12. DOPUNJENO IZDANJE, ODLIČNO OČUVANO! Autor - osoba Došenović, Milivoje, 1950- = Došenović, Milivoje, 1950- Naslov Nikola Tesla : njegov život i njegovo delo : romansijerska monografija / Milivoje Došenović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2022 Izdanje (12. dopunjeno izd.) Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Domla-publishing, 2022 (Novi Sad : SP print) Fizički opis 368 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Vučković, Željko, 1960- = Vučković, Željko, 1960- Zbirka Nauka i život (karton) Napomene Autorova slika Tiraž 1.000 Str. 7-8: Izvod iz recenzije / Željko Vučković Reč izdavača: str. 9-11 Rečnik pojmova: str. 281-336 Hronološki pregled Teslinih patenata u Americi: str. 337-348 Hronološki pregled Teslinih istraživačkih područja: str. 349-350 Izvod iz biografije autora knjige: str. 359-360 Bibliografija: str. 355-357. Predmetne odrednice Tesla, Nikola, 1856-1943 – Biografije SADRŽAJ Izvod iz recenzije 7 Reč izdavača 9 Dečak iz Smiljana (glava prva) 13 Put ka većim naukama (glava druga) 21 Vreme novih patenata (glava treća) 28 Sećanje na jednu ljubav (glava četvrta) 34 Ispovest nesuđenom kumu (glava peta) 39 Teslin bežični prenos energije (glava šesta) 44 Radio difuzija i čudo na Nijagari (glava sedma) 49 Zaprepašćujući istraživački uspesi (glava osma) 57 Nova otkrića - šok za naučni milje (glava deveta) 70 Poruka iz Danteovog Pakla (glava deseta) 77 Osveta sovjetskih naučnika (glava jedanaesta) 87 Teslina treća ljubav (glava dvanaesta) 93 Duh Platonovog Demijurga (glava trinaesta) 99 Veliki svet i mali narod (glava četrnaesta) 104 Neću rascepiti planetu (glava petnaesta) 110 U okrilju samoće (glava šesnaesta) 117 Dogorevanje života (glava sedamnaesta) 122 Odlazak iz uzburkanog sveta (glava osamnaesta) 127 „Dijamant“ menja mesto (epilog) 135 U slici i reči 143 Rečnik pojmova 281 Hronološki pregled Teslinih patenata u Americi 337 Patenti Nikole Tesle u Kanadi 348 Hronološki pregled Teslinih istraživačkih područja 349 Bibliografija 355 Izvod iz biografije autora knjige 359 Izvod iz kataloga izdavača 361 Novi Sad – Evropska prestonica kulture 368  IZVOD IZ RECENZIJE Najnovija knjiga „NIKOLA TESLA – njegov život i njegovo delo“, novosadskog književnika, dr Milivoja Došenovića, daje svoj novi i poseban doprinos još većem osvetljavanju života i dela epohalnog genija, koji je zadovoljio i sve romantične želje Vernovih i Robidinih romana. Genije Nikola Tesla bio je pesnik tehničkih čuda. Samo delić onoga što je učinio za čovečanstvo, bio je dovoljan da velikom naučniku ovekoveči slavu. Ali, on je učinio previše u odnosu na sve savremenike: pronašao je polifazne struje i tehniku naizmenične struje, patente prve hidrocentrale u Telorajdu, koja će biti samo predigra epohalnog projekta „Nijagara“. Čovek čiji brojni izumi mogu da se slože u jedan podebeli leksikon, u svojim ranim istraživačkim radovima krenuo je silovito, iako je u tom trenutku sa jedne strane imao najveće opozicionare i savremenike lorda Kelvina, i velikog miljenika Evrope i Amerike, gospodina Tomasa Edisona. Mnogi od Teslinih izuma, tada su prosto šokirali inertni, ali radoznali svet, koji je vapio da ga neko povede iz dugogodišnje letargije. Mladi naučnik je bljeskom svoga uma osvetlio sve tamne uglove tadašnjeg ambijenta bogate i radoznale Amerike. U kratkom vremenskom periodu, ređala su se epohalna čuda tehnike: indukcioni motor, upotreba ulja u transformatorima, premijerni radiotehnički pronalazak (radio), električni luk održan jednosmernom strujom u magnetnom polju, koji će kasnije is-koristiti naučnik Paulzen, preteče neonskog osvetljenja, radiotelefonija, zatim medicinsku primenu visokofrekventnih struja, a sve to je bilo krunisano u njegovoj mladosti, iz čega je nastala cela savremena grana elektro-tehnike. Mnoge blagodeti koje su pospešile ljudsko življenje na našoj planeti, dao je Nikola Tesla: hladnjak, reprodukovanje energije iz jedne sredi-ne ka drugoj, kontrolisanje energije, patente raznih letelica (helikopter, rakete), teleautomatiku, aeromobil, otkriće radara, bežični prenos znakova snage, veštačke munje, struju oko Zemljine kugle, zrake za rasterivanje magle, elektricitet za plovidbu brodova, osvetljenje svih okeana sveta, su- perprovodljivost. Ni tu se nije zaustavio, već stvara: uređaje za kontrolu atmosferskih prilika, svetski informativni sistem, bavi se kosmičkim zracima i radioaktivnošću, pronalazi ciklotron, tačkasti i elektronski mikroskop, satelite, otkriva termoelektrone, Sunčev sistem atoma, prvu x foto-grafiju, loptaste munje, opšti sa drugim svetovima, otkriva električni oscilator velike snage, otkriva telegeodinamiku, džepni