Upomoc ja sam Ribica DVD (2007) Delta Video stanje diska po neka povrsinska linijica probano kod mene radilo ok,Omot 5-.

Denis Napast-Krstarenje Crtani Film DVD (2005) Acrobat Film stanje diska po neka povrsinska linjica kod mene radilo ok, Omot 5.

DVDi su kao novi - prodaje se u stanju kao na slikama uloge: Al Pacino, Meryl Streep, Emma Thompson, Mary-Louise Parker i drugi VAZNO: DVD 1 ima tehnicki kvar - na 1h 12min 55sec pojave se kockice na ekranu i to raje do 1h 15min 15sec (oko 3min) - ovo je tehnicki kvar jer se slika isto ponasa kada gledate film iz HARD-a tj. prebacenog u kompjuter - minutaza za to vreme tece normalno sto dokazuje da je na tom delu slika lose usnimljena - kako sam radio i povremeno radim kao video montazer znam kako je doslo do tehnicke greske ali napisacu: u digitalnoj tehnologiji postoje propusti - dok je bilo VHS-a ovako nesto ne bi se dogodilo - tako da , jos jednom, DVD 1 ima tehnicki problem - sam DVD 1 je ispravan imam dva plejera i dodatno 1 kompjuter i DVD 1 se ponasa isto gde god da sam pustio Ovaj box je zapravo svih 6 epizoda na 2 dvd-a >>na IMDB-u, ako potrazujete, kucajte: Anđeli u Americi <<

Zoran Dušković: ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA, Zajednica književnika Pančevo 1996, str. 401. Izabrani tekstovi, zapisi, proza. Očuvanost 4 i na prvoj strani ima veća posveta (pogledati sliku). Pančevačkog pesnika Zorana Duškovića nema među nama već dve decenije. Sedamnaestog januara 2015 navršilo se 20 godina od njegove smrti. Pančevci ga pamte kao književnika, novinara, glumca i reditelja, ali i kao izuzetnog hroničara Pančeva. Zoran Dušković je rođen 6. juna 1957. godine. Autor je knjiga poezije „Dužnost Svetog Florijana”, u izdanju lista „Pančevac” i Sekcije književnika Pančeva, 1983. godine, i „Povratak s robije”, u izdanju Zajednice književnika Pančeva, 1989. godine. Posthumno su objavljene pesnička zbirka „Grad”, sabrane pesme „Zatim sve iščezava” i knjiga proznih zapisa „Šta sanjam i šta mi se događa”. Poznavalac rada Zorana Duškovića i lični prijatelj Violeta Blaga iz Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, istakla je da je Zoran Dušković voleo Pančevo i bio aktivan u svemu što se u gradu dešavalo, još od gimnazijskih dana. – Bio je izuzetno radoznao i gde god se nešto dešavalo, on je bio prisutan. U Domu omladine je bio aktivan u „Ateljeu mladih”, gde je počeo da glumi još kao gimnazijalac. Neposredno pred saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo, počeo je i da režira. Uradio je predstavu „Bekstvo” po tekstu Bulgakova, s kojom je osvajao nagrade, čak i na festivalima na kojima su učestvovali profesionalni reditelji – dodala je Blaga. Dušković je pisao kolumnu o Pančevu u listu „Pančevac”, na osnovu čega je posthumno, 1996. godine, objavljena knjiga „Šta sanjam i šta mi se događa”, navela je Blaga. – To su tople priče o Pančevu, priče o ljudima koji su živeli u njegovo vreme, ali i građanima ovog grada koji su živeli 100 i 200 godina ranije. Bio je veliki istraživač prošlosti Pančeva i mnogo vremena je provodio u Istorijskom arhivu, u želji da sazna detalje iz istorije grada – objasnila je Blaga. U mnoštvu interesovanja Zorana Duškovića, našlo se mesto i za Radio Pančevo. – Vodio je zapaženu kontakt emisiju, u koju su se javljali mnogi naši sugrađani i govorili svoje mišljenje u vezi sa aktuelnom politikom u zemlji i gradu. Radio je vrlo lepo i odmereno, tako da je i one „najrazbarušenije”, čak nekulturne ljude, uspevao da navede da kažu nešto kvalitetno, i da, naravno, ne vređaju druge – ocenila je Violeta Blaga.

Milan D. Špiček : Niko nije savršen = Nobody is perfect / Beograd : Centar film ; Kragujevac : Prizma, 2002 , Fizički opis 163 str. : ilustr. ; 24 cm Priče o filmu OČuvanost 4. Milan D. Špiček (1942-2020) rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

- REZIJA: NINA COMPANEEZ - ULOGE: ANOUK GRINBERG, NATACHA REGNIER,ANNE BROCHET,VALENTINA VARELA,BRUNO TODESCHINI,SAVA LOLOV - TRAJANJE:101 min. - SINOPSIS: Autobiografska trilogija epskih razmera u kojoj spisateljka Nina Companez, rođena 1937. u Francuskoj, prati dramatičnu odiseju svoje porodice kroz tri generacije. Hotel je pred zatvaranjem, Miša koji je radio kao inžinjer, gubi posao. Prateći svoju strast ka filmovima, on piše scenarije i nudi ih pod izmišljenim imenom. Kao Natalijin muž i otac male Ane, on je sada glava porodice. Ali kada ga otkriju, prinuđen je da beži i on se upućuje u Pariz. Tamo sklapa povoljan ugovor i dovodi Nataliju, Tatijanu i Leonida u Pariz. Radost i zadovoljstvo su ponovo u kući, Miša je veoma traženi scenarista u filmskoj industriji, a Natalija rađa svoju drugu ćerku, Lenu, koja će i biti narator cele priče. Ali ipak, sreća je opet kratkog veka, Leonid umire a Tatiana i njena ćerka su ophrvane bolom i tugom. I samo četiri godine posle dolaska u Pariz, istorija se za njih ponavlja, Nemci su ponovo u Parizu.

