Rukopis pod nazivom „Profesori i slušatelji Liceuma Knjažestva srbskog u Kragujevcu“ dr Dušana Markovića Prine, hemičara, koji je radio na PMF-u u Kragujevcu, nastao je pre oko četiri decenije a objavljen je u maju 2021. godine, u čast obeležavanja Dana Univerziteta u Kragujevcu u izdanju Univerziteta u Kragujevcu. Sretenjskim ustavom 1835. godine postavljeni su prvi prosvetni ministri (popečitelji) u Srbiji, a njihovi zadaci i obaveze, proistekle iz Ustava, odnosili su se na oblast prosvete i crkvenih dela odnosno „o svemu što se tiče škola i vospitanija dece, za koje da se zavedu male i velike škole, gimnazije i akademije” . Prvi prosvetni ministar Lazar Teodorović i Dimitrije Davidović, koji ga je nakon godinu dana zamenio na toj funkciji, 1835. godine su, zajedno sa Avramom Petronijevićem, ministrom inostranih dela, izradili plan o školama za kneževinu Srbiju, u kojem je bilo predviđeno osnivanje akademija (Liceja). Za finansiranje škola i bolnica 1837 godine osnovan je „Fundus školski i špitaljski”. Licej je zamišljen kao produžena gimnazija i to knez Miloš formuliše u pismu upućenom Ministarstvu prosvete 19. juna 1838. godine, u kojem izražava saglasnost na predlog ministra prosvete Stefana Stefanovića — Tenke o otvaranju Liceja: „da se sadašnja gimnazija srbska na stepen Liceja vozvisi”. Gimnazijsko školovanje je produženo sa četiri na pet godina, a godinu dana kasnije na šest godina, pa je Licej postao viša škola koja je imala, pored prvog, i drugi razred filozofskog smera, a 1840. godine pridodata mu je i treća godina, koja je bila stručno usmerena na izučavanje pravnih predmeta. Osnovna uloga Liceja sastojala se u obrazovanju budućih državnih službenika (činovnika), koji su bili deficitarni u oslobođenoj državi. Za razumevanje konteksta u kojem je Licej nastao treba istaći da je Srbija sve do početka 20. veka bila u grupi evropskih država sa najvećom stopom nepismenog stanovništva. U vreme donošenja Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, među predsednicima sudova bio je samo jedan pravnik — trojica su imala nešto više od osnovne škole, trojica su bila nepismena, a desetorica su znala samo da se potpišu. Među sudijama, članovima suda, bio je dvadeset jedan nepismen, slabo pismenih je bilo četrnaest, a petnaestorica su imala završenu osnovnu školu. Među njima je samo jedan sudija bio pravnik. ✰Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, 2021. ✰Povez: tvrdi, 119 strana ✰Nepodvlačena, nema posvetu, na kvalitetnom sjajnom papiru, fotografije, faksimili, tabele, težina 600 grama

IZ CRNE GORE I HERCEGOVINE - Arsa Pajević Prema knjizi iz 1891 Iz Crne Gore i Hercegovine : Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876. : Arsa Pajević Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje sa 32 slike 548 str STANJE KAO NOVO L. 1/2 Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Mindenféle híres emberek. Aforizmák, magán- és közmondások, rövid életrajzok SZERZŐ:Feleki László. Kiadás:Buda,1984. Kiadó:Magvető Könykiadó 1984. Kategóriák:Magyar irodalom Adoma,aforizma Nyelv:Magyar. Terjedelem:646 oldal. Kötésmód:karton ISBN:9631402134 Tartalom: Feleki László nem tartozik irodalmunk legszabályosabb jelenségei közé. Ismert sportújságíró (erre máig büszke), de - saját kifejezését használva - vannak `melléktermékei` is. Írt regényeket, novellákat, szatíraköteteket, tévé- és rádiójátékokat, színpadi műveket, egy szatirikus mesekönyvet, két kötetre való verset, természetesen sportkönyveket, s a leghosszabb magyar könyvek egyikét: négykötetes Napoleon-életrajza kereken 2500 oldal. Ugyanakkor kedveli az irodalom legrövidebb műfaját, az aforizmát. Mostani gyűjteményében sajátos nézőszögből újította meg az ősi formát: szatirikus író szól az olvasóhoz, nem pedig prédikátor. Ehhez a Mindenfélé-hez csatlakozik Feleki szintén aforisztikus tömörítésű `Ki-kicsodája`: a világtörténelem közel 900 személyiségéről szóló Híres emberek. A Mindenféle Híres Emberek 1966-ban jelent meg először. Az új kiadás alapoan kibővült új gondolatokkal, továbbá új személyiségekkel. Egy kis portörlés a régieknek sem ártott. Az aforizma sem időt álló. Feleki példának említi azt az aforizmáját, mely szerint `Még nem tudni, ki lesz az első ember a Holdon és az utolsó ember a Földön`. Ma már tudjuk, hogy ki volt az első ember a Holdon, de hogy ki lesz Földünkön az utolsó ember, azt - reméljük - még a harmadik kiadás sem tudja megmondani. Aforizmi,lični i poslovice,kratke biografije poznatih ljudi,korice iskrzane po rubovima,sa tragovima pisanja i podvlačenja. Autor:Laszlo Peleki. Izdavač:Magveto Konikaido,Budimpešta 1984. Format:16,5cm x 11,5cm. Broj Strana:646 strana,tvrd povez,mađarski. Kategorije:Mađarska književnost Adoma,aforizmi. ISBN:9631402134. Sadržaj: Laslo Feleki ne spada u najredovnije pojave naše književnosti. On je poznati sportski novinar (i dalje se time ponosi), ali – po sopstvenom izrazu – ima i „nusproizvode“. Pisao je romane, pripovetke, tomove satire, TV i radio drame, scenska dela, knjigu satiričnih priča, dva toma poezije, sportske knjige, naravno, i jednu od najdužih mađarskih knjiga: njegovu četvorotomnu biografiju Napoleon ima oko 2.500 stranica. Istovremeno, voli najkraći književni žanr, aforizam. U svojoj sadašnjoj zbirci obnovio je antičku formu sa specifičnog stanovišta: satiričar se obraća čitaocu, a ne propovedniku. Ovom Mindenfeleu pridružuje se Felekijev takođe aforistički sažeti „Ko je ko“: Poznati ljudi o skoro 900 ličnosti svetske istorije. Sve vrste poznatih ljudi prvi put je objavljen 1966. Novo izdanje je temeljno prošireno novim idejama i novim ličnostima. Malo brisanje prašine nije škodilo ni starima. Aforizam je vanvremenski. Kao delimičan primer navodi svoj aforizam prema kome „Još se ne zna ko će biti prvi čovek na Mesecu i poslednji čovek na Zemlji”. Danas znamo ko je bio prvi čovek na Mesecu, ali se nadamo da ni treće izdanje ne može da kaže ko će biti poslednji čovek na Zemlji.

Kao nova, nekorišćena Suvremena suočavanja / Marko Oršolić Vrsta građe knjiga Jezik bosanski, hrvatski, srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : IMIC Zajedno, 2018 (Sarajevo : Blicdruk) Fizički opis 283 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Biografija autora: str. 286-287 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Religija -- Međureligijski dijalog -- Društvo Nauka -- Religija Fra Marko Oršolić, jedan od najobrazovanijih bh. franjevaca, koji je uz najviše teološke studije, diplomirao i političke nauke, kao i istoriju, a radio i doktorat iz filozofije, pa je logično da svaka njegova nova knjiga pokazuje svestranost filozofskog čitanja naše prošlosti, registraciju fenomena naše sadašnjosti, upućujući svoje čitatelje na evidentno posljedičnu budućnost. Vjerojatno najpopularniji, ali sigurno najumniji bosanski franjevac, Oršolić, nakon zapaženih knjiga Camilo Torres – kršćanin u službi revolucije, Zlodusima unatoč, te Zlodusima nasuprot i Zlodusima nasuprot II pojavljuje se intrigantno zanosnom, u svakom pogledu rijetko humanistički angažiranom zbirkom tekstova autorskog karaktera, ali i intervjua, koji su već pri pojavljivanju u medijima izazvali znakovite i pozitivno posljedične reakcije. Prvo poglavlje Oršolićeve knjige donosi teološko-filozofske teme, ali i razmatranja izrazito suvremene orkestracije društvenih i političkih neuralgija (Nacionalsocijalizam i religija, Političko-socijalni korijeni ateizma, Uloga religije u novom ustroju Istočne Europe, Europa i kršćanstvo, Teologija oslobođenja i marksizam…) a poglavlje je autor zaključio vrsnim esejom Međureligijski dijalog u Bosni i Hercegovini. Više nego intrigantan, a na znanstvenim temeljnicama dat je esej Josip Broz Tito i religija. Drugi, središnji dio Oršolićeve knjige najvećim dijelom posvećen je rodu katoličke crkve, čiji je jedan od najznačajnijih svećenika naše suvremenosti ovaj bosanski franjevac. Uostalom, uvodni esej ovoga dijela Suvremenih suočavanja je Sedam stoljeća djelovanja franjevaca u Bosni i Hercegovini. Najznačajnijim, a po našu suvremenost i budućnost življenja na bh. prostorima smatram esej Stoljetna samostojnost u samosvojnosti. Esej koji je fra Marko Oršolić izgovorio na sjednici teologijsko-svjetovne komisije za razvoj SDP BiH, Religija u javnom prostoru, zôran je primjer kako ovaj teolog sjajno pozicionira stvari u suvremenom diskursu. Treće, pak, poglavlje knjige donosi uistinu blistave intervjue koje je fra Marko Oršolić davao beogradskom Vremenu, Radiju Slobodna Evropa, splitskoj Slobodnoj Dalmaciji, portalu Prometej i portalu Bedrudina Gušića. Posebno je poticajan i po mnogo čemu indikativan intervju dat povodom 25. rođendana IMIC-a Svaki nacionalizam budi se kao uspavana ljepotica iz bajki, a završava kao monstruozno čudovište iz bezdana. Svjestan značaja nekih temeljnih dokumenata za shvatanje opće globalne, ali i svake lokalne situacije fra Oršolić knjigu okončava značajnim dokumentima: Ahdnama Mehmeda franjevcima, Upute franjevačkog reda franjevcima 24. juli 1941., i presuda Međunarodnog suda iz Strazbura u sporu Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine.

Autor - osoba Šipovac, Neđo, 1938-2010 = Šipovac, Neđo, 1938-2010 Naslov Hercegovina koje ima i nema / Neđo Šipovac Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Svet knjige, 1996 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 371 str. : ilustr. ; 21 cm. Zbirka ǂEdicijaǂ Monumenta (Karton) Napomene Tiraž 1.000 Bilješka o autoru: str. 371 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Dučić, Jovan, 1874-1943 Šantić, Aleksa, 1868-1924 Mitrinović, Dimitrije, 1887-1953 Gaćinović, Vladimir, 1890-1917 Drljača, Lazar, 1882-1970 Hercegovina -- Kulturna istorija Hercegovina -- Istorija Mostar Nekontrolisane predmetne odrednice Mostar / Nevesinje Nedeljko Neđo Šipovac rođen je 12. marta 1938. godine u Mostaru. Gimanziju je pohađao u više mjesta Bosne i Hercegovine, a studije istorije jugoslovenskih književnosti i istorije filozofije završio je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1962. godine. Nakon kraće gimnazijske profesure bio je novinar, uz ostalo i dopisnik italijanskih glasila u SFRJ. U Skupštini Bosne i Hercegovine bio je samostalni savjetnik, potom četiri godine organizacioni sekretar Bosanskohercegovačkog sabora kulture, u dva mandata savjetnik Izvšnog vijeća BIH – diplomatski sektor kulturne saradnje sa svijetom. Deset godina bio je direktor Muzeja književnosti i pozorišne umjetnosti BIH u Sarajevu, gdje ga je zatekao građanski rat 1992. godine. Neđo Šipovac je bio predstavnik Republike Bosne i Hercegovine u Institutu za književnost u Sarajevu, Umjetničkoj galeriji BiH, u Kulturno-prosvjetnoj zajednici BiH i Jugoslavije, predsjednik Umjetničkog savjeta „Sutjeska filma“, član izdavačkih savjeta i redakcionih odbora sarajevske „Svjetlosti“ i „Veselina Masleše“, „Oslobođenja“, „Prve književne komune“ u Mostaru i „Slovo Gorčina“ u Stocu, član Uprave Udruženja književnika BiH i Saveza književnika Jugoslavije i član Komisije za saradnju sa Uneskom. Od polovine 1996. godine Neđo Šipovac živi u Beogradu, gdje je istovremeno bio diplomatski predstavnik Republike Srpske- ataše za kulturu. Bio je član Udruženja književnika Srbije. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske izabran je 27. juna 1997. Za svoj književni, društvenopolitički i javni rad dobio je više nagrada i priznanja: šestoaprilsku, jubilarnu nagradu Grada Sarajeva (1975); Prvu nagradu sarajevske „Svjetlosti“ i RTV Sarajevo (1981); Međunarodnu nagradu Radio-televizije Kipar (1984); Četrnaestofebruarsku nagradu grada Mostara (1984); nagradu izmješetene srpske opštine Mostar (1994) ; nagradu Skupštine opštine Višegrad (1997); nagradu Aleksa Šantić za ukupan književni rad i utemeljenje manifestacije „Aleksa Šantić na putu Bogočovjeka“ u Nevesinju (2005); visoko priznanje Akademije „Ivo Andrić“ u Beogradu za životno djelo (2006). Akademija „Ivo Andrić“ proglasila je knjigu Neđe Šipovca Tajne i strahovi Ive Andrića u izdanju Nove Evrope 2007. za Knjigu godine. Neđo Šipovac je , posle duge i teške bolesti preminuo 20. Novembra 2010. godine. Sahranjen je 24. novembra na Novom groblju u Beogradu. MG125

