaniji on je skoro potpuno zaboravljena ličnost, mada je u pitanju nekadašnji sekretar u Čerbelenovom i Čerčilovom kabinetu, oficir, bankar, poliglota, muzičar, pisac-pesnik. Резултат слика за jasper rootham BIO VRSNI MUZIČAR: Kiril Rutem, Džasperov otac Rođen je 21. novembra 1910. godine u Kembridžu u Velikoj Britaniji. Bio je jedino dete u porodici Kirila Rutema, a njegov deda Danijel Vilberfors Rutam bio je poznati dirigent i pojanista. Otac mu jed takođe bio poznati muzičar i kompozirtor sa sedištem u Sent Džonsovom koledžu Kembridž. Njegova majka Rosamond Margaret Rutam (Lukas) bila je, aktivistkinja anagažovana na ostvarivanju različitih društvenih pitanja i problema. Džasper je prvo studirao u školi Tonbridž, a potom je prešao na Kembridž, gde je upoznao Enochom Pauelom sa kojim je stvorio doživotno prijateljstvo. (Pauel je držao oproštajni govor na Rutamovoj sahrani u Vimbornu 1990. godine). Dok je studirao u Sent Džonsovom koledžu bavio se uspešno sportom (St John’s Rugbi Club) i muzikom (svirajući violončelo u muzičkom društvu Kembridž Juniversiti pod dirigentskom palicom svog oca Kirila Rutama. Rut je započeo svoj radni vek kao državni službenik, na početku Drugog svetskog rata radio je u kancelariji premijera Nevila Čembrlena, gde je često prevodio sa francuskog i nemačkog jezika, i često bio uključen u u pregovore sa francuskom i nemačkom vladom. Nakon ostavke Čemberlena u maju 1940. godine, Rut je radio za komesara Čemberlaina i za premijera Vinstona Čerčila. Zbog želje da aktivno učestvuje u ratnim operacijama podneo je ostavku na državnu službu 1941. godine kako bi se pridružio izvršnom rukovodiocu specijalnih operacija. Specijalističku obuku obavio je je u Kairu, gde je postao komandos-padobranac. Dok je bio u Kairu, naučio je ruski jezik i potpuno tečno ga govorio, a tu je najverovatnije savladao i osnovna znanja iz srpskog jezika. Po završetku obuke poslat je u istočnu Srbiju, sa malim timom britanskih vojnika u sklopu misije “dvojice majora Grinvud – Rutaam. Svi pripadnici ove misije na tlo Srbije iskočili su iz ratnih aviona, uz pomoć padobrama u vrlo rizičnim okolnosti (u noćnim uslovima, na brdovitom i kamenitom terenu punom šumskog rastinja). Njihov zadatak je bio podrška srpskoj vojsci pod komandom generala Mihailovića u borbi protiv nemačke vojske i organizacija sabotaža i diverzija. Međutim, politika britanske vlade se kasnije promenila, a podrška Velike Britanije prešla je iz Mihailovića na pokret komunistički nastrojenih partizana pod komandom Josipa Broza Tita. Rutam je 1945. godine poslat u novu vojnu misiju – u Berlin gde je učestvovao u pregovorima sa sovjetskom vojskom u periodu do Potstdamske konferencije. Na kraju Drugog svetskog rata 1945. godine Rutam se oženio sa Joan McClelland koji je bila balerina u Baletu Rambertom (kasnije postao Rambert Dance Compani). Godine 1947. dobili su sina John Daniel („Dan“) Rootham, a 1951. godine kćerku Katarinu Virdžiniju („Tutu“) Draža Mihailović i pukovnik Robert Mekdauel SAVEZNICI: Draža Mihailović i pukovnik Mekdauel Rutam. Pošto je napustio oružane snage, Rutam je postao bankarski službenik. Tokom svoje karijere u Bank of England, Rutam je bio anžovan na poslovima medjunarodne bankarske saradnje i medjunarodnog poravnanja u Bazelu. Prema autobiografskim zapisima, objavljenim u njegovim romanima, 1968. godine Rutam je napustio Banku Engleske i uhlebljenje našao u Londonskoj trgovačkoj banci “Lazard Brothers” Tokom svog bankarskog radnog veka, Rutam nije odustajao od pisanja. Posle „Pucnja u prazno” obajavio je još dva romana „Demi-Paradise“ i „Cupid and the Villov Vood“. Objavio je nekoliko zbirki poezije, a bio je i odličan poznavalac i ljubitelj muzike. Radio je na aranžiranju, promociji i objavljivanju muzičkih ostvarenja svoga oca Sirila Rutama. Od 1960. godine pa sve do njegove smrti 1990. godine Džasper Rutam je bio neumoran u promociji očevog muzičkog stvaralaštva , a ta muzička dela i dan-danas se objavljuju na jutjub kanalima i na pojedinim radio stanicama. “Pucanj u prazno” je, ipak, njegovo najznačajnije, životno delo. Knjiga Džaspera Rutama je najstarije datirana memoarsko delo o Ravnogorskom pokretu iz pera nekog od aktera dogadjaja. Objavljena je u Londonu 1946. godine. To je prema rečima istoričara dr Bojana Dimitrijevića, koji je pripremio “ Pucanj u prazno” za objavljivanje na srpskom jeziku, i razlog njene velike autentičnosti i značaja s aspekta rasprava o kontraverzama u vezi Ravnogorskog pokreta. Rutam nije čekao objavljivanje drugih dokumenata, memoara komadanata i političara, niti “friziranje” i predstavljanje istorijskih činjenica u režiji pobednika. Svoje zapise objavio je odmah posle završetka rata, ne osvrćući se na činjenice, da se neke ličnosti brišu iz istorije, a dogadjaji prekrajaju iz ideoloških i drugih razloga. Rutam je hrabro, iskreno i bez političkih predrasuda objavio svoja sećanja u kojima ima dosta moralnih dilema. Zato se verodstojnost njegov kazivanja ne dovodi u pitanje. On dokazuje da je majstor pisane reči, da uz nesporono široko opšte obrazovanje ima izuzetnu moć opažanja i zaključivanja. Dokazuje da nije samo uspešan oficir i komandos, već i politički pismena ličnost. Džasper Rutam prvi javno objavljuje da je gradjanski rat na prostoru bivše Jugoslavije posledica ne samo nacionalnih, ideoloških, već i verskih razlika. Džasper Rutam se pokazao kao vrhunski analitičar sa viskim stepenom medijske pismenosti. MISIJA: Pukovnik Sajc i kapetan Mensfild sa četnicima 1943. Odmah pošto je stigao u Srbiju on je zauzeo politički neutralan stav u odnosu na jugoslovneske podele. To mu pomaže da opaža i bez predrasuda opisuje jedinice pod komandom generala Draže Miahilovića. On prvo zakjljučuje da Mihailivićev štab nije statičan, ali i da nije operativan. Kritikuje nivo nizak decentralizacije i činjenicu da su svi komandanti direktno vezani za generala Mihailovića. Kritikuje i nizak nivo vojničke obuke kod oficira na terenu, nedostatak predstave o modernom ratu i razmerama njegovog vođenja. Konstatuje i druge detalje o slabom naružanju, oblačenju, nedostatku redovne vojne obuke jedinica…Od njega saznajemo da ima ima mnogo vojnika, koji nose tradicionalne sandale sa vrhom na gore okrenutim (opanke), da ima mnogo i bosih. Vidi se da su oskudica i prilagođavanje životu sa minimalnim potrebštinama srpska realnost i svakodnevnica, konstatovao je. Poznavanje srpskog jezika pomaže mu da shvati mentalitet srpskog seljaka i običnog malog čiveka, koji veruje u prijateljstvo sa Velikom Britanijom. Srbi zbog toga očekuju da stigne oružje kao pomoć. Nadaju se savezničkoj invaziji na Balkanu! Džasper Rutam shvata suštinu srpskog pravoslavlja i zato duboko žali i protestvuje što su saveznici, odnosno Amerikanci sa 500 aviona 15. aprila 1944. Godine bombardovali Beograd, srpsku prestonicu koja je već toliko teško propatila. Rutam se čudi kako da savezničke snage, koje u svojim štabovima imaju savetnike koji poznaju običaje Pravoslavne crkve, mogu da donesu odluku da bombarduju napaćeni pravoslavni grad i narod baš na Uskršnju nedelju. Džasper Rutam zapaža da je tri godine ranije na pravoslavni praznik Cveti nemačka aviacija razorila Beograd. Rutam u tom trenutku nije znao da u nemačkom bombardovanju stradalo manje Beogradjana, nego u trodnevnom svazničkom bombardovanju za vrememe Usršnje nedelje 1944. godine, kada su uništene pijace, više bolnica, porodilište, domovi u kojima su bila smeštena ratna siročad i zbeglice. Bio je to krvavi Uskrs u kojem je porušeno 687 zgrada i ubijeno više hiljada civila. Pravi broj nikada nije utvrđen , komunistički orjentisani istoričari koji na ovo bobmardovanje gledaju blagonaklono, pominju dve hiljade pogunulih građana. Ima istoričaraa i novinara koji tvrde da ta brojka deset puta veća. Džasper Rutam čak uočava razlike između srpskog i vlaškog stanovništa. Posebno opisuje političku lojalnost prema Britaniji i saveznicima lokalnog srpskog stanovništa. On ističe da je obišao tridestak sela i tri četiri manja grada i imao bezbroj samostalnih susreta sa narodom. Posebno napominje da je imao potpunu slobodu da istražuje i raspituje se šta ljudi misle. Rutam beleži da je samo u dva slučaja sreo dva čoveka “koji su bili strogo kritični prema Mihajiloviću, njegovoj politici i njegovom pokretu”. Prema njegovim rečima najdublja i najraširenija je lojanost prema kraljevskoj dinastiji Karađorđevića. Mihailović je imao status heroja iz naroda. Džsper kaže da je za narod Mihailović bio čiča Draža, nesumljivi vođa, koji zbog brige o narodnim interesima naredio da se bore samo u slučaju potrebe. Džasper Rutam kritijuje četničku neaktivnost i objektivno opisuje slabosti Ravnogorskog pokreta. To kod nekih