Radio aktivna prasina Opasnost zracenja kao posledica nuklearnih eksplozija Izdavac : Naprijed Zagreb 1959, 173 strane, po listovima imaju zute tacke od starosti POLICA 6

Tvrd povez,format A4.Prva i najbolja knjiga na ovu temu u svetu.Prevod s americkog originala.Autor Gabrijel Kron.Moskva sovjetski radio 1978.Prepuna ofrmula teorema proracuna.720 strana.

Celtic Frost – Live At The Hammersmith Odeon 3.3.89 Fotodisk Video ‎– FLV 1 Godina izdanje:1990 Trajanje: oko 60min Hi-Fi Stereo Made in Germany Stanje-Kaseta/Omot: 5/5 Tracklist: 1.The Usurper 2.Seduce Me Tonight 3.Mexican Radio 4.(Once) They Were Eagles 5.Little Velvet 6.Jewel Throne 7.Juices Like Wine 8.Cherry Orchards 9.Petty Obsession 10.Blood On Kisses 11.Into The Crypts Of Rays 11a.Return To The Eve (Not Listed On The Cover) 12.Downtown Hanoi 13.Circle Of The Tyrants 14.Dance Sleazy 15.Roses Without Thorns 16.Dethroned Emperor

Dual R DVD - za americko podrucje (ako nemate plejer sa odredjivanjem regije ovaj DVD nece raditi u takvom plejeru ) - nema prevod na srpski ili hrvatski - prodaje se u stanju kao na slikama Silvester Stallone (Rocky, Rambo, Cobra,...)

ORIGINALNI NAZIV Crimson Tide GLUMCI Denzel Washington Gene Hackman DISTRIBUTER Continental Film Grimizna plima je podmornički holivudski film iz 1995. godine. Redatelj je Tony Scott, a glavne uloge glume Gene Hackman i Denzel Washington.Producent filma je kultni Jerry Bruckheimer. Godina je 1995. Rusija je u stanju političke nestabilnosti i kaosa. Ultranacionalistički vođa Radčenko i njegovi pobunjenici zauzeli su postrojenje s nukearnim projektilima i prijete nuklearnim ratom ako ih se ruska ili američka Vlada suprotstave. Zadatak sprječavanja pokušaja aktiviranja projektila dobiva podmornica Alabama kojom zapovijeda kapetan Frank Ramsey (Gene Hackman), pomalo autoritarni mornarički časnik koji vjeruje u slijepo izvršavanje naredbi. Njegov novi član posade je mladi Ron Hunter (Denzel), iskusan u teoriji, ali bez borbenog iskustva. Kada izbije sukob oko naredbe ispaljivanja projektila koji su u podmornici, događa se pobuna, i Ramsey završava u svojoj kabini gdje je u pritvoru. Dotad, Hunter želi dobiti potvrdu naredbe o lansiranju projektila, ali nastaju problemi jer se radio pokvario. Dok ga električar popravlja, dio posade planira protuudar i oslobađaju kapetana koji ponovno preuzima zapovjedništvo, a stiže i vijest da su se pobunjenici predali. Nakon kraja krize, Ramsey i Hunter su pred vojnim sudom, koji Huntera oslobađa optužbi za pobunu. Ramsey odlazi u mirovinu, prethodno predloživši Huntera za mjesto zapovjednika.

Music Star Production ‎– DVD 0010/1,DVD 0010/2,Kamarad ‎– none Rock,Pop,Folk,World & Country Acoustic,Neofolk,Pop Rock,Classic Rock 1-1.Lažeš 1-2.Za Esmu 1-3.Meni Se Ne Spava 1-4.Jer Kad Ostariš 1-5.Da Te Bogdo Ne Volim 1-6.Padaju Zvijezde 1-7.Aiaio Radi Radio 1-8.Nakon Svih Ovih Godina 1-9.Šta Ima Novo 1-10.Ćiribiribela 1-11.Kada Odem Kad` Me Ne Bude 1-12.Ako Ima Boga 1-13.A I Ti Me Iznevjeri 1-14.Napile Se Ulice 1-15.Selma 1-16.Ipak, Poželim Neko Pismo 1-17.Da Sam Pekar 1-18.Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 1-19.Sve Će To O Mila Moja Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 1-20.Ako Možeš Zaboravi 1-21.Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 1-22.Ha Ha Ha 1-23.Doživjeti Stotu 1-24.Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam 2-1.A, Milicija Trenira Strogoću 2-2.Pristao Sam Biću Sve Što Hoće 2-3.Loše Vino 2-4.Evo Zakleću Se 2-5.Ružica Si Bila Sada Više Nisi 2-6.Ima Neka Tajna Veza 2-7.Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 2-8.Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 2-9.Đurđevdan Je A Ja Nisam S Onom Koju Volim 2-10.Hajdemo U Planine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Harold Scott MacDonald `Donald` Coxeter CC FRS FRSC (9. veljače 1907. - 31. ožujka 2003.) bio je britansko-kanadski geometar i matematičar. [2][3] Biografija Coxeter je rođen u Kensingtonu, Engleska, od Harolda Samuela Coxetera i Lucy (rođene Gee). Njegov je otac preuzeo obiteljsku tvrtku Coxeter & Son, proizvođače kirurških instrumenata i komprimiranih plinova (uključujući mehanizam za anesteziju kirurških pacijenata dušikovim oksidom), ali je mogao otići u ranu mirovinu i usredotočiti se na kiparstvo i baritonsko pjevanje; Lucy Coxeter bila je slikarica portreta i pejzaža koja je pohađala Kraljevsku akademiju umjetnosti. Rođak po majci bio je arhitekt Sir Giles Gilbert Scott.[4][3] U mladosti je Coxeter skladao glazbu i već s 10 godina postao je uspješni pijanist.[5] Smatrao je da su matematika i glazba blisko povezane, izlažući svoje ideje u članku o `Glazbi i matematici` iz 1962. u Canadian Music Journalu. [5] Školovao se u školi King Alfred u Londonu i školi St George u Harpendenu, gdje mu je najbolji prijatelj bio John Flinders Petrie, kasnije matematičar po kojem su Petriejevi poligoni dobili ime. Primljen je na King`s College u Cambridgeu 1925., ali je odlučio provesti godinu dana studirajući u nadi da će ga primiti na Trinity College, gdje je standard matematike bio viši.[3] Coxeter je dobio ulaznu stipendiju i 1926. otišao na Trinity čitati matematiku. Tamo je 1928. stekao diplomu (kao Senior Wrangler), a 1931. doktorirao.[5][6] Godine 1932. otišao je na godinu dana na Sveučilište Princeton kao Rockefellerov stipendist, gdje je radio s Hermannom Weylom, Oswaldom Veblenom i Solomonom Lefschetzom. Vrativši se u Trinity na godinu dana, pohađao je seminare Ludwiga Wittgensteina o filozofiji matematike.[5] Godine 1934. proveo je još jednu godinu na Princetonu kao Procterov stipendist.[6] Godine 1936. Coxeter se preselio na Sveučilište u Torontu. Godine 1938. on i P. Du Val, H. T. Flather i John Flinders Petrie objavili su The Fifty-Nine Icosahedra za University of Toronto Press. Godine 1940. Coxeter je uredio jedanaesto izdanje Mathematical Recreations and Essays, [7] koje je izvorno objavio W. W. Rouse Ball 1892. godine. Uzdignut je u profesora 1948. godine. Izabran je za člana Kraljevskog društva Kanade 1948. godine i za člana Društva Kraljevsko društvo 1950. Upoznao je M. C. Eschera 1954. i njih su dvojica postali doživotni prijatelji; njegov rad na geometrijskim figurama pomogao je nadahnuti neka Escherova djela, posebice seriju Granica kruga koja se temelji na hiperboličkim teselacijama. Također je nadahnuo neke od inovacija Buckminstera Fullera.[6] Coxeter, M. S. Longuet-Higgins i J. C. P. Miller prvi su objavili potpuni popis uniformnih poliedara (1954.).[8] Radio je 60 godina na Sveučilištu u Torontu i objavio dvanaest knjiga. Osobni život Coxeter je bio vegetarijanac. Svoju dugovječnost pripisao je svojoj vegetarijanskoj prehrani, svakodnevnoj tjelovježbi kao što je pedeset zgibova i petnaestominutno stajanje na glavi svako jutro, te noćnom konzumiranju koktela od Kahlúe, rakije od breskve i sojinog mlijeka.[4] Nagrade Od 1978. Kanadsko matematičko društvo dodjeljuje nagradu Coxeter–James u njegovu čast. Postao je članom Kraljevskog društva 1950., a 1997. dodijeljena mu je Sylvesterova medalja.[6] Godine 1990. postao je stranim članom Američke akademije znanosti i umjetnosti [9], a 1997. postao je pratiocem Kanadskog reda.[10] Godine 1973. dobio je Jeffery-Williamsovu nagradu. Festschrift u njegovu čast, The Geometric Vein, objavljen je 1982. Sadržao je 41 esej o geometriji, temeljen na simpoziju za Coxetera održanom u Torontu 1979. [11] Drugi takav svezak, The Coxeter Legacy, objavljen je 2006. godine na temelju Coxeter simpozija u Torontu održanog 2004. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ne pise godina izdanja, stampana verovatno izmedju dva rata! Korice ilustrovao `Oblik` Slavko Bokšan; Đurđevo, 15. jun 1889 — Beograd, 6. februar 1953) bio je srpski inženjer i stručni pisac. Biografija Slavko je bio jedno od devetoro dece Pavla i Julijane (rođ. Mušicki). Odrastao je u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu i maturirao (1908) u Srpskoj velikoj gimnaziji, čiji je bio stipendista. Diplomirao je elektrotehniku (1913) na berlinskom tehničkom fakultetu. Po završetku studija dobio je mesto u fabrici „Krup”, potom u firmi „Bergman”, a 1915. prelazi u berlinski „Simens i Halske” gde ostaje sve do 1920. zaštićen od vojne obaveze kao austrijski podanik. U Beograd je došao 1921. kao predstavnik „Simensa i Halskea”, a 1922. osniva sopstveno preduzeće „Inž. Slavko Bokšan, mašinsko i elektrotehničko preduzeće” poznato po poslovima na elektrifikaciji. Podigao je električne centrale u Aranđelovcu, Bitolju, Loznici, Negotinu… Radio je i na održavanju električnih centrala u Vojvodini.Pored praktičnog angažovanja raio je i na naučnom polju. Pišući stručne članke bavio se problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Od 1924. započinje svoju borbu za Nikolu Teslu, posvetivši veliku pažnju proučavanju njegovog života i dela. Sa još nekoliko kolega osniva 1927. Radio A. D. – Beograd, te 1932. u Beču objavljuje monumentalnu knjigu „Nikola Tesla und sein Werk” u izdanju Lajpcig-Beč-Njujork, koja u svetu politike postiže ogroman uspeh i poteže široke diskusije o pitanju Tesla-Markoni u naučnim krugovima sveta, a koje diskusije konačno završavaju potpunom rehabilitacijom Teslinog imena i njegovog životnog dela, pojavom poništenja Markonijevih patenata po Patentnom uredu u Vašingtonu. Pisao je stručne rasprave o problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Bio je osnivač „Društva Nikola Tesla – za unapređenje nauke i tehnike” (1935). No Bokšanova borba za Teslu bila je nepresušna, on je za života napisao preko desetak drugih knjiga i niz članaka u kojima je svetu dokazivao istinu o našem velikom zemljaku. Osim borbe perom, borio se i živom reči. Godine 1936. jedan je od glavnih pokretača proslave 80-godišnjice života Nikole Tesle, na kojoj se kroz govore najpoznatijih ličnosti iz sveta elektrotehnike snažno manifestirala istina o Tesli. Iza toga Bokšan putuje po najbitnijim evropskim centrima i održava predavanja o Tesli, boreći se za pobedu istine o njemu. Iako najistaknutije mesto u Bokšanovom životu zauzima borba za Teslu objavio je i knjige koje opisuju istorijski razvoj Elektrotehnike, život i delo Mihajla Pupina, Dmitrij Mendeljejeva, Tomasa Edisona... Bio je prvi urednik i saradnik (1941-1948) časopisa Nauka i tehnika , koje je ovo društvo izdavalo,prvi direktor Instituta „Nikola Tesla” (1939), član književnog saveta Matice srpske od 1940. godine. Bio je oženjen Nemicom Gertrudom Jarius i imali su dve ćerke, Kosaru i Jelenu. Po otpočinjanju Drugog svetskog rada u maju 1941. mađarski fašisti su mu u Somboru ubili brata Hadži Dimitrija, protu, a u januaru 1942. u Novom Sadu ubili i bacili u Dunav najstarijeg brata Miloša, advokata, i dve sestre, Katicu, nastavnicu, i Kosaru, stomatologa. Tomas Alva Edison (engl. Thomas Alva Edison; Majlan, 11. februar 1847 — Vest Orindž, 18. oktobar 1931) je bio američki fizičar i plodan pronalazač.[1] Edison nije stekao skoro nikakvo formalno obrazovanje, pošto je bio izbačen iz škole kao zaostao, a podučavala ga je majka[2]. Sa 14 godina već je bio preduzimač i radio po 14 sati dnevno, kao raznosač novina i prodavac hrane na železnici, zarađujući 14 dolara nedeljno. Ubrzo je uredio laboratoriju u napuštenom vagonu, kao i štampariju za svoje novine „Grand Trunk Herald“, koje je najvećim delom sam pisao; sa šesnaest godina je postao telegrafista i započeo karijeru pronalazača (tokom američkog Građanskog rata) i izumeo i patentirao električni aparat za beleženje glasova na izborima. Oko tri godine kasnije, 1869, izumeo je „tiker“ s papirnom trakom, korišćen za slanje cena s berze širom zemlje, prodao ga za 30.000 dolara i otvorio industrijsku istraživačku laboratoriju. Posle toga je svoje puno vreme posvećivao izumima. U njegove zapaženije pronalaske spadaju mikrofon s ugljenikovim granulama, za poboljšanje Belovog telefona, fonograf (naprava za snimanje zvuka na bubanj prevučen folijom, pronađen 1877.) i električna sijalica.[3] Sijalica je zahtevala testiranje s neuobičajeno velikim brojem pokušaja i grešaka i upotrebu preko 6.000 supstanci dok nije otkrio karbonizovano bambusovo vlakno koje je u vakuumu svetlelo preko 1000 sati. To je sa svoje strane vodilo poboljšanim generatorima jednosmerne električne struje (Edison je njihovu efikasnost povećao od 40% do preko 90%), kablovima za struju i električnom metru i predstavljalo revoluciju u osvetljenju domaćinstva i javnom snabdevanju jednosmernom električnom strujom na relativno kratkim rastojanjima. Tokom rada na sijalici otkrio je i „Edisonov efekat“, činjenicu da električna struja teče od zagrejanog vlakna ka obližnjoj elektrodi ali ne i u obrnutom smeru, što je kasnije predstavljalo osnovu za termojonsku diodu. Edisonov uticaj na život u 20. veku bio je ogroman. On je bio jedan od prvih izumitelja koji je primenio principe masovne produkcije i timskog rada velikih razmera na proces istraživanja, i zbog toga se smatra da je on kreirao prvu industrijsku istraživačku laboratoriju.[4] Edison je bio plodan pronalazač, čije ime se pojavljuje na 1.093 US patenata, kao i na mnogim patentima u Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj, i Nemačkoj. Značajnije od samog broja njegovih patenata je širok uticaj njegovih izuma: električno svetlo i aparati, snimanje i reprodukcija zvuka, i pokretnih slika su uspostavili značajne nove industrije širom sveta. Edisonovi izumi su doprineli masovnim komunikacijama a, posebno telekomunikacijama....

