Autor: Ivana Retas Izdavač: Radio Televizija Kragujevac Broj strana: 70 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 22cm Čitati između redova je umeće: autorka, u dijalogu sama sa sobom, učaurena u svoju umetničku intimu, sa stavom da ne treba trošiti reči na nedostojne umetnosti, zatvorenih očiju svojom poetskom rečju uverava nas da nebo nije granica, privilegovana da i van svog sna vidi ono što samo poneki mogu videti čini time privilegovane i nas kojima je to kroz svoju poeziju podarila. Knjiga je dobro očuvana, izuzev što na predlistu postoji posveta. RETKO!!! (tiraž 300 primeraka)

Nova, nekorišćena Glasom pisana istorija / Dragoslav Simić Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Clio, 2018 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 634 str. : fotogr. ; 19 cm Tiraž 500 Kako je nastala ova knjiga: str. 8-19 O autoru: str. 633-634. Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Radio-emisije -- Istorija -- Srbija -- 20v-21v -- Istorijska građa Novinarstvo -- Srbija -- 20v-21v -- Intervjui Simić, Dragoslav, 1941- = Simić, Dragoslav, 1941- Sadržaj Kako je nastala ova knjiga GLASOM PISANA ISTORIJA 1. Ignjat Cvjetković „Bosanac“ - Priča iz nevremena ili niđe ništa 21 2. Petar Jović - Preko Rusije i Japanskog mora - na Solunski front 33 3. Ita Rina - Dražesna Ita Rina 55 4. Miroslav Nikitović - Na trotoaru preko puta - u kriminalističkoj rubrici Politike (1935/36) 68 5. Miloš Tošić - Od „Đačkog batalјona` do Tesle 85 6. Živadin Stevanović - Gružanin na Svetskoj izložbi u Nјujorku 1939. - Susret s Teslom 95 7. Žarko Popović - Pripreme agentata na kralјa Aleksandra Karađorđevića u Italiji 1933. godine 101 8. Tomislav Karađorđević - Uspomene 114 9. Vane Ivanović (Ivan Vane Stefan Ivanović) - Ko je pobedio u Jugoslaviji 1945? 128 10. Dr Anka Matić - „Jugoslovenski šianci` dr Anke Matić - preko Pariza do Jugoslavije (1939-1941) 146 11. Jovanka Jovanović - Kao u nekom divnom čarobnom snu 161 12. Vojislav Bubiša Simić - U hotelu „Zanatski dom 174 13. Predrag Cune Gojković - „Moj Filipe brzi vetre, pošto voziš kilometre` 192 14. Desimir Tošić - Srbin, Jugosloven i Evropejac 205 15. Aleksandar Fredi Mošić – Otvorim radio - objava rata 228 16. Velizar Vučković – Vombardovanje na Stracinu 1941. - Uspomene pilota 246 17. Mile Miličević - Rat, dete i batine 258 18. Mina Kovačević - Jozsf Šulc u „Majinoj bašti` 268 19. Janko Hrkalović – Nacionalizacija knjižara 1948 281 20. Milјuša Jovanović - Milјuša s Golog otoka 290 21. Sreten Božić Vongar - Vongar s Bukulјe u Australiji 314 22. Nikola Kosić - „Vesti*` - informativna emisija iz 1953. godine - Milvoki, SAD... 331 23. Mihajlo Mihajlov - Zatvor za pisca Moskovskih Godina 344 24. Budimir Lončar - O Titu 360 25. Jugoslav Vlahović - Kontinenti između kažiprsta i palca 381 26. Ksenija Jovanović – Paradoksi u mom životu 395 27. Milica Lučić Čavić - Državu ne čine teritorije, državu čine lјudi 421 28. Jovan Rašković - Tako je govorio Jovan Rašković 438 29. Matija Bećković - Beseda na Vukovom saboru 1990 30. Šanji Kelemen - Gde je zemlјa Šanjija Kelemena 468 31. Vlatka Krsmanović - Sudbina Vlatke Krsmanović ili suočavanje s prošlošću 484 32. Sankcije - Kako sam se popeo na „Durmitor` u Baltimoru 501 33. Ljubomir Simović - Dnevnik (1999) 518 34. Latinka Perović - Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života 533 35. Dubravka Stojanović - O čemu piše istoričar 546 36. Raško Dimitrijević - Malo sam pisao, govorio mnogo 562 37. Ljubiša Rajić - Srbija je intelektualno podelјena 578 38. Đuro Šušnjić - Dijalog, susret razlika .. 