Dimenzije: Veliki sat ima prečnik 12 inča i debljinu od 9 mm. Duge crne kazaljke za sat i minute naspram crvene sekundarne kazaljke stvaraju čitljiv ekran. Malo truda da se brzo zapiše vreme bez namerne koncentracije. Tiho bez otkucavanja: Potpuno tiho, bez buke ili `kucanja`. Ovaj tihi zidni sat neće vas ometati kada čitate, radite, razmišljate, ćaskate ili spavate. Precizni kvarcni mehanizam na baterije obezbeđuje pouzdano i tačno merenje vremena. Materijal: ekološki prihvatljiva MDF ploča, brojčanik za slikanje ulja, bez okvira ili staklenog poklopca. Bez sjajnog staklenog poklopca, bez refleksije koja bi otežavala sagledavanje vremena. Dizajn zadnje kuke za teške uslove rada omogućava vrlo jednostavnu instalaciju. Prilike: Ovaj romantični sat ukrašava vašu kancelariju, spavaću sobu, kuhinju, trpezariju, kupatilo i dnevni boravak, kafić, bar itd. Takođe je atraktivan poklon za rođendan, godišnjicu ili festival. Privući ćete divljenje ljudi na prvi pogled i dobiti mnogo komplimenata. B2

Čišćenje nakon prženja može biti mučno i često se nameće pitanje, šta raditi sa iskorištenim uljem? Većina iskorišteno ulje prospe u sudoperu ili WC šolju što je potpuno pogrešno, jer sasvim male količine ulja koje dospeju u odvode mogu napraviti velike probleme. Ulje vremenom zapušava cevi što dovodi do skupih intervencija. Takođe, upotrebljeno ulje se ne može kompostirati. Japansko sredstvo za utilizaciju iskorištenog ulja za prženje pretvara korišteno ulje u čvrsto stanje, koje jednostavno možete baciti u smeće ili kompostirati. Solidify N’Toss je netoksičan prah na biljnoj bazi, koji magično transformiše iskorišteno ulje za prženje iz tečnog u čvrsto stanje, tako da se lako može baciti u kantu za smeće ili kompostirati. Sa jednim pakovanjem Solidify N’Toss sredstva, možete utilizovati do 1, 8 litara otpadnog ulja. Jednostavno za korištenje Samo umešajte prah u vruće ulje dok se potpuno ne otopi, ohladite i bacite stvrdnuto ulje u smeće.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Janos i Macko - Pokvareno pismo - Sacuvano pismo - Vuk - Marijo, gde si? - Pobeda ruzne - Mati i kci - Muzjak - Sirota nasa Mumica - Lov Veljko Petrović (Sombor, 4. februar 1884 — Beograd, 27. jul 1967) je bio srpski književnik i akademik. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[1] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.[2] Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[3] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[4] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[5] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[6] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[7] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [8] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je februara 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`. Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[9] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[10] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Bibliografija 1902. „Rodoljubive pesme` 1909. „Bunja` 1912. „Na pragu` 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada` 1921. „Varljivo proleće` 1922. „Pomerene savesti` 1922. „Tri pripovetke` 1924. „Iskušenja` 1925. „Pripovetke` 1932. „Izdanci iz opaljena grma` 1948. „Prepelica u ruci` 1964. „Dah života` Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdanje piščevo, Beograd-1932-170 str. Dvanaest ratnih i poratnih pripovedaka. Veljko Petrović (Sombor, 4. februar 1884 — Beograd, 27. jul 1967) je bio srpski književnik i akademik. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[1] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.[2] Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[3] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[4] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[5] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[6] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[7] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [8] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je februara 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`. Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[9] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[10] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Bibliografija 1902. „Rodoljubive pesme`` 1909. „Bunja`` 1912. „Na pragu`` 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada`` 1921. „Varljivo proleće`` 1922. „Pomerene savesti`` 1922. „Tri pripovetke`` 1924. „Iskušenja`` 1925. „Pripovetke`` 1932. „Izdanci iz opaljena grma`` 1948. „Prepelica u ruci`` 1964. „Dah života`` Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veljko Petrović Šumadija i Vojvodina Izdavač: Udruženje Vojvođana u Beogradu, Beograd, 1930. Meki povez Broj strana: 24 Format: 20,5 x 14,5 cm Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[2] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[4] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. Kao mladić Petrović piše o izrazitoj apatiji kod srpske omladine i naroda u Somboru, za koju kaže da vegetira i malo šta zna o Srbima iz drugih krajeva, kao i da masovno koriste mađarizme.[5] U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpska sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[6] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[7] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[8] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[9] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [10] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je marta 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`.[11] Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[12] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[13] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Nasleđe Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić. Dela 1902. „Rodoljubive pesme” 1909. „Bunja” 1912. „Na pragu” 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada” 1921. „Varljivo proleće” 1922. „Pomerene savesti” 1922. „Tri pripovetke” 1924. „Iskušenja” 1925. „Pripovetke” 1932. „Izdanci iz opaljena grma” 1948. „Prepelica u ruci” 1964. „Dah života”

KAD SU ĐAVLI VOLJELI HRVATSKU SLOBODAN P. NOVAK S N L Z a g r e b 1 9 8 8 ... Slobodan P. Novak, profesor starije hrvatske književnosti, komparatist i tetralog, u ovoj knjizi oživljava miris, boju i okus vremena u kom je nastajala stara hrvatska književnost... G R O Z D ... Zašto je stroga vlast Dubrovačke Republike zatvarala jedno okO i ustA pred prostitucijom? Kakav je miris imala olovka Gundulićeva? Od čega su bolovali stari pisci hrvatski, tko ih je i kako lječio? Što se jede na stranicama stare hrvatske književnosti? Što su radile vještice po Dalmaciji u kasnom baroku? ........................................................ Teatar prostitucije u starom Dubrovniku Razgovor s princom Valiantom Piroman dubrovačkih postelja Kad su đavli voljeli Hrvatsku Uvod u govnaidu Pisac - gusar Kako su se klizali hrvatski latinisti Kasnobarokne vještice Bonton i folklor Jedan dubrovački prosvjetiteljski Yeti Falus u jabuci .......................................................... Odlična lektira pisana sjanim stilom i humorom!!! Latinica Broš Šiven povez 177 stranica ODLIČAN PRIMERAK KOndicija: 1O

Cene nisu fiksne, odredite ih sami! Ukoliko budete realni, lako cemo se dogovoriti. Nemojte se stideti cenkanja, ovo nije prodavnica, tako da je svaki dogovor moguc. Za kupovinu vise komada, moguca je veca korekcija cene. Potpuno nova mini grejalica i klima 2 u 1 "Fan Heater", jacine cak 800W, koja pocinje da zagreva nakon samo 3 sekunde. Grejalica se sama okrece, ugao okretanja je 70 stepeni, tako da pokriva mnogo vecu povrsinu zagrevanja, nego fiksne grejalice. Ujedno moze sluziti i za hladjenje, jer ima ventilator, koji moze raditi bez grejaca. Radi u 2 brzine, 400 i 800W i ima termostat protiv pregrevanja Grejalica/Klima ima i vazdusni filter, radi cistijeg grejanja i mnogo je kvalitetnija i jaca, nego velika vecina grejalica u ovom cenovnom rangu. Za sve ostale informacije, mozete nas kontaktirati ovde, na "viber", ili "what's app", kao i pozivom. Pogledajte i nase ostale oglase. Za prave kupce, nijedna cena nije fiksna. Unapred hvala