CD CROATIA RECORDS CD 5756293 DVD 5754664 CROATIA RECORDS 2007 god. Pop,Easy Listening - REVIJSKI ORKESTRA HRAVATSKE RADIO TELEVIZIJE DIRIGENT TOMISLAV UHLIK - OLIVER DRAGOJEVIC;JOSIPA LISAC;VANNA;TEDI SPALATO;SVETLA VASSILEVA;BORIS MARTINOVIC;ANSAMBL LADO CD-1.Mercedes-Benz CD-2.My Way CD-3.It Was A Very Good Year CD-4.Put Ka Sreći CD-5.Don`t Cry For Me Argentina CD-6.Crazy CD-7.Over The Rainbow CD-8.Dok Razmišljam O Nama CD-9.17 Ti Je Godina Tek CD-10.Cheek To Cheek CD-11.Ljubav Se Zove Imenom Tvojim CD-12.Dalmatino Povišću Pritrujena CD-13.Night And Day CD-14.Feeling Good CD-15.Girl From Ipanima CD-16.Danas Sam Luda CD-17.Samo Jednom Se Ljubi CD-18.Kao Ti CD-19.I`ve Got You Under My Skin CD-20.Summertime CD-21.Vjeruj U Ljubav CD-22.Prolazi Sve CD-23.Moja Domovina DVD-1.Mercedes-Benz DVD-2.My Way DVD-3.It Was A Very Good Year DVD-4.Put Ka Sreći DVD-5.Don`t Cry For Me Argentina DVD-6.Crazy DVD-7.Over The Rainbow DVD-8.Dok Razmišljam O Nama DVD-9.17 Ti Je Godina Tek DVD-10.Cheek To Cheek DVD-11.Ljubav Se Zove Imenom Tvojim DVD-12.Dalmatino Povišću Pritrujena DVD-13.Night And Day DVD-14.Feeling Good DVD-15.Girl From Ipanima DVD-16.Danas Sam Luda DVD-17.Samo Jednom Se Ljubi DVD-18.Kao Ti DVD-19.I`ve Got You Under My Skin DVD-20.Summertime DVD-21.Vjeruj U Ljubav DVD-22.Prolazi Sve DVD-23.Moja Domovina

296 strana U ovoj autoritativnoj knjizi, proistekloj iz svesti o hitnosti situacije, Bil Gejts izlaže sveobuhvatan i praktičan plan kako da svet na vreme stigne do nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte ne bi li izbegao klimatsku katastrofu. On je proveo deset godina istražujući uzroke i efekte klimatskih promena. U ovoj knjizi on ne objašnjava samo zašto mi moramo da delujemo u pravcu postizanja neto nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte, već takođe detaljno izlaže sta moramo da radimo da bismo postigli taj istinski važan cilj. Њ02

Kao NOVO The Doors ‎– Povodom Tridesetogodišnjice Smrti Džima Morisona Label:Universal ‎– 28091 / L Format:DVD, DVD-Video, Copy Protected Country:Europe Genre:Rock Style:Blues Rock, Psychedelic Rock Tracklist Ples Na Vatri - Dance On Fire 1 Break On Through 2 People Are Strange 3 Light My Fire 4 Wild Child 5 L.A. Woman 6 The Unknown Soldier 7 Roadhouse Blues 8 Texas Radio And The Big Beat / Love Me Two Times 9 Touch Me 10 Horse Latitudes / Moonlight Drive 11 The End 12 Crystal Ship 13 Adagio 14 Riders On The Storm Uživo Sa Holivudskog Bala - Live At The Hollywood Bowl 15 When The Music`s Over 16 Alabama Song 17 Back Door Man 18 5 To 1 19 Moonlight Drive 20 Horse Latitudes 21 From The Celebration Of The Lizard: A Little Game & The Hill Dwellers 22 Spanish Caravan 23 The Unknown Soldier 24 Light My Fire (Proširena Verzija) 25 The End The Soft Parade Retrospektiva 26 The Changeling 27 Wishful Sinful 28 Wild Child 29 Build Me A Woman 30 The Unknown Soldier 31 The Soft Parade 32 Hello I Love You Specijalni Dodaci 33 Break On Through (Isle Of Wight Track) 34 The Ghost Song Companies, etc. Distributed By – Tuck Video – DVD 81113 * L Credits Co-producer – John Densmore Co-producer [Associate Producer] – Linda Weiss Concept By [The Doors] – John Densmore, Ray Manzarek, Robby Krieger Director Of Photography – Paul Ferrara (2) Executive-Producer – Danny Sugerman, George Paige Film Director, Creative Director – Ray Manzarek Film Editor – Philip Terrence, Richard Ross (7) Film Producer – Rick Schmidlin Photography By – Gloria Stavers, Paul Ferrara (2) Technician [Sound Director] – Paul A. Rothchild Notes Live At The Hollywood Bowl (C) 1987 The Doors Video Company Alabama Song (C) 1928 Universal Edition (renewall) Back Door Man (C) 1961 Hoochie Coochie / Bug Music Dance On Fire (C) 1985 The Doors Music Company The Soft Parade - A Retrospective (C) 1991 MCA Home Video, Inc. Verpackungsdesign (C) 2007 Universal Studios Sound Format : 2.0 PCM / 2.0 Digital Video Format : 4:3 Subtitles : French / German / Spanish / Italian Barcode and Other Identifiers Barcode (Text): 8605009410595 Barcode (ISBN): 86-7836-286-3 Matrix / Runout: DVD08847 U1-9025892R0/L1 05

OČUVAN Avatar je američki Naučno-fantastični film iz 2009. godine, čiji je scenarist i redatelj James Cameron. U glavnim su ulogama Sam Worthington, Zoe Saldana, Sigourney Weaver, Michelle Rodriguez i Stephen Lang. Epska se priča odvija 2154. godine na Pandori, izmišljenom svijetu u dalekom planetarnom sustavu. Ljudi su pristigli na Pandoru kako bi iskorištavali njene izvore vrijednih minerala, čemu se protive domoroci Na`vi, čije se poimanje svijeta zasniva na suživotu s prirodom. Kako bi se približili domorocima, skupina znanstvenika genetičkim inženjerstvom stvara tzv. `avatare`, tijela naizgled jednaka Na`vijima, ali daljinski upravljana ljudskim umom. Naziv dolazi iz hinduističke filozofije, gdje riječ `avatar` označava `silazak` ili inkarnaciju božanskog bića (deva) ili najvišeg bića (Boga) na Zemlju u obliku životinje, čovjeka ili nekog drugog bića. Na filmu je Cameron radio od 1994. godine.[2] Trebao ga je snimiti nakod dovršetka Titanica te bi se film pojavio 1999., ali je, prema Cameronu, `tehnologija trebala dostići` njegove zamisli.[3][4] Početkom 2006., Cameron je dovršio scenarij te, zajedno s Paulom Frommerom, profesorom na University of Southern California s doktoratom u lingvističkim znanostima, stvorio jezik Na`vija.[5] Također je napomenuo da planira i dva nastavka.[6] Avatar je kombinacija igranog i računalno animiranog filma. Snimljen je u 2-D i 3-D inačicama, te u IMAX 3D tehnologiji. Budžet filma je službeno 237 milijuna USD,[7] dok neovisne procjene govore o 280-300 milijuna plus oko 150 milijuna promotivnih troškova.[8][9] Avatar se smatra svojevrsnom revolucijom u kinematografiji, zbog razvitka 3D tehnologije i stereoskopskog načina snimanja, s kamerama posebno izrađenim za potrebe produkcije filma.[10] Film je premijeru doživio 10. prosinca 2009. u Londonu, a 18. prosinca u SAD-u. Požnjeo je veliki uspjeh i kod publike i kod kritike, zaradivši oko 27 milijuna USD prvog dana prikazivanja, a ukupno 77.025.481 USD u SAD-u i Kanadi prvog vikenda prikazivanja.[11] U svijetu je prvog vikenda Avatar zaradio oko 232.180.000 dolara.[12] Nakon 17 dana prikazivanja postao je film koji je najbrže probio milijardu dolara zarade na kino-blagajnama.[13] U tri mjeseca prikazivanja Avatar je zaradio 2.638.344.000 dolara,[1] čime je postao najkomercijalniji film 2000-ih.

OČUVAN Mamurluk u Vegasu (The Hangover) Gosti samo što nisu stigli. Nevesta se sprema. Ali kum je izgubio mladoženju! Gosti samo što nisu stigli. Nevesta se sprema. Ali kum je izgubio mladoženju! Kada se tri prijatelja okupe da u Las Vegasu provedu momačko veče u trajanju od jednog vikenda, ubeđeni su da će se super provesti. Ali teško je setiti se, budući da im je glava puna posledica provoda sa devojkama, na žurkama i uz obilje alkohola. A onda shvate da su nekako izgubili mladoženju! Sada moraju da se sete šta su sve radili tokom vikenda, ne bi li pronašli svog prijatelja i doveli mladoženju na venčanje – čak iako to znači da će morati da se suoče sa ubistvenim mamurlukom! Trajanje: 99 minuta Rezija: Todd Phillips Uloge: Bredli Kuper, Ed Helms, Zak Galifianakis, Heder Grejem, Justin Barth

Bijelo Dugme ‎– Turneja 2005 (Sarajevo Zagreb Beograd) Label:Music Star Production ‎– DVD 0010/1, DVD 0010/2, Kamarad ‎– none Format:2 × DVD, DVD-Video Country:Serbia Released:2005 Genre:Rock, Pop, Folk, World, & Country Style:Acoustic, Neofolk, Pop Rock, Classic Rock Tracklist Hide Credits 1-1 Lažeš 1-2 Za Esmu 1-3 Meni Se Ne Spava 1-4 Jer Kad Ostariš 1-5 Da Te Bogdo Ne Volim 1-6 Padaju Zvijezde 1-7 Aiaio Radi Radio 1-8 Nakon Svih Ovih Godina 1-9 Šta Ima Novo 1-10 Ćiribiribela 1-11 Kada Odem Kad` Me Ne Bude 1-12 Ako Ima Boga 1-13 A I Ti Me Iznevjeri 1-14 Napile Se Ulice 1-15 Selma 1-16 Ipak, Poželim Neko Pismo 1-17 Da Sam Pekar 1-18 Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 1-19 Sve Će To O Mila Moja Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 1-20 Ako Možeš Zaboravi 1-21 Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 1-22 Ha Ha Ha 1-23 Doživjeti Stotu 1-24 Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam 2-1 A, Milicija Trenira Strogoću Lyrics By – Duško Trifunović 2-2 Pristao Sam Biću Sve Što Hoće Lyrics By – Duško Trifunović 2-3 Loše Vino Lyrics By – Arsen Dedić 2-4 Evo Zakleću Se 2-5 Ružica Si Bila Sada Više Nisi 2-6 Ima Neka Tajna Veza Lyrics By – Duško Trifunović 2-7 Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 2-8 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 2-9 Đurđevdan Je A Ja Nisam S Onom Koju Volim 2-10 Hajdemo U Planine Lyrics By – Kenović*, Arnautalić* Companies, etc. Mixed At – Studio Kamarad Mastered At – Studio Metro, Ljubljana Credits Backing Vocals – Daniela Radkova Aleksandrova*, Klapa Nostalgija, Ludmila Radkova Traykova* Bass Guitar – Zoran Redžić Design – Trio Fabrika Drums – Milić Vukašinović, Điđi Jankelić Engineer – Dušan Vasić, Nenad Zubak Engineer [Light] – Darko Mihaljević, Reno Raos Guitar, Lyrics By, Music By, Producer – Goran Bregović Keyboards – Laza Ristovski, Vlado Pravdić Mastered By – Janez Križaj Mixed By – Nikša Bratoš Musician [Assistant] – Željko Savić Orchestra – Orkestar Za Svadbe I Sahrane* Producer – Raka Marić* Video Editor [Supervision] – Aleksandra Kostić, Uroš Timotijević Vocals – Alen Islamović, Mladen Vojičić Tifa, Željko Bebek Notes Disk 2 contains a bonus video `Bijelo Dugme za kafanu`. Barcode and Other Identifiers Barcode: 9788678260070 Other: ISBN 86-7826-007-6

