Izdavac : Radio B92 Godina : 1996 Povez : mek Stranica: 191 Stanje : očuvana Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: https://www.limundo.com/Clan/diktionaer/SpisakAukcija ili https://www.kupindo.com/Clan/diktionaer/SpisakPredmeta Kat. Br. DBNS

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Sabrane pesme / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin, 2002 (Sopot : Prizma) Fizički opis 523 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko, 1972- = Božović, Gojko, 1972- Zbirka ǂBiblioteka ǂIzabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ1 (karton) Napomene Tiraž 500 O ovom izdanju: str. 479-483 Kosi jezik Vojislava Despotova: str. 485-510. Predmetne odrednice Despotov, Vojislav, 1950-2000 Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG125

57499) MK1 KNEGINJA ZA PORODIČNIM STOLOM , Mladen Srđan Volarević , Matica srpska Novi Sad 1972 , edicija Prva knjiga, Mladen Srđan Volarević : Rođen u Bukoviću pored Benkovca, u Severnoj Dalmaciji. Školovao se u Beogradu, studirao filozofiju. Objavio knjige pesama: Kneginja za porodičnim stolom, 1972; Razbijeno ogledalo (bibliofilsko izdanje, sa bakrorezima Petra Omčikusa), 1979; Šapat u govornici, 1983; Vesti sa granice, 1989. Knjige pripovedaka: Iskušenje ćutnje, 1992; Pod krovom vatrene kuće, 2002; Da l ima smrti za nas koji smo ostali bez otadžbine, 2012. Romani: Cvjeta, 2004; Kratka povest jednog gađenja, 2011. Putopisni esej Jedno vreme u Italiji, 1994. Eseji: Gde mi jesmo oni nisu, 2001; Izveštaj iz zemlje Lotofaga, 2009. Radio Beograd je emitovao radio drame Kraljica, preljuba, Uskok Stojan Janković, Petar iz Brguda, U krugu progonstva, Alberto Fortis među Srbima u Dalmaciji. Objavljivao po književnoj periodici književnu i likovnu kritiku, eseje, istoriografske radove i drugo. mek povez, format 13,5 x 15 cm , latinica, štampano u 300 numerisanih primeraka, broj primerka 93 ; 39 strana

Izdavač: RADIO B92 Pismo: Latinica, Povez: Broširani Broj strana: 3O8. Oko 18O pesama... V.Š. Nobelova nagrada za književnost 1997... Prevod sa poljskog PETAR VUJIČIĆ i BISEKA RAJČIĆ. Pogledajte sve moje predmete KNJIGE: http://www.kupindo.com/Clan/s.javorina/SpisakPredmeta Pogledajte moje ostale predmete `ALBUMI I SLICICE` https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=995 STRIPOVI i CASOPISI https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=

Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Četiri kanona / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1996 (Bor : Bakar) Fizički opis 89 str. ; 18 cm Zbirka Mala biblioteka Srpske književne zadruge (karton) Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 87-88. Ivan V. Lalić (1931—1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC

Odlično stanje 3 knjige zajedno Poezija Konak Raška zemlja Rascija Ćamil Sijarić (Šipovice, 18. decembar 1913 — Sarajevo, 6. decembar 1989) bio je crnogorski i bosanskohercegovački književnik i romanopisac. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banjoj Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugar“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela[uredi | uredi kod] «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Dizajn: Zoran Pavlovic Goran Babić (Vis, 1944) jugoslovenski i srpski je književnik, dramaturg, scenarista, novinar i konceptualni umetnik. Napisao je oko sedamdeset knjiga. Biografija Po ocu je Hrvat a po majci Srbin. Odrastao je u Mostaru. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Krajem šezdesetih godina bio je osnivač Centra za društvene d‌jelatnosti omladine RK SOH, koja je izdavala omladinski list „Polet“.[3] Bio je glavni urednik časopisa „Oko” namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture. U periodu od 1981. do 1985. godine Babić je bio zadužen za kulturu u Predsedništvu Socijalističkog saveza Republike Hrvatske. Tokom devedesetih se zbog izrazitog neslaganja sa politkom HDZ-a Franje Tuđmana seli sa porodicom za Beograd. Svoj poslednji tekst objavljen u Hrvatskoj napisao je kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit zabranjeno za Srbe, pse i Cigane. Svoj tekst je završio rečenicom: Tražite me među Srbima, psima i Ciganima. Objavio je sedamdeset knjiga iz različitih žanrova. Radio je za televiziju, radio, novine i film. Režirao je dokumentarne filmove i TV emisije, a po njegovim tekstovima su drugi režiseri snimali TV drame i seri, pozorišne predstave, crtane filmove (`Riblje oko`) ili snimali gramofonske ploče (Arsen Dedić, Kornelije Kovač). Poezija mu je uvrštena u antologije srpske i hrvatske poezije. Član je Adligata.[traži se izvor] Sa suprugom ima tri kćeri.