oscilator najmoćnije snage, detektor laži, aparate za proizvodnju ozona, podvodni prenos pošte, pravi prsten oko ekvatora, ispituje rotacijsku energiju Zemlje, začetnik robotike... U svom zrelijem dobu Nikola Tesla je dao projekte: električne puške, teleautomatskog torpeda sa antenom, smtonosnih struja, laserskog topa, kao i projekat najmoćnijeg oružja 21. veka – zrake smrti... Ova knjiga koja se čitaocima daje na uvid, na dokumentovan način opisuje veliki deo života i rada slavnog naučnika, ali knjiga nudi mnogo više. Ona nas ubedljivo vraća u Teslino doba, u kome je on pored nauke imao još neka interesovanja. On je komunicirao intenzivno sa nekolicinom ljudi: Meštrovićem, Zmajem, Grčićem, Lazom Kostićem i drugima. Knjiga je prepuna najintimnijih razgovora između Tesle i njegovih retkih prijatelja, kolega i asistenata. Upravo su ti razgovori, kao i Tesline prepiske sa njemu dragim ljudima, osvetlile lik velikana na jedan ljudski i čitaocima veoma blizak način. Knjiga je u svojoj formi podeljena na nekoliko delova, počev od rođenja velikog genija, zatim njegov put u svet, školovanje, otkrića, šanse novih ljubavi, razočarenja, strepnje, i na kraju veoma potresan opis poslednjih godina života ostarelog naučnika, gde se prikazuje u potpuno realnom viđenju. Poslednji deo knjige sačinjava blok vrednih fotografija, od kojih su neke veoma retko viđene, kao i rečnik pojmova, što je sve u vezi sa naučnoistraživačkim radom Nikole Tesle. Ova izvanredna knjiga je po formi monografskog karaktera, kao i istraživačkog realističkog romansijerstva. Napisana je tako da svojim čitaocima dopušta produktivnu reakciju, koja se razvija uz unutrašnje sudelovanje. Knjiga je prepuna predigre uzbuđenja koje raste do kraja njenih korica, tako da čitaoci imaju pred sobom događaje, i osećaj da su koračali kroz vlastita sećanja. Pročitavši celu knjigu proširiće svoje spoznaje. MG136 (N)

KNJIGA JE NEKORISCENA! Izdavač: Pravoslavna reč NS Broj strana: 503 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 27 cm Godina izdanja: 2015. Opis Monografija sadrži Vukovu biografiju i viđenje njega kao kulturnog junaka. Njoj su pridodata izvesna svedočenja savremenika, izvodi iz najverodostojnijih tumačenja i ocena njegovog dela, kao i pesme u kojima ga slave pesnici svih generacija i studije o Vukovom književnom i naučnom učinku. О књизи су говорили Његова светост патријарх српски господин Иринеј, директор „Православне речи“ Зоран Гутовић, управник Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду проф. др Вељко Брборић, проф. др Војислав Јелић са Филозофског факултета, затим историчар уметности Никола Кусовац, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а Небојша Брадић и аутор монографије.Патријарх је, поздрављајући скуп, рекао да драгоценом књигом боље упознајемо онога који је стварао нашу културу. - Велика личност, велики ум, пре свега велики дар. Али дар који је искоришћен на најбољи начин великим трудом. Ово што је урадио превелико је дело о чему наша култура, историја и народ има велику благодарност и захвалност. Нека му је слава, а нама остаје да његово дело не заборавимо, рекао је Иринеј. Зоран Гутовић објаснио је присутнима да је „срећна околност што данас не треба посебно представљати нити главног хероја, нити аутора“. - Вук је одавно својим делом постао један од стубова модерне српске културе и симбол прожимања и повезивања српске културе са Европом. Многи домаћи и страни аутори писали су о Вуку, објављена су, у више издања, његова сабрана дела, али Вук и његово дело остају и даље велика тема наше националне културе, рекао је Гутовић. Витезовић је, захваљујући присутнима, апеловао да сав аплауз упућен њему буде посвећен Вуку Караџићу. - Ја сам само урадио своје. Неће народ пропасти ако свако уради што је кадар. Ја се надам да још нисам урадио све што сам кадар. Ја Вука поимам и као човека и као народ. Уздам се да сам монографијом суочио и карактер Вука и карактер народа као и њихове биографије, и суочио народ са бременом своје обнове, да не бисмо потрошили залуд оно што смо стекли, нагласио је аутор књиге. О „капиталној монографији“ на 503 стране, њеном називу, главном актеру, аутору, издавачу, лику Караџића на сликарским платнима, телевизијској серији „Вук Караџић“, у продукцији Радио Телевизије Београд за коју је сценарио написао аутор монографије, и њеном успеху говорили су остали говорници на промоцији. Посетиоци су имали прилику да одгледају инсерт из телевизијске серије, а у програму промоције учествовали су и глумац Лепомир Ивковић и Хор „Станковић“. Монографија садржи Вукову биографију и виђење њега као културног јунака. Њој су придодата извесна сведочења савременика, изводи из најверодостојнијих тумачења и оцена његовог дела, као и песме у којима га славе песници свих генерација и студије о Вуковом књижевном и научном учинку. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 KI

