Vladimir Oreški, Milan Nikolić - Sibirski pečat SNL, Zagreb,1983 258 str. tvrdi povez stanje: dobro Memoari Agate Oreški, jedine žene iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora. Rukovodeći se humanitarnim razlozima, Centralni komitet KPJ - po prij’edlogu svog tadašnjeg novog člana Josipa Broza - po­slao je 1935. godine Agatu Oreški, udovicu poginulog sekretara SKOJ-a Mije Oreškog, sa njenim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Tako je Agata iz­bjegla progone i neimaštinu u Jugoslaviji, ali je uletila direktno u strahote Staljinovih »čistki«. Najprije su joj oteli dijete, zatim su je uhapsili, pa mučili i tukli, beskrajno preslušavali, tjerali da prizna kako je neprijateljski špijun i napokon je, bez njena priznanja, osudili na 8 godina borav­ka u konclogoru. Zašto? Agata Oreški Jaga (1906-1991) je bila hrvatska komunistkinja i revolucionarka poznata kao `jedina žena iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora`. Bila je žena ubijenog sekretara SKOJ-a Mija Oreškog. Biografija Agata Oreški rođena 31. V 1906. u mestu Vuglovec, općina i srez Ivanec. U Zagrebu je bila fabrička radnica i aktivistkinja radničkog pokreta. Odmah po zavođenju šestojanuarske diktature 1929. godine i otežanog ilegalnog rada u Zagrebu, zajedno sa svojim mužem Mijom Oreškim, sekretarom ilegalnog SKOJ-a, prelazi u Samobor, gde postaje centar njihovog delovanja. Kada je policija, 27. jula 1929. godine opkolila kuću u Samoboru u kojoj su Agata i Skojevci tajno boravili, njen muž i drugovi su pružili otpor i u sukobu s policijom poginuli. Dok je trajala pucnjava, Agata je pritrčala arhivu u zapalila ga u peći. U pucnjavi je i ona ranjena, nakon čega je uhapšena. U zatvoru je bila do 1931. godine, nakon čega nastavlja sa aktivizmom. Zbog stalne opasnosti od policije i progona, na inicijativu Josipa Broza, CK KPJ poslao je 1935. godine Agatu Oreški s njezinim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Radila je u fabrici u Ordžonikidzeu. 1938. godine je za vreme Staljinovih `čistki` uhapšena i odvedena u Sibir, gde je provela osam godina. Bila je zatvorena je u zatvoru u Brjansku, u sabirnom logoru Arhangelsk, u logoru smrti Papinka i logoru Talaga. Njen sin Vladimir Oreški je u odsustvu majke živeo po raznim dečijim domovima, a 1944. godine (kao petnaestogodišnjak) stupio je u jugoslovensku tenkovsku brigadu, formiranu u SSSR, i sa njom došao u Jugoslaviju. Agata Oreški je puštena na slobodu 1947. godine, nakon čega se vratila u Jugoslaviju. Po povratku u zemlju Agata Oreški nije primljena s dobrodošlicom, naišla je na sumnje i podozrenja, nije zatvarana ni proganjana, ali joj nije ukazivana nikakva pažnja; izbegavali su je, prepuštali je samoj sebi. Dugo godina nije htela javno progovoriti o svojoj tragičnoj sudbini. Naposled je popustila i progovorila sinu, koji je zabeležio njene uspomene i objavio ih posle njene smrti. Umrla je 1991. godine. Sahranjena je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

Само дефинисање циљева КПЈ у Другом светском рату, а то је насилна промена друштвено-политичког система, ставља их на њихово историјско место - место забрањене и ни на који начин легитимне групе отпадника, који су усмеравани од међународних моћника радили на терену свакакве договоре и злочине са крајњим циљем преузимања власти и свођења Српског народа на расцепкану и неповезану групу локалних субјеката. Та жеђ за цепкањем и уситњавањем српског националног бића добила је свој `легитиман` оквир у одлукама АВНОЈ-а. Одлуке АВНОЈ-а, као и сваког другог нелегитимног, ненародног, недемократски изабраног тела немају никакав капацитет и важност уколико спољни, моћни фактори, фактори који