čitalaca i tumača istorije izaziva pogrešan utisak da je Rutam, zbog kasnije promene britanskog stave prema Draži Mihailoviću, naklonjen partizanskom pokretu. Takav zakqučak je apsolutno neosnovan jer, Rutam objašnjava da se na terenu u Srbiji uverio u nemogućnost epskih podviga i herojskih akcija. On istovremeno daje delimično opravdanje kritikovane ravnogorske neaktivnosti. Upozorva na stalne i velike nemačke napore da iskorene Mihailovićevu organizaciju, putem preventivnih vojnih akcija, ali i stalnih hapšenja, streljanja i slanja u logore Mihailovićevih sledbenika. Suđenje Draži STRELJAN PO KRATKOM POSTUPKU: Draža tokom suđenja Drugi faktor koji je, po Rutamovom mišljenju, uticao na relativnu neaktivnost prema Nemcima, bila je njihova ratna politika prema kojoj su svaku i najmanju agresivnost uperenu prema svojim snagama kažnjavali krvavim odmazdama i ubijanjem nedužnog stanovništa. Rutam kaže, da je za takve surove represalije, kao što je streljane civila za jednog nemačkog ubijenog vojnika, prvi put čuo u Jugoslaviji. Kada su Nemci posle jedne oružane akcije četnika i članova Rutamove vojne misije ubili dva nemačka vojnika na Dunavu i privremeno obustavili rečni saobraćaj na ovoj reci, Nemci su za odmazdu ubili 150 Srba u logoru na Banjici, sam Rutam se našao u velikoj moralnoj dilemi: da li je pomenuti napad vredilo toliko ljudskih života? Rutam se na jednom mestu, u svojim memoarskim zapsima pita: “Kako je bilo moguće optuživati Mihailovićev pokret otpora za neaktivnost, kada je upravo to sugerisano pokretima otpora u Francuskoj, Poljskoj, Belgiji, Holandiji ili Norveškoj, dok se ne pojave savezničke snage u njihovim krajevima“? Rutem vrlo upečatljivo opisuje i dogadjaj koji potvrđuje njegov zaključak da Mihailovićev Ravngorski pokret nije sarađivao sa okupacionim snagama. Sve je počelo, kada se četnički kapetan Skakić sa svojim ravnogorcima oružano sukobio sa nemačkim vojnicima. Rutam dalje piše: KOMANDAT OTADŽBINSKE VOJSKE NA SUĐENJU: Za proces Draži vladalo je ogromno intersovanje “Nakon toga, nemački komandant je pisao kapetanu Skakiću, pitajući ga zašto je izvršio napad. Skakić je,plašeći ci se da će Nemci kao meru represije spaliti seluo Urovicu, pismeno odgovorio da nije on izvršio napad. Nešto kasnije Petrović je saznao za to i naredio Velji da strelja Skakića zbog saradnje sa neprijateljem. Velja je izvršio naređenje. Skakić se poneo veoma hrabro i dostojanstveno, čitajući svoju presudu streljačkom stroju i umirući sa rečima Živela Jugoslavija”! Isorijski izvori potvrđuju ovu priču o streljanju Skakića, obelodanjujući da je isto odobrio Draža Mihailović. Skakićevo ime bilo je Nikola i bio oficir pod komandom majora Velimira Piletića, komandanta Krajinskog korpusa u sastavu Štaba istočne Srbije. I pukovnik Jevrem Ješić-Ješa, klasni drug sa Vojne akademije generala Miahilovića, streljan je 1944. godine zbog potpisivanja sporazuma sa nemačkim komandantima. Ješića je u porobljenom Beogradu zavrbovao Gestapo i 1943. godine poslao u Mihailovićeve redove. To je utvrdio Preki vojni sud pri Prvom ravnogorskom korpusu, pod komandom majora Predraga Rakovića, koji je izrekao smrtnu presudu Ješiću zbog potpisivanja kolaboracije sa Nemcima. Rutam, koji je imao potpunu slobodu kretanja i mogućnost da proveri raspoloženje naroda, što nije bio slučaj sa njegovim kolegama iz misija pri partizanskim štabovima, na više mesta naglašava da nigde i nikada nije primetio nikakve znakove kolaboracije Ravnogorskog pokreta sa okupatorom. Naprotiv, okupotori i njihovi saradnici tretirali su četnike kao osvedočene neprijatelje. Rutamova knjiga je snažno rušila od komunista forsiranu lažnu optužbu da su Mihailovićevi vojnici i pokret bili saradnici okupatora. To je po mišljenju dr Bojana Dimitrijevića bio glavni razlog što ova, po Ravnogorski pokret kritički nastrojena knjiga, nije objavljivana u nekadašnjoj Jugoslaviji. U Srbiji je pvi put prevedena i objavljena tek 2004. godine. Zbog nemačkih progona i represija, prema Rutamovim zapažanjima, sabotaže saobraćaja na železnici i Dunavu, zatim privredna i ekonomska sabotaža, prvenstveno u Srbiji, kao i špijunaža i propaganda u korist saveznika bile su osnove delovanja Ravnogorskog pokreta. Postojanje Mihailovićeve organizacije, njegov način gerilskog rata i strah od opšteg ustanka u srpskim zemljama primorao je okupatore da drže znatne vojne i policijske snage u Srbiji, gde je Ravnogorski pokret bio najjači. Na taj način ovaj Pokret, prema Rutamovoj analizi, vezao je veliki broj okupatorskih vojnika koje bi u drugačijim okolnostima nemačka komanda mogla da upotebi na drugim ratištima. Rutam beprekorno uočava svu kompleksnost ratnih zbivanja na prostoru Jugoslavije i posebno Srbije, ali i različitosti između raznih britanskih službi koje su kreirale i vodile politiku prema Jugoslaviji. On iskazuje i visok stepen medijske pismenosti. Shvata da promena u izveštavanju o događajima na Balkanu od Radio Londona, predstavlja najavu i promene britanske politike premaa Mihailoivćevom pokretu. Rutama posebno pogađaju laži i smišljene dezinformacije britanskih medija. On posebno pojašnjava dogadjaje oko oslobođenja Višegrada u jesen 1943. godine (dogadjaj koji istoričari nazivaju ofanzivom Jugoslovenske vojske u Otadžbini u istočnoj Bosni 1943. godine). Džasper Rutam je zapisao da je ta operacija preduzeta u oktobru i da su osvajanju Višegrada učestvovali i general Amstrong, potpukovnik Hadson i major Džek. Tom prilikom je raznet most na pruzi Užice – Višegrad, kao i nekoliko tunela. Rutam konstatuje da je ravnogorsko zauzimanje Višegrada “umrljano masakrom nekoliko muslimanskih stanovnika, koji su izvršili razbesneli srpski vojnici”. Dalje navodi da je kao rezultat britanskog protesta usledilo streljanje dva srpska vojnika! Predstavnici britanskih i američkih posmatračkih misija svojim komandama su javili da su ovu operaciju u Istočnoj Bosni izvele Mihailovieve snage (vojni izveštaji potvrđuju da je u Višegradskom garnizonu ubijeno 350 nemačkih i ustaških vojnika, 400 ranjeno i 22 zarobljeno, a četnici su imali 23 mrtva i pet ranjenih). Pošto su Mihailovićeve snage nastavile ofanzivu prema istočnom Sarejevu i oslobodile Rogaticu, partizani su ušli u Višegrad, gde se Nemci i ustaše više nisu vraćali. Medjutim, “Bi-Bi-Si(BBC), evropski centar objavio je vesti da je narodno-oslobodilačka vojska maršala Tita oslobodila Višegrad i uništila komunikacije između njega i Užica. Razočarani Miahilović zatražio je da ubuduće prilikom emitovanja vesti BBC uopšte ne spominju njegove trupe i aktivnosti! PRANJANI 1944: Četnici obezbeđuju američke pilote pred ukrcavanje Rutam je čekajući evakuaciji iz Srbije, upoznao Dražu Mihailovića. Opisao ga je kao skromnog, savesnog čoveka sa izuzetnim ličnim šarmom! Ali i kao očajno umornog, razočaranog i zabrinutog vođu. Navodi da je Mihailović pravi Srbin, ističe da je bio više nego inteligentan i da je odlično shvatao međunarodni položaj svog svog pokreta i Jugoslavije, uopšte. Pored već pomenutih zamerki na račun komandovanja Ravnogorskim pokretom Rutam opisuje Mihailovića kao priajtelja Britanije i saveznika, antikomunistu i promotera dostignića zapadne demokratije. Rutam dalje priznaje da saveznička pomoć Ravnogorskom pokretu bila simbolična, a partizanima zapanjujuće velika. Takođe navodi da je od oficira za otpremu aviona saznao da je jednom prilikom partizanima za jednu noć izbačeno 60 tovara oružja, municije i druge saveničke pomoći. Ravnogorci u Istočnoj Srbiji su dobili samo 27 tovara pomoći i to za godinu dana. Ruatam je obradio i evakuaciju oko 60 savezničkih oficira i 40 američkih pilota, posle obaranja aviona iznad Srbije, a koje su spasili pripadnici Ravnogorskog pokreta sa improviozovanog aerodroma u okolini Čačka. Džasper Rutam, koji je bio dobar poznavalc istorije jugostočnog Balkana, znao je da njegovi meomoarski zapisi mogu biti uzrok livkidacija progona za ljude koje u njima pominje. Zato je promenio imena, ponekad i oblasti komande odgovornosti oficirima sa kojima je sarađivao. To je uradio uz sledeće objašnjenje: “Na Balkanu, vojevanje, politika, život i smrt nisu daleko jedno od drugog i nemam nameru da stvaram neprilike bilo kom pojedincu hvaleći ili okrivljujući ga”! Rutam kaže da se trudio da bude nepristrasan i da ništa ne zna o partizanskom pokretu jer je, jedini partizan koga je ikada video živog ili mrtvog, tokom 372 dana boravka u Jugoslaviji, bila mala osamnaestogodišnja devojka Hrvatica, partizanska bolničarka, koja je bila zarobljena i doneta u Mihailovićev štab. tags: drugi svetski rat, cetnici, cetnik, ravna gora, draza mihailovic, dragisa vasic, istocna srbija, saveznicke misije, halijard, britanija, kairo, soe, velimir piletic...