str 156 dim 21,5x30,5cm tezina oko 800g povez tvrd, kvalitetna hartija za stranice izdavac Prvo slovo Opis Knjiga „RŠUMDANI“ posvećena je pedesetogodišnjici književnog rada našeg velikog pesnika LJubivoja Ršumovića i obuhvata sve oblasti rada LJubivoja Ršumovića (književnost, televizija, radio, pozorište, karate, šah...). U ovoj specifičnoj vrsti monografije čestitku-sećanje na rad i druženje sa LJubivojem napisalo je oko 120 eminentnih ljudi među kojima su: Vladeta Jerotić, Jara Ribnikar, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Dobrica Erić, Milovan Danojlić, Momo Kapor, Raša Popov, Milena Dravić, Bora Đorđević, Vanja Bulić, LJiljana Blagojević, Branko Milićević, Jadranka Jovanović, Milka Stojanović, Živan Saramandić, Oliver NJego, dr Ilija Jorga, Marina Rajević-Savić, Vuk Bojović, Vladimir Ajdačić, Miloš Radović, Zoran Radisavljević, Miro Vuksanović, Ranko Guzina, Pero Zubac, Srba Ignjatović, Arsen Dedić, Dušan Petričić, Rambo Amadeus, Rastko Ćirić, Minja Subota, Bojana Šumonja, Boda Ninković, Dragomir Brajković, Milovan Vitezović, Dragan Lakićević i drugi književnici, ilustratori, novinari, glumci, sportisti, šahisti, pevači. U knjizi se nalazi izbor iz poezije i proze LJubivoja Ršumovića i veliki broj fotografija iz njegovog života i rada. Knjiga je podjednako zanimljiva i deci i odraslima.

Autor: Ljubivoje Ršumović / Dušan Petričić Izdavač: Književne novine Broj strana: 72 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko. Sećanje na Duška Radovića uz mnoštvo ilustracija (uključujući i one iz porodičnog albuma), uz puno humora i dogodovština iz pesnikovog života, priredili su Ljubivoje Ršumović i Dušan Petričić. Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju, izuzev što na predlistu postoji posveta.

Metallica – A Year And A Half In The Life Of ... Continued (Part 2) PolyGram Music Video ‎– 086 068-3, Vertigo ‎– 086 068-3 Godina izdanje:1992 Trajanje: 134min Hi-Fi Stereo Made in Europe Stanje-Kaseta/Omot: 5/5 Tracklist: 1.Opening Credits-Going Out On Tour!-The Snake Pit-Backstage: Pre-Show 2.Sad But True 3.Backstage: After Show-Waking Up Next Morning-Travelin` Band 4.For Whom The Bell Tolls 5.The Metalliplane-Radio Promo-Meet And Greet Fans 6.Enter Sandman 7.Music Video Awards-Gimme A Grammy-More With Fans 8.Harvester Of Sorrow 9.Still Travelin` On The Metalliplane-Larz` Scuba Dive-Jaymz` Duck Hunt-Kirk`s Guitar Shop-Jason`s Birthday 10.Sad But True 11.England-Rehearsal With Queen-Metallica Playing For A Good Cause 12.Enter Sandman 13.Jaymz Jams With Queen-Backstage: Metallica Meets Spinal Tap-The Metallica/Guns Tour-Backstage And Onstage-Hetfield`s Disaster-Riot In Montreal-Hetfield Returns 14.Nothing Else Matters 15.Metallica`s Final Thoughts 16.Wherever I May Roam 17.End Credits

Dragoslav Manić Forski : TEME , Izdavač autor Pirot 1998, str. 172. Eseji. Očuvanost 3; ima autorovu posvetu; malo pohabano. Драгослав Манић Форски (Радошевац, код Бабушнице, 11. септембар 1936) српски је књижевник. Биографија Манић је завршио основну школу у родном селу а гимназију у Пироту 1956. године. Завршио је студије српскохрватског језика и југословенске књижевности у Нишу на Вишој школи. Радио је као наставник у основним школама у Кални, Пироту, Бабушници и у Николичеву. Дела Писао је песме, приче, чланке и хуморске. Објављивао их је у листовима: Слобода, Политика експрес, Комуниста, Народне новине, Венац, Братство, Књижевна реч, Просветни преглед. Написао је дела: Антологија народних лужничких песама 1974. године, Печалбари 1974. године[1], Из ђачких дневника 1976. године, Лужничка народна баштина 1980. године, Јесен живота 1983. године, Тања 1984. године, Самовања 1986. године, На огњишту 1986. године, Приче и лутка, Лужница - монографија у слици и речи 2001. године[2], Градиште. Добитник је Вукове награде 1989. године, признања Најдражи учитељ 1988. године, дипломе Пушкин, повеље Карађорђевић, награде општине Оџаци Златокоса богиња и награду општине Бољевац Копријан.