су сво време имали утицај на њих не удувају ваздух у те празне и разбушене балоне. На жалост, моћна међународна обавештајна заједница која је имала за циљ исто што и већина актера на терену Балкана (Хелма), дакле разбијање и потчињавање српског националног бића даће им (одлукама АВНОЈА), какав-такав привид легалности. Заправо, још тада постао је јасан спиритус мовенс те белосветске `међународне заједнице` - правила су таква да ми можемо увек да их прилагодимо онако како нама одговара! Имамо дакле `одлуке` АВНОЈ-а о цепању и подређивању српског народа од стране других `народа` а да представника српског народа није ни било на тим заседањима - ТОЛИКО О БРАТСТВУ И ЈЕДИНСТВУ! У ствари, братство је постојало и оно јесте право братство свих који су тамо учествовали а Срби су ионако одређени да буду крвна жртва на комунистичком олтару! Ове одлуке које ћете прочитати у наставку текста део су јавних одлука, оне свакако битније нећемо сазнати до танчина никада, али, могле би се свести на деловање на терену како би се добили пролетери од кулака - српских сељака. Можда најједно- ставнији метод јесте био попалити њихова села, спалити сва добра и присилити их да постану зависни од хлеба који се заради преко `партизовања` у комунистичкој војсци. Можда насликовити пример примене оваквог метода јесте дао Михаило Минић у својој величанственој књизи `Расуте кости` кад Тито добија зелено светло од Павелића да покупи по шумама и брдима Козаре преостале Србе (Србе који су узмакли усташкој ками и логорима) и после испирања мозга - обуке повиче: `Ми имамо наш циљ, и убићемо сваког ко се испречи, па макар и рођеног оца...` Слагали су их да ће их повести на ослобађање логора у којима су усташе вршиле свој посао, посао уништавања једног народа какво није запамћено у досадашњој људској историји, да ће моћи чим заврше обуку да помогну да се спасу њихови најмилији... Уместо тога повели су Србе против Срба, а зарад остваривања сопствених циљева, који се у крајњој линији своде на једно, покрстити, побити, распаметити и расцепкати, окренути једне против других Србе! Што и данас раде! Иронијска оштрица ове књиге је да је писана ћирилицом, или пре би се рекло србицом, и српским језиком од стране оних који ће трајно ставити нож под грло српском националном бићу!

Amadeus je biografski film Miloša Formana iz 1984., te dobitnik osam Oscara. Zasnovan je na istoimenoj drami Petera Shaffera koju je napisao nakon što je vidio kratku dramu Aleksandra Puškina, Mozart i Salieri (koju je poslije Nikolaj Rimski-Korsakov pretvorio u operu) Djelomično je temeljena na životima skladatelja, Wolfganga Amadeusa Mozarta i Antonija Salierija. Radnja Film počinje s poluludim Salierijem u duševnoj bolnici, u koju je poslan nakon što je pokušao počiniti samoubojstvo. Posjećuje ga mladi svećenik iz Beča, a Salieri mu polako, u početku mrzovoljno, počinje pričati svoju životnu priču. Na njenom početku, Salieri je dvorski skladatelj u Beču, na dvoru cara Josipa II. Život je dobar. Uspješan je i popularan, zadovoljan svojim statusom i svojom glazbom. Zahvalan je Bogu, za kojeg vjeruje da je s njim sklopio dogovor: Bog će nagraditi njegov skladateljski uspjeh ako on, Salieri, posveti svoj cijeli život Bogu. On je u miru sa sobom i svojim Stvoriteljem. Tada upoznaje Mozarta. Kao poštovatelj Mozartovog rada, Salieri je uzbuđen što ima priliku da se upozna s njim u salonu. Ali pronalazi Mozarta kako puže po podu obuzet vulgarnim seksualnim igrama. Salieri je zbunjen: kako je takvu božanstvenu glazbu mogla napisati takva površna budala? Konačno, nakon serije bolnih poniženja, Salieri shvaća kako je ograničen u odnosu na Mozarta. Ne može shvatiti kako ga je Bog izdao. Zašto bi Bog dao bogohulnom Mozartu takav talent, a ne Salieriju? Salieri, koji je bio pobožan katolik cijeli život, ne može vjerovati da je Bog odlučio dati Mozartu takav dar preko njega živog. Više od svega, Salieri ne može razumjeti zašto ga je Bog potaknuo da postane skladatelj i onda ga napustio. U jednom trenutku on uzvikne: `Sve što sam ikad htio je bilo pjevati Bogu. Dao mi je tu želju, kao strast u mom tijelu, ali me tada učinio nijemim. Zašto? Zašto usaditi želju, ali ne i sposobnost. ZAŠTO?!