Radio B92 1998 god.,420 str.,odlična. žr8 473g

Mihajlo Pantić: PUZZLE - Poetički memoari, Radio B92 Beograd 1995, str. 158. Književna esejistika. Očuvanost 4 + ima autorova posveta.

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 20 cm,158 str. (77)

Poeticki memoari Izdavac - Radio B92, Beograd Godina - 1995. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa pecatom na par strana,mek povez,format 20 cm,158 str. (47)

Apatridi, Radio B92, 1994. 204 strane. Odlično očuvana. Srpske alternative: ima li ih? Kako je počelo, Književnost M.Pavića, Instantni i distantni disidenti, Republikanci, Pretorijanci, Udarac elitnom nacionalizmu, Lagum Svetlane Velmar-Janković, Ispostavljanje računa Dobrici Ćosiću, Kultura denuncijacije, Mrze li Amerikanci (i drugi) (nas) Srbe, Fijakerska logika na pilećim nogama: Željko Simić, Srpski pisci od davnina za ili protiv, Smrt jezika smrti, Nacionalna izdaja, O srpskim ratničkim tradicijama, Papa i K.Čavoški, Odgovor Čavoškom.

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. Očuvanost 3+. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mek povez. Izdanje Prosveta, Beograd, 1970. godine. Američka i Jugoslovenska misao o književnosti između dva rata. Gavrilović, Zoran, srpski književni kritičar (Beograd, 21. XII. 1926 – Beograd, 30. V. 1990). Diplomirao 1951. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gdje je doktorirao 1970. Radio kao profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književnu kritiku i eseje objavljivao od 1952. u periodici (Borba, Književne novine, Stvaranje, Književnost). Glavna djela: Kritika i kritičari (1957), Od Vojislava do Disa (1958), Zapisi o srpskim pesnicima (1977); 1967. sastavio Antologiju srpskog ljubavnog pesništva i Antologiju srpskog rodoljubivog pesništva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slobodan Selenić, Angažman u dramskoj formi Dramske teorije i kritike Slobodana Selenića koje u najširem luku opisuju njegovu pozorišnu i dramaturšku delatnost, život sa pozorištem i u pozorištu. Slobodan Selenić (Pakrac, 7. jun 1933 — Beograd, 27. oktobar 1995) bio je srpski pisac, akademik, profesor i kritičar.[1] Biografija Slobodan je rođen juna 1933. godine u Pakracu, gde je živela majčina porodica. Bio je sin jedinac roditelja Save, profesora i Vere, rođ. Podunavac[2], koja potiče iz svešteničke porodice. Sava je bio jedan od vođa predratne Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića. Roditelji su se prvo preselili u Srem, u Rumu. Otac je pre i posle ženidbe živeo i radio u Beogradu, baveći se prosvetom, a kasnije novinarstvom i politikom. Roditelji su pred Drugi svetski rat držali privatnu gimnaziju u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata Sava je sarađivao sa NOP-om. On je u ime svoje partije vodio pregovore sa komunistima, oko stvaranja zajedničkog `Narodnog fronta`.[3] Međutim krajem 1944. godine bio je streljan od strane partizana. Mladi Selenić zvani Boba je osnovnu i srednju školu završio u Beogradu. Tu je i studirao engleski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu beogradskog Univerziteta. Postdiplomske studije pohađao je tokom 1950. godine u Velikoj Britaniji. Bavio se u mladosti novinarstvom, pa od 1955. godine književnošću. Radio je kao umetnički direktor (sa smo 29 godina života) u preduzeću `Avala filmu`, i sarađivao listovima `Borbi` i `Delu`.[4] Pisao je eseje i književne kritike; bavio se prevođenjem sa engleskog jezika. Kao docent stupio je 1965. godine na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Dopisni je član SANU u Beogradu od 25. aprila 1991. godine. Bio je oženjen Merimom; stanovali su od 1964. godine u stanu kod Studentskog parka; u braku nisu imali dece. Akademik Slobodan Selenić je umro od raka, u 62. godini života u jesen 1995. godine u Beogradu.[5] Bio je poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Po prof. Nenadu Prokiću Bio je pametan kao pčelica i lep kao neki skandinavski princ. Predstavljao je uglađenu, pametnu, lepo vaspitanu Srbiju.[6][7] Delo Selenić je pisao romane, drame (3) i pozorišnu kritiku (redovno je objavljivao između 1956-1978). Za roman prvenac `Memoari Pere bogalja` dobio je 1969. godine Oktobarsku nagradu grada Beograda. Bio je član SANU i dobitnik mnogih nagrada, između ostalih NIN-ove nagrade 1980. godine za roman Prijatelji. Njegove knjige su bile nekoliko godina najčitanije štivo. Bio je i redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti gde je predavao dramaturgiju 20. veka. Po njegovom istoimenom romanu i scenariju, 1995. godine je snimljen film Ubistvo s predumišljajem. Naredne 1996. godine snimljen je film Očevi i oci. U nekoliko svojih romana (Timor mortis, Pismo glava, Očevi i oci, Ubistvo s predumišljajem), prati tokove samospoznaje i opstanka jedne imanentno tragične kulture. Za knjigu roman `Timor mortis`, dobio je 1989. godine nagradu Meša Selimović.