U dobrom stanju! Retko u ponudi! U svojoj autobiografiji, objavljenoj 1975. godine, privatni Andi Varhol govori o ljubavi, seksu, hrani, lepoti, slavi, poslu, novcu, uspjehu; o Njujorku i Americi; o sebi - njegovom detinjstvu u McKeesportu, Pensilvanija, dobrim i lošim vremenima u Velikoj jabuci, eksploziji njegove karijere šezdesetih godina i životu među slavnim ličnostima. Slobodno formirana autobiografija Andija Varhola, sa svojom zaštitnom oznakom ironije i nevezanosti U `Filozofiji Andija Varhola`, koji je pod podnaslovom `Od A do B i nazad`, manje je memoara od zbirke rifova i refleksija, on govori o ljubavi, seksu, hrani, lepoti, slavi, radu novac i uspeh; o Nev Iorku, Americi i njegovom detinjstvu u McKeesportu, Pennsilvania; o njegovim dobrim i lošim vremenima u Njujorku, eksploziji njegove karijere šezdesetih godina i njegovom životu među slavnim ličnostima. ` Knjiga Endija Vorhola u kojoj on objasnjava svoju zivotnu filozofiju Endi Vorhol (engl. Andy Warhol; Pitsburg, 6. avgust 1928.[1] — Njujork, 22. februar 1987) je bio američki slikar, režiser, publicista, glumac i najveća figura pop-arta. Studirao je dizajn na Univerzitetu Karnegi Melon nakon čega je otišao u Njujork. Biografija Rođen je u Pitsburgu u Pensilvaniji pod pravim imenom Endru Vorhola.[2][3][4][5] Njegov otac Andrej Varhola (prezime se pisalo „Varhola“ u Evropi, ali je promenjeno na Vorhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinskog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (danas: Mikova, Slovačka).[6][7] Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U izvorima je nađeno da se rodio između 1928. i 1931. godine. On sam nam tvrdi da je godina rođenja iz 1931. falsifikat u matičnim knjigama. Najčešće se navodi godina rođenja i datum rođenja 6. avgust 1928. godine. Njegov otac je iako je u mnogim biografijama navedeno da je radio u rudnicima, ipak radio na građevinama u Pensilvaniji i njegova porodica je bila grčko- katoličke veroispovesti.[8] Imao je dva brata. U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože,[9] a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica.[10] Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti.[11] Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu. Godine 1949. preselio se u Njujork i počeo je uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku. Valerie Solanas se juna 1968. pojavila u „Factory“-u i pucala u Vorhola. Mario Amaia je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u „Factory“-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je „S.C.U.M Manifest“, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala „Factory“-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Vorhol je bio ozbiljno ranjen i jedva je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva „Factory“ je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj „Factory“-a 60-ih.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Mering: KARL MARKS - Istorija njegovog života Franz Erdmann Mehring (27. veljače 1846. - 28. siječnja 1919.) bio je njemački komunistički povjesničar, književni i umjetnički kritičar, filozof i revolucionarni socijalistički političar koji je bio stariji član Spartakove lige tijekom Njemačke revolucije 1918.-1919. Biografija Rane godine Mehring je rođen 27. veljače 1846. u Schlaweu, Pomeranija, kao sin umirovljenog vojnog časnika i višeg poreznog službenika.[1] Studirao je klasičnu filologiju na Sveučilištu u Leipzigu i doktorirao 1882. s disertacijom: `Njemačka socijaldemokracija, njihova povijest i njihovo učenje`.[2] Politička karijera Mehring je radio za razne dnevne i tjedne novine i godinama je pisao vodeće članke za tjednik Die Neue Zeit. U početku je bio pristaša buržoasko-demokratskih ideala i povezao se s nacionalno-liberalnim taborom, no nakon što se upoznao s vođama radničke klase poput Augusta Bebela i Wilhelma Liebknechta Mehringa postupno je krenuo prema socijalizmu.[3] Godine 1868. Mehring se preselio u Berlin na studij i radio u uredništvu novina Die Zukunft. Od 1871. do 1874. Mehring je radio za Dopisništvo u Oldenburgu, pišući izvješća o sjednicama Reichstaga i lokalnog parlamenta. Postao je poznati parlamentarni izvjestitelj radeći za novine Frankfurter Zeitung i Die Waage, novine koje izdaje Leopold Sonnemann. S vremena na vrijeme Mehring je govorio u prilog radničkog pokreta, njegovi su stavovi u početku bili bliski Ferdinandu Lassalleu. Godine 1880. Mehring je počeo proučavati djela Karla Marxa.[4] Mehring je napustio Die Waage nakon svađe sa Sonnemannom i 1884. postao glavni urednik novina Berliner Volks-Zeitung. Istupio je protiv antisocijalističkih zakona Otta von Bismarcka, iako je u to vrijeme i sam bio blizak buržoasko-liberalnim strankama. Godine 1891. Mehring se pridružio Socijaldemokratskoj stranci Njemačke (SPD).[3] Godine 1893. Mehring je dobio pismo od Friedricha Engelsa, u kojem je potonji prvi napisao frazu Lažna svijest.[5][potreban bolji izvor] Između 1902. i 1907. Mehring je bio glavni urednik socijaldemokratskih novina Leipziger Volkszeitung.[1] Od 1906. do 1911. Mehring je predavao u partijskoj školi SPD-a, a od 1917. do 1918. bio je član pruskog parlamenta. Tijekom Prvog svjetskog rata Mehring se počeo distancirati od SPD-a, zajedno s drugim članovima koji su vjerovali da stranka napušta svoju socijalističku agendu donošenjem zakona o slanju više trupa u rat. Godine 1916. osnovana je ljevičarska marksistička revolucionarna Spartakova liga, a Mehring je bio jedan od njenih glavnih vođa uz Karla Liebknechta i Rosu Luxemburg.[1] Mehring je bio naklonjen boljševičkoj organizaciji u Rusiji i cilju Oktobarske revolucije.[1] Mehring je napisao marksističku analizu postupaka švedskog kralja Gustava Adolpha koja je odbacila službeno objašnjenje Tridesetogodišnjeg rata kao ukorijenjenog u religiji, tvrdeći umjesto toga da su ekonomski i društveni interesi različitih klasa bili stvarni poticaji za akciju. Nakon `dugih i iritantnih odgoda zbog vojne cenzure` (prema engleskom prevoditelju Edwardu Fitzgeraldu, američko izdanje iz 1935.), Mehringov Karl Marx: Priča o njegovom životu objavljen je 1918..[6] Klasična Marxova biografija, [6] bila je posvećena kolegi spartakistici Clari Zetkin. Knjiga je kasnije prevedena na mnoge jezike, uključujući ruski (1920), švedski (1921–1922), danski (1922), mađarski (1925), japanski (1930), španjolski (1932) i engleski (1935).