Veoma dobro očivano. Retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1978. godine. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Trening poezije : pesme / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad ; Irig : Srpska čitaonica i knjižnica, 1978 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 47 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo ; ǂknj. ǂ64 (Broš.) IZ RECENZIJA Despotov prvi put pokušava da ostvari sukob mentalnog procesa unutar poetskog teksta tematizacijom prizora iz tzv. „svakodnevne stvarnosti”. On u tom pokušaju koristi obrazac opozicije poetskog govora prema neiskazivom individualnom iskustvu, naslućivanju stvarnosti i njene neuhvatljivosti u jeziku. Svaka od opisanih situacija je otuđujuća, bilo da sam tekst, kao postupak otuđuje, ili stvarnosni podatak. Ima neke istinske „gimnastike” u ovoj poeziji, zahvaljujući načelu paradoksa. – Vujica Rešin Tucić Rukopis Despotova, naglašen rečju trening, nema drugu pretenziju (ili kao da nema) nego onu kojom bi predočio da se radi o stilskim vežbama idejne i duhovne orijentacije. Na toj orijentacionoj liniji ispoljava se, ili treba da se ispoljava, naša književna avangarda. Ona ne krije svoje mišljenje da se nalazi u očajnom stanju. Od svih njenih raspoloživih lekova najprepoznatijiviji je lek radikalnog cinizma koji se izrodio u obrazac rukopisa Vojislava Despotova. Despotov kao pesnik govori iz ugla građanina da bi ga razgolićenog vratio u krug njegove egzistencijalne ništavnosti, u kojoj on, kako bi pesnik kazao, „vedro” obituje među datim stvarima i u krugu strogo postvarenoga morala. – Ostoja Kisić Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Lepo očuvano Crteži Ivan Šubić Nacrt za korice: Dida de Majo Retko Slobodan Berberski (Bečkerek, 20. oktobar 1919 — 6. april 1989) romski je pisac[1] i prvi predsednik Svetske organizacije Roma. Slobodan Berberski Datum rođenja 20. oktobar 1919. Mesto rođenja Bečkerek Kraljevstvo SHS Datum smrti 1989. Mesto smrti Beograd SFR Jugoslavija Rođen je 20. oktobra 1919. godine u Zrenjaninu,[2] gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo je da studira prava, ali je kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije uhapšen 1941. godine. Pridružio se 1941. godine Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije.[2][3] Berberski je poznat i kao jedan od inicijatora akcije jugoslovenskih Roma pod nazivom „Rom traži mesto pod suncem” koja je započeta 1967. godine. Izabran je za prvog predsednika Svetske organizacije Roma na skupu održanom 1971. godine u Londonu. Njegovi radovi su prevedeni na franscuski, ruski, bugarski, romski, albanski i slovenački jezik.[4] Umro je 1989. godine u Beogradu. Objavljene knjige uredi Za kišom biće duga (1950) Proleće i oči (1952) Uze (1955) Nevreme (1959) Dnevnik rata (1959) Blag dan (1964) Kote (1968) Odlazak brata Jakala (1976) Kao beskožni jeleni(1977) Još san sebe da dovrši (1979) Međe (1982) Svakodnevnica (1983) Vode nečekane (1984) Dub(1986)[5] Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Avangarda avangardna poezija Dida De Majo Biografija uredi Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. [1] Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal.[2] Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Dela uredi Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925[2] Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960.