JOVAN POPOVIĆ – ŽIVOT I KNJIŽEVNO DELO Tematika: Književno-istorijsko razmatranje Sterijinog dela Žanr: Autobiografije i biografije, Antologije i monografije Tip knjige: Monografija Naslov knjige: Jovan Popović - život i književno delo Autor - priređivač: Slobodan Ž. Marković Biblioteka: Književno odeljenje Izdavač: “Matica srpska” – Novi Sad Uređuje i štampa: NIP “Proleter”– Bečej Godina izdanja : 1968. Broj strana: 303 strana Jezik: Srpski Pismo: Ćirilica Dimenzija knjige: 24 X 16,5 cm Povez knjige: Tvrdo koričeno izdanje Stanje knjige: Odlično, kao nova Napomena: Vredna knjiga, biografija poznatog autora Jovana Ppopovića. Monografija o jednom od velikih stvaralaca srpske književnosti. Monografija o stvaraocu čijih stotine rukom ispisanih strana, na stotine prepoznatljivih likova, i isto toliko uzbudljivih sudbina, ostaju trajna slika vremena o kojem je, svojim spisateljskim talentom, svojom kreativnošću i više nego predanim radom, nesebično svedočio. Biografija: Jovan Sterija Popović je sa pisanjem počeo još u ranoj mladosti. U početku je pisao poeziju i stihove u slavu grčkih narodnih junaka i ustanika, pa svoj prvi roman, pod nazivom “Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida” zatim saritični spis “Roman bez romana” i njegov književni rad i shvatanje postaju sve realističniji. Sterija predstavlja pre svega dramskog pisca, a prvi je kod nas koji je ovom književnom rodu dodao nove i bolje detalje. Svoj posao je shvatao ozbiljno i radio je veoma vredno istovremeno i na svojim dramama, ali i na komedijama. Aktivno je radio i u pozorištu, trudeći se da njegova dela budu što bolje prikazana na sceni. Među prvim istorijskim dramama nalaze se: “Smrt Stefana Dečanskog”, “Vladislav”, “Skenderbeg”, “Lahan”; pozorišni komad “Ajduci” – koji je bio veoma popularan u to vreme, a koji je inspirisan narodnom pesmom. Iako predstavlja osnivača srpske drame, Sterijina uloga komediografa je još značajnija za istoriju pozorišta kod nas. Upravo je na ovaj način, stvarajući komična dela realizma ispoljio svoj književni talenat u potpunosti.Komedije koje je napisao su: “Laža i paralaža”, “Tvrdica”, “Pokondirena tikva”, “Zla žena”, “Ženidba i udadba”, “Kir Janja”, “Rodoljupci”, “Beograd nekad i sad”. Jovan Sterija Popoviće preminuo je u Vršcu, 10. marta 1856. godine, sa samo 50 godina. Od 1956. godine u Novom Sadu se održava festival “Sterijino pozorje”, u čast Jovana Sterije Popovića i predstavlja najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Na festivalu “Sterijino pozorje” dodeljuju se i nagrade za najbolja dostignuća u pozorištu.

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

Filozofija medija IZDAVAČ: FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU: ČIGOJA ŠTAMPA, BEOGRAD, 2007. GODINE BROJ STRANA: 137 FORMAT: 24 CM POVEZ: MEK „Knjiga dr Divne Vuksanović, Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika, predstavlja naučnu studiju koja interdisciplinarno ukršta opštu estetiku s teorijom kulture i medija, oslanjajući se na savremena istraživanja u ovim oblastima, kao i na aktuelnu estetsku, kulturološku i medijsku praksu, koja demonstrira načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu, i to putem upotrebe tehnologije masovnog medijskog komuniciranja. S obzirom na činjenicu da je u današnjem diskursu nauke sve manje studija koje se na teorijski ozbiljan i utemeljen način bave problematizovanjem estetskih i medijskih fenomena, a unutar originalne teorijske paradigme istraživanja, s karakterističnim kritičkim otklonom i angažmanom, to smatram da je knjiga o filozofiji medija dr Divne Vuksanović, sudeći po navedenim kvalitetima, redak primer originalnog, refleksivno fundiranog i kritički aktuelizovanog rada u teorijskim oblastima estetike, teorije kulture i medija, kako u svetu tako i u nas.” Prof. dr Ratko Božović Odlično očuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 14062022

NOVOSADSKI SKUP - Srpsko pitanje i Srbistika : Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, Miroslav Beograd i drugi izdavači 2008, str. 252. Razgovore vodio Bojan Radić. Sadržaj na slici. Odlično kao na slikama Posveta autora Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 1937) je srpski filolog, pedagog, filozof i književnik. Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998). Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957-58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958-59) i Sremskim novinama (1960-62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[1] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[2] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Istorija srba srpskog naroda gradjanski rat devedesetih balkan imaginarni todorova orijentalizam said