` Počinje vjerovati kako Bog piše prekrasnu glazbu kroz Mozarta samo kako bi pokazao Salieriju kako je prosječan. Salieriju je slomljeno srce. Dao je Bogu svu ljubav i glazbu, čak ostao u celibatu zbog njega. Ali sada osjeća kako se Bog smije njegovoj osrednjosti. Bijesan i izgubljen, Salieri se odriče Boga. U snažnoj sceni, uzima raspelo sa zida i baca ga u vatru. Zaklinje se kao Božji neprijatelj i obećava osvetu protiv Boga tako što će uništiti Mozarta. Salieri se pretvara da je Mozartov prijatelj, da će mu pomoći, ali u isto vrijeme daje sve od sebe kako bi uništio njegovu karijeru. Mozart je bezbrižan, društveno i financijski, ali njegov prvotni uspjeh na dvoru slabi. Njegova pijančevanja i tulumarenja počinju prijetiti bankrotom. Njegovo zdravlje, brak i reputacija počinju patiti, ali posao teče besprijekorno. Preponosan da bi nekog poučavao, počinje skladati, ali nema novca kojim bi platio svoju ekstravaganciju. Salieri postaje svjestan Mozartovih financijskih i emocionalnih slabosti, što bi mogao biti ključ njegove osvete. Kao dijete, Mozart je bio emocionalno osakaćen očevim bezosjećajnim ambicijama, pa Salieri podmuklo uvjerava Mozarta da je njegov pokojni otac ustao iz groba i zatražio da napiše rekvijem - misu za mrtve. Uvjeren da ga progoni očev duh, Mozart doživljava živčani slom i postaje alkoholičar. Salierijev ludi, ali briljantni plan, je da prisvoji naručeni rekvijem, ubije Mozarta i odsvira ga Mozartovu sprovodu, tvrdeći kako ga je on, Salieri, napisao. Ukravši savršeni Mozartov rekvijem, počinje vjerovati kako je ukrao djelo koje je napisao sami Bog. Ako povijest upamti Salierija kao genijalnog skladatelja, uspjet će i njegova osveta. U međuvremenu, Mozartov prijatelj, Emanuel Schikaneder uvjerava Mozarta da napiše operu `za narod`. Mozart se složi, napisavši Die Zauberfloete. Opera doživljava veliki uspjeh, ali tijekom premijere, Mozart (koji je prenaporno radio kako bi završio i rekvijem i operu) se sruši od umora, nakon čega ga Salieri vodi kući. U kući, Salieri prisiljava smrtno bolesnog Mozarta da nastavi raditi. Mozart mu odgovara kako je prebolestan da bi pisao. U jednoj od najdirljvijih scena filma, Salieri ponudi da preuzme ulogu pisca za Mozarta, prikovanog za krevet. Salieri računa da bi tako mogao konačno otkriti tajnu glazbenog genija. Mozart počinje izgovarati note, a Salieri ih zapisuje, zanesen glazbom, a Mozart slaže tematske slojeve. Salieri odjednom postaje zbunjen što bi ta glazba trebala predstavljati. Mozart mora stati i objasniti Salieriju strukturu glazbe. Nakon nekog vremena, Mozart, postajući sve slabiji, se zaustavlja da bi zahvalio Salieriju za njegovo prijateljstvo. Salieri, dirnut, iskreno odgovara: `Kažem ti, ti si najveći skladatelj kojeg sam upoznao.