Povez: meki Izdavač: Radio B92, Beograd Godina izdanja: 1995 Obim: 80 Stanje: odlično

Britain Advances Ratno izdanje Izdavac - Longmans Green Godina - 1943. BBC Radio, Ratna propaganda Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,ilustracije,format 21 cm,32 str. (66)

Potpuno ispravan izvlaci sve mirise, dim, paru, malo radio lepog dizajna, minimalno bucan i lako se ugradje. Zadnji otvor 10cm za dimnjak ili slicno.Cena 800 dinara. Saljem kurirskim sluzbama po dogovoru. Licno preuzimanje u Leskovcu-centar. Saljem kurirskim sluzbama. Zoran

Snižen 80% moulinex toster neispravan..Toster je kupljen pre 2 ipo godine i placen je 5990din radio je odlicno sve do sad, ovaj toster preporucujem nekom ko zna da ga popravi, jer moze da dobije skup i kvalitetan toster za male pare. Sve funkcije tostera mozete sami naći kad ukucate na guglu moulinex lt120530.Preuzimanje lično u beogradu, kurirskom službom šaljem samo posle uplate post net uputnicom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Roman iz severnjačkoga života Laurids Bruun (rođen 25. juna 1864 u Odenseu, † 6. novembra 1935 u Kopenhagenu) je bio danski pisac. Takođe je pisao pod pseudonimom Pieter Adrian van Zanten. Laurids Bruun radio je kao kupac u Bataviji (Džakarta) za ujakovu trgovačku kuću. Evropsku slavu, takođe u nemačkom prevodu, stekao je svojim robinsonadama, ljubavnim pričama i pričama o Južnom moru, koje su rezultat njegovog sopstvenog iskustva. 1890-ih putovao je na nekoliko studijskih putovanja kroz Evropu, Malu Aziju, Jugoistočnu Aziju i Južna mora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zagreb 1943 god. Tvrd povez. 257 str. Ilustrovano Rafael, pravog imena Raffaello Santi da Urbino, bio je talijanski slikar i arhitekt Visoke renesanse. Bio je učenik kod svog oca zlatara i kipala Giovannija Santija. U početku slika svoje prve Bogorodice, a dolaskom u Firencu na njega utječu toskanski majstori, te radi velike oltarne slike Bogorodice s djetetom, djelomice u pejzažnim ambijentima. U Rimu je boravio u službi papa i oslikao je tri odaje u Vatikanu freskama s povijesnim, mitološkim, alegorijskim i biblijskim temama. Kao graditelj je sljedbenik kasnog Bramanteova stila, a bio je upravitelj gradnje bazilike Sv. Petra. U Rafaelovu slikarskom djelu došao je do punog izražaja duh visoke renesanse sa svojim zanosom za klasičnu harmoniju i idealnu ljepotu. Kao objektivna vrijednost u slikarskoj umjetnosti ostaju čistoća njegovih crteža, jasnoća kompozicije, vedrina kolorita i neposredna ljudska realizacija portreta. Rafael je izvršio golem utjecaj na svoje učenike i suradnike. Njegov crtež i kompozicija bili su uzor mnoštvu njegovih sljedbenika. Od jeseni 1504. Rafael boravi i radi u Firenci na svojim prvim slikama. Tu se upoznaje sa radovima ondašnjih slikara, Leonarda da Vincija, Andree del Sarta, Michelangela i Fra Bartolomea. U Firencu je došao sa namjerom da ostane nekoliko mjeseci i da prostudira radove tih slikara, međutim tu ostaje četiri godine i 21. travnja 1508. potpisuje pismo koje je poslao svom stricu sa `Rafaelo. Slikar u Firenci`. U međuvremenu boravi na kratko u svom rodnom mjestu Urbino i u Perugiji. U tom vremenu nastaju njegove poznate slike o majci `Božijoj`; Madonna u zelenom (1505, Sveta Obitelj (1507), Vjenčanje Djevice (1504.). Rimsko doba Portet Pape Julija II., 1512., ulje na platnu, 63 × 40 cm, palača Pitti, Firenca. Krajem 1508. po preporuci Bramantesa Rafael dobija poziv od pape Julija II. da dođe u Rim da bi ukrasio privatne odaje sa freskama u Vatikanu. Glavni članak: Rafaelove sobe U Rimu dobija nalog za nalogom od pape, da freskama uljepša tri sale (Stance). Devet godina je radio na te tri Stanze u Vatikanu: 1509. - 1511. u tom vremenu je radio na prvoj sali Stanza della Segnatura 1511. - 1514. Stanza d`Eliodoro 1514. - 1517. Stanza dell`Incendio di Borgo Godine 1511. Rafael upoznaje Michelangela koji je radio strop poznate Sikstinske kapele. Kroz poznanstvo sa Sebastijanom del Piombom, koji je također u to vrijeme radio u Rimu, Rafael se upoznaje sa venecijanskim slikarstvom. Kod svih fresaka koje je Rafael uradio za Vatikan, pomagali su mu učenici iz njegove radionice kao i ostali radnici koje je on angažovao. Kod programa za Sala di Constantino za koju je Rafael napravio idejnu skicu očigledno je malo figura koje je on lično svojom rukom nacrtao, dalje izvođenje preuzeli su njegovi učenici od 1520. do 1524. Giulio Romano i Giovanni Francesco Penni. Tokom radova na stancama umire papa Julije II. 21. veljače 1513. i Giovanni de Medici dolazi kao papa Lav X. na prijestolje 11. ožujka. I novi papa je također bio privržen Rafaelu i nakon smrti Bramantea 11. ožujka 1514. proglašen je za nasljednika, i već 1. travnja te iste godine Rafael postaje arhitekt i izvođač radova. Godine 1515. postaje konzervator antičkih monumenata u Rimu, a pri tom ga podržava njegov prijatelj Baldasare Kasfiglione, u studenom te godine kupuje Rafaelo kuću u Borgo. Dana 20. travnja 1519. su prvih sedam tepiha koji su u Flamenskoj tkani, okačeni na zidove u `Sikstinskoj Kapeli`. Na veliki petak, 6. travnja 1520. u 37. godini života Rafael umire od neprekidne visoke temperature. Pogreb je izvršen sljedećeg dana uz veliku počast, a sahranjen je u Panteonu.

Nogare tronožac ili verige za kotlic! Nogari, tronožac ili verige za kotlic.Rucni rad. Extra kvalitet. Izradjeno od materijala Armature 10 mm. Nogare su dužine 120 cm i ofarbane su u crnu boju. Izradjujem od prohroma sve po zelji. Radim po narudzbini razne modele skara i resetka! Radim po narudzbini i od prohroma razne modele skara i resetka! Za sve informacije pozvati.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Evgenije Spektorski Evgenije Spektorski (rus. Evgeniй Vasilьevič Spektorskiй, ukr. Єvgen Vasilьovič Spektorsьkiй) (Ostrog, 15/27. oktobar 1875 — Njujork, 3. mart 1951), pravnik, doktor prava, profesor univerziteta (Varšava, Kijev, Beograd, Prag, Ljubljana i Njujork). Prije odlaska u emigraciju, bio je rektor Kijevskog univerziteta, a kasnije predsjednik Beogradskog društva ruskih naučnika.1) Život i rad Tokom 1898. završio je pravni fakultet u Varšavi. Radio je potom na katedri državnog prava. U periodu 1901—1903. bio je na naučnom putovanju. Od 1913. bio je profesor univerziteta u Kijevu. Godine 1918. izabran je za dekana pravnog fakulteta a kasnije i za rektora kijevskog univerziteta. Godine 1920. emigrirao je prvo u Čehoslovačku, a zatim u Jugoslaviju gdje je bio profesor univerziteta u Beogradu i Ljubljani (1930—1945). Nakon Drugog svjetskog rata je prešao u SAD. Tu je od 1947. bio profesor pravoslavne duhovne akademije Svetog Vladimira...