TAMNA LEPOTA BRISANOG PROSTORA - Proza Miroslava Toholja , Dom kulture Gračanica 2016, str. 396. Priredio i predgovor napisao Aleksandar Dunđerin. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Akademik Miroslav Toholj (1957-2021 Ljubinje - Beograd. Do 1992. živio je u Sarajevu, gdje je diplomirao na Filozofskom fakultetu (Grupa za istoriju jugo­slo­venskih književnosti). Na Filo­zof­skom fakultetu Univerziteta Komenskog u Bra­ti­­­slavi od 1980. do 1983. apsolvirao je lektorske stu­­dije slovačkog je­zika i kulture. Radio je kao sa­rad­nik u Izdavačkom preduzeću „Svjetlost”, a bio je i sekretar Udruženja književnika BiH (1984–1989). Živio je na Palama (1992–1997), a tokom građan­skog rata (od januara 1993. do decembra 1995) oba­vljao je dužnost ministra informacija u Vladi Re­publike Srpske. Po okončanju rata kraće vrijeme bio je generalni di­rek­tor Radio-televizije Republike Srpske. Na prvim poslijeratnim parla­men­tarnim izborima izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini RS. Nosilac je Ordena Njegoša I i II reda, Srebrnog grba Republike Srpske i Oktobarske spomenice 1991. Još kao student, objavio je roman koji mu je donio godišnju nagradu Izda­vačkog preduzeća „Svjetlost”. Dvije godine kasnije, objavio je knji­gu novela koja je nagrađena godišnjom nagradom „Svjetlosti” i godišnjom nagradom Književne omladine Bosne i Hercegovine. Godine 1986. objavio je roman Gospodar srca, za koji je dobio nagradu Udruženja književnika BiH i nagradu Zajednice kulture grada Sarajeva. U oktobru 1990. u Sarajevu je pokrenuo nacionalni nedjeljnik „Javnost”, ko­ji je uređivao do aprila 1992. godine. Sarajevski izdavač „Zadrugar” is­to­­­vremeno je štampao novo izdanje Toholjevog prvoobjavljenog romana, ali je većina tiraža uništena početkom građanskog rata u BiH. U ratu je ta­ko­đe nestala cjelokupna piščeva arhiva, književna građa, rukopis knjige eseja najavljivane pod naslovom Sumrak knjižnice, i rukopis nedovršenog romana sa istorijskom temom. Njegova dvotomna Crna knjiga – patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992–1995. nagrađena je specijalnim priznanjem za izdavački poduhvat u okviru Salona knjiga u Novom Sadu (2001). Za roman Ku­ća Pavlovića dobio je nagradu „Branko Ćopić” (2002), a za knjigu pri­pov­je­daka Mala Azija i priče o bolu nagradu Zadužbine „Ivo Andrić” (2003). Nag­radu „Borisav Stanković” dobio je za knjigu pripovjedaka Venčanje u vo­zu (2007), a roman Zvona za Tro­jicu nagrađen je nagradama „Svetozar Ćo­ro­vić” (2011) i godišnjom nagra­dom revije „Zbilja” (2012). Krajem decembra 2015. dodijeljeno mu je nacionalno priznanje „Vukova nagrada”. Pored književnih djela publikovao je veći broj kritičkih i eseji­sti­čkih tekstova u časopisima i novinama, te prevode i prepjeve sa ruskog i slovačkog jezika. Više od dvije godine pisao je redovne nedjeljne komen­tare u beogradskim dnevnim listovima „Glas javnosti” i „Pravda”. O književnom djelu ovog pisca objavljeno je više od stotinu studija, pri­­­kaza i osvrta, a Dom kulture u Gračanici je, povodom četiri decenije knji­­ževnog rada ovog pisca, 2016. organizovao u Prizrenu okrugli sto o To­ho­­ljevom književnom djelu i štampao zbornik radova pod naslovom Tam­na le­pota brisanog prostora – Proza Miroslava Toholja, koji je priredio Alek­sandar Dunđerin. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, izvan radnog sastava, Miroslav Toholj izabran je 4. decembra 2015. godine.

U dobrom stanju Filozofski spisi / Ljubomir Nedić ; priredio i pogovor napisao Ilija Marić Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Plato) Fizički opis 373 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marić, Ilija, 1953- = Marić, Ilija, 1953- Zbirka Biblioteka Na tragu ; 38 Tiraž 500 Beleške uz tekst Filosof Ljubomir Nedić: str. 321-373. Predmetne odrednice Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Filozofija Logika Psihologija Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta.

Vojislav Đurić Traganje za duhom reči Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1] Биографија Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1] Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду. Награде Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1] Седмојулска награда Србије (1969) Плакета САНУ поводом 100 годишњице Изузетна Вукова награда (1994) Награда Српске књижевне задруге (1994) Орден рада са златним венцем (1961) Орден рада са црвеном заставом (1964) Орден Републике са сребрним венцем (1983) Почасни члан српског ПЕН центра (1998)

Nolit, 1968. Knjiga eseja o nekim od najvećih pisaca i tema iz svetske književnosti jednog od naših najboljih, ako ne i najboljeg esejiste. Don Kihot, Raskin, Bodler, Stendal, Šekspir, Lotreamon itd. Bibliotečki primerak, sa nekoliko pečata, ali odlično očuvan, bez pisanja, cepanja itd. Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“.