` Mozartova žena vraća se kući i pronalazi Salierija s Mozartom. Salieri očajnički pokušava ponijeti rekvijem sa sobom, ali ga ona zaključava i zahtijeva da on ode. Rekvijem ostaje nedovršen, Salieru odlazi praznih ruku, a Mozart ubrzo umire. Salierijev plan se izjalovio. Mozartov sprovod je nedostojan, a zakopan je u neoznačenoj masovnoj grobnici. Priča se prebacuje u umobolnicu sa starim Salierijem. Priča koju smo upravo vidjeli bila je ispovijed svećeniku. Salieri uvjerava svećenika kako je Bog ubio Mozarta, a ne Salieri. Kaže da je Bog radije ubio Mozarta nego da pusti Salierija da ukrade glazbu. Salieri, gorko se našalivši, ustvrdi kako je on svetac zaštitnik mediokriteta, te da će moliti za sve mediokritete u svijetu, uključujući svećenike. Ulazi podvornik kako bi odveo Salierija u kolicima na zahod. Prolazeći kroz umobolnicu, Salieri nailazi na veliki broj luđaka, od kojih su neki u kavezu, neki u okovima, dok se drugi pjene ili neobuzdano vesele. Oni predstavljaju muku svakog čovjeka. U zadnjoj sceni filma, Salieri ih pozdravlja i blagoslivlja kao papa. Došavši do svoje nosiljke, kaže im: `Mediokriteti svijeta, odrješujem vas grijeha, odrješujem vas, odrješujem vas, odrješujem vas sve.` Ali film završava krupnim planom Salierija koji bolno zatvara oči dok zadnje sekunde filma ispunjava Mozartov djetinjasti smijeh. Amadeus na latinskom znači `drag Bogu`, Bogoljub. Bilo je to Mozartovo srednje ime, ali se možda naslov filma ne odnosi samo na Mozarta. Možda se ironično referira na tragičnog Salierija: jadni, naivni Salieri, koji je vjerno volio Boga da bi otkrio kako Bog nije volio njega. Produkcija Mozarta je trebao glumiti mladi Kenneth Branagh, ali je zamijenjen Tomom Hulceom jer je redatelj Miloš Forman odlučio snimiti film s američkom postavom kako publiku ne bi omeo britanski naglasak. Meg Tilly trebala je glumiti Mozartovu suprugu, ali nakon što je pokidala ligamente noge dan prije početka snimanja, zamijenila ju je Elizabeth Berridge. Glumci F. Murray Abraham - Antonio Salieri Tom Hulce - Wolfgang Amadeus Mozart Elizabeth Berridge - Constance Mozart Roy Dotrice - Leopold Mozart Simon Callow - Emanuel Schikaneder Jeffrey Jones - car Josip II. DVD 4-,SREDNJI ,VEĆI BROJ POVRŠINSKOH LINIJA,ISPRAVAN

Izdavač: GRO Dimitrije Davidović, Smederevo Godina izdanja: 1985. Povez: Broširan sa klapnama Format: 21 cm Broj strana: 200 Stanje: Veoma dobro Живорад Жика Лазић рођен је 28. децембра 1933. године, у селу Лугавчина, у близини Пожаревца. Српски сценариста и писац Живорад Жика Лазић преминуо је 13. септембра 2009. године, у Београду, у 76. години, после краће и тешке болести. Мати га је узела за руку и из села одвела у Београд на школе где је положио велику матуру и студирао психологију на Филозофском факултету. Отац је Марије и Милоша. Аутор је сценарија за многе култне серије српске кинематографије, међу којима су „Музиканти“, „Љубав на сеоски начин“, „Грађани села Луга“, „Докторка на селу“ и ,,Сељаци”. Творац је и неколико сценарија за игране филмове, а комади по мотивима његових историјских романа извођени су на сцени Народног позоришта у Београду. У српској књижевности појавио се први пут са књигом приповедака ,,Путем поред реке” 1957. године. Након свог првенца објавио је још двадесетак књига, романа и збирки приповедака. Аутор је сценарија за неколико играних филмова, а комади по његовим историјским романима играни су на сцени Народног позоришта у Београду. Превођен је на седам светских језика (енглески, немачки, руски, дански, бугарски и друге). Из штампе му је изашла и књига ,,Скаске о вожду”. Радио је и као новинар у листу Интервју, Илустрованој политици, НИН-у и Дуги а хонорарно је писао за Политику и Вечерње новости, трагајући за идеалним главним уредником, али, причао је, у својој новинарској каријери није га срео… Добитник је многобројних награда. Фебруара, ратне 1993. године, био је један од првих ратних извештача, који се директно из београдске Кнез Михаилове улице упутио на прву линију фронта, вођен искључиво својом професионалном етиком, патриотизмом и жељом да буде тамо где нико