Autor - osoba Radonjić, Mašan Naslov Goli otok - ljudsko mučilište / Mašan Radonjić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Prometej“, 1993 (Batajnica : Z. M.) Fizički opis 231 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka ǂBiblioteka ǂPrometej (broš.) Napomene Tiraž 1000 Str. 7-8: Mašan Radonjić / Vlado Strugar Biografski podaci o autoru: str. 231. Predmetne odrednice Goli otok (koncentracioni logor) -- U uspomenama „Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečojveštvom“ Njegoš „Kao iz nekih podzemnih dubina, čuo sam žamor. Niti sam mogao da se pomaknem, niti sam mogao da povežem misli... Nisam mogao da se setim šta je to sa mnom bilo, niti gde se nalazim. Usta su me strašno pekla. Upotrebio sam svu snagu vlastite volje i svesti da izgovorim: „Vode-vode“! Nastala je tišina. I dalje sam šapatom vapio: „Vode-vode“! Pri tome sam pokušao da podignem glavu, ali bez uspeha. Pokušao sam da otvorim natekle očne kapke, ali je i to ostalo bez rezultata.. Kroz krvlju slepljene trepavice zapazio sam nečije noge. Četvoro, petoro, šestoro, a možda i više pari nogu. Ili se to meni tako pričinjavalo... Niko se nije oglašavao. Opet sam počeo da vapim: „Vode- vode“! Reči nisam mogao da izgovaram, pa je to više bio šapat nego poziv za pomoć... Umesto pomoći, više sam osetio nego video, prisutni su počeli jedan za drugim da izlaze. Upotrebio sam svu snagu da otvorim oči i ko zna po koji put zavapio: „Vode-vode“! Jedan krajičak slepljenih trepavica desnog oka se otvorio i mogao sam da vidim poslednjeg od prisutnih, koji je napuštao prostoriju, da čujem njegove reči: „Pička ti materina banditu jedan“! Vrata su se sa treskom zatvorila. Čuo sam i kada je reza na vratima škljocnula. Više se ničega nisam sećao. Koliko sam dugo bio u toj dubokoj komi ne znam. Znam samo da je preda mnom stajao neki čovek, kada sam ponovo dolazio svesti. Stalno je ponavljao: „Ručak, hoćeš li ručak“? Bio je na korak-dva ispred mene. Desno oko mi se otvorilo i pogledao sam ga. Bio je to milicioner. Hteo sam da se prisetim gde se nalazim, ali nisam mogao da shvatim svoj položaj. Osećao sam da ležim potrbuške sa poluraširenim rukama i levim obrazom na podu. Nisam mogao ništa da progovorim. Gledao sam u milicionera, on je ponavljao: „Ručak, hoćeš li ručak“? Sećam se da sam rekao: „Neću, ne mogu“! Na te moje reči on je uzvratio: „Onda uzmi, nesrećniče, ovaj hleb, jer ćeš umreti od gladi ako ne umreš od drugoga“! Ove njegove poslednje reči „...ako ne umreš od drugoga“, dale su mi povoda da se napregnem i razmišljam: „Šta je to sa mnom bilo i gde se nalazim“(?!) Pri tome sam, kao zmija žabu, posmatrao ona tri parčeta hleba što su ležala ispred mene na podu. Kad mi je milicioner, uputio ono prijateljsko upozorenje, uzeo je porciju sa jelom, okrenuo se, izašao iz ćelije. Zalupio je onim teškim gvozdenim vratima i reza je ponovo škljocnula Bio je dan. Međutim, nikakav se šum nije čuo. Sve, a posebno milicionerove reči, koje je šapatom izgovorio, terale su me da naprežem misli i sećanje i da dokučim šta je to sa mnom bilo, gde se nalazim i otkuda sam baš tu i u takvom položaju! Sporo, ali sećanje se vraćalo... Pošto sam sada već osećao i strahovite bolove u celom telu, a naročito u grudnom košu i glavi, to sam prvo pokušao da promenim položaj. Svi moji napori u tom smislu ostali su bez rezultata Ostao sam i dalje u istom položaju. Jedino što mi je uspelo bilo je da malo pokrenem glavu. Mogao sam, naime, glavu malo da podignem. Ostali delovi tela ostali su u istom položaju. Zapravo, tog momenta imao sam osećaj da sam prikovan ekserima za pod. Ličio sam, u stvari, na jagnjeću kožu, koja je prikovana za dasku i ostavljena da se suši. U tom položaju sam počeo da razmišljam i da se prisećam minulih događaja. Postepeno sam se prisećao da sam dvadesetog avgusta godine 1949. kao i obično, došao na dužnost u svoje uredske prostorije. To je bilo Pravno odeljenje Oblasnog Narodnog odbora u Rijeci. Radio sam u svojstvu načelnika tog odeljenja. Pošto sam posvršavao neke hitnije službene poslove u mojoj kancelariji, prešao sam u susednu sobu istog odeljenja, radi nekih službenih podataka...“ Mašan Radonjić Mašan Radonjić se rodio 6. januara 1907. godine u selu Mijokusovići, kod Danilovgrada. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a gimnaziju pohađao u Nikšiću pa u Tetovu gde je maturirao. Zatim je stupio u Vojnu akademiju u Beogradu, koju će završiti 1931. godine. Kao pešadijski oficir upisao se da vanredno studira na Pravnom fakultetu u Subotici. Diplomirao je 1937. godine; od tada je sudski oficir. Napad nacističke Nemačke i fašističke Italije na Jugoslaviju (aprila 1941. godine) zatekao ga je na službi u Sarajevu. Tu je zarobljen; sa mnoštvom jugoslovenskih oficira odveden je u Nemačku. Bio je u logorima Osnabriku, Barkenbrigu i Hemarštajnu do februara 1945. godine. Oslobođen, vratio se u otadžbinu (aprila 1945). U zarobljeničkom logoru (u Osnabriku, na primer, bilo je i do 5.000 aktivnih i rezervnih oficira s malo vojnika). Mašan Radonjić se isticao u protivnacističkom otporu. Došav iz zarobljeništva u Beograd, upućen je u Sarajevo. Ovde ga je Rezolucija Informbiroa zatekla na dužnosti predsednika Okružnog suda. Izjasnio se za Rezoluciju. Uhapšen je i odveden na Goli otok. Po izlasku s robije živeo je i radio u Bosni; penzionisan je kao advokat. Mašan Radonjić je poslednjih dvadeset godina živeo u Herceg-Novom. Umro je 22. januara 1993. godine i sahranjen je u ovom mestu. MG128 (N)

FRANCE PLANINA JUGOSLAVIJA NAŠA DOMOVINA - zemlja i predeli, kako smo živeli, kako živimo, naših ruku dela Priredio - Uglješa Krstić Ilustrovao - Jože Ciuha i Ive Šubic Izdavač - `Vuk Karadžić`, Beograd Godina - 1968 182 strana 29 cm Edicija - Biblioteka Nauka i škola / `Vuk Karadžić`, Beograd. Popularnonaučna serija Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ZEMLJA I PREDELI Jugoslavija spada među veće evropske zemlje Jugoslavija leži na značajnom prelazu Naši susedi U Jugoslaviji preovlađuje planinsko zemljište Alpski predeo Dinarski predeo Šarski predeo Rodopski predeo Karpatsko-balkanski predeo Jugoslavija ima i prostranu niziju Odlike krasa (karsta) Plavi Jadran Jadranska ostrva Naše reke teku u tri mora Dunav najveća evropska reka Sava povezuje bratske narode Jezera dragulji domovine Preimućstva u pogledu klime Naše bilje Odlike životinja Zeleni i stenoviti delovi naše zemlje Raznovrsnost predela KAKO SMO ŽIVELI KAKO ŽIVIMO Doseljavanje naših predaka na Balkansko poluostrvo Naši preci pod feudalnim jarmom Značajna kretanja u narednim vekovima Od drugog srpskog ustanka do svetskih ratova ,Narod će sam pisati svoju sudbinu` Poruka koju nam daju grobovi boraca i ratnih žrtava Nacionalnu i društvenu slobodu stekli smo posle drugog svetskog rata Teško nasleđe prošlosti Obnova posle rata Kako smo uredili novu državu Jugoslovenski narodi i narodnosne grupe Narodnosne grupe imaju sva prava Naši zemljaci s one strane državnih granica Naši iseljenici Veliki prirodni priraštaj Jugoslovena Ima dovoljno prostora i posla za sve Beograd prirodni centar zemlje Glavni gradovi republika Zagreb Ljubljana Sarajevo Titograd Skoplje Karakter jugoslovenskih gradova Sela i seoske kuće Narodne nošnje Narodne igre i običaji Poštujmo nasleđe predaka! NAŠIH RUKU DELA Naša polja Stoka u staji i na planini Društvena imanja Voćnjaci Maslinjaci Vinogradi i vina Šta je industrija Prehrambena industrija Naša zemlja i u sebi skriva veliko bogatstvo Crno zlato Naftonosna polja Snaga naših reka Naš saveznik Naše železare Živa u Idriji električna energija Proizvodnja obojenih metala Fabrike mašina Naša elektroindustrija Hemijska industrija Fabrike stakla i cementa Šume i industrija Proizvodnja soli Tekstilna i kožna industrija Socijalističkom federativnom republikom upravlja radni narod Naše opštine Svuda gradimo Omladinske radne brigade I kamen se prodaje Sve više motornih vozila i sve bolji putevi Veliki putevi Železnička mreža Naša brodogradilišta Trgovačka mornarica Rečna plovidba Avionski saobraćaj Radio i televizija Zadaci trgovine Trgovina sa inostranstvom Primorska letovališta Planinski turistički predeli Banje i mineralni izvori Čuvajmo prirodne lepote Nacionalni parkovi i rezervati Parkovi i igrališta Naše škole Naučne ustanove Muzeji i galerije Spomenici prošlosti Pozorište i film Knjige, novine i štamparije Narodni i radnički univerziteti i biblioteke Fizičko vaspitanje Planinarstvo i smučanje Lov i robolov Zdravstveno stanje se popravlja i doba života produžuje Narodni dohodak i životni standard se povećavaju Narodna armija brani našu bezbednost i slobodu Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hendrik Willem van Loon[a] (14. siječnja 1882. – 11. ožujka 1944.) bio je nizozemsko-američki povjesničar, novinar i autor knjiga za djecu. Van Loon je rođen u Rotterdamu, Nizozemska, kao sin Hendrika Willema van Loona[2] i Elisabeth Johanne Hanken.[3] Imigrirao je u Sjedinjene Države 1902. godine kako bi studirao na Sveučilištu Harvard, a zatim na Sveučilištu Cornell, gdje je diplomirao 1905. godine.[4] Godine 1906. [5] oženio je Elizu Ingersoll Bowditch (1880–1955), kćer harvardskog profesora, s kojom je imao dva sina, Henryja Bowditcha i Gerarda Willema. Mladenci su se preselili u Njemačku, gdje je van Loon doktorirao. na Sveučilištu u Münchenu 1911. s disertacijom koja je postala njegova prva knjiga, The Fall of the Dutch Republic (1913). Bio je dopisnik za Associated Press tijekom ruske revolucije 1905. i ponovno u Belgiji 1914. na početku Prvog svjetskog rata.[4] Predavao je na Sveučilištu Cornell od 1915. do 1916. [6] 1919. postao je američki državljanin [7]. Van Loon je imao dva kasnija braka, s Elizom Helen (Jimmie) Criswell 1920. [8] i dramaturginjom Frances Goodrich Ames 1927. [9][10] ali nakon razvoda od Amesa vratio se u Criswell (sporno je je li ili ne ponovno su se vjenčali); naslijedila je njegovo imanje 1944. godine. Karijera Frontispis Van Loonove knjige Drevni čovjek iz 1922 `Mladi Nil`, ilustracije Van Loona za njegovu knjigu Ancient Man, 1922 Od 1910-ih do svoje smrti, Van Loon je napisao mnogo knjiga i sam ih ilustrirao. Među njima se najviše pamti Priča o čovječanstvu (1921.), povijest svijeta namijenjena djeci, koja je osvojila prvu Newberyjevu medalju 1922. Knjigu je kasnije ažurirao Van Loon, zatim ponovno njegov sin, a kasnije još drugi povjesničari.[11] Napisao je mnoge popularne knjige namijenjene mladima. Kao pisac bio je poznat po isticanju ključnih povijesnih događaja i davanju cjelovite slike pojedinih likova, kao i uloge umjetnosti u povijesti. Imao je neformalan i provokativan stil koji je, osobito u Priči o čovječanstvu, uključivao osobne anegdote. Kao ilustrator vlastitih knjiga, bio je poznat po svojim živopisnim crno-bijelim crtežima i kronološkim dijagramima.[12] Godine 1923. i 1924. bio je profesor povijesti na Antioch Collegeu.[4] Nakon što je mnogo puta ponovno posjetio Njemačku 1920-ih, zabranjen mu je ulazak u zemlju kada su nacisti došli na vlast.[13] U ljeto 1938., tijekom dužeg posjeta Skandinaviji, Van Loon se susreo s izbjeglicama koje su nedavno pobjegle iz nacističke Njemačke i koje su mu iz prve ruke ispričale teror koji su doživjeli.[14] Njegova knjiga Our Battle, Being One Man`s Answer to `My Battle` Adolfa Hitlera (1938.) pribavila mu je poštovanje Franklina D. Roosevelta, u čijoj je predsjedničkoj kampanji 1940. radio, pozivajući Amerikance na borbu protiv totalitarizma....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROBLEMI NARODNE KULTURE U SREDNJEM VEKU ARON GUREVIČ Izdavač: GRAFOS BEOGRAD BIBLIOTEKA HORIZONTI, Narodna kultura i srednjolatinska književnost od Cezarija iz Arelate do Cezarija iz Gajsterbaha, Seljaci i sveci, Narodna kultura u ogledalu pokajničkih knjiga, Božanstvena komedija pre Dantea, Svetilo, Gore i Dole - Srednjovekovna grotska, Broširani povez, Latinica, 399 str, 1987; Aron Yakovlevich Gurevich (također napisan Aaron Gurevich ruski: Arón Ấkovlevič Gurévič; 12. svibnja 1924. - 5. kolovoza 2006.) bio je ruski medievist povjesničar, koji je radio na europskoj kulturi srednjeg vijeka. O Gurevichevom radu informirali su se Jacques Le Goff i Georges Duby, a on se smatrao pripadnikom njihove škole Annales. Također je bio pod utjecajem ideja Mihaila Bahtina, a neke od njih je ujedno i osporavao. Gurevichev rad smatran je antimarksističkim i naišao je na neprijateljstvo u Sovjetskom Savezu, ali je uživao podršku u inozemstvu među Školom Annales, iako mu nije bilo dopušteno putovati u inozemstvo prije Perestrojke. Dobitnik je međunarodne nagrade Nonino 1988. u Italiji. Život i karijera Aron Gurevich rođen je u Moskvi 12. svibnja 1924. u sekularnoj židovskoj obitelji.[1] Godine 1946. diplomirao je na Moskovskom državnom sveučilištu.[2] U početku se specijalizirao za skandinavske jezike.[3] Godine 1950., nakon obrane disertacije Seljaštvo jugoistočne Engleske tijekom prednormanskog razdoblja, postao je kandidat znanosti [2] i predavač na Kalinjinovom državnom pedagoškom institutu (sada Državno sveučilište u Tveru), [2] provincijskoj funkciji na kojoj je bio degradiran u, i koji je obnašao od 1950. do 1964. [3] Godine 1962. Gurevich je stekao diplomu doktora znanosti na Lenjingradskom sveučilištu.[2] Njegova doktorska teza bila je Pregled norveške društvene povijesti u IX–XII stoljeću. Bila je to prva doktorska teza u Sovjetskom Savezu u potpunosti posvećena vikinškoj povijesti.[2] Njegova će karijera znatno patiti zbog činjenice da je bio Židov, što je predstavljalo značajne poteškoće znanstvenicima unutar Sovjetskog Saveza u to vrijeme.[4] Aron Gurevič vratio se u Kalinjin i postao profesor 1963. godine.[2] Godine 1966. Gurevič se pridružio Moskovskom institutu za filozofiju, ali je otpušten nakon što je objavio Problemi podrijetla feudalizma u zapadnoj Europi (1970.), gdje je osporavao teoriju o podrijetlu feudalizma usvojenu u marksističkoj historiografiji, [2] i bio je prokazan zbog svoje upotrebe strukturalističkih metoda. Nakon toga mu je zabranjeno akademsko predavanje. Bio je zaposlen u Informacijskom odjelu Instituta za svjetsku povijest u Moskvi do 1992.[2][5] Dobitnik je međunarodne nagrade Nonino 1988. u Italiji. Tijekom perestrojke 1989. Gureviču je prvi put dopušten izlazak iz zemlje, te je 1989.–1991. držao predavanja u inozemstvu. Godine 1993. postao je voditelj Instituta za svjetsku povijest na Moskovskom državnom sveučilištu.[2] Godine 1998. postao je stranim članom Nizozemske kraljevske akademije znanosti i umjetnosti.