Naziv: Lički kalendar za svaku godinu Autor: Milan Divjak Lički Godina izdanja: 1997 Izdavač: Srpsko kulturno društvo `Sava mrkalj`, Novi Sad Povez: Tvrd Pismo: Ćirilica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Proljeće će biti prijatno, ljeto toplo, jesen kišovita, a zima hladna, Dani će biti ljeti duži, a zimi kraći. Danju će se bolje vidjeti nego noću. Kiša će biti sasvim vlažna Lijenčine će više praznovati nego li raditi. Ko bude bez vina, rakije i piva, biće mu i voda slatka Sirotinja će biti sirotija, a bogataši sve bogatiji. Ko ne bude imao novca za novu modu, pridržavaće se stare mode. Komšije će se za pedalj zemlje inatiti. Supruzi će dotle u ljubavi živjeti, dok se ne zavade. Većina će držati da je bolje zakinuti što od koga, nego li što kome darovati. Iste godine treba se čuvati osobito od onijeh koji sijeku glavu umjesto kose, od žena koje imaju oštre nokte i male brkove i od ljudi koji pravdu traže, a u sebi je nemaju.

Autor - osoba Liguori, Mario, 1976- = Liguori, Mario, 1976- Naslov Vedi Napoli e poi muori : Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine / Mario Liguori Vrsta građe naučna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik, 2015 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 149 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂKnjiževne nauke. ǂKolekcija ǂNova tradicija / Službeni glasnik, Beograd] (broš.) Napomene Tiraž 500 `Ova studija predstavlja skraćenu, prerađenu i preimenovanu verziju doktorske disertacije `Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951.`` --> Predgovor Autorova slika na zad. kor. str. O piscu: str. [151] Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 131-146 Registar. Predmetne odrednice Srpski putopis -- Motivi -- Napulj -- 1851-1951 -- Disertacije Srpska književnost -- Putopisi -- Napulj Imagologija -- Putopisi – Napulj Ova knjiga ukazuje na promene u slici Napulja, koja vrvi od stereotipa i predrasuda, od prvog srpskog putopisa o tom gradu (Njegoševo Pismo Dimitriju Vladisavljeviću) do Hiperborejaca Miloša Crnjanskog. Napulj je u srpskim putopisima lepo, sunčano, idilično mesto, mada je u isto vreme doživljavan kao varljiva i opasna varoš, koju naseljavaju sumnjivi, prepotentni ljudi, lišeni morala. Mario Liguori je u svom istraživanju, sprovedenom s velikom posvećenošću, jasnim stilom i preciznom metodologijom, pokazao zavidan nivo kompetencije da istražuje srpske putopise o Napulju. Njegov zaključak je dragocena konstatacija da su dve slike o Napulju najupečatljivije u istoriji srpskog putopisa o tom gradu: jedna je pozitivna predstava o bajnom zalivu; druga je viđenje Napulja kao raja u kojem đavoli obitavaju. Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš Mario Liguori (Sarno, Italija), diplomirao je komparativne jezike i kulture na Univerzitetu L’Orientale u Napulju, a master studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i doktorirao. Piše na italijanskom i srpskom jeziku. Zastupljen je u antologiji Buket za staru damu (Protego, 2008), a autor je putopisne proze Snatrenja (Službeni glasnik, 2010), dvojezične zbirke Sedam jesenjih priča/Sette storie autunnali (Akademska knjiga, 2013), knjige priča Prva ljubav, monografije Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine (Službeni glasnik, 2015) i romana Napuljski diplomata (Laguna, 2016). Objavljivao je u listovima Danas, Blic, Politika, Oslobođenje, L’Isola, Polja i drugim časopisima i dnevnicima. Prevodio je naučne radove i kataloge za Galeriju Matice srpske, a radio je kao simultani prevodilac na naučnim skupovima u Italiji i Srbiji. Bio je gost na prestižnom Hariman institutu Univerziteta Kolumbija u Njujorku. Od 2007. do 2009. živeo je u Švedskoj, gde je, između ostalog, predavao u Centru za jezike Kävlinge Lärcentrum. Strastveni je putnik: posetio je gotovo sve evropske države, a duže je boravio u Irskoj, Velikoj Britaniji i Sloveniji. Predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu. MG12