Delovi su polovni ali ispravni, skinuti sa mašine koja je radila.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ujedinjenje Nemačke, dr Dragoljub Pavlović. Sa istorijskim kartama. 1. Prošlost Nemačke do reformacije 2. Nemačka od reformacije do Francuske revolucije 3. Nemačka za vreme Francuske revolucije 4. Nemačka za vlade Vilhelma I 5. Vihelm I, osnivač nemačkog narodnog jedinstva Dragoljub Pavlović, Draža (Knjaževac, 16. jun 1867 − Beograd, 3. april 1920) bio je srpski političar, istoričar, doktor filozofije, profesor i akademik. Bio je član Narodne radikalne stranke i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.[1][2] Biografija Rođen je 16. juna 1867. godine u Knjaževcu. Osnovnu i nižu gimnaziju pohađao je u rodnom gradu, a gimnaziju u Nišu. Završio je istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radio je kao profesorski pripravnik, suplent, u Zaječaru i jedno vreme je boravio kao državni pitomac u Beču. Potom je radio kao profesor učiteljske škole u Beogradu i usavršavao se u Nemačkoj, gde je odbranio doktorat iz filozofije.[3] Po povratku u Srbiju postao je profesor niže učiteljske škole u Knjaževcu, a zatim profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Njegovo sledeće radno mesto 1893. godine bila je katedra istorije na Velikoj školi u Beogradu. Postao je jedan od osam prvih redovnih profesora Univerziteta u Beogradu 1905. godine.[3][2] Dragoljub Draža Pavlović izabran je 4. februara 1905. za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije (Akademije društvenih nauka), dok je pravi član postao 16. februara 1920.[4] Bio je član Narodne radikalne strane i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva 1920. godine i kao takav prvi predsednik Jugoslovenskog Parlamenta.[1] Preminuo je u Beogradu od srčanog udara 3. aprila 1920. Sahranjen je vrlo svečano 5. aprila, sa svim počastima koje dolikuju položaju na kojem se nalazio i njegovom radu.[2] Dragoljub Pavlović je bio pokretač i urednik lista Timočanin i političko-književnog časopisa Dela, u kome je objavio više svojih radova. Ostali su objavljeni u posebnim knjigama, ili u izdanjima Akademije nauka. Najvažniji su mu radovi: U očima revolucije 1848 godine, Ujedinjenje nemačkog naroda, Administracija i crkvena politika Austrije u Severnoj Srbiji od 1717−1739, Požarevački Mir, Kočina Krajina, Kultura i ratovi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana i ilustracije: Slobodan Bogojevic Dušan Kostić (Peć, 23. januar 1917 — Meljine, 19. oktobar 1997) bio je srpski književnik. Rođen je u Peći. Detinjstvo je proveo u Plavu gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Beranama, a potom Filozofski fakultet u Beogradu. [3][4]Još kao student, pre Drugog svetskog rata, pisao je revolucionarne pesme. Učestvovao je u ratu kao partizan. Posle rata je bio urednik Radio Beograda, lista „Borba“, „Književnih novina“, časopisa „Mladost“, „Književnost“, „Savremenik“. Napisao je više zbirki pesama: „Pjesme“, „Zemlji voljenoj“, „Poema o gradu i ljubavi“, „Proljeće nad rovom“, „Govor zemlje i mreže“. Napisao je zatim više romana: „Gluva pećina“, „Sutjeska“, „Modro blago“ i „Gora koštanova“.[3] Za svoj rad dobio je više nagrada, među kojima i nagradu Udruženja književnika Srbije za dečju poemu „Gradić Jelengaj“ i za zbirku pesama „Zov lišća“. Dobio je 1979. Zmajevu nagradu za delo „Postojbina masline“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Herceg Novi.

Никола Трајковић: МЕЂУЛУЖЈА новеле Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 1920-30? Меки повез, 100 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама, уз потпис на предлисту. РЕЂЕ У ПОНУДИ `ТРАЈКОВИЋ Никола – песник, приповедач, драмски писац и преводилац (Београд, 17. VII 1896 – Краљево, 6. VIII 1985). Рођен је у угледној трговачкој породици на Варош-капији, у кући крај савског моста, коју је достојно овековечио у својим делима (посебно у књизи Стари Београд, 1977). Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. После повлачења кроз Албанију стигао је у Француску, где је неко време радио као контролор у париском метроу, а потом је, после трогодишњих студија у Греноблу, 1920. добио диплому високих студија француске литературе и језика. Исте г. дипломирао је и у Бгду на одсеку за француски језик и књижевност. Запослио се као професор француског језика у београдској гимназији. Једно време (од 1921) био је генерални секретар НП у Бгду, уредник позоришне стране листа „Време“, уређивао је прву илустровану позоришну ревију код нас – часопис „Comoedia“ (од 1923. до 1925), писао надахнуте есеје о знаменитим глумцима (пре свега о Пери Добриновићу, Чича-Илији Станојевићу, Драги Спасић, Сави Тодоровићу, Добрици Милутиновићу итд.) и све време се бавио књижевношћу и много преводио, најрадије у стиху. Према сопственом признању, превео је, или боље рећи препевао, око тристо хиљада стихова Превера, Елијара, Мишоа, Арагона, Сен-Џон Перса и других. Пензионисан је 1951, а радио је до последњег часа. У књижевности се јавио још 1912. песничким и другим прилозима у „Пијемонту“ и ондашњим вечерњим листовима, а истрајао је на нашој књижевној ветрометини више од седам деценија. У књизи Споменар о старом Београду (1984) – по којој је ТВ Бгд снимила и постхумно емитовала (30. IX 1985) истоимену емисију из серије „Некад и сад“ – Т. је опевао свој родни град, његову прошлост и спасао од заборава многобројне знаменитости. Поред свега писао је о позоришту и за позориште. Драматизовао је популарни роман Данијела Дефоа Робинсон Крусо и написао три драме: Ћоса (1926), Девојка бржа од коња (1934) и Краљевић Марко (1978). Ови оригинални комади, под насловом Три драме, штампани су у Бгду 1981. Девојка бржа од коња изведена је на београдском радију и у НП у Скопљу, још док је била у рукопису. На сцени СНП је 1951. играна Т. драматизација Робинсон Крусо по Д. Дефоу.` (Из Енциклопедије СНП)

Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining PRVO izdanje 1959g tvrd povez 176 strana engleski jezik bogato ilustrovana Rediscover the classic 1959 edition of `Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining` The year was 1959. People watched `Leave It to Beaver` on TV and listened to Elvis on the radio. And when they entertained, they turned to this indispensable guide from Betty Crocker, which you may remember from your mom`s or grandma`s kitchen. Now you too can rediscover Betty Crocker`s secrets for great parties. This authentic reproduction of the 1959 book gives you a nostalgic snapshot of an earlier era--and a mother lode of party tips and recipes that have stood the test of time. Inside you`ll find: Great ideas for a wide range of get-togethers, from dinners and buffets to barbecues, brunches, and potlucks89 time-tested recipes, 208 charming illustrations, and 11 nostalgic color photographsTried-and-true party favorites like Vichyssoise, Parmesan Oven-Fried Chicken, Herb Batter Bread, and Brownie Peppermint Pie poslednja spirala na rikni iskrzana , lepo očuvana