Tri antikvarne knjige ukoričene zajedno: 1. Petar Despotović: Zao drug (1878) 2. H. K. Andersen: Snežna kraljica (1892) 3. Džejms Kuk: Kukova putovanja oko svijeta (1870) 1. Autor - osoba Despotović, Petar Naslov Zao drug : pripovetka za srpsku mladež / od Petra Despotovića Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1878 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Pančevo : Knjižara braće Jovanovića, 1878 Fizički opis 53 str. ; 16 cm Tragovi pisanja po naslovnoj strani, unutra čisto, kompletno! Izuzetno retko. Samo jedan primerak u NBS! 2. Autor - osoba Andersen, Hans Kristijan, 1805-1875 = Andersen, Hans Christian, 1805-1875 Naslov Snežna kraljica : pripovetka H. K. Andersena Vrsta građe kratka proza ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1892 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1892 Fizički opis 57 str. ; 16 cm ISBN (Broš.) Napomene Izvornik na nem. jeziku. Dobro očuvano, kompletno, retko, samo po jedan primerak u Narodnoj biblioteci Srbije i Matici srpskoj. 3. Autor - osoba Kuk, Džejms Naslov Kukova putovanja oko svijeta / preveo sa nemačkog Ljubomir Nedić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1870 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Državna pečatnja, 1870 Fizički opis 80 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Nedić, Ljubomir Napomene Kor. nasl. P. o.: Jedinstvo. Predmetne odrednice Kuk, Džejms, 1728-1779 Geografska otkrića Ekstremno retko! Tragovi mastila po koricama i marginama naredna 2 lista. Nedostaju poslednja 2 lista. Ljubomir Nedić (Beograd, 25. april 1858 — Beograd, 29. jul 1902) je bio srpski kritičar. Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta. Srđ je o njemu pisao. Bibliografija O hipnotizmu (1888) O snu i snovima (1888) O sofizmima (1889) Iz novije srpske lirike (kritičke studije) (1893) O pravopisu i interpunkciji (1894) Noviji srpski pisci (kritičke studije) (1901) Kritičke studije, knjiga prva (posthumno, 1910) Celokupna dela, u dve knjige (posthumno, 1929. i 1932) MG30

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nultoj stranici fali gornji cosak i jedna stranica se odvojila od tabaka sve ostalo uredno! Historicka pripoviest iz XVIII Vieka Dio Prvi (PRETORIJANAC) Zagreb, 1894 g. Tomić, Josip Eugen, hrvatski književnik i prevoditelj (Požega, 18. X. 1843 – Zagreb, 13. VII. 1906). God. 1858. upisao bogosloviju, koju je nakon pet godina napustio. Kao urednik časopisa Glasonoša boravio je u Karlovcu; istodobno je pomagao u uređivanju časopisa Slavonac. U Varaždinu je radio na mjestu namjenskog učitelja. Studirao je pravo u Zagrebu i u Grazu, gdje je 1867. i diplomirao. Bio je imenovan županijskim kotarskim pristavom u Požegi, zatim promaknut na mjesto županijskoga podbilježnika. Od 1869. živio je u Zagrebu, radeći također u činovničkoj službi (vladin tajnik, vladin savjetnik, banski savjetnik). Naslijedivši Šenou na mjestu dramaturga Hrvatskoga zemaljskoga kazališta (1873–79), nastavio je njegov program promicanja francuskog repertoara i stalne brige o književnom ukusu šire publike. U književnosti se javio 1863. povijesnom pripovijetkom Krvni pir u Slavoncu, kojom je anticipirao Šenoinu poetiku, i pjesmom Tuga za mladošću u Viencu. U jedinoj knjizi pjesama Leljinke (1865) prepoznaju se tematski sklopovi narodne poezije, petrarkistički leksik i domoljubni sloj hrvatskog romantizma, ali im je upućen prigovor zbog »neodmjerene erotičnosti«. Među kraćim pripovijetkama najuspješnijim ostvarenjem kritičari su ocijenili Opančarevu kćer (1871). Cijenjen je i ciklus »požeških« priča i humoreski Pošurice (1887), koje se ističu prikazima požeške atmosfere i šijačkoga humora u piščevu rodnom gradu, čime se Tomić predstavio kao svojevrsni požeški Šenoa. Nadahnut poviješću, napisao je tragedije Ostoja, kralj bosanski (1866) i Veronika Desinićka (1904), a u komedijama Bračne ponude (1873) i Zatečeni ženik (1878) preuzeo je strukturu francuskih »dobro načinjenih komada« (pièces bien faites). Premda je riječ o prosječnim komedijama intrige, komedije (Novi red, 1881; Gospodin tutor, 1881) i pučke drame, u doba objavljivanja, doživjele su mnogobrojne pohvale (Barun Trenk, 1880; Pastorak, 1892). Kritika je poslije najboljim Tomićevim dramskim tekstom ocijenila Novi red, komediju radnja koje obuhvaća doba Bachova apsolutizma. Za potrebe kazališta preradio je komediju Matijaš grabancijaš dijak T. Brezovačkoga. Napisao je i nekoliko libreta za I. Zajca (Lizinka, Tvardovski, Gospodje i husari). Popularnost je stekao poglavito povijesnim romanima: Zmaj od Bosne (1879), Kapitanova kći (1884), Emin-agina ljuba (1888), Udovica (1891) i Za kralja – za dom (u dva dijela: Pretorijanac, 1894; Žrtve zablude, 1895). Tomu tematskom krugu pripada i dopuna Šenoina nedovršena romana Kletva (1882). Zaokupljen pretežito bosanskohercegovačkom prošlošću, prikazao ju je odbacujući hajdučko-tursku tematiku i klasičnu dihotomiju »krst i nekrst«, te poput L. Botića predstavio narod, muslimanski i kršćanski, kao nedjeljivu cjelinu. Najveći je umjetnički domet ostvario realističkim društvenim romanom Melita (1899), koji problematizira suvremene teme vremena u kojem je plemstvo postupno slabjelo pred sve jačim građanskim slojem. Tomić je i autor mnogobrojnih etnografskih, filoloških i socioloških članaka, eseja, rasprava, studija i feljtona pa čak i stručnog udžbenika za gospodarske škole. Pisac s bogatim prevoditeljskim iskustvom (F. Schiller, A. Manzoni, N. Tommaseo, J. I. Kraszewski, H. Sienkiewicz i dr.), stvorio je raznovrstan opus, koji je osigurao kontinuitet tipu literarne proizvodnje na kojem se formirala nova čitateljska publika i odgajalo hrvatsko građanstvo, a u kojem se ogledaju raznovrsne stilske smjernice književnosti XIX. st.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje ! Prvo izdanje! Retko !!! Naslovnu stranu izradila: Radmila Djordjevic Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka. Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

U dobrom stanju Жуковский В. А. Полное собрание сочинений: в 12 томах (в 2-ух книгах). Санкт-Петербург, 1902 год. Издание А.Ф.Маркса С приложением портрета В.А.Жуковского, гравированного на стали, и его факсимиле. Приложение к журналу `Нива` за 1902 год. Ттвердый переплеты с золотым тиснением. Сохранность хорошая. Настоящее издание представляет собой наиболее полное собрание сочинений В.А.Жуковского. Уникальное издание дает полный, фактически проверенный по первоисточникам текст сочинений знаменитого писателя. Материал распределен по отделам. В первый внесены лирические стихотворения, баллады, сказки, послания и др. Во второй - более крупные поэтические произведения поэмы, драмы и т.д. В третий – вошли произведения прозаические, четвертый посвящен письмам Жуковского и отрывкам из его дневника. Под редакцией, с биографическим очерком и примечаниями проф. А.С.