Mala prenosna pec teska svega 10kg, namenjena za spremanje hrane na otvorenom prostoru, rado je koriste lovci, ribolovci, kamperi, ljubitelji prirode. pec je rucni rad, sva je izradjena od metala 3mm debljine, ofarbana je termo bojom, na vrhu peci se nalaze krilca pod blagom kosinom tako da idealno nalezu manje i vece posude, namenjea je za kuvanje i pecenje (nije za rostiljanje), veoma pitoma i ujedno divlja pec zavisno od rezima rada, pec moze raditi i bez ventilatora jednim potezom se vrlo lako skida gornji nastavak u kom je smesten ventilator , uz pec se dobija i adapter koji se regulise od 3-4.5-6-7.5-9-12 volti. Pec se prodaje bez tanjirace i kotlica! ,Kratak video mozete pogledati na You tube-termo primary-turbo raketna pec2, video 1,2,3, za sve ostale informacije kontaktirajte me pozivom na br. telefona, preuzimanje licno ili slanje kurirskom sluzbom. Troskove transporta paketa snosi kupac.

Mala prenosna pec teska svega 10kg, namenjena za spremanje hrane na otvorenom prostoru, rado je koriste lovci, ribolovci, kamperi, ljubitelji prirode. Pec je rucni rad, sva je izradjena od metala 3mm debljine, ofarbana je termo bojom, na vrhu peci se nalaze krilca pod blagom kosinom tako da idealno nalezu manje i vece posude, namenjea je za kuvanje i pecenje (nije za rostiljanje), veoma pitoma i ujedno divlja pec zavisno od rezima rada, pec moze raditi i bez ventilatora jednim potezom se vrlo lako skida gornji nastavak u kom je smesten ventilator , uz pec se dobija i adapter koji se regulise od 3-4.5-6-7.5-9-12 volti. Pec se prodaje bez tanjirace i kotlica! ,kratak video mozete pogledati na you tube-termo primary-turbo raketna pec2, video 1,2,3, za sve ostale informacije kontaktirajte me pozivom na br. Telefona, preuzimanje licno ili slanje kurirskom sluzbom. Troskove transporta paketa snosi kupac.

Ikea barmhärtig Ugradna ploča samostalna Radila 6 meseci u solidnom stanju Broj artikla 102.228.21 Opis -Besplatna 5 godina garancije. Za više informacija o garanciji - garantna knjižica. Sa senzorskom kontrolnom tablom možete brzo i precizno podesiti temperaturni režim pritiskom na "+" i "-". -Uderzhivaia Lock ikona tokom 4 sekunde, privremeno aktivirate sigurnosnu bravu za decu i funkciju čišćenja koja vam omogućava da očistite površinu bez promene podešavanja. Funkcija automatskog isključivanja kada ključa i sadržaj se prosuo po kontrolnoj tabli. Dimenzije proizvoda Širina: 59 cm Dubina: 52 cm Visina: 3,9 cm Težina: 7,10 kg Dimenzije i težina pakovanja Pakovanje: 1 Dodatne Informacije Ploča za kuvanje sa oblastima zračenja: 2k145 mm, 1k180 mm 1k210 mm. 2k1200 V područje zračenja. 1k1800 V područje zračenja. 1k2300 V područje zračenja. Napon: 220-240 B. Ukupan kapacitet: 6500 vati. Struja: 2k16 A ili 1k32 A. Recessed. Kabl / kabl je pričvršćen. Instalaciju mora obaviti kvalifikovani tehničar.

Originalan potpis i posveta Melita Pivec Stele upućeno Aleksandru Arnautoviću PISMA GROFA ANTONA AUERSPERGA KARLU DEŽMANU - Ljubljana, 1930 godine Melita Pivec Stele: Melita Pivec - Stele (tudi Melitta), slovenska knjižničarka in zgodovinarka, * 9. marec 1894, Dunaj, † 15. oktober 1973, Ljubljana. Življenje: Rodila se je na Dunaju leta 1894. Njen oče Rupert je bil po poklicu mornar in zaradi njegovega dela je družina nekaj časa živela na Dunaju, nekaj pa v Pulju. Mati ji je bila Ana (rojena Huber). Melitino šolanje je potekalo v obeh krajih. Med letoma 1905 in 1909 je obiskovala meščansko šolo v Pulju, licej pa med letoma 1909 in 1912. Kot izredna študentka je študirala na Filozofski fakulteti na Univerze na Dunaju . Zasebno se je učila še latinščino in matematiko, da bi lahko opravila splošno maturo, ki bi ji omogočila redni študij. Maturo je opravila leta 1916, leta 1919 pa je doktorirala iz zgodovine. Od leta 1920 je opravljala službo bibliotekarke v Narodni in univerzitetni knjižnici v Ljubljani, istega leta pa opravila še profesorski izpit iz zgodovine, vendar se ni odločila za pedagoški poklic, ampak za bibliotekarsko delo. Med letoma 1922 in 1923 se je kot štipendistka francoskega komiteja v Parizu specializirala za gospodarsko zgodovino pri profesorju Eisenmannu Hauserju. Leta 1924 ji je drugo bivanje v Parizu omogočil francoski prosvetni minister. Po vrnitvi v Ljubljano, je bila imenovana za knjižnično asistentko, svojo specializacijo v gospodarski zgodovini pa je še nadaljevala. Leta 1931 je na Sorboni v Parizu opravila še svoj drugi doktorat, ki še danes velja za temeljno delo o gospodarskem življenju v dobi Ilirskih provinc. Leta se je 1924 poročila z znanstvenikom, predavateljem in umetnostnim zgodovinarjem Francetom Stelétom. V zakonu sta se jima rodila dva otroka, fotograf France in hči Melita Stele Možina, umetnostna zgodovinarka (v Moderni galeriji). Delo: Med letoma 1920 in 1950 je službovala v Narodni in univerzitetni knjižnici. Tam se je takoj lotila prilagajanja stare knjižnice potrebam novo ustanovljene univerze, kasneje pa še slovenske nacionalne knjižnice. Aktivno je delovala v izpopolnjevanju knjižničnih fondov po prvi svetovni vojni in nadomeščanju med drugo svetovno vojno pogorelih fondov. Sodelovala je pri pridobivanju in strokovni obdelavi časnikov in časopisov kot vodja katalogizacije knjižnega gradiva in pri načrtovanju nove zgradbe za univerzitetno knjižnico ter obnovi med vojno poškodovane čitalnice. V času med obema vojnama je pisala o dvojni funkciji svoje knjižnice, tako univerzitetni, kot narodni. Kot bibliograf je spremljala in analizirala slovensko tiskarsko in založniško produkcijo, kritično vrednotila in zbirala gradivo za slovensko tekočo in retrospektivno zgodovinsko bibliografijo in sodelovala pri mednarodni bibliografiji tiskov 16. stoletja. Bila je med prvimi, ki so pisali o strokovni usposobljenosti za knjižničarsko delo, sodelovala je kot predavateljica na strokovnih knjižničarskih tečajih in pripravila skripta o zgodovinskem razvoju slovanskih in slovenskih knjižnic. Po upokojitvi je delovala kot znanstvena svetovalka na SAZU, kjer je delala predvsem na centralnem katalogu tujih zgodovinskih del in sestavljala slovensko zgodovinsko retrospektivno bibliografijo. Kot zgodovinarka je raziskovala obdobje francoskih Ilirskih provinc. Pisala pa je tudi o samostanskih in drugih srednjeveških knjižnicah v Sloveniji, o razvoju knjižničarstva, knjigarstva in tiskarstva in o razvoju slovenske knjižničarske strokovne organizacije. Bila je zelo aktivna v družbenem življenju. Močno se je zavzemala za pravice žensk, saj je tudi sama občutila razlikovanje med popolnoma enako izobraženimi in usposobljenimi moškimi in ženskami. Bila je odbornica Jugoslovanske dijaške zveze, delovala je kot članica Rešnje vojske proti alkoholu, bila je odbornica Orlov, tajnica katoliškega starešinstva, pa tudi tajnica Zveze duševnih delavcev iz sekcije za Slovenijo. Nagrade, priznanja in odlikovanja Društvo bibliotekarjev Slovenije ji je za zasluge knjižničarstva podelilo Čopovo diplomo, med drugo svetovno vojno pa jo je francoska vlada odlikovala z redom akademskih palm za poglabljanje kulturnih stikov med Francijo in Jugoslavijo. Pomembna dela Melitta Pivec Stele, La vie économique des Provinces Illyriennes : (1809-1813) : suivi d`une bibliographie critique. Paris, 1930. Bibliotekarstvo Slovenije. V: Prvi kongres bibliotekara FNRJ : održan u Ljubljani 23.-25. septembra 1949. Beograd, 1950 Obnova čitalnice Narodne in univerzitetne knjižnice v Ljubljani : nekaj statistike. Zgodovinski časopis 1952/53, str. 798-801 Bibliografija tiskov 16. stoletja. Knjižnica 4 (1960)1/4, str. 111 Ljubljanska licealna biblioteka v dobi Ilirskih provinc (1809-1813). V: Zbornik Narodne in univerzitetne knjižnice l. Ljubljana, 1974. str. 49-54 Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године. Povez: Mek Format: 27 x 19 cm Broj strana: 32 ( 43-71 ) -Solidno stanje za godine Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim pismom ?-pitati za poštarinu... Q