Tvrd povez, 55 strana, izdanje Matice hrvatske 1938, poezija Prično dobro očuvana, ima posvetu, i dva pečata, SFRJ i NDH, konzulat u Bratislavi Antun Nizeteo (Zadar, 5. veljače 1913. − 4. travnja 2000.), hrvatski domovinski i iseljenički književnik, prevoditelj, knjižničar, povjesničar i diplomat Rodio se je u Zadru. U Zadru i Sinju je išao u osnovnu školu. U Splitu je završio klasičnu gimnaziju. Poslije mature bio je neko vrijeme u uredništvu splitskoga dnevnog lista Novog doba. Zatim je otišao u Zagreb gdje je diplomirao na Pravnom fakultetu 1936. godine. Poslije studija odlužio je vojni rok u Zemunu. Zaposlio se je kao državni službenik u Iseljeničkom uredu Ministarstva socijalne politike. Otamo je 1941. premješten u Ministarstvo vanjskih poslova NDH i imenovan izaslanikom za kulturne veze u hrvatskom poslanstvu u Rimu. Dok je bio ondje surađivao je svodećim talijanskim slavistima. Primjerice L. Salviniju je pomogao sastaviti i prevesti mu antologiju Poeti croati. Također je pokrenuo europski književno-umjetnički časopis `Parallelo`.[1] Njegovom zaslugom u Rimu s uspjehom gostovala Hrvatska opera s Gotovčevim »Erom« kao i to da je B. Gigli gostovao u Zagrebu. Prvi je kod nas upozorio na talijanskog pisca Itala Sveva te je za Zabavnu biblioteku preveo njegov roman Mlada starost.[2] Koncem 1943. imenovan je nadstojnikom Odjela za kulturne veze Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske u Zagrebu, te izabran za odbornika Matice hrvatske i za urednika Suvremene knjižnice. Pored ostalih, uređivao je i objavio Mile Budaka, Side Košutić i Ante Cilige. Siječnja 1945. premješten je u hrvatski konzulat u Pragu gdje je dočekao kraj rata s dr. B. Gavellom i dr. L Vitezićem u pripremi velike izložbe hrvatske knjige. Sve pristigle knjige iz Zagreba ostale na dar praškoj Nacionalnoj knjižnici. Izabrao je ne vratiti se u domovinu, nego ostati u emigraciji. U emigraciji je surađivao s hrvatskim listovima i časopisima. Iste je godine otišao u München, u kojem je ostao do 1950. godine.[1] Odanle je otišao u Chicago u SAD, pa nakon jedne godine u New York gdje je radio u sveučilišnim knjižnicama i studirao. U New Yorku je surađivao s američkim profesorima hrvatskog podrijetla C. S. Mihanovićem i W. Reevom, s kojima je osnovao Hrvatsku akademiju Amerike koja djeluje do danas i izdaje godišnjak The Journal of Croatian Studies. Skupa s američkom prevoditeljicom Carolyn Hunter (u. 1991.) prevodio na engleski i u njemu objavljivao hrvatsku poeziju. Magistrirao je povijesne znanosti na sveučilištu Fordham 1956. godine. Magistrirao je knjižničarstvo na sveučilištu Columbia 1958. godine. Potom je odselio u Ithacu, država New York, gdje se je zaposlio kao knjižničar u knjižnici sveučilišta Cornella. Ondje je radio do odlaska u mirovinu 1978. godine. Sljedeće odredište bilo mu je Kensington u saveznoj državi Marylandu.[1] Od tada do povratka u domovinu živio je u Washingtonu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1931 g. Radoslav Vesnić (Kraljevo, 11. septembar 1891 — Beograd 3. septembar 1980) bio je srpski pozorišni glumac i reditelj, profesor glume i dikcije, pisac, prevodilac i novinar. Biografija Još kao srednjoškolac igrao je u đačkom pozorištu Nada, bežao u putujuće pozorište Andre Delinija, potom glumio u omladinskom pozorištu Otadžbina. Po završetku gimnazije primljen je u Narodno pozorište za privremenog člana. Borio se u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine i u Prvom svetskom ratu. Glumu je učio kod Mage Magazinović i u Prvom studiju Hudožestvenog teatra u Moskvi kod Stanislavskog. Završio je Filosofski fakultet u Beogradu. Od 1920. do 1923. godine radio je kao novinar i urednik beogradskog lista Novosti. Sledeće dve godine bio je glumac, reditelj i upravnik drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu odakle odlazi u Osijek za upravnika Narodnog kazališta. Godine 1927. osniva beogradsku operetu koja nastupa u bašti restorana Kleridž na Terazijama i u sali Luksora u Balkanskoj ulici. Od 1928. do 1930. godine bio je sauplent kraljevačke gimnazije. Sezonu 1930/31. proveo je režirajući i glumeći u SNP-u. U periodu od 1931. do 1941. godine je reditelj i direktor drame u Narodnom pozorištu u Beogradu sa jednogodišnjom pauzom kada radi u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete i kao ataše za kulturu jugoslavenskog poslanstva u Sofiji. Tokom Aprilskog rata 1941. godine komanduje protivvazdušnom baterijom braneći Beograd. Po kapitulaciji odbija položaj upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i predsednika opštine Kraljevo te ga hapse i odvode na Sajmište, Banjicu i najzad u logore u Nirnbergu i Hamelburgu. U zarobljeništvu učestvuje u radu pozorišnih družina Boem i Zora. Od 1945. do 1947. je direktor i profesor francuskog i srpskog jezika kraljevačke gimnazije i rukovodilac KUD-a Kosta Abrašević. Potom je direktor drame Vojvođanskog pozorišta u Novom Sadu i profesor u Glumačkoj školi. Od 1951. do 1954. godine je upravnik, direktor drame i reditelj u Narodnom pozorištu u Banjoj Luci. Ponovo se vraća u Novi Sad za reditelja u SNP i direktora i profesora Dramskog studija. Kao penzioner režira u Narodnom pozorištu u Pirotu i u Banjoj Luci, u KUD Ivan Klarić u Novom Sadu, predaje u Glumačkoj školi u Prištini. Piše pozorišne kritike za novosadski Dnevnik i Našu scenu, daje osvrte na pozorišne premijere za Radio Beograd. Osniva Savez udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1920. godine, njegov je predsednik i pokreće i uređuje list 15. septembar. Radoslav Vesnić (1891–1980), glumac, reditelj, upravnik, druga polovina 20-ih godina 20. veka. Režije Od 1924. do 1965. godine režirao preko 126 premijera u SNP, NP u Beogradu, NP u Osijeku, Sofijskom narodnom teatru, Beogradskoj opereti u Kleridžu, Narodnom pozorištu u Cetinju, Narodnom pozorištu u Somboru, Narodnom pozorištu u Banjoj Luci, Narodnom pozorištu u Kragujevcu, Narodnom kazalištu u Sisku, Narodnom pozorištu u Pirotu. Uloge Od 1906. godine do 1975. godine igrao oko šezdesetak uloga u Narodnom pozorištu u Beogradu, Akademskom pozorištu u Beogradu, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu i Narodnom pozorištu u Banjoj Luci. Prevodilački rad Prevodio je sa nemačkog, francuskog i ruskog poeziju, pripovetke i pozorišne komade. Pedagoški rad Bio je profesor srpskog i francuskog jezika, direktor Kraljevačke gimnazije, profesor glume, dikcije i direktor Glumačke škole u Novom Sadu i direktor Dramskog studija u Novom Sadu, profesor dikcije u Glumačkoj školi u Prištini. Odlikovanja Beli orao sa mačevima Zlatna Obilićeva medalja za hrabrost dve srebrne Obilićeve medalje za hrabrost Medalja za vojničke vrline Albanska spomenica orden Svetog Stanislava sa mačevima orden Svetog Vladimira sa mačevima bronzana medalja za zasluge Nacionalnog udruženja ratnika Francuske Legija časti Počasni je građanin Pariza