Format: 13x20 cm Broj strana: 504 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 27. februar 2014. Dobrica Ćosić me je stalno prekorevao što sam bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji. Živojin Pavlović je napisao nadahnuti esej o mojoj političkoj pornografiji. Svuda su me hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač. Jedino me je tri dana u nastavcima napadao Milovan Danojlić na francuskom radiju u Parizu. Niko nije mogao da poveruje da neko moćan ne stoji iza mene i da me kroz život vode isključivo luda glava i puka radoznalost. U samoodbrani da me slučajno ne provale i jednostavno ne počiste, nikad nisam demantovao da radim za sve moguće domaće i inostrane obaveštajne službe, pošto su mi te sumnje dugo bile praktično jedina zaštita. Milomir Marić je decenijama istraživao zabranjene stranice naše istorije, rušio usađene zablude i opsesije i otvarao opasne tabu-teme, svestan da je prošlost, posle svega, možda neizvesnija od sadašnjosti i budućnosti. U ovoj knjizi on pokušava da prepozna šta se zapravo događalo i šta se krilo iza političkih kulisa i obmana, istovremeno sladostrasno prebirajući po namerno zaturenim i sklonjenim dokumentima, domaćim i inostranim arhivama, i beležeći sećanja koja su junaci naše epohe želeli da ponesu u grob – da bi ih kao opomenu za budućnost štampao u knjizi Deca komunizma. c5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga br. 342 Živan Živanović (Živkovci, 26. oktobar 1852 — Beograd, 17. maj 1931) bio je srpski političar i publicista. Biografija Živan Živanović je bio unuk kačerskog kneza (srez u rudničkom okrugu) Živana Stojanovića, učesnika Prvog i Drugog srpskog ustanka, koji je ostao poznat po tome što je poveo kačerske ustanike u boj na Čačak 1815. godine. Kasnije se uspešno bavio trgovinom kožom i drugim životinjskim proizvodima. Živanov otac Marinko, jedan je od prvih pismenih ljudi u Kačeru. Bio je pisar suda opštine Živkovačke, trgovac i bojadžija. Nakon seobe u Aranđelovac oko 1857. postaje i dopisnik Srpskih novina, za koje piše o dešavanjima u mestu. Marinko je bio retko prosvećen čovek sa, za ono doba, bogatom ličnom bibliotekom. Nakon završene osnovne škole u Aranđelovcu, Živan Živanović 1865. godine odlazi peške sa ocem u Beograd sa namerom da tamo upiše gimnaziju. Nakon četiri dana hoda, otac ga je smestio kod svog rođaka, dao mu dukat i nekoliko groša i ostavio ga da se sam o sebi dalje brine. Kako bi obezbedio sebi egzistenciju Živan se morao zaposliti kao deo posluge doma Janka Šafarika, člana Srpskog učenog društva - lekara, istoričara, arheologa i numizmatičara. Vredan i savestan u kućnim poslovima, a u isto vreme odličan đak, vrlo brzo se svideo svim članovima porodice, a naročito starom Šafariku koji mu je postao i staratelj i učitelj.[1] Po završenoj gimnaziji u Beogradu i učiteljskoj školi u Kragujevcu (1873) studirao je kao državni pitomac prirodne nauke u Jeni. Prekinuo je studije zbog učešća u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. za koji se prijavio kao dobrovoljac. Kao dobrovoljac ratovao je i u Drugom ratu. Školovanje je završio u Berlinu (1879), a potom je službovao u prosvenoj struci u Velikom Gradištu, Nišu, Pirotu i Beogradu. Svoj publicistički rad počeo je u Javnosti 1873, da bi sve intenzivnije sarađivao u listovima Liberalne stranke: Istoku, Srpskoj Nezavisnosti, Ustavnosti, Novoj Nezavisnosti i Srpskoj Zastavi, čiji je glavni urednik bio 1895—98. Svojim radom je privukao pažnju Jovana Ristića, za koga je ostao vezan do kraja života. Prvi put je ušao u Narodnu skupštinu kao poslanik Liberalne stranke 1887, učestvovao u njenom radu 1890—93. i bio kratko vreme njen predsednik. Bio je sekretar u Ustavotvornom odboru u kome je učestvovao na izradi čuvenog Ustava iz 1888. godine. U više mahova bio je član Državnog saveta (1892, 1903, 1907—24), ministar privrede u vladi Vladana Đorđevića (1899—1903) i ministar prosvete u vladi Dimitrija Cincar-Markovića 1903. Godine 1903. se povukao iz političkog života. Bio je oženjen Jelenom Dimitrijević, rođenom sestrom Dragutina Dimitrijevića Apisa, sa kojom je imao petoro dece: Stanislavu, Milevu, Aleksandra, Milicu i Milana. Zajedno sa njima u porodičnoj kući u Savskoj ulici br. 21 živeli su njegov šurak i tašta Jovanka. Stanislava je bila udata za potpukovnika Aleksandra Glišića koji je herojski nastradao u Kumanovskoj bitki. Stariji sin Aleksandar je bio prva žrtva Balkanskih ratova – poginuo prvog dana rata u prvom boju 18. oktobra 1912. godine na karauli Lisica u blizini Medveđe, kao četnik u četi Ljube Vulovića.[5] Mlađi sin Milan, postao je doktor istorijskih nauka i autor više vrednih knjiga, među kojima su: Pukovnik Apis - Solunski proces 1917, Dubrovnik u borbi za ujedinjenje 1908-1918, Bibliografija Srpske Književne zadruge I-II (1892-1967 i 1968-1982). Živan Živanović je preminuo 17. maja 1931. godine posle kraće bolesti u 79. godini života. Balkanski ratovi Bio je jedan od organizatora i rukovodilaca komitske (četničke) organizacije na jugu Srbije i u Makedoniji. Za učešće u Balkanskim ratovima bio je isuviše star, ali je njegova kuća za oslobođenje Raške, Kosova, Metohije i Makedonije od Turaka dala dva života: najstarijeg sina Aleksandra Sanju Živanovića, studenta arhitekture na Tehničkom fakultetu i zeta komandanta Sedmog pešadijskog puka Aleksandra M. Glišića koji je poginuo na Mladom Nagoričanu i svojim velikim požrtvovanjem doprineo pobedi u odsudnoj Kumanovskoj bitki.[2] Prvi svetski rat U Prvom svetskom ratu Državni savet je premešten u Kruševac. Iako su nemačke trupe u grad ušle 25.oktobra 1915. a kasnije ih smenile austro-ugarske, odvodeći čitave porodice sa decom u logore, Živanović je do 9. jula 1916. bio pošteđen. Tada je iznenada uhapšen i sproveden za Beograd. Sa svojih 64 godine proveo je noć na klupi u hodniku austrougarskog Guvernmana (nekadašnja zgrada Upave fondova, danas Narodni muzej), a sutradan, po najvećoj vrućini, stražarno sproveden pešice do Zemuna,a odatle vozom do logora u Nežider u Mađarskoj (1916—18). Tamo je ostao sve do 26. oktobra 1918. godine.[1] Književna delatnost Napisao je veliki broj političkih i pedagoških rasprava, pa i dosta radova iz prirodnih nauka. Objavljene su mu knjige: Niš i niške znamenitosti, 1882; Videlački pametar iz 1882. i 1887; Vaspitanje u srednjim školama, 1891; Zadaća Srbije, 1894; Prosvetna pisma, 1897; Politička istorija Srbije 1-4, 1923-1924; Memoari Stevana-Stevče Mihailovića, 1928; biografija Jovana Ristića, 1931; Sećanja iz doba rata 1914-1918. i Trgovina i njen razvoj u Srbiji u prvoj polovini HIH veka kojoj nedostaju završni redovi. Društvena delatnost Veliki doprinos je dao razvoju srpskog zemljoradničkog zadrugarstva. Kao ministar narodne privrede sproveo prvi „Zakon o oslobođenju zemljoradničkih zadruga od svih taksa“, a kasnije je neprekidno, sve do 1927. godine, biran za člana upravnog ili nadzornog odbora Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge i član njenog Upravnog odbora od prvog dana osnivanja 30. aprila 1892. do poslednje sednice na kojoj je prisustvovao 30. aprila 1931. godine, neposredno pred smrt. Dakle, punih 39 godina radio je na tome da se broj poverenika i pretplatnika povećava i da se izdanja SKZ rasturaju u sve krajeve zemlje. Posle Prvog svetskog rata prisustvovao je prvoj sednici Upravnog odbora od 31. decembra 1919. na kojoj se govorilo o obnovi njenog rada. Dve godine kasnije radio je na štampanju prvog poratnog kola. Novčano i na druge načine pomogao je da se sazida škola u njegovom rodnom mestu. Dobio je više odlikovanja i drugih priznanja među kojima je i Orden Karađorđeve zvezde.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernst Hajnrih Herman Grotefend (rođen 18. januara 1845. u Hanoveru, † 26. maj 1931. u Šverinu) je bio nemački arhivista i istoričar, koji je posebno poznat po svojim standardnim radovima o kalendaru nemačkog srednjeg veka i modernog doba. Herman Grotefend je bio unuk orijentaliste i lingviste Georga Fridriha Grotefenda i sin istoričara i arhiviste Karla Ludviga Grotefenda (1807-1874). Njegova majka bila je Matilda Grotefend (1811-1851), ćerka zakupca domena Jakoba Luterota i Johane Jakobine Sofi Borneman. Od letnjeg semestra 1864. studirao je medicinu na Univerzitetu u Getingenu, a zatim od letnjeg semestra 1867. istoriju. Na početku studija postao je član bratstva Brunsviga 1864. godine.[1] 1869/1870. studirao je kao deo privremenog kursa u Berlinu. Njegovi najvažniji akademski nastavnici bili su Philipp Jaffe i Georg Vaitz. 15. marta 1870. doktorirao je studijom o srednjovekovnom istoričaru Otu fon Frajsingu. Po završetku studija, radio je od aprila 1870. kao ambiciozni arhivista u Kraljevskom državnom arhivu u Breslauu, gde ga je Kolmar Grinhagen uveo u praktični arhivski rad. 1. januara 1872. Grotefend je postavljen za arhivskog sekretara. Oktobra 1874. prelazi u Državni arhiv Auricha kao privremeni direktor, a dve godine kasnije u februaru 1876. u Gradski arhiv u Frankfurtu na Majni. Tamo je organizovao spajanje raznovrsnog i razbacanog fonda arhivske građe o istoriji grada u novu zgradu arhiva koja je već u izgradnji. Od 1. oktobra 1887. postavljen je za šefa Tajnog i Glavnog arhiva u Šverinu na preporuku Johana Albrehta fon Meklenburga, gde je radio do penzionisanja 1. jula 1921. u svojoj 76. godini. 9. aprila 1899. dobio je zvanje tajnog savetnika za arhiv, a godinu dana pre penzionisanja postavljen je za direktora Arhiva. Grotefend je dao poseban doprinos organizaciji, jednostavnosti korišćenja i organizaciji potrebnih prostorija. Od 1887. do 1921. bio je prvi sekretar Udruženja za istoriju i arheologiju Meklenburga. Herman Grotefend je bio oženjen dva puta, od 1872. do njene smrti 1904. godine za Alis Ulrih, a od 1910. za Hedvig Brandis, rođenu Unger, koja je umrla 1919. godine. Iz prvog braka imao je tri sina i dve ćerke. Sin Oto (1873-1945) je takođe postao arhivista i istoričar, drugi sin po imenu Georg (1877-1914) je poginuo u Prvom svetskom ratu. Ćerka se udala za predsednika Oberpostdirektion Schverin, Karla Hajnriha Melera, u čijoj je kući Grotefend živeo poslednjih godina svog života. Računanje vremena nemačkog srednjeg veka i modernog doba Godine 1872. Grotefend je objavio „Priručnik za istorijsku hronologiju nemačkog srednjeg i modernog doba“, koji je imao za cilj da pomogne istoričarima da se bave srednjovekovnim i savremenim proračunima vremena. U godinama koje su usledile, on je proširio materijale sadržane u njemu kako bi uključio nova istraživanja i svoja dalja istraživanja. Od 1891. do 1898. u Hanovoj knjižari u Hanoveru objavljeno je u dva toma obimno delo „Proračun nemačkog srednjeg veka i modernog doba”. Prvi tom (1891) sadrži rečnik na više od dve stotine stranica o terminima istorijske hronologije kao i razne tabele za izračunavanje i konverziju datuma iz različitih sistema računanja vremena. Drugi tom, koji se pojavio u dva odeljka (1892. i 1898.), navodi izuzetno različite kalendare svetaca koji su bili u upotrebi u eparhijama i verskim redovima na nemačkom govornom području, a sadrži i spisak svetitelja kojima se klanja, navodeći bogomolje i dotični sveti praznici. Pošto je ovaj novi rad na kraju bio previše obiman „da bi [...] služio istraživačima u njihovoj svakodnevnoj upotrebi i da bi učenicima pružio pouzdan uvod u hronološke stvari“,[2] Grotefend je objavio „Priručnik za računanje vremena nemačkog srednjeg veka i moderna vremena“ 1898. U njemu je izostavio dubinske rasprave o pojedinačnim pitanjima i fokusirao se na potrebe istoričarevog praktičnog rada. Posle sistematskog uvoda, „meki povez” sadrži azbučni indeks praznika i hronološke oznake, razne liste lenjira i tabele za računanje datuma. I dvotomno izdanje i skraćena verzija postali su standardna dela u pomoćnim naukama. Posebno je „Priručnik za računanje vremena“ i danas nezamenljiv alat za pretvaranje istorijskih datuma u ​​moderne (npr. iz kalendara francuske revolucije, iz srednjovekovnih kalendara praznika ili iz rimskog kalendara). Nova izdanja su obično išla ruku pod ruku sa dopunama ili revizijama o kojima se pobrinuo njegov sin Oto Grotefend nakon smrti Hermana Grotefenda 1931. godine. Nakon njegove smrti, 1948. godine objavljeno je neizmenjeno reprint poslednjeg izdanja kako bi se u posleratnom periodu brzo obezbedio naučni radni materijal. Državni arhiv Donje Saksonije je 1950. godine postao zvanična kontakt adresa za sugestije za poboljšanja i dopune rada, što je rezultiralo objavljivanjem revidiranih 10. i 11. izdanja od strane savetnika Državne arhive Teodora Ulriha 1960. i 1971. godine, a u 12. izdanje koje je ažurirao Jurgen Asch 1982. Godine 2007. izašlo je 14. i do sada poslednje izdanje „Priručnika za računanje vremena“. Horst Rut je 2004. godine učinio prethodnicu u dva toma, „Proračuni nemačkog srednjeg veka i moderne ere“, dostupnim na mreži u HTML verziji sa funkcijama pretraživanja i algoritmima za proračun.[3] Ostale publikacije Pored hronoloških publikacija, Herman Grotefend je 1869. i 1875. objavio pomoćne naučne spise, svaki sa kratkim uvodima u teoriju pečata (sfragistika). Kao genealog ispitivao je, između ostalog, šleske dinastije (1875), plemićku porodicu Oejnhauzen (1889) i sopstvenu porodicu Grotefend (1890-1909 i 1901). U funkciji gradskog arhivista u Frankfurtu na Majni, počeo je da objavljuje tamošnje inventare arhiva, čiji je prvi tom završio 1888. po odlasku u Šverin. Istraživanja istorije i istoriografije Svetog rimskog carstva, kojima se Grotefend bavio u svojoj doktorskoj tezi iz 1870. godine, bila su od malog značaja u njegovom daljem istraživanju. Umesto toga, novi fokus njegovog rada bila je regionalna i državna istorija, koja se ogleda u raznim publikacijama, posebno o istoriji grada Frankfurta na Majni i države Meklenburg. Pored sopstvenih spisa, to su bila redakcija značajnih časopisa, u Frankfurtu „Saopštenja Udruženja za istoriju i arheologiju u Frankfurtu na Majni” (1879-1885) i „Arhiva za frankfurtsku istoriju i umetnost” (1881-1884). ), u Šverinu „Godišnjaci Udruženja za istoriju i arheologiju Meklenburga“ (1888-1919). Pored toga, učestvovao je u reviziji „Istorije Frankfurta na Majni” Antona Horna za drugo izdanje (1882) i objavio seriju „Izvori za frankfurtsku istoriju” (1884-1888) (iako samo dva toma) kao i značajne delovi „Meklenburške knjige dokumenata” (1890-1907)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga čaja (chá no běn, Cha no Hon) je dugačak esej o ulozi koju čaj igra u japanskom načinu života i kulturi. Napisao ga je Okakura Kakuzo, a objavljen je 1906. [1] Knjiga je napisana za zapadnu publiku. Prvobitno je napisana na engleskom jeziku. Okakura je u mladosti naučio da govori engleski i dobro je prenosio svoje misli zapadnjacima. U svojoj knjizi razmatra zen i taoizam, ali i sekularne (nereligiozne) aspekte čaja i japanskog života. U knjizi se ističe kako je teizam (umetnost čaja) mnogim stvarima podučavao Japance. Ono što je najvažnije, naučilo ih je jednostavnosti. Kakuzo kaže da je ta jednostavnost, inspirisana čajem, uticala na umetnost i arhitekturu. Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka. Iz sadržaja: Šoljica čovečnosti Škole čaja Taoizam i zen Čajna soba Poštovanje umetnosti Cveće Majstori čaja Okakura Tenšin (japanski: gāng cāng tiān xīn Okakura Tenšin) je japanski naučnik i pisac istorijskih romana i dokumentarnih filmova. Smatra se jednom od najznačajnijih i zagonetnijih ličnosti u japanskoj umetnosti i kulturi u periodu Meijia. Piše pod pseudonimom Kakuzo Okakura. Kakuzo Okakura rođen je 14. februara 1863. godine u Jokohami, Kanagava (tada provincija Musashi) u Japanu, u porodici samuraja, a kasnije je njegov otac postao bogat trgovac svilom. Odgajan je u tradicionalnim japanskim idealima i umerenim nacionalizmom. Sa 7 godina počeo je da studira engleski jezik u misionarskoj školi koju je vodio dr Curtis Hepburn, a 1873. ušao je u školu stranih jezika u Tokiju. Sa 15 godina upisao se u Tokijski carski univerzitet, gde je 1880. godine diplomirao englesku filologiju. Jedan od njegovih nastavnika bio je američki filozof Ernest Phenolosa, kome je kasnije postao prevodilac tokom svojih turneja po Japanu. Po završetku studija radio je u Ministarstvu prosvete. 1882. godine predavač je u Strukovnoj školi (danas Univerzitet Senshu). 1887. suosnivač je Tokijske škole likovnih umetnosti, kojoj je bio rektor 10 godina. Doprinosi veliko u organizaciji Japanske akademije umetnosti. 1889. godine postao je jedan od osnivača časopisa `Coca` posvećen umetnosti Istoka. Godine 1902., tokom putovanja u Indiju, upoznao je Rabindranath Tagore. Godine 1904. pozvao ga je Villiam Bigelov u Muzej likovnih umetnosti u Bostonu, a 1910. postao je prvi šef azijskog odeljenja za umetnost. Njegova najpoznatija dela su „Ideali istoka“, Japansko buđenje i „Čajna knjiga“, piše na engleskom jeziku, a u svojoj ikoničnoj knjizi čaja objašnjava poetično i zadivljujuće istoriju čaja i sve aspekte japanskog čaja. ceremonije, i za kulturu, istoriju i filozofiju Istoka. Dela pisca su pogodna za upoznavanje zapadnog sveta sa Japanom, mentalitetom istočnog čoveka. Njegova teorija umetnosti nosi duh Istoka, sa njegovom suptilnom poetskom intuicijom. Aktivni je pobornik očuvanja temelja tradicionalne japanske kulture i tradicionalnog japanskog slikanja nihonga. Kakuzo Okakura umro je 2. septembra 1913. u Mioku, Niigata, u Japanu. 1967. godine u Tokiju je otvoren memorijalni park nazvan po njemu, mesto tokijske škole likovnih umetnosti.

