Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjige su u super stanju, ali se osecaju malo na podrum. 1.Crvena soba 2.Brakovi / Povijesne minijature 3.Inferno / Okultni dnevnik 4.Sin služavke 5.Ispovijed jednog luđaka 6.Ljudi s Hemsoa / Crne zastave 7.Gotičke sobe 8.Povijesne drame (Gustav Adolf; Kristina) / Put u Damask 9.Naturalističke drame (Otac; Gospođica Julija; Drugovi; Mrtvački ples) / Igra snova 10.Godišnje igre (Advent; Uskrs; Ivanje) / Komorne igre (Sablasna sonata; Pelikan) Johan Avgust Strindberg (šved. Johan August Strindberg[1] [ˈoːɡɵst ²strɪnːdbærj]; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar.[2][3][4] Od svog najranijeg rada, Strindberg je razvio inovativne oblike dramskog delovanja, jezika i vizualne kompozicije.[5] Smatra se „ocem” savremene švedske književnosti, a njegova Crvena soba (1879) često se opisuje kao prvi moderni švedski roman.[6][7] Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra.[8] U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studijama medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginih viđenja u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama,[9][10] posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Biografija Mladost Johan August Strindberg rođen je 22. januara 1849. godine na ostrvu Ridarholmen u Stokholmu, kao treće od osmoro dece iz očevog prvog braka. Po svom domu iz detinjstva naslovio je dramu Spaljena zemlja (Brända tomten). Porodica se 1851. preselila u Klarkvarteren, deo grada koji pripada stokholmskoj oblasti Normalm, a 1856. u ulicu Norrtullsgatan. Njegov otac, Karl Oskar Strindberg, poslovao je s parobrodima kao agent, i bio je odgovoran za protok robe na Melarenu i kanalu Jeta. Majka, Eleonora Ulrika Norling, služila je u gostionici u Liljeholmenu,[11] a pre udaje 1847. radila je kod Karla Oskara kao kućepaziteljka, otkuda i potiče Strindbergova ideja da jedan svoj roman nazove Služavkin sin[12]. Njena pobožnost izvršila je veliki uticaj na pisca. Kao dete, Strindberg je bio tih i povučen. Otac mu je bio strog, te je odrastao okružen disciplinom, bogobojažljivošću, i interesovanjem za kulturu. U detinjstvu se posvetio čitanju knjiga iz oblasti prirodnih nauka i cvećarstva.[13][14] Krenuo je u školu u Klari 1856. godine. Strindberg je 30. decembra 1861. napisao pismo o svom prijatelju Flodkrancu, koji se utopio propavši kroz led na jezeru Brunsviken. U noći između 19. i 20. marta 1962. preminula mu je majka,[15] nakon čega se njegov ionako loš odnos sa ocem pogoršao. Otac mu se naredne godine oženio trideset godina mlađom Emilijom Šarlotom Petešon, koja je 22 godine radila kod njih kao služavka i koju je Strindberg mrzeo. Ona je igrala ulogu stroge majke pre svega prema njegovim sestrama. Strindberg je 1867. završio privatnu gimnaziju u Stokholmu i upisao Univerzitet u Upsali, koji je napustio nakon pola semestra jer mu se tamo nije dopadalo, a imao je i novčanih poteškoća. Nakon toga izdržavao se radeći kao nastavnik u narodnim školama i privatni učitelj dok je studirao medicinu. Zatim je pokušao da postane glumac u Kraljevskom dramskom pozorištu, gde je postao statista, ali je 1870. odlučio da se vrati u Upsalu. Upravo je u svojim studentskim danima počeo da piše. August Strindberg i Siri fon Esen Ostvarivanju njegove akademske karijere isprečio se njegov običaj da protivreči i svađa se sa profesorima, i on je napustio studije ne diplomiravši. Njegov literarni talenat primetio je i sam kralj, Karl XV, koji mu je, prepoznavši njegov potencijal, dodelio stipendiju 1871. za buduće univerzitetske studije. U zbirci pripovedaka Från Fjärdingen och Svartbäcken (1877) Strindberg satirično i pesimistično predstavlja svoja sećanja iz Upsale. Nakon dve godine zbog finansijske situacije morao je da prekine sa studijama i vrati se u prestonicu, na veliko nezadovoljstvo svoga oca. Počeo je da piše književne kritike u značajnijim novinama, gde je prevodio i dečje pesmice s engleskog, među kojima se nalazi i Bä, bä, vita lamm. Godine 1874. radio je u novinama Dagens Nyheter, a iste godine dobio je i posao asistenta u Kraljevskoj biblioteci, koji je zadržao do 1882.[16] Specijalizovao se za kineski jezik i postao je priznat kao sinolog. Pri Kraljevskoj biblioteci je takođe stekao znanja iz kulturne istorije i književnosti. Otac je odlučio da će njegov miljenik Oskar naslediti celu firmu, a nakon jedne svađe 1876. godine, Strindberg više nikada nije video oca.[17] Kao mladić, upoznao je udatu Šveđanku iz Finske, Siri fon Esen (rođena 1850), ali to što je bila udata nije sprečilo Strindberga u nameri da osvoji njeno srce. Rekao joj je da ne može da ima decu, no ona je ubrzo zatrudnela, zbog čega je ostavila svog muža, takođe nevernog, i udala se za Strindberga 1877. godine. Siri fon Esen je sanjala o glumačkoj karijeri, što joj je omogućio ovaj brak. Nedugo potom shvatili su da im dete nije došlo u povoljnom trenutku, pa su ga napustili i ono je umrlo nakon tri dana. Kasnije su dobili ćerku Karin (1880), zatim Gretu (1881), i sina Hansa (1884). Proboj Drama Gospodar Olof, započeta 1872. godine, predstavlja prvi komad kojim je Strindberg pokušao da se probije na švedsku dramsku scenu. On ju je poslao na konkurs Švedske akademije, ali se Akademiji nije dopala. Onda ju je poslao upravi Kraljevskog pozorišta, gde opet nije bila prihvaćena, već mu je rečeno da se vrati kada je prepravi. Pet puta ju je Strindberg prepravljao, i svaki put je bio odbijen, na osnovu toga što drama sadrži nihilizam i bogohuljenje. Izgubivši tako pet godina, mladi pisac je želeo da se ubije. Drama nije postavljena na scenu sve do 1881. godine, u pozorištu Nya teatern.[18] Strindbergov proboj započinje objavljivanjem romana Crvena soba, koji oslikava njegov boemski život u Stokholmu i koji mu je doneo slavu. Ovo delo označilo je dolazak naturalizma u švedsku književnost, kao i književni period u Švedskoj poznat kao `osamdesete godine devetnaestog veka`. Jedno od njegovih najzlobnijih dela, Novo carstvo (1882), predstavlja obračun sa švedskom javnošću u raznim situacijama, poput rečitih debata na staleškoj skupštini o uvođenju predstavničkog sistema i prazničnog otvaranja novih železnica, koje obavezno kulminira kraljevom zdravicom. Zvaničnici su govorili da je Strindberg lagao o njihovim porocima, i da je u pitanju skandalozno pisanje.[19] Pošto je u velikoj meri kritikovao sve društvene institucije, čak su i hroničari smatrali da nije umesno da se jedan pisac beletristike meša u takva pitanja. O njemu se mnogo diskutovalo i bio je predmet opštih kritika, te je bio prinuđen da napusti Švedsku. Sa ženom Siri fon Esen (koja je bila razočarana što mora da napusti zemlju i pozorište) i decom, nastanio se u septembru 1883. godine u skandinavskoj umetničkoj koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj, ali samo nekoliko nedelja kasnije preselio se u Pariz, a kasnije u Oši na Ženevskom jezeru, južno od Lozane, u Švajcarskoj. U inostranstvu, Strindberg je nastavio da piše i objavljuje autobiografska dela poput zbirke pripovedaka Brakovi, i romana Služavkin sin i Ispovest ludaka (En dåres försvarstal), drame kao što su Otac i Gospođica Julija, kao i društveno kritička dela poput Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti). Zbog prvog dela Brakova, bio je optužen za bogohuljenje, što je rezultiralo sudskim procesom. Iako je oslobođen, borba oko knjige ostavila je psihičkog traga na njemu, i on se našao u izgnanstvu. Nakon oslobađajuće presude, kritikovao je Švedsku akademiju, za koju je smatrao da se sastoji od amatera, a hteo je i da se osveti kralju Oskaru II i kraljevskoj porodici, zbog njihove uloge u sudskom procesu oko Brakova. Kralj je želeo da se Strindbergova dela zabrane.[20] Tokom perioda izgnanstva, do 1889. godine, brak mu je sve teže padao, što je bez sumnje uticalo na karakterizaciju ženskih likova u njegovim delima. Inferno kriza August i Siri Strindberg razveli su se 1891. godine. Strindberg ju je isprva snažno voleo, ali se to naposletku pretvorilo u ogromnu mržnju. Njihov rastanak pratila je umetnička kriza. Strindberg se preselio u Berlin, gde je dane provodio u društvu, između ostalog, Edvarda Munka, poljskog pisca Stanislava Pšibiševskog, i švedskog pisca Adolfa Paula. Nalazili bi se u vinskom podrumu koji su posetioci prozvali Zum schwarzen Ferkel (Crno prase),[21] gde je počeo da pije apsint, tada moderno halucinatorno piće koje su konzumirali mnogi umetnici.[22] Laura Marholm, supruga švedskog pisca Ule Hansona, preuzela je na sebe zadatak da učini Strindberga poznatim i cenjenim u Nemačkoj, što je dovelo do toga da Strindberg pomisli da je ona to učinila kako bi ga strpala u ludnicu i da je ukrala njegova pisma kako bi ih iskoristila protiv njega.[23] Tokom kratkog braka (1893–1897) s austrijskom novinarkom Fridom Ul, sa kojim je dobio ćerku Kerstin, Strindberga je zahvatila psihička kriza. Prema poznatoj slici simptoma, naučnici iz te oblasti zaključili su da može biti reč o paranoji.[24] Ovaj period, od avgusta 1894. do kraja 1896. godine, naziva se `inferno kriza`, iz koje su proistekla dela Inferno, Legende, i Put u Damask. Delimično autobiografsko delo Infrerno napisano je na francuskom za publiku koja se interesovala za okultno, a bavi se religioznom i pshičkom krizom kroz koju je prošao tokom boravka u Parizu i Austriji, Između 1893. i 1896. živeo je severno od Amštetena, gde su živeli baba i deda njegove žene. U Saksenu, gde se danas nalazi njegov muzej,[25] jedini takav van Švedske, doživeo je svoja otkrovenja o paklu na zemlji, a meštani su ga zvali čudakom, `ein Spinner`. Tokom inferno krize, Strindberg je iz zdravstvenih razloga stanovao kod svog prijatelja Andeša Elijasona u Istadu, čija kuća mu je poslužila kao inspiracija za Inferno. U Istadu je bio u bolnici zato što mu je bavljenje alhemijom nagrizlo ruke. Godine 1896. stanovao je u pariskom hotelu Orfila, nazvanom po hemičaru Matjeu Orfili, u vreme kada nastupila psihoza, pa je mislio da ga progoni falsifikator umetnina i činilo mu se da čuje kucanje u zidovima.[26] Hotel ga je podsećao na manastir. Takođe je upoznao jednog nemačkog slikara za koga je verovao da je dvojnik iscelitelja Francisa Šlatera, koji je mistično nestao godiniu dana ranije, zbog čega se uplašio i u panici napustio Pariz. `Je li to Poljak sa svojim gasnim aparatom ili su to električni inženjeri sa akumulatorima i reflektorima? ... Vidite li sada da nisam maničan, već progonjen...` napisao je o ovom događaju.[27] Poljak koga pominje je Stanislav Pšibiševski, za koga je Strindberg verovao da je došao u Pariz kako bi ga ubio.