James Stokley - Science Remakes Our World Ives Washburn, New York, 1944 298 str. tvrdi povez stanje: dobro No Jacket. Issue 682 of Armed Services editions. In this book it is the author`s aim to tell the story of a few of the more important scientific developments of our day. Obviously it will be necessary to omit much that might have been included; but it is hoped that these chapters will give the reader some idea of typical ways by which, in its many branches, science is remaking our world. Physicists, chemists, biologists, psychologists, men and women in all branches of science have taken part, though perhaps the best-known scientific dis coverers of the past few years have been concerned with chemistry. So, before we start on our explorations, let us get acquainted with some of the Chemist`s tools. +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++ Asurvey of new frontiers, as governmental, industrial and educational laboratories collaborate to further knowledge and advance progress. It covers chemistry explosives, fuel, plastics, fabrics, rubber, vitamins, metals, glass, electrons, radio, television, film, sound, atoms and power, shows what the farm contributes to science, what science has contributed to cures. It outlines research programs, present and future, indicates lines of development, it underlines how war-inspired developments will have important applications in future times of peace, it stresses limitations and lacks and what is being done to supplement depleted stores of raw materials. Enlightening -- and in view of many books along similar lines, this seems to present a panoramic view of the entire field. kirkusreview Nonfiction

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman uzavrele krvi Stefan Żeromski (Strawczyn, 14. kolovoza 1864. - Varšava, 20. studenog 1925.), poljski književnik. Pisao je romane, dramska djela, pripovijesti. Zbog svojih rodoljubivih raspoloženja bio je 1888. zatvoren od ruskih carističkih vlasti. Bio je jedno vrijeme duhovni vođa omladine; kritika ga je nazivala `nezasićenim srcem` i `savješću naših dana`. Dao je majstorske opise poljskih krajolika. Prozna su mu djela prožeta lirskim pasažima koji ponekad nalikuju na pjesme u prozi. Djela Popioły Ludzie bezdomni Dzieje grzechu Uroda życia Walka z szatanem Stefan Żeromski rođen je 14. listopada 1864. u Strawczyn, blizu Kielcea. Dana 2. rujna 1892. oženio se udovicom Oktawiom Rodkiewiczowom, rođenom Radziwiłłowiczównom, koju je upoznao u toplicama u Nałęczówu, čiji je suvlasnik bio njezin očuh. Jedan od svjedoka na vjenčanju bio je romanopisac Bolesław Prus, Oktawijin obožavatelj koji nije bio za brak.[3] Mladenci su se preselili u Švicarsku, gdje je Żeromski radio od 1892. do 1896. kao knjižničar u poljskom nacionalnom muzeju u Rapperswilu. Na Oktawijin zahtjev, Prus, iako nije bio obožavatelj Żeromskijevih spisa,[4] pomogao je paru koji se borio koliko je mogao. Godine 1913. Żeromski je zasnovao novu obitelj sa slikaricom Annom Zawadzkom, koju je upoznao 1908.; imali su kćer Moniku. Godine 1924., kao priznanje za postignuća Żeromskog, predsjednik Stanisław Wojciechowski dao mu je trosobni stan na drugom katu Varšavskog kraljevskog dvorca.[5] Iste godine Żeromski je ušao u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost.[6] Preminuo je 20. studenog 1925. u Varšavi.

Božidar Kovačević - Ptičije mleko - Zlatna knjiga 46 PTIČIJE MLEKO , Božidar Kovačević , Zlatna knjiga Beograd 1935 , čudne , strašne i nestašne priče , čuo ih od patuljka pobauljka , od svrake budiranke i od starca bradojarca Čika Boža , Božidar Kovačević rođen je u Studenici, 26. 8. 1902, u činovničkoj porodici. Neretko u njegovoj biografiji piše da je rođen u Beogradu. Činjenica je da je on kao tek rođen donesen u Beograd i kršten i crkvi sv. Marka. Osnovnu školu i III mušku gimnaziju završio je u Beogradu. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade proveo je godinu dana na Sorboni u Parizu na studijama, slušajući francusku i rusku književnost, rusku istoriju, sociologiju. Radio je kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, profesor II muške gimnazije u Beogradu, referent za književnost i likovne umetnosti Ministarstva prosvete, naučni saradnik Instituta književnosti, upravnik arhiva SANU... Umro je u Beogradu 21. 5. 1990. godine. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra. Za vreme nemačke okupacije bio je u logoru na Banjici, zato što je 13.8.1941. odbio da potpiše `Apel srpskom narodu`. Pesnik, pripovedač, književni kritičar i istoričar književnosti, Božidar Kovačević je autor zapaženih studija iz istorije književnosti. Kao istaknuti pesnik između dva rata, zapažen je i po teorijsko programskom tekstu `Boj Apolonov s Marsijem - Prilog proučavanju našeg pesništva`. Njegovi radovi, pesme i proza, prevoženi su na: bugarski, češki, engleski, mađarski, nemački, ruski, slovački i slovenački. Takođe komponovane su i pesme `Mene je majka rodila` i `Dok ulica spi`... ilustrovao Vladimir Ivanović Žedrinski ; edicija Zlatna knjiga broj 46 ; tvrd povez, format 13 x 19 cm , ćirilica, potpisi na predlistu i naslovnoj strani , 160 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edward Ligocki (rođen 5. ožujka 1887. u selu Tucza kod Berdyczówa, preminuo 6. svibnja 1966. u Varšavi) - književnik, pjesnik, novinar, diplomat, slobodni zidar, bojnik poljske vojske. 1904. završio je gimnaziju u Kijevu. U godinama 1904–1907 studirao je na Filozofskom fakultetu Jagelonskog sveučilišta. U godinama 1907–1909 nastavio je studij filozofije na sveučilištima u Lausannei, Fribourgu i Sorbonnei. Godine 1909. vratio se u Kijev i počeo raditi s časopisima u Kijevu, Lavovu i Krakovu. Objavio je i romane `Sudbina` (1909.) i `Legende o kraljici Jadwigi` (1911.). U godinama 1912-1913 boravio je u Švicarskoj, gdje se oženio Olimpiom Gozdawa-Giżyckom. Od sredine 1913. preselio se u Pariz, gdje je ponovno studirao na Sorboni i na École Libre des Sciences Politiques. Nakon izbijanja Prvog svjetskog rata brinuo se o poljskim ratnim zarobljenicima iz njemačke vojske. Od 1915. u Švicarskoj, gdje je radio u Središnjem tiskovnom uredu povezanom s Vrhovnim nacionalnim komitetom. Godine 1916. objavio je roman `Sambra i Meuse` o borbama Poljaka u Francuskoj. U godinama 1918–1919 bio je tajnik poljske misije u Bernu. U ljeto 1919. preselio se u Zakopane. Sudjelovao je u borbama Pomeranskog fronta pod zapovjedništvom generala Józefa Hallera. Godine 1920., za vrijeme Poljsko-boljševičkog rata, služio je u Drugom odjelu za informiranje i tisak Glavnog inspektorata Dobrovoljačke vojske [1]. Od jeseni 1921., nakon što je napustio vojsku kao bojnik, preselio se u Poznań. Počeo je raditi kao novinar. Bio je delegat na kongresu Saveza poljskih književnika 4. veljače 1922. u Varšavi [2]. Objavio je nekoliko svezaka poezije. Godine 1921. bio je predsjednik Poznanjskog ogranka Saveza poljskih književnika. Nakon ubojstva predsjednika Gabriela Narutowicza, uhićen je zajedno s drugim osobama povezanim s generalom Hallerom, ali je u siječnju 1923. pušten iz pritvora pod amnestijom. Objavio je niz knjiga posvećenih generalu Halleru, kao što su `Plameni Reims` (1921.), `Lav sv. Marek `(1922.),` Nova legenda `(1921.),` Plešeći derviš `(1924.),` Mare Polonum `(1924.),` Ako od Radzymina ... `(1927.). Godine 1925. sudjelovao je u medijskoj kampanji protiv `Przedwiośńa` Stefana Żeromskog. Godine 1926., pod pseudonimom Jan Młot, objavio je tekst koji napada Piłsudskijev logor, `Riskeri`. Napao je i Tadeusza Boya Żeleńskog u Rzeczpospoliti [3]. U travnju 1926. preselio se u Toulon u Francuskoj i tamo se počeo baviti književnošću. 1927. ostao je udovica. Godine 1933. preselio se u Pariz i postao dopisnik poljskih dnevnih novina. 1936. postao je tajni agent poljske obavještajne službe sa statusom diplomata. Godine 1939. ponovno se oženio francuskom pjesnikinjom Germaine Rale. Početkom Drugoga svjetskog rata sudjelovao je u organizaciji poljskih vojnih postrojbi u Francuskoj. Od lipnja 1940. boravio je u Škotskoj. 29. siječnja 1941. premješten je iz 7. streljačke brigade u stožer grada Edinburgha na mjesto zamjenika zapovjednika, prosvjetnog časnika i referenta za donacije [4]. Nakon što je 1942. objavljen pamflet u kojem se kritizira politika Piłsudskog, on je kazneno pušten iz vojske. Od jeseni 1943. predavao je polistiku na Sveučilištu sv. Andrews. Godine 1945. vraća se u Poljsku i počinje raditi kao novinar, 1948.–1951. u Publicističko-informativnoj agenciji, zatim u RSW `Press`. Objavio je nekoliko knjiga i prijevod Galileova djela `Dijalog o dva najvažnija svjetska sustava`. Iznenada je umro u Varšavi i pokopan na groblju Powązki (odjeljak 6-4-1) [5]. Kontakti s masonstvom Prema jednom od pokojnih slobodnih zidara Velikog Orijenta Poljske, Edward Ligocki je predsjedao masonskom ložom `Nicolaus Copernicus`, koja je u Varšavi trebala postojati drugu polovicu godina. 40. do 1. polugod 1960-ih [6] No, ne postoje drugi izvori koji potvrđuju funkcioniranje takvog tajnog objekta, neovisno o varšavskoj loži `Kopernik`. S druge strane, navodna pripadnost Ligockog masoneriji potvrđena je u memoarima poljskog biskupa Józefa Gawline s početka 20. stoljeća. 40-ih godina