sa potpisom autorke redak kolekcionarski primerak Prensa MPPC (08/11/2019) El 8 de noviembre de 1902, de manera circunstancial, nació en Trinidad, Mercedes Carvajal Montes, a quien los venezolanos y especialmente el mundo literario, reconoce por su seudónimo Lucila Palacios. Escritora, ensayista, dramaturga, diplomática y líder social, esta mujer es reconocida como una de las más destacadas representantes de las letras venezolanas, del pasado siglo XX. Su infancia transcurrió en una gran casona de la calle Libertad, de Ciudad Bolívar, que su abuelo materno, Ramón Isidro Montes, mandara a construir en 1850; y que en la actualidad es la sede de la biblioteca Rómulo Gallegos de esa entidad. Desde temprana edad, la niña Mercedes tuvo contacto con el mundo de la cultura y de las letras, gracias a un tío materno, quien era poeta y gran lector y siempre la llevaba a participar en espectáculos y veladas literarias. Fue así como desde los 7 años, comenzó la que tiempo después, sería una brillante carrera como escritora. A sus 20 años contrajo matrimonio con Carlos Arocha Rodríguez, el 25 de agosto de 1923; y a partir de entonces se le conoció como Mercedes de Arocha. Tuvo la gran fortuna de contar con un esposo que estimuló su vena literaria y quien se convertiría en el primero de sus lectores y crítico. De su matrimonio nacieron cuatro hijos: Josefina (1928); Carmen Luisa (1930); León (1932) y Eduardo (1936), este último falleció en 1950 a causa de una cardiopatía congénita, lo cual fue un duro golpe para Lucila, pero que por fortuna para sus lectores, la llevó a refugiarse aún más en la escritura. Es a la edad de 29 años (1931) cuando asume el seudónimo Lucila Palacios, como un homenaje a la poetisa chilena Gabriela Mistral (Lucila Godoy) y a la madre de nuestro Libertador (Concepción Palacios). Con su nuevo nombre dio a conocer su obra literaria; y este le acompañó hasta el final de su vida y más allá. Lucila Palacios fue una mujer emancipada, una dama verdaderamente adelantada a su época, que incursionó en campos que para entonces parecían destinados solo a los hombres. Además de escritora, fue una gran luchadora por los derechos de la mujer, de la maternidad, de la infancia. Por ese motivo, fue electa constituyentista de la Asamblea Nacional Constituyente de 1947, por el estado Bolívar, y senadora por el Distrito Federal entre 1948 y 1952. Durante los períodos presidenciales de Rómulo Betancourt y Raúl Leoni, se convirtió en la primera embajadora de Venezuela en Uruguay (1959-1969), cargo en el cual permaneció hasta que Rafael Caldera obtuvo la presidencia de Venezuela. En Uruguay desarrolló una extraordinaria labor, especialmente en el campo de las artes y las letras, una de sus primeras actividades fue poner en funcionamiento una biblioteca en la sede de la embajada, que contó con 5 mil ejemplares y a la cual denominó “Andrés Eloy Blanco”. En ese país fue honrada como Miembro Correspondiente de la Academia Nacional de las Letras en Montevideo; ya que nunca dejó de escribir y en ese tiempo continuó publicando relatos y cuentos. Venezuela hizo lo propio y la eligió como Individuo de Número de la Academia Venezolana de la Lengua, a la cual se incorporó el 21 de octubre de 1981 convirtiéndose en la primera mujer en obtener esa posición; y en 1982 fue nombrada Miembro Correspondiente de la Real Academia Española. Reconocimientos y galardones. Muchos fueron los reconocimientos y galardones que Lucila Palacios recibió a lo largo de su vida. Entre ellos podemos mencionar: Diploma de Honor en el Premio de Matanzas en Cuba (1939); Premio en el IV Concurso de la Asociación Cultural Latinoamericana y Premio Municipal de Teatro para niños, ambos en 1943; Premio de Novela “Arístides Rojas” (1949); Orden del Libertador en el grado de Gran Cordón (1967); Hija ilustre de Ciudad Bolívar (1969); Mujer de Venezuela, por la Unión Americana de Mujeres, Capítulo Venezuela (1971); Ordenes Andrés Bello (1978), Francisco de Miranda (1978) y Manuel Píar (1986). Igualmente, el Círculo de Escritores de Venezuela creó en 1991, el “Premio Lucila Palacios”, para reconocer al escritor del año y varias instituciones educativas, llevan con orgullo el nombre de esta ilustre venezolana. Obra Lucila Palacios fue una extraordinaria productora de textos. Novelas, cuentos, relatos breves, leyendas, obras de teatro, discursos, páginas históricas, biografía y auto biografía, forman parte de su inventario de obras, la mayoría de las cuales se encuentran en la Biblioteca Nacional, y con motivo de su 117 aniversario, se muestran en la sala de lectura de la colección Bibliográfica Contemporánea, en el nivel AP-0. En dicha muestra, destaca un ejemplar de pequeño formato con una Edición Especial de Aguilar, SA. Madrid 1954, que compila varios textos de la autora, con prólogo de Pedro Díaz Seijas y el veredicto del premio otorgado a su novela “Tres palabras y una mujer”, firmado por Ana Julia Rojas el 26 de marzo de 1943. Igualmente, en la colección Antigua, sala de Libros Raros y Manuscritos, ubicada en el nivel AP-2 del cuerpo de los Servicios de Atención al Público de la Biblioteca Nacional, existen dos cajas contentivas de la colección Lucila Palacios, en la cual se encuentran sus manuscritos, discursos y fotografías, entre otros documentos pertenecientes a esta escritora. Novelas: “Los Buzos” (1937), “Rebeldía” (1940), “Tres Palabras y una mujer” (1943), “El corcel de las crines albas” (1950), “Cubil” (1951), “El día de Caín” (1958), “Tiempo de siega” (Madrid 1960), “Signos en el tiempo” (México 1969), “La piedra en el Vacío” (1975), “Látigo” (1983), y “¡No!” Cuentos y Teatro: “El bazar de Venus”, “Trozos de vida” (1942), “La gran serpiente” (1943), “El demonio de Stefan Zweig”, “Cuento de la ribera del Yaracuy”, “Mundo en miniatura” (1956), “Cinco cuentos del Sur” y “Ayer violento” (Montevideo, 1962 y 1965), “Una estrella en el río” (1965), “Cuentos de paz en un jardín” (1968), “Cristal de aumento” (1982). Poesía: “Poemas de noche y de silencio” (Montevideo 1964), “Cuartillas cívicas” (Montevideo 1968), “Dos hombres y un mundo mágico” (1977), en su inventario también se encuentra una biografía de Teresa Carreño y su discurso cuando la compositora fue trasladada al Panteón Nacional; el discurso de incorporación a la Academia y su autobiografía recogida en dos tomos. Pero Lucila no solo escribió literatura, también incursionó en el periodismo, convirtiéndose en una gran colaboradora de diversos medios, tanto impresos como en radio, en Venezuela y Uruguay. Su nombre quedó plasmado en las páginas de “El Nacional”, “El Universal”, “El Bolivarense”, y “El Luchador”, en Venezuela; y “El País”, “El Día” y “La Mañana”, de Montevideo, Uruguay. Escribió para la “Revista Nacional de Cultura”, desde su fundación; así como también en “Arte y Libros”, “Ellas”, “Kelenda” y “El Alba”. Junto a María Luisa Escobar producía una serie para niños en Radio Caracas Radio, llamada “La caja de juguetes” (1939). Lucila Palacios murió en Caracas, el 31 de agosto de 1994. Para entonces contaba con 92 años. T y F: Biblioteca Nacional MÁS NOTICIAS COMO ESTA La Batalla de Carabobo será recreada en una miniserie dirigida por Luis Alberto LamataMinistro Ernesto Villegas brindó apoyo y deseó pronta recuperación al cantautor Gualberto Ibarreto contagiado con Covid-19

Nedostatak pokrivenosti telefonskom mrežom ne dozvoljava vam da radite ili se udobno igrati na otvorenom? Uzmite Motorola T62 i razgovarajte bez naknade ili licence u bilo kojoj oblasti. Sa kontaktima za brzo uparivanje bićete povezani sa drugim pozivaocem u trenu, dobijanje saveta ili pomoći u hitnim slučajevima. Motorola T62 je idealan izbor za građevinske radnike, zaštitare, organizatore masovnih događaja ili planinarenje. Imajući u vidu izbor od 16 kanala i 121 koda za privatnosti, imate slobodu da razgovarate bežično, čak i kada ih koristi mnogo ljudi u vašem području. Slušalice sa dvostrukim napajanjem rade sa obe punjive NiMH baterije ili standardne AA baterije. Tehničke karakteristike: Visina: 16,50 cm Debljina: 3,10 cm Domet: 8 km Frekventni opseg: 12,5 Khz Kanali: 16 + 121 kodova za privatnost Težina: 161 g (sa klipom i baterijom) Tip baterije: kompatibilan sa AA baterijama NiMH (uključeno) Frekvencijski opseg: 500 mV Boja: crno-plava Proizvođač: Motorola Vreme punjenja: 18 sati Uvoznik: MUSICMAN Kraljevo

Kupindo - Kupovina preko Interneta Kupite Pokrenite prodaju Moj Kupindo 6 Lista želja 13 Kako kupiti? Za firme Kupindo Kupite Knjige Antikvarne knjige Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 1 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 2 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 3 136 pregleda Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Kako da kupim? Cena: 9.900 din Želi ovaj predmet: 2 Stanje: Polovan bez oštećenja Garancija: Ne Isporuka: Pošta Post Express Lično preuzimanje Plaćanje: Tekući račun (pre slanja) Lično Grad: Kraljevo, Kraljevo Prodavac Macondo (2654) 100% pozitivnih ocena Pozitivne: 4111 Kupindo zaštita ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1900 - 1949. Tematika: Alternativna medicina Autor: Domaći Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Jezik: Srpski MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: tvrd Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis na prvom listu, 4-5 braonkastih mrljica i knjiga je uredna i dobro očuvana Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je `Muzikalnu psihoterapiju`, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen.

