Lepo ocuvano DRAGAN LUKIĆ - PESME DUGE PLOVIDBE ILUTROVANO IZDAVAČ: NARODNA KNJIGA BEOGRAD STRANA: 114 Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Dragan Lukić Datum rođenja 30. novembar 1928. Mesto rođenja Beograd Kraljevina SHS Datum smrti 1. januar 2006. (77 god.) Mesto smrti Beograd Srbija i Crna Gora Potpis Dragan Lukić`s signature.jpg Za članak o glumcu, pogledajte Dragan Lukić Omoljac Biografija Uredi Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] U jesen 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Ilija dobija poziv iz policije. Odlazi na informativni razgovor. Inspektor se raspituje za Ilijinog Podstanara, coveka koji je 20 godina radio u Perizu. Podstanar se definitivno vratio I zeli da otvori krojacki salon u Beogradu. Mada u policiji nije saznao nista konkretno, najamanj da je njegov Podstanar ``opasan covek``, Ilija se odlucuje da ceo slucaj preuzme u svoje ruke: Kupuje foto aparate, magnetofon, dvogled... Zenu ubedjuje da je Podstanar spijun i pocinje da prati njega i njegove prijatelje. Paranoja iz dana u dan postaje sve teza. A, kada mu se javi misao da ce ga ``razbojnici`` ubiti jer ``sve zna``. okiva kucu resetkama, kupuje psa, naoruzava se i, na kraju, poziva brata blizanca koji mu svesrdno pomaze u obavljanju `` patriotske duznosti``. U biografijama Ilije i njegovog brata blizanca postoji jedan presudni podatak: obojica su ubedjeni staljinisti. Nekada su zbog tog opredeljenja bili u zatvoru, ali im se pogled na globalni svet ponovo javlja pojavom coveka iz Zapadnog sveta. Pocinju da primenjuju sve metode, dobro poznate u obracunavanju sa ``spijunima i agentima imperijalistickih sila``. Specijalni dodaci: Dusan Kovacevic o filmu Biografija Dusana Kovacevica scenario i rezija: Bozidar Nikolic i Dusan Kovacevic uloge: Danilo Bata Stojkovic, Zvonko Lepetic, Mira Banjac, Bora Todorovic U CELOFANU

Naucite da Koristite Racunar za 7 Dana (2007) DVD RW Zanr diska: Edukativni DVD kurs za ucenje rada na racunaru disk pusten malo video sam da otvara meni na disku nisam isao dalje da proveravam posto je disk dosta star ne mogu da garanutujem kako ce raditi,generalno je stanje kao nov nekoriscen.

OCUVANO ORIGINAL BEZ PREVODA MCA Universal Home Video ‎– VHR1182, CIC Video ‎– VHR1182 Format: VHS, PAL Country: UK Released: 1985 Genre: Rock, Blues Style: Blues Rock, Psychedelic Rock Tracklist Dance On Fire (1985) 0:65:50 1 Main Titles / Intro 0:31 2 Opening Explosion #1 0:35 3 Break On Through (Original Elektra Records Promo Clip) 2:24 4 People Are Strange (Performance From Ed Sullivan And Murray The K In New York) 2:22 5 Light My Fire (Performance From Ed Sullivan Show) 3:11 6 Wild Child (Filmed At Elektra Recording Session) 4:08 7 L.A. Woman (Director`s Cut By Ray Manzarek) 7:50 8 The Unknown Soldier (Original Elektra Promo Clip Banned In 1968/1986`s) 3:47 9 Roadhouse Blues (Filmed During 1968 American Tour) 4:32 10 Texas Radio And The Big Beat / Love Me Two Times (Live From Danish Television) 5:11 11 Touch Me (Performance From The Smothers Brothers Comedy Hour) 3:54 12 Horse Latitudes / Moonlight Drive (Performance From The Jonathan Winters Show) 4:35 13 Crystal Ship (Performance From American Bandstand) 2:57 14 Adagio (Composed By Tommasso Albinoni / Arranged By Paul Harris & The Doors) 2:08 15 Riders On The Storm / Credits 2:46 Notes Dance On Fire (C) 1985 Doors Music Company. Barcode and Other Identifiers Barcode: 5014437118226 Other Versions (5 of 10) View All