Prirodne organske materije u vodi Božo Dalmacija 6804*02-2023 - problem kvalitetnog vodosnabdevanja Božo Dalmacija,Ivana Ivančev-Tumbas autor-i izdasnje: PMF Novi Sad 2002.g ISBN 86-7031-033-36 Tvrd povez,latinica, 301.strana,ilustrovana, format: 24 cm, težina 800.grama stanje: nekorišteno - novo✔️ Sve veći zahtevi za kvalitetnom vodom uslovljavaju sve češće preispitivanje normi kvaliteta vode za piće. U želji da se bude najbolji, prihvataju se norme koje se u praksi ne mogu dostići, prvenstveno zbog (za sada) lošeg materijalnog položaja našeg društva. Svakako, da se kvalitet voda mora dovesti na nivo koji neće ugrožavati zdravlje stanovništva, ali se mora raditi i na dragim poljima kao što je informisanje javnosti. Maksimalnim mobilisanjem svih potencijala našeg društva može se postići cilj i sa manje raspoloživih sredstava. Da bi se postigao taj cilj neophodno je sticati novo znanje i iskustvo, jer u sadašnjoj ekonomskoj krizi našeg društva nemamo mogućnosti da pravimo greške u planiranju optimalnog sistema za vodosnabdevanje.

Original,veoma dobro stanje. Prevod hrv. Kartonski omot. Slike. Прича почиње кад лик којег тумачи Клинт Иствуд (Човјек без имена), стиже у градић Сан Мигел, у којем га убрзо упозоравају како се у граду за превласт боре двије породице: Рохаси са дон Мигелом као главом породице, кукавицом Естебаном те Рамоном, и породица Бакстер којој је на челу Џон Бакстер, градски шериф. Човјек без имена одлучује се како ће радити за обе породице као плаћеник „за шаку долара“, а у исто вријеме их навести да се међусобно сукобе. Коначно, успијева ослободити Рамонову заробљеницу и љубавницу, Марисол (Маријана Кох) и враћа је њеној породици. Она, заједно са мужем и сином, напушта град. Након што открију издају, браћа Рохас хватају Човјека без имена те га муче, али он не открива гдје је Марисол. Браћа се одлучују коначно обрачунати с Бакстеровима: након што запале кућу Бакстерових, убијају све који су се нашли у њој, укључујући шерифа, његову жену и сина. Човјек без имена успијева побјећи уз помоћ гробара Пирипера и враћа се у град да спаси локалног власника салуна и пријатеља, Силванита. На крају, обрачунава се са браћом Рохас и њиховом бандом. Уз помоћ непробојног штита на грудима, задовољава правду и одлази из градића пре што стигну представници закона.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Neuronauka nam daje zabavne i intrigantne odgovore na pitanja o tome zbog čega nas ponekad sabotira naš sopstveni mozak Zbog čega gubite u raspravama s ljudima koji znaju mnogo manje od vas? Zašto nikako ne možete da se setite imena žene s kojom ste upravo razgovarali iako ste je prepoznali i tačno znate ko je ona i ko vas je s njom upoznao? I zašto ste se, kad ste nedavno raskinuli vezu, danima ležali sklupčani na kauču, pomerajući se tek koliko da s vremena na vreme obrišete suze i nos koji curi? Svima nam se desi da uđemo u kuhinju, ili otvorimo laptop, ili samouvereno stupimo za govornicu, i odjednom ni najblažeg pojma nemamo šta smo ono beše hteli da uradimo. A sve zahvaljujući tome što je mozak rešio da pravi gluposti. Ljudski mozak – tako blistavo pametan, tako visoko razvijen – prilično je zbrkan, pogrešiv i neorganizovan. Jeste li, na primer, znali da je vaše pamćenje egocentrično? Da su teorije zavere i sujeverje neizbežno dela jednog zdravog ljudskog mozga? Ili da alkohol može u izvesnoj meri da vam poboljša pamćenje (samo pažljivo pročitajte knjigu pre nego što rešite da ovo lično ispitate)? U knjizi Kad mozak pravi gluposti neurolog Din Barnet upoznaje nas sa tajanstvenom sivom (i belom) materijom, tako sklonom da pravi nepodopštine, i usput nam objašnjava nesavršenstva veličanstvenog ljudskog mozga i kako to nesavršenstvo utiče na sve što radimo, govorimo i doživljavamo. Stručna, duhovita i zabavna, ova knjiga je namenjena svima koji se ponekad pitaju zašto im rođeni mozak sabotira život i šta li je, za ime sveta, sad opet smislio. ``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom klasiku, David Bohm nam je prvi ponudio svoje kauzalno tumačenje kvantne teorije. Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici nastavlja da omogućava dalji uvid u značenje kvantne teorije i predlaže načine da se teorija proširi u nove pravce. Dejvid Bom (20. decembar 1917 — 27. oktobar 1992) bio je američki naučnik koji se smatra jednim od najznačajnijih teorijskih fizičara 20. veka [1] i koji je doprineo nestandardnim idejama u kvantnoj mehanici, neuropsihologiji i filozofiji uma. Dobitnik je nagrade Kraljevskog društva u Londonu.[2] Bom je smatrao da kvantna fizika sugeriše da je stari dualistički model realnosti, u kome postoje dve vrste supstance, mentalna i fizička koje međusobno interaguju, previše ograničen. Da bi dopunio ovaj model, razvio je matematičku i fizičku teoriju „implicitnog“ i „eksplicitnog“ redosleda.[3] Smatrao je da mozak, na ćelijskom nivou, radi u skladu sa matematikom nekog kvantnog efekta, i postulirao je da je misao nelokalizovana baš kao i kvantni entiteti. Bomovo glavno intersovanje je bilo razumevanje prirode realnosti uopšte, a posebno svesti kao koherentne celine, koja, po Bomu, nikada nije statična i završena već proces koji se odvija.[4] Mladost i školovanje Dejvid Bom je rođen u Pensilvaniji. Pored toga što je odgajan u jevrejskoj porodici, postao je agnostik u ranoj mladosti.[1] Diplomirao je na Pensilvanijskom državnom univerzitetu 1939. godine, posle čega je godinu dana pohađao Kalifornijski institut tehnologije. Doktorirao je pod mentorstvom Roberta Openhajmera pri Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Doktorat i rad Doprinos Projektu Menhetn Iako je Robert Openhajmer pozvao Boma da radi sa njim na Projektu Menhetn, čiji je cilj bio pravljenje prve nuklearne bombe, direktor projekta general Lesli Gruvs nije to odobrio zbog Bomovih političkih stavova i veza sa komunistima. Za vreme rata predavao je fiziku u Berkliju i bavio se istraživanjima u oblasti fizike plazme, kao i sinhotrona i sinhociklotrona. Doktorirao je 1943. pod neobičnim okolnostima. Naime, neki od proračuna u njegovom doktorskom radu su bili važni za projekat „Menhetn“, te je njegov rad bio zaplenjen i dobio status „strogo poverljivog“, a samom Bomu uskraćen pristum. Zbog toga Bom nije branio svoj rad, već je doktorirao tako što je Robert Openhajmer uverio univerzitet da je Bom uspešno završio svoje istraživanje. Posle rata radio je kao profesor na Univerzitetu Prinston. Blisko je sarađivao sa Albertom Ajnštajnom. Zbog njegovih veza sa optuženim komunistima i odbijanjem da svedoči protiv njih prekinut mu je radni ugovor na Prinstonu. Openhajmer i Ajnštaj su mu svojim preporukama pomogli da dobije poziciju profesora na Univerzitetu Sao Paolo u Brazilu.[5][6] Kvantna teorija i Bomova difuzija U svojim ranim radovima Bom je dao značajni doprinos fizici, naročito kvantnoj mehanici i teoriji relativnosti. Kao postdiplomac na Berkliju, razvio je teoriju plazme, otkrivši elektronski fenomen, danas poznat kao Bomova difuzija.[7] Njegova prva knjiga „Kvantna teorija“ bila je dobro prihvaćena, između ostalih i od strane Alberta Ajnštajna. Međutim, Bom je postao nezadovoljan ortodoksnom interpretacijom kvantne teorije o kojoj je pisao u svojij knjizi. Bomov cilj nije bio da razvije deterministički, mehanički pogled na svet, već da pokaže da se fizičke karakteristike mogu pripisati dubljoj realnosti. Počeo je da razvija svoju sopstvenu interpretaciju kvantne mehanike (De Brolj-Bomova teorija), čija su se predviđanja savršeno slagala sa nedeterminističkom kvantnom teorijom. Na početku je svoj pristup nazivao teorija skrivenih promenljivih, ali ju je kasnije nazvao ontološka teorija.[8][9] Svest i misao Pored svog načnog rada, Bom je bio duboko zainteresovan za proučavanje prirode svesti, sa posebnom pažnjom na ulogu mišljenja i na njegove veze sa pažnjom, motivaciojom i unutrašnjim i spoljašnjim sukobima jedinke. Svoje stavove je preciznije formulisao kroz saradnju sa psihologom-filozofom Džidu Krišnamurti, koja je započela 1961. i trajala četvrt veka.