Vodič kroz SUBOTICU I OKOLINU Izdavač: Neopress design i print - Subotica, 2014. god. Broširan povez, 23,5 cm. 168 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor,LUX PAPIR... Vodič kroz Suboticu i okolinu SVUDA PROĐI KUĆI DOĐI.... „Blaško Gabrić je zagovarao da se formira Matica useljenika. Ona je pre svega namenjena našim bivšim gastarbajterima koji su radili po svetu, u ovom konkretnom slučaju pre svega u Americi i Kanadi, i koji su stekli pravo na penziju. Penzije su na čitavom Zapadu, od Evrope, pa do Amerike i Kanade toliko skromne, da ti ljudi ni približno ne mogu dobro da žive, onim nivoom standarda na koji su navikli dok su bili radno aktivni. Međutim, sa tim penzijama koje oni dobijaju u tim zemljama kod nas u Srbiji mogu da žive kao bubreg u loju. Znači ovo nije promocija knjige, ovo je promocija knjige čija je ideja da dovede u Suboticu i u Srbiju hiljade naših gasatrbajtera koji se muče širom sveta jer imaju skromne penzije“, rekao je autor teksta Ljubomir Đorđević. Autor i idejni tvorac vodiča je Blaško Gabrić, izdavač je Neopress design & print, fotografi su Dejan Malagurski, Nikola Stantić i Toma Marjanović, glavni i odgovorni urednik je gospodin Blaško Gabrić, likovni i grafički urednik je gospođa Emina Gabrić, tekst je pisao sociolog Ljubomir Marjanović. Tiraž je 2.000 primeraka. Knjiga je NOVA.... -------------------------------- M

Pokrajinska konferencija KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak , Kosovo i Metohiju 1940. godine / Dr Jovan R. Bojović Podgorica 1980. Mek povez, ćirilica, 203 strane. Na predlistu posveta autora. Knjiga je veoma dobro očuvana. V5 Arhivska Dokumentacija o Pokrajinskoj konferenciji KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak, Kosovo i Metohiju (u Dokumentima poznata pod imenom Osma) je oskudna. To je i prirodno s obzirom na uslove ilegalnog rada Komunističke partije Jugoslavije u međunratnom periodu. Tada su komunisti bili obavezni da najstrožije čuvaju tajnu (konspiraciju) o svojim organizacionim pitanjima. Radi predostrožnosta izbjegavala se prepiska, vođenje širih zapisnika, pogotovu o organizacionim pitanjima. Više godina sam prikupljao podatke o ovoj Konferenciji. Na tome sam naročito radio od 1970. godine, kada je Centralni kolitet Saveza komunista Crne Gore obilježio 30-godišnjicu Konferencije. Tom jubileju je prisustvovao Josip Broz Tito, održavši govor na velikom narodnom zboru u Žabljaku 7. avgusta 1970. godine. Tito je tada, zajedno sa delegatima i drugim gostima posjetio kuću u kojoj je održana Konferencija. Tom prilikom sam od druga Tita saznao neke pojedinosti o radu Konferencije. To mi je dalo još više podstreka da nastavim sa prikupljanjem podataka. Kasnije sam stupio u kontakt sa živim učesnicima Konferencije, koji su mi takođe daliizvjesne podatke. Sa većinom delegata sam lično razgovarao i zapisivao njihova kazivanja. Napravio sam upitnik na koji mi je odgovorila većina delegata. Mnogi od njih su mi dostavili autorizovana sjećanja. Na osnovu te i arhivske građe napisao sam ovaj rad. Knjiga se sastoji iz dva dijela. U prvom dijelu sam kroz uvodne napomene i dvije glave ukazao na najvažnije momente u radu Komunističke partije, SKOJ-a i revolucionarnog pokreta u Crnoj Gori od 1936. do sredine 1940. godine, kada je i održana Pokrajinska konferencija kojoj je prisustvovao i generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije Tito. Taj period do Konferencije, inače, zaslužuje posebnu obradu i analizu. U drugom dijelu — Prilozi — objavljuju se dokumenta sa Pokrajinske konferencije, spisak učesnika Konferencije, Titov govor povodom 30-godišnjice Konferencije i sjećanja učesnika, među kojima i jednu titovu izjavu o putovanju u Crnu Goru i prisustvovanju Konferenciji, kao i dva Upitnika učesnika Konferencije. Autor Iz Predgovora Sadržaj: PREDGOVOR UVODNE NAPOMENE POLITIČKA AKTIVNOST KOMUNISTIČKE PARTIJE UOČI DRUGOG SVJETSKOG RATA Političke prilike u Crnoj Gori Borba Komunističke partije za saradnju demokratskih snaga Rad Partije u sindikatima Borba Komunističke partije za nezavisnost i odbranu zemlje Organizaciono pitanje RAD KOMUNISTIČKE PARTIJE OD IZBIJANjA DRUGOG SVJETSKOG RATA DO SREDINE 1940. GODINE Privremeni uticaj pakta Ribentrop—Molotov na stav KPJ u spoljnjoj politici Politička aktivnost Komunističke partije do sredine 1940. godine Ideološki rad Jačanje uticaja Partije u sindikatima Pripreme za održavanje Pokrajinske konferencije 1940. godine Titov dolazak u Crnu Goru Rad i odluke Konferencije PRILOZI Rezolucija VIII pokrajinske konferencije KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak, Kosovo i Metohiju Pozdravni telegrami Spisak učesnika Pokrajinske konferencije Josip Broz Tito, Govor na narodnom zboru u Žabljaku 7. avgusta 1970. godine povodom 30-godišnjice Pokrajinske konferencije SJEĆANjA UČESNIKA KONFERENCIJE Josip Broz Tito Petar Borozan Marko Vuletić Periša Vujošević Blažo Jovanović Lidija Jovanović Vaso Martinović Mato Petrović Krsto Popivoda Vladimir Popović Ali Šukrija ANKETA Đuro Medenica Milija Kovačević REGISTRI Registar geografskih imena Registar ličnih imena