Autor - osoba Völker, Peter, 1949- = Felker, Peter, 1949- Naslov Über Kunst und Liebe / Peter Völker ; Ausgewählt und aus dem Deutschen übersetzt von Stevan Tontić = O umjetnosti i ljubavi / Peter Felker ; izabrao i s nemačkog preveo Stevan Tontić Vrsta građe poezija Jezik nemački, srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Leipzig : Engelsdorfer Verlag, 2022 Fizički opis 126 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Tontić, Stevan, 1946-2022 = Tontić, Stevan, 1946-2022 Milić Bakić, Vlađa, 1952- = Milić Bakić, Vlađa, 1952- (karton) Napomene Uporedo nem. tekst i srp. prevod Str. 6-7: Vorwort / Vladja Bakić-Milić Ein Nachruf: str. 10 Stevan Tontić: str. 116 Beleška o piscu: str. 121-122. Peter Felker (Peter Völker) rođen je 1949. godine u gradiću Grindau-Rotenbergen blizu Frankfurta, gde i danas živi. Veliki je putnik, najviše je posećivao Grčku, ali i Republiku Srpsku. Završio je trgovačku školu, radio u oblasti saobraćaja i medija, bio odgovorni urednik za evropsku politiku pri jednoj nacionalnoj agenciji. Bio je i suizdavač jednog alternativnog magazina, suosnivač Fonda solidarnosti s demokratskim medijima sveta, rukovodilac sindikata za medije i film, te organizator međunarodnih kulturnih programa u zavičajnim gradovima Merholc i Gelnhauzen. Objavio je više pesničkih dela (tri su posvećena junacima iz grčke mitologije), dva romana, tri knjige za decu. Najnovije, eksperimentalno delo „Životni svetlosni tragovi“ napisao je skupa sa troje drugih autora. Pesnička knjiga `Agamemnon i Kasandra u Lakoniji` objavljena je u prevodu Stevana Tontića na srpski jezik u Banjoj Luci 2008. godine. Dobitnik više nagrada. MG28

SV10 61149) ŠAPAT MEĐU POVICIMA , Filip Tanselen , Brankovo kolo Sremski Karlovci 2007 , pesme Filip Tanselen rođen je 1948. godine u Parizu. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i ogleda iz estetike i pozorišta, autor je i nekoliko pozorišnih komada. Nosilac je državnog doktorata, profesor estetike i šef katedre za pozorište na Sorboni. Jedan je od osnivača i direktor Međunarodnog centra za proučavanje i kreiranje poetskog prostora u okviru koga se organizuju seminari i radionice. Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio u okviru pozorišne trupe El Asifa. Njegova istraživanja se bave odnosom poezije i govora, ali i poezije i drugih umetnosti (pozorište, muzika, ples, fotografija, slikarstvo). Prevođen je na više jezika među kojima su nemački, arapski, engleski, turski, italijanski, sada srpski, i drugi jezici. Filip Tanselen je i pesnik moralnog habitusa. On zapaža nezgrapne poteze globalnog sveta, koji satiru nezaštićene strukture ljudske lepote i neponovljivosti. On smatra da je pesnički jezik govor koji se mora suprotstaviti besmislu sile i prinudi na nepostojanje. Filip Taneslen je prijatelj ugnjetenih i obespravljenih, ali ne na plakatni način, već kao autor čiji dar nadilazi dnevne mehanizme površnosti i preuzima ulogu pesničke misije čiji je cilj konkretan preporod stanja ljudske svesti, njenog naličja i greha. Filip Tanselen je pesnik vizionarskih rešenja, egzistencijalne zaštite i slobode. Njegova poezija egzemplarni je primer superiornosti talenta da nadiđe lokalno i, u koncentričnim krugovima kreacije, dostigne univerzalno kao princip stvaranja i sveta. izbor , prevod i pogvor Emilija Cerović mlađa mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 88 strana

Odlično očuvano. Na jednoj strani podvlačeno običnom olovkom. U četvrtoj zbirci pesama Arkam gori Aleksandar Petrović Babić izlazi „iz trećeg lica / kao iz tesnog / spandeksa / antiheroja“ i započinje šetnju kroz razrušenu Republiku Arkam. Autor oslikava stripovsku psihomitologiju bića čija je jedina nada da ga „kao kontrabandu“ bilo ko izvede iz te države koja se „deli / na sve sitnije / komade hleba“. Arkam gori jeste poezija degradirane zajednice koja se udaljava od arhetipskog Čoveka dok tipsko postaje primitivno, a mitsko: infantilno mitomansko. Ko nije spreman da čita podeljenu stvarnost, ni sebe u njoj, nije spreman za ovu antiavanturu. Ko zaplovi, saznaće šta u drugoj realnosti radi Bob Dilan, a šta u ovoj, zaboga, radimo svi mi.