[7] ] Smrt i ostavština Već narušenog zdravlja, Mehring je bio duboko pogođen smrću svojih drugova Rose Luxemburg i Karla Liebknechta u siječnju 1919. [1] Umro je nešto manje od dva tjedna kasnije, 28. siječnja 1919. u Berlinu u dobi od 73 godine. Njegov grob sada čini dio Memorijala socijalistima (njemački: Gedenkstätte der Sozialisten) na središnjem groblju Friedrichsfelde u Berlinu. Mehringovi dokumenti nalaze se kao fond 201 u Ruskom centru za očuvanje i istraživanje suvremenih povijesnih dokumenata (RCChIDNI) u Moskvi.[8] Ovaj je materijal također dostupan za korištenje znanstvenicima na tri koluta mikrofilma, uz dopuštenje potrebno od strane centra prije objavljivanja opsežnih ulomaka. Mehringdamm, Mehringplatz i časnička akademija NVA zrakoplovstva koja se nalazila u Kamenzu nazvani su po njemu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekako s jeseni 2009. godine, odabrana publika je imala zadovoljstvo da u studiju „M“ RTV Novi Sad, prisustvuje svojevrsnom muzičkom omažu u čast Isidora Hadnađeva. Povod tom događaju bilo je obeležavanje 100-godišnjice rođenja ovog Bečejca, čije je ime zlatnim slovima upisano u muzičku knjigu Vojvodine. Isidor Hadnađev je rođen 1909. godine u Starom Bečeju. Otac Lazar je bio umetnički stolar, a amajka Stefanija domaćica. Inače, porodica Hadnađev jedna je od one dve, najstarije porodice u Bečeju, prema pouzdanim podacima. Kasnije, stvorivši sebi ime, Isidor Hadnađev je, u brojnim intervjuima za medije, često isticao sledeće: „Moj otac je, kao umetnički stolar, radio i muzičke instrumente. Kao malo dete, odlazio sam u radionicu i slušao kako isprobavaju instrumente i posebno mi se svideo zvuk violine i tambure...“. U nostalgičnim sećanjima na neka davna vremena, osvetljavao bi atmosferu na Bečejskim ulicama: „U četvrtom reonu, u Bečeju, poznatom po imenu Lapurda, s prvim prolećnim, letnjim i jesenjim, ređe zimskim sumrakom, čuo se zvuk harmonike koji se rasprostirao ulicama i zaustavljao na roglju (uglu, ćošku). Nedugo zatim, uz pridružene tambure i okupljenu „mladež“, začula bi se pesma koja je trajala do duboko u noć... Upravo iz takve sredine je i potekao junak ove priče. Bio je dete kad je naučio da svira violinu i tamburu, a još kao dećkić često bi se priključivao starijim muzičarima koji su svirali tokom žetelačkih svečanosti. Ubrzo nastavlja školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru i 1928. godine stiče diplomu učitelja. Ali, u Somboru je završio i osnovno muzičko obrazovanje, kod tada poznatog pedagoga Antona Tune Osvalda. Svoje muzičko usavršavanje nastavio je u Beogradu, u muzičkoj školi „Kornelije Stanković“, a zatim i na Muzičkoj akademiji, u klasi poznatog pedagoga i akademika Mihajla Vukdragovića. Obogativši svoj prirodni talenat i formalnim muzičkim obrazovanjem, vratio se u rodni grad, u kome je vredno radio sve do 1960, godine. Već 1948, godine inicirao je osnivanje Niže muzičke škole, koja je ubrzo postala centar kulturnog i muzičkog života u Bečeju. Hadnađev je bio i njen direktor punih dvanaest godina. Vodio je i gradski mešoviti hor „Petar Konjović“, koji je bio podsticaj za negovanje horske muzike. To je kasnije bilo potvrđeno vrhunskim dostignućima Kamernog hora, pod upravom Milenka Šustrana. Poseban kuriozitet predstavlja podatak da jeIsidor Hadnađev bio prvi koji je još 1950. godine uveo tamburu kao nastavni predmet u lokalnoj muzičkoj školi. Bilo bi, istina, i inače vrhunskih dostignuća Janike Balaža i Svetozara Čiče Sladića, ali, da li bi i oni sami bilo onakvi kakvi jesu, da nije bilo Hadnađeva? Izuzetni muzički i stvaralački kapacitet Isidora Hadnađeva tražio je više prostora, te on 1960. godine postaje glavni urednik emisija narodne muzike u programu Radio Novog Sada. Kao urednik, ostavio je neizbrisiv trag u formiranju vrhunskih pevača narodne muzike, ali i u usavršavanju umetničkih i tehničkih umeća članova Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Njihove interpretacije podigle su renome ovog ansambla i njegovog rukovodioca Janike Balaža na najviši nivo. Hadnađeva je posebno zanimala izvorna, narodna muzika. Angažujući se i na polju melografskog rada, počeo je da prikuplja i beleži izvorne narodne pesme, pa jenjegova lista pesama spasenih od zaborava bila impozantna – prikupio je čak 650 autentično izvornih pesama! Uz to, sam se pozabavio komponovanjem, te je iza njega ostalo preko 30 narodnih pesama i spletova narodnih pesama. Među najpoznatijim narodnim pesmama su: „Tamburice kad bi plakat` znala“, „Pesma o ciganima“, „Htedoh piti, al` ne rujna vina“, „Vojvodino ravna“, „`Ajde nek` ide lanac i po livade“. Najpoznatiji spletovi vezani su za vojvođanske motive: „Kroz bačke sokake“, „Vojvodina peva“, „Sremom, Bačkom i Banatom“... Komponovao je i instrumentalne kompozicije „Veliko vojvođansko kolo“, „Malo bačko kolo“, „Tamburaško kolo 1,2,3,4“... Veliki deo njegovih muzičkih zapisa tradicionalnih srpskih seoskih i varoških pesama ostao je upamćen u interpretaciji eminentnih vokalnih solista: Jelene i Aleksandra Dejanovića, Mihajla Miše Oneščuka, Predraga Gojkovića Cuneta, Zvonka Bogdana, Vere Svobode, Gite Šerman, Merime Njegomir... Imao je vremena da učestvuje i u osnivanju specifičnog muškog vokalnog okteta „Neven“ kojim je rukovodio punu deceniju. Interesovanja i delatnost Isidora Hadnađeva nisu se iscrpela na polju izvorne narodne muzike. Napred je navedeno da je posle osnivanja muzičke škole vodio gradski mešoviti hor. Ali, to nije bio jedini hor koji je Hadnađev uspešno vodio. Između dva rata bio je takođe istaknuti horovođa nekoliko, tada poznatih mešovitih horova: „Hora jugoslovenske napredne omladine“, „Hora srpskog zanatskog pevačkog društva“, a bio je i dirigent „Srpskog crkvenog pevačkog društva“. Uspešno se bavio i komponovanjem horske muzike. Među horskim kompozicijama svetovnog karaktera najpoznatije su „Poklič slobodi“, „Iz sna slatkog što me budiš“, ali i dečje („Omladinska pesma“ i zbirka „Proleće“). Od duhovnih, crkvenih pesama ističu se „Kanon evharistije“ i „Hodite, poklonimo se“, koje i danas odjekuju srpskim pravoslavnih hramovima. Za svoj rad na polju razvoja, unapređivanja i širenja muzičke kulture, Isidor Hadnađev je nagrađen mnogobrojnim priznanjima. Da navedemo samo neka: „Oktobarska nagrada grada Bečeja“ (1978), plaketa za izuzetni doprinos u radu i afirmaciji Kulturnog centra mladih „Sonja Marinković“ iz Novog Sada, plaketa RTVNS za vanredni doprinos u realizaciji muzičkog festivala „Oj, Dunave, Dunave plovi“... Isidor Hadnađev je sa ženom Darkom imao sinove Radovana i Stanislava. Čika Isa, kako su ga zvali, umro je u Novom Sadu, 1990. godine.