[28] Između 30. jula i 28. avgusta 1896. Strindberg je ponovo bio u poseti kod Aneša Elijasona, čije je dvorište pripojio manastiru u Infernu. Bengalske ruže o kojima piše u poglavlju `Pakao` i dalje se nalaze ispred kuće u Istadu. Nakon ove posete, Strindberg se preselio u Lund,[29] gde je i napisao Inferno, i upoznao pesnika Emila Klena, jednog od malobrojnih prijatelja koje nije pretvorio u neprijatelje. Strindbergova sestra Elizabet je 1898. primljena u bolnicu zbog manije proganjanja i depresije i umrla je 1904. u bolnici u Upsali. Lik Eleonore u drami Uskrs (Påsk) inspirisan je upravo njom.[30] Od sredine devedestetih godina 19. veka, Strindberg započinje sa naučnim i alhemijskim eksperimentima, želeći, između ostalog, da napravi zlato. U ovom periodu u njegovom stvaralaštvu uočava se novo usmerenje: od anarhizma, realizma i naturalizma ka mistici, simbolizmu i okultizmu. Povratak u Stokholm Iako je tada već bio poznat pisac, to ne znači da nije imao finansijskih problema (nikada nije umeo da vodi računa o novcu), a bio je i dalje kontoverzan. Preselio se u Estermalm u Stokholmu 1898. godine, a 1904. napisao je roman sa ključem Svarta fanor, u kome je opisao kulturnu elitu u glavnom gradu, a posebno mlađu generaciju pisaca. Godine 1901. oženio se glumicom Harijet Bose, a par je naredne godine dobio ćerku An Mari (koja je umrla 2007. u svojoj 105. godini života). U tom periodu iznajmljivao je kuću na Furusundu, koja mu je poslužila kao inspiracija za mnoštvo motiva prisutnih u delima poput drame Igra snova (Ett drömspel). Brak sa Harijet Bose trajao je do 1904. godine. Tokom tog perioda, Strindberg je pisao pozorišne komade inspirisane Šekspirom (Gustav Vasa, Erik XIV i Gustav III) kao i kamerne drame Nevreme (Oväder), Spaljena zemlja (Brända tomten), Sablasna sonata (Spöksonaten) i Pelikan (Pelikanen). Godine 1903. napisao je autobigrafiju Ensam (Sam) u kojoj je opisao kako druge ljude doživljava kao pretnju, a naročito se bojao onih koji su imali pse. Pse je smatrao opasnim i prljavim životinjama, i bojao ih se kao i policije. Njegov otac je ispričao da taj strah od pasa verovatno potiče iz detinjstva, kada su komšije imale opasne pse kojih se bojao.[31] Osnovao je `Intimno pozorište` 1907. godine, u kome su izvođene njegove drame. Poslednje godine Strindberg se 1908. preselio u pansion Blå tornet (Plavi toranj), gde se danas nalazi njegov muzej. Tu je delimično iznajmljivao stan na četvrtom, a delimično biblioteku na šestom spratu.[32] U to vreme Strindberg je imao sopstveni telefon. Broj je menjao nekoliko puta, i bio je tajan, odnosno, nije se mogao naći u imeniku. Poslednji broj telefona mu je bio 5622.[33] Osećao se umornim i mislio je da boluje od raka, što se ispostavilo tačnim. Tokom poslenjih godina života krenuo je putem kritike društva, što je u javnosti prouzrokovalo žustru debatu. Strindberg je postao ikona radničkog pokreta, a naročito radikalne grupe okupljene oko novina Stormklockan i njene borbe protiv konzervativaca i liberala. Na njegov 60. rođendan hiljade ljudi su uzvikivale Strindbergovo ime ispred njegovog doma, a istovremeno je nekoliko gradskih pozorišta izvodilo njegove predstave. Kad je postalo jasno da kontroverzni Strindberg nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost, na inicijativu političara Seta Heglunda i uz podršku radničkog pokreta među `običnim` narodom održan je nacionalni skup kao `alternatina Nobelova nagrada`. Uz pomoć 15 000 potpisnih listi i 40 000 donatora iz radničke klase i drugih društvenih grupa, skupljena je pozamašna suma od preko 45 000 kruna na Strindbergov 63. rođendan, 1912. godine, kada je preko 10 000 ljudi sa bakljama i zastavama trgovačke unije uz pratnju muzičkog udruženja radničkog pokreta paradiralo kraj njegove kuće jedne zimske večeri, dok je pisac sa malim društvom stajao na balkonu. Sakupljeni novac uručen mu je 2. marta, iako je sam Strindberg uz veliku zahvalnost izjavio da ne može da primi takav dar od siromašnih ljudi. U kasnijim delima poput En blå bok (Plava knjiga, 1907) i Stora landsvägen (Široki seoski putevi, 1909) vidi se Strindbergovo opredeljenje za religiju. Smrt Strindbergov grob Strindberg je umro u 63. godini života u 16:30,[34] 14. maja 1912. godine, a sahranjen je 19. maja u 8:00,[35] uz pratnju oko 60 000 ožalošćenih.[36] Nad njegovim grobom stoji jednostavan krst od crne hrastovine sa natpisom O crux ave spes unica (Pozdrav, krste, jedina nado). Na samrtničkoj postelji, Strindberg je zatražio svoju Bibliju sa noćnog stočića; uzeo ju je i izgovorio oproštajne reči životu, dok je kraj njega sedela ćerka Greta: `Došao sam do kraja ove životne knjige. Sada više ništa lično ne ostaje`. Zatim je pokazao na svoju pohabanu Bibliju, pomazio ćerku i rekao joj: `Samo je ovo ispravno, Greta, draga Greta`.[37][38] Greta je tragično poginula samo pet nedelja kasnije u železničkoj nesreći kod Malmsleta. Pre nego što je Strindberg umro, izdavačka kuća Alberta Bonijera kupila je prava na njegova sabrana dela. Karl Oto Bonijer isprva je ponudio 150 000 kruna (bez inostranih prava), ali je Strindberg odbio, zato što je Bonijer platio 100 000 kruna za sabrana dela Gustafa Fredinga (6 zbirki poezije). Kada je Bonijer podigao ponudu na 200 000, Strindberg se složio. Izdavačka kuća kasnije je kupila čak i prava koja je Strindberg prodao drugima, pa je konačna suma porasla na skoro 300 000 kruna.[39] Nakon Strindbergove smrti, Bonijerova izdavačka kuća objavila je njegova sabrana dela u 55 tomova. Tokom narednih 20 godina, Bonijer je prodao 1,7 miliona primeraka Strindbergovih knjiga. Između 1912. i 1927. izdavačka kuća je od prodaje njegovih knjiga zaradila skoro 10 miliona kruna.[39] Književna dela Strindberg je napisao oko šezdeset drama, deset romana, deset zbirki pripovedaka i najmanje osamsto pisama, što ga bez sumnje svrstava među najproduktivnije švedske pisce. Svojim delima, Strindberg je obuhvatio sva idejna strujanja s kraja 19. veka. Proza Strindberg je uneo novine u švedsku prozu time što je deklamativni i retorski jezik u ranijoj prozi zamenio govornim jezikom, kao i time što je izneo oštra zapažanja preuzeta iz svakodnevice. U ranim delima poput Crvene sobe, Švedskog naroda i Malog katehizisa Augusta Strindberga za nižu klasu kombinovao je socijalizam i realizam: precizni i često anahroni prikazi podržavaju nemilosrdnu kritiku države, crkve, škole, štampe, švedske privrede, kao i ostalih društvenih institucija, često iz ugla radničke klase i `neshvaćene` mladeži. Inspirisan Ničeom i Rusoom, prikazivao je naturalističke i evolucionističke ideje u, na primer, Negovanom voću i Ljudima s Hemsoa: nasleđe i okolina tokom radnje vode likove njihovoj `prirodnoj` sudbini. U istorijskom romanu o natčoveku, Tschandala (Ćandala), koji je na danskom izašao 1889. a na švedskom 1897. godine, bavi se relativnošću ljudskog dostojanstva i pravom više klase da potčini nižu klasu. Tu je Strindberg napustio svoja socijalistička i demokratska gledišta. Ćandala je najniža indijska kasta, i prema Ničeu stoji na dnu kao đubrivo za arijevsko plemenito stablo.[40] Tu reč je Strindberg upravo i preuzeo iz Ničeovog Antihrista. U njegovom stvaralaštvu ima i elemenata ondašnjeg feminizma. Bio je protiv i prevelike čednosti, ali i, kako je on to nazivao, suviše radikalnih ideja o jednakosti: između ostalog je kritikovao Ibsenov Lutkin dom. Da je Strindbergov odnos prema ženama bio problematičan, vidi se u Brakovima: kritika porodice kao institucije društva prelazi u otvoren prezir prema ženama. Strindberg je ponovo preuzeo svoju ulogu kritičara društva nakon 1900. godine romanima kao što su Crne zastave (Svarta fanor), u kome je napao svoje prijatelje, a naročito Gustafa Geijerstama, i Gotičke sobe (Götiska rummen), nastavak njegovog romana Crvena soba, ali mnogo oštrijeg tona. Nemilosrdnoj satiri bili su izloženi i protivnici, i kolege, i prijatelji. Drame Strindberg je ukupno napisao preko 60 drama, i prvenstveno je zahvaljujući njima postao poznat u internacionalnom kontekstu.[41] Pisao je različite žanrove, ali se najviše držao `teže` drame, dok pokušaji `lake` komedije - kao što su Igra s vatrom (Leka med elden, 1892) i Ivanjdan (Midsommar, 1900) - nisu bili toliko `laki` kao što je nameravao. Svojim prvim velikim delom smatrao je Gospodara Olofa (1872), iako su ga pozorišta odbijala zbog novog stila koji `ne poštuje istoriju`, uprkos tome što je Strindberg napisao tri različite verzije. Kada je 1908. godine otvoreno Kraljevsko dramsko pozorište, prva predstava bila je Gospodar Olof, a počasni gost Strindberg. To je bila prva u nizu njegovih istorijskih drama inspirisanih Šekspirovim istorijskim komadima, sa brzim promenama scena i bogatom scenografijom, koje su pre opisivale istinske ljude nego cenjene istorijske ličnosti. Napisao je ukupno dvanaest komada o švedskim kraljevima i drugim ličnostima, kao i druge drame sa istorijskim setingom, na primer Tajna gilde (Gillets hemlighet, 1880), Žena gospodina Bengta (Herr Bengts hustru, 1882), i Näktergalen i Wittenberg (Slavuj u Vitenbergu, 1903), o Martinu Luteru. Strindberg je takođe bio pionir u prelazu od starih, okoštalih pozorišnih formi ka jednoj modernijoj pozorišnoj umetnosti sa raznim eksperimentalnim formama koja glumcima dopušta prirodniji govorni jezik. Dramama Otac (Fadren, 1887), Gospođica Julija (Fröken Julie, 1888), Poverioci (Fordringsägare, 1888)‚ i Parija (Paria, 1889) postao je i pionir naturalističke drame. Naturalistički komadi često se bave ratom pshiholoških stanovišta, takozvanom „borbom umova“. Nakon godina krize tokom poslednje decenije 19. veka, Strindbergove drame delimično su krenule u novom pravcu. I ranije se služio fantastičnim, što se suprotstavljalo težnjama realizma, ali dela poput drame Put u Damask (Till Damaskus, u tri dela 1898-1901) uvode potpuno nov žanrovski jezik. Idejama o religioznosti inspirisanim Emanuelom Svedenborgom i zgusnutim scenama snova, Strindberg je otvorio vrata ekspresionističkim i egzistencijalno-moralnim pitanjima u delima Advent (Advent, 1898), Uskrs (Påsk, 1900) i Krunska nevesta (Kronbruden, 1901), što se još jasnije vidi u Igri snova (Ett drömspel, 1901). Vreme i mesto ne postoje; na pozadini beznačajne stvarnosti vrte se prikazi i stvaraju nove obrasce; jedna mešavina sećanja, doživljaja, slobodne uobrazilje, nerazumnosti i improvizacije. - Likovi se dele, udvostručuju se, isparavaju, zgušnjavaju se, odlaze, skupljaju se. No jedna svest stoji iznad svih, svest onoga koji sanja; za nju ne postoje ni tajne, ni posledice, ni skrupule, ni zakon. — Iz predgovora `Igri snova` Sa Intimnim pozorištem na umu, Strindberg je početkom 20. veka pisao takozvane kamerne drame, koje su objedinjavalje elemente različitih