Tehnički podaci Ultrazvučni ovlaživač Radi na principu visokofrekventnog ultrazučvnog oscilatora (2,4 MHz) Podesiv nivo vlaženja Izuzetno tih rad (pogodan za spavaće sobe) Proizvodi hladnu paru i stoga ne utiče na temperaturu u prostoru Može raditi 10 sati bez potrebe dodavanja vode Automatsko isključivanje i signal upozorenja kad je skladište prazno Automatsko isključivanje ako je skladište izvađeno Lagano čišćenje Čvrsta konstrukcija koja sprečava neželjene vibracije, tihi rad Pretvarač (transducer) s keramičkim slojem za sprečavanje stvaranja kamenca i dugotrajnost Funkcija raspršivanja mirisa Dužina kabla za napajanje 1,4 m Nominalni napon: 100–240 V~ 50/60 Hz Nominalna snaga: 25 W Buka: 38 dB Kapacitet skladišta za vodu: 3,5 l Potrošnja tečnosti za vlaženje po satu: ≥300 ml/h. Tehnične specifikacije Ulazna snaga (W): 25 Napajanje (V) Kabel za napajanje Dužina strujnog kabla: 1,4 Osigurač: Da Specifikacije proizvoda Tip: Ručno Spremnik za vodu (l): 3,5 Kapacitet ovlaživanja: 300 ml/h Vreme ovlaživanja: 10h Brojač vremena: Ne Filter za vodu: Da Filter za vazduh: Ne Aromatizovanje: Da Svetlo za indikator napajanja: Da Rezervoar za vodu koji se uklanja: Da

Dušan M.Baranin Šume padaju Snaga se budi Beograd štamparija `Sloga`Dušana T.Popovića 1946 Meke korice 202 str redak(ako ne i jedini) odličan primerak-nečitana MESTO PREDGOVORA Ova knjiga bila je gotova za štampu 1938.godine Prilike pod kojima se tada razvijala naša literatura nisu bile povoljne. Nemajući protektora,a proskribovan od cenzure,nisam mogao knjigu objaviti.nekoliko manjih odomaka izašloje po raznim časopisima.Tako je odlomak`Gladna godina`iz Šume padaju,učinio da sam bio i fizički napadnut,jer su šumska preduzeća koja su tamanila šume po Sandžaku,Ercegovini i Crnoj Gori,osetila se pogođeno.O tom napadu u svoje vreme pisala je i `Politika` `Nolit` se načelno bio složio da izs+da knjigu,ali je ion tražio izvesne korekture i ublaženja. Ja sam bio protivan tome i tako je knjiga ostala u latici sve do sada.Moje je uverenje bilo i ostalo da sam objektivno dao ljude i pprilike u kojima su živeli,kako su se osećali i šta su tada radili. Vreme koje je iza toga došlo nije demantovalo ni mene kao pisca,ni glavne junake,Miloša i Janka.Selo i ljudi koji u njemu žive i u najtežim iskušenjima dokazali su da umeju da se bore za lobodu,da žele veću socijalnu pravdu i bez uztezanja da umeju da daju žrtve. Toliko o ovoj knjizi.Druge moje knjige koje su gotove,ako kada ugledaju dana,svavkako će biti i mnogo interesantnije. Dušan M. Baranin -1903. godine na Žabljaku rođen je Dušan Baranin, učitelj, romansijer i publicista. Završio je višu pedagošku školu u Beogradu gde je, takođe, apsolvirao istoriju na Filozofskom fakultetu. U književnost je stupio zbirkama pripovedaka “Seljaci”, “Šume padaju” kao i romanom “Njih troje”. Kasnije se pojavljuju njegove romansirane biografije i istorijski romani, najčešće na temu devetnaestovekovne Srbije. Odrastao na narodnoj epskoj poeziji, vredno je radio na sakupljanju istorijske građe za svoja kasnija dela. Od celokupnog njegovog opusa, izdvaja se ciklus njegovih istorijskih romana: “Zeka Buljubaša”, “Prota Mateja”, “Karađorđe”, “Hajduk Veljko”, “Veliki gospodar”, “Kralj Milan”, “Carica Mara”…. Iako mu kritika nije bila sklona, njegova dela su uživala i uživaju široku popularnost, čak i sada, tri decenije od njegove smrti (1978), negove knjige su veoma tražene i doživele su mnogobrojna izdanja. Baranin je pisao lako i popularno, poštujući istorijske činjenice. Ivo Andrić je veoma cenio njegovo delo i smatrao ga značajnom ličnošću u savremenoj srpskoj književnosti. Svoju bogatu biblioteku Baranin je zaveštao Topoli, gde je i sahranjen, a pri Srpskoj književnoj zadruzi osnovao je fond za nagrađivanje pisaca istorijskih dela. Ovako ga je opisao njegov prijatelj Branko V. Radičević: “Jak čovek, grlat, čvornovatih ruku, čupavih veđa, stršljaste kose. Privlačile su ga jake ličnosti. Pa i on sam, činilo se, kao da je banuo među nas iz nekog hajdučkog romana. On bi rekao – ajdučki roman. Ajdučija. Mogao je na suvo, bez kapi vode, da smaže kilogram livadskog meda. I činio je čudesa. Ali nikad nikome nije uspeo nešto da došapne na uvo a da drugi ne čuju. Takav glas, ljudina i vika…”

Izdavač : Državna štamparija Beograd Godina : 1928. Povez : mek Stranica: 50 Dimenzije knjige su 35 x 27cm JAKO RETKO!!! Ljubomir Ljuba Ivanović (Beograd, 12. mart 1882 – Beograd, 22. novembar 1945) Kao prvi srpski slikar koji je zapostavio, a zatim i potpuno napustio, rad bojom i sav se predao crtanju olovkom i rezanju crnobelih gravira, Ljubomir Ivanović je rodonačelnik savremene škole srpskog umetničkog crteža i moderne grafike. Zahvaljujući njemu, crtež u srpskoj umetnosti razvio se od pomoćne discipline u samostalnu. Umetničko školovanje je započeo tokom poslednje godine rada Kutlikove škole (1899), da bi nastavio kod Riste i Bete Vukanović, kao i u Minhenu (1905/09). Veoma rano, 1903. godine, objavljuje crteže u Novoj Iskri i Politici. Po povratku u Beograd dobija mesto nastavnika „večernjeg akta i crtanja glave” u Umetničko-zanatskoj školi, a od osnivanja Akademije likovnih umetnosti (1939) nastavlja pedagoški rad kao redovni profesor na Odseku grafike. Njegov opus započinje uljanim slikama, danas, nažalost, retkim jer je većina propala u Prvom svetskom ratu. U početku uporedo radi ulja i crteže, rado slika ljudsku figuru, naročito u enterijeru, što je kasnije skoro potpuno zanemario u korist crtanja predela i tvorevina ljudskih ruku: ruševina starih zdanja, trošnih kuća s doksatima, usamljenih vodenica, palata nekadašnjih patricija. „Uljane slike radio je s grafičkim osećanjem, a u izvođenju crteža bio je privučen slikarskim asocijacijama”, primetio je Veljko Petrović. Visoka vrednost i virtuoznost njegovog stvaralaštva zbog izuzetne individualnosti ne pripada nijednom određenom stilu, mada je najbliže tradicijama impresionizma, za koji ga vezuju treperava igra senki na krošnjama i lišću drveća i prolazna raspoloženja u retkim figuralnim kompozicijama s temama iz svakodnevnog života. Za njega je to bio put da grafitom ostvari slikarske vrednosti i da skalom belih i crnih tonova dočara utisak polihromije. Svoje crteže jugoslovenskih predela, južne Srbije i Šumadije, Pariza, izlagao je na mnogim izložbama, a u periodu između dva svetska rata objavljeni su u nekoliko tematskih mapa. -------------------------------------------------------------- STANJE: Knjiga sadrži 40 crteža, od kojih crteži pod rednim brojem 3, 9, 24, 33 nedostaju, a 20 i 29 su tu ali su otrgnuti iz knjige, a crtež broj 1 je presečen na pola, vidljivo na jednoj od fotografija. Donji desni ugao je ostećen do 19 crteža, na dalje su dobri. 1 zacepljenje i napuknuće na dnu hrbata oko 4,5 cm, crtano po unutrašnjoj strani prednje korice, potpis na dnu prednje korice i na zadnjoj korici, bezbojne fleke na koricama smeštaj: K1L datum ažuriranja: 21.02.2020. Troškovi slanja: preporučena tiskovina + deo troškova pakovanja = 135 dinara

ЗВОНИМИР ВУЧКОВИЋ СЕЋАЊА ИЗ РАТА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 2 О 1 5 КОЛО CVII КЊИГА 720 а) ВУЧКОВИЋ, ЗВОНИМИР (1916-2004) - МЕМОАРИ б) РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ - 1941-1945 - У УСПОМЕНАМА ............................................................ Књига из легендарног плавог КОЛА СКЗ ********* ... Звонимир ВУЧКОВИЋ (Бијељина 1916 - САД 2ОО4), четнички командант - официр бивше YU војске, по слому југословенске државе придружио се снагама Драже Михаиловића, унапређен у чин капетана, а његова јединица постала је Први равногорски корпус! Обезбеђивао је штаб генерала Драже Михаиловића, конгрес у селу Ба и учествовао у борбама са немачким, љотићевским и партизанским снагама... По слому четничког покрета успео је да преко Западне Европе пребегне у САД где је и умро 2004.... ... Занимљиво је да је Звонимир рођен у хрватској, католичкој породици, да му је отац рано умро и да му се мајка преудала за српског официра Краљевине Југославије, потпуковника Александра Вучковића. Између малог Звонимир и очуха Александра остварила се јака веза и очух Александар до краја свог живота снажно је подржавао Звонимира, заложио се да га приме у Београду у Војну академију, помагао га и штитио када је овај направио неки ескцес да не буде избачен из Академије. Звонимир је у знак захвалности примио презиме свог очуха - Вучковић, и то презиме задржао је до своје смрти. Остао је веран традицији Равногорског покрета иако је имао прилично проблема у снагама Драже Михаиловића због свог порекла. (Михајло Грушић) .......................................................... Предговор ЧЕДОМИР АНТИЋ I. СЕЋАЊА ИЗ РАТА II. ОД ОТПОРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. Детињство 2. 61. класа Војне академије 3. У Грчкој 4. Муњевити рат и окупација 5. Равна Гора 6. Партизани 7. Палошевић и Драгиша Васић 8. КОСТА ПЕЋАНАЦ 9. Таковски одред 10. Заузеће Горњег Милановца 11. Борбе око Чачка 12. Рапај брдо 13. Почеци трагедије 14. Братоубилачки рат 15. У Дражиној пратњи 16. Радио станица Геџа 16. Таковска бригада 17. Напади на возове 18. Краљев рођендан 19. Одлазак Врховне команде у Црну Гору 20. Први равогорски корпус 21. Борбе у Качеру 22. Трепча и Мајдан 23. Островица 24. Војна мисија Сједињених Држава 25. Са Американцима од Рудника до Јавора 26. Село Ба 27. Летећа бригада 28. Шумски аеродром 29. Борба за Србију 30. Око Косијерића 31. Савезници напуштају Дражу 32. Амерички авијатичари 33. Збогом оружје 34. Црвена Армија у Србији 35. Босанска голгота 36. Михаиловић у рукама Тита 37. С друге стране Алпа 38. Е п и л о г .......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 472 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ ЕКСТРА ********** db19/5