Rudi Dutschke i Manfred Wilke SOVJETSKI SAVEZ SOLŽENJICIN i ZAPADNA LJEVICA Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica, Rudi Dučke Rudi Dutschke i Manfred Wilke , Globus Zagreb 1983. Tvrd povez, zaštitni omot, 390 strana. Alfred Vili Rudolf Dučke (nem. Alfred Willi Rudolf Dutschke; Šenefeld, 7. mart 1940 — Orhus, 24. decembar 1979) je bio nemački sociolog, koji je bio jedna od najznačajnijih ličnosti studentskog pokreta u kasnim šezdesetim godinama 20. veka u Saveznoj Republici Nemačkoj.[1] Rudi Dučke Rudi.jpg Rudi Dučke Puno ime Alfred Vili Rudolf Dučke Datum rođenja 7. mart 1940. Mesto rođenja Šenefeld Nemačka Datum smrti 24. decembar 1979. (39 god.) Mesto smrti Orhus Danska Biografija Uredi Dučke je rođen u Šenefeldu u blizini Berlina na teritoriji Nemačke Demokratske Republike kao sin poštanskog službenika. Pohađao je gimnaziju i postao član omladinske organizacije FDJ a kasnije se javno prijavio kao pacifista i iz tih razloga nije bio primljen na studij sporta. Često je posećivao Zapadni Berlin i pre izgradnje berlinskog zida u njemu se nastanio. U Zapadnom Berlinu je studirao sociologiju, etnologiju, filozofiju i istoriju i 1973. godine diplomirao. 1962. godine je osnovao radikalnu grupu „Subverzivna akcija“ sa kojom je stupio u Socijalistički studentski savez i kasnije postao njihov funkcioner. Organizovao je proteste protiv rata u Vijetnamu i protiv koalicije SPS- CDU. Kada se proširila kampanja protiv studentskih pokreta 11. aprila 1968. izvršen je atentat na Dučkea. Dučke je atentat preživeo ali sa težom ozledom mozga i morao je da se na kraju ponovo učiti da govori.[2] Kasnije je živeo u Danskoj i radio kao docent na fakultetu. Umro je od posledica atentata 24. decembra 1979. godine. Delo (na nemačkom) Uredi Rudi Dutschke: Jeder hat sein Leben ganz zu leben - Die Tagebücher 1963-1979 (Hrsg. v. Gretchen Dutschke), Kiepenheuer & Witsch, Köln 2003 Rudi Dutschke: Mein langer Marsch. Reden, Schriften und Tagebücher aus zwanzig Jahren (Hrsg. von Gretchen Dutschke-Klotz, Helmut Gollwitzer und Jürgen Miermeister), Rowohlt 1980 Rudi Dutschke: Aufrecht gehen - Eine fragmentarische Autobiographie, Olle und Wolter, Berlin 1981 Rudi Dutschke: Lieber Genosse Bloch… - Briefe Rudi Dutschkes an Karola und Ernst Bloch (Hrsg. v. Karola Bloch und Welf Schröter), Talheimer Verlag 1988 Rudi Dutschke: Versuch, Lenin auf die Füße zu stellen. Über den halbasiatischen und den westeuropäischen Weg zum Sozialismus, Wagenbach, Berlin 1984 Uwe Bergmann/Rudi Dutschke/Wolfgang Lefèvre/Bernd Rabehl: Rebellion der Studenten oder die neue Opposition. Eine Analyse, Rowohlt, Reinbek b. Hamburg, 1968. Frank Böckelmann/Herbert Nagel (Hrsg.): Subversive Aktion. Der Sinn der Organisation ist ihr Scheitern, Verlag Neue Kritik, Frankfurt/Main 1976. Autor - osoba Dučke, Rudi, 1940-1979 = Dučke, Rudi, 1940-1979 Vilke, Manfred Naslov Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica / Rudi Dutschke, Manfred Wilke ; uz suradnju Reinharda Crusiusa ; prilozi J.-M. Chauviera ... [et al.] ; [preveo Drago Djumić] Jedinstveni naslov Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke. hrvatski jezik Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 389 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kruzius, Rajnhard Hauver, J. M. Djumić, Drago Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke / Rudi Dutschke, Manfred Wilke, Reinhard Crusius Autori: str. 376-378 Registar. Predmetne odrednice Solženjicin, Aleksandar Isajevič, 1918- Komunizam – Zbornici Evrokomunizam – Socijalizam Levica Arhipelag gulag nemacka sssr

Autor - osoba Stajić, Vasa, 1878-1947 = Stajić, Vasa, 1878-1947 Naslov Novosadske biografije : iz arhiva Novosadskog magistrata. Sv. 1, A-J / ispisao Vasa Stajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Grad Novi Sad, 1936 (Novi Sad : Jovanović i Bogdanov) Fizički opis VII, 324 str. ; 24 cm Zbirka Građa za istoriju Novog Sada ; ǂknj. ǂ2 (Ppl.) Napomene Beleške Vase Stajića. - Stara sign.: R III 3002/1.: VS III 108/1 Predmetne odrednice Biografije -- Novi Sad Vasa Stajić (Mokrin, 10. februar 1878 – Novi Sad, 10. februar 1947) bio je srpski filozof i pisac. Niz njegovih dela smatra se ključnim za poznavanje istorije Novog Sada. Biografija Gimnaziju učio u Velikoj Kikindi, Sremskim Karlovcima i Senju. Kao učenik bio je zbog socijalističke agitacije isključen i karlovačke gimnazije. Studirao je prava, a potom filozofiju u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu, a diplomirao je 1902. godine u Budimpešti. Započeo rad kao učitelj u banatskim selima, potom je bio profesor u Pakracu, pa u Učiteljskoj školi u Somboru. Došavši iz Pakraca školske 1904–1905. godine počeo je sa radom kao profesor i suplent u Pljevaljskoj gimnaziji, gde je u istom periodu radio profesor i istoričar Gligorije Elezović. Godine 1938. objavljen je prigodni zbornik radova posvećen njegovom 60. rođendanu. U toj „Spomenici“ se ističe: Život profesor Stajića je bio uvek budna radinost i sveža delotvornost. Sadržinski se njegov život deli na dva perioda. U prvom, ranijem periodu on je revolucionar koji vrši veliki uticaj na omladinu. Delovao je u cilju oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koje se ostvarilo nakon završetka Prvog svetskog rata. Nastupa u novoj državi, u novim okolnostima njegove preusmerenje ka istorijskoj nauci, kada on ispisuje brojna istoriografska dela. Propagirao je Stajić ideje profesora Sandića i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Kao poverenik Srpske narodne omladine propagirao je ujedinjenje svih Srba u državu Južnih Slovena. Izdavačka delatnost Izdavao je predratne časopise Novi Srbin i „Srpska Prosveta”. Zbog svojih ideja bio je često proganjan i osuđivan, i za vreme Prvog svetskog rata a i u miru. Nakon rata pokrenuo je opet list, sada je to `Nova Vojvodina` u kojem iznosi vojvođanske probleme. Sarađivao je pišući za mnogo listova. Bio je jedno vreme sekretar Matice srpske i urednik „Letopisa” (1921. i 1936). Bio je i sekretar Matice srpske, ali je 1944. godine, na poziv svojih đaka prešao u Srem i pridružio se partizanima. Napisao je preko 20 knjiga od kojih su mu najpoznatije „Novosadske biografije” u šest tomova, „Velikokikindski distrikt” i druge. Posebno se istakao studijama o Svetozaru Miletiću (1926, prepravljeno i doterano 1938), kao i Jovanu Jovanoviću Zmaju (1933). Napisao je preko 100 naučno-stručnih rasprava. Posle Drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Njegova kapitalna dela o istoriji Novog Sada „Privreda Novog Sada”, „Novosadske biografije”, „Građa za kulturnu istoriju Novog Sada”, „Građa za političku istoriju Novog Sada” su kapitalna dela na temu istorije grada. Zaslužan je za pokret planinarstva i izletništva u Vojvodini. Godine 1923. aktivno učestvuje u organizovanju Novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. godine postaje Planinarsko društvo Fruška gora. Jedna osnovna škola u Novom Sadu i osnovna škola u Mokrinu nose njegovo ime. MG119 (N)