Ruski jezik tvrd povez 1975 god 480 strana i 433 strane Lepo očuvane Тамм И.Е. Зборник научних радова. Том 1. Електродинамика. Квантна механика и теорија чврстог стања. Теорија нуклеарних сила и атомског језгра. Примењени рад Збирка радова академика И.Е.Тама садржи практично сва његова научна дела објављена од 1924. до 1972. године у домаћим и страним публикацијама, као и део критика, научно-популарних чланака итд. Е. Тамм су врло опсежни и покривају делове као што су електродинамика, квантна механика и теорија чврстих тела, теорија нуклеарних сила и атомског језгра, теорија елементарних честица и интеракције при високим енергијама. И. Ие.Таммов допринос развоју основних проблема теорије поља је велик. Такође је обављао доста примењених радова. Научне и новинарске активности ИЕ Тамм су широко познате. Том И обухвата чланке о електродинамици, квантној механици и теорији чврстих тела, теорији нуклеарних сила и атомског језгра, као и нека примењена дела. Публикација је од великог интереса за научнике из области физике, инжењере-физичаре, као и наставнике, студенте и постдипломце физичких специјалности универзитета. Игор Евгенович Тамм (1895-1971) - совјетски теоријски физичар, добитник Нобелове награде за физику (заједно са П. А. Черенковом и И. М. Франком, 1958). Добитник две Стаљинове награде. Јунак социјалистичког рада (1953). Игор Евгенијевич Тамм рођен је 26. јуна (8. јула) 1895. године у Владивостоку у породици инжењера Евгенија Федоровича Тамма (Немац по националности) и Олге Михаиловне Давидове. 1898. његова породица се преселила у Елисаветград (касније Кировоград, Украјина), где је Игоров отац дуги низ година радио као „градски инжењер“: надгледао је снабдевање водом и изградњу градске електране. 1901. године рођен је Игоров млађи брат Леонид, који је касније постао заменик главног инжењера Главног директората азотне индустрије СССР-овог Народног комесаријата за тешку индустрију (стрељан је 28. маја 1937. под оптужбом за учешће у контрареволуционарној троцкитско-зиновистичкој терористичкој организацији). По завршетку средње школе у ​​Елисаветграду, Игор Тамм студирао је на Универзитету у Единбургу. Пре избијања Првог светског рата прешао је на Физичко-математички факултет Московског универзитета, на којем је дипломирао из физике 1918. године. Јавио се на фронт као „брат милости“. Након краткотрајне страсти према политици (мењшевик-интернационалиста, заменик 1. конгреса совјета из Елисаветграда), започиње академску каријеру. Предаје на разним високошколским установама: Универзитет Таврицхескии (Симферопол) (1919-1920), од 1920 сарађује са Л.И. Манделстамом, ради на Одеском политехничком институту (од 1993 - Одески национални политехнички универзитет) (1921-1922) , где је одељење водио Л. И. Манделстам. Од 1922. (са две кратке паузе) и до краја каријере, активности И.Е.Тама одвијале су се у Москви. Дуго година је био на челу Одељења за теоријску физику на Одељењу за физику Московског државног универзитета, где постаје ванредни професор и професор. Ово одељење је било једно од кључних одељења факултета, с обзиром да је држало опште течајеве: теоријска механика, електродинамика, квантна механика, статистичка физика. Од 1934. године додатно ради у ФИАН-у П.Н. Лебедев-а, тамо оснива и руководи теоријским одељењем. Првог фебруара 1933. И. Ие. Тамм је изабран за дописног члана Академије наука СССР-а за Одељење математичких и природних наука. Овај метеорски успон његове каријере завршио се 1939. године, након што су његов брат, такође блиски пријатељ БМ Гесена, ухапшени и стрељани. Притисак је почео од руководства ФИАН-а, и. О томе. За шефа одељења изабран је В.С.Фурсов. 1942. постао је први шеф Одељења за теоријску нуклеарну физику на МЕПхИ. Његов противник био је А. А. Власов, кога су подржали декан А. С. Предводителев и Академско веће факултета. Као резултат, Тамм је изгубио од Власова (5 гласова против 24), али научна заједница оспорила је ове резултате у облику писма 14 академика. В.А.Фок-а је на место шефа одељења поставило руководство странке. 1949. године Игор Евгенијевич се вратио на Московски државни универзитет Ломоносов на Одељење за квантну теорију и електродинамику (део Одељења за теоријску физику након његовог одељења). И. Ие. Тамм прима Стаљинову награду из руку самог И. В. Стаљина. 23. октобра 1953. ИЕ Тамм постао је академик Академије наука СССР-а на Одељењу за физику и математику. 1955. потписао је „Триста писма“. 1960-их, И. Ие. Тамм је био активни учесник покрета научника из Пугвасх-а. 1966. године потписао је писмо 25 културних и научних радника генералном секретару ЦК ЦПСУ Л. И. Брежњеву против рехабилитације Стаљина. ИЕ Тамм је умро 12. априла 1971. од АЛС-а, што је довело до парализе респираторних мишића. Убрзо пре смрти, морао је да посегне за механичком вентилацијом помоћу посебних апарата.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Relativity for the Millions Martin Gardner Anthony Ravielli Martin Gardner (engl. Martin Gardner; 21. oktobar 1914 — 22. maj 2010) bio je američki pisac čija su dela dugo bila popularna među ljudima širokog spektra interesovanja: od matematike i nauke, preko ljubitelja magije, pa sve do protivnika pseudonauke i zagovornika skepticizma. Martin Gardner posedovao je jedinstvenu kombinaciju književne širine, rigorozne logike, matematičke intuicije i živahnog, zanimljivog pisanja. Za života, napisao je preko 100 knjiga i veliki broj kolumni za časopis Sajentifik Amerikan (engl. Scientific American), po kojima je i najpoznatiji. Smatra se ocem osnivačem modernog skepticizma[1], kao i čovekom koji je svojim nesvakidašnjim zagonetkama stvarao veliko interesovanje za rekreacionu matematiku i matematiku uopšte iako nije imao nikakvo formalno obrazovanje iz matematike sem srednje škole. Gardner se pored matematike interesovao za čitav spektar drugih oblasti među kojima su mikromagija, filozofija, religija i književnost. Biografija Mladost Martin Gardner rođen je 21. oktobra 1914. godine u Talsi, Oklahoma, gde je njegov otac, naftni geolog, osnovao naftnu kompaniju. Kao dečak voleo je magične trikove, šah, nauku i sakupljao je mehaničke slagalice. Bez pomoći svoje majke u to vreme, naučio je da čita gledajući reči na stranici dok mu je čitala knjige o čarobnjaku iz Oza (engl. The Wizard of Oz) Franka Bauma (engl. Lyman Frank Baum).[2] Za zagonetke se zainteresovao zahvaljujući knjizi Sema Lojda (engl. Sam Loyd) koju mu je otac poklonio, a koja je sadržala preko 5000 zagonetki i trikova. Pohađao je Univerzitet u Čikagu (engl. University of Chicago) gde je i stekao diplomu iz filozofije 1936. godine. 1937. godine se vraća u Oklahomu, gde će raditi kao reporter u Talsa Tribjunu(engl. Tulsa Tibune), ali će mu posao vrlo brzo dosaditi, nakon čega se vraća na Univerzitet u Čikagu da bi radio u odnosima sa javnošću. Pridružio se mornarici i služio na razaraču za vreme Drugog svetskog rata. Dok je obavljao dužnost noćne straže, smišljao je neverovatne priče, uključujući i priču „Konj na pokretnim stepenicama“, koju je prodao časopisu Eskvajer(engl. Esquire). Gardnerova karijera kao pisac Nakon što je bio urednik dečijeg časopisa Amti Damti (engl. Humpty Dumpty), Martin Gardner je započeo dugu vezu sa časopisom Sajentifik Amerikan, koja će ga i proslaviti. Njegov prvi članak u ovom časopisu izdao je 1956. godine na temu fleksagona. Fleksagon je sastavljen od traka papira koje se mogu preklopiti na određene načine kako bi se prikazala lica, pored dva koja su se već prvobitno nalazila na prednjoj i zadnjoj strani. Kada mu je izdavač predložio da piše kolumnu o matematičkim igrama, iskoristio je priliku sa zadovoljstvom. Godine 1960. izdaje svoju najbolje prodavanu knjigu, „Anotirana Alisa” koja je nastavak poznate knjige Luisa Kerola (engl. Lewis Carroll) - „Alisa u zemlji čuda” (engl. Alice`s Adventures in Wonderland). Nakon raskida saradnje sa Sajentifik Amerikanom, nastavio je da piše kolumne za drugi časopis, po imenu Skeptikal Inkvajrer (engl. Skeptical Inquirer), za koji je pisao sve do 2002. godine. Tokom svoje duge karijere kao pisac, objavio je veliki broj knjiga u kojim raspravlja na temu religije, nauke, znanja, pseudonauka, kao i knjiga za decu. Starost Martin se nikada nije stvarno penzionisao, već je nastavio da piše članke za brojne časopise na temu matematike. 2004. godine, nakon smrti svoje supruge, vraća se u Oklahomu gde će živeti sve do svoje smrti. Nakon što je preminuo, posthumno je objavljena autobiografija pod imenom „Nerazređeni hokus-pokus: Autobiografija Martina Gardnera“. [3] Uticaj „Martin Gardner bio je odgovoran za uvođenje matematike u svet na potpuno nov način pretvarajući nešto zastrašujuće i nepristupačno za mnoge u zabavu i igre ili još bolje - magiju. Kaže se da je time doveo više matematike do više miliona nego iko drugi.“ (Ričard K. Gui) „Pokupite sve što je [Martin Gardner] napisao. Nasmešićete se i naučiti nešto.“ (Persi V. Diakonis)[4] „Za pisca i majstora zagonetki Martina Gardnera, jednom se govorilo da je na desetine nevinih omladinaca pretvorio u profesore matematike - a hiljade profesora matematike u nevine omladince.“ (Kolm Mulkahi) „Može se, u čisto praktičnom smislu, izneti slučaj za Martina Gardnera kao jednog od najuticajnijih pisaca 20. veka. Njegova popularizacija nauke i matematičkih igara u Sajentifik Amerikanu, tokom 25 godina za vreme kojih je pisao za njih, verovatno je pomoglo stvaranju više mladih matematičara i informatičara nego bilo koji drugi faktor pre pojave ličnog računara.` (David Oberbah) Martin je imao nemerljiv doprinos u približavanju, popularizaciji i promovisanju matematike među širokim masama, radeći to na sasvim drugačiji i nesvakidašnji način kroz matematičke zagonetke i priče. Zaslužan je za to što su se kroz njegove kolumne i druge radove mnogi priznati naučnici i intelektualci prvi put susreli i zavoleli ne samo matematiku, već i logiku, skepticizam, filozofiju i magiju. Samo neki od njegovih obožavalaca i prijatelja bili su: Artur Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke), Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), Džon Horton Konvej (engl. John Horton Conway) , Rodžer Penrouz (engl. Roger Penrose), Karl Sagan (engl. Carl Edward Sagan), Salvador Dali(kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech)... Takođe, kao osnivač „Matematičke vinove loze`, zaslužan je za promovisanje i pružanje podrške i pomoći mladim i još neafirmisanim naučnicima. Magija, za koju se interesovao još od detinjstva, predstavljala je jednu od glavnih tema u njegovim radovima. U polju magičnih trikova, zagonetki i iluzija, dao je nemerljiv doprinos pre svega zahvaljujući njegovim originalnim idejama i kreativnosti. Ogroman doprinos dao je u zasnivanju i razvitku modernog skepticizma, pre svega zahvaljujući njegovom izuzetno kritičkom stavu prema svakoj vrsti pseudonauka, rubnim naukama i iracionalnom. Bio je veliki protivnik svega što je bilo iracionalno i bez naučne potpore. Dela i radovi [5] Tokom svoje izdavačke karijere koja je trajala preko 80 godina, objavio je veliki broj kako kolumni i recenzija, tako i preko stotinu knjiga od kojih su samo dve bile na temu fikcije: „Let Petra Froma“ (1973) i „Posetioci iz Oza“ (1998).

Amadeus je biografski film o Mocartu. Miloša Formana iz 1984., te dobitnik osam Oscara. Zasnovan je na istoimenoj drami Petera Shaffera koju je napisao nakon što je vidio kratku dramu Aleksandra Puškina, Mozart i Salieri (koju je poslije Nikolaj Rimski-Korsakov pretvorio u operu) Djelomično je temeljena na životima skladatelja, Wolfganga Amadeusa Mozarta i Antonija Salierija. Radnja Film počinje s poluludim Salierijem u duševnoj bolnici, u koju je poslan nakon što je pokušao počiniti samoubojstvo. Posjećuje ga mladi svećenik iz Beča, a Salieri mu polako, u početku mrzovoljno, počinje pričati svoju životnu priču. Na njenom početku, Salieri je dvorski skladatelj u Beču, na dvoru cara Josipa II. Život je dobar. Uspješan je i popularan, zadovoljan svojim statusom i svojom glazbom. Zahvalan je Bogu, za kojeg vjeruje da je s njim sklopio dogovor: Bog će nagraditi njegov skladateljski uspjeh ako on, Salieri, posveti svoj cijeli život Bogu. On je u miru sa sobom i svojim Stvoriteljem. Tada upoznaje Mozarta. Kao poštovatelj Mozartovog rada, Salieri je uzbuđen što ima priliku da se upozna s njim u salonu. Ali pronalazi Mozarta kako puže po podu obuzet vulgarnim seksualnim igrama. Salieri je zbunjen: kako je takvu božanstvenu glazbu mogla napisati takva površna budala? Konačno, nakon serije bolnih poniženja, Salieri shvaća kako je ograničen u odnosu na Mozarta. Ne može shvatiti kako ga je Bog izdao. Zašto bi Bog dao bogohulnom Mozartu takav talent, a ne Salieriju? Salieri, koji je bio pobožan katolik cijeli život, ne može vjerovati da je Bog odlučio dati Mozartu takav dar preko njega živog. Više od svega, Salieri ne može razumjeti zašto ga je Bog potaknuo da postane skladatelj i onda ga napustio. U jednom trenutku on uzvikne: `Sve što sam ikad htio je bilo pjevati Bogu. Dao mi je tu želju, kao strast u mom tijelu, ali me tada učinio nijemim. Zašto? Zašto usaditi želju, ali ne i sposobnost. ZAŠTO?!` Počinje vjerovati kako Bog piše prekrasnu glazbu kroz Mozarta samo kako bi pokazao Salieriju kako je prosječan. Salieriju je slomljeno srce. Dao je Bogu svu ljubav i glazbu, čak ostao u celibatu zbog njega. Ali sada osjeća kako se Bog smije njegovoj osrednjosti. Bijesan i izgubljen, Salieri se odriče Boga. U snažnoj sceni, uzima raspelo sa zida i baca ga u vatru. Zaklinje se kao Božji neprijatelj i obećava osvetu protiv Boga tako što će uništiti Mozarta. Salieri se pretvara da je Mozartov prijatelj, da će mu pomoći, ali u isto vrijeme daje sve od sebe kako bi uništio njegovu karijeru. Mozart je bezbrižan, društveno i financijski, ali njegov prvotni uspjeh na dvoru slabi. Njegova pijančevanja i tulumarenja počinju prijetiti bankrotom. Njegovo zdravlje, brak i reputacija počinju patiti, ali posao teče besprijekorno. Preponosan da bi nekog poučavao, počinje skladati, ali nema novca kojim bi platio svoju ekstravaganciju. Salieri postaje svjestan Mozartovih financijskih i emocionalnih slabosti, što bi mogao biti ključ njegove osvete. Kao dijete, Mozart je bio emocionalno osakaćen očevim bezosjećajnim ambicijama, pa Salieri podmuklo uvjerava Mozarta da je njegov pokojni otac ustao iz groba i zatražio da napiše rekvijem - misu za mrtve. Uvjeren da ga progoni očev duh, Mozart doživljava živčani slom i postaje alkoholičar. Salierijev ludi, ali briljantni plan, je da prisvoji naručeni rekvijem, ubije Mozarta i odsvira ga Mozartovu sprovodu, tvrdeći kako ga je on, Salieri, napisao. Ukravši savršeni Mozartov rekvijem, počinje vjerovati kako je ukrao djelo koje je napisao sami Bog. Ako povijest upamti Salierija kao genijalnog skladatelja, uspjet će i njegova osveta. U međuvremenu, Mozartov prijatelj, Emanuel Schikaneder uvjerava Mozarta da napiše operu `za narod`. Mozart se složi, napisavši Die Zauberfloete. Opera doživljava veliki uspjeh, ali tijekom premijere, Mozart (koji je prenaporno radio kako bi završio i rekvijem i operu) se sruši od umora, nakon čega ga Salieri vodi kući. U kući, Salieri prisiljava smrtno bolesnog Mozarta da nastavi raditi. Mozart mu odgovara kako je prebolestan da bi pisao. U jednoj od najdirljvijih scena filma, Salieri ponudi da preuzme ulogu pisca za Mozarta, prikovanog za krevet. Salieri računa da bi tako mogao konačno otkriti tajnu glazbenog genija. Mozart počinje izgovarati note, a Salieri ih zapisuje, zanesen glazbom, a Mozart slaže tematske slojeve. Salieri odjednom postaje zbunjen što bi ta glazba trebala predstavljati. Mozart mora stati i objasniti Salieriju strukturu glazbe. Nakon nekog vremena, Mozart, postajući sve slabiji, se zaustavlja da bi zahvalio Salieriju za njegovo prijateljstvo. Salieri, dirnut, iskreno odgovara: `Kažem ti, ti si najveći skladatelj kojeg sam upoznao.` Mozartova žena vraća se kući i pronalazi Salierija s Mozartom. Salieri očajnički pokušava ponijeti rekvijem sa sobom, ali ga ona zaključava i zahtijeva da on ode. Rekvijem ostaje nedovršen, Salieru odlazi praznih ruku, a Mozart ubrzo umire. Salierijev plan se izjalovio. Mozartov sprovod je nedostojan, a zakopan je u neoznačenoj masovnoj grobnici. Priča se prebacuje u umobolnicu sa starim Salierijem. Priča koju smo upravo vidjeli bila je ispovijed svećeniku. Salieri uvjerava svećenika kako je Bog ubio Mozarta, a ne Salieri. Kaže da je Bog radije ubio Mozarta nego da pusti Salierija da ukrade glazbu. Salieri, gorko se našalivši, ustvrdi kako je on svetac zaštitnik mediokriteta, te da će moliti za sve mediokritete u svijetu, uključujući svećenike. Ulazi podvornik kako bi odveo Salierija u kolicima na zahod. Prolazeći kroz umobolnicu, Salieri nailazi na veliki broj luđaka, od kojih su neki u kavezu, neki u okovima, dok se drugi pjene ili neobuzdano vesele. Oni predstavljaju muku svakog čovjeka. U zadnjoj sceni filma, Salieri ih pozdravlja i blagoslivlja kao papa. Došavši do svoje nosiljke, kaže im: `Mediokriteti svijeta, odrješujem vas grijeha, odrješujem vas, odrješujem vas, odrješujem vas sve.` Ali film završava krupnim planom Salierija koji bolno zatvara oči dok zadnje sekunde filma ispunjava Mozartov djetinjasti smijeh. Amadeus na latinskom znači `drag Bogu`, Bogoljub. Bilo je to Mozartovo srednje ime, ali se možda naslov filma ne odnosi samo na Mozarta. Možda se ironično referira na tragičnog Salierija: jadni, naivni Salieri, koji je vjerno volio Boga da bi otkrio kako Bog nije volio njega. Produkcija Mozarta je trebao glumiti mladi Kenneth Branagh, ali je zamijenjen Tomom Hulceom jer je redatelj Miloš Forman odlučio snimiti film s američkom postavom kako publiku ne bi omeo britanski naglasak. Meg Tilly trebala je glumiti Mozartovu suprugu, ali nakon što je pokidala ligamente noge dan prije početka snimanja, zamijenila ju je Elizabeth Berridge. Glumci F. Murray Abraham - Antonio Salieri Tom Hulce - Wolfgang Amadeus Mozart Elizabeth Berridge - Constance Mozart Roy Dotrice - Leopold Mozart Simon Callow - Emanuel Schikaneder Jeffrey Jones - car Josip II. SPECIJALNO IZDANJE NA DVD DISKA DISKOVI US ODLIČNO OČUVANI