knjiga Prpovetke koja sadrzi posvetu Petra Petrovića Pecije najboljem drugu, prijatelju i saradniku na ovoj grešnoj knjizi, književniku g. Konstantinu Koki Đorđeviću Skoplje maja 1930 veoma dobro stanje, pretpostavljam knjiga je prekoricena u tvrd povez, nisam nigde video ovu knjigu pa ne mogu da tvrdim RETKO slobodno pitajte sta vas zanima i ako zelite jos neku sliku Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) je bio književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. KONSTANTIN ĐORĐEVIĆ (Šabac, 28.10.1900 — Šabac, 20.06.1957) Pripovedač, pesnik i romanopisac, profesor Konstantin Koka Đorđević, rođen je oktobra meseca 1900. godine u Šapcu, od oca Ilije i majke Jelene. [...] Osnovnu školu i nižu gimnaziju Koka je završio u svom rodnom gradu. Bile su to najlepše i najbezbrižnije godine njegovog života. Odrastao je u velikom dvorištu, sa puno porodica i dosta dece, u dobro situiranoj porodici. Deca su živela u svom svetu igre, mašte i nestašluka. Bezbrižno detinjstvo surovo je prekinuto 1914. godine. Rat je Đorđeviću uništio ne samo detinjstvo i mladost, nego i ceo život. Život u izbeglištvu, a potom u logoru, ostavili su neizbrisive tragove u njegovoj duši. Prve izbegličke dane proveo je, sa majkom i braćom, u Tekerišu, za vreme Cerske bitke. Mnoge događaje je neposredno video i doživeo, što će docnije verno opisati u prva dva poglavlja romana U bežaniji. U ratnom haosu, Đorđević je bio uhvaćen i odveden u zarobljeništvo preko Save, ali je uspeo da pobegne, mada još nije imao ni 14 godina. Celu 1915. godinu proveo je u bežaniji, u gradovima pored Morave. Nejaki dečak je bio prinuđen da nadniči kod seljaka i služi, da bude čamdžija; oko dva meseca radio je u Soko Banji kao dnevničar u poreskom odeljenju. U novembru 1915. godine, povlačeći se sa srpskom vojskom, dospeo je do Podgorice, ali je tu po drugi put uhvaćen i interniran u Austro-ugarsku. Sumorne dane proveo je u logorima Braunau, Nežideru, Dunaserdaheu i drugim. Pokušavao je da pobegne u Rusiju i Švajcarsku, ali bez uspeha. Konačno je pušten `po molbi kao nepunoletan`. Po povratku kući, nastavlja školovanje. Na tečaju, koji je trajao od 10. marta 1919. do 29. maja 1920. godine, završio je više razrede Gimnazije. Godinu dana kasnije, 1921, položio je viši tečajni ispit. U materijalnoj oskudici i nemogućnosti da školovanje nastavi na fakultetu, potražio je zaposlenje. Početkom februara 1921. postavljen je za privremenog učitelja u posavotamnavskom selu Kamenici. Tu je ostao do kraja školske godine, a od jeseni, sa nešto ušteđenog novca, postao je student Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 22. jula 1926. godine; profesorski ispit je položio krajem novembra 1930. Prvo zaposlenje dobio je, pre no što je diplomirao, u Velesu, u Makedoniji, gde je, u oktobru 1924. godine, postavljen za predmetnog učitelja u Gimnaziji. U avgustu naredne godine, po sopstvenoj molbi, premešten je za privremenog učitelja Gimnazije u Tetovu. Na insistiranje profesora Kuljbakina, 6. septembra 1926. godine, odmah po diplomiranju na Filozofskom fakultetu, postao je `nastavnik Marijinskog Donskog instituta i Krimskog kadetskog korpusa` u Beloj Crkvi, u Banatu, privatnoj srednjoj školi za Ruse emigrante, gde je predavao srpski jezik i književnost, istoriju jugoslovenskih naroda i geografiju Jugoslavije. Posle dve godine, od 24. septembra 1928, ponovo je u Makedoniji, gde radi kao suplent Muške gimnazije u Skoplju. Oktobra 1931. premešten je u Gimnaziju u Štip, da bi, 31. marta naredne godine, bio vraćen u Skoplje i postavljen za profesora Državne trgovačke akademije. Posle više od sedam godine, 18. septembra 1939, postavljen je za honorarnog upravnika Prve stručne produžene škole u Skoplju. Okupaciju i rasparčavanje Jugoslavije dočekao je u Skoplju, odakle su ga proterali bugarski fašisti. Prešao je u Niš, u junu 1941. godine, i radio kao profesor Trgovačke akademije. U Nišu je ostao do kraja rata. Po oslobođenju, pošto je ocenjen `kao jedan od najsposobnijih, najmarljivijih i književno najkulturnijih nastavnika srednjih škola u Nišu`, u aprilu 1945. godine postavljen je za direktora drame Okružnog narodnog pozorišta. No, već u julu iste godine, prešao je za profesora Trgovačke akademije. Iz Niša je, 17. avgusta 1946. godine, premešten za profesora Trgovačke akademije u Valjevu. Konačno, 20. septembra 1947. godine, premešten je u svoj rodni Šabac, gde radi kao profesor Trgovačke akademije. U Šapcu je završio svoj radni i životni vek. Oženio se u julu 1928. godine Zagorkom Janković, bankarskom službenicom, sa kojom je dobio dvoje dece: kćerku Dušanku i sina Rastislava. Prema dostupnim ocenama iz ocenjivačkih listova, može se zaključiti da je bio izvanredan nastavnik, koga su i učenici veoma voleli i uvažavali. Poezijom se nije mnogo bavio. Za desetak godina, uglavnom između 1920. i 1930, napisao je i objavio samo nekoliko lirskih pesama, među kojima je svakako najbolja pesma Kaluđer, koju je objavio 1925. godine. Stihove ove pesme često je, u užem društvu, govorio Kokin sugrađanin Milorad Panić Surep: Ja sam kaluđer, bez reda, van reda, Bez rize i štapa, drvepih sandala, I ma kog drugog svetskog znaka svešteničkog. Lutalo grozno, bez Dogme, Hanana. Sve mi je tuđe. Ja sam stranac i samac Bez brata, druga, u šupljini zena, Zdraveći tužno svaki smiraj dana, Putujem tako, pjan i blažen, žudim, Daleko neko mračno otkrovenje. Najviše je pisao pripovetke. U periodu od 1921. do 1937. godine, objavio ih je preko 50: Čaj (1921), Čiča (1924), Cerovački vladika (1925), Kad naši dođu, Ucena, Nagodba van stečaja, Prodavci novina, Ratna priča (1926), U aščinici, Božić, Čiča Mane (1928), Paša, Zduhać, Kombadžija (1929), Deca, Povratak, Kapetan Vukota (1930), Baba Ana Vuič, U pansionu, Pod magacinom, Neznani junaci, Čiča Miketa, Kurjak (1931), Lager-baraka, Na vozu, Proba (1932), U školi, Pravi Turčin, Rast čorba, Žena, Kaća (1933), Faćkalica (1934), Pregalac, Kosovo, Metohija, Čakor (1935), Mećava, Lutanje, Medova, Lupe, Vezirov most, Vasjat, Papir, Skadar, Maća, Kroz gudure (1936), Komitaći, Drač, Na noćištu, Bespuće, Na Vardaru (1937). Pored navedenih, objavio je i pripovetke Oslobođenje Skadra, Doktor Miša, Plava grobnica, Krf, Lager i Povratak. U rukopisu je ostalo nekoliko neobjavljenih pripovedaka. Štampao je dve zbirke pripovedaka: Naši ljudi, u Skoplju 1930. u kojoj je objavljeno pet pripovedaka, i Pripovetke, u Beogradu 1934, koja sadrži 14 pripovedaka. Pesme i pripovetke Đorđević je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Venac, Misao, Književni sever, Život i rad, Nova svetlost, Južni pregled, Politika, Narodna odbrana i Budućnost. U izdanju Gece Kona, 1940. godine objavljen je njegov autobiografski roman U bežaniji. Sačuvan je rukopis neobjavljenog romana U lageru, kao i delovi romana Gimnazisti. Rukopis još jednog romana uništen je u Makedoniji, za vreme Drugog svetskog rata. Đorđević se bavio i publicističkim radom. U ukupnom pripovedačkom stvaralaštvu, najbolja i umetnički najvrednija Đorđevićeva pripovetka je Cerovački vladika. Po celovitosti priče, izboru teme, kompozicionoj usklađenosti i dinamici, izgrađenosti stila, po čemu je Đorđević i inače poznat, dramatičnosti i psihološkoj snazi, ona može ući u antologiju međuratne srpske pripovetke. Đorđević ubedljivo i impresivno slika tragediju glavnog junaka, seljaka Sime Simića, iz Cerovca kod Šapca, kome su rat i posleratna partijsko-politička groznica doneli samo neizmerno stradanje i patnju. Pored ove, kvalitetom se izdvajaju pripovetke: Čiča, Čiča Mane, Kad naši dođu, Deca, Pod magacinom, U školi, U pansionu, Baba Ana Vuič, Paša, U vozu, Lager, Povratak, Nagodba van stečaja, Čiča Miketa, Kurjak i Kroz gudure. Autobiografski roman U bežaniji gotovo hroničarskim manirom odslikava surove ratne događaje od Cerske bitke i stradanja naroda u pozadini, do bežanije i potucanja ljudi koji su ostali bez igde ičega. Glavna ličnost romana, dečak Đoka Arambašić, istovremeno je i pisac. Radnja je podeljena na osam poglavlja, kroz koja nas ovaj prerano sazreli dečak, nasilno otrgnut od detinjstva, vodi sigurno i ubedljivo. Konstantin Koka Đorđević je umro u Šapcu, ne dočekavši penziju, 20. juna 1957. godine. Mada nije imao ni punih 57 godina, kao težak srčani bolesnik bio je jako iznuren i oronuo.