32063) NIKOLA TESLA l’homme qui a éclairé le monde , Margaret Cheney, Infini Cercle Bleu 2010 POTPUNO NOVO , mek povez, francuski jezik , format 3 x 16,5 x 24 cm , 374 strane , Broché Editeur : Infini Cercle Bleu (Un) (25 mars 2010) Langue : Français ISBN-10: 2354050046 ISBN-13: 978-2354050047 Dimensions du produit: 3 x 16,5 x 24 cm Nikola Tesla, L`Homme qui a éclairé le monde,raconte l`esprit brillant et visionnaire d`un très grand scientifique des temps modernes, décrié et traité de fou par certains, loué comme un génie par d`autres, mais resté une énigme pour presque tous. Doté d`une puissance mentale unique, il est allé là où personne ne s`était aventuré avant lui, il a vu ce que personne n`avait imaginé avant lui . Comme d`autres, il a changé son époque : on lui doit le champ magnétique tournant, la transmission d`électricité par courant alternatif, la radio .. Mais il est le seul de ses contemporains, dont les fulgurances restent encore aujourd`hui, plus de 150 ans après sa naissance, en avance sur notre monde : la robotique, les missiles téléguidés, l`énergie solaire, la géothermie, les ampoules basse tension, et même l`internet . plus de 800 brevets portent son nom. Mais au-delà, on voit se dessiner la philosophie qui fait l`unité de l`oeuvre et de la vie de Tesla : améliorer la condition de vie des hommes en les réunissant, en les reliant par des réseaux, hier électriques, aujourd`hui virtuels. A l`heure des grands débats sur l`avenir de la planète, il nous faut rappeler que Tesla avait, en son temps, affirmé qu`une énergie propre existait en grande quantité, ce qui encore aujourd`hui lui vaut critiques et sarcasmes. Si l`idée d`une énergie libre et gratuite paraît aujourd`hui utopique, rappelons comment Tesla, promoteur du courant alternatif, fut attaqué par Edison qui en tenait pour le courant continu. Edison a sagement rejoint le Musée de l`histoire des sciences, en revanche, les prémonitions, visions, et idées de Tesla sont toujours au rendez vous des chercheurs du troisième millénaire Resté célibataire, en dépit de l`adoration des plus belles femmes de son temps, solitaire, étrange et fantasque, et en même temps populaire et admiré par des hommes aussi différents que Mark Twain et George Westinghouse, mort dans la plus absolue pauvreté, en ayant été à l`origine des plus grandes richesses, habité par des compulsions obsessionnelles mais capable de construire de ses propres mains un laboratoire en plein New York, Tesla fut l`homme de la complexité et de la singularité. Sa personnalité et son oeuvre continuent à inspirer les chercheurs et artistes du monde entier, écrivains, cinéastes et ingénieurs lui rendent hommage et, après un long silence, le 21ème siècle redécouvre l`actualité des travaux de Nikola Tesla.

Izdavač: Pravoslavna reč NS Broj strana: 503 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 27 cm Godina izdanja: 2015. KNJIGA JE NOVA, NIKADA KORISTENA, ALI JE USLED NEPAZNJE PREDNJI FORZEC PUKAO TAKO DA JE ZBOG TOGA SNIZENA! Opis Monografija sadrži Vukovu biografiju i viđenje njega kao kulturnog junaka. Njoj su pridodata izvesna svedočenja savremenika, izvodi iz najverodostojnijih tumačenja i ocena njegovog dela, kao i pesme u kojima ga slave pesnici svih generacija i studije o Vukovom književnom i naučnom učinku. О књизи су говорили Његова светост патријарх српски господин Иринеј, директор „Православне речи“ Зоран Гутовић, управник Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду проф. др Вељко Брборић, проф. др Војислав Јелић са Филозофског факултета, затим историчар уметности Никола Кусовац, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а Небојша Брадић и аутор монографије.Патријарх је, поздрављајући скуп, рекао да драгоценом књигом боље упознајемо онога који је стварао нашу културу. - Велика личност, велики ум, пре свега велики дар. Али дар који је искоришћен на најбољи начин великим трудом. Ово што је урадио превелико је дело о чему наша култура, историја и народ има велику благодарност и захвалност. Нека му је слава, а нама остаје да његово дело не заборавимо, рекао је Иринеј. Зоран Гутовић објаснио је присутнима да је „срећна околност што данас не треба посебно представљати нити главног хероја, нити аутора“. - Вук је одавно својим делом постао један од стубова модерне српске културе и симбол прожимања и повезивања српске културе са Европом. Многи домаћи и страни аутори писали су о