DVDi su kao novi - knjizica ima 4 strane - prodaje se u stanju kao na slikama - OVO JE INTEGRALNA VERZIJA FILMA SA 20 MIN. NIKADA RANIJE OBJAVLJENIH o filmu: Amadeus je biografski o životu kompozitora Wolfganga Amadeusa Mozarta i Antonija Salierija. Radnja Film počinje s poluludim Salierijem u duševnoj bolnici, u koju je poslan nakon što je pokušao počiniti samoubojstvo. Posjećuje ga mladi svećenik iz Beča, a Salieri mu polako, u početku mrzovoljno, počinje pričati svoju životnu priču. Na njenom početku, Salieri je dvorski skladatelj u Beču, na dvoru cara Josipa II. Život je dobar. Uspješan je i popularan, zadovoljan svojim statusom i svojom glazbom. Zahvalan je Bogu, za kojeg vjeruje da je s njim sklopio dogovor: Bog će nagraditi njegov skladateljski uspjeh ako on, Salieri, posveti svoj cijeli život Bogu. On je u miru sa sobom i svojim Stvoriteljem. Tada upoznaje Mozarta. Kao poštovatelj Mozartovog rada, Salieri je uzbuđen što ima priliku da se upozna s njim u salonu. Ali pronalazi Mozarta kako puže po podu obuzet vulgarnim seksualnim igrama. Salieri je zbunjen: kako je takvu božanstvenu glazbu mogla napisati takva površna budala? Konačno, nakon serije bolnih poniženja, Salieri shvaća kako je ograničen u odnosu na Mozarta. Ne može shvatiti kako ga je Bog izdao. Zašto bi Bog dao bogohulnom Mozartu takav talent, a ne Salieriju? Salieri, koji je bio pobožan katolik cijeli život, ne može vjerovati da je Bog odlučio dati Mozartu takav dar preko njega živog. Više od svega, Salieri ne može razumjeti zašto ga je Bog potaknuo da postane skladatelj i onda ga napustio. U jednom trenutku on uzvikne: `Sve što sam ikad htio je bilo pjevati Bogu. Dao mi je tu želju, kao strast u mom tijelu, ali me tada učinio nijemim. Zašto? Zašto usaditi želju, ali ne i sposobnost. ZAŠTO?!` Počinje vjerovati kako Bog piše prekrasnu glazbu kroz Mozarta samo kako bi pokazao Salieriju kako je prosječan. Salieriju je slomljeno srce. Dao je Bogu svu ljubav i glazbu, čak ostao u celibatu zbog njega. Ali sada osjeća kako se Bog smije njegovoj osrednjosti. Bijesan i izgubljen, Salieri se odriče Boga. U snažnoj sceni, uzima raspelo sa zida i baca ga u vatru. Zaklinje se kao Božji neprijatelj i obećava osvetu protiv Boga tako što će uništiti Mozarta. Salieri se pretvara da je Mozartov prijatelj, da će mu pomoći, ali u isto vrijeme daje sve od sebe kako bi uništio njegovu karijeru. Mozart je bezbrižan, društveno i financijski, ali njegov prvotni uspjeh na dvoru slabi. Njegova pijančevanja i tulumarenja počinju prijetiti bankrotom. Njegovo zdravlje, brak i reputacija počinju patiti, ali posao teče besprijekorno. Preponosan da bi nekog poučavao, počinje skladati, ali nema novca kojim bi platio svoju ekstravaganciju. Salieri postaje svjestan Mozartovih financijskih i emocionalnih slabosti, što bi mogao biti ključ njegove osvete. Kao dijete, Mozart je bio emocionalno osakaćen očevim bezosjećajnim ambicijama, pa Salieri podmuklo uvjerava Mozarta da je njegov pokojni otac ustao iz groba i zatražio da napiše rekvijem - misu za mrtve. Uvjeren da ga progoni očev duh, Mozart doživljava živčani slom i postaje alkoholičar. Salierijev ludi, ali briljantni plan, je da prisvoji naručeni rekvijem, ubije Mozarta i odsvira ga Mozartovu sprovodu, tvrdeći kako ga je on, Salieri, napisao. Ukravši savršeni Mozartov rekvijem, počinje vjerovati kako je ukrao djelo koje je napisao sami Bog. Ako povijest upamti Salierija kao genijalnog skladatelja, uspjet će i njegova osveta. U međuvremenu, Mozartov prijatelj, Emanuel Schikaneder uvjerava Mozarta da napiše operu `za narod`. Mozart se složi, napisavši Die Zauberfloete. Opera doživljava veliki uspjeh, ali tijekom premijere, Mozart (koji je prenaporno radio kako bi završio i rekvijem i operu) se sruši od umora, nakon čega ga Salieri vodi kući. U kući, Salieri prisiljava smrtno bolesnog Mozarta da nastavi raditi. Mozart mu odgovara kako je prebolestan da bi pisao. U jednoj od najdirljvijih scena filma, Salieri ponudi da preuzme ulogu pisca za Mozarta, prikovanog za krevet. Salieri računa da bi tako mogao konačno otkriti tajnu glazbenog genija. Mozart počinje izgovarati note, a Salieri ih zapisuje, zanesen glazbom, a Mozart slaže tematske slojeve. Salieri odjednom postaje zbunjen što bi ta glazba trebala predstavljati. Mozart mora stati i objasniti Salieriju strukturu glazbe. Nakon nekog vremena, Mozart, postajući sve slabiji, se zaustavlja da bi zahvalio Salieriju za njegovo prijateljstvo. Salieri, dirnut, iskreno odgovara: `Kažem ti, ti si najveći skladatelj kojeg sam upoznao.` Mozartova žena vraća se kući i pronalazi Salierija s Mozartom. Salieri očajnički pokušava ponijeti rekvijem sa sobom, ali ga ona zaključava i zahtijeva da on ode. Rekvijem ostaje nedovršen, Salieru odlazi praznih ruku, a Mozart ubrzo umire. Salierijev plan se izjalovio. Mozartov sprovod je nedostojan, a zakopan je u neoznačenoj masovnoj grobnici. Priča se prebacuje u umobolnicu sa starim Salierijem. Priča koju smo upravo vidjeli bila je ispovijed svećeniku. Salieri uvjerava svećenika kako je Bog ubio Mozarta, a ne Salieri. Kaže da je Bog radije ubio Mozarta nego da pusti Salierija da ukrade glazbu. Salieri, gorko se našalivši, ustvrdi kako je on svetac zaštitnik mediokriteta, te da će moliti za sve mediokritete u svijetu, uključujući svećenike. Ulazi podvornik kako bi odveo Salierija u kolicima na zahod. Prolazeći kroz umobolnicu, Salieri nailazi na veliki broj luđaka, od kojih su neki u kavezu, neki u okovima, dok se drugi pjene ili neobuzdano vesele. Oni predstavljaju muku svakog čovjeka. U zadnjoj sceni filma, Salieri ih pozdravlja i blagoslivlja kao papa. Došavši do svoje nosiljke, kaže im: `Mediokriteti svijeta, odrješujem vas grijeha, odrješujem vas, odrješujem vas, odrješujem vas sve.` Ali film završava krupnim planom Salierija koji bolno zatvara oči dok zadnje sekunde filma ispunjava Mozartov djetinjasti smijeh. Amadeus na latinskom znači `drag Bogu`, Bogoljub. Bilo je to Mozartovo srednje ime, ali se možda naslov filma ne odnosi samo na Mozarta. Možda se ironično referira na tragičnog Salierija: jadni, naivni Salieri, koji je vjerno volio Boga da bi otkrio kako Bog nije volio njega. Produkcija Mozarta je trebao glumiti mladi Kenneth Branagh, ali je zamenjen Tomom Hulceom jer je redatelj Miloš Forman odlučio snimiti film s američkom postavom kako publiku ne bi omeo britanski naglasak. Meg Tilly trebala je glumiti Mozartovu suprugu, ali nakon što je pokidala ligamente noge dan prije početka snimanja, zamijenila ju je Elizabeth Berridge. Glumci F. Murray Abraham - Antonio Salieri Tom Hulce - Wolfgang Amadeus Mozart Elizabeth Berridge - Constance Mozart Roy Dotrice - Leopold Mozart Simon Callow - Emanuel Schikaneder Jeffrey Jones - car Josip II. SPECIJALNO IZDANJE NA DVD DISKA DISKOVI US ODLIČNO OČUVANI