Miroslav Antić Pra-govor 1-5 komplet Izdavac : Jugoart, Zagreb Godina : 1986. , ilustrovano Povez: Broširani sa zaštitnim omotom Ukupan br. strana: 129+165+158+131+189 * Horoskop * Tako zamisljam nebo * Plavi cuperak * Garavi sokak * Hodajuci na rukama Miroslav Mika Antić (Mokrin, 14. mart 1932 — Novi Sad, 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu Pesnik Mika Antić, u jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

Retko u ponudi Ilustrovao Mića Mihajlović Kao na slikama 1961. Dvojezicno izdanje: Madjarski - Srpski Naslovna strana: Misa Nedeljkovic Umetnicki prilozi: Mica Popovic Miklós Radnóti (rođen kao Miklós Glatter; 5. svibnja 1909. - studeni 1944.) bio je mađarski pjesnik i učitelj. Ubijen je u Holokaustu. Miklós Glatter bio je sin trgovca tekstilne tvrtke Brück & Grosz iz Budimpešte. Rođen je u 13. četvrti Újlipótváros kraljevske ugarske prijestolnice Austro-Ugarske. Pri rođenju, njegov brat blizanac rođen je mrtav, a majka mu je umrla ubrzo nakon poroda. Većinu djetinjstva proveo je s obitelji svoje tete čiji je suprug Dezső Grosz bio jedan od vlasnika tekstilne tvrtke u kojoj je njegov otac radio do svoje smrti 1921. godine. Osnovnu i srednju školu Radnóti je pohađao u rodnom mjestu, a školovanje je nastavio na srednjoj tekstilnoj školi u Liberecu od 1927. do 1928. po ujakovu savjetu. Zatim je radio kao trgovački dopisnik u poznatom tekstilnom poduzeću do 1930. Naposljetku, Radnóti je uspio nadvladati želju za još jednim obrazovanjem i počeo je studirati filozofiju, mađarski i francuski jezik na Sveučilištu u Szegedu. Godine 1934. završio je studij filozofskom doktorskom disertacijom Umjetnički razvoj Margit Kaffke. Nakon mature promijenio je ime u Radnóti, prema rodnom mjestu Radnovce (mađ. Radnót) svog djeda po ocu. U kolovozu 1935. oženio se svojom dugogodišnjom ljubavi Fanny (1912.-2014.), kćeri vlasnika ugledne tiskare Gyarmati. Vrlo sretan brak je nažalost bio bez djece sve do njegove deportacije. U školskoj godini 1935/36. stekao je prva profesionalna iskustva kao srednjoškolski profesor u Gimnaziji Zsigmond Kemény u Budimpešti. U rujnu 1940. regrutiran je u židovski radni bataljun mađarske vojske do prosinca te godine, zatim od srpnja 1942. do travnja 1943. po drugi put. Dana 2. svibnja 1943. zajedno sa suprugom prešao je sa judaizma na rimokatoličku vjeru. U svibnju 1944. Radnótijev treći vojni rok je započeo i njegov je bataljun deportiran u Bor u Srbiji. Nakon 1943. mađarsko-židovski prisilni radnici bili su zatvarani u blizini borskih rudnika bakra koji su pokrivali 50 posto potreba njemačke ratne industrije za bakrom. Dana 17. rujna 1944. Radnóti je bio prisiljen napustiti logor u koloni od oko 3600 zarobljenika zbog vojne ofenzive savezničkih vojski. Izdržao je neljudski prisilni marš od Bora do Szentkirályszabadja, gdje je 31. listopada napisao svoju posljednju pjesmu. U studenom 1944. njega i još dvadesetak zarobljenika strijeljali su pripadnici Mađarske garde zbog njihove potpune fizičke i psihičke iscrpljenosti. Navedeni su različiti datumi njegova ubojstva. Neke publikacije navode dan u razdoblju od 6. do 10. studenog. U detaljnoj i znanstvenoj izložbi Mađarske akademije znanosti iz 2009. godine, 4. studenog je naveden kao datum smrti. Danas je potrebno oko 1 sat i 30 minuta vožnje od 110 kilometara automobilom od Szentkirályszabadja do Abde. Radnóti je sa suprugom pokopan na groblju Kerepesi. Godine 2013. njegov kip u Abdi je oštećen, ali razlog oštećenja još uvijek nije razjašnjen... Vizuelna poezija apoliner danilo kis modernizam simbolizam ekspresionizam