Вуку, објављена су, у више издања, његова сабрана дела, али Вук и његово дело остају и даље велика тема наше националне културе, рекао је Гутовић. Витезовић је, захваљујући присутнима, апеловао да сав аплауз упућен њему буде посвећен Вуку Караџићу. - Ја сам само урадио своје. Неће народ пропасти ако свако уради што је кадар. Ја се надам да још нисам урадио све што сам кадар. Ја Вука поимам и као човека и као народ. Уздам се да сам монографијом суочио и карактер Вука и карактер народа као и њихове биографије, и суочио народ са бременом своје обнове, да не бисмо потрошили залуд оно што смо стекли, нагласио је аутор књиге. О „капиталној монографији“ на 503 стране, њеном називу, главном актеру, аутору, издавачу, лику Караџића на сликарским платнима, телевизијској серији „Вук Караџић“, у продукцији Радио Телевизије Београд за коју је сценарио написао аутор монографије, и њеном успеху говорили су остали говорници на промоцији. Посетиоци су имали прилику да одгледају инсерт из телевизијске серије, а у програму промоције учествовали су и глумац Лепомир Ивковић и Хор „Станковић“. Монографија садржи Вукову биографију и виђење њега као културног јунака. Њој су придодата извесна сведочења савременика, изводи из најверодостојнијих тумачења и оцена његовог дела, као и песме у којима га славе песници свих генерација и студије о Вуковом књижевном и научном учинку. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 LV

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Momčilo Tapavica - graditelj i osvajač olimpijske medalje by Danilo Šarenac, Živko Baljkas, Đurđija Borovnjak U ovoj monografiji predstavljen je život arhitekte i sportiste, osvajača medalje na Prvim modernim Olimpijskim igrama. Momčilo Tapavica je bio renesansni čovek, ali i kavgadžija, koji je iza sebe ostavio prepoznatljiva zdanja u Srbiji, Crnoj Gori, Italiji, Mađarskoj, pa čak i dalekom Maroku. Autori su uspeli da dočaraju zaostavštinu ovog talentovanog čoveka, vrlo afirmativno i inspirišuće. Ipak, ako kao čitaoci ne znate baš ništa o ovoj istorijskoj ličnosti, pogledajte dokumentarni film `Tapavica` koji je bio inspiracija za ovu monografiju, a link ka filmu možete pronaći u predgovoru urednika izdanja i autora filma Ognjena Rakčevića. Momčilo Tapavica (mađ. Tapavicza Momcsilló, Nadalj, 14. oktobar 1872. — Pula, 10. januar 1949) bio je srpski arhitekta, svestrani sportista, učesnik Prvih olimpijskih igara 1896. u Atini i osvajač trećeg mesta u tenisu za Ugarsku. U to vreme Vojvodina je bila deo Austrougarske monarhije, a na olimpijskim igrama Austrija i Ugarska su imale posebne ekipe. Tapavica je prvi Sloven i Srbin u istoriji koji je osvojio olimpijsku medalju. Biografija Rođen je u 1872. u Nadalju. Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a posle 1891, postao je stipendista Matice srpske u Budimpešti na studijama arhitekture u Visokoj tehničkoj školi. po završetku školovanja radio je u Budimpešti, pre nego je došao u Novi Sad. Tapavici je budimski episkop i potonji patrijarh Lukijan Bogdanović poverio projekat izrade vladičanskog dvora u Sentandreji. Tome se suprotstavio tadašnji patrijarh Georgije Branković, želeći da se projekat poveri poznatom arhitekti Vladimiru Nikoliću, patrijarhovom rođaku. Godine 1903. Tapavica je izradio plan obnove Saborne crkve u Novom Sadu. Kako je Tapavica bio liberal, a u Novom Sadu vlast su činili radikali Jaše Tomića, usvojen je plan jednog slovačkog arhitekte. Tapavica se sa radikalima dalje sukobio prilikom gradnje zadužbine baronese Jović u Bečeju. Ovo je dovelo do dvoboja sa advokatom Brankom Ilićem i fizičkog napada na Jašu Tomića.[1] Posle ženidbe 1908, na poziv kralja Nikole I, odlazi u Crnu Goru gde projektuje i gradi više zgrada. Na Cetinju gradi Nemačku ambasadu i Državnu banku Crne Gore, u Herceg Novom hotel „Boku“ (stradao u zemljotresu 1979. god.), porodičnu kuću u Bijeloj, koja je kasnije služila kao Dom za nezbrinutu decu. U tom periodu, 1912. je po njegovim projektima izrađena reprezentativna zgrada Matice srpske u Novom Sadu.[1] Za vreme Prvog svetskog rata izbegao je iz Austrougarske, preko Rima i Lozane u Maroko. U Rabatu je vodio poslove geodetskih merenja. Sve međuratno vreme provodi u Novom Sadu, gde otvara svoj projektni biro. Bio je vladin poverenik za melioraciju istočnog Srema. Tokom Drugog svetskog rata bio je u Novom Sadu, a od 1948. odlazi u Poreč, gde doprinosi obnovi ratom razorenog grada. U 76. godini oboleo je od hronične žutice, koja se iskomplikovala. Umro je 10. januara 1949. godine i sahranjen je na groblju u Puli.[1] U Herceg Novom mu je 1999. godine postavljena spomen bista „prvom olimpijskom putniku iz Jugoslavije“.