Daljinski za klimu, univerzalni, novo Dolazi sa uputstvom kako namestiti za bilo koji model klime. Koristi dve AAA baterije. Imam i nove baterije svih modela, cak i dugmaste. Mogucnost ugradnje i programiranja za klimu. Radim i servis racunara i mrezne opreme, ugradjujem senzore i kamere u stanove i lokale (sistem Pametna kuca - za pracenje preko Vaseg mobilnog telefona). Slobodno pitajte 8-21h/viber/sms, /mts broj za one koji imaju minute/ Licno preuzimanje u BG na dve lokacije: Zgrada Opstine Novi Beograd - radnim danima 7-16h Zvezdara, kod Poste preko puta Gradske bolnice - radnim danima 17-21h i subota-nedelja 09-21h Saljem Post expresom drzavne Poste uz prethodni dogovor

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naklada Jos. Čaklovića , Zagreb, 1920 Format: 18.5x26 cm Broj stranica: 8 +12 priloga, meki povez Frangeš-Mihanović, Robert, hrvatski kipar (Srijemska Mitrovica, 2. X. 1872 – Zagreb, 12. I. 1940). Završio Obrtnu školu u Zagrebu 1889., školovanje nastavio u Beču na Umjetničko-obrtnoj školi 1889–94., potom na Umjetničkoj akademiji 1894/95. Usavršavao se u Parizu 1900/01. gdje se družio s A. Rodinom i M. Rossom. Bio je nastavnik na Obrtnoj školi u Zagrebu 1895–1907. i profesor kiparstva na Umjetničkoj akademiji u Zagrebu 1907–40. Jedan od pokretača i organizatora likovnoga života u Zagrebu na prijelazu iz XIX. na XX. st. Sudjelovao u osnutku Društva hrvatskih umjetnika (1897), udruženja Lada (1904) i Umjetničke akademije (1907), uz koju je utemeljio ljevaonicu bronce i doveo prve ljevače. Bio je član JAZU (danas HAZU), Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije znanosti i umjetnosti u Pragu. Uz R. Valdeca utemeljitelj modernoga hrvatskoga kiparstva. Njegove medalje i plakete s figuralnim i animalističkim motivima (Bik Herkul, 1899. i Puran, 1904; Vinogradari, 1900. i Kopač, 1906) označili su početak hrvatskoga medaljarstva. Oblikovao je sitnu plastiku (Stidljivost, 1902; Bijeg u Egipat, 1906; Otmica Europe, 1907), portrete (V. Lisinski, 1895), poprsja (Antun Mihanović, 1908., Klanjec; Antun i Stjepan Radić, 1936., Trebarjevo). God. 1897. za Osijek je izradio spomenik palim vojnicima Šokčevićeve 78. pukovnije – Umirućeg ratnika, koji je uz kompoziciju Filozofija iz 1897. (u zgradi Odjela za bogoštovlje i nastavu u Opatičkoj ul. 10 u Zagrebu) najraniji primjer impresionizma u hrvatskome kiparstvu. Najmonumentalnije njegovo djelo je konjanički spomenik Kralj Tomislav 1928–38 (postavljen 1947. u Zagrebu). Izveo nadgrobne spomenike na groblju u Varaždinu (Spomenik smrti na grobnici obitelji Leitner, 1906) i Mirogoju (Radnik na grobnici obitelji Müller, 1935). Radio arhitektonsku figuralnu plastiku na zagrebačkim zgradama (reljefi Filozofija, Teologija, Medicina i Justicija, 1912., na bivšoj zgradi Nacionalne i sveučilišne knjižnice, Marulićev trg; Rad i Zdravlje, 1927., na zgradi u Mihanovićevoj ul. 3). U svojem razvoju prešao je faze od akademizma, simbolizma do modernizma, tj. najranijih primjera impresionizma u hrvatskom kiparstvu, a u punoj zrelosti ostvario je vlastiti izraz u slobodnoj realističkoj modelaciji lika. Bavio se umjetničkom obrtom. Robert Frangeš Mihanović (Srijemska Mitrovica, 2. listopada 1872. - Zagreb, 12. siječnja 1940.), hrvatski kipar Suprug je Ženke Kopač Frangeš, žene koja je osnovala Udrugu za očuvanje seljačke umjetnosti i obrta, otac Branke Frangeš Hegedušić, hrvatske slikarice i ilustratorice i punac hrvatskog slikara Krste Hegedušića.[1] Životopis Završio je Obrtnu školu u Zagrebu 1889., školovanje nastavio u Beču na Umjetničko-obrtnoj školi 1889. – 94., potom na Umjetničkoj akademiji 1894./95. Usavršavao se u Parizu 1900/01. gdje se družio s A. Rodinom i M. Rossom. Bio je nastavnik na Obrtnoj školi u Zagrebu 1895. – 1907. i profesor kiparstva na Umjetničkoj akademiji. Među njegove poznate učenike spada Joza Turkalj.[2] Jedan je od pokretača i organizatora likovnog života u Zagrebu na prijelazu iz XIX. na XX. stoljeće. Sudjelovao je u osnutku Društva hrvatskih umjetnika (1897.), udruženja Lada (1904.) i Umjetničke akademije (1907.), uz koju je utemeljio ljevaonicu bronce i doveo prve ljevače. Bio je član JAZU, Srpske akademije nauka i umjetnosti i Akademije znanosti i umjetnosti u Pragu. Uz R. Valdeca utemeljitelj modernog hrvatskog kiparstva. Djela `Drvosječa` iz 1910. godine na zgradi Gliptoteke HAZU `Bački Hrvati`, spomenik na grobu Petra Šarčevića, Mirogoj, Zagreb. Frangešove medalje i plakete s figuralnim i animalističkim motivima (Bik Herkul, 1899. i Puran, 1904.; Vinogradari, 1900. i Kopač, 1906.) označili su početak hrvatskog medaljatstva. Oblikovao je sitnu plastiku (Stidljivost, 1902.; Bijeg u Egipat, 1906., Otmica Europe, 1907.), portrete (V. Lisinski, 1895.), poprsja (Antun Mihanović, 1908., Klanjec; Antun i Stjepan Radić, 1936., Trebarjevo), skulpturu zdenac Elegija (1912.), postavljenu u parku na Rokovom perivoju. Godine 1897. za Osijek je izradio spomenik palim vojnicima Šokčevićeve 78. pukovnije - Umirućeg ratnika, koji je uz kompoziciju Filozofija iz 1897. godine (u zgradi Odjela za bogoštovlje i nastavu u Opatičkoj ulici br. 10 u Zagrebu) najraniji primjer impresionizma u hrvatskom kiparstvu. Najmonumentalnije Frangešovo djelo je konjanički spomenik Kralj Tomislav 1928. – 38. (postavljen 1947. u Zagrebu). Godine 1925. utemeljeno je Društvo za podizanje spomenika kralju Tomislavu, koji su kiparu povjerili izradu spomenika. Kipar je 1930. izradio sadreni model, 1933./34. spomenik je saliven u bronci, a postolje za spomenik napravljeno je 1940. godine i tijekom ratnih godina postavljeno ispred Željezničkog kolodvora. Spomenik je postavljen 1947. godine, ali bez Frangeševih reljefa na postolju i bez grba, što je bilo ispravljeno 1991. godine.[3] Izveo je i nadgrobne spomenike na groblju u Varaždinu (Spomenik smrti na grobnici obitelji Leitner, 1906.) i Mirogoju (Radnik na grobnici obitelji Muller, 1935.). Radio arhit, figuralnu plastiku na zagrebačkim zgradama (reljefi Filozofija, Teologija, Medicina i Frustracija, 1912.), na bivšoj zgradi Nacionalne i sveučilišne knjižnice danas zgrada Hrvatskog državnog arhiva, Marulićev trg; Rad i Zdravlje, 1927. na zgradi u Mihanovićevoj ulici br. 3). U svojem razvoju prešao je faze od akademizma, simbolizma do modernizma, tj. najranijih primjera impresionizma u hrvatskom kiparstvu, a u punoj zrelosti ostvario je vlastiti izraz u slobodnoj realističkoj modelaciji lika. Bavio se umjetničkim obrtom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vojislav Ilić Mlađi (Oreovica, 7. oktobar 1877 — Beograd, 22. maj 1944) bio je srpski pesnik aktivan u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata. Pisao je poeziju, književne kritike, prevodio sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika i svrstavan je među vodeće umove svoga doba. Njegovi stihovi urezani su na kapeli srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu. Objavio je preko četrdeset knjiga, a sarađivao u stotinak časopisa. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Nagrada Vojislav Ilić Mlađi dodeljuje se svake godine njemu u čast, kao nagrada za najbolji sonet na srpskom jeziku, kao i za najbolju neobjavljenu dečiju pesmu. Dobitnici ove nagrade za 2020. godinu su književnik Jovan Bundalo za najbolji sonet i književnica Ana Stjelja za najbolju dečiju pesmu. Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kod Požarevca, kao prvo od sedmoro dece Julijane i Jovana Ilića, oreovačkog prote, kasnije paroha u crkvi Svetog Marka u Beogradu, a potom i dvorskog sveštenika obe srpske dinastije. Tamo se nalazila njegova rodna kuća, koja je imala status spomenika kulture, ali je devedesetih godina 20. veka srušena.