Blazo Scepanovic - Ivicom zemlje zmija Nolit, Beograd, 1958. Mek povez, 96 strana. EKSTREMNO RETKO! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

Izdavač: Lazarov Miodrag Pashu Edicija AUT, knjiga 2 Povez: tvrd Broj strana: 159 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. Frajburg 1983 - filozofsko-kombinatorska pesma beogradskog pisca i kompozitora Miodraga Lazarova Pashu-a, napisana pod pseudonimom Toulouse Lautrec. Lazarov Miodrag Pashu (Skoplje, 1949) je diplomirao kompoziciju i magistrirao estetiku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Estetičkog društva Srbije. Privatno je studirao dirigovanje. Završio je kurs elektronske muzike pri elektronskom studiju Trećeg programa Radio-Beograda. Bio je član avangardne grupe Opus 4 (koju su, osim njega, sačinjavali i Vladimir Tošić, Milimir Drašković i Miroslav Miša Savić). Sa grupom Opus 4, kao i sa grupom umetnika konceptualne i postkonceptualne orijentacije, a najzad i sam, izvodi niz svojih radova (a učestvuje i u izvođenjima radova drugih umetnika), tipa happeninga, performansa, semiosonica, akcija... Pashuov rad se može definisati kao konceptualistički i redukcionistički. Takođe koristi i prožimanje više medija, kao i što konotira ideju dela u multidisciplinarni kontekst, a najzad, kontekstualizuje stara invarijantna i varijantna svojstva strukture dela (imanentna različitim umetničkim rodovima) na nov – medijski-inovalentni način. Godine 1986. osniva i uređuje neprofitnu nezavisnu ediciju knjiga AUT. Publikacije AUT-a su nastojale da predstave „autonomne poduhvate, autonomnu umetnost, autsajdersku umetnost, alternativne umetničke trendove, avangardne ultra-individualne struje, radove postavljene van (propisanog terena)“. Ovde je objavljeno mnogo značajnih metaknjiževno-grafičkih radova: Miroslav Mandić: Varšava: jedne noći jedna pesma, Toulouse Lautrec: Freiburg 1983, Ranko Pavić: AUT FUTURA, Lazarov Miodrag Pashu: 1. (K-117)

Blazo Scepanovic - Smrt pjesnikova Nolit, Beograd, 1961. Mek povez, korice kao na slikama, 108 strana. RETKO PRVO IZDANJE! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

STEVAN RAIČKOVIĆ DRUŽINA POD SUNCEM - sa POSVETOM autora - I izdanje Ilustrovao - Boško Risimović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1960 54 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Šaren laž Trka Kad počne kiša da pada Prozor Ko da to bude? Sto i stolice Nov šešir Slika Pevaju čistači cipela Na kraju grada U parku Nedelja u školi Pesma jednog trgovca Družina pod suncem Klis i lopta Sa pijace Leto Susret na moru Rumeni mak Most Crtanka `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

STEVAN RAIČKOVIĆ TISA - sa POSVETOM autora - I izdanje Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1961 82 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I Povratak Močvara Reka Čamac u ritu Šta nas sve čeka u magli U ponoć na klupi Nepoznata u davnini Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu II Umire lišće da cvetaju soneti Ni predeo maglen U zimski sumrak III Slučaj u oktobru U srcu noći cveta nepoznato Nas nekoliko na broju Kao nikada više IV Vreme u lozi Koliba Zatočeništvo Zmija Prolazeći nepoznatim predelima V Jedne nedelje u podne Grad ili ponoć Barka Tisa (ІІ) `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