Bruce Springsteen - Dva srca Velika biografija Autor Dave Marsh Izdavač: Menart Godina izdanja 2011 Broj stranica 597 Dimenzije 160mm x 240mm Povez meki Opis Velika biografija The Bossa na 600 stranica donosi priču o životu jednog od najvećih rock izvođača svoje generacije i priču o vremenu u kojem je živio. Dok Springsteen ne napiše svoju autobiografiju, Dva Srca ostat će nezamjenjiva knjiga o životu najvećeg rock izvođača svoje generacije i vremenu u kojem je živio. Jedan od razloga je taj što autor prati Springsteenovu karijeru od početka te je pažljivo kokumentirajući i kritički analizirajući njegov rad zaradio Springsteenovo povjerenje. Knjiga objedinjuje dvije dosadašnje biografije, Rođen za bijeg i Dani slave. Za ovu knjigu Marsh je napisao novo poglavlje u kojemu opisuje najvažnije događaje Springsteenove karijere do današnjih dana, posebno se usredotočivši na album The Rising i njegov utjecaj na američku kulturu. Obje su iznimno cijenjene zbog upućenog i vrlo iscrpnog uvida u Springsteenov život i glazbu. Knjigu su preveli: Mirela Priselac, Sanja Đurić, Tomislav Patarčić, Aleksandra Ščukanec, a urednik je glazbeni novinar i kritičar Denis Leskovar: `Ako u okrutnom okružju svjetske diskografske mašinerije nekome polazi za rukom funkcionirati mimo svih zadanih pravila, onda je to Bruce Springsteen – hodajuća institucija američkog i svjetskog rock and rolla i kantautor koji u svojoj glazbi gotovo puna četiri desetljeća uspijeva zadržati najviše autorske i izvođačke standarde. Još važnije: od prvog albuma Greetings from Asbury Park, N.J., pa sve do zasad posljednjeg ‘redovnog’ izdanja, Working On A Dream (odnosno zbirke neobjavljenih pjesama The Promise), The Boss to čini na ‘najsuštinskiji’ način, bez suvišne tehnologije i specijalnih efekata, ‘naoružan’ samo vjernim E Street Bandom i prvoklasnim, himničnim pjesmama koje – iako ukorijenjene u ‘sveameričkom’ senzibilitetu – u sebi nose univerzalnu, svima razumljivu i duboko ljudsku poruku. Knjiga Dva srca o tome govori bolje od ijedne druge; priču o Bruceu Springsteenu Dave Marsh je ispripovijedao sagledavajući njegov život i karijeru okom insidera, ali i iskusnog i cijenjenog rock kritičara, jednog od najboljih u svojoj generaciji. Zato je Dva srca nezaobilazno biografsko štivo za stare fanove, ali i one koji tek počinju otkrivati zašto je ugledni Daily Telegraph Springsteena nedavno proglasio ‘najvećom rock zvijezdom ikada.`, Denis Leskovar Autor pogovora, također je jedan iskusni rock kritičar – Hrvoje Horvat, a u pogovoru ističe: `Zadnjih desetak godina može poslužiti i kao primjer da povijesno zaslužne ikone s golemim uspjesima i utezima na leđima ne moraju boraviti s druge strane inspiracije, kao i da nečija aktualnost i kreativnost nisu uvjetovanizarađenim novcima, osvojenim nagradama, niti prijašnjim trofejima. Najkraće, “budućnost rock’n’rolla” iz kritike Jon Landaua 1974. postalaje njegova sadašnjost, dokaz da se stalno mogu nadmašivati zgodici iz nekima uvijek draže prošlosti. Najbolja vijest bila je ipak ta da je ono što je Springsteen pokazivao na turnejama i albumima iz ove dekade (The Rising,Devils & Dust, The Seeger Sessions, Magic, Working On A Dream) imalo istu rezonancu kao i pothvati iz prethodnih razdoblja. -Autor Dave Marsh jedan je od najpoznatijh rock kritičara. Bio je jedan od prvih urednika časopisa Creem, a kao urednik radio je i za Rolling Stone od 1975. do 1990. Autor je brojnih knjiga, među kojima su: Elvis, Before I Get Old, The Story Of Who, Fortunate Son…`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bertold Konrad Herman Albert Šper (nem. Berthold Konrad Hermann Albert Speer), poznat kao Albert Šper (nem. Albert Speer, O ovoj zvučnoj datoteci slušaj (pomoć·info); Manhajm, 19. marta 1905 — London, 1. septembar 1981) bio je nemački arhitekta i jedan od petorice najviših zvaničnika nacističke vlade (Himler, Gebels, Gering, Borman i Šper). Ponekad je nazivan prvim arhitektom Trećeg rajha. Šper je po mnogo čemu odudarao od slike čoveka u vrhu nacističke stranke i bliskog Hitlerovog saradnika. Bio je to visoko obrazovan čovek, uglađenih manira i gospodskog ponašanja. Hitler i on imali su