vrlo dobro stanje kao na slikama Božidar Knežević (Ub, 7/19. mart 1862 — Beograd, 18. februar/3. mart 1905) je bio profesor istorije, prevodilac nekoliko stručnih radova sa engleskog jezika i autor više naučnih dela iz oblasti filozofije istorije. Književnosti pripada samo njegovo, obimom malo ali značajno delo, Misli. Otac mu je bio Stevan Knežević, a deda Knez Ivo od Semberije.[1] Gimanaziju je završio u Beogradu, a tu je i diplomirao na Istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu. Godine 1884. je otišao u Užice i postao je nastavnik u tamošnjoj gimnaziji, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Napusto je na kratko profesorski posao i 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu, kao četni komesar. Godine 1889. je bio premešten sa službom u Niš, a zatim je radio i u Čačku, Kragujevcu, Šapcu, da bi 1902. godine bio premešten u Beograd. Iste godine je polagao profesorski ispit sa temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim uslovima. Ceo Kneževićev život je bio obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i za porodicu svoga brata, čestim premeštanjem po nalogu prosvetnih vlasti iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.[2][3] Ipak, uspeo je da sam nauči jezike, posvetio se dubljem izučavanju filozofije, istorije i sociologije, što je, s obzirom na lošu opskrbljenost tadašnjih bibliotečkih fondova i na neobrazovanost i intelektualnu nezainteresovanost palanačkog okruženja, bio veliki uspeh.[4] Pored drugih, značajni su njegovi prevodi sa engleskog Istorije civilizacije u Engleskoj H. T. Berkla (Beograd, 1893 — 1894) i O herojima Tomasa Karlajla (Beograd, 1903). Godine 1902. došao je u Beograd, gde je umro 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije. Po njemu se zove Biblioteka „Božidar Knežević” Ub. Misli[uredi] Misli Božidara Kneževića nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, nisu ni saveti praktične moralne filozofije, po uzoru na stare moraliste. U Mislima pisac često daje zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja. U njima ima tragova filozofskog špekulisanja i istorijskih ideja. Terminologija je ponekad naučna, ali u delu ima vrlo mnogo i ličnog, gotovo autobiografskog. Nezadovoljan svojim životom, duhovno i duševno vređan od okoline, bez pravog prijatelja i sagovornika, Knežević se povukao u sebe i odvojen od svojih savremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše nego besmrtnost duha. Cela ova mala knjiga je lirika intelekta i apoteoza misli, Kneževićeve osloboditeljke i utešiteljke od čamotinje, niskosti, gluposti i nerazumevanja.[5] Misli su prvo objavljene u Srpskom književnom glasniku (1901), a odštampane su u zasebnu knjigu najpre 1902, pa u drugom, dopunjenom izdanju u Beogradu 1914. godine.[2] Bibliografija[uredi] Knjige[uredi] Principi istorije. Knj. 1, Red u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Izdanje Fonda Dimitrija Nikolića Belje, 1898 (Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija). - VIII, 306 str. ; 23 cm Principi istorije. Knj. 2, Proporcija u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija, 1901. - VII, [1], 384, [1] str. ; 23 cm Misli / Bož.[Božidar] Knežević. - Beograd : Državna štamparija, 1902 (Beograd : Državna štamparija). - 151 str. ; 17 cm Istorijski kalendar / [Božidar Knežević]. - Beograd : Štamparija S. Nikolića, [1904]. - 112 str. ; 20 cm Misli / Bož. Knežević. - 2. popravljeno izd. - Beograd : L. Marković, 1914 (Beograd : Pravda). - 156 str. ; 19 cm Zakon reda u istoriji / od Božidara Kneževića. - Beograd : Geca Kon, 1920 (Pančevo : Napredak). - XXIII, 171 str. ; 19 cm Prevodi[uredi] O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji / napisao Toma Karlajl, Beograd, 1903. Ogledi / T. B. Makolej ; preveli B. Knežević i V. Savić. - Beograd : Srpska književna zadruga, 1912 (Beograd : `Dositije Obradović`). - [4], 187 str. ; 20 cm. - (Srpska književna zadruga ; 143) Drugi o Božidaru Kneževiću[uredi] Misli o velikom čovjeku / Božidar Knežević ; iz Kneževićevih djela odabrao Marko Đurić. - Zagreb : Tiskara V. Novotni, 1916. - 32 str. ; 16 cm. - (Knjižnica za narodno prosvećivanje ; 1) Čovek i istorija / Božidar Knežević ; [predgovor, izbor i redakcija Dragan M. Jeremić]. - Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Novi Sad : Budućnost). - 330 str. : slika autora ; 21 cm. - (Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga / [Matica srpska, Novi Sad; Srpska književna zadruga, Beograd] ; knj. 42) Beležnica : (1896-1897) / Božidar Knežević ; priredila Aleksandra Vraneš. - Ub : Gradska biblioteka `Božidar Knežević`, 2002 (Beograd : MST Gajić). - IX, 99 str. : faks. ; 18 cm Božidar Knežević / priredio Saša Radojčić. - Novi Sad : Izdavački centar Matice srpske, 2018 (Novi Sad : Sajnos). - 187 str. ; 24 cm. - (Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti ; knj. 118)