Objavljenje: snoviđenje u tri slike Zagreb : tisak i naklada akadem. knjižare L. Hartmana, Kraljevske sveučilištne knjižare Fr. Župana (St. Kugli), 1917. 165 str. format 20 cm slika autora unutra odlično očuvana, verovatno nekorišćena, korice kao na slici Ogrizović, Milan, hrvatski književnik (Senj, 12. II. 1877 – Zagreb, 25. VIII. 1923). Studij matematike i klasične filologije završio 1901. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1904. i doktorirao temom iz filologije. Radio je kao srednjoškolski profesor, lektor i dramaturg u zagrebačkome HNK-u te kao nastavnik na Glumačkoj školi u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operna libreta, kazališne i književne kritike, bio je aktivan u kulturnom i političkom životu (pravaški zastupnik u Hrvatskome saboru), a najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Prva mu je drama Dah, ibsenovskoga nadahnuća, praizvedena u zagrebačkome HNK-u 1901. Poslije se sve više nadahnjivao narodnim pjesništvom i nacionalnom poviješću. Jedan je od najizvođenijih hrvatskih dramatičara, neke su mu drame bile iznimno popularne, osobito Hasanaginica (1909), za koju je dobio i Demetrovu nagradu, a koja se na repertoaru zagrebačkoga HNK-a zadržala desetljećima. Tetralogiju Godina ljubavi (1907) čine jednočinke Proljetno jutro (1903), Ljetno popodne (1904), Jesenje veče (1903) i Zimska noć (1906). Izvedene su mu i drame Banović Strahinja (1912), Objavljenje (1917), Smrt Smail-age Čengića (1919), Vučina (1921), U Bečkom Novom Mjestu (1921) i dr. Više je djela objavio u suradnji s drugim književnicima. S A. Milčinovićem objavio je naturalistički pisanu povijesnu dramu Prokletstvo (1907), koju je cenzura zabranjivala pa je praizvedena tek 1965. U knjizi Tajna vrata (1917) tiskao je sedam novela, objavljivanih u časopisima 1905–17. Teatrološki su vrijedna i njegova djela Pedeset godina hrvatskog kazališta: (1860–1910) (1910) i Hrvatska opera: (1870–1920) (1920). Milan Ogrizović (Senj, 11. veljače 1877. - Zagreb, 25. kolovoza 1923.), hrvatski književnik i političar (Čista stranka prava). Bio je pravoslavne vjere. Završio je klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Predavao je na Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu od 1900. do 1906. godine.[1] Osim što je bio profesor, djelovao je kao lektor i dramaturg u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operne librete, ali je ponajprije dramski pisac. 1908. je uspio postati zastupnikom kao kandidat na listi Čiste stranke prava.[2] Do Prvoga svjetskog rata bio je lektor u Hrvatskom zemaljskom kazalištu, a poslije profesor glumačke škole. Pisao je pjesme i satire, a najpoznatije su njegove drame `Dah`, `Hasanaginica` i `Prokletstvo`. Povremeno se bavio glazbenom kritikom, a posebnu pozornost posvećivao je operi te je pisao libreta za njih. Autor je tragičnoga igrokaza `Nepoznati` o životu Vatroslava Lisinskog. Baveći se sporadično i književnom kritikom, Ogrizović je najavio dva najveća hrvatska pisca svojega doba: Matoša i Krležu. Njegov sin bio je profesor Bogdan Ogrizović. Hrvatska književnost. Drame ratno izdanje