žanrova, ali su bile intimnijeg i svedenijeg karaktera od onog koji se obično povezuje sa dramom. Godinu dana pre svoje smrti, Strindberg, koji se interesovao za fotografiju, dao je dozvolu za prvi nemi film zasnovan na njegovom stvaralaštvu, Otac (1912) Ane Hofman Udgren i Gustafa Udgrena. Za njim su usledili i drugi nemi filmovi, potom i zvučni filmovi, kao i televizijske i radijske produkcije. Poezija Strindberg je za života objavio tri zbirke poezije: Dikter på vers och prosa (Pesme u stihu i prozi, 1883), Sömngångarnätter på vakna dagar (Mesečarske noći u budnim danima, 1884) i Ordalek och småkonst (Igra rečima i mala umetnost, 1905). Tome se mogu pridodati i pesme objavljene zajedno sa pripovetkama u zbirci Fagervik och Skamsund (Fagervik i Skamsund, 1902), a neke se mogu naći i u delima drugih žanrova, poput Služavkinog sina, i u Strindbergovim pismima. Debata U romanu Crvena soba, Strindberg je kritikovao i ismevao etablirane društvene istitucije, a u delu Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti) zagovarao je anarhizam koji se nije dopadao ni socijalistima ni konzervativcima, te je 1910. jednim člankom započela takozvana „rasprava o Strindbergu“, žustra debata o kulturi koja je nekoliko godina bila u senci raspada unije Švedske i Norveške, velikog štrajka i pojave socijaldemokratije. Njegova primarna meta bili su pisci poslednje decenije 19. veka, pre svega Verner fon Hajdenstram, Oskar Levertin i Elen Kej, kao i one koji su se dodvoravali švedskom kralju Karlu XII, ali se u svojim člancima dotakao i švedske vojske, monarhije, geografa Svena Hedina, koji se protivio uvođenju demokratije, i Švedske akademije. Ova u početku književna rasprava o osamdesetim i devedesetim godinama 19. veka postala je, kada su joj se pridružili mnogi kritičari, pisci i poslanici, delimično i debata o pravu glasa, odbrani zemlje i demokratiji, nešto poput najave Seljačkih demonstracija 1914, kada je 30 000 ljudi u Stokholmu protestovalo protiv liberalne politike odbrane. Tokom svoje duge karijere, Strindberg se, kao novinar i učesnik u debatama, suočavao sa feministkninjama, crkvom, kolegama i prijateljima iz svih grupacija. Ponekad mu se činilo da ga progone, a smatrao je i da je marginalizovan. Menjao je gledišta nekoliko puta u životu i nazivan je „radikalnim reakcionarom“, ali je zadržao narodski pogled na život iz ugla „običnog sveta“, zbog svoje kritičke nastrojenosti prema autoritetima. Za svoje stvaralaštvo, žrtvovao je i sebe, i druge. Žensko pitanje U programskom tekstu Ženska prava (Kvinnans rättigheter) štampanom 1884. kao predgovor Brakovima, Strindberg istupa kao rani zagovornik prava glasa za žene. Smatra se da je imao komplikovan odnos prema ženama tokom svog života, o čemu svedoče njegovi razvodi. Strindberg je često nazivan ženomrscem, ali se opravdanost te tvrdnje poslednjih godina sve više preispituje. Švedsko-britanska autorka Eivor Martinus u svojoj knjizi Malo đavo, malo anđeo (Lite djävul, lite ängel!) razmatra pozamašnu prepisku između Strindberga i njegovih žena. Zaključak Martinusove je da pisac nikako nije mogao mrzeti žene, iako je često dolazio u sukob s njima. Činjenica je da je često obožavao ženu jednako silno koliko ju je znao mrzeti. Ginolatrija, odnosno obožavanje žene, bila je reč kojom se Strindberg služio i u romanima i u pismima. Nakon što je Oto Vajninger napisao Pol i karakter (Geschlecht und Charakter) 1903. godine, poslao je knjigu Strindbergu, a ovaj je u pismu svom prevodiocu na nemački, Emilu Šeringu, knjigu opisao kao užasnu, ali je istovremeno smatrao da je Vajninger navodno rešio najteži od svih problema, „problem žena“. Strindberg je Vajningeru zatim putem razglednice od srca zahvalio za to rešenje. Nakon što je iste godine Vajninger izvršio samoubistvo, Strindberg je napisao da je ovaj smrću zapečatio svoja uverenja.[27][42][43] U članku Poslednja reč o ženskom pitanju (Sista ordet i kvinnofrågan) iz 1887. godine, Strindberg je izneo stanovište da su se žene probile na muško tržište rada i da je nepravedno što žena ne mora da plaća polovinu troškova izdržavanja za svoju decu, da je žensko pitanje zapravo pitanje aseksualnosti, da ima mnogo hermafrodita u Norveškoj i da su najpoznatiji pobornici ženskih prava hermafroditi, a među njima i Bjernstjerne Bjernson. Takođe je pisao i da Sonja Kovalevski nije neki matematičar, i da je svoju disertaciju napisala na osnovu rada nemačkog matematičara Karla Vajerštrasa.[44] Antisemitizam Strindbergov odnos prema antisemitizmu tema je brojnih studija, između ostalog i monografije koju je napisao švedski autor Jan Mirdal, koji Strindberga naziva „najčuvenijim antisemitom u Švedskoj osamdesetih godina 19. veka“.[45] Ovakvi Strindbergovi stavovi mogu se videti u poglavlju „Jevreji“ u delu Švedski narod, i poglavlju „Mojsije“ u delu Novo carstvo. Njegov antisemitizam zasniva se na ideji o ekonomskom i kulturnom uticaju Jevreja. Strindbergovi stavovi o toj temi, međutim, vremenom su oslabili, i on se 1884. godine ogradio od svog antisemitizma člankom „Moja mržnja prema Jevrejima“ („Mitt Judehat“) u socijaldemokratskim novinama Tiden. Kao i u mnogim drugim pitanjima, ipak nastavlja da bude ambivalentan, protivrečno se izjašnjavajući i za i protiv Jevreja. Pred kraj života, Strindberg je učestvovao u tadašnjij spekulaciji o teoriji rase. U delu Plava knjiga (En blå bok, 1907) piše o takozvanim majmunčićima , terminu koji je preuzet iz Teozoologije Jerga fon Libenfelsa (rođen kao Adolf Lanc).[46] Prema Strindbergu i Libenfelsu, „majmunčići“ su rasa polu-ljudi koji su nastali u praistoriji tako što su se žene sparivale s majmunima. Predstavnici ovih polu-ljudi u modernom dobu prvenstveno su Jevreji i Romi. U Plavoj knjizi, Strindberg u vezi sa njima pominje bradatu damu ili „majmunicu“ Huliju Pastranu i Noru, glavnu junakinju Ibsenovog Lutkinog doma (to je takođe bilo ime njegove majke), kao i Alijenusa, verovatno iz Hansa Alijenusa švedskog književnika Vernera fon Hajdenštama.[47][48] „Pavijani“ U eseju Strindbeeg i Lanc fon Libenfels iz 1972. godine, Sven Stolpe detaljno obrađuje vezu između ove dvojice.[49] Druge aktivnosti Slikarstvo August Strindberg bavio se i slikarstvom, i mada za njegovog života njegovim slikama nije poklonjena neka veća pažnja, Strindberg se danas ubraja među relativno malobrojne švedske slikare čija dela na aukcijama dostižu milionske iznose.[50][51] Slikarstvo Strindbergu nikada nije bilo glavno zanimanje, i nikada nije izučavao tehniku slikanja u umetničkoj školi ili na akademiji. Iako se u obzir mora uzeti to da je bio slikar amater, zbog njegovog tvrdoglavog slikarskog temperamenta u poslednje vreme mnogi ga smatraju pretečom ekspresionizma kao umetničke forme. Tokom 70-ih godina 19. veka družio se sa mnogim mladim umetnicima poput Karla Lašona i drugih u koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj – više njih pripadalo je takozvanim Protivnicima (Opponenterna), koji su se suprotstavljali formalističkim idealima Akademije umetnosti – Strindberg je tako i sam započeo svoje prve izlete u slikarstvo, a bio je i kritičar umetnosti. Sam Strindberg je o svojim slikama rekao da one nisu imitacija prirodnih objekata već da „treba slikati svoju unutrašnjost, a ne crtati stenje i kamenje, koje je samo po sebi prilično besmisleno, i jedino dobija neku formu time što prođe kroz pećnicu svesnog i osećajnog subjekta. Zato nije slikao napolju, već kod kuće, prema sećanju i uz pomoć mašte“. Kao što je napisao u Služavkinom sinu, slikao je „uvek more, sa obalom u prednjem planu“. Kada je mnogo godina kasnije ponovo počeo da slika, koristio je isti metod i istu vrstu motiva, a stil mu je bio obeležen ličnom improvizacijom. Smatra se da je na njega delimično uticao Gistav Kurbe, čija je dela imao prilike da vidi tokom svog prvog putovanja u Pariz, 1876. godine. Navode se i impresionisti, o kojima je tokom tog putovanja pohvalno pisao. Strindberg je brzim potezima bacao boju u flekama na platno, slikao je svoj konstantno uzburkani temperament, a mašta mu se slobodno kretala. Strindberg je izlagao svoje slike u Stokholmu 1892. godine, u Berlinu 1893. i ponovo u Stokholmu 1895. godine, ali njegov pravi umetnički proboj bio je posthuman, tek 60-ih godina 20. veka, kada su njegove slike izložene u galeriji Observatorium u Stokholmu, a nešto kasnije i u Muzeju moderne umetnosti u Parizu. To je označilo početak mnogih zasebnih izložbi Strindbergovih slika širom Evrope.[52] Razvoj umetnosti tokom 20. veka omogućio je novu perspektivu: dok se ranije nazivao modernistom, sada se o Strindbergu moglo govoriti u terminima kao što su ekspresionizam i apstraktni ekspresionizam.[53] Iako su mu slike prikazivale konkretne stvari, često su se doticale apstraktnih tema, što su mu kritičari savremenici zamerali.[54] Kasnije vrednovanje Strindbergove umetnosti dovelo je do isticanja drugih delova onoga što je napisao o umetnosti. Pismo u kome formalno objašnjava Polu Gogenu da ne može da napiše propratni tekst za njegovu izložbu smatra se internacionalno najpoznatijom švedskom recesijom u umetnosti. Gogen je smatrao da je tekst bio tako dobro napisan da ga je upotrebio kao predgovor kataloga izložbe. Strindbergove slike nalaze se, između ostalog, u Geterborškom muzeju umetnosti, Nacionalnom muzeju u Stokholmu i Nordijskom muzeju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjige najverovatnije nisu ni citane. Redje izdanje !!! Likovno opremio: Boris Dogan Dostojevski Djela 1-12 komplet Autor: Fjodor Mihajlović Dostojevski Sabrana djela I - XII. 1. Bijedni ljudi / Dvojnik / Roman u devet pisama / Gospodin proharicin / Gazdarica / Polzunkov / Slabo srce / Posteni lopov / Bozicno drvce i svadba / Tudja zena i muz pod posteljom 2. Bijele noći / Njetocka nezvanova / Mali junak / Selo stepancikovo 3. Poniženi i uvrijeđeni / Ujakov san 4. Zapisi iz mrtvog doma / Zapisi iz podzemlja / Zimske beleske o letnjim utiscima 5. Kockar / Svinjarija / Krokodil / Vjecni Muz 6. Zločin i kazna 7. Idiot 8. Bjesovi I. dio 9. Bjesovi II. dio 10. Zutokljunac 11. Braća Karamazovi I-II dio 12. Braća Karamazovi III-IV dio Izdavač: Zora / Znanje Godina izdanja: 1978. Mesto izdanja: Zagreb, Broj stranica: 6360 Format: 21x14 cm Povez: Tvrdi Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fjodor Mihajlovič Dostojevski Jubilarno izdanje povodom stogodišnjice smrti Dostojevskog Rad, Beograd, Tvrd povez, 20.5 cm, latinica 1. Jadni ljudi – Dvojnik – Gospodin Proharčin 2. Gazdarica – Bele noći – Netočka Nezvanova 3. Mali junak – Ujakov san – Selo Stepančikovo 4. Poniženi i uvređeni 5. Zapisi iz mrtvog doma – Odvratna priča 6. Zimske beleške o letnjim utiscima – Zapisi iz podzemlja – Kockar ------- FALI 7. Zločin i kazna 8. Idiot I 9. Idiot II 10. Zli dusi I 11. Zli dusi II 12. Mladić I 13. Mladić II 14. Večni muž i druge pripovetke 15. Braća Karamazovi I 16. Braća Karamazovi II 17. Književno-kritički članci – Piščev dnevnik I 18. Piščev dnevnik II 19. Odabrana pisma I 20. Odabrana pisma II Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski Jubilarno izdanje povodom stogodišnjice smrti Dostojevskog Rad, Beograd, Tvrd povez, 20.5 cm, latinica 1. Jadni ljudi – Dvojnik – Gospodin Proharčin 2. Gazdarica – Bele noći – Netočka Nezvanova 3. Mali junak – Ujakov san – Selo Stepančikovo 4. Poniženi i uvređeni 5. Zapisi iz mrtvog doma – Odvratna priča 6. Zimske beleške o letnjim utiscima – Zapisi iz podzemlja – Kockar 7. Zločin i kazna 8. Idiot I 9. Idiot II 10. Zli dusi I 11. Zli dusi II 12. Mladić I 13. Mladić II 14. Večni muž i druge pripovetke 15. Braća Karamazovi I 16. Braća Karamazovi II 17. Književno-kritički članci – Piščev dnevnik I 18. Piščev dnevnik II 19. Odabrana pisma I 20. Odabrana pisma II Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. 