U dobrom stanju! Johan Hojzinga - Jesen srednjeg veka Izdavac : Matica srpska 1974, trvdi povez, 525 strana, Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja` Johan Huizinga (holandski: [ˈjoːɦɑn ˈɦœizɪŋɣaː]; 7. decembra 1872. - 1. februara 1945.) bio je holandski istoričar i jedan od osnivača moderne kulturne istorije. Rođen u Groningenu kao sin Dirka Huizinga, profesora fiziologije, i Jacoba Tonkensa, koji je umro dve godine nakon rođenja, [1] počeo je kao student indoevropskih jezika, stekavši zvanje 1895. godine. studirao komparativnu lingvistiku, stekavši dobro znanje sanskrta. Doktorski rad napisao je o ulozi stradalnika u indijskoj drami 1897. godine. Tek 1902. godine njegovo interesovanje okrenulo se ka srednjovekovnoj i renesansnoj istoriji. Nastavio je kao orijentalista sve dok 1905. godine nije postao profesor opšte i holandske istorije na Univerzitetu Groningen. 1915. godine postao je profesor opšte istorije na Univerzitetu u Lejdenu, mesto koje je obavljao do 1942. 1916. godine postao je član Kraljevska holandska akademija nauka i nauka. [2] 1942, kritički je govorio o nemačkim okupatorima svoje zemlje, komentare koji su bili u skladu sa njegovim spisima o fašizmu 1930-ih. Nacisti su ga držali u pritvoru između avgusta i oktobra 1942. Po puštanju na slobodu zabranjen mu je povratak u Leiden. Potom je živeo u kući svog kolege Rudolpha Cleveringa u De Steegu u Gelderlandu, blizu Arnhema, gde je umro samo nekoliko nedelja pre završetka nacističke vladavine. [3] Leži pokopan na groblju Reformisane crkve u 6 Haarlemmerstraatveg u Oegstgeestu. [4] Izvođenje radova Huizinga je imala estetski pristup istoriji, gde su umetnost i spektakl igrali važnu ulogu. Njegovo najpoznatije delo je jesen srednjeg veka (a.k.a. propadanje srednjeg veka) (1919). Vredna spomena su i Erazmus (1924) i Homo Ludens (1938). U drugoj knjizi govorio je o mogućnosti da je igra primarni formativni element ljudske kulture. Huizinga je takođe objavio knjige o američkoj istoriji i holandskoj istoriji u 17. veku. Uznemiren porastom nacionalsocijalizma u Nemačkoj, Huizinga je napisao nekoliko dela kulturne kritike. Mnogo sličnosti može se primetiti između njegove analize i analize savremenih kritičara, poput Ortega i Gasseta i Osvalda Spenglera. Huizinga je tvrdio da je duh tehničke i mehaničke organizacije zamenio spontani i organski poredak u kulturnom i političkom životu. Predavanje Huizinga (nizozemski: Huizingalezing) je prestižno godišnje predavanje u Holandiji o temi iz domena kulturne istorije ili filozofije u čast Johana Huizinga. [5] Porodica Huizingin sin Leonhard Huizinga postao je poznati pisac u Holandiji, posebno poznat po nizu romanskih jezika u vezi s holandskim aristokratskim blizancima Adrianom i Oliverom (`Adriaan en Olivier`).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cetvojezicno izdanje: Poljski Engleski Francuski Nemacki Aušvic (nem. Konzentrationslager Auschwitz) je bio najveći nacistički koncentracioni logor za masovno uništenje stanovništva. Nalazio se u južnoj Poljskoj, 50 km zapadno od Krakova i 286 km od Varšave. Ime je dobio po obližnjem gradu Osvjenćim (Aušvic na nemačkom). Nakon nemačke okupacije Poljske septembra 1939, Osvjenćim je priključen Nemačkoj i ime mu je promenjeno u Aušvic. U koncentracioni logor Aušvic ukupno je deportovano 1,3 miliona ljudi iz raznih delova Evrope. Od tog broja, ovde ih je pobijeno 1,1 milion[1][2], od toga milion Jevreja.[3] Većina žrtava je ubijena odmah po prispeću u logor u gasnim komorama Aušvica II u kojima je korišćen gas ciklon B. Ostali su umrli od sistematskog izgladnjivanja, prinudnog rada, nekontrolisanih epidemija, u egzekucijama streljanjem i u medicinskim eksperimentima. Među stradalima je i 19.000 Roma koji su ubijeni u julu 1944, i oko 83.000 Poljaka. Komandant logora Rudolf Hes je na Nirnberškom procesu svedočio da je do 2,5 miliona ljudi umrlo u Aušvicu. Do danas su sačuvani mnogi objekti logora Aušvic. Oni su zvanično pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, osnovanog 1947, koji ima i funkciju istraživačkog centra za proučavanje holokausta. UNESKO je ovaj logor 1979. proglasio delom Svetske baštine pod imenom „Aušvic-Birkenau - nemački nacistički koncentracioni logor smrti“. Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica 27. januara 1945. se u svetu obeležava kao „Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta“. Za izgradnju najvećeg koncentracionog logora na tom području, su bila tri razloga presudna: U Aušvicu je postojala poljska kasarna, znači infrastruktura je barem delimično već postojala. Dalji argument za Aušvic je bila pozicija uz železnički čvor, jer su se deportacije uglavnom odvijale uz pomoć železnice. Poslednji motiv je bio veliki i nenaseljen prostor, što je omogućavalo lakše skrivanje dešavanja unutar logora. Opis logora u Aušvicu Situacioni plan tri logora u Aušvicu u leto 1944. Kompleks se sastojao od tri glavna logora. Aušvic I, otvoren 20. maja 1940, bio je centar administracije, a u njemu je stradalo oko 70.000 ljudi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika. Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941, bio je logor smrti u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma. On je bio najveći od tri logora. Aušvic III (Monovic), otvoren 31. maja 1942, bio je radni logor fabrike IG boje (IG Farben). Postojalo je oko 40 pomoćnih logora pod zajedničkom upravom, od kojih su neki bili nekoliko desetina kilometara od glavnih logora, sa od nekoliko desetina do nekoliko hiljada logoraša.[4] Kao što je bio slučaj u svim nacističkim koncentracionim logorima, Aušvicom je upravljala paramilitarna grana nacističke partije, SS. Do leta 1943. logorom je komandovao Rudolf Hes, a kasnije Artur Libehenšel i Rihard Baer. Hes je posle rata tokom suđenja dao detaljan opis rada logora, a opisao ga je i u svojoj autobiografiji. Obešen je 16. aprila 1947. na ulazu u krematorijum Aušvica I. Osoblje logora su delom činili logoraši, od kojih su neki imali ulogu kapoa (većinom robijaši) i radnika u krematorijumima (zonderkomando, sonderkommando). Kapoi su održavali red u barakama. Jedinice zonderkomandoa su pripremale novopridošle za egzekuciju (skidanje odeće i oduzimanje ličnih predmeta), uklanjale zlatne zube iz vilica leševa i prenosile tela u krematorijume. Nemci bi povremeno likvidirale cele jedinice zonderkomandoa. Oko 6.000 pripadnika SS je radilo u Aušvicu. Logor smrti Birkenau - Aušvic II Avionski snimak logora Aušvic-Birkenau na vrhuncu njegove aktivnosti juna 1944. ; ulaz je desno dole, od koga železnička pruga skreće nalevo do rampe za iskrcavanje ; sleva, sa druge strane, dve zgrade sa krematorijumima (dva crna oblika u formi slova T) ; odozdo nagore: ženski logor, glavni logor sa proširenjima u izgradnji. Gore levo vidi se beli dim, koji ne dolazi iz krematorijuma V, već od lomače na otvorenom, postavljene pored krematorijuma V. Процес ликвидација је достигао такве размере да крематоријуми нису били довољни. Рампа за Јевреје (Judenrampe), gde su sa vozova istovarani logoraši do 15. maja 1944. Kreveti na sprat u logoru Aušvic II. U svakoj sekciji spavala su četiri logoraša. U jednoj od ovakvih baraka moglo je biti i do hiljadu logoraša. Ulazak u logor Aušvic. Zarobljenici su dovoženi u Aušvic-Birkenau kompozicijama vozova. Kada bi prispeli u logor, delili su ih u dve grupe; one koje bi odmah pogubili i one koje bi registrovali kao logoraše. Prvu grupu je činilo oko 75% ljudi i oni bi ubrzo bili sprovedeni u gasne komore. U njoj su bila sva deca, majke sa decom, starci i svi oni koji nisu delovali snažni na kratkoj inspekciji logorskih lekara. Pripadnici SS trupa su govorili žrtvama da ih vode na tuširanje i proces uklanjanja vaši. Gasne komore su bile prerušene u prostorije za tuširanje. Kada bi ih napunili, zatvarali bi vrata i u prostoriju ubacivali tablete cijanida kroz rupe u tavanici ili prozorčiće sa strane. Kapacitet za ubijanje i kremiranje iznosio je 20.000 žrtava dnevno. U logoru Birkenau cijanid je nastajao od tableta ciklona B. Njih su proizvodile kompanije iz Hamburga i Desaua čija je mesečna proizvodnja bila 2,75 tona. Preostali logoraši su radili kao ropski radnici u fabrikama IG boje i Krup. Od 1940. do 1945. registrovano je 405.000 ropskih radnika. Njih 340.000 nestalo je u streljanjima, prebijanjima, od izgladnelosti i od boleština. Posebne radne jedinice logoraša su kliještima čupale zlatne zube žrtava gasnih komora. Zlato je topljeno i transportovano u Nemačku. Lični predmeti logoraša su odnošeni u skladište, odakle su ih po želji pljačkali pripadnici SS.[5] Otpor logoraša Do 1943. u logoru su se pojavile organizacije logoraša. Uz njihovu pomoć pobeglo je par zarobljenika koji su nosili vesti o istrebljenju stotina hiljada mađarskih Jevreja u periodu maj-jun 1944. Dana 7. oktobra 1944, na ustanak se podiglo 250 članova jedinice zadužene za uklanjanje leševa (nem. Sonderkommando). Napali su vojnike SS improvizovanim oružjem: kamenjem, sekirama, alatom i granatama kućne izrade. Mlade Jevrejke koje su radile u fabrici municije prokrijumčarile su eksploziv u logor kojim je delimično uništen krematorijum IV. Tada se pobunjenicima pridružila ekipa logoraša iz krematorijuma II, koji su takođe savladali svoje stražare. Posle eksplozije, presekli su električnu žicu i pobegli u šumu. Većina grupe je kasnije uhvaćena i likvidirana.[6] Tokom postojanja logora u Aušvicu bekstvo je pokušalo oko 700 logoraša, od kojih je 300 to i uspelo. Uobičajena kazna za one koje bi uhvatili u bekstvu bila je smrt izgladnjivanjem. Porodice onih koji su utekli su ponekad hapšene i dovođene u Aušvic da bi odvratili ostale logoraše od pokušaja bekstva. Ako bi neko uspeo da pobegne, SS bi nasumice birao 10 logoraša iz njegovog bloka i ostavljao ih da umru bez hrane.[7] Žrtve Spomenik za žrtve Aušvica se nalazi u Aušvic-Birkenau II. Tekst je ispisan na svim jezicima žrtava. Aušvic-Birkenau je bio logor smrti u kome je pogubljeno najviše ljudi, iako je sa radom počeo najkasnije. Godine 1941. u masovnim egzekucijama u okupiranim područjima nacisti i njihovi saradnici su pobili 1,1 milion Jevreja. Godine 1942, 2,7 miliona Jevreja je stradalo u logorima operacije Rajnhart (Helmno, Sobibor, Belzec, Treblinka), koji su stvoreni za istrebljenje 3 miliona poljskih Jevreja. U Aušvicu je ubijeno oko 200.000 Jevreja te godine. Pola miliona Jevreja ubijeno je 1943. (od toga polovina u Aušvicu). Od tada, sa radom je nastavio samo logor u Aušvicu, i to kao radni logor i logor za uništenje Jevreja iz ostatka Evrope.[8] Aušvic, u funkciji logora smrti, radio je punim kapacitetom od aprila do juna 1944, kada je bio centar za uništavanje mađarskih Jevreja. Broj usmrćenih je bio toliki da su neki leševi spaljivani na lomačama na otvorenom. Evakuacija logora i oslobođenje Novembra 1944. Hajnrih Himler je naredio uništenje krematorijuma u Aušvicu. Gasne komore u Birkenauu SS je digao u vazduh januara 1945. u pokušaju da sakrije nemačke ratne zločine pred sovjetskim trupama koje su se približavale. SS komanda je 20. januara naredila da se pobiju svi preostali logoraši, ali ova naredba nije izvršena u haosu nemačkog povlačenja.[9] Nacističko osoblje je 17. januara 1945. počelo evakuaciju; blizu 60.000 logoraša naterani su na marš smrti prema logoru Loslau. Oko 20.000 logoraša iz Aušvica uspelo je da stigne do logora Bergen-Belzen u Nemačkoj, gde su ih oslobodili Britanci aprila 1945.[10] Najslabijih 7.500 ostavljeno je u logoru. Njih je oslobodila 322. streljačka divizija Crvene armije 27. januara 1945. U logoru su našli i 348.820 muških odela i 836.255 ženskih odevnih predmeta koji su pripadali žrtvama...

Kao na slikama Emil Lucka TORQUEMADA i inkvizicija u Španjolskoj INKVIZITOR GORI OD HITLERA: Žrtve je spaljivao, proterivao i pljačkao, a NAJBIZARNIJU KAZNU imao je za Jevreje Španska inkvizicija je bila zloglasna institucija unutar Katoličke crkve koja je postojala od 1478. do 1834. godine čiji je zadatak bio da isleđuje, sudi i kažnjava ljude za koje bi se `utvrdilo` da su nehrišćani - jeretici, magovi, astrolozi,... Nivo brutalnosti i bezobzirnosti eskalirao je tokom talasa anti-katolicizma koji se proširio u Evropi u drugoj polovini 19. veka, a savremeni istoričari još uvek procenjuju da je oko 150 hiljada ljudi optuženo za zločine jeresi i bogohuljenja dok je samo u Španiji pogubljeno oko 5.000 osuđenih. Objavio HIT - 11. maj 2017. Wikipedia Najbrutalniji talas progona nehrišćana pogodio je Španiju u 15. veku za vreme prvog “Generala inkvizicije” – Tomasa de Torkemade. Tomas de Torkemada bio je prvi veliki inkvizitor u Španiji. Rođen je u Valjadolidu 1420. godine. U ranoj mladosti je pristupio dominikanskom crkvenom redu. Papa ga je 1483. imenovao za Velikog inkvizitora Kastilje, a zatim i cele Španije. Torkemada je sve svoje napore usmerio ka uništenju maranosa, Jevreja koji su se na silu preobratili u hrišćanstvo, ali su ipak zadržali svoje stare obrede. Njegov cilj bio je postizanje “sangre limpia” (“čiste krvi”) i radio je na tome da tzv. “lažne hrišćane” “potpuno” prevede u hrišćanstvo ili da ih uništi. Torkemada je bio dominikanski fratar koji je zahvaljujući bliskom odnosu sa princezom Izabelom I Kastiljskom postao njen politički i verski savetnik. Wikipedia Kada se princeza udala za kralja Ferdinanda od Aragona 1469. Torkemada ih je pozvao da potpišu peticiju pape Siksta IV kojom bi se formirao autonomni inkvizitorski sud Španije. Pošto je uspeo da ubedi kraljevski par i dobije odobrenje od Pape da bude na čelu ovog suda, sve je bilo spremno za istorijski progon Jevreja i Arapa. Za razliku od Jevreja, Arapi su češće prelazili u hrišćanstvo potpuno ostavljajući islam. Glavni razlog za to je neposredno iskustvo Jevreja i potreba da se sačuva veliki kapital koji su imali. Pošto je bilo nemoguće protereati toliki broj ljudi, Veliki inkvizitor je počeo da pribegava otimanju kuća, zemlje i zlata maranosa. Tako je tokom inkvizicionih procesa najblaža kazna za maranose bila zaplena njihove imovine, dok je najteža bila spaljivanje na lomači. Torkemada je uspeo da protera veliki broj Jevreja iz Španije, a zanimljivo je da mu je baka bila Jevrejka koja je prešla u hrišćanstvo. Torkemada je bio izuzetno revnostan u obavljanju svoje dužnosti, tako da je tokom svog “mandata” proterao 40 hiljada Jevreja, a njih oko 50 hiljada je na silu preveo u hrišćanstvo. Nemali broj njih je ubio na izuzetno brutalan način, tako što bi organizovao javna i masovna spaljivanja na lomači. Prema zapisima same crkve, spaljeno je oko 2.000 Jevreja, “čarobnjaka” i “astrologa”. Veštica Wikipedia Pored ovako drastičnih mera, Veliki inkvizitor je posebno praktikovao metodu javnog ruganja. Skoro da je institucionalizovao pogrdne kostime koji su se zvali “sanbenito”. Na kostimima su bile naslikane zmije i prizori iz pakla, a kupaste kape predstavljale su vezu sa kapama luda i klovnoca. Jevreji su morali da nose ove smešne kostime kako bi ih svetina odmah prepoznala i mogla da im se ruga. Mnogi istoričari smatraju da je ponešto od metoda ovog surovog čoveka sasvim sigurno bilo poznato i Hitleru koji je, vekovima kasnije, sproveo najsurovije progone nad Jevrejima. Nošenje kostima svakako dosta podseća na žute trake sa Davidovom zvezdom koju su nacisti naterali Jevreje da nose. Što se Torkemade tiče, on je umro prirodnom smrću 1498. Jedna od njegovih najpoznatijih izreka, izrečena prema legendi pred sam kraj života, bila je: “Kriv sam za samo jedan zločin – bio sam premilosrdan“. Istorija hispanoamerika ... Torkvemada torkuemada ... u španiji Inkvizitori ... luka