U dobrom stanju Kajanje : drama u tri čina s predigrom / Aleksandar Ilić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1933 Beograd : `Skerlić`, 1933 (Beograd : Nova štamparija) Fizički opis 115 str. ; 21 cm ISBN (Broš.) Aleksandar Ilić (Beč, 24. mart 1890 — Sremska Mitrovica, 28. februara 1947) bio je srpski književnik i diplomata. Pisao je romane, drame, poeziju, putopise, eseje, političe brošure i pripovetke. Danas je najpoznati po romanu „Gluvne čini” Književnu karijeru je započeo objavljivanjem članaka i pisanjem dramske jednočinke „Sa svojima”. U Prvom svetskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 1920. Nakon povratka u Beograd, pisao je modernistička književna dela sa avangardnim tendencijama. Jedno vreme radio je kao ateše za štampu pri ambasadi u Beču. Drugi svetski rat je proveo u Beogradu, a nakon dolaska komunista na vlast bio je uhapšen i osuđen. Preminuo je u zatvoru pod nejasnim okolnostima. Aleksandar Ilić je rođen 24. marta 1890. godine u Beču, od Oca Đorđa Ilića, stolara rodom iz Paraćina, i majke Terezije Bizek. Svoj prvi članak objavio je u časopisu „Brankovo kolo” 1909. Godine 1912. u Narodnom pozorištu je izvedena njegova dramska jednoočinka „Sa svojima”. Naredne godine upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, ali je školovanje prekinuo zbog početka Prvog svetskog rata. U ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 20. maja 1920. Nakon povratka u Beograd započeo je plodonosnu saradnju sa književnim časopisom „Misao”, objavljujući prikaze knjiga, pesme, dramu „Kajanje” (br. 3-4, 5-6, 7-8, 1922) i pripovetku „Sajuz-broj” (br. 6, 1923). Boravio je neko vreme u Pragu 1923, da bi nakon povratka objavio u „Misli” (br. 2. 1924) putopis „Prag” koji je izazvao negadovanje češke javnosti. Narodno pozorište u Beogradu izvelo je njegovu dramu „Kajanje” 1924, koja je bila dobro dočekana. Pozitivnu ocenu drame dao je i Miloš Crnjanski u članku objavljenom u „Politici” (26. maja). U jula 1925. postavljen je za dopisnika Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela pri Poslanstvu u Beču. Premešten na rad u Ministarstvo inostranih dela februara 1929. godine. Otpušten je iz državne službe marta iste godine zbog zdravstevenih problema. Po završenom lečenju, vraćen je u slubžu Ministarstva inostranih poslova septembra 1930, i do 1937. godine radio je u arhivi tog ministarstva. Pod pseudonimom Danubiensis objavio je brošure „Današnja Austrija” (1927) i „Današnja Nemačka i odgovornost za rat” (1929). Godinu 1930. u Ilićevom životu obeležili su izlazak knjiga „Binski preobražaji” (četiri kraća eseja), „Gluvnih čini” (roman), „Bog Taj-ta-to” (odlomak iz epa) i dve brošure „Za međubalkansku zajednicu” i „Panevropa”. Naredne godine objavio je knjigu pesama „Gresi Zlatoustog” i dve brošure: „Današnja Mađarska” i „Međubalkanska banka”. I ove brošure, kao i prethodne, objavio je pod pseudonimom Danubiensis. Iste godine u Skoplju je održana pozorišna premijera Ilićeve dramske adaptacije romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića. Predstava je sa većim uspehom postavljena i u Narodnom pozorištu u Beogradu (1932) i u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu (1939). Nakon pozorišnog uspeha usledile su prepravljena verzija drame „Kajanje” (1933), roman „Ciganski testament” (1934), drama „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936), pripovetka „Karazemansko” (1938) i knjiga „Uvod u svetsko pozorište” (1940). Ilić je Drugi svetski rat proveo u okupiranom Beogradu. Prema nekim podacima, Ilić je postavljen za profesora na Muzičkoj akademiji 1942. „Večiti mladoženja” je ponovo postavljen u Narodnom pozorištu 1942. Nakon oslobođena 1945. Ilić je pokušao da pobegne iz Jugoslavije, ali nije uspeo. Naredne godine je uhapšen. U „Politici” 3. januara 1947. nalazi se izveštaj o početku suđenja grupi predratnih političara i novinara na čijem se čelu nalazo Miloš Trifunović, bivši ministar i jedan od predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu. Među osmoricom optuženih bio je i Aleksandar Ilić. Za njega se u izveštaju ističe da je „stari diplomata od karijere” koji se ne slaže sa „režimom” i koji bi želeo da „pokrene neku opozicionu akciju”. „Politika” je 8. januara iste godine izvestila da je Ilić osuđen na „kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od osam godina i gubitak pojedinih političkih i građanskih prava za vreme od pet godina”. Umro je 28. februara 1947. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, pod nejasnim okolnostima. Romani • „Gluvne čini” (1930) • „Ciganski testament” (1934) Drame • „Sa svojima” (jednočinka izvedena u Narodnom pozorištu 1912) • „Kajanje” (objavljena u časopisu „Misao” 1922. prepravljena verzija štampana u vidu knjige 1933) • „Večiti mladoženja” (dramska adaptacija romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića 1931) • „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936) Poezija • „Bog Taj-ta-to” (1930) • „Gresi Zlatoustog” (1931) Eseji • „Binski preobražaji” (1930) Pripovetke • „Sajuz-broj” („Misao” 1923) • „Karazemansko” (1938) Putopis • „Prag” („Misao” 1924)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman dviju sestara The Bronze Venus Eden Phillpotts (4. studenog 1862. - 29. prosinca 1960.) bio je engleski pisac, pjesnik i dramaturg. Rođen je u Mount Abuu u Indiji, školovao se u Plymouthu u Devonu i radio je kao službenik osiguranja 10 godina prije nego što je učio za pozornicu i na kraju postao pisac. Eden Phillpotts bio je nećak Henryja Phillpottsa, biskupa Exetera. Njegov otac Henry Phillpotts bio je sin biskupovog mlađeg brata Thomasa Phillpottsa. James Surtees Phillpotts, reformirajući ravnatelj škole Bedford, bio je njegov drugi rođak.[2] Eden Phillpotts rođen je 4. studenog 1862. u Mount Abu u Rajasthanu. Njegov otac Henry bio je časnik u indijskoj vojsci, dok je njegova majka Adelaide bila kći časnika indijske državne službe postavljenog u Madras, Georgea Jenkinsa Watersa. Henry Phillpotts umro je 1865. godine, ostavljajući Adelaide udovicom u dobi od 21 godine. Sa svoja tri mala sina, od kojih je Eden bio najstariji, vratila se u Englesku i nastanila se u Plymouthu.[4] Phillpotts se školovao u školi Mannamead u Plymouthu. U školi nije pokazivao znakove književne sklonosti. Godine 1879., sa 17 godina, napustio je dom i otišao u London da zarađuje za život. Našao je posao kao službenik u vatrogasnom uredu Sunca.[3][4] Phillpottsova ambicija bila je biti glumac te je dvije godine pohađao večernju nastavu u dramskoj školi. Došao je do zaključka da se nikada neće proslaviti kao glumac, ali bi mogao imati uspjeha kao pisac. U svoje slobodno vrijeme izvan radnog vremena nastavio je stvarati niz malih radova koje je mogao prodati. S vremenom je napustio osiguravajuću tvrtku kako bi se usredotočio na svoje pisanje, dok je također radio honorarno kao pomoćnik urednika tjednika Black and White magazina.[3][4] Eden Phillpotts održavao je stalan broj izdanja od tri ili četiri knjige godišnje sljedećih pola stoljeća. Pisao je poeziju, kratke priče, romane, drame i misterije. Mnogi od njegovih romana bili su o ruralnom životu u Devonu, a neke od njegovih drama odlikovale su se učinkovitom upotrebom regionalnog dijalekta. Eden Phillpotts umro je u svom domu u Broadclystu blizu Exetera, Devon, 29. prosinca 1960. godine. Osobni život Phillpotts je dugi niz godina bio predsjednik Udruge za očuvanje Dartmoora i strastveno se brinuo o očuvanju Dartmoora. Bio je agnostik i pristaša Rationalist Press Association.[5] Phillpotts je bio prijatelj Agathe Christie, koja je bila obožavateljica njegovog rada i redovita posjetiteljica njegovog doma. U svojoj autobiografiji izrazila je zahvalnost za njegove prve savjete o pisanju beletristike i citirala neke od njih. Jorge Luis Borges bio je još jedan obožavatelj Phillpottsa.[6] Borges ga je spomenuo više puta, napisao najmanje dvije recenzije njegovih romana i uključio ga u svoju `Osobnu biblioteku`, zbirku djela odabranih da odražavaju njegove osobne književne sklonosti.[7] Philpotts je navodno seksualno zlostavljao svoju kćer Adelaide. U intervjuu za knjigu o svom ocu iz 1976., Adelaide je opisala incestuozni `vezu` s njim za koju kaže da je trajao od pete ili šeste godine do njezine rane tridesete, kada se ponovno oženio. Kada se i sama konačno udala u dobi od 55 godina, otac joj to nikada nije oprostio, niti više s njom komunicirao. Phillpotts je napisao mnogo knjiga s Dartmoorovim okruženjem. Jedan od njegovih romana, Widecombe Fair, inspiriran godišnjim sajmom u selu Widecombe-in-the-Moor, dao je scenarij za njegovu komičnu predstavu Farmerova žena (1916.). Postao je istoimeni nijemi film iz 1928. u režiji Alfreda Hitchcocka. Slijedio je remake iz 1941. u režiji Normana Leeja i Leslie Arliss. To je postala BBC TV drama 1955. u režiji Owena Reeda. Jan Stewer je glumio Churdlesa Asha.[9] BBC je predstavu emitirao 1934. Napisao je nekoliko drama sa svojom kćeri Adelaide Phillpotts, [10] Farmer`s Wife i Yellow Sands (1926); [11] kasnije je tvrdila da je njihov odnos bio incestuozan.[12][8] Eden je najpoznatija kao autorica mnogih romana, drama i pjesama o Dartmooru. Njegov Dartmoorov ciklus od 18 romana i dva toma kratkih priča još uvijek ima mnogo strastvenih čitatelja unatoč činjenici da su mnogi naslovi izvan tiska. Philpotts je također napisao niz romana, a svaki je smješten u pozadini različite trgovine ili industrije. Naslovi uključuju: Brunelov toranj (lončarija) i Oluja u šalici (ručna izrada papira). Među njegovim ostalim djelima je Siva soba, čija je radnja usredotočena na ukletu sobu u engleskoj kuriji. Napisao je i niz drugih misterijskih romana, i pod svojim imenom i pod pseudonimom Harrington Hext. To uključuje: The Thing at The Heels, The Red Redmaynes, The Monster, The Clue from the Stars i The Captain`s Curio. Ljudski dječak[13] bila je zbirka priča za školarce u istom žanru kao i Stalky & Co. Rudyarda Kiplinga, iako drugačijeg raspoloženja i stila. Kasno u svojoj dugoj spisateljskoj karijeri napisao je nekoliko knjiga od interesa za čitatelje znanstvene fantastike i fantastike, od kojih je najznačajniji Saurus, koji uključuje vanzemaljskog reptila koji promatra ljudski život. Eric Partridge pohvalio je neposrednost i utjecaj njegovog pisanja na dijalektu....