Архангельского. Васи́лий Андре́евич Жуко́вский (29 января [9 февраля] 1783, село Мишенское, Белёвский уезд, Тульская губерния — 12 [24] апреля 1852, Баден, Великое герцогство Баден) — русский поэт, один из основоположников романтизма в русской поэзии, автор элегий, посланий, песен, романсов, баллад и эпических произведений. Также известен как переводчик поэзии и прозы, литературный критик, педагог. В 1817—1841 годах учитель русского языка великой княгини, а затем императрицы Александры Фёдоровны и наставник цесаревича Александра Николаевича. Тайный советник (1841). Автор слов государственного гимна Российской империи «Боже, Царя храни!» (1833). ********* Vasilij Andrejevič Žukovski (Mošenskoje, 9. februar 1783 – Baden, 12. april 1852) je bio ruski pesnik, jedan od osnivača romantizma u ruskoj poeziji, prevodilac i kritičar. Rođen je u selu Mošenskoje u pokrajini Tula u Rusiji. Začetnik je ruskog romantizma. Bio je punopravni član Carske ruske akademije 1818), počasni član Kralјevske akademije nauka (1827—1841). Akademik (1841) u Odelјenju za ruski jezik i književnost Krunskog savetnika (1841). Sa navršenih četrnaest godina, 1797. godine, otišao je u internat Moskovskog univerziteta gde je studirao četiri godine. Na Moskovskom univerzitetu stekao je svo svoje obrazovanje. Godine 1812. pridružio se policiji i otišao da se bori protiv Napoleonovih trupa. U logoru u Tarutinu, napisao je delo „Pesma o logoru ruskih vojnika“ koja je vremenom postala poznatija od svih dotadašnjih poetskih dela. Ovom pesmom uspeo je da privuče pažnju širokih masa koje su se priklјučile ruskoj vojsci. Za počasnog člana Sanktpeterburške akademije nauka imenovan je 1827. godine. Prvo delo koje je izašlo u štanpanom izdanju, bila je pesma „Misli na grobu“ (1797), koju je napisao u četrnaestoj godini života ponesen emocijama kada je čuo vest o smrti V. A. Iushkova. Tokom 1802. godine sastao sa Nikolajem Karamzinom i u „Glasniku Evrope“ objavio je prvi slobodan prevod elegije „Seosko groblјe“ , engleskog pesnika Tomasa Greja. Pesma je privukla veliku pažnju tadašnjeg društva. Naredne godine, 1903, objavio je priču „Vadim iz Novgoroda“ napisanu po ugledu na istorijski romani Nikolaja Mihajloviča Karamzina. Od 1805-1806 njegova poetska snaga brzo je rasla. Vrh karijere dostigao je u periodu od 1808.1812 godine. Sve ovo vreme radio je u „Glasniku Evrope“. Urednik istoimenog časopisa bio je 1809. i 1809. godine. Godine 1808. napisao je rimejk balade „Lenor“, Augusta Burgera, nemačkog kompozitora, kojoj daje ime „Ljudmila“. Nastankom ove balade u ruskoj literaturi nastao je romantizam. Jedan od glavnih članova književnog društva Arzamas postao je 1815. godine. U formi stripova vodio je strastvenu borbu sa konzervativizmom dotadašnje klasične poezije. U Volodgi je upoznao pesnika Konstantina Nikolajeviča Batjuškova i postao je jedan od njegovih prijatelјa i pokrovitelјa. Žukovski je bio autor prve zvanične himne Rusije. „Ruska molitva“ napisana je 1816. godine po uzoru na englesku himnu - „Bože čuvaj kralјa“. Muzika je takođe bila korišćena iz kompozicije engleske himne. Godine 1817. postao je profesor ruskog jezika princeze Šarlote (Aleksandra Fjodorovna) buduće carice. U jesen 1826. godine bio je imenovan za mentora prestolonaslednika, budućeg cara Aleksandara II.

CVETKO LAINOVIC HONTE DES MOTS Aphorismes France, L`Age D`Homme, 2001 RETKO U PONUDI. Stanje knjige, konzervativna ocena, 4 na skali od 1 do 5. Cvetko Lainović rođen je 1931 u Podgorici, gde je završio školu, osnovnu i srednju. Slikarstvo je studirao u Ljubljani i Zagrebu, gde je diplomirao na ALU 1954. Takođe je završio matematiku na Pedagoškoj školi u Nikšiću 1967. Član je ULUCG-a od 1956., a od 1970. godine i ULUS-a. Imao je preko sedamdeset samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i objavio je preko deset knjiga. Do svoje smrti, 2006 godine, živeo je i radio u Beogradu. SAMOSTALNE IZLOŽBE 1955. Titograd, Dom JNA, Niksic, Kulturni Centar 1957. Titograd, Narodno pozoriste 1963. Titograd, Umietnicki pavilion 1972. BEOGRAD, GALERIJA GRAFICKOG KOLEKTIVA 1973. Zagreb, GALERIJA ULUH-a 1975. NewYork, galerija Lohman 1976. Paris, galerija mouffe 1976, 1981, 1986. Titograd, Moderna GALERIJA 1976. Budva, Gradska galerija 1977. Roma, galerija margutianna 1978. Stockholm, Jugoslovenski kulturni centar. 1978. Beograd, Galerija kulturnog centra 1978, 1979. Stockholm, galerija Sveabrunn 1980. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1981. Kairo, Jugoslovenski kulturni centar, Kairo 1984. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1984. Chicago, Jugoslovensko-americki kulturni CENTAR 1984. New York, Jugoslovenski kulturni centar 1985. Washington, galerija Gilpin 1987. Rijeka, Dom JNA 1988. Herceg Novi, Hotel Plaza 1989. KOTOR, GALERIJA KULTURNOG CENTRA 1990. Palermo, Teatro Dante 1991. POGDORICA, GaLERIJA UMJETNOSTI NESVRSTANIH zemalja “J.B. Tito“ 1991. Cetinje, Plavi Dvorac 1991. Beograd, galerija Doma JNA 1991. Firenze, galerija Teorema 1992. Rabat, GALERIJA Udaja 1993. PODGORICA, DOM OMLADINE 1993. Kotor, Galerija kulturnog centra 1993. Budva, galerija Smit 1993. SVETI STEFAN 1993. Valjevo, Narodni muzej 1993. Beograd, galerija Pero 1993. Budva, galerija Arkada 1993. Vrsac, GALERIJA kod Sterije 1993. Bela Crkva, Narodni MUZEJ 1993. Smederevska Palanka, Galerija kulturnog centra 1995. KIC 1996. PODGORICA, CENTAR SAVREMENE UMJETNOSTI Crne Gore 1996. PODGORICA, GALERIJA “DVORAC PETROVICA” 1997. Aleksinac, Muzej grada 1997. Herceg Novi, GALERIIA Spinaker 1997. Bar, Galerija kulturnog centra 1998. Beograd, Studentski grad 1998. Raska, Galerija kulturnog centra 1999. SUBOTICA, CENTAR SVETI SAVA 2000. Beograd, Galeriia ULUS-a 2000. Novi Sad, Mali likovni salon 2000. Prokuplje, Narodni MUZEJ 2001. Novi Sad, galeriia SPENS 2001. Kopaonik, izlozba crteza 2001. Moskva, Izlozba crteza 2001. PLJEVLJA, galerija Vitomir Srbljanovic 2004. KOLASIN 2004. Beograd, Biblioteka grada 2005. Novi Sad, GALERIJA Podrum 2005. Beograd, galerija Stratezi Art 2006. Beograd, galerija Pero 2011. PODGORICA, GALERIJA MOST 2016. Beograd, Galerija 212 KOLEKTIVNE IZLOŽBE beograd. Izlozba nob New York. Crnogorski slikari, galerija Touplight Ljubljana. Izlozba ULUCG 1963. Beograd. Izlozba trojice. Dom JNA Rijeka. galerija Doma JNA Beograd. II Triienale 1967. Paris. Jesenji Salon 1967. Beograd. III Trijenale Ljubljana. Rijeka. Skoplje. Nis, Zadar. Rim. Bari. Beograd. Izlozba NOB Paris, galeriia mouffe. Namir. Haself. Zagreb Bijaric. galerija Valommbreusez Berlin. Bologna. Rimini, Monte-Carlo Geneve. Tunis, Kairo, alexandria. Nicosie, Ankara, Verona 1977. Zadar. Trijenale PODGORICA. CRNOGORSKI PEJZAZ Gavle, Tuzla. Cetinje. Paris, Lausanne, PODGORICA 1980. Beograd. ULUS. Jesenja izlozba Beograd. ULUS. Prolecna izlozba PODGORICA. PORTRET ZENE Washington, galerija Connecticut Beograd. ULUS, Jesenja izlozba Paris. galeriia Peinture Fraiche CETINJE, JUBILARNA IZLOZBA ULUCG-A Beograd. ULUS. prolecna izlozba Beograd. Oktobarski salon Beograd. ULUS, prolecna izlozba BRESI. AKAM. XIII SALON, PARIS, AKAM. XIV SALON Fankfurt. sajam slika. 1990. BRESI, AKAM. XV SALON Beograd, oktobarski salon. Troyes en Champagne Beograd. Galerija na Andricevom vencu Beograd. Zlatno Pero 1992. BEOGRAD. MUZEJ 25. Maj 1992. Beograd. Poetika linije Beograd. galeriia Plavi jahac Beograd. Zlatno Pero. Paviljon Cvijeta Zuzoric, Galerija Pero. MPC. Kolasin, PODGORICA. MODERNA GALERIJA. BUDVA. LlPOVAC Beograd. oktobarski salon. Santandreja, Herceg Novi, Podgorica. Galeriia most Beograd. Zlatno Pero. Kolasin. Santandreja. Paris Sicevo, Beograd. Becici, Zlatibor. Podgorica Akt. Beograd MPC, galerija Bazalt. galerija Haos Stavros. Novi Sad. galeriia Vojvodianske Banke Kolasin. Narodni MUZEJ Beograd. galerija Progres. Podgorica. Akt Paris, jesenji salon 2002. Beograd. Dom Vojske Jugoslaviie Raska, Kulturni centar Arandjelovac Paris. JESENJI salon KNJIGE BOJE NOCI, NIKSIC, 1987 STVARI, HERCEG NOVI, 1991 BOJA DUSE, VALJEVO, 1993 MOJE PROMASENO LUDILO, BEOGRAD, 1994 OSTATAK MISLI, BEOGRAD, 1995 MISAO I SLIKE, BEOGRAD, 1996 SVIJETLE SJENKE, BEOGRAD, 1999 PRIJE MOLITVE, KOB, VRSAC, 1999 STID OD RIJECI, RASKA, 2000 HONTE DES MOTS, L ‘ AGE D ‘ HOMME, PARIS, 2000 BIJELO NEBO, BEOGRAD, 2001 NAGRADE NAGRADA ALU, ZAGREB, 1954 NAGRADA, oslobadjanje Cetinja, 1965 NAGRADA, OSLOBODJENJE PODGORICE, 1969 NAGRADA 13 JUL, PODGORICA, 1977 NAGRADA Crne GORE ZA SLIKARSTVO 1977 JUGOSLOVENSKA NAGRADA “BOZIDAR ILIC”, 2000 PRVA nagrada na izlozbi AKTA, PETROVAC, 2004