Mihailo Petrovic - Fenomenolosko preslikavanje SKA, Beograd, 1933. Mek povez, 236 strana, na predlistu zalepljen periodni sistem. Povez razdvojen. RETKO! Mika Alas Mihailo Petrović Alas (Beograd, 6. maj 1868 — Beograd, 8. jun 1943) je bio srpski matematičar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik Srpske kraljevske akademije i alas. Sadržaj 1 Biografija 2 Ribarstvo, književni rad 3 Reference 4 Spoljašnje veze Biografija Rođen je 5. juna (24. aprila po julijanskom kalendaru) 1868. godine u Beogradu, na Savskoj padini, nedaleko od Konaka kneginje Ljubice, kao prvo dete oca Nikodima, profesora Bogoslovije, i majke Milice (rođene Lazarević). Završio je Prvu beogradsku gimnaziju u periodu 1878-85, u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Jovanom Cvijićem, Pavlom Popovićem i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“, a zatim upisao Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Studije u Beogradu završio je 1889. godine. Posle toga, u septembru 1889. otišao je u Pariz radi daljeg školovanja i spremanja prijemnog ispita za upis na École Normale Supérieure (Visoka normalna škola, Naučni odsek). Na Sorboni je diplomirao matematičke nauke 1891. godine, a fizičke nauke 1893. godine. Kao najbolji student svoje generacije prisustvovao je prijemu kod predsednika Francuske republike 1893, a isto tako i 1894. godine. Radio je na pripremi doktorata i 21. juna 1894. godine odbranio je doktorsku disertaciju na Sorboni, pred komisijom profesora Šarl Ermit, Emil Pikar i Pol Penleve i stekao stepen Docteur és sciences mathematiques (doktor matematičkih nauka). Njegov doktorat je bio iz oblasti diferencijalnih jednačina. Godine 1894. godine postao je profesor za matematičku grupu predmeta na Velikoj školi u Beogradu, nasledivši na tom mestu Dimitrija Nešića, prilikom izbora imao je samo jedan glas više od protivkandidata Petra Vukićevića. Kralj Aleksandar I Obrenović ga je svojim ukazom od 22. oktobra 1894. postavio za profesora matematike na Velikoj školi. Alas je u to vreme bio jedan od najvećih stručnjaka u svetu za diferencijalne jednačine. Predavao je mnogim generacijama studenata, sve do odlaska u penziju 1938. godine. Godine 1897. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije i dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Redovni član Srpske kraljevske akademije postao je 1899. godine, kada je imao 31. godinu. Konstruisao je hidrointegrator i sa njime osvojio zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.[1] Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta, 1905. godine: Sede, sleva Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas; stoje, sleva Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Kada je 1905. godine Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet među prvih osam redovnih profesora koji su dalje birali ceo nastavni kadar bio je i Mika Alas. Predavao je na Filozofskom fakultetu gde je 1908/09 bio dekan. Objavio je veliki broj pronalazaka, naučnih radova, udžbenika i putopisa sa svojih pomorskih putovanja. Dobio je veliki broj nagrada i priznanja i bio je član nekoliko inostranih akademija nauka (Prag, Bukurešt, Varšava, Krakov) i naučnih društava. 1927. posle smrti Jovana Cvijića, akademici su ga predložili za predsednika Akademije, ali vlasti nisu prihvatile ovaj predlog. Razlog je verovatno bio taj što je Mihailo Petrović Alas bio blizak prijatelj princa Đorđa Karađorđevića, kraljevog brata, koji je 1925. uhapšen i nalazio se u kućnom pritvoru. Godine 1931. akademici su ga jednoglasno predložili za predsednika Akademije, ali vlasti ponovo nisu prihvatile predlog. Godine 1939. postao je počasni doktor Beogradskog univerziteta. Iste godine nagrađen je ordenom Svetog Save prvog reda. Po svom naučnom radu i rezultatima Mihailo Petrović Alas spada u najveće srpske matematičare, jedini matematičar među 100 najznamenitijih Srba. Njegova zasluga je posebno velika što je bio osnivač beogradske matematičke škole, iz koje proistekao veliki broj njegovih učenika koji su nastavili njegovo delo. Sve doktorske disertacije iz matematike odbranjene na Beogradskom univerzitetu od 1912. do Drugog svetskog rata, bile su pod njegovim mentorstvom. Bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata kao oficir, i posle rata je bio rezervni oficir. Bavio se kriptografijom, njegovi šifarski sistemi su dugo godina korišćeni u vojsci, sve do Drugog svetskog rata. Godine 1941. on je ponovo pozvan u rat kao rezervni oficir, Nemci su ga zarobili ali su ga posle nekog vremena pustili zbog bolesti. Profesor Mihailo Petrović je umro 8. juna 1943. u svom domu na Kosančićevom vencu u Beogradu. Ribarstvo, književni rad Bavio se ribarstvom, otuda i njegov nadimak Alas. Godine 1882. postao je ribarski šegrt, 1888. ribarski kalfa, a 1895. položio je ispit za ribarskog majstora. Učestvovao je donošenju prvog „Zakona o slatkovodnom ribolovu“ na jezerima i rekama Srbije 1898. godine. Na međunarodnoj izložbi u Torinu 1911. dobio je zlatnu medalju za izložene eksponate iz ribarstva. Rekordan ulov je imao 1912. kada je ulovio soma od 120 kg. Bio je ne samo ljubitelj, nego i dobar poznavalac ribarstva, pa je u tom svojstvu učestvovao u pregovorima za zaključenje konvencije o ribolovu sa Rumunijom, kao i u pregovorima o zaštiti ribolova na Savi, Dunavu i Drini sa Austrougarskom. Bio je jedna od najpopularnijih ličnosti starog Beograda, poznat kao Mika Alas. Svirao je violinu, 1896. osnovao je sviračko društvo pod nazivom „Suz“. Mihailo Petrović bio je pasionirani putnik, proputovao je kroz sve evropske zemlje i upoznao njihove glavne gradove, a obišao je i severni i južni pol. Pisao je i putopise, a napisao je i „Roman jegulje“. Objavio je i knjigu „Đerdapski ribolovi u prošlosti i sadašnjosti“. Mihajlo Petrović Alas, tabla na osnovnoj školi Deveta beogradska gimnazija je dobila ime po njemu, kao i centralnobeogradska Osnovna škola „Mihailo Petrović Alas“ na Jovanovoj pijaci.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Čedomil Šilić (Sarajevo, 4. februara 1937 – Sarajevo, 21. oktobra 2010) jest bosanskohercegovački i jugoslavenski botaničar. Njegova autorska skraćenica u botanici je Šilić. Obrazovanje i usavršavanje Čedomil Šilić je rođen u Sarajevu, 4. februara 1937. godine, od majke Marice (rođene Guši) i oca lvana. Osnovnu školu, malu maturu i gimnaziju, završio je u Sarajevu. U Srednju šumarsku školu upisao se u Banjoj Luci, 195l./52, koja je, nakon tri godine, preseljena na Ilidžu. Četvrti razred i diplomski ispit završio je 1956. godine, odličnim uspjehom. Trogodišnje razdoblje banjalučkog obrazovanja imalo je presudan uticaj na Šilićevo buduće uže stručno usmjerenje. Botaniku i dendrologiju mu je predavao izvrsni pedagog Hrvoje Kovačević (1921-84.), koji je kod njega razvijao smisao za crtanje u prirodi, a zajedničkim planinarskim ekskurzijama podsticao ljubav prema prirodi, osobito biljnom svijetu. Na ekskurziji na Mrakovici (Kozara), kao i u poplavne šume hrasta lužnjaka kod Nove Gradiške, naučio je određivati biljke pomoću tek objavljenog (1950) `dihotomskog ključa` pod naslovom `Flora` – priručnika za određivanje biljaka (poznatog botaničara Radovana Domca). Od tada se počela ubrzano razvijati Šilićeva sklonost ka istraživanju prirode, osobito prema biljnom svijetu. U školskoj 1956./57. godini upisuje se na Šumarski odsjek Poljoprivredno-šumarskog fakulteta, Univerziteta u Sarajevu na kojemu je diplomirao 1963. godine. Poseban interes za razjašnjavanje postojećih nedostataka i nejasnoća u taksonomiji biljaka bivše Jugoslavije, definira još 1965. godine, kada, u dogovoru sa šire poznatim profesorom dr. Ernestom Majerom iz Ljubljane, počinje prikupljanje potrebne građe za obradu teme koju prijavljuje za doktorsku disertaciju pod naslovom: Monografija rodova Satureja L., Calamintha Miller, Micromeria Bentham, Acinos MilIer i Clinopodium L. u flori Jugoslavije.[1] Nakon opsežnog istraživanja, akademski stepen doktor botaničkih nauka stekao je na Univerzi v Ljubljani, 1974. Djelujući u Planinskoj botaničkoj bašti Zemaljskog muzeja, Šilić proveo je kraće studijske boravke na stručnom usavršnvanju u botaničkim vrtovima u Zagrebu i Ljubljani, u cilju prenošenja tamošnjih iskustava u uređivanje Botaničke bašte ZM BiH. U ovom nastavno-naučnom objektu, obavljao je sve administracijske poslove oko održavanja objekta, organizirajući razmjenu živog i sjemenskog biljnog materijala s drugim botaničkim vrtovima i srodnim institucijama u ondašnjoj Jugoslaviji i inozemstvu. Profesionalna karijera Prva (službena) profesijska iskustva, Šilić je počeo sticati već nakon prve godine studija, radeći na ilustriranju raznih knjiga i drugih publikacija. Zbog nedostatka financijskih sredstava za potpuno usmjerenja na studiranje, paralelno počinje raditi, kao: šumarski tehničar, u Zavodu za uređivanje šuma pri Institutu za šumarstvo u Sarajevu, a sa radnim mjestom u Zavodu za šumarsku botaniku Šumarskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, pod rukovodstvom (kasnije) akademika Pavla Fukareka (1957. i 1958). Taj angažman bilo je vezan za ilustratorske i kartografske poslove. Nakon pauziranja u studiju (u tom periodu), nastavlja redovno školovanje. U toku druge godine studija bio je demonstrator na predmetu Opća botanika (kod prof. dr. Vojina Gligića, a kasnije na predmetu Dendrologija (kod prof. dr. Pavla Fukareka), sudjelujući u realizaciji vježbi i studentskih stručnih ekskurzija. U tom razdoblju surađivao je u terenskim istraživanjima, sa pozicije tehničara–laboranta. Uključio se u tehnike izrade botaničkih, dendroloških, fitocenoloških i pedoloških priloga, kao i ilustriranje stručnih knjiga, skripata i udžbenika. Nakon diplomiranja na Šumarskom fakultetu (1963), Šilić radi kratko kao: upravnik Botaničkog vrta Zemaljskog muzeja, a zatim odlazi na odsluženje vojnog roka u Školi rezervnih oficira (Artiljerijski školski centar JNA u Zadru). Nakon odsluženja vojnog roka, 1964., nastavlja radni odnos u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, u Prirodnjačkom odjeljenju u zvanju kustos–biolog, stručnjak za cvjetnice i šef Botaničkog vrta. U prvoj polovini 1966. polagao je stručni ispit, nakon čega dobija muzeološko zvanje: kustos (pred ispitnom komisijom Republičkog sekretarijata za obrazovanje i kulturu), a u zvanje viši kustos za radno mjesto biolog–stručnjak za cvjetnice u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine postao je l971. Poslije odbrane doktorske disertacije, napreduje u zvanje naučni suradnik (1974.) Reizborom biva biran u zvanje viši naučni suradnika (u dva izborna perioda) Naučni savjetniki biran je 1985. U ovoj instituciji nastavlja kontinuirano raditi i napredovati u muzeologiji i prirodnim naukama, više od 30 godina, sve do odlaska u invalidsku mirovinu 1996. godine. Tromjesečni studijski boravak i specijalizaciju u Mađarskoj, posvetio je studiranju herbarskog materijala i literature u Prirodnjačkom muzeju i Biološkom institutu u Budimpešti, koji se odnose na pet fokusiranih genusa u doktorskoj disertaciji. Taj isti posao je obavio u botaničkim institucijama u Pragu i Beču. Da bi stekao što vjerodostojniji uvid u horologiju svake od obrađivanih vrsta proučavanih rodova, Šilić je tokom više godina botanizirao na nizu planina, počevši od Alpa do Kajmakčalana, uključujući i otočne skupine Jadranskog mora. Zbog nejasnog taksonopskog statusa nekih biljnih vrsta i njihove komparacije sa srodnicim oblicima, istraživao je biljne zajednice na području susjednog Apeninskog poluotoka, od sjeverne Italije do Kalabrije (Mt. Pollino i dr.), u Bugarskoj od Rile do Varne, a u Grčkoj dijelova Parnassa, Olimpa i ostalih kontinentalnih planina. Za vrijeme boravka u Mađarskoj, na brojnim botaničkom ekskurzijama imao je priliku upoznati obilje osobenosti tamošnjeg flornog područja, što mu je mnogo pomoglo u daljnjem radu. Tada je učestvovao u