601 39. Živica Tucić - Srbi između pravoverja i krivoverja 618 40. Prekale, selo na prodaju 629 O autoru 633 U knjizi Dragoslava Simića sačinjen je sjajan izbor iz bogate zaostavštine višedecenijskog serijala radiofonske emisije „Govori da bih te video“. Sagovornike i teme autor je lično otkrivao, znao da prilagodi svom mediju i realizovao s njima razgovore na raznim geografskim meridijanima, čak i u najtežim vremenima kao što su bile sankcije Ujedinjenih nacija i bombardovanje. Na našu sreću – sačuvao je te istorijske snimke brojnih priča naših znamenitih, ponekad zaboravljenih a često sasvim skromnih likova koji sada, u knjizi, postaju opipljivi doživljaji koji pokrivaju ne samo ceo 20. vek već i široke prostore Balkana, pa i cele Evrope, do Sjedinjenih Američkih Država, Južne Amerike i Australije. Ispričane živim jezikom, autentičnih narečja i iskrenih pobuda, te neponovljive ispovesti nas pozivaju da im se nebrojeno puta vraćamo i da, na izvestan način, ukrštamo ili paralelno pratimo različite životne puteve i neobične sudbine kojima je protkana naša istorija. Nema nevažnog svedočenja, nema malih priča – svako sećanje je dragulj, bilo da dopunjuje neki vakuum u našim (sa)znanjima o velikim ličnostima i istorijskim zbivanjima, bilo da nam otkriva sasvim intimne, emotivno obojene i neponovljive, obične trenutke življenja. `Usmena, alternativna istorija Dragoslava Simića i njegovih gostiju na talasima radio-emisija – sada pretočena u tekstove i zaokružena u knjigu – obogaćena je velikim brojem pojedinačnih doprinosa izvanrednih sadržaja i tema.` Irina Subotić Dragoslav Simić je dugogodišnji urednik dokumentarnog programa Radio Beograda 2, prepoznatljive emisije „Govori da bih te video“. Pokrenuo je 1992. godine autorsku ediciju dokumentarnih emisija u 100 naslova „Knjige koje govore“, prvo na kasetama, potom na nosačima zvuka CD, o ljudima i događajima iz političke i kulturne istorije Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Dobitnik je brojnih nagrada Radio Beograda u oblasti dokumentarnog radio-novinarstva: u periodu od 1968. do 2007. Nagrađivan je na Festivalu jugoslovenskog radija u Ohridu za dokumentarne emisije. Objavio je više knjiga: Ženski logor na Golom otoku, u koautorstvu sa Boškom Trifunovićem, (1990) Raskol u eteru, (2006), Autobiografije uživo od Slobodana Jovanovića do danas, knjiga i CD (2007) Dražesni KGB, javi se ( 2009). Sarađivao je na knjizi Šezdeset osma – lične istorije (2008). Pisao je za brojne nedeljne i dnevne novine u SFR Jugoslaviji i Srbiji. Dobitnik je nagrade „Zlatni mikrofon“ RTS za 2007.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nekih dvadesetak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i malo zutim vodenim markerom, sve ostalo uredno! Najveći zločini sadašnjice : Patnja i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj od 1941-1945 - Dragoslav Stranjaković Dragoslav Stranjaković (Užice, 31. maj 1901 — Beograd, 27. novembar 1966) bio je srpski istoričar, profesor Beogradskog univerziteta i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba. Za vreme Drugog svetskog rata bio je član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Posle rata osuđen je na vremensku kaznu. Biografija Studije istorije je završio 1927. u Beogradu. Za vreme svog nastavničkog zanimanja najviše se bavio istorijom 19. veka i periodom vladavine dinastije Obrenovića.[1] Od 1925. je radio kao asistent na katedri za nacionalnu istoriju Filozofskog fakulteta. Vanredni profesor je postao uoči novog rata 1940. godine. Bio je takođe angažovan i u Srpskom kulturnom klubu kao uređivač tekstova. Za vreme okupacije, nastavio je da predaje na Beogradskom univerzitetu, ali je uskoro napustio službu. Od tada, pa sve do početka 1943. nije aktivno delovao. U januaru 1943. ulazi u sastav beogradskog političkog Odbora Ravnogorskog pokreta, a zatim i u Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije. Po uspostavljanju nove posleratne vlasti u Beogradu, Stranjaković se predaje. Uskoro je bio i penzionisan a zatim politički gonjen i zatvaran. Zatvorsku kaznu je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Ponovo se vraća u društvenu sferu 1954. godine. Od 1955. radio je kao predavač na Bogoslovskom fakultetu.[1] Preminuo je 27. novembra 1966. u Beogradu.