Ranko Popović : TRAGEDIJA BEZ KATARZE - Ogledi o srpskoj prozi XX vijeka, Filološki fakultet Banja Luka 2014, str. 324. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Ранко Поповић рођен је 1961. године у Залому код Невесиња. Школовао се у Сарајеву, гдје је 1985. дипломирао на Филозофском факултету. Магистрирао 1990. на Филолошком факултету у Београду, гдје је похађао и постдипломске студије. Докторирао у мају 2005. на Филозофском факултету у Бањој Луци. Од 1986. до 1992. године био запослен у Институту за књижевност у Сарајеву, гдје је биран у звање вишег асистента. Током рата радио је неко вријеме на Радију Републике Српске и у Републичкој установи за културу, као секретар Удружења књижевника Републике Српске. У више наврата биран је у републички Савјет за културу, а био је и члан Савјета за високо образовање РС; тренутно је члан Сената Универзитета у Бањој Луци. Од оснивања Филозофског факултета у Српском Сарајеву, 1994. године, ангажован је као виши асистент на Одсјеку за српски језик и књижевност. У периоду од 1998. до 2003. био је управник Позоришта у Приједору, а истовремено хонорарно ангажован на Одсјецима за српски језик и књижевност Филозофских факултета у Бањој Луци и Палама. Тренутно је запослен на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, у звању ванредног професора за предмет Српска књижевност 20. вијека. Исти предмет предаје и на Филозофском факултету Пале Универзитета у Источном Сарајеву. Аутор је књига Завјетно памћење пјесме (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007), Чин препознавања (Филозофски факултет и Арт Принт, Бања Лука, 2009), Горка ведрина Истока. Хумор у Андрићевим романима (Арт Принт, Бања Лука, 2012), Парадокси и молитве (Филолошки факултет Бања Лука и Филозофски факултет Ниш, Ниш 2013), Ризничари и памтитељи (Филолошки факултет – Арт принт, Бања Лука, 2013), Трагедија без катарзе (Филолошки факултет, Бања Лука, 2014), Ријечи за сретање (Задужбина „Николај Тимченко“ Лесковац и Филозофски факултет Ниш); затим монографије Педесет година Позоришта Приједор, 2005; приређивач и уредник десетак хрестоматија, научних и пјесничких зборника, те већег броја научних и стручних радова, углавном из области српске књижевности 19. и 20. вијека. За четворотомну Библиографију књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине, Институт за књижевност у Сарајеву 1991, урадио је 18 библиографија са предговорима. Уређивао је едицију Пјеснички избор Завода за уџбенике Републике Српске, а тренутно је члан редакција књижевних часописа Нова зора и Крајина, као и Прилога, стручног гласила Друштва наставника српског језика и књижевности РС. Био је координатор научног пројекта Православна духовност српске књижевности 20. вијека и уредник истоименог зборника радова (2010). Сарадник Енциклопедије Републике Српске у Редакцији за књижевност. Добитник је награде „Ђорђе Јовановић“ за критику и есејистику 2009, у Београду (Чин препознавања), као и награде „Задужбине Николај Тимченко“ из Лесковца за књижевнонаучно дјело 2013. године (Парадокси и молитве).

Autor - osoba Škreb, Zdenko, 1904-1985 Naslov Književnost i povijesni svijet / Zdenko Škreb Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Školska knjiga, 1981 Fizički opis 264 str. ; 20 cm. Zbirka ǂBiblioteka ǂSuvremena misao (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Književnost Rikna malo iskrzana i reparirana, unutra čisto. Uvodna primjedba U ovom su svesku sabrane autorove studije — s dodatkom dviju još neobjavljenih — koje označavaju postaje njegova dosadašnjega književno teorijskog rada, objavljena na hrvatskom i na njemačkom jeziku. Obrađujući specijalne teme, rezultati su im samo vrlo malim dijelom mogli ući u autorov sintetički prikaz koji je pod naslovom Studij književnosti »Školska knjiga« objavila 1976. godine. Ovdje se objavljuju kao dopuna spomenutom prikazu, a u isti mah i kao pojedinačne specijalne argumentacije stavova iznesenih u njemu. Tim studijama autor želi pokazati na pojedinim književnoteorijskim problemima, lakše dostupnim argumentiranoj kritici, kako zamišlja znanstven pristup takvoj problematici. Veliku zahvalnost autor duguje profesoru Vjekoslavu Mikecinu, koji je ne samo dao sugestije za plan knjige nego je osim toga znalački i strpljivo bdio nad njegovom realizacijom. Zagreb, u svibnju 1980. Sadržaj Uvodna primjedba 5 Umjesto predgovora: Postoji li znanost о književnosti? . 7 I Rađanje pjesničke riječi 19 Moć i nemoć jezika 38 Sjaj i oštrica dijamanta u stihu 67 Književnost i filozofija 101 II Etika i stil 123 Kult ljudskih vrijednosti 137 Sastavine stilskih formacija: О stilskim kompleksima 149 III Trivijalna književnost 167 Detektivski roman 196 Dodatak Za koga piše književnik? 231 Književnost, društvo i povijest 240 Napomena 257 Kazalo imena 259 Škreb, Zdenko, hrvatski književni teoretičar i povjesničar (Zagreb, 20. IX. 1904 – Novi Vinodolski, 26. IX. 1985). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao 1927. germanistiku i romanistiku te 1931. doktorirao tezom Grillparzerovi epigrami. Radio je kao srednjoškolski profesor, a zatim kao lektor za njemački jezik te profesor njemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU od 1977. i dopisni član Österreichische Akademie der Wissenschaften od 1972. Dobio je Nagradu za životno djelo 1978. Njegov je znanstveni interes bio usmjeren na interpretacije djela hrvatskih književnika (A. Šenoa, V. Vidrić, D. Cesarić, S. S. Kranjčević, T. Ujević), kao i njemačkih i austrijskih (F. Grillparzer, J. W. Goethe, Th. Mann), te komparativno proučavanje hrvatske i njemačke književnosti (Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima, 1952). Hrvatsku znanost o književnosti osobito je zadužio pokretanjem časopisa Umjetnost riječi (1957), u kojem se književni tekst počeo proučavati autonomno, uvelike pod utjecajem tzv. teorije interpretacije W. Kaysera i E. Staigera. U hrvatskom je kontekstu otvorio raspravu o suodnosu književnih stilova i razdoblja (Stilovi i razdoblja, s A. Flakerom, 1964), te se među prvima bavio problematikom znanosti o književnosti i književnoznanstvene terminologije (Studij književnosti, 1976), a poslije se bavio i povijesnim i društvenim aspektima književnosti te tzv. trivijalnom književnosti i kriminalističkim romanom (Književnost i povijesni svijet, 1981). S F. Petrèom, a poslije s A. Stamaćem, uredio je prva tri izdanja zbornika Uvod u književnost (1961, 1969, 1983), jednog od temeljnih udžbenika za studij književnosti na hrvatskim sveučilištima. MG43