radu Internacionalnog geobotaničkog kongresa, koji je održan na sjeveru Mađarske. Za vrijeme ratnih zbivanja od 1992. do 1995. dr. Šilić je, svo vrijeme, bio na radnoj obvezi u Zemaljskom muzeju u Sarajevu. Od 1996. do 2002., po nekoliko mjeseci godišnje, radio je u Institutu “Planina i more” u Makarskoj, na prikupljanju herbarskog materijala na Biokovu, a zatim njegovoj determinaciji i muzeološkoj obradi za herbarsku zbirku flore Biokova, zajedno s dr. Marijom-Editom Šolić. Prvih godina je radio na muzeološkoj obradi `tipova` biljnog materijala kojeg je taksonomski obradio i publicirao dr. fra Jure Radić. Djelo Naučna, stručna, obrazovno-odgojana pa i umjetnička dostignuća uobličio je u: 54 izvorna naučna rada (uključujući i jednu monografiju), 29 stručnih publikacija, 15 elaboracija naučnih projekata, 130 naučno-popularnih radova, 8 objavljenih knjiga i jedna pripremljena za štampu, 9 muzeoloških i umjetničkih izložbi; 16 prirodnjačkih plakata i kalendara, te više poštanskih maraka i mnoštvo (nepoznat broj) ilustracijskih priloga u muzejskim zbirkama, sopstvenim i tuđim djelima. Inoviranje trebevićkog “Alpinetuma” Paralelno s redovnim studiranjem, 1958. zasniva radni odnos i do kraja studija biva stručni nadzornik u Planinskoj botaničkoj bašti (`Alpinetumu`) na Trebeviću (kojeg je osnovao 1948. godine profesor Vojin Gligić). Alpinetum je bio u sastavu Fakultetskog šumskog oglednog dobra `Igman` Ilidža kojim je rukovodio dipl. ing. Ranko Trifković. “Alpinetum” je osnovan kao edukacijska podrška u radu nastavnicima u oblasti botaničkih studijskih programa, ali je bio potreban i istraživačima. Šilićev osnovni zadatak bio je prikupljanje, prenošenje, uzgajanje i proučavanje bh. planinske flore, osobito endemsko-reliktnih vrsta. Planinska botanička bašta je 1963. pripojena Šumarskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, kao nastavni i istraživački objekt. Na radnom mjestu stručnog nadzornika u Bašti, Šilić je imao priliku proširivanja praktičnih znanja i iskustava iz botanike, naročito floristike, kao i vođenja poslova u takvim institucijama, pa je i njegovo daljnje studiranje bilo usmjereno više u tom pravcu. Nažalost, do danas (2016.) je ovaj objekt potpuno devastiran i zapušten pa nema namjenjenu a nedvojbeno potrebnu funkciju. Terenska istraživanja Čedomil Šilić prikupljao je i donosio u Botaničku baštu Zemaljskog muzeja živi i herbarski materijal s mnogih planina: Julijske i Kamniške Alpe, Risnjak, Učka, Velebit, Biokovo, Čvrsnica, Prenj, Čabulja, Velež, Bitovnja, Vranica, Jahorina, Bjelašnica, Treskavica, Romanija, Maglić, Bioč, Volujak, Pivska planina, Durmitor, Orjen, Lovćen, Šara, Prokletije i Bjelasica. Istovremeno je prikupljao sjemenski materijal za publikaciju `Index seminum`, kao i floristički materijal za herbarsku zbirku Zemaljskog muzeja. Kroz sva ova istraivanja, izuzetnu pažnju je usmjerio na proučavanje endemskih i reliktnih biljnih vrsta na prostoru cijele bivše Jugoslavije, a osobito dinaridskog krša. Stečeno iskustvo i postignuti radni rezultati omogućili su mu da se zaposli kao honorarni šef Botaničkog vrta Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine (1963.). Te godine u ovoj instituciji obilježavala se 75. obljetnica osnivanja. Istraživački projekti Šilić se počeo baviti naučnoistraživačkim radom već tokom studija. Na Univerzitetu u Sarajevu nagrađen je prvim nagradama “29. novembar”: 1960. i 1961., za radove: “Planinska botanička bašta na Trebeviću iznad Sarajeva` i `Dendroflora jednog od naših većih gradova` (Banja Luka). lz tog studentskog istraživanja rezultirala su tri objavljena naučna rada. Dolaskom na novu dužnost u Prirodnjačko odjeljenje Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine uključen je u floristička, taksonomska, fitogeografska i vegetacijska istraživanja Bosne i Hercegovine i susjednih područja. Od samog početka profesionalne karijere, Šilić je uključen u tim botaničara Muzeja, Biološkog instituta Univerziteta u Sarajevu i Prirodno-matemzitičkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, u realizaciji kompleksnih istraživanja flore i vegetacije jugoistočne Bosne. Kvalitetno osmišljena studija obuhvatila je prašumsko područje Perućice, planinskih masiva Maglića, Bioča, Volujaka, Lelije, Zelengore i Lebršnika), a trajala su punih pet godina. Bio je uključen i u realizaciju projekta “Hercegovački endemni centar u sklopu planina Prenj, Čvrsnica, Čabulja i Velež`, koji je realizirao Zemaljski muzej, kao i na mnogim drugim istraživačkim projektima. Čedomil Šilić je dugi niz godina vrlo aktivno sudjelovao na terenu velikog dijela Bosne i Hercegovine, prikupljajući podatke za kartiranje šumske i ostale vegetacije . Nakon toga je slijedila laboratorijska analitička obrada podataka, što je bio složen i odgovoran zadatak u okviru projekta `Vegetacijska karta Jugoslavije – teritorij Bosne i Hercegovine`. Znatan dio vremena i aktivnosti, naročito na početku muzeološke karijere, morao je posvetiti koncipiranju i uređivanju Botaničkog vrta, kojeg je zatekao u veoma zapuštenu stanju. Izvršena je rekonstrukcija i ohnavljanje zhirki `kamenjara` brojnim vrstama svih postojeih biljno-geografsko-ekoloških skupina u vrtu, a formiran je i novi “Alpinetum`, kao i neke druge izložbene skupine. S tim u vezi, svake vegetacijske sezone, u više navrata, realizirao je veliki broj hotaničkih ekskurzija na planine kompleksa Dinarida u cilju prikupljanja i prenošenja živih hiljaka za nasade Botanikog vrta. lstovremeno je prikupljao sjemenski materijal za publikaciju `Index seminum`, kao i floristiki materijal za herbarsku zbirku Zemaljskog muzeja. Tokom ovih istraživanja, poebnu pažnju usmjerio na proučavanje endemskih i reliktnih biljnih vrsta na prostoru cijele bivše Jugoslavije. Neovisno od ekipnih ístraživanja i istraižvanja posvećenih potrebama Botaničkog vrta, obavljao je samostalna floristiko-vegetacijska istraživanja na terenu, uz pratnju (u tadašnjem Sarajevu poznatog) glavnog vrtlara Ðorda Ðurana (npr. kanjon Rakitnice u Hercegovini). Sva ova terenska istraživanja omogućila su mu izvrstan uvid u poznavanje flore i vegetacije Dinarida, a posebno sistema pojedinih rodova i biljnih vrsta. Knjige – udžbenici Još 1969. godine Čedomil Šilić inicira pokretanje edicicije prirodnjačkih knjiga pod nazivom “Priroda jugoslavije`, koju je prihvatio i počeo realizirati tada renomirani Zavod za izdavanje udžbenika Bosne i Hercegovine. Jedan od prvih priloga te realizacije je i Šilićeva knjiga “Atlas drveća i grmlja”, koja je izašla krajem 1973. i koja je dobila velika priznanja, kako u zemlji, tako i u inozemstvu. Pripajanjem Zavoda Izdavačkoj kući `Svjetlost`, nastavljeno je s štampanjem knjiga u navedenoj seriji. Prva knjiga je doživjela četiri izdanja (četvrto 1995) , a zatim su slijedite u ovoj ediciji, takoder Šilićeve, knjige: “Šumske zeljaste biljke` (prvo izdanje 1977., četvrto 1990.), `Endemične biljke` (prvo izdanje 1984.; treće 1990.) i “Ukrasno drveće i grmlje` (1990.). Zahvaljujući bogatom iskustvu u izdavanju knjiga dr. Šilić inicira 2002. godine novu seriju knjiga pod nazivom “Priroda Bosne i Hercegovine`. Ovu Šilićevu inicijativu prihvaćaju nakladnici Matíca hrvatska, ogranak Čitluk i Franjevačka kuća Masna Luka, u čijoj ediciji Šilić publicira dvije knjige: `Endemične i rijetke biljke Parka prirode Blidinje` (2002.) i “Atlas dendroflore (drveće i grmlje) Bosne i Hercegovine` (2005.). Novoopisani taksoni i fitosocioliško-vegetacijske jedinice U okviru doprinosa poznavanju (sub)specijske i ekološke bioraznolikosti biljnog svijeta Bosne i Hercegovine, kao i onovremane Jugoslavije, Čedomil Šilić opisao je niz taksona fitosocioloških jedinica. Taksoni Satureja horvatii Šilić S. adamovicii Šilić S. fukarekii Šilić S. visianii Šilić Micromeria albanica (Griscb. ex K. Maly) Šilić, comb. nov. M. pseudocroatica Šilić M. kosaninii Šilić Acinos orontius (Malý K.) Šilić, comb. nov. A. hungaricus (Simonkai) Šilić, comb. nov. A.majoranifolius (Mill.) Šilić, comb. nov. Calamintha vardarensis Šilić Satureja x orjenisilis Šilić Acinos x ornixtus (Ausserd.) Šilić, comb. nov. x Calamicronieria liostii (Caruel) Šilić, comb. nov. Oreoherzogia puuilla (Turra) Vent subsp. illyrica Šilić Acinos alpines (L.) Moench subsp. dinaricus Šilić Satureja montana L. subsp. pisidica (Wettst.) Šilić, comb. nov. Satureja subspicata Bartl. ex Vis. subsp. Iiburnica Šilić Satureja subspicata Bartl. ex Vis. subsp. subspicata var. obcordata (Horak) Hayek f. obovata Šilić Micromeria croatica (Pers.) Schott var. croatica Šilić M. croatica (Pers.) Schott var. croatica f. linearilanceolata Šilić M. croatica (Pers.) Schott var. croatica f. ovalifolia Šilić M. croatica (Pers.) Schott var. croatica f. multicaulis Šilić M. thymifolia (Scop.) Fritsch f. parviflora Šilić M. thymifolia (Scop.) Fritsch f. condensatus Šilić M. thymifolia (Scop.) Fritsch f. hirsutior Šilić M. thymifolia (Scop.) Fritsch f. macrodonta Šilić M. dalmatica Bentham f. multiflora Šilić M. cristata (Hampe) Griseb. f. albiflora Šilić M. parviflora (Vis.) Reichenb. f . multiantha Šilić M. parviflora (Vis.) Reichenb. f. rubrotincta Šilić Satureja montana L. f. subquadrangula (Rochlena) Šilić Acinos orontius (Malý K.) Šilić f. albiflora Šilić]] Clinopodium vulgare L. f. unicephala Šilić]] C. vulgare L. f. minor Šilić]] Scilla lakusicii Šilić Vegetacijske jedinice Između ostalog, Šilić je samostalno i u koautorstvu opisao tri biosociološko-vegetacijske jdinice, prema tada široko prihvaćenom, danas gotovo napuštenom, sistemu Braun-Blanqueta: Heliospermo retzdorffiani-Oreoherzogietum illyricae Šilić Minuartio handelii-caricetum Bjelčić & Šilić Lino-Salvietum hrachyodoni Šilić & Abadžić Popularizacija nauke Osim naučnoistraživačkog rada, dr. Silić je imao izuzetan afinitet prema popularizaciji prirodnih znanosti, posebice biljnog svijeta. Kao rezultat takvog odnosa prema popularizaciji i edukaciji jest i njegovih 129 popularnih i naučno-popularnih radova. Najveći broj takvih priloga objavio je u glasilu Biološkog društva BiH “Biološki list` i glasilu nevladine ekološke organizacije Fondeko, pod nazivom “Fondeko svijet”. časopisu “Ekologija`, “Palčić` i dr. Slikarstvo i umjetnička fotografija Istovremeno sa upisom na fakultet učlanjnje se u Likovnu sekciju Akademskog kulturno-umjetničkog društva `Slobodan Princip-Seljo` u Sarajevu, pod rukovodstvom akademskog slikara Vojislava Hadžidamjanovića. Za pet godina rada u Sekciji stekao je osnovna znanja i vještine iz slikarstva, što mu je u daljnjem radu mnogo značilo i omogućilo da realizira brojne likovne kreacije (izložbe, ilustracije svojih i tuđih knjiga i knjiga i sl.). Već tokom studija, u organizaciji pomenutog Društva i Kluba studenata Šumarskog fakulteta, 1961.godine, priređuje samostalnu izložbu slika, uz veliku potporu profesora Vojina Gligića i poznatog kolekcionara slika Ilije Buljovčića, uposlenog na mjestu domara Fakulteta koji mu je pomogao oko izrade nekih okvira za izložene slike. Na ovoj samostalnoj izložbi, Šilić je izložio 40 uljanih slika i 30 grafika. Nakon ove izložbe, uključen je u brojne kolektivne izložbe Likovne sekcije AKUD “Slobodan Princip-Seljo`: u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu, Mostaru, Banjoj Luci, Tuzli, Brčkom, Prijedoru, Zenici itd. Na smotri slikara–amatera kulturno-umjetničkih društava Bosne i Hercegovine, Šilić je 1963. dobio prvu nagradu Saveza amaterskih kulturno-umjetničkih društava i organizacije Bosne i Hercegovine za uspješno izlaganje na izložbama likovnih amatera Bosne i Hercegovine i kao najbolji slikar - amater (u žiriju bili akademski slikar Mario Mikulić i profesorica Sida Marjanović). Kao aktivan član Foto-kluba “Sarajevo”, Čedomil Šilić je izlagao na brojnim studentskim izložbama umjetničke i planinarske fotografije u tadašnjoj Jugoslaviji i inozemstvu (New York, Pendicherry: Ashram Photography, Indija). Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja (npr. `Zlatno oko` u Novom Sadu i dr.). Sudjelovao je na brojnim izložbama Planinarskog saveza Jugoslavije za što je dobio više diploma i nagrada u zemlji i inozemstvu. Čedomil Šilić je imao solidnu kućnu foto-laboratoriju u kojoj je sam razvijao svoje filmove i slike izložbenog formata, ulazcći u “tajne` fotografije. Djelovanje u naučno-stručnim asocijacijama uredništvima Čedomil Šilić je bio član i/ili funkcioner oko 25 naučno-stručnih duštava, redacija časopisa i edicija, među kojima su i: Redakcija `Biološkog lista` Izdavaki savjet Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine (skr. – GZM, dugogodišnji predsjednik) Muzejsko društvo Bosne i Hercegovine Biološko društvo Bosne i Hercegovine Društva sistematičara Bosne i Hercegovine Društva za zaštitu prirode Bosne i Hercegovine Glavni i Koordinacijskog odhor za obilježavanje 100-te godišnjice Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine Uredništvo Vodiča kroz zbirke Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Redakcija `Spomenice` Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine Redakcija glavni i odgovorni urednik GZM BiH – sveska za Prirodne nauke Redakcija i glavni, odgovorni i tehniki urednik ratne sveske GZM BiH (arheologija, etnologija, prirodne nauke), sveska je pripremana u ratnim uvjetima, izašla je iz štampe 1996. godine, a četiri godine kasnije sadržaj cijele ove sveske je preveden na engleski jezik u muzejskoj publikaciji WMBiH Redakcijski kolegijij edicije `Priroda Jugoslavije` Organizacijski i Redakcijski odbor Znanstvenog skupa `Minerali, stijene, izumrli i živi svijet Bosne i Hercegovine`, Sarajevo Organizacijski i Redakcijski odbora Naučnog skupa `Populacija, vrsta i biocenoza (u povodu 80 godina rođenja prof. dr. Živka Slavnića), Sarajevo, Redovni član Hrvatskog društva za znanost umjetnost (od 1993) Uredništvo naučno-popularne revije `Fondeko svijet` Sarajevo Internacionalna Istočno-alpsko-dinarska sekcija za istraživanje vegetacije Uredništva edicije `Priroda Bosne i Hercegovine` Upravni odbor Zemaljskogmuzeja Bosne i Hercegovine Redakcija edicije `Priroda Bosne i Hercegovine`. Biljke jugoslavije flora srbije...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo losiji, sve ostalo uredno! Lancelot Thomas Hogben FRS[1] FRSE (9. prosinca 1895. - 22. kolovoza 1975.) bio je britanski eksperimentalni zoolog i medicinski statističar. Razvio je afričku žabu s kandžama (Xenopus laevis) kao model organizma za biološka istraživanja u svojoj ranoj karijeri, napao je eugenički pokret usred svoje karijere i napisao popularne knjige o znanosti, matematici i jeziku u svojoj kasnijoj karijeri.[2] ][3][4][5][6][7][8] Rani život i obrazovanje Hogben je rođen i odrastao u Southseaju blizu Portsmoutha u Hampshireu. Roditelji su mu bili metodisti.[1] Pohađao je Tottenham County School u Londonu, njegova se obitelj preselila u Stoke Newington, gdje mu je majka odrasla, 1907., a zatim je kao student medicine studirao fiziologiju na Trinity Collegeu u Cambridgeu. Hogben se upisao na Sveučilište u Londonu kao vanjski student prije nego što se mogao prijaviti na Cambridge i diplomirao je kao prvostupnik znanosti (BSc) 1914. [9]. Diplomirao je na Cambridgeu 1915., diplomirajući s Ordinary BA. Stekao je socijalistička uvjerenja, promijenio je ime sveučilišnog Fabijanskog društva u Socijalističko društvo i postao aktivni član Nezavisne radničke stranke. Kasnije u životu radije se opisivao kao `znanstveni humanist`.[10] U Prvom svjetskom ratu bio je pacifist i pridružio se kvekerima.[1] Radio je šest mjeseci s Crvenim križem u Francuskoj, pod pokroviteljstvom Prijateljske službe za pomoć žrtvama rata, a potom i Prijateljske jedinice hitne pomoći. Zatim se vratio u Cambridge, te je zatvoren u Wormwood Scrubs kao prigovor savjesti 1916. Njegovo zdravlje je narušeno i pušten je 1917. [1]. Njegov brat George također je bio prigovor savjesti, služeći u Jedinici hitne pomoći prijatelja. Karijera Nakon godinu dana oporavka preuzeo je mjesto predavača na londonskim sveučilištima, a 1921. postao je doktor znanosti (D.Sc.) iz zoologije na Sveučilištu u Londonu.[11] Preselio se 1922. na Sveučilište u Edinburghu i njegov Odjel za istraživanje uzgoja životinja. Godine 1923. Hogben je bio osnivač Društva za eksperimentalnu biologiju i njegovog organa British Journal of Experimental Biology (preimenovanog u Journal of Experimental Biology 1930.), zajedno s Julian Huxley i genetičar Francis Albert Eley Crew (1886–1973). Prema Garyju Werskeyu, Hogben je bio jedini od osnivača koji nije imao nikakve eugeničke ideje. Godine 1923. također je izabran za člana Kraljevskog društva u Edinburghu. Njegovi predlagači bili su James Hartley Ashworth, James Cossar Ewart, Francis Albert Eley Crew i John Stephenson. Dobitnik je Keithove nagrade Društva za razdoblje 1933.–35. [12] Zatim je otišao na Sveučilište McGill. Godine 1927. postao je voditelj zoologije na Sveučilištu u Cape Townu. Bavio se endokrinologijom, proučavajući kameleonska svojstva žabe Xenopus. Boja odrasle žabe ovisila je o njezinom ranom okruženju; divlje žabe postale su smeđezelene, dok su žabe uzgojene u tamnom okruženju postale crne, a u svijetlom okruženju svijetle boje. Hogben je teoretizirao da je sposobnost žabe da razvije razlike u boji povezana s hipofizom. Nakon uklanjanja hipofize, žabe su postale bijele bez obzira na okoliš u kojem su se nalazile.[13] Žabe su također razvile nuspojavu koju je Hogben pokušao spriječiti ubrizgavanjem ekstrakta hipofize vola. Primijetio je da ženke Xenopus žaba ovuliraju unutar nekoliko sati nakon ubrizgavanja ekstrakta. Na taj je način Hogben slučajno otkrio ljudski test za trudnoću. Znao je da ekstrakt vola kemijski sliči ljudskom korionskom gonadotropinu (HCG), hormonu koji ispuštaju trudnice. Potvrdio je da su ženke Xenopus žabe, kada im je ubrizgan urin trudne žene, ovulirale unutar nekoliko sati.[13] Hogbenu je posao u Južnoj Africi bio privlačan, ali ga je njegova antipatija prema rasnoj politici te zemlje natjerala da ode. Godine 1930. Hogben se preselio u London School of Economics, na katedru za socijalnu biologiju. Tamo je nastavio razvijati Hogben test trudnoće. Prethodni testovi trudnoće zahtijevali su nekoliko dana da se provedu i rezultirali su smrću miševa ili zečeva. Hogbenov test trudnoće trajao je satima i mogao se provesti bez štete za žabe, koje bi se mogle ponovno upotrijebiti za buduće testove. Postao je glavni, međunarodni test trudnoće za otprilike petnaest godina, od sredine 1930-ih do 1940-ih.[14] Položaj socijalne biologije na London School of Economics financirala je Zaklada Rockefeller, a kada je povukla financiranje, Hogben se preselio u Aberdeen, postavši Regius profesor prirodoslovlja na Sveučilištu u Aberdeenu 1937. godine. Tijekom Drugog svjetskog rata Hogben je bio odgovoran za medicinsku statistiku britanske vojske. Od 1941. do 1947. bio je masonski profesor zoologije na Sveučilištu u Birminghamu i tamošnji profesor medicinske statistike 1947. do 1961., kada je umirovljen. Godine 1963. postao je prvi prorektor Sveučilišta u Gvajani, a tu je dužnost napustio u travnju 1964. i dao ostavku 1965. Kontroverza Xenopus testa za trudnoću Hogbenova tvrdnja otkriće Xenopusovog testa za trudnoću osporila su dva južnoafrička istraživača, Hillel Shapiro i Harry Zwarenstein. Shapiro je bio Hogbenov student u Cape Townu i priznao je da je Hogben sugerirao da je Xenopus prikladan predmet za opće istraživanje. Sam test trudnoće otkrili su Shapiro i njegov suistraživač, Harry Zwarenstein, a njihovi rezultati i izvješće naširoko su objavljeni u medicinskim časopisima i udžbenicima [15] u Južnoj Africi [16] i Ujedinjenom Kraljevstvu; u svom izvješću koje je u listopadu 1933. objavilo Kraljevsko društvo Južne Afrike, Shapiro i Zwarenstein objavili su da su u prethodnom mjesecu uspješno upotrijebili Xenopus u 35 testova trudnoće. Sljedećeg proljeća Nature je objavila svoje izvješće.[17] Pismo Shapira i Zwarensteina objavljeno u British Medical Journalu 16. studenog 1946. [18] pojašnjava da je Hogben retrospektivno pogrešno prisvajao zasluge za otkrivanje testa na trudnoću. Nobelovac John B. Gurdon s Wellcome CRC instituta i Nick Hopwood s Odjela za povijest i filozofiju znanosti Sveučilišta u Cambridgeu detaljno su to razradili u svom opsežnom članku objavljenom u The International Journal of Developmental Biology, ističući da iako Hogben je načelno pokazao da se Xenopus može koristiti za testiranje prisutnosti gonadotropina u urinu trudne žene, njegovo izvješće uopće nije spominjalo testiranje na trudnoću; činilo se da je imao druge smjerove istraživanja.[19] Politički pogledi Dok je bio [kada?] Katedra za socijalnu biologiju na London School of Economics, Hogben je pokrenuo nemilosrdan napad na britanski eugenički pokret, koji je bio na vrhuncu 1920-ih i 1930-ih. Za razliku od eugeničara, koji su obično povlačili strogu granicu između naslijeđa (ili prirode) i okoliša (ili odgoja), Hogben je istaknuo `međuovisnost prirode i odgoja`.[10] Hogbenovo pozivanje na ovu međuovisnost prirode i odgoja označilo je prvi put da je interakcija gena i okoline (ili `međuigra gena i okoline`) upotrijebljena da potkopa statističke pokušaje podjele doprinosa prirode i odgoja, kao i eugeničke implikacije izvučene iz tih statistika. Hogbenova folija kroz to razdoblje bila je R.A. Fisher, vodeći znanstvenik-eugeničar tog vremena (Tabery 2008). U intervjuu za knjigu Twentieth Century Authors, Hogben je izjavio: `Volim Skandinavce, skijanje, plivanje i socijaliste koji shvaćaju da je naš posao promicati društveni napredak mirnim metodama. Ne volim nogomet, ekonomiste, eugeničare, fašiste, staljiniste i škotske konzervativce. Mislim da je seks neophodan, a bankari nisu `[10] Popularno znanstveno pisanje Inspiriran primjerom The Outline of History H. G. Wellsa, Hogben je počeo raditi na knjigama namijenjenim popularizaciji matematike i znanosti za širu javnost. Hogben je proizveo dva najprodavanija djela popularne znanosti, Mathematics for the Million (1936.) i Science for the Citizen (1938.). Matematika za milijun dobila je široku pohvalu, a H. G. Wells je rekao da je `Matematika za milijun sjajna knjiga, knjiga od prvorazredne važnosti`.[20] Knjigu su također hvalili Albert Einstein, Bertrand Russell i Julian Huxley.[20][21]Mathematics for the Million ponovno je tiskana nakon Hogbenove smrti.[21] Dok je bio u Aberdeenu, Hogben je razvio interes za jezik. Osim što je uredio Razboj jezika svog prijatelja Fredericka Bodmera, stvorio je međunarodni jezik, Interglossa, kao `nacrt pomoćnog sredstva za demokratski svjetski poredak`. George Orwell u svom eseju Politika i engleski jezik [22] upotrijebio je Hogbenovu rečenicu kao primjer kako ne treba pisati, posebno u vezi s upotrebom metafora. Iznad svega, ne možemo igrati patke i zmajeve s izvornom baterijom idioma koji propisuju nečuvene kolokacije vokala (...) — Orwell (1946), citirajući Hogben, Interglossa (1943) Profesor Hogben glumi patke i zmajeve s baterijom koja može pisati recepte (...) — Orwell, Politika i engleski jezik (1946.) Osobni život Godine 1918. Hogben je oženio matematičarku, statističarku, socijalisticu i feministicu Enid Charles iz Denbigha s kojom je imao dva sina i dvije kćeri.[3] Naučio je velški i imali su četvero djece.[23] 1950-ih Hogben se nastanio u Glyn Ceiriogu u sjevernom Walesu, gdje je kupio vikendicu. Tog se desetljeća njegov brak s Enid raspao; par se razveo 1953. i razveo 1957. Kasnije te godine Hogben je oženio (Mary) Jane Roberts (rođenu Evans), lokalnu udovicu, umirovljenu ravnateljicu škole, koja je bila sedam godina mlađa. Ostao udovac nakon Janeine smrti 1974., umro je u War Memorial Hospital u Wrexhamu[3] 1975. u dobi od 79 godina i kremiran je u obližnjem Pentre Bychanu.[24] Bio je ateist, a sebe je definirao kao `znanstveni humanist`.