[2] Vojislav Ilić u mladosti Pogrešno je često vezivan za pesnika Vojislava Ilića, sa kojim nije u srodstvu, mada su živeli izvesno vreme u susedstvu na beogradskoj Paliluli. Zbog istog imena i prezimena, čak i srednjeg slova, a iz poštovanja prema Vojislavu Iliću, svome imenu pridodao je Mlađi. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a potom je upisao i završio Požarevačku gimnaziju. Već u svojim srednjoškolskim danima počeo je da piše, objavljujući pesme u većem broju časopisa tog vremena. Nakon završene gimnazije odlazi na studije u Beograd, gde mu je otac bio paroh, i upisuje Pravni fakultet na Velikoj školi. Kao student, 1902. godine, izdao je malu zbirku prevedenih pesama Tuđinski biser. Ova zbirka prošla je gotovo neprimećena, a kasnije u životu rekao je za nju da je `danas pogotovu nigde i nema`.[3] Tokom studija se zaljubio u Darinku Simonović, ćerku popa Miloša Simonovića, koju ženi odmah po završenim studijama 1903. godine. Mladost i predratni period Nakon završenog prava, Vojislav je službovao u svojstvu sudskog pisara i pod ovim zaposlenjem često se sa svojom ženom selio po srpskim varošima. Radio je u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu i Ćupriji. Među ovim mestima, na dalji tok života, ali i njegovo pesništvo, najviše uticaja imao je boravak u Aleksincu. U tom periodu, 1905. godine, njegova žena Darinka Ilić radila je kao učiteljica u Krivom Viru, selu nadomak Zaječara. Dok je Vojislav, usled bolesti i po preporuci lekara, privremeno poslat na obalu Jadranskog mora, njegova tromesečna ćerka Julijana razbolela se i ubrzo potom preminula. Ovo je prva od nekoliko velikih nesreća u njegovom životu, nakon kojih Vojislavljevo pesništvo dobija snažnu notu tuge i boli. Po povratku sa Jadrana odlazi da poseti svoju ženu u Krivom Viru, zatiče je u preljubi i, u tragičnom spletu okolnosti, oduzima joj život. Pod istragom je odležao šest meseci u pritvoru u Zaječaru, nakon čega je utvrđeno da nije kriv, te je pušten na slobodu.[4] U obrazloženju presude, donesene avgusta 1906. godine, „utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice, u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah učinio”.[5][4] Ovaj događaj snažno je uticao na njegov život i svu svoju tugu i bol Vojislav će pretočiti u poeziju. Godine 1909. objavljuje svoju prvu zbirku autorskih pesama pod nazivom Pesme, među kojima se ističu Noćna svirka, Iz jedne šetnje, Nad izvorom Timoka, Zvoni, Njen venčić, Iz bolničkih časova, U poštanskim kolima. Za ovu zbirku Jovan Skerlić napisaće kritiku, kasnije uključenu u delo Pisci i knjige (1964).[3] Između ostalog, Skerlić piše: Ima u ovoj knjizi ceo jedan niz pesama potpuno ličnih i najintimnijih, gde je velika iskrenost našla vrlo jak i impresivan izraz. Ilić je imao jednu veliku nesreću u svome životu, i nema nikakve nedelikatnosti pominjati je kada je ona vrlo otvoreno i u pojedinostima ispričana u celom jednom nizu jakih pesama [...] Utisak ostaje, i on je, u svojoj tragičnosti, velik i silan. Skerlić takođe navodi da je Vojislav do tada bio samo osrednji pesnik, koji je, kao i svi pesnici, prevodio i objavio knjigu prevedenih pesama. Međutim, dotaknut ličnim sunovratom, doseže pesničke visine.[3] Nekoliko godina kasnije, Bogdan Popović uvrstiće tri njegove pesme u svoju Antologiju novije srpske lirike (1911). Međuratni period Vojislav sa suprugom Jovankom Nakon završetka Prvog svetskog rata, 1919. godine, Vojislav je postavljen na poziciju sekretara Apelacionog suda u Beogradu. Po drugi put se oženio, i sa ženom Jovankom Prvanović, domaćicom, izrodio je osmoro dece. I u ovom braku prerano je izgubio troje dece, ćerku Zagorku i sinove Jovana i Dušana, što će mnoge navesti da njegovu sudbinu često porede sa sudbinom Jovana Jovanovića Zmaja. Svojoj deci posvetio je neke od najlepših i najtužnijih stihova. Tokom 1922. godine radio je kao pomoćnik upravnika Narodne biblioteke Srbije, a od iste godine radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde, sve do penzionisanja.[6] Vojislav recituje u Dvoru Karađorđevića Između dva svetska rata važio je za jednog od omiljenih pesnika, čiji su se stihovi čitali na raznim svečanostima, praznicima, komemoracijama, ali i u školama, crkvama, na grobljima i u Dvoru. Pisao je u prvom redu rodoljubive, zatim zavičajne, ljubavne i dečije pesme, ali i humorističko – satirične, religiozne, kraljevske i druge. Često mu je ukazivana velika čast pozivanjem da sastavlja nadgrobne stihove, ali i da drži govore na sahranama mnogih velikana, među kojima su vojvoda Radomir Putnik i vojvoda Živojin Mišić.[7] Njegovi dirljivo sastavljeni epitafi krase mnoge grobove beogradskog Novog groblja. Zanimljivo je da je, u nekoliko navrata, Vojislav i sam sebi pisao epitafe, uz koje bi navodio šaljive razloge poput: „Spremljen sebi samom, kad sam, kao pomoćnik bibliotekara, imao nesreću da se, jedne zime, u Narodnoj biblioteci, smrzavam od hladnoće`.[7] Epitaf Vojislava Ilića Mlađeg na Zejtinliku Vojislav je, na strogo anonimnom konkursu za pesnike čije bi se pesme mogle naći na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u Solunu, priložio svoju pesmu iako su u komisiji bili ljudi sa kojima nije bio u dobrim odnosima.[4] Njegovi stihovi su odabrani, bez prethodnog znanja o autorstvu, a potom uklesani na kamen veličanstvenog mauzoleja. Ilićevi stihovi ispisani su i na spomeniku srpskim junacima sahranjenim u grobnici na Mačkovom kamenu.[8] Tokom svog života dosta je prevodio, čime je Srbiji značajno približio Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. U dva maha njegova dela prevođena su na bugarski (1922. i 1929) i na esperanto (1932). Nekoliko godina pred početak Drugog svetskog rata, Vojislav se našao u finansijskoj krizi. Od srca želeći da mu pomogne, a da pritom Vojislava ne uvredi, naučnik Mihajlo Pupin otkupio je više stotina primeraka njegovih knjiga i na taj način ga spasao gladi.[7] Ilić mu se u dva navrata odužio i zahvalio pesmama. Prva pesma nastala je 1933. godine, povodom naučnikovog rođendana, a druga povodom Pupinovog podizanja „Narodnog Doma` (danas deo Memorijalnog kompleksa) u Idvoru, 1935. godine. Originalni rukopisi ovih pesama danas se nalaze u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat` u Beogradu. Drugi svetski rat i posleratni period Stihovi Vojislava Ilića Mlađeg često su bili snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, a u njima se jasno mogla videti ljubav prema Kralju i veri.[4] Ovakve tematike uticale su na proterivanje i ukidanje Ilićeve reči iz srpske književnosti nakon 1945. godine. Međutim, pesnik nije doživeo ovu odluku. Preminuo je 22. maja 1944. godine u okupiranom Beogradu, a sahranjen je na Novom groblju, u porodičnoj grobnici u 11. parceli, pored svoja dva rano preminula sina. Danas Vojislav Ilić Mlađi dugo je bio zaboravljen u srpskoj književnosti. Međutim, u Srbiji ovog veka postepeno se formira uverenje da je Ilić jedan od klasika srpske književnosti, koji je bio žigosan i bojkotovan u periodu komunizma i tako nepravedno zaboravljen. Centar za kulturu opštine Žabari, koji nosi naziv po pesniku, svakog oktobra organizuje „Dane Vojislava Ilića Mlađeg“ u Orevici, pesnikovom rodnom selu.[9] U okviru festivala dodeljuje se Nagrada Vojislav Ilić Mlađi za najbolji sonet na srpskom jeziku. Legat Vojislava Ilića Mlađeg Detaljnije: Legat Vojislava Ilića Mlađeg Aprila 2018. godine, Ilićeva unuka Milica Janjušević, poklonila je arhivu svoga dede Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat`, a avgusta 2020. godine u Muzeju srpske književnosti otvoren je njegov legat...