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je prvo izdanje iz 1929 godine!!! Stanoje Stanojević - Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka I-IV Izdavač:Bibliografski zavod, Zagreb, 1929. Narodna enciklopedija je srpsko-hrvatsko-slovenačka enciklopedija koja je objavljena 1925. godine. Ona je, prvi put, pružila kompletan pregled informacija o slovenskim narodima na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima. Sadržavala je stručne informacije i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, politici, religiji, životu običnog naroda, zdravstvu, jezicima ovih prostora, umetnosti, nauci itd. Štampana je u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Pokretač i urednik je bio Stanoje Stanojević. Sa svojih 146 saradnika, među kojima su mnogi bili univerzitetski profesori, Stanojević je stvorio četvrotomnu enciklopediju sa preko 12000 članaka na 4375 strana. Mapiranjem geografskih i istorijskih okvira Kraljevine SHS, enciklopedija je radila na podizanju nacionalne svesti “troimenog naroda”. Letopis Matice srpske iz 1925. godine o Narodnoj enciklopediji kaže sledeće: “Naročito će N. E. ideji narodnog jedinstva koristiti: u domove Hrvata i Slovenaca uneće ona svestrano znanje o Srbima, i, obratno, Srbe će potpuno informisati o celokupnom životu Hrvata i Slovenaca.” Narodna enciklopedija je često korišćen priručnik u bibliotekama koje poseduju retke primerke njenog ćiriličnog ili latiničnog izdanja. Narodna enciklopedija, punim naslovom Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka je enciklopedija pokrenuta po zamisli i zalaganjem prof. St. Stanojevića. Mjeseca ožujka 1924. podnio je prof. Stanojević Bibliografskom zavodu u Zagrebu prijedlog o izdavanju Narodne enciklopedije i Bibliografski zavod je s velikom pripravnošću taj prijedlog usvojio. Po prvobitnom planu enciklopedija je trebala izići u jednoj knjizi s točno 800 stranica. Tijekom rada plan se znatno proširio, te će Narodna enciklopedija biti tri puta veća, nego što se to u početku mislilo. Izdavanje je završeno 1929. godine. Prvu je konferenciju održao urednik prof. Stanojević sa suradnicima 3. svibnja 1924. u Ljubljani, a poslije toga u Beogradu. Na tim konferencijama iznio je urednik suradnicima cio plan rada o organizaciji Narodne enciklopedije. Cio prostor, određen za tisak, bio je podijeljen među struke, koje su trebale ući u enciklopediju. Suradnici su trebali izraditi abecèdārij i da prema određenom prostoru odrede opseg svojih članaka, kako bi se između struka i članaka u strukama održala ravnomjernost. Pošto su podnijeti abecèdāriji i određen opseg članaka, počelo se s obradbom pojmova. Rok za predaju rukopisa bio je 1. listopada, a za davanje u tiskaru 1. prosinca 1924.. Čitav je rad išao iz početka dosta teško. Upute, održavanje sveza sa suradnicima, dopisivanje i dr., a pósebicē nepovjerenje samih suradnika u uspjeh projekta, u mnogome je ometalo pripreme. Ipak su u listopadu abecèdāriji bili gotovi, a ubrzo su počeli stizati i rukopisi. Rukopise su pregledali: P. Stevanović, U. Džonić i Br. Miljković. Oni su prema uputama urednika, izjednačili članke u pogledu opsega, a osobito u pogledu jezika i stila. Taj je posao rađen brzo i savjesno. Rukopisi su zatim prepisivani na pisaćem stroju u tri primjerka, na listovima istoga formata. Jedan je od ovih primjeraka zadržavan u uredništvu kao pričuva, drugi se slao s rukopisom piscu, koji je trebao izvršiti ispravke, a zatim, prema ovim ispravkama, ispravljen je treći primjerak koji je pregledao urednik i dao mu konačan oblik. Poslije jezikoispravka (korekture) dobivali su suradnici svoje članke još jednom prije tiskanja, na pregled. Suradnici i uredništvo Narodna enciklopedija je zajedničko djelo preko 140 suradnika, od kojih je 20 akademika, 65 sveučilišnih nastavnika, 7 ministara, 5 viših časnika, dok su ostali priznati stručnjaci. Među suradnicima je bilo 80 Srba, 45 Hrvata i 21 Slovenac.[1] Tisak je načinjen u Zakladi tiskare Narodnih novina u Zagrebu. U uredništvu (redakciji) su radili: Stanoje Stanojević, ravnatelj i urednik divizijski general Emilio Belić, tehnički urednik Mato Pukšec, glavni korektor Vera Stojić, tajnica Nastala u prvoj deceniji njihove zajedničke države, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka izuzetna je pojava u kulturi jugoslovenskih naroda. Ona je, prvi put, pružila zaokružen pregled znanja o civilizaciji slovenskog korena na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima i od prve sveske, objavljene 1925. Godine, do danas ostala je cenjen izvor naučnih i stručnih informacija i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, političkim odnosima, religiji, narodnom životu, zdravstvenoj kulturi, jezicima, umetnosti, nauci i školstvu na tlu nove države i o svetskim događajima i značajnim ličnostima, koji su uticali na istorijski, politički i kulturni razvoj njenih naroda. U tom prvencu jugoslovenske enciklopedistike ostvarena je, akribično, mada razume se ne i idealno, zamisao da se poput svetski poznatih leksikona saopšte egzaktni tekstovi i činjenice o kulturnom identitetu građana Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Sa posvetom autora, veoma dobro očuvano! Prvo izdanje. Autor - osoba Bebić, Toma Naslov Tata-rata-ata-bum : dječja poezija za odrasle / Toma Bebić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Split : [s. n.], 1984 (Split : Vojna štamparija) Fizički opis 39 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Volite se, ljudožderi ; 6/1 Druga pjesnička zbirka Tata-rataata-bum. Zbirka je izašla 1984, ali je nastala mnogo ranije, 1979, i bila je posvećena Međunarodnoj godini djeteta. Tada je Bebić, u povodu otvaranja Mediteranskih igara u Splitu, osmislio recital Djeca Mediterana, gdje je kombinirao klapsko pjevanje, rock i disco elemente. Podnaslovljena je kao dječja poezija za odrasle i pjesme slijede ritmiku i logiku dječjih pjesmica i brojalica. Infantilni lirski subjekt miješa se s pjesničkim glasom. Sve odiše vjerovanjem u humanost čovjeka, posebno u nevinost i iskrenost dječjeg svijeta. Zbirka s najmanje autorskog cinizma, iskrena i pozitivna u svojoj poruci. Tko je bio Toma Bebić? Bez imalo mistifikacije može se reći da je odgovor vrlo zamršen. Ako ga se uopće i može jednostavno formulirati. Što god se reklo o tom genijalnom čovjeku, uvijek se čini da je premalo i da ne pojašnjava osobni i umjetnički profil jedne od najoriginalnijih i najzanimljivijih osoba koje je darovala domaća umjetnička scena u posljednjih nekoliko desetljeća. Poenta je vjerojatno u tome da se Bebić i ne može smjestiti u samo jedan umjetnički iskaz te da svaki pokušaj klasifikacije i svrstavanja njegova opusa u različite artističke fajlove donosi još veću zbrku. Izgleda da Toma i nakon smrti, kao i kad je bio živ, ne dopušta da mu se pametuje. Vrlo vrijedan dobitak bi bio taj da se objavi cjelokupna ostavština koja je golema, ali raspršena. Bebić to zbog zanimljivog biografskog habitusa i multimedijalne, raznolike i neistražene umjetničke ostavštine svakako zaslužuje. Nemali popis njegovih djela govori o autorovoj svestranosti i univerzalnosti. Sin Dalmacije Za života je radio kao mornarički podoficir, nastavnik pa tajnik škole, novinar u Nedjeljnoj Dalmaciji i Vjesniku, sudski pljenitelj, trener Hajduka, mehaničar, pomorski strojar. U umjetničkim područjima bio je glazbenik, galerist, kantautor, pjesnik i aforističar, performer. Kako sam kaže u svojoj otkačenoj autobiografiji na početku ovog izdanja, mijenjajući različite interese, nikako nije mogao postati ono što je želio. Sve što je radio bilo je prožeto istinskom humanošću, toplinom i ljubavi prema životu, uvijek povezano uz ljude i i sredinu koji su ga okruživali. Sve zaokruženo originalnim humorom i lucidnošću. Bilo bi vrlo lijepo vidjeti što je sve stvoreno u toj umitničkoj škatuljici. Ne da ga se onda kritički mjerka, teorijski valorizira ili uvodi u obaveznu školsku literaturu. Možda više onako, iz zafrkancije u njegovu stilu, eventualno ga predložiti za izbornu literaturu na humanističkim fakultetima u nekakvu