jednu zajedničku strast, gotovo opsesiju - arhitekturu. Biografija Rođen je kao sin takođe arhitekte u Manhajmu. Arhitekturu je studirao u Minhenu i Berlinu, a diplomu dobio 1927. Karijera Zeppelintribune Kao mladi berlinski arhitekta 1931. godine, 27 godina je stupio u NSDAP. Ambiciozan i sposoban kakav je bio, ubrzo je pobudio Hitlerovu pažnju i zadobio njegovo poverenje. Vremenom, „Firer“ je sve više bio impresioniran Šperovim zamislima i planovima. Hitler je i sam želeo da postane arhitekta, ali mu to nije pošlo za rukom. Samo godinu dana nakon što je Šper pristupio stranci dobio je zadatak da organizuje veliki nacistički slet na aerodromu Tempelhof. Pokazao je veliku veštinu u pobuđivanju emocija pompoznim priredbama sa zastavama i reflektorima koje su kasnije postale sastavni deo Hitlerovog mita. Žetvene svečanosti u Bakebergu, proslave u Tanenbergu i veliki nacistički sletovi u Nirnbergu bili su njegovo delo. Povrh svega, Šper je postavio inscenaciju i režirao Hitlerove govore uz pomoć svog dobrog poznavanja psihologije masa. Zajedno sa Šperom Hitler je planirao da preuredi Berlin i druge veće nemačke gradove gradeći velike zgrade u stilu starorimskih i drugih klasičnih građevina koje su obojica jako voleli. Veličina i pompoznost bila im je glavna misao vodilja u planovima izgradnje nove Nemačke. Sledi deo opisa zgrada koje je trebalo da budu izgrađene u budućoj prestonici sveta: Kupola nad dvoranom trebalo bi da bude viša od 30 m kako bi u nju stalo 100.000 ljudi. Među stranačkim zgradama koje su projektovane da budu večno obeležje grada Nirnberga bila bi dvorana za 60.000 ljudi, stadion kakav svet još nije vidio, kao i polje za parade kojima bi moglo da prisustvuje milion ljudi. Neke od ovih ideja su i sprovedene u delo. Rat Šperova zasluga da bude u samom vrhu NSDAP-a do poslednjih dana jeste prvenstveno u tome što je, početkom Drugog svetskog rata, dobio mesto ministra naoružanja Trećeg rajha. Umetnik i arhitekta tada je svoj talent preorijentisao na organizovanje ratne proizvodnje. Uspeh je bio fenomenalan. Nasuprot savezničkim bombardovanjima proizvodnja borbenih aviona, tenkova i granata porasla je za više od tri puta. Bio je odličan organizator proizvodnje, ali je, da bi postigao takve rezultate, nemilosrdno iskorištavao ljude. Špera nije bilo briga odakle strani radnici dolaze i u kakvim uslovima žive sve dok dobro rade za Nemačku. Nije se obazirao na međunarodnu etiku i konvencije kada je ratne zarobljenike prisiljavao na robovski rad. U Himlerovim logorima radnici su radili i do sto sati nedeljno. Šper se nesumnjivo ponašao robovlasnički što ga je na kraju i dovelo pred sud. Ipak na suđenju nije dokazano da je ikad izdao neku nečovečnu zapovest. Kao ministar naoružanja bio je vrlo moćan i uticajan, mogao je, da je to hteo, da počini mnoge zločine. Međutim, postavio se drugačije od mnogih svojih kolega ministara. Mogao je sebi dopustiti da kritikuje Kajtela ili Franka, čak se i odupirao gestapovskom hapšenju radnika i obično iznosio pobede u takvim sukobima. Bio je nedodirljiv i važio je za čoveka od izuzetnog Hitlerovog poverenja zbog čega je imao dosta neprijatelja u vrhu stranke. Suđenje u Nirnbergu Njegova savest ga je naglo probudila pred kraj rata. Bio je na rubu otkazivanja poslušnosti svom vođi kada je bilo neosporno da je rat izgubljen. Ipak, nikad ga se nije odrekao iako je kasnije tvrdio da je ozbiljno razmišljao o organizovanju atentata na Hitlera. Tokom suđenja u Nirnbergu ponašao se lukavo, dodvoravao se sudijama, pokazivao iskreno kajanje i postao gotovo antifašista. Naravno, ne zna se da li je to radio da spasi vlastitu glavu ili je stvarno tako mislio. Ima znakova koji idu u prilog i jednom i drugom. Evo šta je izjavio o svojim bivšim kolegama tokom suđenja: Ni jedan od njih ne sme ući u istoriju kao čovek vredan i najmanjeg poštovanja. Neka ceo prokleti nacistički sistem i svi koji su u njemu učestvovali, uključujući i mene, nestane sa svom sramotom i prezirom koji zaslužuju. Treba ljude pustiti da zaborave i da počnu graditi nov život na razboritim i demokratskim temeljima Gering se silno naljutio na njega, nazvao ga je izdajnikom i besneo kako bi ga najradije sam odmah likvidirao. Šper je znao šta radi, ostavio je dobar utisak na sudije. Dokazi protiv njega su postojali ali su bili slabi. Priznao je da je kriv za iskorištavanje radnika i ratnih zarobljenika, ali je stalno isticao svoje duboko kajanje i nameru da ubije Hitlera 1945. Nije proglašen krivim po prve dve tačke optužbe, one za agresorski rat i zaveru, što mu je spasilo glavu. Osuđen je na 20 godina zatvora iako se nadao da će biti oslobođen svih optužbi. U zatvoru i nakon njega izdao je nekoliko knjiga poput: „Spandau: Tajni dnevnici“ i „Unutar trećeg rajha“. Albert Šper umro je 1. septembra 1981.