Autor - osoba Pavletić, Vlatko Naslov Analiza bez koje se ne može / Vlatko Pavletić Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik hrvatski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1961 Fizički opis 271 str. ; 21 cm Zbirka Suvremeni pisci Hrvatske ISBN (Karton sa omotom) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Bilješka o piscu: str. 265 Napomena: str. 267-268. Predmetne odrednice Vidmar, Josip, 1895-1992 Mihajlović-Mihiz, Borislav, 1922-1997 -- `Od istog čitaoca` Davičo, Oskar, 1909-1989 -- `Zrenjanin` Desnica, Vladan, 1905-1967 -- `Zimsko ljetovanje` Koš, Erih, 1913- -- `Veliki Mak` Hrvatska književnost Srpska književnost Poezija Književna kritika Stanje: mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se izbrisati, ne smeta čitanju. Ako bismo usporedili Pavletićeve kritike i analize, što ih je prije četiri godine objavilo Društvo književnika Hrvatske, s ovim najnovijim sabranim u knjigu „Analiza bez koje se ne može“, zapazili bismo odmah da je piščev metod sazrio i obogatio se novim iskustvima, ali mu je usmjerenost ostala ista. Jedino što razlikuje i odlikuje radove u ovoj knjizi – to je njihova teoretska preokupacija tematom: ne samo kod općenitih problema, nego I u povodu konkretnih djela. U fundamentalnoj „Analizi bez koje se ne može“, po kojoj je nazvana i čitava knjiga, autor opširno i kritički iznosi zapažanja o različitim varijantama tzv. „unutrašnjeg pristupa djelu“ s posebnim osvrtom na čikaške „nove kritičare“ i praške strukturaliste. O tri pristupa književnosti kao i o čitavom nizu bitnih problema kritičke interpretacije djela Pavletić je ne samo prvi kod nas (1956) nego i najtemeljitije progovorio. U ostalim svojim radovima posvetio je naročitu pažnju razjašnjavanju terminološke zbrke i definiranju specifičnosti struktura pojedinih uobičajenih književnih oblika i vrsta (eseja, poeme, kratke priče i si.). Znatnu pažnju autor je posvetio i problemima moderne poezije, odnosno modernističkih verbalističkih simulacija (Pjesnik, na govornici, Pjevanje i govorenje u poeziji), a opširno je kritički interpretirao poemu „Zrenjanin“ od Oskara Daviča. Od ostalih pisaca i djela kojima je Pavletić posvetio veće radove valja spomenuti „Veliki Mak“ od Eriha Koša, kritike Josipa Vidmara i Borislava Mihajlovića te „Zimsko ljetovanje“ od Vladana Desnice. Međutim, osim o spomenutima, u knjizi se iznose ukratko mišljenja i sudovi o mnogim drugim našim suvremenim piscima. Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetika korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr. MG85

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milovan Danojlic - Muka s recima Nezavisna izdanja Slobodana Masica, Beograd 1977 55 strana Kartonske korice sa omotom 16x16 cm Milovan Danojlić (Ivanovci, 3. jul 1937) je srpski književnik i pesnik, član SANU,[1] predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine[2] i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu[3], u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice.[4][5] Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život.[4] Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika.[4] Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život.[5] Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Milovan Danojlić sa Haroldom Pinterom (krajnje desno) i Sašom Milenićem (drugi sleva), u Londonu 2009. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija.[5] Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu.[6] Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku.Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Legat Milovana Danojlića Detaljnije: Legat Milovana Danojlića Legat Milovana Danojlića (desna strana prostorije) u Muzeju srpske književnosti. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine.[7] Nagrade Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Mladost Mlado pokoljenje Neven Vitalova nagrada „Zlatni suncokret` Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge[8]. Milovan Danojlić o položaju pesnika `Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[9] Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`.