1923 - 1932. : Žudnja za Buenos Airesom ; Blizak mjesec ; Bilježnica `San Martin` ; Evaristo Carriego ; Rasprava 2. 1932 - 1944. : Opća povijest gadosti ; Povijest vječnosti ; Izmišljaji 3. 1944 – 1952. : Aleph ; Druga istraživanja 4. 1952 – 1969. : Tvorac ; Drugi, isti ; Za šest žica ; Pohvala sjene 5. 1969 – 1975. : Brodijev izvještaj ; Zlato tigrova ; Knjiga od pijeska ; Duboka ruža 6. 1975 – 1982. : Željezni novčić ; Povijest noći ; Lozinka ; 25. kolovoza 1983. i druge neobjavljene priče Biblioteka: Sabrana djela Jorgea Luisa Borgesa Grafički zavod Hrvatske 1985. 1468 strana Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine. Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma’’ i „Proa’’, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela Priče Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Izdato 1932 god Izdavac `Binoza` Komplet sadrzi: - Članci i Kritike - Feljtoni i Rasprave - Seljacka Buna - Pjesme - Branka - Feljtoni - Zlatarevo zlato - Slike i prikazi - Pripovijesti I - Pripovijesti II - Pripovijesti III - Pripovijesti IV - Pripovijesti V - Pripovijesti VI - Kazalisna Izvjesca I - Kazalisna Izvjesca II - Kletva I - Kletva II - Kletva III - Diogenes August Šenoa (Zagreb, 14. novembar 1838 — Zagreb, 13. decembar 1881), hrvatski (nemačko-češkog porekla) romanopisac, pripovjedač, pjesnik, kritičar i feljtonist. Biografija Otac Augusta Šenoe, Alojz Šenoa (Schönoa), Nemac iz Češke doselio se u Zagreb 1830, gde je bio upravnik poslastičarnice zagrebačke nadbiskupije. Poslastičarnica je radila u zagrebačkoj Vlaškoj ulici. Majka Terezija pl. Rabač (Rabacs) iz plemićke porodice slovačkog porekla, rodom iz Budimpešte, umrla je kada je August imao samo 8 godina. Školu i gimnaziju pohađao u Zagrebu i Pečuju, a studirao je pravo u Pragu i Zagrebu, no studije nije završio. Na studije u Pragu ga je poslao njegov mecena katolički biskup Josip Štrosmajer.[1] Bila mu je namenjena katedra profesora na Pravnoj akademiji u Zagrebu. Ali on se više posvetio izučavanju književnosti, rizikujući da ostane bez stipendije. U Češkoj je došao u dodir sa slovenskom književnošću i slovenskom omladinom, zbog čega je postao iskreni pobornik slovenske uzajamnosti. Postao je panslavista[2] i veliki neprijatelj Beča i Pešte. Tako da je prirodno što se on, mladi ilirac `Avgust` Šenoa, kao `jurista` u Zagrebu javlja 1858. godine pretplatnikom srpske ćirilične knjige `Cveće srbskih pesama`.[3] Dopisivao se sa Srbima, Miloradom Popovićem Šapčaninom, dr Jovanovićem i Jovanom Sundečićem. Iz Praga je počeo da šalje novinske dopise, a kasnije postao veliki kritičar društva kao novinar i urednik. Prve pesme objavljuje 1855. godine. Nakon uređivanja listova u Beču vraća se 1866. u Zagreb i radi u uredništvu «Pozora», a potom kao gradski beležnik i gradski senator. Bio je upravnik i dramaturg u Hrvatskom zemaljskome kazalištu (prethodnici HNK), urednik društveno-književnog časopisa «Vijenac» i potpredsjednik Matice hrvatske. Pred smrt (1879) je izdavao `Humoristički list` u kojem je pisao protiv protivnika, onih iz reda hrvatskih ultradesničara. Prevodio je mnogo s njemačkog, francuskog, poljskog, češkog i engleskog jezika. Poslednje što je napisao bila je `Kletva`. Umro je 1881. godine u 42. godini života.[4] Bio je oženjen od 1868. godine zagrebačkom `patricijkom` Slavom rođ. Ištvanović, sa kojom je imao sinove Branimira i Milana. Milan je postao univerzitetski profesor i pisac, koji je između ostalog napisao biografsku knjigu `Moj otac`. A Branko Šenoa je između dva svetska rata bio direktor Umetničke galerije i upravnik Zagrebačkog kazališta (pozorišta). Najuticajniji i najplodniji hrvatski pisac 19. veka, Šenoa je istinski tvorac moderne hrvatske književnosti - prvi pravi hrvatski romanopisac (delo Petra Zoranića samo uslovno možemo nazvati romanom, dok se Ilirci ni nisu oprobali na tom polju), autor opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra savremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičkog standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čoveka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost savremenog hrvatskog jezika od legije rečnikopisaca i purističkih savetodavaca). Šenoa se oprobao u svim književnim vrstama, i velikom broju je ili zaorao prvu brazdu, ili ostavio pisanu baštinu koju su kasniji pisci nasleđivali (a neretko se i pokušavali osloboditi autorova uticaja). U javnosti se prvo pročuo kao novinar dopisima iz Praga za „Pozor“, naročito političkim člancima i feljtonima „Praški listovi“, 1862. Šenoa udara temelje modernom hrvatskom feljtonu, osigurava mu dignitet i pretvara ga u eminentno literarni žanr. U seriji feljtona Zagrebulje (`Pozor“, 1866-67; „Vijenac“, 1877, 1879-80) izražajnim stilom i razornim satiričkim diskursom komentariše aktualne, često negativne pojave u zagrebačkoj svakodnevnici: odnarođenost, nemčarenje, licemerje i konformizam. Feljtoni su imali velikog odjeka u javnosti, a javili su se i brojni podražavaoci (Rikard Jorgovanić, Kovačić), ali će tek Matoš ne samo naslediti, nego i razviti tip Šenoinog podlistka. Na Šenoinu žurnalističku fazu prirodno se nadovezuje kritičarska praksa. Uz male prekide deluje dvadesetak godina kao pozorišni kritičar dajući hrvatskom glumištu presudne poticaje. Prokomentarisao je više od sedam stotina predstava iznoseći - prvi u nas - relevantne sudove o svim bitnim činiocima pozorišnog čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu „O hrvatskom kazalištu ` (`Pozor“, 1866) daje ne samo analizu stanja u hrvatskom glumištu, nego i program njegova budućeg razvitka. Izrazito antigermanski raspoložen, Šenoa traži radikalan zaokret prema klasičnoj i savremenoj francuskoj, italijanskoj i slovenačkoj, te izvornoj hrvatskoj dramskoj književnosti. Svoje će repertoarsko-teatarske zamisli pokušati provesti u delo prvo kao član pozorišnog odbora, a zatim i kao umetnički direktor i dramaturg Hrvatskoga zemaljskog kazališta. Uspeo je samo delimično: doveo je na scenu klasike (Šekspira, Molijera, Šilera, Getea) i savremene francuske autore (Sardou, Skribe), ali su ga prilike ipak prisiljavale na repertoarske kompromise s malobrojnom zagrebačkom pozorišnom publikom. Piščevo delovanje na dramskom polju je ograničeno na jedno delo - komediju iz zagrebačkog života u tri čina „Ljubica ` (`Pozor“, 1866; praizvedba 1868). U njoj tematizuje urbanu sredinu s nizom karakterističnih, no prilično šablonski oblikovanih likova. Posredi je zapravo dramatizovani feljton, zbog eksplicitnosti kritike često na rubu scenskog pamfleta. No - iako je doživela neuspjeh i kod kritike i pozorišne publike, Ljubica predstavlja prvi pokušaj da se hrvatskoj sceni prikaže savremeni zagrebački život s nizom realističnih portreta. Najveći je umetnički domet ostvario kao romanopisac. Šenoa je uveo roman u hrvatsku književnost i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta, u Evropi druge polovine 19. veka dominantna književna vrsta, postala omiljeno štivo. U skladu s literarnim programom koji je formulisao u kritičko-polemičkom tekstu „Naša književnost `, 1865, Šenoin je veliki romaneskni projekt usmeren na građu iz nacionalne istorije i na savremene događaje. No istorijski romani zauzimaju ipak središnje mesto u njegovom opusu. Napisao je pet istorijskih romana: „Zlatarovo zlato `,1871, „Čuvaj se senjske ruke“, 1875, „Seljačka buna“, 1877, „Diogenes“, 1878 i „Kletva“, 1880-81; nedovršeno delo. U njima tematizuje događaje iz različitih razdoblja hrvatske istorije: sukob između Stjepka Gregorijanca i Zagrepčana u 16. veku sa središnjom pričom o ljubavi između plemića i građanke (Zlatarovo zlato), važnu epizodu iz uskočke istorije početkom 17. veka (Čuvaj se senjske ruke), veliki sukob između feudalaca i seljaka u 16. veku (Seljačka buna), političke spletke u habzburškoj Hrvatskoj u 18. veku (Diogenes), događaje iz 14. veka koji su preusmerili hrvatsku istoriju (Kletva). Dela slede model istorijskog romana koji je u evropsku književnost uveo Valter Skot. Bit je toga modela u vernoj rekonstrukciji istorijskih zbivanja na osnovu istraživanja autentičnih dokumenata i istorijskih vrela. Cilj je pokazati kako su neke ideje, društvene okolnosti, raspored političkih snaga delovali u određenom vremenu i oblikovali život običnih, malih ljudi. No, uza svu sličnost, Šenou od Skotovog modela dele i neke bitne razlike: hrvatski je romanopisac delovao u drugačijoj nacionalnoj, a i evropskoj književnoj klimi (ne smemo zaboraviti da je Šenoa mlađi savremenik Dostojevskog i Flobera). Iako je istorijski roman u tadašnjoj hrvatskoj javnosti imao prvesntveno budničarsku ulogu, a sam je Šenoin književni program i bio na toj crti - valja primetiti da ga je, za razliku od treznog škotskog romansijera, strast neretko ponela u opisu situacija, što je imalo dugoročno plodotvoran učinak. Šenoa nije pisac psihološkog realizma ukotvljenog u istorijske situacije (pa ni psihologiziranja romantičarskog uklona, majstori koga su francuski i engleski pisci kao Bencamin Konstant ili Šarlota Bronte). Ni autor ni publika nisu jednostavno imali vremena ni sklonosti za prikaze interioriziranih svesti ili problematiku raskoljenoga individuuma. Čitateljstvo je tražilo rekreiranje događaja koje će osnažiti i obogatiti nacionalnu svest. Šenoa je pisac velikih gestova, crno-belih likova, patosa koji je teško podnošljiv modernom senzibilitetu. No, istovremeno, on je tvorac monumentalnih masovnih scena, vrtoglavih preloma i preskoka u radnji, živopisno ocrtanih sporednih likova, te jezične invencije koja u bujici protoka