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sve ostalo uredno! Istinita, burna priča o Edit Pjaf, pariskoj skitnici koja je zabavljala Francusku i svet svojim pesmama, svojim ljubavima, svojim skandalima, samoj sebi. Napisala Simon Beto, polusestra Edit Pjaf i doživotni partner u nestašluku kada su pevale za napojnice na ulicama, trgovima, kafićima i vojnim kampovima, dok su živele u nizu jeftinih, bednih hotela tokom Pjafovih ranih godina. Edit Pijaf (franc. Édith Piaf, 19. decembra 1915 — 10. (zvanično 11) oktobra 1963) francuska je čuvena pevačica šansona i nacionalna muzička ikona.[1] Njena muzika je često povezana sa njenim tragičnim životom a izvodila je uglavnom balade koje su je i proslavile.[2] Njene najpoznatije pesme su „La Vie en rose“ (1946), „Hymne à l`amour“ (1949), „Milord“ (1959), „Non, je ne regrette rien“ (1960). Njena pesma Hymne à l`amour postala je inspiracija za film Toutes ces belles promesses francuskog režisera Jean-Paul Civeyrac. Pesma Hymne à l`amour se takođe može u vidu odrade naći na albumu Songs To No One 1991-1992 izviđača Džef Barklija i Gari Lukasa. Detinjstvo Uprkos bezbrojnim objavljivanim biografijama, mnoge činjenice i događaji Editinog života su još uvek obavijeni velom misterije.[3] Rođena je pod punim imenom Edit Đovana Gasion (franc. Édith Giovanna Gassion) u Belevilu u Parizu,[4] u imigracionom odeljenju kako je kasnije saznao i objavio Danijel Penak. Nazvana je Edit po pogubljenoj engleskoj sestri Edit Kavel, a prezime Pijaf, što na francuskom znači vrabac, dobila je zahvaljujući nadimku 20 godina kasnije).[5][6] Njena majka, Aneta Đovana Majar (1898—1945), bila je Italijanka, tada sedamnaestogodišnja devojka, poreklom iz Livorna, radila je pevačica u kafeu pod pseudonimom Line Marsa, a od nje je Edit uzela srednje ime Đovana.[7][8][2]‍:5[9] Otac, Luj Alfons Gasijon (1881—1944), bio je ulični akrobat i pozorišni izvođač. Mala Edit je najpre bila ostavljena nakratko kod bake sa majčine strane. Kasnije, Editin otac dolazi i odvodi je kod njegove majke koja je vodila bordel u Normandiji,[10] i onda se prijavljuje u francusku vojsku (1916). Tada je Edit bila u kontaktu sa prostitutkama i najrazličitijim ljudima koji su uticali na njenu ličnost i promenili su njen način viđenja života. Od svoje treće do sedme godine života Edit je bila slepa. Po jednoj od legendi, Edit je opet progledala kada je jedna od babinih prostitutki otišla na hodočašće do sada već kanonizovane svetice Terez de Lisije. Godine 1929. pridružila se ocu u njegovim uličnim akrobacijama. Kasnije je iznajmila sobu u hotelu Klermon i odvojila se od njega, idući svojim putem kao ulična pevačica u Parizu. Imala je oko 16 godina kada se zaljubila u dostavljača Luj Dipona, sa kojim je dobila dete, malu devojčicu po imenu Marsela. Marsela je ubrzo umrla od meningitisa. Venčanje roditelja Luj Gasion, otac Edit Pijaf, pridružio se 89.oj pešadiji ,11 août 1914. godine koja se nalazila u Sansu. Kapetan mu je dozvolio trodnevno odsustvo kako bi se venčao. Venčanje je bilo 4 septembra 1914. godine, sa Anetom Mailard. Izveštaj o venčanju koji se čuva u opštinskim arhivima govori o tome da se ceremonija održala u 10 sati i 30 minuta dok su bitke Prvog svetskog rata besnele na istoku Francuske. Matičar toga dana bio je Dupšez, pomoćnik senatora gradonačelnika Sens-a, od 1872. do 1879. godine. Zbog prisustva u Sensu, Editin otac nastavlja vojnu službu a porodica ostaje u tom gradu zbog njega.