(konačna verzija) knjiga poezije br. 5 Srđan Simeunović Sendan je objavio deset knjiga poezije, proze, satire, u izdavačkim kućama: „Gutenbergova galaksija“, „Partenon“, „ANP Empirej“, „Dosije“ na Pravnom fakultetu, „Prosveta“, „Prometej“. Pesme i umetnički prilozi su mu objavljivani u dnevnim novinama „Večernjim novostima“, „Borbi“, „Politici“, „Glasu javnosti“, kao i u književnim časopisima: „Književnoj reči“, „Književnim novinama“, „Književnosti“, „Stremljenjima“, „Pesničkim novinama“, „Heretikusu“, „Libero Arsu“, „Umnu“, „Prolomu“, „Sceni Crnjanski“… Sa poezijom i satirom je gostovao na RTS-u, TV Studio B, „Hepi“ televiziji, „Sky Plus-u“, „Kopernikusu“, Televiziji „Pink“, kao i na nekokliko drugih televizija i radio stanica. Poezija u kraćoj ili dužoj formi objavljivana mu je u međunarodnim časopisima:“Poets international“ u Indiji u tri različita broja, u časopisu “Ko“ u Japanu u dva broja, zatim u tri broja “Giny – Poets international“ u Japanu, SAD – “Head Lines“, kao i u “Носорогу“ – Бања Лука, у “Albumu“ – Sarajevo, „Српскoј вили“ – Бијељина,“Karolini Riječkoj“ u Hrvatskoj. Bavi se kantautorskim radom i snimio je dva muzička spota sa svojim pesmama, koja su emitovana na TV „Avali“, TV „Kopernikusu“, „Svet plusu“, „Skaj Plusu“. Autor je pesme solidarnosti „Rodjeni smo jednaki“ koju izvode Leontina, Aleksandra Radović, Jelena Tomašević, Saša Kovačević, Sergej Ćetković. Spot za ovu pesmu je snimila Radio Televizija Srbije, DVD je objavio PGP – RTS. Na You Tube-u ovaj spot ima oko 150.000 ulaza. Takođe je kompozitor i tekstopisac pesme „Nežni cvet bez latice“ koju izvode Bora Đorđević, Ivan – Legende, Jadranka Jovanović, Tanja Bošković, Gorica Popović, Rastko Janković, hor „Kolibri“… Bio je predsednik Književnog salona „Slobodan Marković – Libero Markoni“, kao i urednik njegovog književnog glasila „Libero Ars“. Uređivao je međunarodni časopis za književnost „Album“ – Sarajevo, kao i časopis za izjednačavanje svih u svim sferama života „Pre0KRET“. Uređivao je i vodio radio emisiju „Skriveni meridijan“ i TV emisiju „Rođeni smo jednaki. Sa svojom muzikom, poezijom i satirom gostovao je u mnogim gradovima u Srbiji, Republici Srpskoj, Sloveniji, Crnoj gori. Objavljuje aforizme, misli, kratke priče, eseje u književnim i drugim časopisima: „Nosorog“ – Banja Luka, „Locutio“ – Maribor, „Aforizam“ – Beograd, časopisu Vasila Tolevskog – Skopje, „Umnu“, „Libero Arsu“, „Sceni Crnjanski“, kao i na mnogobrojnim sajtovima. Napisao je i svoj prvi roman. Član je Udruženja književnika Srbije i izvršni direktor Društva Književnika Beograda. Živi i stvara u Beogradu. ✰Izdavač: Prometej, 2013. ✰Povez: broširan, 79 strana, tiraž 500 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 130 grama

Odlično očuvano! Prvo izdanje iz 1994. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Deset deka duše : džez / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1994 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1994 (Sremski Karlovci : Art print) Fizički opis 59 str. ; 20 cm Zbirka Savremena književnost Sadržaj : Milion kaloričnih asocijacija (5-24): Deset deka duše (7-8); Konopac (9-10); Vražja mater (11-12); Puškin (13); Dete tekst (14-15); Antena (16-17); Program (18-19); Narodne pesme (20); Knjižara (21); Oblaci (22-23); Moderni pesnici (24). - Lutajuća sisa (25-45): Čovek u škripcu (27-28); Obućari (29); Devojčica (30); Svilena buba (31-32); Majke (33); Luča (34); Terasa (35); Lutajuća sisa (36); Budizam (37); Devojačka kći (38); Filozof (39-40); Jovan od krsta (41-42); Džez 1 (43); Automobil (44); Maratonac (45). - Interesantna stvar (47-59): Falus (49); Stvari su došle na svoje mesto (50); Interesantna stvar (51); Mrak (52); Parfem (53); Život (54-55); Motiv (56); Džez 5 (57); Sahara (58-59). (broš.) Napomene Beleška o autoru i njegova slika na kor. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic kopicl konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Dragoslav Grbić : LIRSKI FRAGMENTI, Novo pokolenje Beograd 1949, str. 32. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : SEPTEMBAR, Novo pokolenje Beograd 1954, str. 64. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : POD KAMENOM , Prosveta 1979, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : RODNI GRAD, Novo pokolenje Beograd 1950, str. 48. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Izabrane pesme poznatog publiciste, radio-urednika i pesnika, Ota Tolnaia (1940). U okviru izdanja Zavoda za kulturu Vojvodine, koje će obuhvatati sve relevantne pesnike sa područija Vojvodine, izlazi ovo remek - delo moderne poezije. Oto Tolnai je rođen u Kanjiži a studirao je mađarsku književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Pokretač i urednik mnogih književnih časopisa, zbog čega je jednom prilikom i bio osuđivan, jer su njegovi tekstovi ocenjeni kao neprijateljska propaganda. Poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. neoavangarda, vladimir kopicl, tribina mladih, bogdanka poznanovic, uj symposion, avangarda, postmoderna, kuca insekata, vujica resin tucic, judita salgo, katalin ladik...