kolegiju, primjerice Dječja književnost postmodernizma. Njemu bi možda bilo i najmilije da ga čitaju djeca, a njegove originalne slikovnice Junačina Frane, Tri junaka veseljaka i Sin zemlje još čekaju tisak. Za života ih je podijelio najviše njima i oni su bili njegova najomiljenija publika. Važan ulog za budućnost je taj da ga se čita, sluša, upozna i zavoli. Samo da ne bude šeprtljavih izdanja kao što je ono Croatia Recordsa, koja je izdala prilično mizernu kompilaciju njegovih pjesama, pritom neugodno iznenadivši članove Tomine obitelji. Oni i najavljuju za budućnost objavljivanje novih djela, a u planu je i osnivanje zaklade za mlade umjetnike, kakva je bila potrebna i Bebiću u njegovo vrijeme. Unikatna ostavština Dok se sve to ne dogodi, izdanja kao što je ovo još uvijek predstavljaju odličnu alternativu. Naravno, izdavač je mogao biti samo jedan. Ispod Bebićeve kabanice izašla su mnoga današnja splitska glazbena, pjevačka i spisateljska imena i projekti, a jedan od njih je i Feral Tribune. Njegove novinske kartice u Nedjeljnoj Dalmaciji predstavljaju začetak budućeg splitskog satiričkog lista. Još eksplicitnije, Grupa TBF u šali koja sadrži mnogo istine kaže da skraćenica u imenu znači Toma Bebić Fan. Feralovo izvanredno izdanje i svojevrstan hommage učenika učitelju, koje su priredili Predrag Lucić i Bebićev sin Goran, oblikovano je u autorovu duhu. U ovitku dizajniranom poput herbarija nalazi se devet bijelih knjižica nadopunjenih crno-bijelim fotografijama, a izabrani font za tekstove neodoljivo podsjeća na topli otisak pisaće mašine. Mnoštvo fotografija prikazuje Tomu u različitim razdobljima i situacijama, a jedan detalj je skoro uvijek prisutan. Cigareta koja se dimi između njegovih prstiju. Poznato je da je bio iskusan i educiran travar, smatrajući da se može prevenirati svaki oblik raka, osim plućnog, ako se pravovremeno liječi. Nažalost, bio je u pravu, i 4. veljače 1990. Toma Bebić je umro od raka pluća. Sedam knjižica poezije, jedna knjiga aforizama i matematičko-algebarskofilozofsko kaligrafijska igra u maniri najboljih svjetskih nadrealista i dadaista, upotpunjena specifičnim autorovim humorom, predstavljaju već objavljena ali i prvi put tiskana djela. Bebić je svoja djela zamislio i planirao objavljivati pod predivnim nazivom Volite se ljudožderi, kako se je zvala i njegova prva zbirka aforizama, koja je promovirana i prodavana u WC-u restorana Bellevue, i ona otvara izdanje. Jedan od njegovih aforizama najbolje govori kakvi oni nisu: Pisao je dobro zašiljenom olovkom, ali tupo. Zelenoidna aritmetička metamorfoza zelenog konja u jednadžbi zelenojeda s travom zelenom predstavlja ludičku antipoemu u kojoj autor premeće riječi konj, trava, zeleno i pase. Da bi stvar otišla i onkraj apsurda, autor u pogovoru preporuča čitateljima koji ne naslute bit dopunsku literaturu: telefonski imenik, logaritamske tablice, popis stanovništva… Knjiga je tiskana na fluorescentnom zelenom papiru, a Bebić ju je za života u potpunosti pripremio za tisak. Sačuvale su se montirane stranice za izdanje na prozirnoj plastici, jer je htio da se knjiga može čitati i ispod morske površine. U cijelosti je objavljena prva knjiga poezije U sakatu vremenu te druga pjesnička zbirka Tata-rataata-bum. Zbirka je izašla 1984, ali je nastala mnogo ranije, 1979, i bila je posvećena Međunarodnoj godini djeteta. Tada je Bebić, u povodu otvaranja Mediteranskih igara u Splitu, osmislio recital Djeca Mediterana, gdje je kombinirao klapsko pjevanje, rock i disco elemente. Podnaslovljena je kao dječja poezija za odrasle i pjesme slijede ritmiku i logiku dječjih pjesmica i brojalica. Infantilni lirski subjekt miješa se s pjesničkim glasom. Sve odiše vjerovanjem u humanost čovjeka, posebno u nevinost i iskrenost dječjeg svijeta. Zbirka s najmanje autorskog cinizma, iskrena i pozitivna u svojoj poruci. Zbirke Volio sam da me vole, Primitivci moji dragi, Izloži jezik i Lucidarij sadrže neobjavljene pjesme skupljene u njegovoj djelomično sređenoj rukopisnoj ostavštini. Većinu ih karakterizira jezični ludizam, sloboda u upotrebi jezične građe, najčešće u formi dosjetke i na granici aforizma. Poneke pjesme su filozofski intonirane, konciznih, vrlo sažetih stihova oblikovanih u kratkoj formi. Prožete su osebujnim autorskim humorom, s čestim obraćanjem recipijentu i završnom (anti)poentom. Potencijalni čitatelj u Bebićevim će stihovima prepoznati širok interes motiva te njegova poezija zahtijeva priličan trud, više osjećajni i intuitivni, nego misaoni. Smoči svoj… Deveta cjelina iz knjige je zbirka pjesama Nije gotovo kad je gotovo, nego kad ja rečem da je gotovo objavljenih na CD dodatku ovom izdanju. Sve su snimke uzete s magnetofonskih vrpci pronađenih u ostavštini i prebačene u digitalni format. Poneke se pjesme pojavljuju u dosad neobjavljenim verzijama. Poznato je da je Toma od 1970. često nastupao na Splitskom festivalu te je snimio nekoliko glazbenih singlova i dvije ploče. Jedan je od osnivača Omiškog festivala klapa gdje je 1967., sa skladbom Kaleto moja draga u izvedbi okteta DC iz Vranjica, dobio nagradu za stihove. Te je godine osvojio i drugu nagradu za pjesmu Ive Crvić, koju je izvela klapa Split. Godine 1970. pjesma Barba Filina lula dobila je nagradu za najbolju interpretaciju u izvedbi okteta DC. Na Splitskom festivalu nastupao je do 1979. iz ljubavi prema dalmatinskoj pismi, napustivši ga utišan i iznerviran lošim i izvitoperenim istočnjačkim melosom koji je polako doplivavao na obale Dalmacije. Prvu ploču Volite se ljudožderi snimio je 1975. na dva četverokanalna magnetofona, i bio je to prvi LP snimljen u Splitu. Na njemu se nalaze njegove festivalske pjesme i one koje su bile odbijane. Album je objavio u povodu dvadesetogodišnjice mature i posvećen je njegovim školskim prijateljima iz treće klase Mornaričko-tehničke podoficirske škole u Puli. Zbog toga je i naziv albuma na omotu obilježen pomorskim kodeksom, odnosno crtežima, zastavične signalizacije prometa. Drugi, rokerskiji album Oya Noya snimio je 1980. u Zagrebu s vrhunskim studijskim glazbenicima Branislavom Tivkovićem, Vedranom Botićem, Matom Došenom i ostalima. Zanimljivo je da je bubnjeve svirao Milo Vasić, današnji estradni pjevač poznat kao Jasmin Stavros. Dalmacijom su se prepisivale, fotokopirale ili presnimavale Tomine rijetke zbirke i raritetne snimke. Mnogi su ga voljeli i cijenili, poneki ne. Oni koji su ga poznavali pričaju kako je bio iznimno pozitivna i plemenita osoba. Bebić je i pisao i pjevao za njih, za malog čovjeka, dobro se zafrkavajući s tadašnjom scenom i estradnjacima. Može se reći da je bio više hvaljen i poštivan u narodu nego u zabavno-umjetničkim krugovima. Većinu njegovih objavljenih zbirki financirali su vlasnici konoba, kafića, restorana, mesnica, obrtnici svih vrsta, uzvraćajući dobrotom za njegovu veliku ljubav i poštovanje. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1, 2, 3, 4, 5, 6 Gotika Gothold Efrajm Lesing (nem. Gotthold Ephraim Lessing; 22. januar 1729 — 15. januar 1781) je bio nemački pisac, kritičar i teoretičar umetnosti, jedan od najznačajnijih pobornika evropskog prosvetiteljstva. Autor prve nemačke građanske drame „Mis Sara Sampson“, a delom „Laokon ili o granicama slikarstva i pesništva“ postavio temelje moderne estetike.[1][2][3] Pozorišni istoričari ga smatraju prvim dramaturgom u svojoj ulozi u Hamburškom nacionalnom pozorištu Abela Sajlera. Lesing je rođen u Kamencu, malom gradu u Saksoniji, u porodici Johana Gotfrida Lesinga i Džastin Salome Feler. Njegov otac je bio luteranski sveštenik i pisao je o teologiji. Mladi Lesing je studirao u Latinskoj školi u Kamencu od 1737. do 1741. Sa ocem koji je želeo da njegov sin krene njegovim stopama, Lesing je zatim pohađao Prinčeva škola Sv. Afra u Majsenu. Nakon što je završio školovanje u Svetoj Afri, upisao se na Univerzitet u Lajpcigu gde je diplomirao teologiju, medicinu, filozofiju i filologiju (1746–1748).