STEVAN RAIČKOVIĆ TOČAK ZA MUČENJE - sa POSVETOM autora Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1981 76 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SONETI Vrata Kula na pesku Praznina Na drumu Čas U čaroliji Na tle sad jabuka pade Sa uspomenom na jednu panonsku sobu Krletka Novi povratak TOČAK ZA MUČENJE OPSESIJE 1. A kakav juče beše dan 2. Na dva smo gluva mesta 3. Koračam dugom ulicom 4. Crtam po pesku krugove 5. U mojoj glavi stanuješ 6. Kiša je tako blaga STIHOVI (Iz grada smo, pesmo, pošli...) (Učinilo se...) (Dva nepomična avionska krila...) (Čekamo glas jedan...) (Već su crvenkasti listovi...) (Ovde nema ničeg...) (Kao da se budiš...) (Stali smo zbog kiše...) (Gledamo sa vrha u more...) (Taman se činilo) RAZGOVOR S ILOVAČOM `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

MOJE MUŠTERIJE Dragiša Krunić (poslanice) Biblioteka Vrela Zapis, Beograd, 1982 veoma retko u vrlo dobrom stanju Pesme iz majstorske radionice Priče iz radionice je poznata serija snimljena 1981 godine. Režirao ju je Zdravko Šotra po motivima priča koje je napisao beogradski automehaničar Dragiša Krunić. Sjajnu glumačku ekipu predvodio je Zoran Radmilović (u seriji kao Života Govedarević). Dragiša je bio i pesnik, a radnja mu je bila u ulici Gospodara Vučića 42, dok je radionica u kojoj je snimana serija smeštena u dvorištu u ulici Ravanička 7, odmah iza OŠ “Jelena Ćetković. “PRIČE iz majstorske radionice” je autentična priča majstor Dragiše. Svi likovi iz serije su stvarno postojali, a do njegove smrti u dvorištu radionice rado su bili viđeni Milić od Mačve, Ružica Sokić, Bata Živojinović, Neda Arnerić, Stevo Žigon i mnogi drugi. Krunić je rođen 1929. na Pašinom brdu. Od 1947. do početka 50-ih, nakon završenog zanata, radio je u raznim firmama, ali ga je, kako je govorio, samoupravljanje onespokojilo, pa se bacio u privatnike. Od 1968. je “lečio bolesne pežoe”, a zahvaljujući druženju sa umetnicima, počeo je i sam da piše. Objavio je tri zbirke: “Između hleba i neba” 1975, “Moje mušterije” 1982. i “Ja, zatočenik noći” 2000. godine, kao i priloge u JEŽ-u i drugim listovima. Dobitnik je nagrade JEŽ-a “Brana Cvetković” za satiričnu poeziju (1987). Napisao je scenario (koscenarista Zdravko Šotra) za TV seriju “Priče iz majstorske radionice” (TV Beograd, 1982) i scenario, takođe sa Šotrom, za film “Šesta brzina” (1985). Bio je i glumac književnog pozorišta “4 asa”, sa Ljubivojem Ršumovićem, Rastkom Zakićem i Miljenkom Žuborskim. Posle decenija bavljenja popravkom automobila, odlučio je da se sasvim posveti umetnosti i od automehaničarske radionice napravio je galeriju u kojoj je priređivao izložbe eminentnim slikarima (Milić od Mačve, Tikalo, Zoran Nastić, Milan Tucović…), a kompletan nameštaj u tom prostoru sam je izrezbario. Preminuo je 2004. godine u Beogradu.