događaja ostavlja utisak vitalnosti i snage kakvu ne nalazimo kod njegovog škotskog uzora. Šenoino je romaneskno stvaralaštvo izraz vitalizma „profesora energije“ koji je lomio skučene okvire ondašnje provincijalne i provincijske Hrvatske; delo važno ne samo kao istorijski dokument, nego i živo u snazi zamaha koji sve njegove spisateljske mane (plošnost, patetiku, teatralnost) baca u senku kao nevažnu brljotinu na fresci. Šenoin model istorijskog romana izvršio je velik uticaj na hrvatsku pripovedačku prozu, i on će dominirati hrvatskim romanom sve do početka 20. veka. Mnogi su pisci oponašali njegovu strukturu i tehniku (Josip Eugen Tomić, Eugen Kumičić, Viktor Car Emin, Zagorka i dr.). Veliki je uspeh postigao i svojim „povjesticama“ - pripovedačkim delima u stihu s motivima iz istoriije (Propast Venecije, Petar Svačić, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodnog predanjlja (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag). Karakteriše ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristički ton. Intencija im je ista kao i kod istorijskih romana: da budu sredstvo nacionalnog obrazovanja i prava škola rodoljublja. U romanima i pripovetkama s građom iz savremenog života tematizuje konkretne socijalne, političke i etičke probleme svoga vremena: privredne i moralne odnose između sela i grada (Prosjak Luka, 1879), raspadanja zadruga i život seljaka u okolini Zagreba (Barun Ivica, 1874), moralno i materijalno propadanje plemstva (Vladimir, 1879), odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad i njihovo uzdizanje na društvenoj lestvici ili propadanje (Prijan Lovro, 1873), nemoral i rasipništvo u građanskim krugovima (Ilijina oporuka, 1876), tragedije i zanose naših učiteljica u prosvećivanju sela (Branka, 1881). U tim delima insistira na psihološkoj i socijalnoj motivaciji pa je i fabula realizovana tako da pokazuje razvoj, karakter i motive delovanja likova. Zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna kretanja na političkoj pozornici svoga vremena, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se stvaralački pristup već približava realističkoj paradigmi. No, i ovde treba primetiti da po svom habitusu Šenoa nije bio protagonista realističke poetike, bilo estetske provenijencije kakva je dominirala u Francuskoj, bilo etičko-religijske koja karakteriše veliki ruski roman onoga doba. Uprkos tome, njegova dela savremene tematike su počeci hrvatskog realizma, osnovi škole koju su, uz prepravke, dalje razvijali Ante Kovačić, Vjenceslav Novak, Ksaver Šandor Đalski i Milutin Cihlar Nehajev. Svi su hrvatski realisti izašli iz Šenoine kabanice, svi su razrađivali njegovu tematiku, ugledali se u njegove likove, situacije i zaplete. Slabije su mu uspele lirske pesme koje zauzimaju važnije mesto samo u prvim godinama njegovog stvaralaštva. Manje je značajan kao ljubavni, a više kao politički i socijalni pesnik. Šenoa je u mnogim pesmama izražavao pokretačke ideje svoga doba i politički program Štrosmajerovog narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Štrosmajera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i dr.). treba napomenuti da je Šenoa i osnivač moderne hrvatske kajkavske dijalektalne poezije. Napisavši u manje od dvadeset godina opus od preko dvadeset dela, Šenoa je zasnovao modernu hrvatsku književnost na svim poljima. Kakav bi oblik imala ne samo hrvatska pisana reč, nego i kultura uopšte, da nije bilo Šenoe - nemoguće je i zamisliti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: BIGZ - Narodna knjiga - Nolit - Rad, Beograd, 1978. god. Tvrd povez, zlatotisk, 22,5 cm. 4370 str. 1. knjiga - Bura - Dva viteza iz Verone - Vesele žene Vindzorske - Ravnom merom - Zabune - Mnogo vike ni oko čega - Nenagrađeni ljubavni trud - Snoviđenje u noć ivanjsku 2. knjiga - Mletački trgovac - Kako vam drago - Ukroćena zloća - Sve je dobro što de dobro svrši - Bogojavljenska noć - Zimska bajka 3. knjiga - Troil i Kresida - Koriolan - Tit Andronik - Romeo i Julija - Timon Atinjanin - Julije Cezar - Makbet 4. knjiga - Hamlet - Kralj Lir - Otelo - Antonije i Kleopatra - Simbelin - Perikle 5. knjiga - Ričard II - Henri IV ( prvi deo ) - Henri IV ( drugi deo ) - Henri V - Henri VI ( prvi deo ) - Henri VI ( drugi deo ) - Henri VI ( treći deo ) 6. knjiga - Kralj Džon - Ričard III - Henri VIII - Soneti - Poeme Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: BIGZ - Narodna knjiga - Nolit - Rad, Beograd, 1978. god. Tvrd povez, zlatotisk, 22,5 cm. 4370 str. 1. knjiga - Bura - Dva viteza iz Verone - Vesele žene Vindzorske - Ravnom merom - Zabune - Mnogo vike ni oko čega - Nenagrađeni ljubavni trud - Snoviđenje u noć ivanjsku 2. knjiga - Mletački trgovac - Kako vam drago - Ukroćena zloća - Sve je dobro što de dobro svrši - Bogojavljenska noć - Zimska bajka 3. knjiga - Troil i Kresida - Koriolan - Tit Andronik - Romeo i Julija - Timon Atinjanin - Julije Cezar - Makbet 4. knjiga - Hamlet - Kralj Lir - Otelo - Antonije i Kleopatra - Simbelin - Perikle 5. knjiga - Ričard II - Henri IV ( prvi deo ) - Henri IV ( drugi deo ) - Henri V - Henri VI ( prvi deo ) - Henri VI ( drugi deo ) - Henri VI ( treći deo ) 6. knjiga - Kralj Džon - Ričard III - Henri VIII - Soneti - Poeme Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja....

Komplet Majkla Murkoka u okviru edicije „Plava ptica“ 1. ELRIK OD MELNIBONEA (knj. 37) 2. MORNAR NA MORU SUDBINE (knj. 54) 3. ZLA KOB BELOG VUKA (knj. 69) 4. KULA KOJA IŠČEZAVA (knj. 87) 5. VITEZ SUDBINE 1 (knj. 101) 6. VITEZ SUDBINE 2 (knj. 102) PLAVA PTICA“, Knj. 54 Majkl Murkok, MORNAR NA MORU SUDBINE Autor - osoba Murkok, Majkl Naslov Mornar na moru sudbine : nova pripovest o Erliku od Melnibonea / napisao Majkl Murkok ; [prevela Mirjana Matarić-Radovanov ; ilustracije Božidar Veselinović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂsailor on the seas of fate. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Jugoslavija“ : Prosveta, 1979 Fizički opis 245 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Matarić-Radovanov, Mirjana N. Veselinović, Božidar Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; knj. 54 Napomene Prevod dela: The sailor on the seas of fate. Vrli Elrik je poslednji izdanak sjajne vladarske loze Melnibonea, čudesne zemlje u ko joj se nekad beše sakupila sva mudrost ovog sveta: slavan po moći, blagu, znanju i vrlinama svojih žitelja, Melnibone je vekovima gospodario čitavim znanim svetom. Ali, sa prolaskom vremena, i cjaj Melnibonea počeo je tamniti: novi se narodi pojaviše na rubu carevine, neobuzdani i mladi, i dovedoše svet na ivicu haosa. Samom Elriku – umnom i osećajnom vladaru – bi osporen Rubinski presto, i da bi sačuvao svoj posed, i ponovo učvrstio svoj tron, mladi vladar morao je poći u potragu za čudesnim mačom, Olujnikom, čijom bi pomoći ponovo vratio slavu i sjaj Melniboneu. Ali traganje za Olujnikom – opisano u knjizi „Elrik od Melnibonea“, objavljenoj u prethodnom kolu „Plave ptice“ – uprkos svemu, nije i najveća pustolovina Elrikovog života. Jer, nije dovoljno to što su izdajničke namere najbližih rođaka mladog vladara obuzdane, niti što je upad varvarskih hordi u Melnibone doživeo neslavan kraj. Elrik shvata da je stari svet nepovratno nestao, i da se na njegovim ruševinama ne može obnavljati nekadašnja besprimerna slava Melnibonea. Stoga, sa moćnim Olujnikom u ruci, pokoravajući se volji sudbine, Elrik polazi u još neizvesniju pustolovinu: da upozna taj novi svet što se rađa, da proveri snagu tih novih naroda što streme jednoj drukčijoj budućnosti, i da pronađe vlastito mesto u njemu. Autor - osoba Murkok, Majkl Naslov Zla kob Belog vuka : treća knjiga velike sage o Elriku od Melnibonea / napisao Majkl Murkok ; [preveo Dragan Vidić-Vidrag ; ilustracije Jevrem Milanović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂWeird of the White Wolf. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1981 Fizički opis 208 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vidić, Dragan Milanović, Jevrem Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ69 (Plast.) Napomene Prevod dela: The Weird of the White Wolf. Tiraž 10.000. „...Kada mi je bilo devet godina, čitao sam Olujnika Majkla Murkoka, i to čitanje mi je promenilo život. Elrik od Melnibonea mi je ušao u glavu, kao da je oduvek u njoj i bio. Bio sam rešen da pročitam sve što je Majk Murkok napisao, da pročitam sve objavljene avanture albino princa naoružanog crnim mačem. Čitao sam samo Elrika dok nisam, godinu dana kasnije, naleteo na primerak Usnule čarobnice i otkrio druge strane Šampiona Večnosti – junake i protagoniste drugih Murkokovih knjiga – i to koliko su i oni sami Elrik. To me je uputilo da ih sve iščitam, pa sam tako tokom sledeće dve godine otkrio Džerija Kornelijusa i Karla Glogauera, Dorijana Hokmuna, Koruma i sve druge (no, jesu li oni uopšte „drugi“?). A imao sam i veliku sreću: moja želja da pročitam Murkoka podudarila se sa željom koju je imala i britanska izdavačka industrija da objavi sve što je ovaj dotad bio napisao, pa sam na to trošio svoj džeparac. U jednoj majušnoj knjižari u Brajtonu, pronašao sam Majklov kratki roman objavljen samostalno čiji je naslov bio – Oči čoveka od žada, za kojeg niko nikad ranije nije čuo. Bilo mi je tada dvanaest godina i imao sam utisak da je taj roman tu samo za mene. Upijao sam te knjige u sebe: postale su deo mene, veoma intimni deo mene. Ponekad, kada me pitaju da navedem svoje uzore, zaboravim da spomenem Majkla Murkoka, zbog toga što je Majkovo delo, progutano, čitano i ponovo čitano, uneto u mene još dok sam bio u fazi formiranja, te je manje uticaj na ovo što sam i na moje mišljenje, a više je u samoj suštini onog što jesam...“ – Nil Gejman. Majkl Murkok ZLA KOB BELOG VUKA Svet u kome sada živi vrli Elrik, poslednji izdanak slavne loze koja je hiljadama godina vladala Melniboneom, sjajnim mitskim gradom čija je moć izgledala neuništiva, izmenio se: novi su se narodi pojavili na obzorju, puni poverenja u svoju divlju snagu i odlučni da u svoje ruke uzmu gospodstvo nad zemljama i morima. Elrik oseća da se mudrosti ne može učiti od knjiga, već od života: jer, Melnibone, čija se slava sve više kruni, sad već nije dovoljan sam sebi. Ali, gde je istina? U sadašnjosti? U budućnosti? Ili, možda, u prošlosti? U ovom Prostoru, ili možda u nekom drugom, kamo Elrik stiže posredstvom magije, ili voljom viših sila, koje su i same igračke u rukama još viših – takođe slugu drugih, neodgonetljivih sila... Brojna su iskušenja kroz koja Elrik mora proći, sa razočaravajućim osećanjem da je od svog cilja najdalje baš u trenutku kad poveruje da mu je najbliži. Prijatelje koje na svojim lutanjima stiče, snalazi, no pravilu, zla kob, koja je deo zle kobi samog Elrika; i tako Elrik ostaje vazda sam, moreplovac no morima sudbine, setni izgnanik iz vlastitog Prostora... Zla kob Belog vuka je treći roman u ciklusu o Elriku (prethodna dva, „Elrik od Melnibonea“ i „Mornar na Moru Sudbine“ objavljena su u ranijim kolima „Plave ptice“), i opisuje novu pustolovinu mladog princa, punu čudesa, strave i mračnih zbivanja – ali i plemenitog napora da se čovek, odan svojoj vrlini i svom cilju, uzvisi nad sudbinom i nemerljivim silama što bi da ga podrede svojim mračnim shemama. Plava ptica, vanredno izdanje, knj. 101 i 102. Autor - osoba Murkok, Majkl Naslov Vitez sudbine : povest o čarobnoj palici sa runskim zapisima. Sv. 1 / napisao Majkl Murkok ; [prevela Gordana Vučićević ; ilustracije Robert Kalmarević] Jedinstveni naslov ǂThe ǂJewel in the Skull. ǂThe ǂMad God“s Amulet. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1980 Fizički opis 429 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučićević, Gordana Kalmarević, Robert Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare (Plast.) Napomene Vanredno izdanje u zbirci Prevod dela: The Jewel in the Skull; The Mad God“s Amulet. Autor - osoba Murkok, Majkl, 1939- = Moorcock, Michael, 1939- Naslov Vitez sudbine : povest o čarobnoj palici sa runskim zapisima. Sv. 2 / napisao Majkl Murkok ; [prevela Gordana Vučičević ; ilustracije Robert Kalmarević] Jedinstveni naslov The Sword Of Dawn ; The Runestaff. The Sword Of Dawn ; The Runestaff. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdanje Vanredno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1980 Fizički opis 409 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučićević, Gordana, prevodilac, 1940- = Vučićević, Gordana, prevodilac, 1940- Kalmarević, Robert, 1955- = Kalmarević, Robert, 1955- Zbirka Plava ptica. knjiga za mlade i stare Napomene Prevod dela: The Sword Of Dawn ; The Runestaff. Majkl Murkok, VITEZ SUDBINE Preživevši atomsku kataklizmu, svet se, u jednoj dalekoj budućnosti, oporavlja od teških rana. Nove države i nove civilizacije izrastaju na ruševinama stare epohe, čiji tragovi još žive samo kao daleka, nevažna uspomena, kao izgubljeno, izbledelo, nedoživljeno predanje. Međutim, uprkos strahovitom iskustvu čovek se nije izmenio: ponovo je u vlasti sila što bi da njegovu prirodu usmere prema rušilačkom, prema tiraniji i svetskom gospodstvu što se temelji na nasilju. Senka zlokobnog Carstva Tame, čije su ambicije da ovlada čitavim zemaljskim prostorom, izdužuje se sve više, a zastave smrti vijore se, izgleda, u nezadrživom trijumfu. Ali, sudbina je drugačije odredila. Njeni izabranici, maleni u broju, spremni su da odlučno stanu na beleg zlu. Njihova je snaga u njihovoj herojskoj rešenosti da sve čime raspolažu, čak i život sam, stave u službu pravde, poštenja i ljubavi. Jedini oslonac, pri tom, biće im jedno staro predskazanje koje se mora ispuniti, i njihova vlastita istrajnost. Ali, iako izgleda da je ishod borbe unapred određen – kao u velikim spevovima prošlosti, u kojima su bogovi unapred postavili generalni plan – sve se ipak može poremetiti usled nekog neočekivanog preokreta. Mala grupa odabranih, stoga, mora se u najvećoj meri osloniti na vlastitu hrabrost, veštinu, odlučnost, istrajnost: svako novo iskušenje nova je prepreka do konačnog cilja. PLAVA PTICA, KNJIGA BR. 37 Autor - osoba Murkok, Majkl Naslov Elrik od Melnibonea : pripovest o kraljevstvu s kraja sveta / napisao Majkl Murkok ; [prevela Mirjana Matarić ; ilustracije Božidar Veselinović] Jedinstveni naslov Eric of Melinboné. scc Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Jugoslavija“ : Prosveta, 1978 (Beograd : „Srbija“) Fizički opis 216 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Matarić, Mirjana Veselinović, Božidar Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / „Jugoslavija“, Prosveta ; ǂknj. ǂ37 ISBN (Plast.) Napomene Prevod dela: Elric of Melinboné Tiraž 10.000. Pripovest o kraljevstvu s kraja sveta Elric iz Melnibonéa nužan je naslov u kanonu tvrde fantazije, knjiga koju nijedan obožavatelj fantazije ne smije ostaviti nepročitanu. Autor Michael Moorcock, već veliki igrač znanstvene fantastike, učvrstio je svoju poziciju u panteonu fantastike sagom o Elricu od pet knjiga, čiji je Elric iz Melnibonéa prvi nastavak. Imenjak iz knjige, zamišljeni albino car umiruće nacije Melniboné, svojevrsni je Superman za Gote, istinski arhetip žanra. Mladi Elric je ciničan i melankoličan kralj, nasljednik nacije čija je 100.000-godišnja vladavina svijetom završila manje od 500 godina nakon toga. Više zainteresiran za razmišljanje nego za držanje prijestolja, Elric je nevoljni vladar, ali također shvaća da ne postoji drugi dostojan nasljednik i da opstanak njegove nekada moćne, dekadentne nacije ovisi samo o njemu. Elricov podli, okrutni rođak Yrkoon nema strpljenja za svog fizički slabog rođaka i neprestano kuje zavjeru da preuzme Elricovo prijestolje, obično preko njegovog mrtvog tijela. Elric od Melnibonéa prati Yrkoonove spletke, dostižući svoj vrhunac u bitci između Elrica i Yrkoona s demonskim oštricama runa Stormbringer i Mournblade. U ovoj bitci Elric preuzima kontrolu nad Stormbringerom koji krade duše, događaj koji se pokazao ključnim za sagu o Elricu. – Paul Hughes „PLAVA PTICA“ , knj. 87 KULA KOJA IŠČEZAVA Majkl Murkok (rođen je 1939. u Londonu) važi kao pisac pun iznenađenja. Dosad je stvorio doista impozanten literarni opus: oko pedeset romana i nebrojeno kratkih priča. I sada aktivno piše, sam ilustruje, uređuje i jedan je od najplodnijih i najpopularnijih britanskih autora. Poređen je sa Tolkinom, Rejmondom Čendlerom, E. A. Poom, K. Vilsonom, Braćom Barouz, ali i sa Č. Dikensom, V. Nabokovim, H. Dž. Velsom, između ostalih. „Neobični i nestvarni pejzaži, na- seljeni karakterima arhetipskih dimenzija, stecišta su za seriju titanskih sukoba između snaga Haosa i snaga Reda. Nad svim tim uzdiže se figura Elrika, opsednutog kralja ratnika, čija je simbiotička veza sa magičnim mačem Olujnikom autorova najoriginalnija kreacija“, kaže J. G. Balard, dok Angas Vilson tvrdi da niko nije više učinio od Majkla Murkoka u pogledu prevazilaženja veštačke razlike u pisanju romana po „fahovima“ – realizmu, nadrealizmu, naučnoj fantastici, istorijskim romanima, društvenoj satiri ili poetskom romanu. „On je genijalan i neumoran eksperimentator, uvek iznova originalan, prepun izvanrednih ideja“, čitamo o njemu u „Gardijanu`. Majkl Murkok je stekao svoje obožavaoce i u našoj zemlji zahvaljujući biblioteci „Plava ptica“ koja je objavila dosad četiri romana (knj. 37, 54, 69 i 87) iz serije o Elriku od Melnibonea, poslednjem vladaocu iz te loze, koji je nosio rukama ukrašen Crni mač, o albinu s grimiznim očima koji se uzdigao za Doba Mladih Kraljevstava i postao najveći heroj. Michael John Moorcock (rođen 18. prosinca 1939) engleski je književnik, prvenstveno znanstvene fantastike i fantazije, koji je također objavio književne romane. Također je uspješan glazbenik. Najpoznatiji je po svojim romanima o liku Elrica iz Melnibonéa, temeljnom utjecaju na polje fantazije od 1960-ih i 70-ih godina. Kao urednik britanskog znanstveno -fantastičnog časopisa New Worlds, od svibnja 1964. do ožujka 1971., a zatim ponovno od 1976. do 1996., Moorcock je poticao razvoj znanstvene fantastike „Novi val“ u Velikoj Britaniji i neizravno u Sjedinjenim Državama, što je dovelo do pojava cyberpunka. Njegovo objavljivanje Bug Jacka Barrona (1969) Normana Spinrada kao serijskog romana bilo je ozloglašeno; u parlamentu su neki britanski zastupnici osudili Umjetničko vijeće zbog financiranja časopisa. Također je i glazbeni snimatelj, pridonoseći bendovima Hawkwind, Blue Öyster Cult, Robertu Calvertu, Spirits Burningu i svom projektu Michael Moorcock & The Deep Fix. Godine 2008. The Times je stavio Moorcocka na svoju listu „50 najvećih britanskih pisaca od 1945.“ Michael Moorcock rođen je u Londonu u prosincu 1939. [7], a krajolik Londona, osobito područje Notting Hill Gate i Ladbroke Grove, važan je utjecaj na neke od njegovih fikcija (poput Kornelijevih romana). Moorcock je spomenuo Mastermind of Mars od Edgara Rice Burroughsa, The Apple Cart Georgea Bernarda Shawa i Constable of St. Nicholas Edwina Lestera Arnolda kao prve tri knjige za maloljetnike koje je pročitao prije početka osnovne škole. Prva knjiga koju je kupio bila je rabljeni primjerak The Pilgrim“s Progress. Moorcock je bivši suprug spisateljice Hilary Bailey od koje je imao troje djece: Sophie rođena 1963., Katherine rođena 1964. i Maxa rođena. 1972. On je također bivši suprug Jill Riches, koja se kasnije udala za Roberta Calverta. Ilustrirala je neke Moorcockove knjige, uključujući naslovnice, uključujući Gloriana košulju za prašinu. 1983. Linda Steele postala je Moorcockova treća supruga. Bio je rani član Američkog udruženja mačevalaca i čarobnjaka (SAGA), labave grupe od osam herojskih autora fantastike osnovanih 1960-ih i predvođenih Lin Carterom, koju su sami odabrali samo pomoću vjerodostojnosti. Moorcock je tema četiri književna djela, monografije i intervjua, autora Colina Greenlanda. 1983. Grenland je objavio The Entropy Exhibition: Michael Moorcock i britanski „New Wave“ u znanstvenoj fantastici. Slijedio je to s Michaelom Moorcockom: Smrt nije prepreka, dugometražni intervju o tehnici, 1992. Michael Moorcock: Zakon kaosa Jeffa Gardinera i Michael Moorcock: Fiction, Fantasy and the World“s Pain Marka Scrogginsa objavljeni su nedavno . Devedesetih godina Moorcock se preselio u Texas u Sjedinjenim Državama. Njegova supruga Linda je Amerikanka. Pola godine provodi u Teksasu, drugu polovicu u Parizu. Politički pogledi Moorcockova djela poznata su po svojoj političkoj prirodi i sadržaju. U jednom intervjuu kaže: „Ja sam anarhist i pragmatičar. Moj moralni/filozofski stav je položaj anarhista.