VLADIMIR DEDIJER SARAJEVO 1914 Fotografije - Vladimir Popović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1966 1066 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor srpskohrvatskom izdanju Predgovor engleskom izdanju 28. jun Odgovornost i pobude za sarajevski atentat Porodica Princip iz Grahova polja Pojava Bosne i Hercegovine na međunarodnoj pozornici Habsburzi i Južni Sloveni Nadvojvoda Franja Ferdinand i njegovi mnogobrojni neprijatelji Nadvojvoda Franja Ferdinand i pitanje reorganizacije monarhije Nadvojvoda Franja Ferdinand, čovek mira ili rata Oživljavanje tiranoubistva u Habsburškoj Monarhiji Iskonski buntovnici iz Bosne Kosovsko tiranoubistvo Mladobosanci u akciji Zaverenici udružuju svoje napore Sreća Gavrila Principa Suđenje Kraj Gavrila Principa i njegovih saučesnika Srbija i Sarajevo Beč i Sarajevo Pukovnik Apis i Nemačka Ohrana, boljševici, masoni i sarajevska zavera Zaključak Napomene Istorijski izvori, literatura, bibliografije Ilustracije Registar imena `U savremenoj istoriji nema pitanja o kome se tako mnogo pisalo kao o sarajevskom atentatu i problemu odgovornosti za prvi svetski rat. Već do 1939. godine o ovoj temi bilo je napisano preko tri hiljade knjiga i studija. To i dalje ostaje jedno od najsloženijih pitanja savremene istorije. Prof. Vladimir Dedijer radio je na prikupljanju materijala za ovu svoju istorijsku studiju više od deset godina i pri tom uspeo da pregleda neke arhive koje su Donedavno bile nedostupne naučnim radnicima. Pisac ne želi niti da pobija niti da dokazuje bilo koju od postojećih hipoteza ko je odgovoran za prvi svetski rat. On je pokušao da kritičkim tretiranjem istorijskih izvora doprinese utvrđivanju objektivne istorijske istine. Što se tiče motiva zaverenika na čelu sa Gavrilom Principom, pisac smatra da atentatori nisu bili slepo oruđe nekih tajnih društava izvan Bosne i Hercegovine. Njegovo je mišljenje da je atentat posledica kolonijalnih uslova u kojima su živele Bosna i Hercegovina. U motivima atentatora On vidi ostvarenje klasičnog pojma ubistva tiranina radi opšteg dobra.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Viktor Ajzenmenger Victor Eisenmenger Luiđi Albertini Luigi Albertini Albreht Albrecht Aleksandar Karađorđević Aleksandar Obrenović Luka Lujo Aljinović Ivo Andrić Viktor Aleksejevič Artmanov Mihail Aleksandrovič Bakunjin Karl Bardolf Bardolff Palve Bastajić Vlaidimir Maks Bek Max Beck Vernrajter Leopold Berhtold Oto Bizmark Vladeta Bilbija Leon Bilinski Vojislav Bogićević Miloš Bogićević Aleksandar Broš Đulaga Bukovac Stefan Rajec Burijan Vareš Marijan Varešanin Alfred Vegerer Wegerer Velimir Vemić Viljem Vudkok Ljubomir Vulović Vid Gaković Vladimir Gaćinović Vladislav Glik Gluck Mustafa Golubović Agenor Goluhovski Trifko Grabež Vasilj Grđić Dragutin Dimitrijević Apis Danilo Dimović Stjepan Dojčić Draga Mašin Lazar Đukić Alojz Leksa Erental Alois Lexa Aehrenthal Bogdan Žerajić Milan Živanović Branko Zagorac Božidar Zečević Hans Ibersberger Danilo Ilić Oskar Jaši Dobrosav Jevđević Borivoje Jevtić Đurđe Jelenić Avgust Jenko Jovan Pižon Jovanović Ljuba Jovanović Ljubomi Čupa Jovanović Miško Jovanović Slobodan Jovanović Luka Jukić Ljubo Jurković Robert Kann Đorđe Karađorđević Mitar Kerović Neđo Kerović Sergije Kibalčić Rudolf Kisling Kiszling Juš Kozak Franc Konrad Fon Hecendorf Franz Von Conrad Hotzendorf Sergej Kravčinski Ivan Kranjčević Jozef Kristofi Petar Kropotkin Vladimir Lebedev Karl Lueger Drago Ljubibratić Rade Malobabić Leopold Mandl Albert Marguti Svetozar Marković Karl Marks Marx Tomaš Masarik Veselin Masleša Đuzepe Mancini Muhamed Mehmedbašić Jakov Milovi Džon Milton John Moris Mire Maurice Muret Dimitrije Mitrinović Johan Most Dragutin Mras Napoleon Pol Bul Nikič Nikola Car Miloš Obilić Martin Papenhajm Pappenheim Nikola Pašić Marko Perin Petar Karađorđević Miloš Pjanić Damjan Popović Cvetko Popović Čedomir Popović Oskar Potjorek Potiorek Milan Pribićević Svetozar Pribićević Nikola Princip Jovo Princip Stojan Protić Anton Puntigam Leo Pfefer Redlih Džon Rid John Reed Rudolf Božin Simić Siton Vatson Jovan Skerlić Špiro Soldo Teodor Sosnoski Stanoje Stanojević Ante Starčević Cvijan Stjepanović Dragiša Stojadinović Frano Supilo Vojin Tankosić Oskar Tartalja Ištvan Tisa Tisza Božidar Tomić Nikola Trišić Lav Trocki Kosta Tucaković Vladimir Ćorović Tin Ujević Vladislav Fabjančič France Sidni Fej Sydney Fay Georg Franc Josif Franja Nikolaj Hartvig Aleksandar Hercen Adolf Hitler Leopold Hlumecki Chlumecky Maks Hoenberg Max Hohenberg Sofija Hotek Sophie Chotek Jovan Cvijić August Cesarec Milan Ciganović Krsta Cicvarić Slavko Cuvaj Nedeljko Čabrinović Vukosava Branisavljević Vladimir Čerina Otokar Černin Ottokar Czernin Nikolaj Černiševski Božo Čerović Vaso Čubrilović Veljko Čubrilović Đuro Šarac Aleksander Špicmiler Alexander Spitzmuller

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Price o baskijanskim nacionalistima Jon Juaristi Linacero (rođen u Bilbau 6. ožujka 1951.) je baskijsko-španjolski pjesnik, esejist i prevoditelj na španjolski i baskijski, kao i samo-priznati bivši militant ETA-e.[1] Trenutno boravi u Madridu. Nakon što je bio kao baskijski nacionalist tijekom svoje mladosti, sada je Juaristi odani španjolski nacionalist, do te mjere da je postao zaštitnik desničarske `zaklade u obranu španjolskog naroda`.[2] Životopis Obrazovanje i zaposlenje Stekao je doktorat iz romanske filologije, studiravši na sveučilištima u Deustu i Sevilli. Držao je katedru za španjolsku filologiju na Sveučilištu u Baskiji, na Centru kralja Juana Carlosa I. na Sveučilištu New York, te je bio titularni profesor Katedre za suvremene misli zaklade Cañada Blanch na sveučilištu u Valenciji. Juaristi je također radio kao predavač i istraživač u Austinu, te na El Colegio de México. Vodio je Nacionalnu knjižnicu Španjolske od 2001. do 2004., a potom napustio taj položaj usmjerivši se na Institut Cervantes do smjene nakon Socijalističkog trijumfa 14. ožujka 2004. Rani politički aktivizam U dobi od 16 godina, potaknut čitanjem djela ` Vasconia` Federica Krutwiga, on je ušao u ETA-u.[1] Njegova najistaknutija akcija je bila upostava kontakta naoružane ćelije karlista s ETA-om nakon što je Francov režim prognao Carlosa Huga de Borbón Parma (pretendenta na španjolsko prijestolje).[3] Kasnije, na Sveučilištu, on je ušao u manjinsko radničko grupiranje ETA-e, nazvano ETA VI Asamblea, koje je 1973. stopilo trockističku `revolucionalnu ligu komunista` (Ligu Comunista Revolucionaria, LCR) kao njegovu baskijsku grane. Nakon što je došao pod policijsku pozornost, on je napustio svoj rodni grad otišavši na studij romanske filologije u Sevilli, vrativši se na kraju na Sveučilištu u Deusto, gdje je i doktorirao. U Deustu je izbačen 1972. `zbog agitiranja`, ali je ponovno primljen sljedeće godine. U tom razdoblju je završio nekoliko puta u zatvoru zbog `prekršaja`, te je osuđen na sudu javnog reda.[1] Godine 1974. napustio je LCR i ljevičarsku političku aktivnost te se gotovo u potpunosti posvetio svojoj akademskoj karijeri.[4] Godine 1980., povezao se s Komunističkom partijom Španjolske tijekom procesa ujedinjenja s Euskadiko Ezkerra (EE), što će dovesti do nove socijaldemokratske skupine koja je aktivno odbacivala uporabu nasilja. Napustio ju je 1986., razočaran kad se EE nije udružila u Španjolsku Socijalističku radničku stranku (PSOE) nakon izbora u autonomnoj zajednici Baskiji 1986. Godine 1987. Juaristi se pridružio PSOE. Kasnije je izjavio u svojim memoarima da je to učinio na poticaj `etičkih imperativa` kao posljedica napada radikalnih separatista grupe `Mendeku` grupa protiv `Casa del Pueblo` (lokalna podružnica PSOE ) u Portugaleteu. Nekoliko članova PSOE je spaljeno do smrti u napadu. Trenutna politička aktivnost Njegova kritika etničkog nacionalizma i njegovih izuma i manipulacija mitovima, posebno na dijelu baskijskog nacionalizma, dobila je medijsku vidljivost kroz brojne članke, eseje i govore. Juaristijev stav protiv terorizma i njegova podrška žrtvama ETA-ina nasilja, dodatno je postao vidljiva po formiranju Foro Ermua (Forum Ermua, sada konzervativne anti-terorističke organizacije, ali s korijenima u baskijskoj ljevici) godine 1997. U posljednjih desetak godina on je definiran, u različitim masovnim medijima intervjua, kao `španjolski nacionalist`.[5] ` Od kraja 1980-ih, s obzirom na njegove oštre kritike nasilja baskijskih separatista bio je izložen prijetnjama ETA-e. Krajem 1999., on je nakon ETA-ine najave obustavljanja prekida vatre od prethodne godine i nakon što je upozoren na ozbiljnost prijetnji po njegov život napustio je Sveučilište u Deustu i Baskiju. Juaristi je prešao na židovstvo[6] iz više osobnih nego vjerskih razloga : `Židovstvo za mene nije zapravo religija, već prije etički pogled na svijet` [7] Juaristi posvećuje određen broj svojih članaka kritici antisemitizma (kao i anticionizma ). Također je pisao u obranu prava Izraela na vlastitu državu.