MK 6 59147) GOLO SRCE , Alen Bešić , Narodna biblioteka ,,Stevan Prvovenčani ’’ Kraljevo 2012 , pesme, Žiri za dodelu Nagrade `Branko Miljković` jednoglasno je doneo odluku da to prestižno priznanje, za najbolju pesničku zbirku objavljenu 2012. godine, dodeli Alenu Bešiću za knjigu `Golo srce` u izdanju Narodne biblioteke `Stefan Prvovenčani` iz Kraljeva. Žiri nagrade radio je u sastavu Snežana Božić, Đorđe Despić, Dubravka Đurić (predsednica), Saša Jelenković i MIhajlo Pantić i prema njihovom nepodeljenom mišljenu stihovi Bešića `izdvojili su se svežinom, melaholičnom neposrednošću i slojevitim, promišljenim dijalogom sa tradicijom i savremenošću`. edicija Povelja, mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, 69 strana ,ilustrovano

DOSIJE O BLAGOJU NEŠKOVIĆU prilozi za biografiju Vencislav Glišić Str 191 Povez tvrd Stanje knjige knjiga je nova O knjizi Благоје Нешковић је био јака личност, са посебно израженом вољом и енергијом да све што замисли спроведе у дело. Успео је да сачува свој идентитет и по цену своје политичке каријере у колективистичком друштву и у партији која је била подређена вољи једног човека. Био је посебан – било шта да је радио успео би у томе. Нешковић је једна од ретких особа која је од политичара постала научник.` В. Глишић Blagoje Neskovic, Spanski gradjanski rat, Tito...

Dragomir Brajković : NA BAŠTINI, Zadužbinsko društvo Prvi srpski ustanak Orašac 2007, str. 68. Poezija. Očuvanost 4. Dragomir Brajković (10. decembar 1947 – 29. novembar 2009) je bio srpski pesnik, novinar i književnik, dobitnik više književnih nagrada i dugogodišnji urednik u Radio Beogradu. Rođen je 1947. godine u selu Pisana Jela kraj Bijelog Polja u Crnoj Gori. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju, prozu, esejističke i kritičke tekstove objavljivao je od 1966. godine. Bio je član Udruženja književnika Srbije. Umro je 29. novembra 2009. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

RETKO!!! Dobro očuvana. 1978 Vojislav Despotov (Zrenjanin, 3. novembar 1950 — Beograd, 19. januar 2000) je bio srpski pesnik.[1] Živeo je i radio u Novom Sadu. Objavio je više od dvadeset radio-drama. Objavio je i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Barouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek, Ogorevc) Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Snimljen je i dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“, 2002. godine, režija Dušan Torbica, produkcija TV Novi Sad. U Novom Sadu se dodeljuje Nagrada Vojislav Despotov za najbolja dela proze i poezije u više kategorija. Objavljene knjige[uredi | uredi izvor] PRVO TJ. PESMINA SLIKA REČI, poezija, 1972, Ulaznica, Zrenjanin; DNjIŽEPTA BIBIL ZIZRA UHUNT, strip, 1976, Škuc, Ljubljana; TRENING POEZIJE, poezija, 1977, Stražilovo, Novi Sad; PERAČ SAPUNA, poezija, 1979, Matica srpska, Novi Sad; VRUĆ PAS, eseji, 1985, Matica srpska, Novi Sad; PADA DUBOK SNEG, poezija, 1986, Nolit, Beograd; MRTVO MIŠLjENjE, roman, 1988, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad; PRLjAVI SNOVI, poezija, 1989, Matica srpska, Novi Sad; PETROVGRADSKA PRAŠINA, roman za decu, 1990, Dnevnik, Novi Sad; VESELI PAKAO EVROPOEZIJE, poezija, 1990, UKCG, Titograd (Podgorica); NEOČEKIVAN ČOVEK, eseji u stihovima, 1991, Stražilovo, Novi Sad; DESPOTOV-VOLARIČ, izbor iz poezije, na slovenačkom, 1992, Lumi, Ljubljana; DESET DEKA DUŠE, poezija, 1994, Svetovi, Novi Sad; VESELI PAKAO POEZIJE, izabrane pesme, 1996, Kulturni entar Novog Sada, Novi Sad; JESEN SVAKOG DRVETA, roman, 1997, Stubovi kulture, Beograd; EVROPA BROJ 2, 1998. roman, Stubovi kulture, Beograd; DRVODELjA IZ NABISALA, Stubovi kulture, Beograd.