Wellue DuoEK prenosivi EKG merač, u svakom trenutku proverite stanje vašeg srca ! Precizna i Korisna Merenja - Detektujte potencijalne probleme rano, aritmiju, pauzu srca, atrijsku fibrilaciju (AF), tahikardiju i bradikardiju, preuranjene atrijalne kontrakcije (PACs) za 30 sekundi. *Napomena: Sve ove informacije su prikazane u aplikaciji kao `Nepravilan rad srca`. Maksimalno vreme merenja od 15 minuta pruža više informacija. Nosivi EKG Monitor Srca - Osim metoda merenja Lead I (Ruka-Ruka) i Lead II (Ruka-Noga), podesiva i udobna traka oslobađa vašu ruku tokom merenja. Ovo vam omogućava praćenje zdravlja srca u miru tokom svakodnevnog života (NE MOŽE se koristiti tokom brze šetnje ili vežbanja). Radi Nezavisno sa Ugrađenim Memorijskim Kapacitetom - EKG aparat može raditi samostalno bez povezivanja sa aplikacijom, ugrađena memorija može čuvati podatke do 20 minuta. Možete pratiti stanje svog srca kad god i gde god, čak i kada se ne osećate dobro. Pouzdana Bluetooth Veza - Aparat za EKG srca radi sa većinom pametnih telefona i tableta, i može prikazivati vaš stvarni talasni oblik na kontrolnoj tabli. Podaci se automatski sinhronizuju sa aplikacijom kada povežete EKG monitor sa Bluetooth-om. Besplatna Aplikacija - Neograničeno skladištenje na aplikaciji `ViHealth`, jednostavan pristup i pregled istorije. Izveštaje možete pregledati ili podeliti sa vašim lekarom u PDF formatu za dijagnozu i plan lečenja. B1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepo uradjena knjiga, ima fotografija i ilustracija. Prvo izdanje !!! 1939. g Dragutin Deroko (Beograd, 7. april 1877 − Beograd, 1. novembar 1947) jedan od najznačajnijih kartografa[1] i gimnazijski profesor. Rođen je u Beogradu, 7. aprila 1877. godine, od majke Katarine, rođene Vuković iz Beča i oca Jovana (1820−1887), rodom iz Dubrovnika, koji je bio kartograf i profesor crtanja na Beogradskom Liceju. Imao je braću Marka (1846−1892) koji je postao veterinar, Jevgenija (Evžena) (1860−1977) inženjer i stručnjak za železnicu, Valadislava (1871−1944), koji je postao kapetan i zamenik direktora Državnih železnica, Nikolu (1874−1944), koji je postao general i sestru Matildu, a bio je stric arhitekte Aleksandra Deroka.[2] Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu i diplomirao je na Istorijsko-geografskom odseku Velike škole u Beogradu.[2] Obišao je veće centre u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj,[1] radi usavršavanja u kartografiji i grafičkoj reprodukciji.[3] Profesionalnu karejeru je započeo 1905. kao profesor suplent zemljopisa, istorije i matematike na Beogradskoj realki i taj posao je radio do penzionisanja 1921.[2] Među njegove najvažnije kartografske radove spadaju karte u Atlasu velikih makedonskih jezera, koje je objavio Jovan Cvijić, sa kojim je sarađivao, generalna karta Stere Srbije i Makedonije (1904−1913).[1] Izradio je kartu Kraljevine Srbije u razmeri 1:1.000.000 (1911), po tada najnovijoj švajcarskoj kartogarfskoj metodi, sa kosim osvetljenjem pod uglom od 45° i različitim bojama za različite nagibe, koja je posebno dobra za predstavljanje brdovitih i planinskih predela, sa ucrtanim saobraćajnim putevima i nazivima svih oblasti.[4] Izradio je preko 70 političko−geografskih karata koje je izradio za Konferenciju mira u Parizu (1919−1920), više privredno−geografskih i saobraćajno−geografskih karti Jugoslavije, koje su objavljene nakon Prvog svetskog rata.[1] Bavio se izradom reljefa, među koje su najvažniji Rila (1900), Solunsko vojište, makedonska jezera i Pirin.[1] Pisao je stručne i naučne radove iz oblasti kartografije. Bavio se i pitanjima o predstavljanju terena, izradom reljefa i transkripcijom geografskih imena. Ostavio je obimnu građu u rukopisu na četrdeset jezika.[1] U časopisu „Pregled geografske literature o Balkanskom poluostrvu“ davao je svoje ocene ili vrednovanje objavljenih karata.[5] U leto 1937. godine Turističko društvo Fruška gora organizovalo je ekspediciju splavom radi proučavanja i opisivanja Drine. Kao rezultat tog putovanja, u Novom Sadu 1939. godine je objavio geografsko-turistička monografija „Drina“.[6] Aktivno je učestvovao u radu Srpskog geografskog društva, a jedno vreme bio njegov potpredsednik.[1] Idejni je autor Medalje Jovana Cvijića, koja je ustanovljena na 25. godišnjicu društva (1935), dok je on bio potpresednik. Na licu medalje nalazi se plitki bireljef Jovana Cvijića iz njegovih zrelih godina, a na naličju globus i oko njega štampanim slovima na francuskom jeziku ispisano ime geografskog društvo. Bio je sekretar Akademskog pevačkog društva, član Odbora i sekretar Kluba fotografskih amatera, od 1901. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U jednoj knjizi su se neke stranice odvojile od tabaka, par stranica nije nista strasno, sve ostalo uredno. Izdato: 1900 1901 Anatomski atlas za umetnike i doktore Pojmovi su na latinskom, a same knjige su na nemackom tako da bez obzira sto su knjige na nemackom mogu biti korisne svima koji istrazuju anatomiju, jako lepo su ilustrovane sto mozete i sami videti na fotografijama. Carl Toldt (također Karl Toldt [sen.], rođen 3. svibnja 1840. u Brunecku/Južni Tirol; † 13. studenog 1920. u Beču) bio je austrijski profesor anatomije. Godine 1864. Carl Toldt je završio studij medicine na Sveučilištu u Beču. Nakon habilitacije tamo je imenovan za profesora anatomije. 1876. nakratko se preselio u Prag, ali se iste godine vratio u Beč. Godine 1897. imenovan je rektorom bečkog sveučilišta.[1] Istraživao je kronološki redoslijed pojavljivanja koštanih jezgara i dokazao da se stvarna brada može naći samo kod ljudi (Toldtov zakon). Nakon nereda u Badeniju, Toldt se smatrao vodećom osobom za völkisch studente i pokušao je obraniti antisemitsku agitaciju pokreta. Također je zastupao ideju da je Bečko sveučilište dom drugih `naroda` Austro-Ugarske, koji su, međutim, morali biti podvrgnuti `njemačkom kulturnom primatu`.[2] Nakon odlaska u mirovinu nastavio je raditi u svojoj struci. Godine 1905. učlanjen je u vlastelinstvo. Njegov drugi sin bio je zoolog Carl Toldt...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dve knjige ukoricene u jednu. - Stevan Jevtic - Milutin, Spev iz vremena pred Srpski ustanak za oslobodjenje u sest pesama, 1894. godina (Delo je kompletno, fali samo zadnja korica) - Knez Miloš u pričama - Milan Đ. Milićević, Prvo Izdanje! 1891. godina. Listovi se odvojili od tabaka, ali svi su na broju. SADRŽAJ: Predgovor Pristup Knez Miloš u pisanoj biografiji MILOŠ U KUĆI Mačka na glavi Srna prokazuje begunce »Ala su puba krompiri! Zašto Čupa presalja jelo? Čupino pitanje Kokošinja pogibija Što si dužan - plati! Lunjevica Urednost Kneza Miloša Nenasete vode Udovačka nevolja »Gde je vrljika u Petroburgu?« Nadnica za opanke Sreća što nije za ženidbu! »Ko nagrdi sobu u konaku?« Trgovina kroz Beg Ovčja pastrma Blagoslov snasi Pritiskati Plata »Zar bacaš pet, a govoriš jedan?« Sunčanik »Nije moj konj kobila tovaruša!« »Nešto je Mijailo ljut! « MILOŠ PREMA ŽENAMA Ljubica na belilu Petrija Kneginja Ljubica o Petrijinoj smrti Dugmence na košulji Šta se od koga krije Lepi mata Knez Miloš i komandir redovne vojske Živ. Davidović Nije još za opeloe Dar gospođi Meternikovici Pred d-rom Rikordom Milkina plata S kim igrati as kim vragovati? Lepe Čačanke MILOŠ U TEKOVINI Kako se teklo u ono vreme Uzdanje u Peketu Knez Miloš i gospodar Vasa Postanje velike beogradske kasarne Za jedno ždrebe dvanaest volova Podivljali bik Kako treba gledati konja Muzika u čast knezu Milošu Valjda je mačak oborio drvas Da viš” snaho, što je krmača Trakter u konaku Vodenica u Kragujevcu Činovnička plata Knez Miloš prorokuje što će biti sa njegovom tekovinom nakon njegove smrti MILOŠEVA OKOLINA Zašto se buni narod? Vučićeve čakšire Ciganska pomoć Knez Miloš i surudžija Čičko Knez Miloš i zaselak Bezboče Knez Miloš o Užičanima Knez Miloš i njegov trgovac Rista Prendić Ćaja poharan Kom ćaja ne veruje Kako je Živanović postao iguman Pretvaranje »Dobar za surudžiju“ Knez Miloš i Mladen Žujović Nikodije Popović Knez Miloš i oficir Jovan Vugković Knez Miloš i oficiri: Jevrem Gavrilović i Jovica Nikolajević Knez Miloš i Atanasije Milojević Skupoceni ćurak Knez Miloš i slepac Zdravko iz Lužnice Ćevap-efendija Gospodarski luk Zašto se knez Miloš naljutio na D. Davidovića Knez Miloš i kuga godine 1837. Strah od grmljavine Knez Miloš i Čupa kuvar Ko će komu suditi »Sveti Miloš . Tatar-Bogdan i knez Miloš Miloševi protivnici Nešto ka dolasku kneza Miloša (1839.) Strah od kneza Miloša Knez Miloš i Stevan Brka Na gaju u kneza Meternika Knez Miloš i vlaški bogataš u kartanju Panta iz Brđana Mića Vukomanović i kiseli kupus Knez Miloš i Anastas Jovanović Knez Miloš i knez Mihailo Knez Miloš i Ilija Ćurgija Knez Miloš i dr. Đoka pokrštenjak Kneževi pisari »Kuma ponuđena ka i počašćena Hat Mladen Najbolji prijatelj Svak na svoje mesto Otuz bir (31) Smrt kneza Miloša Kneginja Ljubica Byčuħev cat MILOŠ U RATU Na Rasnici Na Ravnju Na Zabrežju Sulepman-paša Skopljak Glavaševa glava U Crnuću 1815. Arhimandrit-dobošar Sret sa delibašom Na Požarevcu Na Ratarima Na Valjevu Na Dublju Ali-paša Maraš K boju na Dublju 1815. Pred Kuršidom Pred Kuršidom (u Bosni) Sa Marašlijom na Moravi Turski ajani i srpsko roblje O katanskoj buni Nišan Pored Ljubića 1859. Turci prema Ljubiću Pošta Ljubiću MILOŠ U POLITICI Kako se knez Miloš umeo pretvarati Miloš i Asane Sastanak sa Kuršidom Pred Marašlijom Dok dim prođe kroz odžak Šta će jesti toliki svet? Čarapićeva mehana Zašto knez Miloš dugo nije hteo dolaziti u Beograd (od 1820. do 1830.) Knez Miloš i Abduraman-paša Premeštaj iz Kragujevca u Beograd Beogradski vezir i zvona na beogradskoj crkvi Lišanin pred vezirom Drugo je pred Turčina, a drugo za Turčinom Mihailo German Knez Miloš udeljuje Turčinu Prvi glas o Stevanu Petroviću Andrija Jokić Kurban na dolazak veziru Gde su Amicine kalgine Jogurt Knez Miloš i Turci Sarajevci Kurlagina krajina Nove spahije Bar plemići Knez Miloš i plemići sa grbovima Ilija Hadži-Milutinović Mijat iz Sitarica Neobičan orden Srbi nemačkari Brza naplata Kragujevački vinogradi Odgovor Vaščenku Knez Miloš i peškiraši Utišanje turskoga strahovanja Knez Miloš piše velikom veziru Zašto se knez Miloš naljutio na Vučića i na svoga brata Jevrema Knez Miloš i sultan Mahmud Knez Miloš i prepiska s Ali-pašom Tepedenlijom Ko je nezadovoljan Vodeničar d-ra Đoke Neokopani kukuruzi Kletva na ustavu Da li je bolje mrtav ili proteran? Vladalac vladalački Opasnost za Srbiju Zec Zlatiborac Protivnici Miloševi i protivnici Meternikovi Šta bi radio, da je u Srbiji Knez Miloš o patrijarhu Rajagiću Knez Miloš o Vlasima Nedaća u Majdan-Peku Vučić i Vule približuju se knezu Milošu Ka pokretu 1848. Kako je Miloš postupao sa Turcima Vila ili šaput Kosta Cukić Najpre sovetnici posle sovesni ljudi Knez Miloš i ustav od godine 1838. Na što je Milošu blago i vlast Čija molba pomaže Požeška kapetanija U kneževu dvoru Kod paše u gradu Drugo lice kneza Miloša Konzulski stanovi »Sluge smo, brate! Šesti talir »Sedi uza me! Vlast se ne pušta lasno Šta govek ne da dok je živ? Knez Miloš o ulozi Srbije MILOŠ U SUĐENJU I U UPRAVI Ko ukrade kupicu? Senjak našao sekiru Sudiska veština Kogijaš ubilac Ovan čuvar-kuća Trgovac i burgijaš Az sam Bogdan! Jedno streljanje Čiga-Srećkova snaha Kako se Demir brani na sudu Knez Miloš i prvi sudovi Kako je Petar Kozeljac pogeo trgovati Na moravskom prevozu Knez Miloš o ciganskom haragliji Otmičari Magazinovićeva penzija Jedno rešenje na molbenicu Presuda popu Sušiću Bračna parnica Kojim se sužnjima daje milost Knez Miloš u sužnjari Svedočanstvo o Veljku Trgovačka roba i kneza Miloša oko Laže Miljko! Za ženinu krivicu trpeo čovek Pomoć bolesniku Knez Miloš na poslu Knez Miloš i Filip Stanković Knez Miloš i kragujevagki Cigani MILOŠ PREMA VERI I PREMA OBIČAJIMA Crkva na Savincu Topćiderska crkva Velika Hristova crkva u Carigradu Rašta se prota oženio Beogradski Grci i Sveti Sava Hristos se rodi! Rašta neće da bude mitropolit Vseja Serbiji metropolit! Knez Miloš uči mitropolita Petra Knez Miloš i čačanski pop Vasa Vuković Od koga se Miloš boji Spor popa Knez Miloš i mitropolitov đak u crkvi O hlebu svi živimo Najslađe jelo »Šta radi preosvećeni beogradski?« Dužina molitve Post u konaku Knez Miloš i krsno ime Kumstvo nije šala Suša Starac udovac Ko mu se starao za dušu, neka se pobrine i za telo! Zamerka kaluđerima Razvod braka MILOŠ PREMA NAUCI I NAUČNICIMA Joksina poslanica Vukov pasoš Poruka Vuku Karadžiću Knez Miloš i Vukov kaput Knez Miloš i Vukov »cuge Knez Miloš Vuku Karadžiću Ženidba Jakova Živanovića Doktori i babe Knez Miloš i vladika Rade »Ili on, ili ja?« »Hajde Vuge, da gonimo Turke« Ispovest o Dositiju D-r Vuk Marinković Zastava na dvoru Kosta Nikolajević Kritika na Vukov Kad se čitaju novine Tvoje naredbe neću da kvarim Osobita pamtilja Gde je Malta MILOŠ PREMA PROTIVNICIMA Knez Miloš i gospodar Mladen Šta hoćeš išti, samo se miri Vučić pred sudom Dar Vučiću Praštanje sa knezom Milošem na Savi 1839. Stamenka Čarapićka o knezu Milošu Šta bi radio? Karađorđeve kćeri Praštati ili svetiti se? Vešt prota O Vučiću kao sužnju Otkivanje okovana Vučića Ceħam ce Knez Miloš i Jovan Lukačević Knez Miloš i Milivoje Blaznavac G`uzu u guzu - pa da se branimo! Knez Miloš u pismima Poklon Vučiću Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Bibliografija Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Krčko lonac SC-350 Selection ima tri režima rada: Low, High i Warm čime je u stanju da odgovori na sve vaše potrebe. Ovi režimi rada omogućavaju vam da kuvanje automatizujete i obavljate dok spavate ili ste na poslu, odnosno van kuće. Ubacite namirnice u vaš aparat za sporo kuvanje, podesite režim u zavisnosti od recepta i Slow Cooker će celokupan posao obaviti umesto vas. Nije potrebno nadgledanje, dežuranje ili mešanje. Hrana neće zagoreti niti se zalepiti za posudu. Po povratku sa posla ili nakon ustajanja uživajte u hranljivom, ukusnom obroku koji će vas gotov čekati u kuhinji. Programi za Super Krčka: HIGH: vreme kuvanja minimum 4 h; temperatura od 85 do 95° C LOW: vreme kuvanja minimum 8 h; temperatura od 65 do 75° C WARM: održavanje temperature, podgrevanje ili odmrzavanje; temperatura od 60 do 65° C Vreme pripreme hrane je minimum 4 h u High režimu. Sve funkcije se biraju i menjaju okretanjem dugmeta za odabir režima rada. Po završetku odabranog režima rada, okretanjem dugmeta na položaj LOW, funkcija LOW će raditi sve dok je Vi ručno ne isključite okretanjem dugmeta za odabir režima rada na položaj Off. Odabrani režim rada, takođe, radi sve dok ga Vi ručno ne ugasite okretanjem dugmeta za odabir režima rada na položaj Off. Sve vreme jelo će se krčkati bez zagorevanja ili kipljenja. Karakteristike: Odvojiva keramička posuda od 5, 5 l Cilindrično kućište od čeličnog lima u crvenoj boji Vatrostalni stakleni poklopac Termoizolovane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leptir: zabavnik za godinu 1860 - ured. Ljudevit Vukotinović Izdao Ljudevit Vukotinovic Ljudevit Farkaš Vukotinović (pravo ime Ljudevit Farkaš; Zagreb, 13. siječnja 1813. – Zagreb, 17. ožujka 1893.), hrvatski književnik, političar, državni činovnik, znanstvenik i gospodarstvenik.[1] Veliki župan križevački od 1861. do 1867. Rođen je u Mletačkoj ulici br. 10 u Zagrebu. Jedan je od hrvatskih preporoditelja. Okušao se kao pjesnik, novelist i dramatičar, a bavio se i botanikom i mineralogijom. Zajedno s Josipom Kalasancijem Schlosserom objavljuje 1869. godine grandiozno djelo Flora Croatica, svojevrsni kompendij biljnih vrsta u Hrvatskoj. Zalagao se za otkup i objavljivanje radova Stjepana Schulzera Miggenburškog, tada najboljeg hrvatskog mikologa. Također, bio je istaknuti istraživač na području prirodoslovlja. Pisao je o geološkim odnosima u Lici, Samoboru, Zagrebu i Moslavačkoj gori. Autor je prve hrvatske geološke karte. Bio je jasno oprijedjeljeni evolucionist. Dana 1. siječnja 1867. izabran je među prvima za pravog člana JAZU. O njegovim životnim postulatima govori misao koju je zabilježio u svojim memoarskim zapisima Mađaronstvo u Hrvatskoj: Čim bude Hrvatska više učila i radila, tim će više znati, više valjati, i tim će si također prokrčiti put sigurniji za bolju budućnost svoju. Djela Lirika i drame Golub: igrokaz vu chetireh zpeljavanjih, Zagreb, 1832. Pervi i zadnji kip: turobna igra v jednom zpelaju, Požun (Bratislava), 1833. Pěsme i pripovědka, Zagreb, 1840. Ruže i tarnje: pěsme, Zagreb, 1841. Pěsme domorodne (Pěsmarica), Sbirka 1, Zagreb, 1842.