Prvo izdanje! Posveta na vrhu predlista, inače dobro očuvano. Ilustracije u knjizi Ivan Kušan. Autor - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Naslov Koko i duhovi / Ivan Kušan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stožer, 1958 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 220 str. : islutr. ; 21 cm Zbirka Klasična i savremena dela omladinske književnosti „Koko i duhovi” je dječji roman Ivana Kušana koji je izašao 1958. godine. Prema navedenom romanu snimljen je i istoimeni film, ekraniziran 2011. godine. Priča o hrabrom dječaku Koku koja ima svoje nastavke u Kušanovim ostalim romanima, stekla je iznimnu popularnost među mladim čitateljima. Koko je dječak koji pohađa drugi razred osnovne škole. Koko je sretan jer se preselio u novi stan, a istovremeno je i tužan jer više se neće moći družiti sa svojim starim prijateljima u istoj mjeri kao prije. Jedne prohladne večeri je vidio duha u svome dvorištu i tada njegove avanture počinju. Koko ima sestru Maricu, a njegovi prijatelji su Zlatko, Miki i Božo. Koko je pravi prijatelj koji svima pomaže u nevolji i čak izdajici poput Mikija oprašta na kraju. On je privržen svojoj obitelji i jako voli svoju sestru Maricu, zato se i izložio velikoj opasnosti kada je ona oteta. On nije želio iznevjeriti svoje roditelje i Maricu. Želio je Maricu spasiti iz ruku otmičara. On je sa svojim prijateljima otkrio da je stari Vincek živ i da Mikijev tata i stric žele njegov novac, zato su njih dvojica pokušali ubiti Koka i njegovu obitelj i preplašiti ih samo da isele iz Vincekova stana. Avantura u koju se Koko upustio je opasna za njega i njegove prijatelje, ali je on pokazao svu svoju hrabrost , domišljatost i veliko srce za jednog dječaka. Kokov uzor je njegov prijatelj Zlatko, za kojeg on smatra da je iznimno pametan, načitan i stoga se Koko oslanja na njega u svakoj situaciji i čini sve što Zlatko smatra da bi Koko trebao učiniti jer mu Koko vjeruje. Iako za Mikija smatra da je manje čudan nego Zlatko, Koko se ipak uvjerio da Mikiju ne može u potpunosti vjerovati. Kada je s policajcima sišao u jamu, Koko je išao ispred njih s planom u ruci, osjećao se važnim. Ipak, da nije bilo njega i njegovih prijatelja, možda nitko ne bi ni otkrio zle namjere Mikijevog tate i strica. Avantura je završila sretno, Koko i njegovi prijatelji su otkrili neprijatelje. Stari Vincek je konačno zagrlio svoju kćer, Katicu, Božinu majku. Iako je Vincek bio bogati trgovac, bio je škrt čak i prema svojoj obitelji. Zato se odrekao kćeri kada se ona udala za siromašnog čovjeka. Glavni motiv svih spletki koje su priredili Mikijev tata i stric je Vincekov novac. Vincek na kraju ipak shvaća da novcem ne može kupiti sreću. Ujedno je to i glavna poruka ove knjige, da novac ne može ljude učiniti sretnim, kako sam Vincek kaže: „Dugo sam vremena držao da je novac ono najvažnije u životu, zato nisam ni imao ništa od života! Bio sam rob svog bogatstva.” Kušan, Ivan, hrvatski književnik i prevoditelj (Sarajevo, 30. VIII 1933 – Zagreb, 20. XI 2012). Završio studij slikarstva na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Radio je kao urednik književnosti i likovnih umjetnosti u Telegramu, urednik književnosti na Radio Zagrebu, biblioteka Smib i Modra lasta, časopisa Most i biblioteke HIT junior. God. 1997. dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo. Od 2002. bio je redoviti član HAZU. Bio je i predavač na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. U književnosti se javio romanom za mlade Uzbuna na zelenom vrhu (1956), u kojem se kao glavni lik pojavio dječak Koko, koji je obilježio ciklus potonjih romana, a Kušana učinio jednim od rijetkih domaćih autora detekcijskih uspješnica za mladež (Koko i duhovi, 1958; Zagonetni dječak, 1963; Koko u Parizu, 1972; zbirke novela Strašni kauboj, 1982; Ljubav ili smrt, 1987; Koko u Kninu, 1996). Izniman uspjeh postigao je i romanima Domaća zadaća (1960) i Lažeš, Melita (1965). Kao prozaik za odrasle pripadnik je naraštaja krugovaša. Nakon zbirke novela Trenutak unaprijed (1957), romana Razapet između (1958) i Zidom zazidani (1960), u kojima je iskazao sklonost psihologizaciji pa i bizarnim temama, objavljivao je prozu sa satiričko-političkim (roman Toranj, 1970; novele Veliki dan, 1970) i erotskim podtekstom (erotski putopis Prerušeni prosjak, 1986, i konceptualno „nadopisivanje“ erotskih mjesta preskočenih u djelima svjetskih pisaca, 100 najvećih rupa, 1992). U mnogim njegovim prozama do izražaja dolazi i sklonost persiflaži, parodiranju i travestiranju. Kušan je i autor prvoga hrvatskoga humorističnoga povijesnog romana, Medvedgradski golubovi (1995), a knjigu Zubalo na ošitu (2001) posvetio je vlastitoj borbi s bolešću i (ne)funkcioniranjem hrvatskoga zdravstva. Objavljivao je i drame, u kojima iskazuje dramaturgijsku vještinu, kritičnost prema društvu, ali i sklonost „pučkomu“ kazalištu, komičnosti i zabavnosti (Spomenik Demostenu, 1969; Toranj, adaptacija romana, 1971; Svrha od slobode, 1971; Čaruga, 1976, i dr.). I neki od njegovih najpopularnijih romana za djecu prilagođeni su i izvedeni u kazalištu (Koko u Parizu, 1979; Lažeš, Melita, 1995). Drame su mu objavljene i u knjizi Svrha od slobode (1995). Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike, te prevodio s ruskog, engleskog i francuskog jezika. MG104 (N)

Prvo izdanje! Posveta na vrhu predlista, inače dobro očuvano. Ilustracije u knjizi Ivan Kušan. Autor - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Naslov Koko i duhovi / Ivan Kušan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stožer, 1958 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 220 str. : islutr. ; 21 cm Zbirka Klasična i savremena dela omladinske književnosti „Koko i duhovi” je dječji roman Ivana Kušana koji je izašao 1958. godine. Prema navedenom romanu snimljen je i istoimeni film, ekraniziran 2011. godine. Priča o hrabrom dječaku Koku koja ima svoje nastavke u Kušanovim ostalim romanima, stekla je iznimnu popularnost među mladim čitateljima. Koko je dječak koji pohađa drugi razred osnovne škole. Koko je sretan jer se preselio u novi stan, a istovremeno je i tužan jer više se neće moći družiti sa svojim starim prijateljima u istoj mjeri kao prije. Jedne prohladne večeri je vidio duha u svome dvorištu i tada njegove avanture počinju. Koko ima sestru Maricu, a njegovi prijatelji su Zlatko, Miki i Božo. Koko je pravi prijatelj koji svima pomaže u nevolji i čak izdajici poput Mikija oprašta na kraju. On je privržen svojoj obitelji i jako voli svoju sestru Maricu, zato se i izložio velikoj opasnosti kada je ona oteta. On nije želio iznevjeriti svoje roditelje i Maricu. Želio je Maricu spasiti iz ruku otmičara. On je sa svojim prijateljima otkrio da je stari Vincek živ i da Mikijev tata i stric žele njegov novac, zato su njih dvojica pokušali ubiti Koka i njegovu obitelj i preplašiti ih samo da isele iz Vincekova stana. Avantura u koju se Koko upustio je opasna za njega i njegove prijatelje, ali je on pokazao svu svoju hrabrost , domišljatost i veliko srce za jednog dječaka. Kokov uzor je njegov prijatelj Zlatko, za kojeg on smatra da je iznimno pametan, načitan i stoga se Koko oslanja na njega u svakoj situaciji i čini sve što Zlatko smatra da bi Koko trebao učiniti jer mu Koko vjeruje. Iako za Mikija smatra da je manje čudan nego Zlatko, Koko se ipak uvjerio da Mikiju ne može u potpunosti vjerovati. Kada je s policajcima sišao u jamu, Koko je išao ispred njih s planom u ruci, osjećao se važnim. Ipak, da nije bilo njega i njegovih prijatelja, možda nitko ne bi ni otkrio zle namjere Mikijevog tate i strica. Avantura je završila sretno, Koko i njegovi prijatelji su otkrili neprijatelje. Stari Vincek je konačno zagrlio svoju kćer, Katicu, Božinu majku. Iako je Vincek bio bogati trgovac, bio je škrt čak i prema svojoj obitelji. Zato se odrekao kćeri kada se ona udala za siromašnog čovjeka. Glavni motiv svih spletki koje su priredili Mikijev tata i stric je Vincekov novac. Vincek na kraju ipak shvaća da novcem ne može kupiti sreću. Ujedno je to i glavna poruka ove knjige, da novac ne može ljude učiniti sretnim, kako sam Vincek kaže: „Dugo sam vremena držao da je novac ono najvažnije u životu, zato nisam ni imao ništa od života! Bio sam rob svog bogatstva.” Kušan, Ivan, hrvatski književnik i prevoditelj (Sarajevo, 30. VIII 1933 – Zagreb, 20. XI 2012). Završio studij slikarstva na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Radio je kao urednik književnosti i likovnih umjetnosti u Telegramu, urednik književnosti na Radio Zagrebu, biblioteka Smib i Modra lasta, časopisa Most i biblioteke HIT junior. God. 1997. dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo. Od 2002. bio je redoviti član HAZU. Bio je i predavač na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. U književnosti se javio romanom za mlade Uzbuna na zelenom vrhu (1956), u kojem se kao glavni lik pojavio dječak Koko, koji je obilježio ciklus potonjih romana, a Kušana učinio jednim od rijetkih domaćih autora detekcijskih uspješnica za mladež (Koko i duhovi, 1958; Zagonetni dječak, 1963; Koko u Parizu, 1972; zbirke novela Strašni kauboj, 1982; Ljubav ili smrt, 1987; Koko u Kninu, 1996). Izniman uspjeh postigao je i romanima Domaća zadaća (1960) i Lažeš, Melita (1965). Kao prozaik za odrasle pripadnik je naraštaja krugovaša. Nakon zbirke novela Trenutak unaprijed (1957), romana Razapet između (1958) i Zidom zazidani (1960), u kojima je iskazao sklonost psihologizaciji pa i bizarnim temama, objavljivao je prozu sa satiričko-političkim (roman Toranj, 1970; novele Veliki dan, 1970) i erotskim podtekstom (erotski putopis Prerušeni prosjak, 1986, i konceptualno „nadopisivanje“ erotskih mjesta preskočenih u djelima svjetskih pisaca, 100 najvećih rupa, 1992). U mnogim njegovim prozama do izražaja dolazi i sklonost persiflaži, parodiranju i travestiranju. Kušan je i autor prvoga hrvatskoga humorističnoga povijesnog romana, Medvedgradski golubovi (1995), a knjigu Zubalo na ošitu (2001) posvetio je vlastitoj borbi s bolešću i (ne)funkcioniranjem hrvatskoga zdravstva. Objavljivao je i drame, u kojima iskazuje dramaturgijsku vještinu, kritičnost prema društvu, ali i sklonost „pučkomu“ kazalištu, komičnosti i zabavnosti (Spomenik Demostenu, 1969; Toranj, adaptacija romana, 1971; Svrha od slobode, 1971; Čaruga, 1976, i dr.). I neki od njegovih najpopularnijih romana za djecu prilagođeni su i izvedeni u kazalištu (Koko u Parizu, 1979; Lažeš, Melita, 1995). Drame su mu objavljene i u knjizi Svrha od slobode (1995). Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike, te prevodio s ruskog, engleskog i francuskog jezika. MG104 (N)