SPOMENICA Jovana S, Babunskog Str 62 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Razuman kao dečak, marljiv kao učenik, trudoljubiv i besprekoran kao prosvetni radenik; svestan posla i poduhvata; razborit, hladnokrvan i kuražan kao četnički vojvoda; pribran, obazriv, iskusan i pravičan kao organizator; trpeljiv i samosavladljiv u bedi i nevolji; do krajnosti skroman; pristupačan i snishodljiv u dobru; pitom, blag i miroljubiv u ophođenju sa svojim saradnicima, poznanicima i prijateljima, – Jovan Babunski bio je nepodeljeno omiljen ne samo u svome kraju, u kome je najviše i najduže radio, nego kod svih s kojima je došao u dodir.A četnici, družina njegova verna, smatrali su ga, po vrlinama njegovim, kao nenadmašna čoveka. Naša Glavna Komanda je bila ganuta svim tim uspesima Babunskog. Između ostaloga, pomoćnik gl. komandanta, pod 18. Jan. 1918. piše Babunskom i ovo: „Prvo da ti čestitam na slavnom uspehu i lovu na jezeru: dva nemačka oficira... mnogo mi je milo da si ti još uvek stari Jovan Babunski. NJ. Kr. V. Prestolonaslednik ima potpuno i veliko poverenje u tebe i naredio mi je da ti to javim i da ćete proizvesti sada u čin poručnika i odlikovati odmah Karađorđevom Zvezdom sa mačevima. Ja ti unapred čestitam oboje.“ „Dragi Jovane, vrši službu kao što si uvek do sada radio pa se ne boj ništa intriganata i nevaljalaca, jer Vrh. Komandant i Vrhovna Komanda imaju veliko poverenje u tebe i cene tvoje zasluge za srpsku stvar...“

David Kecman Dako : STOLETNA VODA, Futura publikacije Novi Sad 2001, str. 104. Poezija. Očuvanost 4; ima pečat neke firme iz Sombora. Давид Кецман Дако (Рајновци, код Бихаћа, 1947) – песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар; По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности, радио је као наставник у школи, а од 1974. до 2011. био је професионални новинар-уредник у сомборском Информативном центру (Омладински лист „Покрет”, недељник „Сомборске новине” и Радио-Сомбор). Аутор је двадесет и две књиге поезије и прозе: Реч на леду, 1976; Претпоноћни воз, 1980; Ноћни риболов, 1980; Распад мозаика, 1989; Зидари светилишта, 1991; Калем, 1992; Трептај (хаику), 1998; Небески гласник (хаику и поема Море), на српском, 1994. и на мађарском језику Mennyei hirnök (Небески гласник) 1997; Озарје, 1999; Столетна вода, 2001; Сам као суза (избор), 2003; Тамнина, 2008; Хор сенки, 2010; збирке приповедака Леђ, 1982; три романа мозаика: Кад дуња замирише, 1995; Река за један дан, 2014. и Жива слика, 2016. Запажен је и као аутор књига за децу и младе: Сањам, сањам чаролије (песме и приче), 1994; Хоћко и Нећко (песме), 1997; Даљинама преко света (песме), 2003; и Неко само тебе тражи (песме), 2006. Био је главни и одговорни уредник Омладинског листа „Покрет” (1974–1978), а потом и главни уредник часописа „Домети” (2013–2016). Сада је члан Уредништва часописа „Луча” (Суботица). Сарадник је многих листова и часописа. Превођен на десетак језика. Заступљен је у антологијама и зборницима како за одрасле, тако и за децу. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења писаца Републике Српске. Станује у Сомбору, а живи у својим књигама.