Omot minimalno iskrzan, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage... Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Iz domaćih književnosti. [Knj.] 2 / Isidora Sekulić ; [za štampu priredio Mladen Leskovac] Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1964 (Subotica : Minerva) Fizički opis 432 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Leskovac, Mladen, 1904-1990 = Leskovac, Mladen, 1904-1990 Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić / [Matica srpska] ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Karton s omotom) Napomene `Radove sam svrstao po hronološkom redu njihova nastajanja.` --> Urednikova beleška Napomene: str. 421-428. Predmetne odrednice Kočić, Petar, 1877-1916 Bonifačić, Antun, 1901- Mušicki, Lukijan, 1777-1837 Rakić, Milan, 1876-1938 Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Đurović, Dušan, 1901- Grol, Milan, 1876-1952 Janković, Milica, 1881-1939 Janjušević, Milan, 1893-1961 Vidaković, Aleksandar, 1896-1940 Radonić, Vida J., - Radica, Bogdan, 1904-1993 Pandurović, Sima, 1883-1960 Bartulović, Niko, 1890-1943 Gundulić, Ivan, 1589-1638 Matić, Dušan, 1898-1980 Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Marulić, Marko, 1450-1524 Milićević, Živko, 1896-1975 Nedić, Martin, 1810-1895 Kostić, Laza, 1841-1910 Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Petrović, Svetislav, 1883-1945 Dedijer, Vladimir, 1914-1991 Jakšić, Mileta, 1869-1935 Marković, Svetozar, 1846-1875 Radičević, Branko, 1824-1853 Prodanović, Jaša, 1867-1948 Belić, Aleksandar, 1876-1960 Nikolić, Jovan, 1913- Mišić, Zoran, 1921-1976 Kostić-Selem, Milica, 1901-1983 Stanković, Borisav, 1876-1927 Vukasović, Milan, 1882-1970 Ljubiša, Stjepan Mitrov, 1824-1878 Nenadović, Ljubomir, 1826-1895 Srpska književnost Hrvatska književnost Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG65 (N)

Autor - osoba Lešić, Zdenko, 1934- Naslov Jezik i književno djelo / Zdenko Lešić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Zavod za izdavanje udžbenika, 1971 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 322 str. ; 19 cm Zbirka Lingvistika-poetika ; 3 (Broš.) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 309-311 Registri. Predmetne odrednice Književno delo -- Jezička analiza Stilistika Jezik -- Strukturalna analiza „Književnost je jezička umjetnost, a književno djelo je jezička umjetnina. Moja knjiga je elaborirala upravo taj stav. Svijest o tome da književnost nije ništa drugo nego jezik postala je središnja tačka književnoteorijske misli onog vremena. Naravno, to se uvjerenje javilo pod presudnim utjecajem onih stvaralačkih iskustava koje je tokom XX stoljeća sticala sama moderna književnost, koja je postala svjesna svoga medija u mjeri u kojoj su to bila rijetka razdoblja u prošlosti. Jer, svaka se nova poetska generacija od početka XX stoljeća pojavljivala na sceni sa pozivom na preporod jezika, na revoluciju u jeziku, a krilatica o poeziji kao ’ispitivanju jezičkih mogućnosti’ postala je jedan od lajtmotiva čitave moderne književnosti. Sasvim prirodno, i moderna književnokritička misao je krenula u istom pravcu, postavivši u središte svoje pažnje sam jezik, njegovu prirodu i njegove izražajne mogućnosti.“ Zdenko Lešić (2. januar 1934 – 18. maj 2018) bio je kritičar, esejist, prozajist. Diplomirao (1957) i doktorirao (1965), tezom o književnom djelu I. G. Kovačića, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je bio profesor teorije književnosti do penzionisanja 2004. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. Njegov se naučni interes kretao od problema jezika u književnosti, teorije književne povijesti do teorije drame i književnosti avangarde. Pisao je i o hrvatskom pjesništvu, posebno o A. B. Šimiću, M. Krleži, T. Ujeviću i I. G. Kovačiću. Prevodio je s engleskoga za pozorište, a u novije doba i s korejskog jezika. Zdenko Lešić rođen je 1934. na otoku Ugljanu kraj Zadra. Djetinstvo je proveo na dalmatinskim otocima (Ugljan, Brač, Vis). Godine 1940. s roditeljima je došao u Sarajevo gdje je završio osnovnu, učiteljsku i višu pedagošku školu. Od 1952. do 1954. radio je kao nastavnik u osnovnoj školi u Kreševu. Filozofski fakultet (Odsjek za historiju jugoslavenskih književnosti) završio je 1957. i bio odmah izabran za asistenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1965. odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Književno djelo Ivana Gorana Kovačića. Iste godine izabran je za docenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1971. izabran je za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora Filozofskog fakuleta Sarajevo. U međuvremenu je kao nastavnik gostovao u Školi za istočnoevropske i slavenske studije Londonskog Univerziteta (1967–1969), na Columbia University u New Yorku (1974) te na Indiana University Bloomington, SAD (1987–1988). Nakon dvije godine provedene u opkoljenom Sarajevu, krajem 1993. po pozivu Britanskog Savjeta prihvatio je da radi kao profesor na Londonskom Univerzitetu. U Londonu je ostao dvije godine, a zatim je odtišao u Seul (1996–1999) na Korejski univerzitet za strane studije gdje je ostao tri godine. Godine 1999. vratio se u Sarajevo i bio ponovno izabran za redovnog profesora na predmetu Teorija književnosti na Filozofskom fakultetu. Penzionisan je 1. januara 2004. godine. Lešićev naučni rad obuhvata široku oblast teorije književnosti i metodologije proučavanja književnosti (Jezik i književno djelo 1971, Moderna tumačenja književnosti, 1981; Književnost i njena istorija, 1985, Nova čitanja, 2003, Novi istoricizam i kulturni materijalizam 2003, Teorija književnosti, Sarajevo 2006, Beograd 2008; Suvremena tumačenja književnosti, 2007). Posebno je značajan njegov trotomni prikaz historije dramskih teorija pod naslovom Teorija drame kroz stoljeća (tom I 1977, tom II 1979; tom III 1990). Kao književni historičar bavio se raznim pojavama u južnoslovenskim književnostima, od književnog djela Ivana Gorana Kovačića (Polja svjetla i tamna, 1971), preko poezije najznačajnih srpskih i hrvatskih pjesnika iz 20-ih godina XX stoljeća (Klasici avangarde), do pripovijedne književnosti u Bosni i Hercegovini (Pripovjedači, 1988, Pripovjedačka Bosna, u dva toma, 1990). Lešić je autor 15 knjiga (od kojih su neke višetomne, a neke su doživjele više izdanja) te stotinjak naučnih i stručnih radova, objavljenih u različitim domaćim i stranim časopisima i zbornicima. Autor je i dva romana (Sarajevski tabloid, Split 2001; Knjiga o Tari, Sarajevo 2004; Novi Sad 2009). Objavio je i više prijevoda s engleskog jezika. Uz svoju naučnu, vršio je i neke društvene dužnosti, za što je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa srebrenim zracima, a dobitnik je i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva te nagrade “Veselin Masleša” za naučni rad. Bio je član Savjeta Međunarodnog udruženja prevodilaca te osnivač i predsjednik PEN Centra BIH. Za dopisnog člana ANUBiH izabran 1987, a za redovnog člana 2002. godine. Lešić je preminuo 18. maja 2018. u Sarajevu, gdje je i sahranjen na gradskom groblju Bare. MG140