61067) IZABRANI SPISI , Dr Ivan Dežman , Matica hrvatska Zagreb 1896 , Sadržaj : Marković dr. Franjo :O životu i spisih dra. Ivana Dežmana. Dežman dr. Ivan: Izabrani spisi. Izabrane pjesme: Nevolje bratimstvo Pjesnik ljubavi Kodolah Rieci Samoborski vitez Liek od ljubavi. Prava ljubav Prodanov Poslednji poljubac. Tada i sada. Hrvatsko primorje Zrinjski. Ljutovid Izabrana pripoviest: Nürnberžki viećnik Izabrana zdravoslovna pouka: I. O ljepoti i njegovanju čovječjega tiela. II. O ljepoti i njegovanju čovječje kože III. O ljepoti i njegovanju kose IV. O odielu i modi prema ljepoti i zdravlju V. O ljepoti i njegovanju čovječjih očiju. IV. O ljepoti i njegovanju duha i srca. Hrvatski lekar, književnik i leksikograf Ivan Dežman rođen je 6. maja 1841. godine u Rijeci, a najveći deo svog kratkog života proveo je u Zagrebu. Po završetku studija medicine u Beču dolazi u Zagreb, gde radi kao privatni lekar, narodni poslanik i književnik. Sastavio je prvi hrvatski medicinski rječnik Rječnik liečničko nazimlje (1868), koristeći lingvističke savjete i rukopisnu građu Frana Kurelca. Sledeće godine osnovao je društvo za naučnopopularna predavanja u kome je održao nekoliko predavanja o higijeni, kasnije objavljenih u knjizi Čovek ka zdravlju i lepoti. U knjizi je izneo niz korisnih zdravih lekcija kao što su: „Pošto znamo da dišemo i kroz kožu, odnosno da delovanje kože može da izluči masnoće, mi ćemo tu akciju podržavati svakog dana energičnim trljanjem kože. kožu suvom, grubom krpom.` Tamo gde se veličina ne može prevazići pomenutim sredstvima, biće korisno, ako stanje tela dozvoljava, koristiti vodu u Karlsbadu, Marijenbadu ili u Hajlbrunu, Kisingenu, Krojzenahu i Emsu”. Kao pisac radio je u čuvenom Šenovom kolu. Napisao je niz romantičnih epova (Smrt grofa Rabate, Smiljan i Koviljko, Zrinijada, Ljutovid Posavski) i zbirku pesama Poletar. Napisao je i libreto za Zajčevu operu Ban Leget, a objavljivao je i naučne i edukativne članke u listu Vienac, gde je bio i glavni i odgovorni urednik. Kao narodni poslanik zalagao se za osnivanje medicinskog fakulteta i žestoko se protivio hrvatsko-ugarskoj nagodbi. Ivan Dežman umire od kolere 1873. godine sa samo 32 godine. Iako je kratko živeo, ostavio je veliki trag u Zagrebu, gde je bio toliko voljen da je njegova sahrana bila jedna od najposećenijih u istoriji Zagreba. uredio i uvod sastavio Dr. Franjo Marković , odlično očuvano, tvrd originalni povez sa zlatotiskom, format 12,5 x 19 cm , ilustrovano sa slikom pisca, latinica, LV +227 strana

Зарија Р. Поповић: ПРИПОВЕТКЕ ИЗ СТАРЕ СРБИЈЕ Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1922.год. Меки повез, 191 страна, ћирилица Очувано као на фотографијама. `Зарија Поповић (Гњилане, 5. фебруар 1856 - Београд, 25. август 1934) је био српски национални и просветни радник, књижевник и начелник Државне статистике. Родио се у Гњилану у братству Гулић. Основну школу је учио у Гњилану и у Приштини, код учитеља Милана Ковачевића, који је био јако цењен у то време. Зарија је 1870. године ступио у Богословију у Београду. Био је одличан ђак, први међу друговима, и последње године постао је питомац митрополита Михаила, који га је необично волео и ценио. У Гњилану је био учитељ од 1874. до 1878. када је дочекао прву српску војску. Када су делови Шумадијског корпуса по заузећу Гњилана 23. јануара 1878. године морали напустити Гњилане 16. фебруара, због примирија, Зарија је са још педесетак гњиланских породица напустио град и отишао у Врање. У самом Врању Зарија се истакао у организовању одбране града од европске дипломатије, која је желела да Врање припадне Бугарској, или да се врати Турској. Између осталог, Зарија је предводио многољудну депутацију грађана из околине Врања пред изасланство енглеске владе, које је дошло да се распита о расположењу становништва о овом питању. Зарија је 1. августа 1878. постављен за учитеља у Врању, и помоћника Милана Ковачевића, где је примио трећи и четврти разред. Радио је потом као писар администрацију врањске епархије, затим писар врањског окружног суда. Доцније двапут је наименован за епископа у Скопљу и Призрену али се није примио. Од 1887. године премештен је за писара Министарства просвете и црквених послова где је примио Одељење за српске цркве и школе у Турској, чувено П. П. одељење за просветну пропаганду у Старој Србији и Македонији. Две године касније када је одељење придодато Министарству спољњих послова, Зарија Поповић почиње рад у Светосавсокој вечерњој школи. Он је у овој школи предавао све до 1912. године, када школа престаје са радом. Предавао је Словенски и црквено и сетовно певање, а његов музички дар био је добро познат и чувен. Зарија је доспео до положаја начелника Статистике, са ког је положаја стављен у пензију. Зарија је био и плодан писац те је, поред неколико службених алманаха, које је уређивао, годишњих статистичких прегледа (на срп/франц,) писао и приповетке, инспирисан мотивима из свог родног краја. Био је и члан Главног Друштвеног Одбора Друштва Свети Сава и значајан члан Братства.`

U dobrom stanju, prvo izdanje Dijagnostika živčanih bolesti : priručnik za liječnike i studente / napisao Ivo Glavan ; predgovor napisao R. Z. Lopašić Vrsta građe priručnik Jezik hrvatski Godina 1937 Zagreb : I. Glavan, 1937 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis XVI, 500 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Lopašić, R. Z. Napomene Predgovor: str. IX-XIV Bibliografija: str. 485-495 Registar. Predmetne odrednice Nervne bolesti -- Priručnici Prim.dr Glavan rođen je 27.IV 1898. g. u Koprivnici. Medicinski fakultet upisao je u Innsbrucku 1917. g. a studij je kasnije nastavio u Zagrebu i Pragu gdje je promoviran 1923. g. U Pragu se nakon apsolutorija medicinskog fakulteta upisuje na prirodoslovno-znanstveni fakultet gdje studira antropologiju i opću biologiju. Predao je doktorsku disertaciju koja je i tiskana 1924. g. Nije postigao naučnu titulu jer je morao prekinuti boravak u Pragu. Naslov specijalista za živčane bolesti stekao je 1927. g., a naslov primariusa 1935. g. Bio je na edukaciji u više čuvenih klinika i kontaktirao s nizom poznatih neurologa. Po završenom studiju 1926. g. odlazi na dopunsku specijalizaciju iz neurologije na kliniku »La Salpetriere« kod Guillainea, te u »Hôpital de la Pitié« kod Babin- skog i Laine-Levastinea. Boravi u Baselu kod Binga 1927. g. a 1938. g. na neuropsihijatrijskoj klinici kod Bonhoefera, te kod W. Tönnisa u Berlinu. Kratko vrijeme u toku 1923. g. radio je u duševnoj bolnici Stenjevac-Vrapče, a 1924. g. do 1940. g. na neuropsihijatrijskom odjelu Zakladne bolnice u Zagrebu. U Osijek je premješten 1940. g. gdje osniva neuropsihijatrijski odjel i rukovodi njime pune 23 godine, do 1963. g. kada odlazi u mirovinu. Pod njegovim vodstvom odjel se formira na suvremenim koncepcijama kliničke neurologije i psihijatrije. Njegov pionirski rad i veliki entuzijazam afirmirali su neuropsihijatrijsku struku u Slavoniji, kojoj je postavio i temelj. Veliki je stručni rad prim. Glavana, autor je niza originalnih radova objavljenih u našim i inozemnim poznatim časopisima. Njegova knjiga »Živčane bolesti« prvi je jugoslavenski udžbenik, enciklopedijskog karaktera, izlazila je u četiri izdanja a peto je ostalo pripremljeno za tisak. Treće izdanje posvetio je neuropsihijatrijskom odjelu u Osijeku. Pripremljena s puno neumornog rada i ljubavi, ova knjiga služila je generacijama liječnika kao jedini udžbenik. U Osijeku je 25. srpnja 1977. g. u 80. godini života umro prim, dr Ivo Glavan, doajen jugoslavenske neuropsihijatrije i osnivač neuropsihijatrijskog odjela u Osijeku.