Povez popustio, ostalo u dobrom i urednom stanju! Andre Maurois (francuski: Andre Maurois) pseudonim je francuskog pisca Emila Solomona Vilhelma Herzoga, autora mnogih novelizovanih biografija, savremenih romana i istorijske literature. Dekretom predsednika Republike od 27. juna 1947. godine njegov pseudonim postao je službeno ime. Andre Moroa rođen je 26. jula 1885. godine u Elbeufu, Saint-Maritime, u Francuskoj, u jevrejskoj porodici Ernesta i Alice Herzog Levi, tekstilnih industrijalaca. Nakon franko-pruskog rata, njegova porodica se preselila u Normandiju. Odgajan u rodoljubnoj porodici, doživeo je antisemitizam tokom afere Dreifus. Studirao je na Univerzitetu Corneille u Rouenu, gde je slušao predavanja poznatog filozofa Alaina (na francuskom: Emile Chartier) i na njega bio pod jakim uticajem. Posle diplomiranja, 10 godina radio je kao menadžer u očevoj fabrici. 1909. godine u Ženevi je upoznao svoju prvu ženu, Jean-Marie Vanda de Shimkievicz, poljsko-rusku aristokratkinju koja je studirala na Okfordskom univerzitetu. 1923. umrla je od pobačaja i trovanja krvi. Svoju drugu suprugu Simone de Cailave (1894 - 1968), književnicu i javnu ličnost, upoznao je 1924. Oženio se njom 1926. i živeli zajedno do njegove smrti. Grob A. Moroa i njegove žene u Neuilli-sur-Seine. Za vreme Prvog svetskog rata bio je prevodilac i oficir za vezu Britanskih ekspedicijskih snaga. Tamo je stekao utiske koje je ogledao u svom prvom romanu, Tišine pukovnika Bramblea (1918), zabavnoj knjizi o svojim britanskim drugovima u vojsci. Usvojio je pseudonim Andre Moroa - `Andre` je ime prijatelja koji je umro za Francusku tokom Prvog svetskog rata, a `Moroa` je ime malog francuskog sela, čiji tužni zvuk opčinjava pisca. Nakon rata, tema Engleske nastavila se u nizu umetničkih i novinarskih dela - „Ariel, ili život Šelli“ (1923), „Disraeli“ (1927), „Biron“ (1930). Svetski poznat je postao romanima Bernard Kuesnai (1926), Klima (1928), Porodični krug (1932) i drugi. 23. juna 1938. izabran je za člana Francuske akademije. Na početku Drugog svetskog rata, 54-godišnji pisac upisao se kao dobrovoljac u Francusku slobodnu armiju. Poraz i okupacija Francuske primorali su ga da ode u Sjedinjene Države. Tamo radi kao predavač na Univerzitetu u Kanzasu. Napisao je niz istorijskih i novinarskih materijala protiv nacista. Godine 1943. preselio se u Severnu Afriku, a nakon završetka rata 1946. godine vratio se u Francusku. Objavio je zbirku kratkih priča, knjige `U potrazi za Marcelom Proustom` (1949), `Georges Sand` (1952), `September Ruses` (1954), `Olimpio, ili život Victora Huga` (1955), `Three Dumas` (1957). Svoje poslednje biografsko delo „Prometej ili Balzakov život“ završio je 1965. godine, kada je imao 80 godina. Andre Moroa umro je 9. oktobra 1967. u Neuilli-sur-Seine u 82. godini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasa Stajić (Mokrin, 10. februar 1878 — Novi Sad, 10. februar 1947) bio je srpski filozof i pisac. Niz njegovih dela smatra se ključnim za poznavanje istorije Novog Sada. Biografija Gimnaziju učio u Velikoj Kikindi, Sremskim Karlovcima i Senju. Kao učenik bio je zbog socijalističke agitacije isključen i karlovačke gimnazije. Studirao je prava, a potom filozofiju u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu, a diplomirao je 1902. godine u Budimpešti. Započeo rad kao učitelj u banatskim selima, potom je bio profesor u Pakracu, pa u Učiteljskoj školi u Somboru. Došavši iz Pakraca školske 1904—1905. godine počeo je sa radom kao profesor i suplent u Pljevaljskoj gimnaziji, gde je u istom periodu radio profesor i istoričar Gligorije Elezović. Godine 1938. objavljen je prigodni zbornik radova posvećen njegovom 60. rođendanu. U toj `Spomenici`[1] se ističe: Život profesor Stajića je bio uvek budna radinost i sveža delotvornost. Sadržinski se njegov život deli na dva perioda. U prvom, ranijem periodu on je revolucionar koji vrši veliki uticaj na omladinu. Delovao je u cilju oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koje se ostvarilo nakon završetka Prvog svetskog rata. Nastupa u novoj državi, u novim okolnostima njegove preusmerenje ka istorijskoj nauci, kada on ispisuje brojna istoriografska dela. Propagirao je Stajić ideje profesora Sandića i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Kao poverenik Srpske narodne omladine propagirao je ujedinjenje svih Srba u državu Južnih Slovena.[2] Izdavačka delatnost Izdavao je predratne časopise Novi Srbin i „Srpska Prosveta”. Zbog svojih ideja bio je često proganjan i osuđivan, i za vreme Prvog svetskog rata a i u miru. Nakon rata pokrenuo je opet list, sada je to `Nova Vojvodina` u kojem iznosi vojvođanske probleme. Sarađivao je pišući za mnogo listova. Bio je jedno vreme sekretar Matice srpske i urednik „Letopisa” (1921. i 1936). Bio je i sekretar Matice srpske, ali je 1944. godine, na poziv svojih đaka prešao u Srem i pridružio se partizanima.[3] Napisao je preko 20 knjiga od kojih su mu najpoznatije „Novosadske biografije” u šest tomova, „Velikokikindski distrikt” i druge. Posebno se istakao studijama o Svetozaru Miletiću (1926, prepravljeno i doterano 1938), kao i Jovanu Jovanoviću Zmaju (1933). Napisao je preko 100 naučno-stručnih rasprava. Posle Drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Njegova kapitalna dela o istoriji Novog Sada ”Privreda Novog Sada”, ”Novosadske biografije”, ”Građa za kulturnu istoriju Novog Sada”, ”Građa za političku istoriju Novog Sada” su kapitalna dela na temu istorije grada.[4] Zaslužan je za pokret planinarstva i izletništva u Vojvodini. Godine 1923. aktivno učestvuje u organizovanju Novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. godine postaje Planinarsko društvo Fruška gora. Jedna osnovna škola u Novom Sadu i osnovna škola u Mokrinu nose njegovo ime