[11] Pevačka karijera Godine 1935, Edit otkriva vlasnik noćnog kluba Luj Leple (Louis Leplée), čiji su klub posećivali slojevi kako niže tako i više klase. On ju je forsirao da peva uprkos njenim nervozama i tremama. Njena visina (142 cm) inspirisala ga je da je nazove imenom koji će je pratiti celog života i biti njeno umetničko ime: Mali vrabac (La Môme Piaf). Njena prva ploča pojavila se iste godine. Nedugo zatim, Leple je ubijen a Edit optužuju da je bila saučesnik u njegovom ubistvu, ali je oslobođena optužbe. Pevačica kabarea U jesen 1935. godine, Edit Pijaf je otkrivena na uglu avenije Mak-Mahon i ulice Troion od strane Luisa Leple, menadžera kabarea Le Gerny`s, koja se nalazi u aveniji Jelisejska polja . e Leple postaje njen mentor i staratelj i koji, angažovanjem u kabareu, bira umetničko ime `Edit Pijaf` (kao `vrabac`). Edit je radila svake večeri i imala je smeštaj. Prvo veče niko nije verovao da će jedna stidljiva devojka osvojiti ceo kabare. Jedne večeri upoznaje poznatog pevača Kanetia koji joj predlaže da joj pomogne oko karijere. 1936. Edit snima svou prvu pesmu Les Mômes de la cloche.[12] Pesma je toliko bila popularna da je bila na svim top listama skoro šest meseci. Godine 1940, Žan Kokto piše uspešan komad Le Bel Indifférent u kome Edit glumi. Sprijateljila sa poznatim ljudima, kao što je glumac Moris Ševalje i pesnik Žak Boržea. Sama je pisala tekstove za većinu svojih pesama, i udružuje se sa kompozitorima zbog melodija. Njena pesma koja joj postaje zaštitni znak, `La Vie en rose` pisana je usred nemačke okupacije Pariza tokom Drugog svetskog rata. U to vreme, ona je postajala sve uspešnija. Pevajući za visoke nemačke oficire u par klubova, Edit je zaradila pravo da se slika sa francuskim ratnim zarobljenicima, pod izgovorom da bi im digla moral. Kada bi te slike došle u posed zatvorenicima, oni bi isecali svoje likove na fotografiji, i koristili ih da naprave lažne dokumente za beg iz zatvora. Danas, Editina povezanost sa Francuskim pokretom otpora je poznata i mnogi joj i danas duguju živote. Posle rata putovala je na turneje po Evropi i Americi (južnoj i severnoj), gde je postala internacionalno poznata ličnost. Njena popularnost u SAD je bila tolika da se pojavila osam puta u emisiji Šou Ed Salivana i dva puta u Karnegi holu (1956 i 1957). Pomogla je usponu karijere Šarla Aznavura, vodeći ga na turneju sa njom po Francuskoj i SAD. Velika ljubav Edit Pijaf, bokser Marsel Serdan, poginuo je 1949. u avionskoj nesreći. Pijaf se udavala dva puta. Njen prvi muž bio je Žak Pil, pevač; venčali su se 1952. i razveli 1956, a drugi, Teo Sarapo (franc. Théo Sarapo), bio je frizer, pevač i glumac, 20 godina mlađi od nje. Venčali su se 1962. Godine 1951, doživela je saobraćajnu nesreću posle koje je postala zavisnik od morfijuma, od koga se kasnije odvikla. Dvorana Olimpija u Parizu je mesto gde je Pijaf poslednji put održala seriju popularnih koncerata. Tu je držala recitale od januara 1955. do oktobra 1962. Odlomci pet recitala (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) su sakupljeni i izdati na ploči. U aprilu 1963, Pijaf snima svoju poslednju pesmu: `L`homme de Berlin`. Smrt i zaostavština Grob Edit Pijaf, na groblju u Parizu U svojoj 47. godini, Pijaf umire od raka na Francuskoj rivijeri, 10. oktobra 1963, jedan dan ranije od svog prijatelja Žan Koktoa. Njeno telo vraćeno je u Pariz i tada je i njena smrt je objavljena 11. oktobra. Taj datum je postao zvanični datum njene smrti. Govori se da je njeno telo vraćeno u Pariz u tajnosti, da bi njeni fanovi mislili da je umrla u svom rodnom gradu. Ta informacija i dan danas ostaje misterija o kojoj se još uvek spekuliše. Sahranjena je na čuvenom groblju Per Lašez u Parizu. Uprkos tome što je pariski nadbiskup katoličke crkve zabranio masi da se okuplja na groblju zbog načina na koji je živela, njena sahrana je okupila nekoliko hiljada ljudi na ulice Pariza. Ubrzo je groblje bilo pretrpano sa više od 40.000 obožavalaca i poštovalaca. Šarl Aznavur je pominjao sahranu Edit Pijaf kao događaj koji je prvi put kompletno zaustavio saobraćaj u Parizu, još od vremena Drugog svetskog rata. Danas postoji muzej posvećen Edit Pijaf u Parizu, a ona se pamti kao jedna od najboljih Francuskih pevačica.