Ferdo Čulinović Pravosudje u Jugoslaviji, 1946. god Ferdo Čulinović Izdavač: Nakladni zavod Hrvatske Zagreb Godina izdanja: 1946 Broj strana: 285 Format: 20 x 14,5cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Sadržaj na slici, korice po ibodima izbledele, potpis i pečat bivšeg vlasnika, ostalo kompletno i dobro očuvano Ferdo Čulinović (Karlovac, 17. maj 1897 — Zagreb, 15. septembar 1971) je bio pravni istoričar i profesor na Sveučilištu u Zagrebu. Rođen je 17. maja 1897. u Karlovcu. Detinjstvo je proveo, osnovnu i srednju školu (1915) je završio u Senju. Nakon Prvog svetskog rata, pošto se vratio iz austrougarske vojske završio je Pravni fakultet u Zagrebu, a već 1922. je i doktorirao na istom fakultetu.[1] Najpre se zaposlio u carinskoj službi u Splitu (1919—1924), a nakon toga je radio u pravosuđu prvo kao državni tužilac u Subotici 1924—1928, a zatim na raznim stepenima sudijske karijere. Bio je predsednik okružnih sudova u Beloj Crkvi, Požarevcu, Pančevu, Gospiću i Varaždinu. Takođe je bio starešina državnog tužilaštva u Novom Sadu. Istovremeno, pokazao je veliki interes za književnost i prevođenje. Značajan rad mu je zbirka novela „Bura”, objavljena 1927. godine u Subotici. Bavio se i naučnim istraživanjima, a od značajnijih radova u međuratnom periodu su mu bile naučne studije „Statut grada Senja” i „Dušanov zakonik”Napisao je i više rasprava o zemljoknjiškom pravu. Uz Baltazara Bogišića je bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravne etnologije. Koristeći kao materijal narodne uzrečice, pesme, pripovetke, na teritoriji Jugoslavije, objavio je knjigu „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina”, koju je objavio u Beogradu 1938. godine. Uređivao je časopise „Pravosuđe” (1931−36) i reviju „Pravni život” (1935−36). Zbog istaknutog antiustaškog delovanja je nakon uspostavljanja NDH smenjen sa mesta okružnog sudije u Gospiću i neko vreme je bio nezaposlen boraveći u Splitu, a nakon toga je ponovo postavljen za sudiju Okružnog suda u Varaždinu. Decembra 1941. godine se priključio NOP. Godine 1943. je prešao na slobodnu teritoriju. Kraće vreme se zdržao u štabu 13. proleterske brigade i u Glavnom štabu Hrvatske. Bio je jedan od osnivača narodne vlasti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.Kao članu ZAVNOH, poverena mu je organizacija sudstva na oslobođenoj teritoriji u Hrvatskoj.Na oslobođenoj teritoriji je započeo izdavanje čaospisa „Narodni pravnik” i u njemu objavio više svojih članaka. Tags: Pravo Jugoslavija 26.04.2023.

Autor - osoba Mirković, Mijo, 1898-1963 = Mirković, Mijo, 1898-1963 Naslov Agrarna politika / Mijo Mirković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂIzdavačko-prosvetna zadruga ǂS.O.J., 1940 (Beograd : Zadružna štamparija) Fizički opis VIII, 312 str. ; 24 cm. ISBN (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Agrarna politika – Istorija – Jugoslavija – 1918-1939 Agrarna ekonomija Stanje: na petnaestak stranica podvlačeno olovkom u boji, inače solidno očuvano. Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu. MG67 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Sreta Stojković (Kragujevac, 1854 — Beograd, 1928) bio je srpski književnik i prosvetni pedagog. Biografija Osnovnu i srednju školu je pohađao u Kragujevcu, a Veliku školu u Beogradu, gde je na Tehničkom fakultetu završio matematičku grupu. Ostavio je značajan trag po predanom radu kao pedagog pošto je sastavio nekoliko udžbenika iz matematike.[1] Nakon domaćih studija usavršavao se kratko vreme u Minhenu. Između 1875-1881. godine radio je kao profesor u Kragujevcu. Tu je došao u dodir sa srpskim socijalistima; ušao je u krug pristalica Svetozara Markovića. Zbog učešća u aferi sa crvenim barjakom završio je u zatvoru.[2] Bio je profesor i direktor Prve muške gimnazije (1881-1894). Kratko se našao u funkciji sekretara i Načelnika Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije. Usledio je drugi period u školstvu Beograda; bio je profesor i direktor Realke i Druge beogradske gimnazije u periodu 1895-1906. godine. Ispunivši zakonom propisan staž, penzionisan je već 1906. godine. Po Vladimiru Đoroviću, Sreten Stojković je bio izuzetno pedantan i tačan kao čovek, i to u svakom pogledu. U svemu je pokazivao izrazite matematičke sklonosti i besprekornost, kojima je unapređivao svaki rad u koji bi se upustio.[3] Značajan trag je ostavio i kao književnik. Poznata dela su mu putopis `Na Dunavu`, kao i roman pod naslovom `Na stranputici`. Bavio se publicističkim radom, a njegovo izdanje srpskih epskih pesama pod nazivom `Lazarice`, bilo je uspešno jer su se pojavila četiri izdanja. Nije uspeo da završi rukopis knjige `Istorija SKZ`. Stojković se istakao i kao utemeljivač i osnivač nekoliko elitnih društava i institucija. Zapažena je dugogodišnja Sretenova aktivnost u Srpskoj književnoj zadruzi. Prvo je od 1906. godine član Upravnog odbora, i to kao njen potpredsednik. Zatim je nakon Prvog svetskog rata (1919?) i predsednik Srpske književne zadruge (1920-1928).[4] Jedan je od osnivača Društva Svetog Save, zajedno sa Svetomirom Nikolajevićem i Đokom Milovanovićem.[5] Sa njima je osnovao i masonsku ložu `Pobratim`.[2] Njegova knjiga o masonskoj istoriji je donela mnogo dragocenih podataka o masoneriji i njenom uplivu u savremenu srpsku istoriju. Spada on i među osnivače `Društva Kralj Stefan Dečanski` koje je pomagalo gluvoneme. Učestvovao je i u radu Invalidskog Fonda `Sv. Đorđe`, te Kolarčevoj i Čupićevoj zadužbini. Umro je u Beogradu januara 1928. godine. Na opelu u Sabornoj crkvi, između više govornika, privukli su naročitu pažnju kada su govorili o svom velikom dobrotvoru, jedan gluvonemi dečak i jedna slepa devojčica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dramski poem u 3 cina s epilogom Mirko Korolija (Kistanje, 9. septembar 1886 — Šibenik, 10. jul 1934) srpski književnik i političar Mirko Korolija je rođen u Kistanjama u Bukovici. Otac Ćirilo bio je sekretar kistanjske opštine, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica Kistanjske pošte. Osnovnu školu je završio u rodnim Kistanjama. U Zadru upisuje „Cesarsko Kraljevsku Veliku Gimnaziju“ gdje počinje pisati pjesme, a prve stihove objavljuje već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja. Profesor maternjeg jeazika mu je Vladimir Nazor. U Pragu Korolija završava pravni fakultet na kojem stiče zvanje doktora pravnih nauka. U to vrijeme objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru do 1919. godine kada je postavljen za sekretara Ministarstva prosvjete u Beogradu. Bavljenje politikom je započeo 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsjednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog svoje bolesti penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine. Od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu sjeverne Dalmacije, Primorja. Umro je u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostatci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u Kistanje [2] Od 2008. godine ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda, nosi ime po Mirku Koroliji[3]. Djela Pesme, 1914. Zidanje Skadra, lirska drama, premjerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920. Nove pesme, 1930. Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd 1933. Izabrana dela, priredio Jovan Radulović, Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996. Korolija, Mirko, srpski književnik (Kistanje, 9. IX. 1886 – Šibenik, 10. VII. 1934). Studij prava s doktoratom završio u Pragu. God. 1920. bio je postavljen za dramaturga Narodnoga pozorišta za Dalmaciju u Splitu, koje je otvoreno njegovom dramskom alegorijom Jugana, vila najmlađa (1921). Od spajanja splitskoga kazališta sa sarajevskim 1928. do 1930. djelovao u Sarajevu. Prosrpskih i jugonacionalističkih nazora, bio je predsjednik Orjune. Pisao je pjesme (Pesme, 1914; Nove pesme, 1930; Pesme, 1933) i kazališne komade u stihu (Zidanje Skadra, 1920) nadahnjujući se narodnim pjesništvom.