Стеван Симић (Кратово, 9. мај 1882 — Скопље, 25. јун 1962) био је српски географ, просветни и национални радник у Старој Србији и народни посланик у Краљевини Југославији. Школовање Родио се у Кратову 1882. године. Основну школу завршио је у месту рођења а гимназију у Солуну и Цариграду.По завршеној гимназији био је учитељ у селу Тураљеву код Кратова. Одлази 1902. године на студије географије, етнографије и историје у Београд, где дипломира 1906. године на Филозофском факултету код чувеног географа Јована Цвијића. Члан четничкога покрета Веома брзо упознао се са оснивачима Српске одбране Милорадом Гођевцом, Јованом Атанацковићем и Васом Јовановићем. Постао је члан револуционарнога одбора. Био је активан члан српске четничке организације, користан као добар познавалац прилика у Јужној Србији и Македонији. Од 1906. до 1912. године био је наставник у српским гимназијама у Битољу, Пљевљима, Солуну и Скопљу. Показао се као ревносни професор, добар предавач који се уз пут бавио писањем, пре свега етнолошких и историјских радова. Док је радио у Солуну започео је велики истраживачки рад по Јужној Македонији, по којој је често путовао. Обиман рукопис о антропогеографским одликама Кратовске области наводно пропао је током Првог светског рата. Боравио је под бугарском окупацијом прикривен у Скопљу. За време Првог светског рата као полиглота служио је као преводилац при Британској команди. Након Првога светскога рата После рата био је директор гимназија у Велесу (1920-), Охриду и Призрену, награђиван као управник најбољих школских установа у држави.Због неслагања са партијским котеријама пензионисан је 1929. године, након чега је изабран за народног посланика Кратовског среза. Био је 1931. године уредник бановинског службеног листа у Скопљу. Касније је присталица режима, политичар посланик владајуће ЈНС па ЈРЗ 1936-1938. године. По почетку Другог светског рата враћа се у Београд где остаје до краја рата. Након рата одбија да промени презиме и да се изјасни као Македонац, због чега је трпео разне притиске. Разочарао се и у Србију, због њене све веће незаинтересованости за Србе у Јужној Србији. Као пензионер написао је Успомене о људима и догађајима у Македонији од 1912. до 1941. године.Умро је у Скопљу јуна 1962. године, у великој беди.Његова заоставштина похрањена у архиву САНУ представља прворазредни извор за историју Срба у данашњој Македонији. Научни рад Аутор је више стручних расправа из области етнологије, историје и археологије. Познатији рани историографски радови су му: `Босна и Херцеговина` (1909), `Наши писци и преписивачи од 14. до 18. века` (1911), `Лесновски манастир Св. Гаврила` (1913), `Историја Кратовске области` (1914), `Срби и Бугари у прошлости и садашњости` (1918), `Велешки манастир Св. Димитрија` (1923), `Охрид` (1925), и други. По пензионисању, а нарочито након Другог светског рата више се посветио географским и етнолошким истраживањима. Објавио је 1940. године `Кратовске куле`, а 1955. године `Кундинско језеро`, затим `Злетово` (1955), `Кратово` (1957). По Јовану Трифоноском: Стеван Симић је много урадио, али се мало истицао и више је значио него што је то изгледало. Дела Историја кратовске области, Београд 1914. Комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903-1912 Stevan Simić - TEŠKA ISKUŠENJA U CARSTVU DEMONA - Skoplje, 1933. Štamparija ` Južna Srbija ` - Skoplje Format: 21,1 x 15,2 cm Broj strana: 24 Zacepljena zadnja korica 0,6 cm.Solidno za godine ... Pogledajte uveličane slike, pitajte... Slanje posle uplate na račun - postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može i vrednosnim pismo-poštarina u zavisnosti od vrednosti... Preporučena tiskovina na rizik kupca... 2