[5] Tu je počela njegova veza sa Karolinom Nojber, poznatom nemačkom glumicom. Za nju je preveo nekoliko francuskih drama, i njegovo interesovanje za pozorište je raslo. Tokom tog vremena napisao je svoju prvu dramu Mladi učenjak. Nojber je na kraju proizveo predstavu 1748. Od 1748. do 1760, Lesing je živeo u Lajpcigu i Berlinu. Počeo je da radi kao recenzent i urednik za Vossische Zeitung i drugih periodičnih publikacija. Lesing je uspostavio blisku vezu sa svojim rođakom Kristlobom Majlijusom i odlučio je da ga prati u Berlin. Godine 1750, Lesing i Milijus su se udružili da započnu periodičnu publikaciju pod nazivom Beiträge zur Historie und Aufnahme des Theaters. Publikacija je objavila samo četiri broja, ali je privukla pažnju javnosti i otkrila da je Lesing ozbiljan kritičar i teoretičar drame. Godine 1752, magistrirao je u Vitenbergu. Od 1760. do 1765. radio je u Breslavu (danas Vroclav) kao sekretar generala Tauenciena tokom Sedmogodišnjeg rata između Britanije i Francuske, koji je imao efekta na Evropu. U to vreme je napisao svoj čuveni Laokon, ili Ograničenja poezije. Lesing se 1765. vratio u Berlin, napuštajući grad 1767. da radi tri godine u Hamburškom nacionalnom pozorištu. Glumac-menadžer Konrad Akerman započeo je izgradnju prvog nemačkog stalnog nacionalnog pozorišta u Hamburgu, koje je osnovao Johan Fridrih Leven. Vlasnici novog Hamburškog nacionalnog pozorišta angažovali su Lesinga kao pozorišnog kritičara predstava i glume, aktivnosti kasnije poznate kao dramaturgija (na osnovu njegovih sopstvenih reči), čime je Lesing postao prvi dramaturg. Glavni pokrovitelj pozorišta bio je Abel Zajler, bivši valutni špekulant koji je od tada postao poznat kao „vodeći pokrovitelj nemačkog pozorišta”.[6] Tamo je upoznao Evu Kenig, svoju buduću suprugu. Njegov rad u Hamburgu činio je osnovu njegovog pionirskog rada na drami pod nazivom Hamburgische Dramaturgie. Nažalost, zbog finansijskih gubitaka usled piratskih izdanja, Hamburško pozorište je zatvoreno samo tri godine kasnije.[7] Godine 1770, Lesing je postao bibliotekar u vojvodskoj biblioteci, sada Biblioteci Hercog Avgusta (Herzog-August-Bibliothek, Bibliotheca Augusta), u Volfenbitelu po nalogu vojvode od Brunsvika. Njegov boravak tamo bio je energičan, ako ga prekidaju mnoga putovanja. Godine 1775, na primer, pratio je princa Leopolda u Italiju. Lesing je 14. oktobra 1771. iniciran u masonstvo u loži „Zu den drei Goldenen Rosen“ u Hamburgu.[8] Godine 1773, otkrio je Arhimedov problem stoke u grčkom rukopisu koji sadrži pesmu od 44 stiha, u Biblioteci Hercog Avgusta u Volfenbitelu. Ovaj problem će ostati nerešen do 1880. Godine 1776, oženio se Evom Kenig, koja je tada bila udovica, u Jorku (blizu Hamburga). Ona je preminula 1778. nakon što je rodila njihovog kratkoživećeg sina. Dana 15. februara 1781, Lesing, star 52 godine, umro je tokom posete prodavcu vina Angotu u Brunsviku. Lesing je takođe bio poznat po prijateljstvu sa jevrejsko-nemačkim filozofom Mozesom Mendelsonom. Nedavna biografija Mendelsonovog unuka, Feliksa, opisuje njihovo prijateljstvo kao jednu od „najsvetlijih metafora [za] jasan poziv prosvetiteljstva na versku toleranciju“.[9] Upravo je ovaj odnos podstakao njegovo interesovanje za popularne verske debate tog vremena. Počeo je da objavljuje burne pamflete o svojim verovanjima koja su na kraju zabranjena. Ovo progonstvo ga je inspirisalo da se vrati u pozorište kako bi prikazao svoje stavove i napisao Natana Mudrog. Radovi Rano u svom životu, Lesing je pokazao interesovanje za pozorište. U svojim teorijskim i kritičkim spisima na ovu temu — kao i u sopstvenim dramama — pokušao je da doprinese razvoju novog tipa pozorišta u Nemačkoj. Ovim se posebno okrenuo protiv tada preovlađujuće književne teorije Gotšeda[10] i njegovih sledbenika. Lesingova Hamburška dramaturgija je kritikovala predstave koje su se izvodile u Hamburškom teatru, ali nakon što se pozabavio nezadovoljnim glumcima i glumicama, Lesing je svoje spise preusmerio na više analize o pravilnoj upotrebi drame. Lesing se zalagao za nacrt drame u Aristotelovoj Poetici. Verovao je da je Francuska akademija devalvirala upotrebu drame kroz svoja neoklasična pravila forme i razdvajanja žanrova. Njegova ponovljena mišljenja o ovom pitanju uticala su na pozorišne praktičare koji su započeli pokret odbacivanja pozorišnih pravila poznatih kao Sturm und Drang („Oluja i stres“).[11][12] On je podržavao i ozbiljnu recepciju Šekspirovih dela. Radio je sa mnogim pozorišnim grupama (npr. s onom iz Nojberina). Odabrana dela Izdanje Lesingovih sabranih dela iz 1886 Der Freigeist (The Freethinker) (1749) Die Juden (The Jews) (1749) Miss Sara Sampson (1755) Philotas (1759) Fabeln (Fables) (1759) Laokoön oder Über die Grenzen der Malerei und Poesie (Laocoön) (1767) Minna von Barnhelm (Minna of Barnhelm) (1767) Hamburgische Dramaturgie (1767–69) Emilia Galotti (1772) Anti-Goeze (1778) (written against Johann Melchior Goeze, pastor in Hamburg) Nathan der Weise (Nathan the Wise) (1779) Ernst und Falk – Gespräche für Freymäurer (1776–1778) Die Erziehung des Menschengeschlechts (The Education of the Human Race) (1780) Prevodi na engleski Fables and epigrams. London, Printed for J.& H.L. Hunt, 1825. Laocoon: or, The limits of Poetry and Painting, translated by William Ross. London, Ridgeway, 1836. Nathan the Wise: a dramatic poem in five acts, translated by Adolph Reich. London, A. W. Bennett, 1860. Nathan, the Wise. A dramatic poem of five acts, translated by Dr. Isidor Kalisch. New York, Waldheimer & Zenn, 1869. The Education of the Human Race, translated by Fred W. Robertson, M.A.. London, C.K. Paul & Co., 1881. Plays of Lessing: Nathan the Wise and Minna von Barnhelm, translated by Ernest Bell. London, G. Bell, 1888. Selected prose works of G. E. Lessing, translated by E. C. Beasley, B. A., and Helen Zimmern. London, G. Bell and sons, 1890. Lessing’s Emilia Galotti, with footnotes and vocabulary; New York, Hinds & Noble, 1899. Lessing’s Nathan der Weise, with footnotes and vocabulary. New York, Hinds & Noble, 1899. Laocoon. An essay upon the limits of painting and poetry: With remarks illustrative of various points in the history of ancient art, translated by Ellen Frothingham. Boston, Little, Brown, 1904. Laocoon, translated by Sir Robert Phillimore, London, G. Routledge & sons, 1905. Minna von Barnhelm, edited with an introduction, German questions, notes and vocabulary, by Philip Schuyler Allen. New York, Charles E. Merrill Co., 1907. Minna von Barnhelm; or, Soldier’s fortune translated by Otto Heller. New York, H. Holt and company, 1917. Nathan the Wise; a dramatic poem in five acts, translated and edited by Leo Markun. Girard, Kan., Haldeman-Julius Co., 1926. Laocoon, Nathan the Wise, Minna von Barnhelm, translated by William A. Steel. London, J. M. Dent & sons, ltd.; New York, E. P. Dutton & co., inc., 1930. Nathan the Wise, translated by Berthold August Eisenlohr. Ann Arbor, Mich., Lithoprinted by Edwards Brothers, inc., 1942. Nathan the Wise, translated by Guenther Reinhardt. Brooklyn, Barron`s Educational Series, inc., 1950. Nathan the Wise; a dramatic poem in five acts, translated into English verse by Bayard Quincy Morgan. New York, Ungar, 1955. Theological Writings; Selections in Translation with an Introductory Essay, by Henry Chadwick. London, A. & C. Black, 1956. Lessing`s Theological Writings. Selections in Translation, edited by Henry Chadwick. Stanford: Stanford University Press, 1957. Emilia Galotti: a tragedy in five acts, translated by Anna Johanna Gode von Aesch. Great Neck, N.Y., Barron`s Educational Series, inc., 1959. Emilia Galotti, a tragedy in five acts, translated by Edward Dvoretzky. New York, Ungar, 1962, reprinted German Book Center, 2003. Hamburg dramaturgy, translated by Victor Lange. New York, Dover Publications, 1962. Reprint of Helen Zimmern`s 1890 translation. Laocoon: an essay on the limits of painting and poetry, translated by Edward Allen McCormick. Indianapolis, Bobbs-Merrill, 1962. Minna von Barnhelm: a comedy in five acts, translated by Kenneth J. Northcott. Chicago, University of Chicago Press [1972] Nathan the Wise, Minna von Barnhelm, and Other Plays and Writings, edited by Peter Demetz with a Foreword by Hannah Arendt. New York: Continuum, 1991. Nathan the Wise, with Related Documents, translated, edited, and with an introduction by Ronald Schechter. Boston/New York: Bedford/St. Martin`s, 2004. Philosophical and Theological Writings, edited by H. B. Nisbet. Cambridge: Cambridge University Press, 2005.