Slobodan Markovic - Sudbina lenjog svirca Ilustrovao R. D. Perica Radomir Perica 32 strane, nedostaju korice, neke ilustracije bojene. RETKO! libero markoni. Радомир Перица (Београд, Краљевина Југославија, 20. септембар 1924 — Вашингтон, САД, 23. децембар 2006) је био српски стрипар, илустратор, дизајнер и сликар. Творац је првих научнофантастичних пародија у српском стрипу. Лик омладинца Киће који носи тетоважу Микија Мауса у филму „Бал на води“ редитеља Јована Аћина је обликован по Радомиру Перици. Биографија и ликовни опус Професионално је дебитовао у својој шеснаестој години стрипом „Нови Тарцан“ (Микијево царство, бр. 191, 8. јануар 1941). Најпознатији стрипови су му „Пут на Месец“, „Ивица и Марица“, „Доживљаји Џуре Пацова“, „Сан младог Јоцка“, „Последњи дани Помпеје“ и „Тил Ојленшпигел“. Са почетком Другог светског рата, Перица се са неколико пријатеља придружује Југословенској војсци у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића, са којим је иначе био у сродству по мајчиној линији. Током ратних година црта лажне пасоше и аусвајсе за америчке пилоте и саборце, али и стрипове од којих су неки били објављени у београдским новинама. Када је партизански покрет преузео власт у Југославији, Перица није успео да побегне у Америку, већ је ухапшен и суђено му је у оквиру процеса Михаиловићу и сарадницима. На робији у Сремској Митровици је провео шест година, где је често био физички злостављан и мучен. Након изласка из затвора се бави ликовним и примењеним уметностима, за шта је добијао и међународне награде (награда „Ризоли“ за најбољу европску графику, Милано). Као већ формиран аутор се 1960-их сели са породицом у САД, где изнова почиње ликовну каријеру. После скоро седам деценија заборава, културна јавност у Србији се поново упознала са Перичиним опусом тек у септембру 2009. када је издавачка кућа „Комико“ из Новог Сада репринтовала његова два стрипа у свесци „Пут на Месец“ и објавила у пропратном чланку непознате детаље из живота овог ствараоца. Филмске референце Перица је имао вишеструке везе са филмском уметношћу. У младости је радио стрипове под утицајем америчког анимираног филма, а део каријере је провео као дизајнер у београдском „Авала филму“. У америчком филму „Тесла: господар муње“ (енгл. Tesla Master of Lightning, 2000) глумио је Николу Теслу. Ипак, широј публици је најпознатији лик Киће, обликован по Радомиру Перици, који носи скривену тетоважу Микија Мауса у филму „Бал на води“ редитеља Јована Аћина (блиског Перичиног пријатеља). Ово је засновано на анегдоти са суђења Радомиру Перици, када је на питање комунистичког истражитеља у шта верује, Перица одговорио: „Верујем у Мики Мауса“.

Autor - osoba Langhof, Volfgang Naslov Na zapadu nešto novo : 13 meseci koncentracionog logora : nepolitički izveštaj o činjenicama / od Volfganga Langhofa ; sa dve ilustracije od Žana Kralina ; [preveo sa nemačkog jezika Nebojša Kremenović] Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugo-Istok, 1936 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis 224 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Kralin, Žan Kremenović, Nebojša Predmetne odrednice Koncentracioni logori -- U sećanjima Volfgang Langhof (6. oktobar 1901, Berlin, Nemačko carstvo – 26. avgust 1966, Berlin, Nemačka Demokratska Republika) je bio nemački pozorišni, filmski i televizijski glumac i pozorišni reditelj. Rana karijera Od 1923. Langhof je radio u Talija teatru u Hamburgu i u Visbadenu. Godine 1926. oženio se glumicom Renatom Edvinom Malakridom, koja mu je rodila dvoje dece, Tomasa (1938–2012) i Matiju (1942). Od 1928. do 1932. igrao je u Šauspilhausu u Dizeldorfu, a zatim od 1932. do 1933. u Velikom teatru u Dizeldorfu. Langhof je u to vreme bio uključen u Komunističku partiju Nemačke i bio je umetnički direktor agitprop trupe „Nordwest-ran“, osnovane 1930. godine, koja je nastupala na sindikalnim događajima. Jedan od članova bio je i plesač Hilarius Gilges. Langhofa je uhapsio Gestapo u februaru 1933. i prvobitno ga je zatvorio u zatvor u Diseldorfu, gde je bio podvrgnut teškom mučenju od strane SA. Nekoliko dana kasnije prebačen je u zatvor `Ulmer Hoh`. U julu 1933. odveden je u koncentracioni logor Borgermur, u Emslandu. Dok je bio tamo, revidirao je tekst pesme koji je napisao Johan Eser, stvorivši ono što je kasnije postalo čuvena protestna pesma „Moorsoldaten“. Melodiju je komponovao drugi zatvorenik, Rudi Goguel. Nakon prebacivanja u koncentracioni logor Lihtenburg, Langhof je pušten u sklopu takozvane uskršnje amnestije 1934. Sveukupno, Langhof je proveo 13 meseci u zatvorima i koncentracionim logorima. Tri meseca kasnije – u junu te godine – pobegao je u Švajcarsku, neposredno pre zatvaranja granice. U Schauspielhausu u Cirihu našao je utočište i posao kao reditelj i glumac. Godine 1935. objavio je autobiografske memoare „Gumeni pendrek“ ili na srpskom „Na zapadu nešto novo“. Reč je o trinaest meseci provedenih u koncentracionom logoru. Nakon što ga je Lilo Linke preveo na engleski, postao je jedan od prvih međunarodno poznatih izveštaja očevidaca o brutalnosti u nacističkim koncentracionim logorima. Langhof je bio jedan od osnivača pokreta Slobodna Nemačka u Švajcarskoj. MG75 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skz Knjiga Br. 218 Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...