Lepo očuvano Matica srpska, 1956 Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Aleksandar Tišma Aleksandar Tisma.jpg Datum rođenja 16. januar 1924. Mesto rođenja Horgoš, Kraljevina SHS Datum smrti 15. februar 2003. (79 god.) Mesto smrti Novi Sad, SCG Škola Univerzitet u Beogradu Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[2] Biografija Uredi Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[3] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[2] Nagrade Uredi Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo. Dobitnik je: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); Ninove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Austrijske državne nagrade za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je počela da dodeljuje istoimenu nagradu 2019. godine. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.[5] Književna dela Uredi Pesme: Naseljeni svet, 1956. Krčma , 1961. Zbirke pripovedaka: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć - izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi - izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 - putopisi Pre mita, 1989 - eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942-1951), 1991 - dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - dnevnik

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1954 g. Korice: Branko Subotic Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 — Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918—23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`.[1] Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947).[2] Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima.[3] Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941).[4] U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo.[5] Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.[1] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I—VI, Sarajevo 1976.

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

MIODRAG PAVLOVIĆ 87 PESAMA - I IZDANJE Izdavač - Novo pokolenje, Beograd Godina - 1952 224 strana 18 cm Edicija - Savremena poezija Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: І SLOBODNI STIHOVI Šuma prokletstva (Probudim se) (Ovoga puta) (Da se bude stranac) (Naivnost) (Budite zadovoljni svojim licem) Budimo jednostavni (Neskromne su) (Zalazak sunca) Rekvijem (U noći) (Na daščanom zidu) Strah Šostakoviću Hoć (Livada krvi) (Šuma prokletstva) Ljubavi Mariji (Iz ove sobe) (Prolaze tvoje stope) (Pogled) Rastanak (Šta si izgubio) (Šta će se desiti) (Nepoznata žena) Pomozimo im (Dva mača su udarila) (Ako zaželiš) (Nas dvoje mladih) Prizori Svitanje Kpyr (Neka mi ruke) (Srećna i tiha deca) Za Lj. R. (Dolaze) (Nerad) Preludijum (Na prozoru stoje komadi mesa) (Posle kiše) (Poslednja noć) Novo naselje (Prašina pada na obrve) Na smrt jedne koke Kost Mansarda (U mraku) II U PROZI Noć Karijatid Iz šume (Gledam) (Bosa devojčica) (Ko je zapravo) (Ja je zovem) Psalm I Psalm II (Toliko je njih svuda stiglo) Podratak I, II, III III RIME Pozdrav Komuni (Bolje grob) Majski madrigal Zimski madrigal Ribarski madrigal Madrigali za nju (I, II, IV, V, VI, VII) Ljubav Ruka Nokturno (Opet je mirno sve) Ona mi daje narcise Sonet Smrt ljubavnika (Široko sada) (U ovo jutro) In Memoriam Zapamti! O rukama (Svoje ime) (Istine mlaz) Moj Epitaf (Dosta je tramvaja) Dockan je (Treba ponovo) `87 pesama – prva je pesnička knjiga Miodraga Pavlovića koja je postala manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Donela je promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kompozicija knjige izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat… Miodrag Pavlović (1928-2014) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu. Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971) Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije — sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Knjaževac Novo pokolenje, 1950. Prva zbirka jednog od najvećih naših pesnika! Izuzetno retko u ponudi. Biblioečki primerak, dva-tri mala pečata, sve ostalo odlično očuvano, naročito s obzirom na starost. Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Sadržaj 1 Dela 1.1 Knjige pesama 1.2 Poetski i prozni zapisi 1.3 Proza 1.4 Esejistički i memoarski tekstovi 1.5 Knjige za decu 1.6 Poetski prepevi 1.7 Autobiografija 1.8 Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine 2 Nagrade 3 Vanjske veze Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971), Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2001) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993); Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962), Krajcara i druge pesme (1971), Vetrenjača (1974), Male bajke (1974) Slike i prilike (1978); Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964), Šest ruskih pesnika (1970), zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974), Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka – (1990); Autobiografija Jedan mogući život (Homo poeticus) (2002). Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, `„Neven“`, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“ , kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