други од његових колега није имао ни жеље, ни храбрости да oде. У Лугавчини, родном месту и завичају сценаристе и књижевника Живорада Жике Лазића је откривена спомен плоча на његовој кући, у којој је проводио последње године живота. У договору са пишчевом родбином, у школи у Лугавчини је уређена спомен соба „Кутак Жике Лазића“ где су се за почетак нашли пишчев радни сто, писаћа машина и део библиотеке. Иницијатива за постављање плоче потекла је од Боре Милошевића, дирктора Основне школе „Бранко Радичевић“ у Лугавчини, чији су ученици, тим поводом, припремили пригодан програм. „У Србији села умиру, што не значи да Срби не воле село. Истина је да га воле, али на малом екрану, а то је ипак гаранција његове будућности”, шаљиво је говорио Жика Лазић. Драма Жике Лазића ,,Књажев секретар“ премијерно је изведена у Народном позоришту у Београду 1970. године. Вредности овог Лазићевог штива оновремена позоришна критика и публицистика нису уочиле. Драми је спочитавана фрагментарност, структурна нецеловитост, сценска спектакуларност и потчињеност целог текста лику књаза Милоша. Међутим, истиче се ваљаност фељтонистичке основе комада, сматрајући да је било потребно да се у репертоар врати историјска драма. Повест о секретару кнеза Милоша, Алекси Поповском, који је, како то описује Жика Лазић, главом платио забрањену љубав, мелодрамском основом скрива праву тему на којој писац у време настанка драме није смео да инсистира. Реч је о владавини тиранина који управља земљом не поштујући ни Божије, ни људске законе, ослањајући се на батинаше, удворице и доушнике које промовише у дворску камарилу. Жика Лазић је у личности кнеза Милоша нашао самодршца, али је желео да избегне сваку могућну алузију на актуелни режим, па је отуда позвао у помоћ историјске личности као што су Вук Караџић, Јоаким Вујић и други. У књизи ,,Карађорђе којекуде” од заборава је отргао историјске чињенице, јер наши савременици мало памте трагове историјских збитија. У рано доба телевизије дешавало се често да градске улице опусте због важног ТВ преноса фудбалске утакмице или пак кад се приказује нека серија. Догађало се то и када су приказиване серије ,,Музиканти” и ,,Грађани села Луга”. Нису то људи само волели да гледају, него су се баш због ових серија бунили и партијски другови и борци у једнопартијском времену. Писац тих серија Живорад Жика Лазић је објавио, поводом 200 година од српског устанка, књигу ,,Скаске о Вожду”. Лазић, за кога су својевремено многи говорили да је један од најбољих приповедача и романсијера ,,стварносне прозе” (написао је, између осталог кнјигу приповедака ,,Путем поред реке”, те романе ,,Књажев секретар“, ,,Убише књаза“, ,,Ни књаз ни краљ - Повест о Николи Пашићу“, ,,Туђа жена” и ,,Давид луталица”), теме о Карађорђу увек је радо обрађивао. О Карађорђу је написао више текстова још 1979. године. Биле су то путописне репортаже. Занимала га је она друга страна Вождовог живота, а она је у скаски, легенди, машти. Зато је између корица ове књиге сместио и љубавни роман. Ту су и друге слике из његовог свакодневног живота. Најављивана је и његова серија о Николи Пашићу. Серију је завршио на време и одавно, али је остала да чами у фиокама РТС-а са 20 једночасовних епизода. Пола века српске историје са свим личностима тога доба присутни су у серији. - То је најбоље што сам написао као сценариста, казао је Живорад Жика Лазић и додао: ,,Можда је то ипак мало неумесно упоређивати са оним серијама као што су ,,Музиканти” и ,,Грађани села Луга”. Добио сам за серијал о Пашићу хонорар, али би ми било драже да сам угледао на малим екранима историјске ликове оживљене и разигране. Увек сам добијао исти одговор - нема пара, испричао је Лазић.