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Sadržaj: Reč autora Iz recenzija Sokolac i okolina u sadašnjem i prošlom vremenu. Priroda i istorija kroz vrijeme Priroda, istorija i ljudske naseobine i zbivanja Objekti infrastrukture do 2000. godine Sokolac i Romanije u Drugom svetskom ratu Društvene organizacije i ustrojstvo državne vlasti nakon Drugog svetskog rata Uslovi života i migracioni procesi u tokovima izgradnje Neka privredna i kulturna kretanja na Romanijskom prostoru u povratnim godinama Naselja i stanovništvo u tokovima XX veka Građanski rat u BiH (i na Romaniji) 1992. godine Spisak poginulih boraca u II svetskom ratu 1941-1945. Spisak poginulih boraca u otadžbinskom ratu 1991-1996. godine Gubici stanovništva Sokolačke opštine Izvori i saznanja o građi za monografiju Arhivski materijal Objašnjenje stranih reči Gavrilović Milana rođena Borovčanin piše Beleška o piscu Prilozi Jovo I. Krsmanović rođen je 1931. godine u selu Bijele Vode, opština Sokolac. Do kraja marta 1951. godine živio je u ovom selu. Radio je u Sokocu, Zenici, Sarajevu i Beogradu. Više od trideset godina radio je u građevinarstvu na rukovodećim mjestima: organizatora izgradnje, tehničkog direktora i direktora kolektiva. Objavio je više novinskih tekstova u raznim listovima. Bio je dopisni član „Privrednog pregleda”. Napisao je preko dvadeset knjiga od kojih je većina i objavljena. Najpoznatije su mu: „Krsmanovići sa Romanije”, „Na sred gore Romanije”, „Put do zvijezda”, „Otac kod Boge”, „Romanija u plamenu” i druge. Potpredsjednik je BUK-a, Bratstveničkog udruženja Krsmanovića. Kao inžinjer napisao je više stručnih radova. Završio je visoku školu i specijalizaciju u Švajcarskoj iz oblasti građevinarstva. Član je Udruženja književnika Srbije.

Veoma dobro očivano. Retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1978. godine. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Trening poezije : pesme / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad ; Irig : Srpska čitaonica i knjižnica, 1978 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 47 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo ; ǂknj. ǂ64 (Broš.) IZ RECENZIJA Despotov prvi put pokušava da ostvari sukob mentalnog procesa unutar poetskog teksta tematizacijom prizora iz tzv. „svakodnevne stvarnosti”. On u tom pokušaju koristi obrazac opozicije poetskog govora prema neiskazivom individualnom iskustvu, naslućivanju stvarnosti i njene neuhvatljivosti u jeziku. Svaka od opisanih situacija je otuđujuća, bilo da sam tekst, kao postupak otuđuje, ili stvarnosni podatak. Ima neke istinske „gimnastike” u ovoj poeziji, zahvaljujući načelu paradoksa. – Vujica Rešin Tucić Rukopis Despotova, naglašen rečju trening, nema drugu pretenziju (ili kao da nema) nego onu kojom bi predočio da se radi o stilskim vežbama idejne i duhovne orijentacije. Na toj orijentacionoj liniji ispoljava se, ili treba da se ispoljava, naša književna avangarda. Ona ne krije svoje mišljenje da se nalazi u očajnom stanju. Od svih njenih raspoloživih lekova najprepoznatijiviji je lek radikalnog cinizma koji se izrodio u obrazac rukopisa Vojislava Despotova. Despotov kao pesnik govori iz ugla građanina da bi ga razgolićenog vratio u krug njegove egzistencijalne ništavnosti, u kojoj on, kako bi pesnik kazao, „vedro” obituje među datim stvarima i u krugu strogo postvarenoga morala. – Ostoja Kisić Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Odlično stanje Retko Slavko Almažan (rum. Slavco Almăjan; rođen 10. marta 1940. godine u Orešcu) vojvođanski rumunski je pesnik, prozni pisac, imagolog, pisac radio-drama, eseja, režiser, prevodilac.[1] [2] Slavko Almažan Лични подаци Датум рођења 10. март 1940. Место рођења Orešаc, Vojvodina, Srbija Završio je gimnaziju u Vršcu; studirao književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bio je predavač na Specijalističkim akademskim studijama u Novom Sadu gde je predavao alternativnu književnost i umetnost. Radio je kao novinar, a zatim urednik u Radio Novom Sadu i na Televiziji Novi Sad, bio je glavni urednik izdavačke kuće `Libertatea`, predsednik Društva za rumunski jezik i književnost, predsednik Društva književnika Vojvodine.