“ Opisujući kako je njegovo pisanje povezano s njegovom političkom filozofijom, Moorcock kaže: „Moje knjige često se bave s aristokratskim herojima, bogovima i tako dalje. Svi oni završavaju bilješkom koja često sasvim izravno kaže da ne treba služiti ni bogovima ni gospodarima nego postati sam svojim gospodarom. Osim što koristi fikciju za istraživanje svoje politike, Moorcock se također bavi političkim aktivizmom. Kako bi „marginalizirao stvari koje rade na objektivizaciji žena i sugeriraju da žene uživaju u premlaćivanju“, potaknuo je W H Smithsa da romane Gor serije Johna Normana preseli na gornju policu. Pisac Beletristika Moorcock je počeo pisati dok je još bio u školi, doprinoseći časopisu pod naslovom Outlaw“s Own od 1950. nadalje. Godine 1957, u dobi od 17 godina, Moorcock je postao urednik Tarzan Adventuresa (nacionalnog maloljetničkog tjednika s tekstom i stripom o Tarzanu), gdje je tijekom te i sljedeće godine objavio najmanje desetak vlastitih priča „Sojan mačevalac“. Sa 18 godina (1958) napisao je alegorijski fantasy roman Zlatna šlep. To je ostalo neobjavljeno do 1980. godine, kada ga je izdala Savoy Books s uvodom M. Johna Harrisona. S 19 godina [9] Moorcock je također uređivao Knjižnicu Sexton Blake (serijska fikcija iz koje se pojavljuje Sexton Blake, siromah Sherlock Holmes) i vratio se u pokojni viktorijanski London po neke svoje knjige. Od tada je napisao veliki broj djela. Njegova prva priča u New Worldsu bila je „Going Home“ (1958; s Barrington J. Bayley). „The Sunded Worlds“, novela od 57 stranica objavljena u broju znanstveno-fantastičnih avantura u studenom 1962, koju je uredio John Carnell, postala je svojim nastavkom „The Blood Red Game“ iz istog časopisa, osnova za njegovih 190 stranica debitantski roman u mekom uvezu tri godine kasnije, The Sunded Worlds (Compact Books, 1965; u SAD-u, Paperback Library, 1966). Moorcock je zamijenio Carnella kao urednika New Worldsa od broja od svibnja do lipnja 1964. Pod njegovim vodstvom časopis je postao središnji dio znanstvene fantastike „New Wave“. Ovaj je pokret promicao književni stil i egzistencijalni pogled na tehnološke promjene, za razliku od „tvrde znanstvene fantastike“ koja je ekstrapolirala na samu tehnološku promjenu. Neke priče o „Novom valu“ nisu bile prepoznatljive kao tradicionalna znanstvena fantastika, a Novi su svjetovi ostali kontroverzni sve dok ga je Moorcock uređivao. Tijekom tog vremena povremeno je pisao kao „James Colvin“, „kućni pseudonim“ koji su koristili i drugi kritičari Novog svijeta. Colvin-ova lažna osmrtnica pojavila se u New Worlds #197 (siječanj 1970), koju je Charles Platt napisao kao „William Barclay“. Moorcock uvelike koristi inicijale „JC“; to su i inicijali Isusa Krista, tema njegove novele Nebula nagrađene 1967. Behold the Man, koja priča o Karlu Glogaueru, putniku kroz vrijeme koji preuzima ulogu Krista. Oni su također inicijali raznih Moorcockovih likova „Vječni prvak“, poput Jerryja Cornelija mi, Jerry Cornell i Jherek Carnelian. Posljednjih godina Moorcock je počeo koristiti „Warwick Colvin, Jr.“ kao pseudonim, osobito u svojoj prozi „Drugi eter“. Moorcock govori o velikom dijelu svog pisanja u knjizi Smrt nije prepreka Colina Greenlanda, koja je dugotrajna transkripcija intervjua s Moorcockom o strukturama u njegovu spisu. Moorcock je također objavio pastiće pisaca prema kojima je kao dječak osjećao naklonost, uključujući Edgara Ricea Burroughsa, Leigh Brackett i Roberta E. Howarda. Sve njegove fantazijske avanture imaju elemente satire i parodije, poštujući pritom ono što smatra bitnim forme. Iako su njegove herojske fantazije bile njegove dosljedno tiskane knjige u Sjedinjenim Državama, u Velikoj Britaniji postigao je značaj kao književni autor, s Nagradom za književnost Guardian 1977. za Stanje Muzaka, a s majkom Londonom kasnije u užem izboru za nagradu Whitbread. Romani i serije poput Cornelius Quarteta, Mother London, King of the City, Pyat Quartet i zbirke kratkih priča London Bone uveličali su ga u očima kritičara poput Iaina Sinclaira, Petera Ackroyda i Allana Massieja u publikacijama uključujući The Times Književni dodatak i London Review of Books kao veliki suvremeni književni romanopisac. Godine 2008. kritičko povjerenstvo u The Timesu proglasilo je Moorcocka jednim od pedeset najboljih britanskih romanopisaca od 1945. Gotovo sve njegove priče dio su njegove sveobuhvatne teme ili opusa „Vječni prvak“, s likovima (uključujući Elrica) koji se sele iz jedne priče i izmišljenog svemira u drugi, sve međusobno povezane (iako često samo u snovima ili vizijama). Većina Moorcockovih ranijih djela sastojala se od kratkih priča i relativno kratkih romana: spomenuo je da je „mogao napisati 15.000 riječi dnevno i sebi dati tri dana. Tako su, na primjer, nastale knjige Hawkmoona.“ Tijekom razdoblja uredništva New Worldsa i objavljivanja originalnih fantastičnih romana Moorcock je održavao interes za zanatski rad i kontinuirani interes za polu-novinarski zanat „pulpnog“ autorstva. To se odražava u njegovom razvoju međusobno povezanih ciklusa koji sežu do podrijetla fantazije u mitovima i srednjovjekovnim ciklusima (za više komentara pogledajte „Čarobnjaštvo i divlja romansa – Moorcock“ i „Smrt nije prepreka – Colin Grenland“). Ovo također pruža implicitnu vezu s epizodnim podrijetlom književnosti u novinskim/časopisnim serijama od Trollopea i Dickensa nadalje. Ništa od ovoga ne bi trebalo čuditi s obzirom na Moorcockovo iskustvo u izdavanju časopisa. Od 1980-ih, Moorcock je imao tendenciju pisati duže, više književne „mainstream“ romane, poput Mother London i Byzantium Endures, ali nastavlja s ponovnim posjećivanjem likova iz svojih ranijih djela, poput Elrica, s knjigama poput Kćeri lopova ili Drvo Skrayling. Objavljivanjem treće i posljednje knjige u ovom nizu, Sin bijelog vuka, objavio je da se „povlači“ iz pisanja herojske fantastične fantastike, iako nastavlja pisati Elrikove pustolovine kao grafičke romane sa svojim dugogodišnjim suradnicima Walterom Simonsonom i pokojnog Jamesa Cawthorna (1929–2008). Zajedno su producirali grafički roman Elric: Stvaranje čarobnjaka, koji je objavio DC Comics 2007. On je također završio svoju seriju pukovnika Pyat, koja se bavi nacistima Holokaust. Ovo je počelo 1981. s Byzantium Endures, nastavljeno kroz Smijeh iz Kartage (1984) i Jeruzalemske zapovijedi (1992), a kulminiralo je Osvetom Rima (2006). Među ostalim Moorcockovim djelima su Plesači na kraju vremena, smješteni na Zemlju milijune godina u budućnosti, Gloriana ili Neispunjena kraljica, smješteni u alternativnu povijest Zemlje i niz „Drugi eter“ koji počinje s „KRV „. Moorcock je sklon reviziji svog postojećeg rada, što rezultira da različita izdanja određene knjige mogu sadržavati značajne varijacije. Promjene se kreću od jednostavnih promjena naslova (priča o Elriku Donositelji plamena postala je Karavana zaboravljenih snova devedesetih godina prošlog stoljeća s višenamjenskim izdanjima Victor Gollancz/White Wolf) do promjena imena lika (poput detektiva „Minos Aquilinas“ koji je postao prvi „Minos von Bek“ i kasnije „Sam Begg“ u tri različite verzije pripovijetke „Vrt zadovoljstva Felipea Strijelca“), velike tekstualne izmjene (na primjer, dodavanje nekoliko novih poglavlja Čeličnom caru u omnibusnim izdanjima), i čak i potpuna restrukturiranja (kao što je s novelom iz 1966. Behold the Man proširena na roman s izvorne verzije koja se pojavila u New Worlds radi ponovnog objavljivanja kao knjiga 1969. Allison i Busby). Gollancz izdaje novu, konačnu reviziju gotovo cijelog Moorcockova opusa, s izuzetkom njegovih književnih romana Majka London, Kralj grada i kvartet Pyat, a mnoge njegove naslove u Sjedinjenim Državama preštampavaju Titan i Francuska od Gallimarda. Mnogo stripova o njegovom djelu tiskaju Titan Books pod općim naslovom Knjižnica Michael Moorcock, dok je u Francuskoj nova adaptacija serije Elric prevedena na mnoge jezike, uključujući engleski. Elric iz Melnibonéa i vječni prvak Moorcockova najprodavanija djela bile su priče „Elric iz Melnibonéa“. U njima je Elric namjerno preokretanje klišea pronađenih u fantazijskim avanturističkim romanima inspiriranim djelima J. R. R. Tolkiena. U središtu mnogih njegovih fantastičnih romana, uključujući njegove knjige o Elriku, je koncept „Vječnog prvaka“, koji ima više identiteta u različitim univerzumima. Ta se kozmologija u njegovim romanima naziva „Multiverzum“. Multiverzum se bavi primarnim polaritetima kao što su dobro i zlo, zakon i kaos, te redom i entropijom. Elricov uspjeh zasjenio je njegova druga djela, iako je teme Elricovih priča preradio u svoja druga djela (na primjer, romane „Hawkmoon“ i „Corum“). I Elric se pojavljuje u Jerryju Corneliusu i Plesačima na kraju ciklusa vremena. Njegov niz Vječni prvak okupljen je u dva različita izdanja sveukupnih svezaka od ukupno 16 knjiga (američko izdanje bilo je 15 svezaka, dok je britansko izdanje bilo 14 svezaka, ali zbog različitih pitanja prava američko izdanje sadržavalo je dva sveska koja nisu bila uključena u britanskom izdanju, a britansko je izdanje također sadržavalo jedan svezak koji nije bio uključen u američko izdanje) koji sadrži nekoliko knjiga po svesku, autora Victora Gollancza u Velikoj Britaniji i White Wolf Publishinga u SAD -u. Napravljeno je nekoliko nedovršenih pokušaja snimanja Elric filma. Tvrtka Mythology ima filmski projekt sa scenarijem Glena Mazzare. U veljači 2019, BBC Studios objavio je da je osigurao prava na seriju fantastičnih romana Runestaff, u kojoj je Hawkmoon njihov heroj. Jerry Cornelius Još jedna Moorcockova kreacija je Jerry Cornelius, urbani avanturist dvosmislenog spola; isti likovi predstavljeni u svakoj od nekoliko Kornelijevih knjiga. Ove su knjige bile satirične za moderno doba, uključujući Vijetnamski rat, i nastavile su prikazivati još jednu varijaciju teme multiverzuma. Prva knjiga Jerryja Corneliusa, Završni program (1968), snimljena je 1973. godine kao igrani film. Njegova je priča identična s dvije Elrikove priče: Grad koji sanja i Knjiga mrtvih bogova. Od 1998. Moorcock se vratio Korneliju u nizu novih priča: Nasljeđivanje Spencera, Camusova veza, Navijanje za rakete i Ispaljivanje katedrale, koja se ticala 11. rujna. Sve četiri novele uvrštene su u izdanje The Lives and Times Jerryja Corneliusa 2003. godine. Moorcockove najnovije Corneliusove priče, „Modem Times“, pojavile su se u Solarisovoj knjizi nove znanstvene fantastike: svezak 2, objavljenoj 2008., a 2011. je proširena kao „Modem Times 2.0“. Osim toga, verzija Corneliusa također se pojavila u Moorcockovom romanu Doctor Who iz 2010. The Coming of Terraphiles. Vezajući predsjednika (PS. 2018), Tvornica Fracking (na FB-u, 2018) dvije su novije novele i slijede daljnje priče. Pogledi na pisanje beletristike Moorcock je gorljivi pobornik djela Mervyna Peakea. On navodi Fritza Leibera, važnog pionira mača i čarobnjaštva, kao autora koji piše fantaziju koja nije eskapistička i sadrži smislene teme. Ova gledišta mogu se pronaći u njegovoj studiji epske fantazije, čarobnjaštva i divlje romanse (Gollancz, 1987.) koju je revidirala i ponovno izdala MonkeyBrain Books 2004., njeno prvo izdanje u SAD -u koje je katalogizirao ISFDB. Moorcock odbacuje djela J. R. R. Tolkiena. Upoznao je i Tolkiena i C. S. Lewisa u tinejdžerskim godinama i tvrdi da su mu se osobno svidjeli iako im se ne divi na umjetničkim osnovama. Moorcock je kritizirao djela poput Gospodara prstenova zbog njihovog gledišta „Vesele