Stanoje Filipović: ŽIKA POPOVIĆ , Шабац : Срески одбор за прославу Народне револуције, 1961 Fizički opis 212 стр. ; 17 cm Zbirka Подринска књига ; 4 Predmetne odrednice Поповић, Жика, 1895-1941 Očuvanost 3; ima autorovu posvetu Živorad Žika Popović rođen je u Loznici 1895. godine. Ipak, njegov život kao i delatnost vezana je za Šabac gde je došao i počeo da radi kao profesor istorije i književnosti u Šabačkoj gimnaziji početkom 1928. godine. U godinama između dva svetska rata ostavio je veoma dubok trag u kulturnom životu grada. Zahvaljujući delatnosti Živorada Žike Popovića obnovljen je rad Šabačkog čitališta osnovanog daleke 1847. godine. Današnja Biblioteka šabačka nastala je iz Šabačke narodne knjižnice i čitaonici čijim se osnivačem smatra Žika Popović. Živorad Žika Popović bio je inicijator osnivanja Muzeja u Šapcu, koji je svoj rad započeo pod okriljem Šabačke narodne knjižnice i čitaonice. Jedan je od osnivača Narodnog univerziteta u Šapcu na kom je i sam držao predavanja. Bio je osnivač Amaterskog pozorišta „Dobrica Milutinović“ u Šapcu u kom je često režirao predstave. Obnovio je rad Društva srpsko-francuskog prijateljstva u Šapcu čiji je predsednik bio od 1933. do 1940. godine. Svoju prosvetiteljsku misiju, Živorad Žika Pović je vršio ne samo u Šapcu već i u celoj okolini. Zahvaljujući Popovićevoj delatnosti širom Mačve, Pocerine i Posavotamnave otvorene su mnogobrojne narodne knjižnice i čitaonice. Bio je inicijator podizanja spomenika Vuku Karadžiću u Tršiću i Loznici. U godinama pred početak Drugog svetskog rata Živorad Žika Popović je bio blizak revolucionarnom pokretu i Komunističkoj partiji Jugoslavije zbog čega je već u septembru 1941. godine bio denunciran agentima Specijalne policije Uprave grada Beograda od strane šabačkog apotekara i saradnika okupatora Pavla (Paula) Kurtovića koga je nova komunistička vlast streljala odmah po ulasku partizanskih jedinica u Šabac, oktobra meseca 1944. godine. Šabački apotekar Pavle Kurtović bio jedan od poverljivih ljudi kako okupacionih vlasti tako i kolaboracionističke uprave u Šapcu. U leto i jesen 1941. godine on je dostavio više konkretnih informacija o ljudima koje je denuncirao kao bliske Komunističkom pokretu. Zahvaljujući informacijama koje je Pavle Kurtović dostavio u prvoj polovini septembra meseca 1941, Specijalna policija Uprave grada Beograda a onda i Gestapo su već 16. septembra 1941. imali detaljne informacije o kretanju: dr Lazara Petrovića, dr Đure Ostojića, Ilije Rankovića, Riste Ukropine, Petra Savića, Selimira Jeftića, Jovana Blagojevića, njegove ćerke „boravišta nepoznatog“ i Žike Popovića, za koga se u izveštaju agenta SP UGB-a pisanog na osnovu iskaza Pavla Kurtovića, kaže: „Prof. i penz. sa stanom u Šapcu je odmah po izbijanju rata s Rusijom pobegao. Mesto zadržavanja je po svoj prilici Bandovica na Drini 12 km severno od Čokešine“. Žika Popović je denunciran kao saradnik Komunističke partije Jugoslavije odnosno kao simpatizer preko čijeg se računa u Privrednoj banci finansirala „komunistička akcija u Šapcu“. I ako mesto Žike Popovića u Komunističkom pokretu u istoriografiji nije do kraja razjašnjeno, na osnovu policijskih dokumenata može se zaključiti da se radilo o čoveku čija je pozadinska uloga u dizanju ustanka u Šapcu i okolini bila veoma značajna. Kada je 20. oktobra 1941. godine Specijalna policija Uprave grada Beograda zatražila od Načelnika Sreza pocerskog spisak „poznatih komunista u Šapcu i okolini“ a u smislu „naređenja“ Nedićevog „Ministarstva unutrašnjih poslova o centralnoj evidenciji svih komunista u Srbiji,“ u centralu u Beogradu stigao je spisak od 132 imena među kojima se na osamdesetom mestu nalazilo ime Živorada Popovića, profesora u penziji koji je živeo na adresi Stojana Novakovića br. 19 a za koga je rukom dopisno da je „ubijen“.

RUDOLF ARČIBALD RAJS ČUJTE SRBI Poslednje pismo Srbima Meki povez Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23]