Dual R DVD - za americko podrucje (ako nemate plejer sa odredjivanjem regije ovaj DVD nece raditi u takvom plejeru ) - nema prevod na srpski ili hrvatski - prodaje se u stanju kao na slikama Silvester Stallone (Rocky, Rambo, Cobra,...)

OŠTEĆENJA NA IVICAMA KORICA UNUTRAŠNJOST VRLO DOBRA LEMMY -MOTORHEAD Groznica bele linije: autobiografija - Dženis Garza Izdavač: IPC Media Godina izdanja: 2016 Broj strana: 255 Format: 24 cm Povez: Broširani Lišen svake sklonosti kapitulaciji, Lemi Kilmister, najbeskompromisnija i naživopisnija rokenrol ikona, rekapitulira u ovoj autobiografiji svoj – po sopstvenim rečima – nadasve zabavni život, kao i dugovečnu, doslednu i uspešnu karijeru muzičara i šoumena. Bez imalo uzdržavanja, frontmen Motörheada u anegdotskom stilu iznosi pojedinosti o svemu onome što rokenrol sa sobom nosi – o seksu, drogama, slavi, životu na drumu, avanturizmu kreativnosti – pružajući čitaocu na uvid i svoja životna uverenja, poglede na politiku i društvena pitanja, putopisna zapažanja, portrete savremenika, dečačke nestašluke… Kao neko ko je iz prve ruke iskusio rađanje rokenrola, prisustvovao ranim nastupima Bitlsa u čuvenom liverpulskom klubu „Kavern”, radio kao Hendriksov roudi i podučavao Sida Višiza sviranju bas gitare, Lemi, sagledavajući svoj život i stvaralaštvo, piše svojevrsnu istoriju rok muzike iz svog privilegovanog ugla – ugla ličnosti u kojoj se rokenrol raskošno i trijumfalno otelotvorio. Ovo dopunjeno izdanje obogaćeno je prilozima koji dokumentuju i pozne godine Lemijevog privatnog i scenskog života, sa predgovorom Larsa Ulriha, bubnjara kultnog sastava Metallica i Lemijevog dugogodišnjeg obožavaoca i prijatelja.