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12 Gotika Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Grafička oprema Pavle Bihaly. Zaštitni omot sa manjim zacepljenima na ivicama, reparirano (v. sliku). Na nekoliko mesta u knjzi ex libris bivšeg vlasnika. Sa dvanaest originalnih crteža od M. Tartaglie. Knjiga je u tvrdom povezu, izuzetno dobro očuvano, bez pisanja i podvlačenja. Autor - osoba БабелЬ, Исаак Эммануилович Naslov Odesa : šest priča / I. Babelj ; [preveo s ruskog Gustav Krklec ; s dvanaest originalnih crteža od M. Tartaglie] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1930 (Beograd : Vreme) Fizički opis 129 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Tartaglia, Marino Krklec, Gustav (Karton) Isak Emanuilovič Babelj (rus. Isaak Эmmanuilovič Babelь, Odesa, 1. srpnja 1894. – Moskva, 27. siječnja 1940) je bio ukrajinski i ruski sovjetski pisac, židovskog podrijetla. U svojim kreativnim književnim djelima vrlo često je znao slikovito opisati svoj rodni grad Odesu. Zbog rigorozne represije Staljinova režima, Babelj je strijeljan te je tako zapamćen kao jedna od najpoznatijih žrtava nemilosrdnog Staljinovog režima. Životopis i djela Rođen je 1894. godine u Odesi. Upamtio je nasilje u svom rodnom gradu za vrijeme masovnog egzodusa Židova iz carske Rusije 1905. godine. Surađivao je s boljševicima za vrijeme Ruske revolucije 1917. u Petrogradu. Kao pripadnik Crvene konjice maršala Budjonoga sudjelovao je u njezinu pohodu na Poljsku 1920. godine. Tridesetih godina, u klimi staljinizma, Babelj je zašutio, a svoju šutnju obrazlagao je na Kongresu sovjetskih književnika 1934. maksimom Banalna riječ je kontrarevolucionarna. Bio je zastupnik na Kongresu za obranu kulture u Parizu 1936. godine. Uhićen je 1939. i optužen za špijunažu. Po Staljinovoj naredbi strijeljan je u moskovskom zatvoru Butirka, 27. siječnja 1940. godine. Vlasti su Babeljovoj udovici priopćili da je umro u nekom sibirskom logoru 1941. godine. Priče Isaka Babelja opisuju surovu, golu realnost rata, stvarajući tako slike nezamislive svim onima koji nisu proživjeli rat. Poznatije njegovo djelo jest „Crvena konjica“. Iako naišlo na otpore režimske kritike zbog desakralizacije rata i deheroizacije vojnika, to je djelo koje se može svrstati u ratnu književnost, ali nikako uporediti s ostalim djelima te vrste književnosti. I sam Šklovski za Babelja kaže da „jednakom snagom piše o triperima i zvijezdama“ baš zbog načina na koji nam Babelj predstavlja Oktobar. „Crvena konjica“ ne veliča rat niti ratne heroje, niti te heroje pokušava naći, ona prikazuje surov život (životarenje) običnog čovjeka, pa bilo da je on vojnik ili građanin, seljak. Ono što još treba istaknuti jest način na koji to sam Babelj opisuje. Njegove rijeći kao da su prožete hladnoćom dok opisuje uriniranje po nekom lešu, ubijanje (klanje), silovanje. Kad na jednom djelu knjige kaže da su silovali neku ženu i on ju promatra jer još nikada u životu nije vidio kako izgleda silovana žena, čitatelj može steći dojam kao da se radi o bezosjećajnom „putopiscu“ koji je, eto tako, uz put vidio neko silovanje, pa čisto iz radoznalosti promatra kako ono izgleda. Bibliografija Zalazak sunca (1928) Marija (1935) Odeske priče (1928) Crvena konjica (1926) Šest priča: Kako se to radilo u Odesi Kralj Otac Ljubka Kozak Istorija mog golubinjaka Moja prva ljubav Pavle Bihali, Bihali Pál Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči video rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. Marino Tartaglia (Zagreb, 3. kolovoza 1894. – Zagreb, 21. travnja 1984) bio je hrvatski slikar i likovni pedagog, dugogodišnji profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Iako je rođen u Zagrebu, osnovnu školu i realku završio je u Splitu. Nakon toga školuje se u Zagrebu na Graditeljskoj stručnoj školi (1908– 1912) među njegovim učiteljima bili su poznati slikari; Oton Iveković, Ivan Tišov, Robert Frangeš Mihanović i Bela Čikoš Sesija. U ta turbulentna politička vremena pred Prvi svjetski rat, bojeći se političkog progona, odlazi u Italiju u Firenzu, potom u Rim, gdje se 1913. godine upisuje na Instituto Superiore di Belle Arti. Zatim se javlja kao dobrovoljac u Srpsku vojsku na Solunski front, ali se vrlo brzo vraća u Rim gdje radi kao asistent Ivana Meštrovića, zatim je ponovno u Firenzi gdje se druži i izlaže s futuristima; Carlom Carràom, Giorgiom de Chiricom i drugima. Po svršetku rata kraće vrijeme boravi u Splitu 1918–1921, potom luta svijetom na relaciji Beč, Beograd, Pariz. U Beču se oženio 1922. Oliverom-Verom (rođenom Stanković), (1899–1973), Beograđankom, unukom Krste Tomanovića, veletrgovca željezom i vlasnikom najskupljeg prodatog poslovnog prostora u novijoj povijesti Beograda (na mjestu legendarne Kavane „Albania“ a današnje istoimene Palače „Albanija”). U razdoblju od 1924. do 1930. Tartaglia trajnije boravi sa suprugom i sinom Olivierom Tartaglia (1923–2003) u Beogradu, i to na Obilićevom vencu kod ženine obitelji Simić-Bobovac i Stanković. Na poziv Vladimira Becića, Tartaglia 1931. godine dolazi u Zagreb i postaje učitelj pripravnik na Akademiji likovnih umjetnosti, ubrzo je docent (1940), izvanredni profesor postaje 1944, a redovni profesor 1947. godine. Odgojio je brojne generacije hrvatskih slikara. Od 1948. član je Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Tartaglia je tijekom svoje šezdesetogodišne umjetničke karijere imao 30 samostalnih i oko 270 skupnih izložaba u Hrvatskoj i inozemstvu. Izlagao je i na Venecijanskom bijenalu 1940. s tadašnjim izborom jugoslavenskih umjetnika; slikarem Milivojem Uzelecem, i kiparom Franom Kršinićem. U svojim ranim djelima Tartaglia, slika pod snažnim utjecajem postsezanističkog slikarstva, što je uostalom i bila moda tog vremena, pred kraj je plošnim rasporedom kromatskih masa došao gotovo do potpune apstrakcije - do samog ruba figurativnog slikarstva. U postimpresionističkom duhu naslikao je; Marjan kroz masline (1920), u istom duhu su nastale i slike iz bečkog perioda, brojne mrtve prirode, Češljanje (1924), a takve su i one iz života u Parizu; Mali lukobran (1927), Pejsaž (1928). Tartaglia je osobito impesivno slikao sam sebe, pa su autoportreti postali njegov zaštitni znak, od onog ekspresionističkog iz 1917. godine (vidi Autoportret) do onih iz gotovo apstraktnih iz 1960-ih. Nagrade Životna nagrada Vladimir Nazor (1964) Posljednje izložbe 1975/6. Retrospektivna izložba u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu. 2003. Galerija Klovićevi dvori, Zagreb Bibliografija Tonko Maroević: Monografija, Galerija Klovićevi dvori, Zagreb 2003, ISBN 953-6776-61-8 Igor Zidić: Marino Tartaglia (1894–1984), Moderna galerija, 2009, ISBN 978-953-55948-3-3 Božo Bek, Mića Bašićević: Marino Tartaglia (katolog izložbe), Galerija suvremene umjetnosti Zagreb, 1967. Željka Čorak, Tonko Maroević: Marino Tartaglia (katolog izložbe), Umjetnički paviljon, Zagreb, 1975. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... KC (L)