Branislav Petrovic - Moc govora Prosveta, Beograd, 1961. Biblioteka `Albatros` Mek povez, 68 strana. RETKO PRVO IZDANJE PRVE ZBIRKE PESAMA BRANE PETROVICA! Brana Petrovic Бранислав Петровић (Бјелуша код Ужица, 7. април 1937[1] — Београд, 26. септембар 2002[2]) је био српски песник и новинар. Биографија Гимназију је завршио у Чачку. Студирао је на Правном факултету а дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на одсеку за југословенску књижевност и српски језик.[1] Радио као новинар у „Борби“, колумниста у НИН-у, уредник у часопису „Видици“ и „Српски књижевни гласник“, уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. Избор из колумни које је објављивао у НИН-у, објавио је у књизи „Квадратура круга“. Освајао је више награда за своју поезију. Његове песме, поеме и приче налазе се у бројним антологијама и зборницима. По њему је названа ОШ „Бранислав Петровић” Слатина. О поезији `Није песник тај који ствара поезију, не доливајмо његовој лепој сујети. Није он тај који ствара (пева) из ничега, из непостојећег, или најпосле из језика. Поезија је својство света као јединствене, божанске поезије, која се нама указује као видљиво и невидљиво у свеколиком постојању. Песник само открива то својство света да у себи садржи и поезију као што садржи и електричну струју и атомску енергију и ко зна шта све још што нити слутити можемо. Нама није дато да у потпуности разумемо генијалну творевину нашег Творца, величајну грађевину постојећег и непостојећег. Сад, кад се АВАНТУРА ДИВНА приводи крају, ја мислим да је песник само онај који пентрајући се по урвинама света из свог искуственог виђења тог света, долази до расутог грумења поезије и да их, то грумење, прилаже у ризницу језика. На питање шта је поезија морам одговорити онако као што је велики научник из српских Смиљана за струју: Ја мислим да је поезија Бог. И мислим да је та мисао за мене дефинитивна.`[3] Награде Награда листа „Младост”, за књигу поетије Моћ говора, 1962.[4] стр. 145. Награда „Исидора Секулић”, за књигу поезије О проклета да си улицо Риге од Фере, 1970. Награда „Бранко Миљковић”, за књигу поезије Предосећање будућности, 1973. Награда „Златна струна”, за песму „Рука човекова”, 1975.[4] стр. 63. Октобарска награда града Београда, за књигу Изабране песме, 1987.[4] стр. 167. Змајева награда, за књигу поезије Да видиш чуда, 1990. Награда „Златни беочуг”, 1993.[4] стр. 64. Награда „Библиос”, за књигу изабране поезије Моћ и прах, 1993.[4] стр. 14. Награда „Заплањски Орфеј”, за песму „Одлазак Бохумила Храбала”, 1997.[4] стр. 60. Награда „Жичка хрисовуља”, 1998. Дисова награда, 1999. Велика базјашка повеља, 2000.[4] стр. 30. Награда „Десанка Максимовић”, 2000. Награда „Беловодска розета”, 2000. Дела Моћ говора[5], Просвета, Београд, 1961; Обод, Цетиње, 1972. (друго издање) Градилиште[6], Просвета, Београд, 1964 О проклета да си улицо Риге од Фере[7], Просвета, Београд, 1970. и 1971. (друго издање) Предосећање будућности[8], Српска књижевна задруга, Београд, 1973. Трагом прах[9], Глас, Београд, 1976. Све самљи, Рад/Народна књига/БИГЗ, Београд, 1977. Одбрана света[10] (изабране песме и поеме), Рад, Београд, 1980. Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1986. Да видиш чуда[11], Јединство, Приштина, 1990. Жежевасион, НИН, Београд, 2004. (књига из песникове заоставштине објављена постхумно)