Autor: Vilijem Stivenson Povez: meki Format: 13 x 21 cm Strana: 267 Pismo: latinica Naslov originala: A Man Called Intrepid Prevod sa engleskog: Sanja Mitrović ilustr. Čovek koji je bio središnja tačka svih zbivanja u nadmudrivanju obaveštajnih službi u Drugom svetskom ratu bio je Vilijem Bil Stivenson, kome je Čerčil dao konspirativno ime – NEUSTRAŠIVI. Bio je šef BSC-a – Britanske obaveštajne kancelarije za koordinaciju rada obaveštajnih službi Britanije i SAD. On je o stanju na bojištima znao koliko i Čerčil i Ruzvelt a o stanju iza bojišta i više od njih. Pred njim su drhtali nacifašistički obaveštajci i njihovi šefovi – i ne znajući za njega. Neustrašivi je stvorio „Ultru“, centar za dešifrovanje nacističkih poruka šifrovanih mašinom „Enigma“. U život ovog čoveka, poznatog po ćutljivosti, stalo je mnogo toga: bio je predavač matematike i prirodnih nauka, osnivač fabrika, eksperimentisao je sa radio-programom i televizijom, jedan je od osnivača BBC-ja, bio je borac u rovovima i pilot, zarobljenik u logoru i begunac. Uspeo je da doživi starost, da se povuče u mir i samoću i da o svom životu ispriča svom imenjaku – autoru ovog dela – Vilijemu Stivensonu. k-8

Stanoje Ćebić : IMA BOGA I VOLOVA / Београд : А-Ш дело, 1990 , Fizički opis 233 стр. ; 21 cm Očuvanost 4. Stanoje Ćebić(1931-2011) U Valjevu je 12. februara umro a u rodnoj Jovanji 15. februara sahranjen Stanoje Ćebić, metalostrugar po zanimanju kojim se povremeno bavio, da bi mnogo poznatiji postao ponekim svojim osobenim akcijama, svojim nesporazumima sa društvenim mehanizmima. Autor je knjige „Kako sam postao vo”, sa predgovorom Bore Ćosića, čije je prvo izdanje objavljeno u Beogradu 1981. godine. „Ova knjiga će ostati kao datum u novijoj srpskoj književnosti i ona će se podjednako tretirati i kao književna činjenica i kao činjenica od značaja za kulturu” – tvrdio je tada Milisav Savić. Igor Mandić je pisao: „On je netipičan. Obdaren je samoironijom i njegov najveći dar je u tome što najteže situacije pretvara u farsu, opravdavajući tako i one koji su mu nanosili zlo”. A Zoran Petrović je bio mišljenja da je Ćebićevo delo „izvanredan paraliterarni fenomen” i da „svedoči kako je život često mnogo nadmoćniji i fantastičniji od svake literature”. Imalo je onda kritičara koji su Stanoja Ćebića poredili sa Čarlsom Bukovskim. Docnije, nastala je još jedna Ćebićeva knjiga, „Ima boga i volova” (Beograd, 1990), posle koje je, 1991. godine, primljen u Udruženje književnika Srbije. O Ćebiću su 1972. godine Jovan Jovanović i Mika Milošević snimili film „Kolt 15 GAP” (Kupim otpatke, ližem tanjire 15 godina aktivno i pasivno) koji je prikazivan na raznim stranama i bio ovenčan nekolikim važnim festivalskim nagradama. Pre dve godine taj film je prikazan na Tešnjarskim večerima. Stanoje Ćebić je predstavljan u mnogobrojnim novinskim reportažama i bio junak mnogih radijskih i televizijskih emisija. Njegovi biografi zabeležili su da je radio u 139 jugoslovenskih i 15 inostranih preduzeća, pet puta bio otpuštan sa posla i 175 puta samovoljno napuštao firme u kojima je radio. Uz to, hapšen je 90 puta (pokatkad i u Valjevu) zbog skitnje, beskućništva i ilegalnog prelaska državnih granica. Proputovao je više evropskih zemalja „bez dinara i bez pasoša”, proterivan 22 puta iz šest evropskih država, izrečena mu je zabrana ulaska u (Saveznu Republiku) Nemačku do 2065. godine. Koliko je znano, u Beogradu je dva puta dobijao stan, ali ih je ustupao drugima ili prodavao. U leto 2007. konkurisao je za izbegličke i sirotinjske stanove ali tada krov nad glavom nije dobio. Poslednje godina tegobnog života, po povratku iz Beograda u Valjevo, provodio je u adaptiranim koševima za kukuruz nekadašnjeg Poljoprivrednog preduzeća „Poljoplod” u Donjoj Grabovici, što je, kako je govorio, bilo „ispod njegovog nivoa”. Često je spavao i u čekaonici valjevske Železničke stanice. Najčešće je u novije vreme viđan pred kafanom „Zlatibor” i na autobuskoj stanici gradskog prevoza preko puta Gimnazije. Redovno – sa kišobranim u ruci. Stanoje Ćebić je rođen 18. aprila 1931. godine. Majka Stoja, rođ. Marjanović iz Stuba. Četiri razreda osnovne škole učio u Jovanji, metalostrugarski zanat izučio u „Krušiku” 1949

Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

U CELOFANU.NEOTPAKOVAN.FOLIJA SE MALO ODVOJILA Radnja filma se odvija u malom gradu u Srbiji, u kome glavni junak priče, tridesetogodišnji Raša živi s ocem alkoholičarem i krpi kraj s krajem tako što daje privatne časove i vodi emisiju na lokalnoj radio stanici. Pre nego što se krstio u crkvi, njegov komšija Ivan imao je psihotične napade, a bio je i pripadnik sekte. Rašina učenica Mila je privlačna i neposredna tinejdžerka, a pri tom i njegova nova ljubavnica. Dule neuspešno pokušava da se postavi kao japi. Monotonija njihovih života prekida se dolaskom Igora, koji još od početka devedesetih živi u Hadersfildu. Svi se oni okupljaju jedne večeri, ali ono što je počelo kao veseli susret drugova iz srednje škole vremenom prerasta u emocionalni ringišpil prisećanja i sumornog poniranja u dubinu duše. Otkriva se zlokobni pečat kojim je poslednja decenija dvadesetog veka obeležila čitavu generaciju, kao i odgovor na pitanje: Imaju li oni snage da nastave? Režija: Ivan Živković Uloge: Damjan Kecojević , Goran Šušljik , Jelisaveta Seka Sablić , Josif Tatić , Milan Tomić , Miodrag Miki Manojlović , Nebojša Glogovac , Sanja Popović , Suzana Lukić , Vojin Ćetković godina proizvodnje: 2007 jezik: srpski zvuk: Dolby Digital 2.0 titlovi: albanski , engleski , francuski , italijanski , makedonski , srpski regionska zaštita: PAL, svi regioni (kupci van teritorije Evrope moraju imati `multiregion` DVD plejer ili softver) Izdavač: Tuck Video

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Štulić - biografija Autor: Hrvoje Horvat Izdavač: Večernji list, Zagreb latinica, mek povez, 21 cm, 188 str, ilustrovano _____ Knjiga „Štulić: biografija“ Hrvoja Horvata, rok kritičara, novinara i kolekcionara gitara iz Zagreba, je najiscrpniji prikaz karijere Branimira Štulića, njegovog autorskog rada koji je promenio mogućnosti domaće rok muzike. Horvat je pre nekoliko godina već objavio biografiju frontmena grupe Azra pod naslovom „Fantom slobode“. Sada ljubitelji Štulića mogu pročitati dopunjeno izdanje u kojem je Horvat po prvi put ekskluzivno objavio i desetak faksimila sa Štulićevim pesmama. Horvat je zaokružio Štulićev provokativni životni put: od detinjstva u Skopju, Jastrebarskom i Ninu, do dolaska u Zagreb i studija na Filozofskom fakultetu i jedinstvenog uspeha s pesmama koje je napisao do raspada Jugoslavije. Brojne analize, izjave, intervjui, sećanja kolega i saradnika, kao i Štulićevi neobjavljeni rukopisi i privatne fotografije, povećavaju autentičnost Horvatove knjige. Istovremeno, ona je širi politički, društveni i kulturološki kontekst, u kome je jedan od najboljih kompozitora i tekstopisaca svih vremena, pevač i gitarista s Azrom živeo i radio. Svojim odlaskom u Holandiju, (p)ostao je retko dosledan primer vlastitog stiha „jednog dana nema me da nikada ne dođem“. Štulić: biografija otkriva kako je Džoni tamo stigao i gde je pre toga bio.

Ilija dobija poziv iz policije. Odlazi na informativni razgovor. Inspektor se raspituje za Ilijinog Podstanara, coveka koji je 20 godina radio u Perizu. Podstanar se definitivno vratio I zeli da otvori krojacki salon u Beogradu. Mada u policiji nije saznao nista konkretno, najamanj da je njegov Podstanar ``opasan covek``, Ilija se odlucuje da ceo slucaj preuzme u svoje ruke: Kupuje foto aparate, magnetofon, dvogled... Zenu ubedjuje da je Podstanar spijun i pocinje da prati njega i njegove prijatelje. Paranoja iz dana u dan postaje sve teza. A, kada mu se javi misao da ce ga ``razbojnici`` ubiti jer ``sve zna``. okiva kucu resetkama, kupuje psa, naoruzava se i, na kraju, poziva brata blizanca koji mu svesrdno pomaze u obavljanju `` patriotske duznosti``. U biografijama Ilije i njegovog brata blizanca postoji jedan presudni podatak: obojica su ubedjeni staljinisti. Nekada su zbog tog opredeljenja bili u zatvoru, ali im se pogled na globalni svet ponovo javlja pojavom coveka iz Zapadnog sveta. Pocinju da primenjuju sve metode, dobro poznate u obracunavanju sa ``spijunima i agentima imperijalistickih sila``. Specijalni dodaci: Dusan Kovacevic o filmu Biografija Dusana Kovacevica scenario i rezija: Bozidar Nikolic i Dusan Kovacevic uloge: Danilo Bata Stojkovic, Zvonko Lepetic, Mira Banjac, Bora Todorovic U CELOFANU