ŠTA ĆE BITI S NAMA ALEKSANDAR TIJANIĆ GLOBUS ZAGREB 1988 PLAVA BIBLIOTEKA Podnaslovi: POLITIKA - DRUGI NAJSTARIJI ZANAT NA SVETU NEMA ČAROBNJAKA U OZU VAŠ GORILA - HRVAT ILI SRBIN JUŽNE PUSTOLOVINE JUGOSLAVIJE ŠTA RADIMO TITU AUTOPORTRET POLITIKE PRILOG KRITICI SPORTA TUĆI DECU I NOVINARE NA VREME ............................................................ R e f e r e n c e Seksualni život partizana Ne ljubite Milku Planinc! Ćutanje Koče Popovića Svlačenje vladike (episkop zvorničko-tuzlanski, vladika Vasilije) Ženidbe generala Đurića Hapšenje Bore Đorđevića Ali-baba Šešelj i 28 hajduka Koja je Jugoslavija bolja Gospodin Špiljak i gospodin Čkrebić Formula Ranković Ranković i pucnji na Kardelja `Bijelo dugme` i Vice Vukov Sumrak boga Penisa Koliko su Srbi Englezi `Zašto nisam dobar Srbin?` Car Lazar nije potpisao Poslednji ples Azema Vlasija Tito, novac, mi Šta traži Jovanka Broz Tito i Vitezovi okruglog stola Srbija - Republika Srbija na istoku Ko Srbiju uči demokratiji Ličnost godine - Slobodan Milošević Od čega je umorna Srbija Mit i zbilja `Cibone` Prepoznatljivi brkovi Ćire Blaževića Dražen Petrović za dolare Put u Rusiju Torbarina - grička veštica Viski, led, novinari ............................................................ Latinica Tvrde korice Šiven povez Omot 254 stranice Nekorišćeno !!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Dzafer Beg Rizvanpasic - Moloh - Salasar Retko !!! Veljko Petrović (Sombor, 4. februar 1884 — Beograd, 27. jul 1967) je bio srpski književnik i akademik. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[2] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.[3] Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[4] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. Kao mladić Petrović piše o izrazitoj apatiji kod srpske omladine i naroda u Somboru, za koju kaže da vegetira i malo šta zna o Srbima iz drugih krajeva, kao i da masovno koriste mađarizme.[5] U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpska sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[6] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[7] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[8] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[9] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [10] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je marta 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`.[11] Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[12] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[13] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Nasleđe Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić. Dela 1902. „Rodoljubive pesme” 1909. „Bunja” 1912. „Na pragu” 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada” 1921. „Varljivo proleće” 1922. „Pomerene savesti” 1922. „Tri pripovetke” 1924. „Iskušenja” 1925. „Pripovetke” 1932. „Izdanci iz opaljena grma” 1948. „Prepelica u ruci” 1964. „Dah života”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vojislav Bakić (Perna, 22. avgust 1847 — Beograd, 30. april 1929) bio je srpski pedagog, profesor i direktor Učiteljske škole u Kragujevcu, redovni profesor i dva puta rektor Velike škole u Beogradu. Jedan je od najznačajnijih srpskih pedagoga.[1] Biografija Školovanje u Karlovcima i Somboru Vojislav Bakić završio je osnovnu školu u Perni kao odličan đak. Učitelj ga je još nekoliko godina posle završetka osnovne škole zadržao kao svog pomoćnika. Dalje školovanje, šestorazrednu realku, V. Bakić nastavlja u Karlovcu. Neko vreme stanuje kod prote Nikole Begovića, čijim zauzimanjem dobija stipendiju od crkvene opštine za dalje školovanje. Pored nemačkog jezika (u realci se nastava održavala na nemačkom jeziku), uči i nemačku stenografiju, a privatno uči francuski i italijanski jezik. Nakon realke upisuje Učiteljsku školu u Somboru, u kojoj je u toku jedne godine (1868-1869) savladao program dvogodišnjeg učiteljskog obrazovanja i dobio diplomu učitelja.[2] Pokušavajući da dođe do stipendije, u Somboru privatno poučava učenike osnovnih škola, trgovačke pomoćnike i mlade učenike iz nemačkog jezika i stenografije. Pomaže Vukićeviću oko uređenja biblioteke Učiteljske škole, čita i prevodi članke sa nemačkog i francuskog jezika, uči da svira violinu, piše udžbenik iz srpske stenografije. U Učiteljskoj školi u Somboru održao je januara 1870. godine, svoju prvu svetosavsku besedu koju je Svetozar Miletić iste godine objavio u Školi. Za budući Bakićev rad ključno je što je 1869. godine prihvatio da radi kao stenograf na skupštini Ujedinjene omladine srpske u Kikindi, što mu je omogućilo da upozna mnoge značajne ličnosti iz svih srpskih krajeva. Potom je na poziv Svetozara Miletića prihvatio da stenografiše rad Crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima. Vodio je stenografske beleške na sednicama Sabora koje su ojavljivane u Zastavi S. Miletića i Narodu Jovana Subotića. O poznanstvu sa Miletićem i uticaju koji je on imao na njegovo duhovno formiranje piše 1926. godine za Letopis matice srpske članak u kome je već izborom naslova “Svetozar Miletić – ideal srpske omladine”, još jednom potvrdio svoju vezanost za Miletićev politički i nacionalni program. Zahvaljujući radu u Srpskom saboru i ispoljenim sposobnostima, V. Bakić je postao pitomac Sabora i dobio je stipendiju za studije pedagogije u Nemačkoj. Obavezao se da će po završenim studijama šest godina biti u obavezi da radi na mestu na koje ga Sabor postavi. Odluku da se Bakić uputi na studije pedagogije doneo je lično dr Đorđe Natošević.[3] Studije u Nemačkoj Prve dve godine studira u Lajpcigu kod poznatog herbartovca Tuiskona Cilera, u to vreme predsednika Nemačkog društva za naučnu pedagogiju. Naučna pedagogija razvijala se iz Herbartovog pedagoškog učenja, a Ciler je unosio u njega savremena pedagoška saznanja. Ovaj pokret je sedamdesetih godina 19. veka dominirao evropskom pedagoškom scenom. Izvesna “krutost” Cilerovog učenja, međutim, odvela je Bakića na Univerzitet u Hajdelbergu, na kome je slušao poslednja tri semestra. Za Hajdelberg se opredelio zbog profesora Karla Folkmara Stoja (Karl Folkmar Stoy), koji je, kao i Ciler, bio predstavnik naučne pedagogije, ali je zastupao daleko slobodoumnije poglede. Profesor Stoj je u Jeni osnovao prvi univerzitetski pedagoški seminar u Nemačkoj, koji je u svom sastavu imao školu vežbaonicu za hospitovanje i praktičnu obuku studenata, a isti je pokušao da organizuje i na Univerzitetu u Hajdelbergu. Bakić je dobro znao da srpska javnost u Vojvodini i Kneževini Srbiji još nema dovoljno znanja o nemačkim školama, ni jasnih predstava o načinu na koji treba da se uredi srpsko školstvo. Doneo je odluku da se u Karlovce ne vraća bez doktorske diplome. Ovo su bili razlozi da po dolasku u Hajdelberg počne da piše dnevnik svoga rada koji je vodio do pred kraj života. Tokom studija u Nemačkoj napisao je desetak članaka koje je objavio u Školi M. Đ. Milićevića, Srpskoj narodnoj školi Stevana V. Popovića, novosadskom Glasu naroda i liberalnoj Zastavi. Teme kojima se bavio u svojim prvim naučnim radovima bile su obrazovanje i položaj učitelja, uređenje osnovnih škola i obrazovanje ženske dece. Već u ovim prvim radovima Bakić je izneo poglede koje je nastavio da zastupa po odlasku u Srbiju i nastojao da sprovede u praksu: najpre o potrebi obavezne opšteobrazovne osnovne škole, o pedagoškom obrazovanju učitelja i nastavnika i stanovište da pedagogija treba da ima status univerzitetske discipline. Doktorsku disertaciju posvećenu pedagoškim idejama Žan Žaka Rusoa odbranio je u Lajpcigu 1874. godine. Prvo je daje profesoru Stoju na čitanje. Stojeva procena bila je da je reč o “pravoj nemačkoj naučnoj raspravi”. Oduševljen, ponudio je Bakiću da mu nađe izdavača koji će mu disertaciju štampati, čak ga i poziva da ostane u Jeni kao saradnik na njegovom Pedagoškom seminaru.[4] Rad u Srbiji Po povratku u Karlovce 1874.godine Bakić je izabran za poslanika u Crkveno-narodnom saboru, a potom za školskog nadzornika u Gornjokarlovačkoj i Pakračkoj eparhiji srpskoj, budući da je po proceni glavnog nadzornika srpskih škola, Đorđa Natoševića, imao najbolje kvalifikacije. Ovaj izbor odbio je ban Hrvatske, Ivan Mažuranić. Nakon ove odluke Bakić je uputio molbu ministru prosvete Kneževine Srbije, Stojanu Novakoviću za prijem u profesorsku službu. Profesor u Učiteljskoj školi U Učiteljskoj školi Bakić je predavao pedagogiju, ali jedno vreme i etiku, psihologiju i nemački jezik. Njegovom zaslugom škola je produžena na četiri godine. Godine 1878. za učenike Učiteljske škole objavio je Nauku o vaspitanju, prvi udžbenik iz sistematske pedagogije na srpskom jeziku koji je imao u celini autonomnu naučnu osnovu. Istovremeno piše udžbenik Nauka o poštenju (Etika). Celokupna organizacija Učiteljske škole u periodu 1875. do 1905. godine bila je Bakićevo delo. On je bio tvorac zakonskih predloga o uređenju Učiteljske škole, nastavnih programa, pravila o polaganju prijemnih ispita, pravila o polaganju učiteljskih ispita, disciplinskih pravila za učenike, pravila o dodeli državnog blagodejanja... Uopšte, aktivan je u radu na unapređenju školstva i prosvete. Članom Prosvetnog saveta postao je čim je osnovan, 1880. godine. U tom Savetu, čiji je jedno vreme bio i predsednik, radio je do penzionisanja, punih 25 godina. Godine 1881. pokrenuo je pedagoški časopis Vaspitač, koji je izašao u 18 svezaka i koji je sam ugasio nakon što je Učiteljsko udruženje donelo odluku da pokrene svoj časopis Učitelj. Kao već poznati pedagog, Bakić 1882. postaje redovni član Pedagoškog književnog zbora Hrvatske, a godinu dana kasnije član Srpskog učenog društva.[5] Jedan je od osnivača Srpske književne zadruge 1892. godine, član mnogih odbora, pisac recenzija. Bavio se raznovrsnom pedagoškom problematikom: opštim i teorijskim pitanjima pedagoške nauke, metodičkim pitanjima nastave u osnovnoj i srednjoj školi, nacionalnim i patriotskim vaspitanjem, vaspitanjem dece u porodici. Profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu Velike škole Godine 1892. izabran je za profesora pedagogike i metodike na Filozofskom fakultetu Velike škole, na novoosnovanoj katedri za pedagogiju. Biran je za “starešinu” Filozofskog fakulteta, a dva puta je bio i rektor Velike škole (1895/96 i 1897/98), tadašnje najviše školske ustanove u Srbiji. Bakić se neprekidno zalagao da se Velika škola pretvori u prvi srpski univerzitet. Bio je u svim komisijama koje su pravile nacrte “uređenja” univerziteta. Kada je konačno 1905. godine Velika škola postala Univerzitet, tadašnja vlada Srbije nije htela da prizna i potvrdi univerzitetsku profesuru svima onima koji su to zvanje imali na Velikoj školi. Iako je on za relativno kratko vreme svog rada na Velikoj školi uspeo da otpočne i izgradi sistem pedagoških studija, da organizuje Pedagoški seminar, da napiše više zapaženih radova, uključujući novu verziju Opšte i Posebne pedagogike, iako je neumorno i vatreno radio na stvaranju univerziteta, ponuđeno mu je niže zvanje od onog koje je imao na Velikoj školi. Uvređen, on je to odbio i zatražio da bude penzionisan. Njegovom zahtevu odmah je udovoljeno. Razlozi su bili politički jer stručnost Bakićeva nije mogla biti osporena. U pitanju je bio obračun radikalske vlade Nikole Pašića sa pripadnicima drugih političkih partija, uključujući liberale čiji je Bakić bio član. Posle 1905. godine dr Vojislav Bakić gotovo potpuno prestaje da aktivno učestvuje u javnom životu. Povukao se iz svih organizacija i ustanova u kojima je dotad radio. Nastavlja da i dalje prati pedagošku i druge za pedagogiju značajne literature. Održava lične kontakte sa većim brojem poznatih svetskih pedagoga i dalje piše i objavljuje radove o pojedinim pedagoškim problemima.