[3] Član je Udruženja književnika Srbije odnosno Društva književnika Vojvodine, član Saveza književnika Rumunije, redovni član Međunarodne akademije umetnosti `Mihaj Eminesku` iz Krajove. Dobitnik je više značajnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Godinu dana je živeo u Njujorku, gde je započeo proučavanje uticaja američke kulture na iseljenike rumunskog porekla iz Srbije. Prevođen je na više jezika: srpski, mađarski, slovački, rusinski, engleski, francuski, italijanski, španski, švedski, turski, albanski, poljski. Uvršten je u Antologiju evropskog modernog pesništva XX veka kao i u Antologiju savremene svetske poezije. Dedeljeno mu je zvanje Ambasadora poezije.[4] Živi u Novom Sadu. Dela Уреди Poezija Pantomima za nedeljno popodne (1968) Muškarac u tečnom stanju (1970) Kuća pustinje (1971) Liman tri (1978) Rotativni lavirint (1986) Kako su patuljci zaboravili da rastu (1987) Pomeranje tačke (1988) Efekat kontrasta (1989) Antistress show (1996) Jahač iz Vavilona (1996) Post-restant u arhipelagu (1999) Izlazak iz peščanika (2000) Dela imaginarnog (2004) Fotograf iz Ronkonkome (2009) Epska sudbina (2011) Mansarda sa zapadne strane (2012) Riba je iskočila iz akvarijuma (2017) Proza Noć od hartije (1971) Klavir sa paukovima (1991) Zaumne priče (2011) Rođendanski piknik jednog anđela (2014) Eseji Metagalaksija manjina (1996) Hacijenda sa beladonama (2003) Kraljica žitnog klasja ili Paralelni život Marije Balan (2003) Slojevitost i fascinacija suprotnosti (2007) Bele noći na Devojačkom bunaru (2010) Bežanje sa ivice (2019) Književne nagrade Уреди Oktobarska nagrada za poeziju (1974); Povelja grada Novog Sada (1984); Grand Prix za poeziju „Lućijan Blaga”, Kluž-Napoka (1996); Zlatna značka, za celokupnu književnu aktivnost, Beograd (1996); Nagrada `Opera Omnia` Međunarodne akademije `Mihaj Eminesku`, Krajova (2000); Nagrada Marin Soresku(2003); Orden `Mihaj Eminesku` za književnost, Jaši (2003); Nagrada `Vasile Vasko Popa` Društva književnika Vojvodine (2004); Nagrada Međunarodne akademije `Mihaj Eminesku` za poeziju, Krajova (2006); Zvanje „Pesnik Jašija” (2014); Nagrda za prozu na Mađunarodnom festivalu poezije, Krajova (2015); Nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije (2015); četiri puta je bio dobitnik Nagrade za knjigu godine.[5] Poezija vojvođanske neoavangarde vojvođanskih

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Pancevo i prvi Srpski ustanak - Mihovil Tomandl - Slavko Gavrilovic - Andrija Popovic, ucesnik u Ticanovoj buni u Prvom ustanku Mihovil Tomandl (Brčko, 19. april 1894 — Pančevo, 21. maj 1963) bio je vojvođanski advokat, novinar, publicista, istoričar. U Pančevu je proveo veći deo svog života i njegova karijera vezana je za ovaj grad. Pančevo je najviše zadužio na poljima arhivistike i istoriografija. Pisac je knjige Pančevo za vreme Prvog svetskog rata 1914–1918, i tako jedini ostavio pisana svedočanstva o Pančevu u ovom periodu i o stradanjima Srba Pančevaca. Biografija Mihovil Tomandl rođen je 19. aprila 1894. godine u Brčkom, kao sin Katarine (rođena 1885. ??? u Novom Sadu) i Josifa Tomandla (rođen 1870). Osnovnu školu završio je u Bosanskoj Gradiški, a Gimnaziju u Zemunu i Zagrebu. Završio je Pravni fakultet u Beču, 1913/14. a doktorirao je u Zagrebu 1922. godine. Studirao je i filozofiju (istoriju i geografiju) na Univerzitetu u Beogradu, od 1919. do 1922. godine. Pored advokature, bavio se i kulturno-političkom istorijom. Tomandl je ostavio jedina pisana svedočanstva o Pančevu u Prvom svetskom ratu. Posle Prvog svetskog rata bio je postavljen za honorarnog nastavnika na Državnoj realnoj Gimnaziji u Pančevu, a od 1. juna 1919. radio je kao sudski beležnik, zatim kao sudija Okružnog suda u Pančevu. Kao advokatski pripravnik radio je do 1925. nakon čega je položio advokatski ispit u Novom Sadu. Bio je član Demokratske stranke, urednik lista Narodna sloga, sekretar Francuskog kluba u Pančevu i Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva, u kome je i pevao.