Super Krčko (Slow Cooker) SC-320 Selection je aparat za sporo kuvanje sa kućištem od INOX-a kapaciteta 6, 5 litara i snagom od 350W. Uz pomoć njega kuvaćete lako sve – kuvana jela, supe, čorbe, umake, glavna jela, zimnicu, slatko, džemove, poslastice… Super Krčko štedi električnu energiju a možete ga koristiti i tokom noći po jeftinijoj struji. Namirnice nikada ne proključaju u vodi tako da nema opasnosti od zagorevanja i lepljenja za posudu. Super Krčko zadržava sve hranljive sastojke pa će obroci biti zdravi i izuzetno bogatog ukusa. Programi za Super Krčka: HIGH: vreme kuvanja minimum 4 h; temperatura od 85 do 95° C LOW: vreme kuvanja minimum 8 h; temperatura od 65 do 75° CWARM: održavanje temperature, podgrevanje ili odmrzavanje; temperatura od 60 do 65° CVreme pripreme hrane je minimum 4 h u High režimu. Sve funkcije se biraju i menjaju okretanjem dugmeta za odabir režima rada. Po završetku odabranog režima rada, okretanjem dugmeta na položaj LOW, funkcija LOW će raditi sve dok je Vi ručno ne isključite okretanjem dugmeta za odabir režima rada na položaj Off. Odabrani režim rada, takođe, radi sve dok ga Vi ručno ne ugasite okretanjem dugmeta za odabir režima rada na položaj Off. Sve vreme jelo će se krčkati bez zagorevanja ili kipljenja. Odvojiva keramička posuda od 6, 5 l Ovalno visokokvalitetno kućište od INOX-a Vatrostalni stakleni poklopac Termoizolovane ručke Tri režima rada: Slow, High, Auto Ravnomerna raspodela toplote 24 meseci garancije

DVE PLOČE ZA MLEVENJE - Fino ili krupno mleveno Priprema raznovrsnih jela od mlevenog mesa zahteva različitu strukturu mesa. Zbog mogućeg izbora između ploča za mlevenje od 3 do 8 mm možete jednostavno prilagoditi rezultat mlevenja vašem omiljenom receptu i mesne kuglice, pljeskavice, lazanje, Bolonjeze, testenine od mesa ili kobasice će biti jednostavno savršene. Sigurnost na prvom mestu Nema potrebe da brinete jer imate tako moćan aparat u vašoj kuhinji. Opremljen je sigurnosnim sistemom u 3 tačke. Neće raditi osim ako priključak nije u potpunosti na svom mestu, ima zaštitu od pregrevanja i trenutno zaustavljanje motora kada se otkrije bilo kakva greška. Opšte Vrsta aparata: Aparat za mlevenje mesa Materijal kućište: Plastika i metal Efikasnost Snaga motora: 1600 W Kapacitet mlevenja (kg/min): 1.9 Upravljanje Vrsta ekrana: Nema Karakteristike Jednostavno čišćenje: Da Metalno kućište aparata: Da Reverzibilan rad: Da Oprema Potiskivač za meso: Da Materijal poslužavnika: Plastika Rešetke za mlevenje mesa: 2 Sigurnosni sistemi Zaštita od pregrevanja za dodatnu bezbednost: Da Sigurnosna sklopka: Da Zaustavljanje motora za povećanu sigurnost: Da Dodatna oprema Pregrade za odlaganje diskova za rezanje: Ne Nogice: Gumirane nogice za stabilnost Tehnički podaci Prečnik diska: 54 mm Deblijna diska za mlevenje 1: 3 mm Deblijna diska za mlevenje 2: 8 mm Dužina priključnog kabla: 1100 mm Širina proizvoda: 230 mm Visina proizvoda: 180 mm Dubina proizvoda: 230 mm Širina pakovanog proizvoda: 285 mm Visina pakovanog proizvoda: 230 mm Dubina pakovanog proizvoda: 225 mm Neto težina aparata: 2.2 kg Bruto težina aparata: 2.9 kg