Kao na slikama Retko Szerző Domonkos István Kiadás éve és helye 1976 Újvidék MűfajGyermekvers KiadóForum Könyvkiadó Intézet Ilustrovano Tessék engem megdicsérni Ištvan Domonkoš (István Domonkos) rođen je u Zmajevu 1940. Studirao je u Subotici i Novom Sadu, radio kao jazz muzičar, bio pripadnik kruga oko Új Symposiona. Od sedamdesetih godina živi u Švedskoj. Jedan je od najzanimljivijih mađarskih pjesnika svoje generacije, prevođen, nagrađivan. „Rastrgajte me” čeka svoju premijeru U pozorištu „Kostolanji Deže” završena je još jedna predstava, ali će njena premijera po svemu sudeći morati da sačeka stišavanje epidemije. Rediteljka Kinga Mezei rad na tekstu Ištvana Domonkoša koji je osnov za predstavu „Rastrgajte me” počela je tokom vanrednog stanja. – Plan je bio da sa probama krenemo u martu u pozorištu „Kostolanji” ali zbog vanrednog stanja to nije bilo moguće. Zbog toga smo odlučili da počnemo onlajn probe. U tom periodu uglavnom smo mogli da se bavimo tekstom, analizom likova i scena. Glumci su dobijali različite zadatke koje su rešavali u pisanoj formi, ili su pripremali kratke filmove na određenu temu. Onlajn probe su tekle sasvim dobro, ali moram da dodam, da je za pozorišno stvaralaštvo osnovni uslov da učesnici budu skupa u jednom prostoru. Za nastanak produktivne stvaralačke zajednice neizostavan je lični, živi kontakt – kaže Kinga Mezei, rediteljka. Tokom rada na predstavi bilo je jasno da ona neće imati lak put do publike, ali rediteljka navodi da ih to nije zaustavilo u nameri da urade premijeru. – Zaista do danas ne znamo kako će se dalje odvijati sudbina predstave. Uradili smo jednu fazu, imali radnu premijeru pred zatvorenim, uskim krugom gledalaca, ali predstava još treba da se završi i voleli bismo da što pre možemo da je pokažemo i publici. U ovoj neizvesnoj situaciji za mene je snažan motiv bio sam književni svet Ištvana Domonkoša. Tokom rada za glumce i reditelje izlazak pred publiku je velika motivacija i mi sada možemo samo da se nadamo da će se susret sa publikom odigrati što pre – objašnjava Kinga Mezei. Predstava „Rastrgajte me” nastala je po romanu Ištvana Domonkoša „Punjena ptica” koji se odvija na plaži u Istri, a obrađuje teme prolaznosti, sezonskog rada, o tome kako je biti stranac. To su motivi koji su prisutni u tekstovima stvaraoca poreklom iz Vojvodine koji je sedamdesetih godina napustio tadašnju Jugoslaviju. Dobrovoljna emigracija obeležila je njegovo stvaralaštvo u kojem preispituje teme odlaska, ostanka, odnosa prema domovini, zbog čega čovek nije zadovoljan svojom situacijom i uvek želi nešto drugo i više. Rediteljka navodi da u trenutku kada su planirali predstavu i počeli analizu teksta, još nije bilo naznaka epidemije, te nisu ni imali nameru da se odnose prema tom problemu. Kinga Mezei objašnjava da se predstava u prvom redu bavi doživljajem sveta gastarbajtera, nostalgijom i osećanjima istrgnutosti iz zajednice i predela u kojem ste rođeni. – Može se zamisliti da se ova osećanja u sadašnjoj situaciji pojačavaju, jer ne možemo da budemo aktivni deo svog društva. Ištvan Domonkoš se u više svojih radova bavi doživljajem života emigranata, i on sam godinama živi u inostranstvu, a danas znamo da nije jedini koji je iz nekog razloga doneo takvu odluku. Odlasci iz Vojvodine svakog dana dostižu sve veće razmere, i sa tim se postavlja pitanje kakva je postala, ili postaje zajednica iz koje na dnevnom nivou odlaze intelektualci kakav je i sam Ištvan Domonkoš – kaže Kinga Mezei. U predstavi igraju Gabor Mesaroš, Boris Kučov, David Buboš, Tamaš Hajdu, Ervin Palfi, Noemi Kemiveš, dok se snimkom uključuje Eta Šivegeš. Muziku je uradio Silard Mezei, scenograf je Peter Ondraček, a kostimograf Erika Janovič. Neoavangarda konceptualna umetnost bosch+bosch slavko matkovic balint sombati katalin ladik oto tolnai dečija književnost punk hungarian avant-garde poetry visual art concrete Mađarska avangarda