[1]Tomandlu je 1933. godine uručen, u ime Francuske, orden Akademske palme, koju je ustanovio Napoleon, za doprinose na intelektualnom, naučnom i umetničkom polju. Sve do oslobođenja Pančeva 1944. radio je kao advokat, a od tada kao Gradski bibliotekar. Za vreme okupacije proganjan je i zatvoren od strane Nemaca, a posle rata svedočio je pred Komisijom za utvrđivanje ratnih zločina o stradanju kulturnih dobara u Pančevu. Mnogo je sarađivao u letopisu Matice srpske i Glasniku Istorijskog društva u Novom Sadu. Bio je takođe član Istorijkog društva u Novom Sadu. Održao je veliki broj javnih predavanja od kojih je sam naročito isticao ciklus o Danteovoj Božanstvenoj komediji, Miltonovom Izgubljenom raju, o Geteu i Francuzima, o Volteru, Stendalu, Rabindrantu Tagori i druga.[1] Govorio je nemački jezik, a služio se i italijanskim, mađarskim i francuskim. Postao je upravnik Gradske arhive u Pančevu, sadašnjeg Istorijskog arhiva u Pančevu, a od 1955. do penzionisanja bio je arhivski i naučni saradnik. Istorijski arhiv u Pančevu objavio je nekoliko njegovih dela.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Oredan Petlevski Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Biblioteka Vjeverica

tvrd povez 264 str 24 cm Autor je rekao novinarima da je na knjizi dugo radio, više od 15 godina. `Mijenjao sam je želeći da izbjegnem teške teme. Knjiga predstavlja moj pogled na Mrkonjić, u jednom trenutku sam se pokušao vratiti u prošlost i zaustaviti vrijeme`, rekao je Đuza. Čekićeva ističe da je knjiga izuzetno zanimljiva za svakog čitaoca, jer obiluje pričama i legendama. `Autor se trudio da pronađe ogroman broj podataka, anegdota, priča, legendi koje su vezane za ovaj grad, a pravio je selekciju prema svom nahođenju i napravio je jednu zanimljivu knjigu u kojoj se naizmjenično pojavljuju manje ili veće forme - pripovijetke, skečevi, legende`, rekla je Čekićeva. c3

Reprint izdanja iz perioda 1901-1904. Izdavač: Kultura, Beograd Biblioteka Fototipskih izdanja Povez: tvrd Broj strana: 314 + 216 sa fotografijama Ilustrovano. Format: 26 x 35 cm Spolja kao na slikama. Dva podvučena retka, veoma dobro očuvana. Delo ZNAMENITI SRBI U XIX VEKU, kao svojevrsni zbornik životopisa, sačinio je profesor Andra Gavrilović, književnik i književni istoričar. Gavrilovićevo književno delo je raznostruko. Pisao je romane, pripovetke, pesme, ali i studije i rasprave, a između ostalog napisao je i istoriju srpske i hrvatske književnosti. Gavrilović je sam napisao biografije svih 216 ličnosti znamenitih Srba, a portreti su rađeni na osnovu slikarskih dela poznatih majstora (na čemu je radio Petar Nikolić iz Zagreba). (S-1)

Za ovu prvu, antologiju srpske boemske poezije, može se reći da je radio znalac i zaljubljenik u naše pesnike boeme, u njihove pjanske i mamurne prosjaje, u one stvaralačke trenutke koji su zaista rezultirali izuzetnim umetničkim podvizima u stihu. To su oni trenuci, u pesničkom slučaju, koje je davno Tin Ujević nazvao `jutra nevolje i stida`. Čudni su to `prizori unutrašnjeg života pesnika, prizori koji reflektuju duhovnu i umaginativnu žeđ ovih primeraka življenja`, koji su jedva čekali noć da i njima svane. Na drugoj slici svi pesnici cije pesme su u knjizi.Malo podvlaceno, malo zaokruzivano. Strana 250 Tvrdi povez Dim 17x25cm Izdavac Vesti Cirilica