O srPskom karakteru Boke Kotorske Prof. Lazo M. Kostic odlicno ocuvana I.P. SFAIROS Zemun OKTOIH Podgorica ćirilica meki broširani 20,4 x 14,2 cm str: 160 fototipsko izdanje ciriskog iz 1961 Lazap „Lazo“ M. Kostić (Vranovići, 15. mart 1897 — Cirih, 17. januar 1979) je bio srpski statističar, pravnik, istoričar, publicista i profesor Beogradskog univerziteta. Kostić je poticao iz svešteničke porodice. Zato je prvo studirao bogoslovlje u Beogradu, da bi se kasnije prebacio na Pravni fakultet. Doktorirao je u Frankfurtu 1923. Od polovine 1920-ih predavao je na pravnim fakultetima u Subotici i Ljubljani. Biran je za dekana Ekonomsko-komercijalne visoke škole. Za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu bio je komesar saobraćaja u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića. Nakon oslobođenja otpušten je odlukom Suda časti. Ostatak života proveo je u emigraciji, prvo u Nemačkoj a potom u Švajcarskoj, gde je i preminuo. Lazap je rođen 15. marta 1897. u bokeljskom selu Vranovići (Donji Grbalj), gdje mu je službovao otac, pop Marko Kostić, 13-ti po redu sveštenik iz te svešteničke kuće, koja je dala još i tri monahinje. U jednoj od kuća Kostića u istoimenom zaseoku radila je najstarija narodna škola na srpskom jeziku u Boki i Crnoj Gori (pa i dalje), osnovana 1776. godine. Više od jednog vijeka držali su je i u njoj bili učitelji sveštenici iz kuće Kostića, koja je iznjedrila i Laza Markovog. Lazova majka Darinka bila je kćerka kapetana Sava Petkovića, pomorskog kapetana duge plovidbe, poznatijeg u Južnoj Americi nego u našoj zemlji. Darinka je rođena na brodu svoga oca i do sedme godine je plovila sa ocem i majkom širom svijeta. Još u djetinjstvu je naučila nekoliko stranih jezika. Pomagala je majci u podizanju mlađe braće, koja su se takođe rađala na brodu. Po udaji, kao popadija, bila je glavna savjetodavka ženama, provodadžija i babica. Rodila je šestoro djece: dva sina i četiri kćeri. U to vrijeme je njen otac bio zapovjednik na nekoliko brodova crnogorskog knjaza Nikole. Jahtu „San Mišel“ za knjaza Nikolu preuzeo je u francuskoj luci Nantes kapetan Savo lično od bivšeg vlasnika, romanopisca i vizionara Žila Verna, i sa njom uz mnogo nevolja doplovio do Boke. Na njoj se zavijorila prva srpska zastava na moru poslije propasti srednjovjekovnog srpskog carstva, pa je i zbog toga bilo neprilika. Nakon smrti Lazovog djeda, protojereja Lazara Đurovog, pop Marko je primio očevu parohiju (Krtoljsku), pa je Lazo završio osnovnu školu u Krtolima. Klasičnu gimnaziju je, zbog raznih nevolja i ratnih prilika, pohađao u Kotoru i Zadru, privatno polagao ispite na Cetinju i u Sarajevu, a maturirao u Sremskim Karlovcima. U međuvremenu, kada je počeo rat, od austrougarskih vlasti je bio mobilisan i kao gimnazijalac upućen u Školu rezervnih oficira u Sarajevu. Oktobra 1918. je došao u Boku na kraće odsustvo, ali se nije vraćao u jedinicu po ratnom rasporedu. Dezertirao je, krio se po Luštičkim šumama i formirao naoružanu odmetničku „Srpsku gardu“. Frankfurtski doktor, sekretar Državne statistike Mijenjanje raznih škola i privatno učenje i polaganje ispita imalo je i dobrih strana. Lazo je tako više naučio nego što se nauči tokom redovnog školovanja. Po očevoj želji, u martu 1919. primljen je na Bogoslovski fakultet, ali čim je čuo da je u Beogradu otvoren Pravni fakultet, prešao je na taj fakultet još u toku školske 1919/20. godine i završio ga sa visokim ocjenama za manje od dvije godine. Već 1921. godine je zadovoljio stroge kriterije i postavljen je za sekretara Državne statistike Kraljevine SHS. To mu je bilo sudbonosno da se počne baviti demografskim odnosima, pa je uz rad vanredno završio i Ekonomsko-sociološke studije, na čemu je i doktorirao avgusta 1923. u Frankfurtu na Majni. Dakle, za svega 4 godine završio je dva raznorodna fakulteta i doktorirao, od čega je pola vremena istovremeno radio u državnoj službi na složenim poslovima, bez odgovarajućih stručnih pomoćnika. Bio je prvi visoki stručnjak ekonomsko-statističkih nauka u Kraljevini Jugoslaviji i prvi je uveo ekonomsku statistiku na fakultete i u privrednu praksu. Uporedo sa komplikovanim statističkim istraživanjima i sređivanjima obilja podataka (tada još nije bilo elektronskih računara), Lazo se bavio i pravnim naukama. Postepeno je obradio cjelokupno administrativno pravo (tri knjige velikog formata sa preko 1.200 strana), prvo i jedino u Kraljevini Jugoslaviji, ako se ne računaju dva nedovršena pokušaja. To su bili i jedini udžbenici iz te oblasti. Napisao je i udžbenik Ustavnog prava, takođe prvi i jedini u Jugoslaviji. Uporedo sa poslovima u Beogradu, Lazo je od 1926. bio vanredni profesor Javnog prava i na Pravnom fakutetu u Subotici. Nije imao na raspolaganju ni službeno ni privatno vozilo. Dva puta sedmično je putovao u Suboticu parnom željeznicom. Iste godine je izabran i za vanrednog profesora Ekonomske politike i Statistike na Pravnom fakultetu Ljubljanskog univerziteta. I tamo je bio profesor-putnik. Da ne bi gubio vrijeme, noću je putovao, a danju radio. Imao je i drugih ponuda, ali ih je morao odbiti. Tada još nije imao ni 30 godina. Međuratni period Od 1929. godine pa nadalje bio je redovni član Međunarodnog statističkog isntituta u Hagu, i to veoma aktivan. Učestvovao je na naučnim zasjedanjima tog instituta u Rimu, Londonu, Varšavi, Pragu, Berlinu, Atini, u dalekoj Moskvi (tada se nije putovalo avionima) i u još daljem Tokiju. Članstvo u ovom međunarodnom institutu bila je velika čast, rezervisana samo za mali broj svjetskih eksperata. Kada je postao član, imao je svega 32 godine i bio čitavu deceniju mlađi od do tada najmlađeg člana ovog instituta. Na zasjedanjima nije bio pasivan posmatrač. Podnosio je referate i učestvovao u diskusijama i to na stranim jezicima. Odlično je vladao njemačkim, italijanskim i francuskim, a dobro se služio ruskim, češkim. Bez teškoća i rječnika se služio literaturom na latinskom, starogrčkom, staroslovenskom i crkvenoslovenskom. Godine 1937. Lazo je bio inicijator i jedan od tri osnivača Ekonomsko-komercijalne visoke škole u Beogradu. Ta škola je ubrzo dostigla visok ugled, a imala je rang fakulteta (nije bila viša nego visoka). Kasnije će prerasti u Ekonomski fakultet. Naravno, Lazo je bio profesor i ove visoke škole, uporedo sa svim ostalim obavezama. Između dva svjetska rata prof. dr Lazo je dva puta biran za dekana Ekonomsko-komercijalne visoke škole i jedanput za dekana Pravnog fakulteta. Mnogi će pomisliti da je toliko rada donosilo i mnogo para. Uprkos svemu, Lazo je skromno živio. Ne samo da nije imao automobil i vilu na Dedinju, kao njegove kolege, nego nije imao ni vlastitu kućicu ili privatni stan. Stanovao je na četvrtom spratu stambene zgrade u Mutapovoj ulici. Imao je nesreću da mu dva puta bude opljačkan stan i da tu zgradu pogodi avionska bomba u Aprilskom ratu 1941. godine i sve mu uništi. Najveća nesreća ga je zadesila prije rata, januara 1939, kada mu je umro desetogodišnji jedinac Marko. Druga velika nesreća ga je zadesila novembra 1943, kada su mu Nijemci objesili mlađeg i jedinog brata Mirka. Osim nesrećnog sina, Lazo je imao i dvije kćeri: Grozdanu, majku poznate i rano preminule glumice Zorice Šumadinac, i Darinku, profesora književnosti, dugogodišnjeg lektora lista „Politika“, sada u penziji. Drugi svetski rat Lazo nije mnogo cijenio kneza Pavla Karađorđevića i njegovu politiku, ali ga nisu oduševljavale ni martovske demonstracije. Vjerovao je da Srbi imaju pametniji izlaz iz teške situacije. To ga nije spriječilo da se javi mobilizacijskom punktu po ratnom rasporedu ne čekajući poziv. Želio je dati lični primjer studentima. Aprilski rat ga je zatekao u Kragujevcu kao rezervnog oficira. Po kapitulaciji, vratio se u Beograd i bio izabran u Komesarsku upravu Milana Aćimovića. Komesaraka uprava je bila običan instrument nemačkog okupacionog režima, koja nije imala nikakav privid vlasti. Komesarijat je činilo 5 ličnosti iz uže Srbije, 2 Crnogorca, po jedan Hercegovac, Ličanin i Bokelj (Lazo Kostić). Tada se nije moglo znati da li će buknuti ustanak, ni što smjeraju Nijemci, a bio je na snazi njemačko-sovjetski pakt. Čim je taj pakt raskinut, Lazo je podnio neopozivu ostavku. Koliko je Komesarijat ublažio muke narodu i koliko je učinio za spas izbjeglica iz Slovenije, Bosne i Hrvatske, koje su pohrlile da potraže spas u Srbiji, tek bi trebalo objektivno utvrditi i objelodaniti. Nakon ovoga se Lazo povukao, ali nije imao mira. Evo njgovih riječi: Za sve vreme rata je traženo od mene ili da nešto napišem ili da održim neki govor. Bar sto puta je to traženo od mene. I sto puta sam odbio sa istim obrazloženjem... I tako sve vreme rata ni slova publikovao nisam, ni reč javno progovorio nisam (dok nisam 1944. pošao u šumu). Ni mnogi drugi nisu pisali ni govorili, ali niko to od njih nije ni tražio. Milan Nedić nije imao nikakvu ulogu u stvaranju Komesarijata, a od kada je formirao svoju vladu, u više mahova je nudio Lazu razne funkcije: ministarstvo, savjetništvo, predsjedništvo Državnog savjeta itd. Sve je to Lazo odlučno odbijao. Od Nedića bliži mu je bio Draža Mihajlović, ali je odbio i njegovu ponudu 1942. da mu se pridruži radi izrade projekta novog Ustava posljeratne jugoslovenske vlade. Tek kad su mu prijatelji signalizirali da mu Gestapo priprema hapšenje, pobjegao je u šumu, ali ne da se oružjem bori nego da se skloni. U Švajcarsku je stigao 1. maja 1945, što znači prije završetka rata, i izdržao višegodišnje teške izbjegličke muke. Državni sud FNRJ nije imao elemenata da ga proglašava krivim, pa mu je njegov kolega i predratni prijatelj dr Milan Bartoš nekoliko puta nudio dobar položaj ako se vrati u zemlju. Ipak su ga optužili, ali to su uradile njegove druge bivše kolege. „Sud časti Ekonomsko-komercijalne visoke škole“, optužnicom br. 150, od 26. marta 1945. otužio je prof. dr Laza Kostića zbog dela kulturne, administrativne, privredne i političke saradnje sa neprijateljm i njegovim domaćim pomagačem. Optužnica ga je teretila i za namjeru da likvidira ovu visoku školu (u čijem je osnivanju učestvovao). Raspravljalo se bez prisustva optuženog, bez branioca po službenoj dužnosti, pa čak i bez tužioca. Zaključak je bio da se optužnica br. 150. preda Međunarodnom sudu za ratne zločine. Ipak je na predlog ove visoke škole Lazo i formalno 28. juna 1945. otpušten ih državne službe. Posleratni period Lazo je teško prebolio i na ovaj način nanesene boli, utoliko prije što su svi klevetnici, „tužioci“ i „sudije“ bili visokoškolovani Srbi. Ipak ga to nije pokolebalo da čitav ostatak života, od preko tri decenije provedene u egzilu, posveti naučnoj odbrani Srpstva. Što je sve radio za Srpstvo, to je preduga priča za ovu priliku, jer bi trebalo barem pobrojati objavljenih 80 knjiga (bez 18 predratnih) i preko 2.000 studija i polemika u raznim publikacijama. Ovdje ćemo pomenuti samo neka međunarodna priznanja. Početkom 1945. godine izabran je za redovnog člana Njemačkog statističkog udruženja u Minhenu. Do tada, on je bio jedini ekspert u tom udruženju iz južnoslovenskih zemalja i jedan od svega deset stranaca u tom udruženju. Početkom 1955. godine izabran je za redovnog člana Američkog statističkog udruženja „American Statistical Association“ u Vašingtonu (6. D. S. 1108-16. Street HB) kao jedini iz južnoslovenskih zemalja. Od 1960. godine bio je redovni član Ekonomskog instituta Univerziteta u Čikagu „The Econometric Society He Univesitum“ (Čikago 37 III). Godine 1964, kada još nije bila objavljena ni trećina Lazinih djela, osnovan je Srpski narodni univerzitet „Dr Lazo M. Kostić“, čime je on još za života bio posebno počašćen (1022. West Neishnel, Aveni Milvoki). Dvije godine kasnije počeo je izlaziti list „Srpstvo“, kao organ SNU „Dr Lazo M. Kostić“, u kome je ustupan značajan prostor Lazi i onima koji su pisali o njemu i njegovom djelu. Lazi Kostiću nije bilo mjesta u poratnim enciklopedijama, kako zagrebačkog tako i beogradskog izdanja. A te enciklopedije su nadgrađivane na predratno „Sveznanje“, koje je maksimalno eksploatisano, a da autori „Sveznanja“, među kojima je i prof. dr Lazo Kostić, nisu ni pomenuti. Čak ni velika i najnovija „Istorija srpskog naroda“ u 6 knjiga sa 10 tomova (1994.) ne pominje ni Laza ni njgova djela. Lazo Kostić je umro 17. januara 1979. u Švajcarskoj, u kojoj je i sahranjen u katoličkom groblju. Posmrtni ostaci Laze Kostiće su na inicijativu uže rodbine preneti februara 2011. iz Ciriha u rodnu Boku. Važniji radovi Kostić, Lazo M. (1960). O zastavama kod Srba: Istoriska razmatranja. Minhen: Autorsko izdanje. Kostić, Lazo M. (1990). Sporne teritorije Srba i Hrvata. Beograd: Dosije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiski blok ima staracke pegice, nista strasno! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara....

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 472 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 15. septembar 2022. Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su porodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige. „Popularizacija nauke je velika tema, težak zadatak i istinska misija. Govoriti javnosti o istoriji nije samo prosvetni već i vaspitni zadatak. Momčilo Petrović spada među retke novinare koji su uspeli da se uspešno oprobaju u publicistici. Vredno piše knjige za koje vlada izvanredno zanimanje čitalačke publike. To je počast i odgovornost. Petrović tu čast zaslužuje, a odgovornost dobro podnosi.“ – Čedomir Antić Momčilo Petrović (1959) novinar, dobitnik brojnih priznanja za reportaže objavljivane u dnevnim i nedeljnim listovima. Autor knjige intervjua Pitao sam Albance šta žele... a oni su rekli: republiku, ako može (1996), zbirke priča Bensedinska godina (2003), romansirane biografije Gavrilo Princip, jedna besmrtna mladost (2014). Objavio je i knjigu o slavskim običajima i svecima poštovanim u Srbiji Koju slavu slaviš (2020). MG47