Engleske“, izjednačavajući Tolkienov roman s Winnie-the-Pooh u svom eseju Epic Pooh. Čak i tako, James Cawthorn i Moorcock uključili su Gospodara prstenova u Fantasy: 100 najboljih knjiga (Carroll & Graf, 1988), a njihova recenzija nije odbojna. Moorcock je također kritizirao pisce zbog njihovih političkih planova. Uključio je Roberta A. Heinleina i H. P. Lovecrafta u ovu skupinu u eseju iz 1978, „Starship Stormtroopers“ (Anarchist Review). Tamo je kritizirao proizvodnju „autoritarne“ fikcije od strane nekih kanonskih pisaca i Lovecrafta zbog antisemitskih, mizoginističkih i rasističkih gledišta utkanih u njegove kratke priče. Dijeljenje izmišljenih svemira s drugima Moorcock je dopustio drugim piscima da stvaraju priče u svom izmišljenom svemiru Jerry Cornelius. Brian Aldiss, M. John Harrison, Norman Spinrad, James Sallis i Steve Aylett napisali su takve priče. U intervjuu objavljenom u The Internet Review of Science Fiction, Moorcock objašnjava razlog dijeljenja svog lika: Izašao sam iz popularne beletristike, a Jerry je uvijek trebao biti neka vrsta kristalne kugle kako bi drugi vidjeli svoje vizije u - priče su bile osmišljene tako da funkcioniraju - skakaonica, da upotrijebimo još jednu analogiju, s koje će se skočiti u rijeku i ponijeti je. [...] Svi su oni koristili Jerryja onako kako sam ga ja namjeravao koristiti - kao način gledanja na suvremeni život, a ponekad i kao način da ga komentiram. Jerry je, kako je rekao Harrison, bio tehnika koliko i lik, i drago mi je da su se drugi odlučili koristiti tu metodu. Dvije kratke priče Keitha Robertsa, „Coranda“ i „Olupina kuje koja se ljubi“, smještene su u zaleđenu visoravan Matto Grosso u Moorcockovom romanu The Ice Schooner iz 1969. godine. Elric iz Melnibonea i Moonglum pojavljuju se u priči Karla Edwarda Wagnera „The Gothic Touch“, gdje se sastaju s Kaneom, koji posuđuje Elrica zbog njegove sposobnosti da se nosi s demonima. On je prijatelj i obožavatelj stripa Alana Moorea i dopustio je Mooreu korištenje vlastitog lika, Michaela Kanea sa Starog Marsa, spomenutog u Moorovoj Ligi izvanredne gospode, II. Svezak. Njih dvoje su se pojavili na pozornici u londonskom kazalištu Vanbrugh u siječnju 2006. gdje su razgovarali o Moorcockovom djelu. Zeleni grad iz Warriors of Mars također se spominje u filmu Larry Niven Rainbow Mars. Moorcockov lik Jerry Cornelius pojavio se u Mooreovoj Ligi izvanredne gospode, svezak III: stoljeće. Cornelius se također pojavio u stripovskom serijalu francuskog umjetnika Mœbiusa Le Garage Hermétique. 1995–1996. Moorcock je napisao scenarij za računalnu igru/film/roman tvrtke Origin Systems. Kad je Electronic Arts kupio Origins, igra je otkazana, ali je Moorcockov tretman od 40.000 riječi dočarao Storm Constantine, što je rezultiralo romanom Srebrno srce. Priča je smještena u Karadur-Shriltasi, grad u srcu Multiverzuma. Drugi roman, Zmajeva koža, bio je u pripremi, s Konstantinom kao glavnim piscem, ali je umrla u siječnju 2021. godine, nakon duge bolesti. Moorcock je napustio memoare o svojim prijateljima Mervyn Peake i Maeve Gilmore jer je smatrao da je to previše osobno. Napisao je prozu i stihove za prvu publikaciju The Sunday Books na francuskom jeziku koji je popratio niz neobjavljenih crteža Peakea. Njegova knjiga Metatemporal Detective objavljena je 2007. Njegova posljednja knjiga objavljena prvo na francuskom je Kaboul, 2018. godine. U studenom 2009. Moorcock je najavio da će 2010. za BBC Books napisati roman Doctor Who, što je jedna od rijetkih prigoda kada je pisao priče smještene u „zajedničkim univerzumima“ drugih ljudi. Roman The Coming of Terraphiles objavljen je u listopadu 2010. Priča spaja Doktora Whoa s mnogim Moorcockovim likovima iz multiverzuma, osobito s kapetanom Corneliusom i njegovim gusarima. Moorcock je 2016. objavio prvi roman u, kako je rekao, književnom eksperimentu koji spaja memoare i fantaziju, The Whispering Swarm. 2018. najavio je završetak drugog sveska The Woods of Arcady. Godine 2020. rekao je da završava posljednji Elricov roman Citadela izgubljenih zmajeva spreman za Elricovu 60. obljetnicu 2021. Njegova novela Jerryja Corneliusa Pegging the President lansirana je 2018. u Shakespeare and Co, Pariz, gdje je o svom radu razgovarao s Harijem Kunzru i potvrdio svoju predanost književnom eksperimentu. Zvučne knjige Prvi iz serije audio knjiga neograničenih romana Elric, s novim djelom koje je pročitao Moorcock, počeo se pojavljivati iz AudioRealmsa; međutim, Audio Realms više ne posluje. Druga audio knjiga u nizu-Mornar na moru sudbine-objavljena je 2007. Bilo je audio knjiga o Corumu i drugima, od kojih je nekoliko bilo neslužbeno, a Zimski admiral i namještaj su audio verzije kratkih priča. muzika Michael Moorcock & The Deep Fix Moorcock ima vlastiti glazbeni projekt koji snima pod imenom Michael Moorcock & The Deep Fix. Duboko popravljanje bila je naslovna priča opskurne zbirke kratkih priča Jamesa Colvina (pseudonim Moorcocka) koja je objavljena 1960 -ih. Deep Fix također je bio izmišljeni bend s Moorcockovim likom Jerryjem Corneliusom. Prvi album New Worlds Fair objavljen je 1975. Na albumu su bili Snowy White i brojni stalni gosti Hawkwind -a. Druga verzija albuma New Worlds objavljena je 2004. pod imenom albuma Roller Coaster Holiday. Singl bez albuma, „Starcruiser“ u kombinaciji s „Dodgem Dude“, sa zakašnjenjem je objavljen 1980. Bend Deep Fix održao je rijedak nastup u Londonu 18. lipnja 1978. u Bohemian Love-Inu Nika Turnera, na čelu s Turnerovim bendom Sphynx, a na kojem su nastupili i Tanz Der Youth s Brianom Jamesom (bivši The Damned), Lightning Raiders, Rogovi Stevea Tuka, Roger Ruskin i drugi. Godine 1982., kao trojac s Peteom Pavlijem i Drachen Theaker, objavljeno je nekoliko snimaka za Hawkwind, Friends and Relations i 7-inčni singl „Brothel in Rosenstrasse“ u ograničenom izdanju iza kojeg stoji „Time Center“. 2008. objavljena je demo sesija The Entropy Tango & Gloriana Michaela Moorcocka i The Deep Fix. To su bile sesije za planirane albume temeljene na dva Moorcockova romana , Gloriana ili The Unfulfill“d Queen i The Entropy Tango, koji nikada nisu dovršeni. U suradnji s Martinom Stoneom, Moorcock je započeo snimanje novog albuma Deep Fix u Parizu pod nazivom Live at the Terminal Cafe. Nakon Stoneove smrti 2016, Moorcock je planirao dovršiti album s producentom Don Falconeom. Godine 2019. Moorcock je najavio završetak albuma, a objavljen je 11. listopada 2019., u izdanju Cleopatra Recordsa. S Hawkwindom Moorcock je u više navrata surađivao s britanskim rock sastavom Hawkwind: pjesma Hawkwind „The Black Corridor“, na primjer, sadržavala je doslovne citate iz istoimenog Moorcockova romana, a s bendom je radio i na njihovom albumu Warrior na Edge of Time, za što je zaradio zlatni disk. Moorcock je također napisao tekst pjesme „Sonic Attack“, znanstveno-fantastične satire o emitiranju javnih informacija, koja je bila dio Hawkwind-ovog svemirskog rituala. Hawkwindov album The Chronicle of the Black Sword uglavnom se temeljio na romanima Elric. Moorcock se s bendom pojavljivao u više navrata, uključujući turneju Black Sword. Njegovi su doprinosi iz pravnih razloga uklonjeni s izvornog izdanja albuma Live Chronicles, snimljenog na ovoj turneji, ali su se kasnije pojavili na nekim verzijama s dvostrukim CD-om. Također se može vidjeti kako izvodi na DVD verziji Chronicle of the Black Sword. S Robertom Calvertom Moorcock je također surađivao s bivšim frontmenom i stalnim pjesnikom Hawkwinda, Robertom Calvertom (koji je dao zastrašujuću deklaraciju za „Sonic Attack“), na Calvertovim albumima Lucky Leif and the Longships and Hype, svirajući gitaru i banjo te pjevajući prateće vokale. S kultom Blue Öyster Moorcock je napisao tekst za tri pjesme albuma američkog benda Blue Öyster Cult: „Black Blade“, misleći na mač Stormbringer u knjigama Elric, „Veteran iz psihičkih ratova“, pokazujući nam Elrikove emocije u kritičnoj točki njegove priče (ova se pjesma može odnositi i na „Ratnike na rubu vremena“, koji su jako zastupljeni u Moorcockovim romanima o Johnu Dakeru; u jednom trenutku njegov roman Zmaj u maču sebe nazivaju „veteranima tisuću psihičkih ratova“) , i „The Great Sun Jester“, o svom prijatelju, pjesniku Billu Butleru, koji je umro od predoziranja drogom. Moorcock je uživo nastupao s BÖC -om (1987. u Atlanti, GA Dragon Con Convention). Uz spaljivanje duhova Moorcock je pridonio vokalu i harmonici na albumima Spirits Burning An Alien Heat i The Hollow Lands. Većina tekstova podignuta je ili temeljena na tekstu u romanima iz Moorcockove trilogije Plesači na kraju vremena. Albume je producirao voditelj Spirits Burninga Don Falcone, a uključivali su doprinose Alberta Boucharda i drugih članova Blue Öyster Culta, kao i bivših članova Hawkwind-a. Moorcock se također pojavio na pet pjesama na CD-u Aliens Injection Spirits Burning, objavljenom 2008. Zaslužan je za pjevanje vodećih vokala te sviranje gitare i mandoline. Na CD -u su izvedene izvedbe iz demo sesija The Entropy Tango & Gloriana. Nagrade i počasti Michael Moorcock dobio je veliko priznanje za svoj doprinos karijeri, kao i za posebna djela. Kuća slavnih znanstvene fantastike i fantastike uvela je 2002. Moorcocka, svoju sedmu klasu od dva preminula i dva živa pisca. Također je dobio nagrade za životno djelo na Svjetskoj konvenciji fantazije 2000. (World Fantasy Award), na Međunarodnom festivalu Utopiales 2004. (Prix Utopia), od Udruženja književnika horora 2005. (nagrada Bram Stoker), te od Science Fiction i Američki pisci fantastike 2008. (nazvan 25. velikim majstorom). On je pariški član Londonskog koledža patafizičara. 1993. Britanska nagrada za fantastiku (nagrada Odbora) Svjetska nagrada za fantastiku za životno djelo 2000. 2004. Prix Utopiales „Grandmaster“ nagrada za životno djelo 2004. nagrada Bram Stoker za životno djelo u horor žanru 2008 Nagrada Grand Master Memorial Damon Knight, književna fantazija i znanstvena fantastika Bio je „počasni gost“ na Svjetskoj konvenciji fantastike 1976. u New Yorku i jedan počasni gost na 55. Svjetskoj konvenciji znanstvene fantastike 1997. u San Antoniju u Teksasu. Nagrade za pojedina djela Nagrada za maglinu 1967. (Novela): Evo čovjeka 1972. August Derleth Fantasy Award: Vitez mačeva 1973. August Derleth Fantasy Award: Kralj mačeva Nagrada British Fantasy 1974. (najbolja kratka priča): Oči čovjeka od žada 1975. Koncertna nagrada August Derleth: Mač i pastuh 1976. August Derleth Fantasy Award: The Hollow Lands Nagrada Guardian Fiction 1977.: Stanje Muzaka 1979. Memorijalna nagrada John W. Campbell za najbolji znanstveno -fantastični roman: Gloriana Svjetska nagrada za fantastiku 1979. (najbolji roman): Gloriana MG Ć