Momcilo Selic - Zamor materijala Autorsko izdanje, 1979. Mek povez, 166 strana, sapirografisano. EKSTREMNO RETKO IZDANJE, ZABRANJENO ODMAH PO IZLASKU, POTOM JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Momčilo Selić je rođen u Beogradu 8. januara 1946. u partizanskoj i komunističkoj porodici. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu juna 1971. godine, 1968. objavio prvu priču u beogradskom `Studentu`. Zbog samizdata `Časovnik` (zamišljenog pod nazivom `Vremekaz`), izdatog 1979. godine, kažnjen uslovno zbog bespravnog izdavaštva. Bio je to prvi jugoslovenski samizdat časopis. Selić je 1980. osuđen na čudovišnu kaznu od sedam godina robije zbog članka `Sadržaj`, takođe u samizdatu. Odležao je dve godine i tri meseca u Beogradskom CZ-u i KPD-u Zabela. Prema sopstvenom uverenju, ondašnja `ubilačka služba` odustala je od ideje `trajnog uklanjanja` zbog činjenice da je njegov otac Vladeta Selić bio visoki funkcioner bezbednosti i besprekornom revolucionarnom biografijom. Potom je 1983. otišao u emigraciju. Dobio je politički azil u Kanadi 1984. Ali ovaj `državni neprijatelj` tek tada postaje noćna mora svih režima do danas. Treba podsetiti i zašto... Od odlaska u emigraciju do povratka iz nje, Selić je bio: Član AMNESTY INTERNATIONAL-a od 1983-1990. godine, saradnik njujorškog FREEDOM HOUSE-a i HELSINKI WATCH-a, kopredsednik ODBORA ZA ODBRANU DEMOKRATSKIH DISIDENATA U JUGOSLAVIJI iz Njujorka i Upravnog odbora SRPSKE NARODNE ODBRANE za Ameriku i Kanadu do 1990. godine. Od 1987. do 1989. godine pomoćnik je glavnog urednika američkog književno- političkog časopisa CHRONICLES. Tek 1990. godine vratio se sa suprugom i četvoro dece u Beograd. Njegova supruga i njegov najbliži saradnik, kritičar i sagovornik, Ana Selić je rođena 21. septembra 1950. u Beogradu, u poznatoj komunističkoj porodici Marković. Završila je studije italijanskog jezika na Univerzitetu u Beogradu 1972. i magistrirala 1976. godine. Radila je u beogradskoj BORBI kao novinar od 1974. do 1983. Udala se za Momčila Selića aprila 1978, ispratila ga u antituberkulozni dispanzer nekoliko meseci kasnije, a u zatvor februara 1980. Otišla je zajedno sa njim u emigraciju sa troje male dece avgusta 1983. U Kanadi je završila studije engleskog jezika i književnosti i radila kao prevodilac za kanadsku vladu. Danas radi kao prevodilac. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. U njenom briljantnom prevodu je 2004. godine, prvi put na srpskom jeziku, objavljena celovita knjiga Rebeke Vest `Crno jagnje i sivi soko`. Momčilo Selić je, uprkos nezapamćenom medijskom bojkotu koji je godinama pratio i njega i njegova dela, do današnjih dana ostao najpoželjnija intriga celokupnog moralnog i intelektualnog taloga srpskog govornog prostora. Zbog njegovog polemičkog teksta pod nazivom `Strava` objavljenog u nedeljniku NIN 1992. godine, dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine, (Milisav Savić), vratio je priznanje. U javnosti je to protumačeno kao gest prozvanog i povređenog, mada je bila reč o čistoj pozi i bezobrazluku provincijskog poluinteligenta. Naime, Selić je te godine takođe ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, a njegov roman `Izgon` je te 1992. bio bez konkurencije najbolji. Ipak, neko se gadno uplašio od same pomisli kakve bi bile posledice nagrađivanja Selićevog romana, i šta bi on kao nagrađeni autor sve kazao u medijskom prostoru koji ga je sledovao. Selić je do sada objavio pet knjiga: ZAMOR MATERIJALA, roman, 1979. godine, IZGON, roman, 1991. godine, NAPAD NA GORNJI KLAK, ratne priče, 1994. godine, RATNI KRST, roman, 1996. godine, TARIN LUG, roman, 2001. godine. Dobitnik je književnih nagrada `FOR THE ARTIST IN THE WORL` književnog fonda `POUR L` IMAGINAIRE` iz Londona, 1985. godine, i nagrade `MILOŠ CRNJANSKI` 1992. godine. tags: desnica, tradicija, dragoslav bokan, dragos kalajic, nacionalizam, antikomunizam, zabranjene knjige...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1894. god. A, iskreno reći, pišući tu „Kratku povjesnicu Srba“, ev` ovo mi je bio sav smjer: Kad narod taj srpski pozna svoj postanak i razvitak od iskoni do danas, i kad prouči svoja djela i svoje pogrješke u prošlosti, onda će se on paštiti, da se ugleda na dobra i slavna djela svojih predaka, a da se ne ugleda na njihove pogrješke i zla djela; i kad taj narod pozna svu svoju snagu i veličinu, i kad on sam sebe vidi u cjelokupnoj slici i prilici, onda će u njemu očvrstnuti narodni ponos njegov, a o taj oklop polomiće se sve strijele zlotvora Srbinovih. Sima Lazić Lukin (Bosanski Brod, 15. avgust 1863 — Rajić, Slavonija, 19. jul 1904) bio je srpski publicista, novinar i književnik. Biografija Sima Lazić Lukin rodio se u trgovačkoj porodici, u Bijeljini[1]. Zbog antiturske delatnosti otac mu je prebegao u Srbiju, a majka ga je kao odojče prenela tamo. Lazić je završio osnovnu školu u Šapcu, a u Beogradu 1876. godine okončao treći razred gimnazije. Od mladosti vatreni rodoljub, kao mladić se prijavljuje u dobrovoljce u srpsko-turskom ratu, ali je odbijen zbog bolesti. Gimnaziju nije završio, te je živeo kao glumac u putujućim družinama. Od 1886. do 1889. godine glumio je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Živeo je u Beogradu i Zagrebu, objavljujući novinske tekstove, nacionalno-političke članke, popularno istorijske, književne, humorističko-satirične, pamfletske i druge radove u stihovima i prozi. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima. U Beogradu je uređivao humoristički list Bič, radio na `Odjeku` i pisao rodoljubive pesme. Kada je prešao u Zagreb, prvo je bio saradnik pa uređivao zagrebački „Srbobran“ (1891—1893), posle „Vrač pogađač“ (1896—1904). Posle `septembarskih izgreda` 1902. godine u Zagrebu, prešao je u Novi Sad gde je produžio uređivanje `Vrača pogađača` i sarađivao u radikalskoj `Zastavi`.[2] Neumorni radnik sa perom u ruci, navodno je 25.000 primeraka svojih knjiga raširio po srpstvu. Bio je oženjen sa književnicom Zorkom Miletić, sinovicom Svetozara Miletića. Mnogo je pretrpeo tokom svog kratkog i burnog života, zbog čega je bio stalno bolešljiv. Na sprovodu Jovana Jovanovića Zmaja Simo je izgovorio svoju poslednju pesmu posvećeno pokojniku. Umro je ubrzo 19. jula 1904. godine u Rajiću u Slavoniji, gde je došao u goste kod brata Petra. U nekrologu je istaknuto: `Pokojni Simo bio je sav Srbin`.[2] Vodio je žustre polemike sa frankovačkom štampom u Hrvatskoj (koja nije imala naučnu vrednost), napisao je više istorijskih radova. Prikaz knjige Divlji čovjek je objavljen u dubrovačkom srpskom književnom listu Srđ. [3] U knjizi Kratka povjesnica Srba od postanja Srpstva do danas je naveo netačan podatak, da su vladika Vasilije Petrović i Sveti Vasilije Ostroški ista osoba. Isto ime dvojice Vasilija i ista vladičanska titula, uz manjak obrazovanja autora, rezultirala je tvrdnjom da je cetinjski mitropolit Vasilije umro u Petrogradu 1766., da bi mu telo Crnogorci preneli na Ostrog, pa se naziva i Ostroški.[4] Knjiga je pisana u rodoljubivom duhu, za široke narodne mase i završava se ovim rečima: Eto tako je Srpstvo prevjekotilo 10 hiljada godina i preživilo 100 hiljada zlotvora svojih. A preživiće ih još toliko, samo - i prije svega - budimo vrijedni i složni.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zorajida Veoma retko!!! Milsim da fali knjiga br. III Pred nama je Sterijin roman prvenac. Roman `Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida`, Jovan Sterija Popović napisao je u svojoj 22. godini, odnosno 1828. Roman je rađen po predlošku i možemo govoriti o načelu mimezisa, modernim jezikom, mogli bismo zaključiti da je Sterija još u prvoj polovini XIX veka radio na razaranju poetike pisanja. Bio je post-modernista pre svih srpskih pisaca, a njegova virtuozna literarna igra u ovom romanu je poput storije o ljubavi hrišćanskog junaka i mavarske princeze. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Detaljnije: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film)

unutra odlično ostalo se vidi na slikama bibliofilsko izdanje prvo izdanje 1963. Novi Sad Vinaverov magnum opus jesu Zanosi i prkosi Laze Kostića. Da je napisana na engleskom jeziku, jeziku na kome su napisane tolike sjajne biografije, ona bi, bez sumnje, bila smatrana jednom od velikih intelektualnih biografija koje čine čast tom žanru. U njoj nam se Vinaver pokazuje kao majstor koji delo i život jednog pisca ume da stavi u sve one kontekste u kojima će nam oni pokazati i svoje najskrivenije i najmanje očekivane vrednosti i značenja. (Jovan Hristić) Na skoro šesto strana briljantnog eseja o velikom srpskom pesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije i državnosti. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] gromoban svemira 1. izdanje prva izdanja avangarda srpska književnost