Henri R. ml. Cooper Profesor slovenskih jezika i književnosti, Univerzitet Indijana, Blumington, Indijana, SAD dopisni član od 6. juna 1995. godine. https://www.sazu.si/en/members/henry-r-jr-cooper France Prešeren (Vrba 1800 – Kranj 1849), pesnik i pravnik, kanonizovan je za slovenačkog „narodnog pesnika”. Rođen kao treće od osmoro dece u uglednoj gornjokranjskoj seljačkoj porodici. Majka mu je bila pismena, znala je nemački, a Prešerna je namenila za sveštenika. U školi u Ljubljani (1812-13) njegov talenat je uočio i podsticao učitelj Valentin Vodnik. Završavajući studije na Bečkom univerzitetu, napustio je sveštenički poziv i upisao se kao student prava, izdržavajući se na razne načine (stipendije, rad kao privatni učitelj). Diplomirao je pravo 1828. U Beču je svoju ranu poeziju 1825. predstavio filologu Jerneju Kopitaru, koji je savetovao strpljenje i uglađenije prerade njegovih tekstova. Nakon diplomiranja, Prešeren se vratio u Ljubljanu, Kranjsku, gde je planirao da se bavi advokaturom. Posle njegovog pravosudnog kvalifikacijskog ispita (1832), nekoliko prijava za sopstvenu advokatsku praksu bilo je neuspešno zbog njegovog boemskog načina života, što je izazvalo sumnju da je frajgajst. Najzad (1846) mu je dozvoljeno da vežba u pokrajinskom gradu Kranju, gde je radio do smrti. https://ernie.uva.nl/viewer.p/21/56/object/131-158972 Tvrd povez, 169 str, 21 cm, štampano u US

Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd Antologija svetske književnosti, knjiga 151 Prevod: Zoran S. Cvetković Povez: tvrd Broj strana: 427 Pečatirana, hrbat malo zakošen, vrlo dobro očuvana. Ovo delo bukvalno je očekivao čitav svet. Naime, Gras, najveći živi književnik nemačkog govornog područja, do sada uvek „dežurna savest nacije“ i „moralna institucija“ posleratne Nemačke, otkrio je da je poslednje godine Drugog svetskog rata proveo kao tenkista zgolaglasne 10. SS-pancir divizije „Frundsberg“. Najavljujući autobiografiju, pod naslovom „Ljušteći luk“, Gras je porekao do sada važeću verziju svoje mladosti, prema kojoj je, od trenutka kad je kao pripadnik Hitlerjugenda i volonter Radne službe rajha (RAD) mobilisan 1944, pa do zarobljavanja, radio za protivvazdušnu odbranu u svom rodnom Dancigu - Gdanjsku. Sam Gras priznao je da se odlučio da ispriča istinu o svojoj mladosti iz jednostavnog razloga: prošlost ga je suviše pritiskala. Čitaoci dela Ljušteći luk susrešće se sa licem Gintera - dečaka, koji odrasta u vreme dok Drugi svetski rat traje. Njegova majka drži prodavnicu u kojoj svi kupuju na odloženo plaćanje i nikada ne donose novac, te dečak, svakog petka, posećuje porodice koje duguju i pokušava da ih ubedi da vrate dug njegovoj majci. Od procenta vraćenog novca, on dobija džeparac. U delu „Ljušteći luk“, Gras ponovo putuje na mesta svog detinjstva. (K-125)

Borislav Lalić - Če Gevara Novosti, Beograd, 2011, mek povez, 307 strana, 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, nova knjiga. Uz kjnigu ide i poster Če Gevara: život, smrt, legenda... Knjiga o Čeu je roman iz života i roman iz novinarskog pera. Uz sve što je uradio u životu Če se potrudio i da umre na vreme, kaže autor. Ernesto Gevara, nesuđeni lekar, romantični revolucionar, buntovnik sa razlogom, žrtva po sopstvenom izboru, postao je ikona mladih XX veka... Borislav Lalić, novinar i publicista, rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, a novinarstvo je njegova profesija od studentskih dana. Počeo je kao saradnik u „Studentu” i reporter u agenciji Tanjug. Potkraj šezdesetih godina prošlog veka započeo karijeru dopisnika iz inostranstva. Punih dvadeset godina izveštavao je za jugoslovensku štampu, radio i televiziju iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija. U plodnoj novinarskoj karijeri objavio je knjige „Čudo u Španiji”, „Putnici bez povratne karte”, monografiju „Kuba”, „Če Gevara, život, smrt, legenda”, „Fidel Kastro, jedan čovek, jedna revolucija”, „Čovek od krompira”. Dobitnik je Nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset vekova Srpske knjizevnosti! Deset vekova srpske književnosti predstavlja antologijsku ediciju pokrenutu u Izdavačkom centru Matice srpske 2010. godine.[1] Antologija će imati preko 200 knjiga i obuhvata književnost od 12. stoleća do pisaca savremenog perioda.[2][3] Glavni urednik edicije je srpski književnik akademik Miro Vuksanović. Uređivački odbor čine profesori Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu kao i drugi stručnjaci.[4] Prva štampana knjiga u ediciji je Sabrana dela Svetog Save.[2] Knjige su štampane na posebnom ekološkom papiru koji je po standardu EU, zbog čega su knjige lakše za držanje tokom čitanja.[4] Ediciju je podržala pokrajinska vlada Vojvodine,[5] Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije,[2] grad Novi Sad a medijski pokrovitelj je Radio televizija Srbije.[4] Antologija uključuje dela pisaca koji do sada nisu bili adekvatno valorizovani ili čije delo je bilo skrajnuto.[6] U ediciji su kao integralni deo srpske književnosti uključena dela srpskih književnika iz Dubrovačke republike, na osnovu stanovišta da su bili govornici srpskog jezika, da je dubrovačka baština deo zajedničkog nasleđa dva naroda, kao i da je neuključivanje dubrovačke književnosti u ranije edicije bilo ideološki motivisano.[7][8] To je naišlo na proteste pojedinih institucija iz Hrvatske.