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Taras Kermauner (13. travnja 1930. - 11. lipnja 2008.) bio je slovenski književni povjesničar, kritičar, filozof, esejist, dramatičar i prevoditelj. Život Taras Kermauner rođen je u Ljubljani kao sin slovenskog komunističkog političara i intelektualca Dušana Kermaunera. Njegov mlađi brat Aleš bio je pjesnik i umjetnik. Taras Kermauner pohađao je Ljubljanski klasični licej, a kasnije je studirao filozofiju na Sveučilištu u Ljubljani, gdje je diplomirao 1954. Od 1957. do 1958. studirao je u Parizu pod mentorstvom Henrija Lefebvrea. Tijekom studija Kermauner je počeo surađivati ​​sa skupinom slovenskih intelektualaca i umjetnika koji su postali poznati kao Kritička generacija. Izdavali su nekoliko časopisa, poput Revije 57 i Perspektive, koji su osporavali kulturnu politiku titoističkog sustava u SR Sloveniji. Među Kermaunerovim najbližim suradnicima u tom razdoblju bili su književnik i dramatičar Dominik Smole, pjesnik Dane Zajc, esejist i dramatičar Primož Kozak, povjesničar književnosti Janko Kos te sociolog i disident Jože Pučnik.[citat potreban] Početkom 1960-ih Kermauner je započeo dugogodišnje osobno prijateljstvo s filozofom i književnim teoretičarem Dušanom Pirjevcem, koji je snažno utjecao na Kermaunerov intelektualni razvoj. Nakon sredine 1970-ih, Kermauner se približio kršćanstvu, a sredinom 1980-ih prešao je na rimokatolicizam i napustio javni život.[potreban citat] Posljednjih dvadeset godina proveo je u malom selu na Krasu u Slovenskom primorju, posvećujući svoje vrijeme pisanju i proučavanju. Doktorirao je na Sveučilištu u Sarajevu 1981. s temom o dramama Ivana Cankara. Najveći dio svog kasnijeg proučavanja posvetio je razvoju slovenskog kazališta i dramatike, u kojima je tražio dublje ideološke i egzistencijalne elemente. Tijekom istog razdoblja, proširio je svoje intelektualne interese na sociološka djela Raymonda Arona, Gillesa Deleuzea i Jeana Baudrillarda.[potreban citat] U javni život vratio se neposredno prije smrti početkom 2008. godine. Među ostalim, javno je podržavao novoosnovanu socijal-liberalnu stranku Zares. Umro je u Ljubljani u proljeće iste godine. Bio je oženjen književnicom Alenkom Goljevšček. Njihova kći je pjesnikinja Aksinja Kermauner. Taras Kermauner također je bio otac Matjaža Hanžeka, političkog aktivista, pjesnika i slovenskog pučkog pravobranitelja (2001.–2007.). [citat potreban] Raditi Kermauner je smatran najvećim istraživačem i poznavateljem slovenske drame. Životno mu je djelo niz monografija, objavljenih pod zajedničkim naslovom Rekonstrukcija i/ili reinterpretacija slovenske drame, u kojima je analizirao sve slovenske drame. Preveo je i nekoliko djela Györgya Lukácsa, te knjigu Cvetana Todorova Duh prosvjetiteljstva.