Rocky (engl. Rocky) američki je film iz 1976. godine i prvi od šest nastavaka o boksaču Rockyju Balboi kojeg glumi Sylvester Stallone u režiji Johna G. Avildsena. Rocky Balboa je neobrazovan, ali ljubazan boksač i utjerivač duga iz Philadelphije, koji želi ostvariti američki san i postati uspješan. Jednog dana ponuđena mu je životna prilika: da se natječe u teškoj kategoriji protiv svjetskog prvaka Apolla Creeda, nakon što se ozlijedio boksač, koji je prvotno trebao nastupiti. Rocky je zatražio pomoć bivšeg boksača i vlasnika teretane Mickeya Goldmilla, koji mu je postao trener i vjerovao je, da Rocky može puno postići. Vježbao je čak i u klaonici, gdje je radio njegov prijatelj, koji mu je dozvolio da udara u svinjske polovice. Hodao je s njegovom povučenom sestrom Adrian. Meč se odigrao na Novu godinu. Svjetski prvak Apollo Creed ležerno je započeo, a Rocky ga je srušio već u prvoj rundi, što je meču dalo dinamiku. Trajalo je maksimalnih 15 rundi, što je i bio Rockyjev plan, jer je htio pokazati, da je kvalitetan boksač. Oba boksača pretrpjeli su teške udarce i dobili vidljive modrice i ozljede. Na završetku meča Rocky je pozvao Adrian, koja je dotrčala u ring. Suci su odlučili, da je pobjednik Apollo Creed s neznantno većim brojem bodova, a Adrian i Rocky su izmjenjivali nježnosti ne mareći o konačnom rezultatu. Glavne uloge Sylvester Stallone kao Robert `Rocky` Balboa Talia Shire kao Adrianna `Adrian` Pennino Burt Young kao Paulie Pennino Carl Weathers kao Apollo Creed Burgess Meredith kao Mickey Goldmill Joe Spinell kao Tony Gazzo Odjeci Film je snimljen za 1.2 milijuna dolara, a ostvario je više od 117.2 milijuna dolara dobiti i postao veliki hit. Dobio je tri Oscara, uključujući nagradu za najbolji film. Pobrao je pozitivne kritike, a Sylvester Stallone postao je zvijezda nakon ovog filma. Film je prepun scena koje su ušle u filmsku povijest poput one u kojoj Rocky trči stepenicama muzeja umjetnosti u Philadelphiji. Film je dobio još pet nastavaka: Rocky 2, Rocky 3, Rocky 4, Rocky 5 i Rocky Balboa, koji je posljednji oproštajni film.

Autor - osoba Parun, Vesna, 1922-2010 = Parun, Vesna, 1922-2010 Naslov Crna maslina / Vesna Parun ; izabrao i uredio Vlatko Pavletić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1988 Izdanje 1. izd. u ovoj biblioteci Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1988 Fizički opis 201 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Pavletić, Vlatko, 1930-2007 = Pavletić, Vlatko, 1930-2007 Zbirka ǂBibliotekaǂ Izabrana djela / Vesna Parun ; ǂsv. ǂ2 (karton) Napomene Tiraž 3000 Na kor. autorkina slika. Stanje: korice kao na slici, unutra fleka u vrhu stranice na prvih nekoliko stranica (ne smeta čitanju), kasnije se smanjuje. Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922 – Stubičke Toplice, 25. listopada 2010) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku „Pjesme“ (1948) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku „Crna maslina“ (1955) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman „Mačak Džingiskan i Miki Trasi“ (1968) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka „Zore i vihori“ (1947) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija „Zore i vihori“, 1947., „Pjesme“, 1948., „Crna maslina“, 1955., „Vidrama vjerna“, 1957., „Ropstvo“, 1957., „Pusti da otpočinem“, 1958., „Ti i nikad“, 1959., „Koralj vraćen moru“, 1959., „Konjanik“, 1961., „Jao jutro“, 1963., „Bila sam dječak“, 1963., „Vjetar Trakije“, 1964., „Pjesme“, 1964., „Gong“, 1966., „Otvorena vrata“, 1968., „Ukleti dažd“, 1969., „Tragom Magde Isanos“, 1971., „Sto soneta“, 1972., „I prolazim životom“, 1972., „Stid me je umrijeti“, 1974., „Olovni golub“, 1975., „Apokaliptičke basne“, 1976., „Ljubav bijela kost“, 1978., „Čitač snova“, 1978., „Izabrane pjesme“, 1979., „Mapa Magdica“, 1979., „Šum krila, šum vode“, 1981., „Salto mortale“, 1981., „Izabrana djela“, 1982., „Grad na Durmitoru“, 1988., „Kasfalpirova zemlja“, 1989., „Indigo grad“, 1990., „Sonetni vijenci“, 1991., „Tronožac koji hoda“, 1993., „Začarana čarobnica“, 1993., „Izbor iz djela“, 1995., „Ptica vremena“, 1996., „Smijeh od smrti jači“, 1997., „Pelin basne“, 1998., „Spužvica i spužva“, 1999., „Političko Valentinovo“, 2000., „Grijeh smrti“,2000.. Proza[uredi | uredi kod] „Pod muškim kišobranom“, 1987., „Krv svjedoka“, 1988., „Hrvatska kraljica“, 1999., „Noć za pakost - moj život u 40 vreća“, 2001. Dječja poezija[uredi | uredi kod] „Patka Zlatka“, 1957., „Tuga i radost šume“, 1958., „Zec mudrijan“, 1958., „Kornjačin oklop“, 1958., „Mačak Džingiskan i Miki Trasi“, 1968., „Mačak na mjesecu“, 1969., „Miki Trasi i baka Pim Bako“, 1968., „Miki slavni kapetan“, 1970., „Karneval u Kukljici“, 1974., „Poznanstvo s danima malog Maksima“, 1974., „Igre pred oluju“, 1979., „Dvanaest slikovnica o psima“, 1983., „Hoću ljutić, neću mak“, 1983., „Roda u školi“, 1988., „Pokraj Kupe kad se vrapci skupe“, 1989., „Moj prijatelj šišmiš“, 1990., „Uspavanka za poljubac“, 1995., „Kroz prozorčić zime“, 1995., „Pčela, duga i mlin“, 1997., „Tri morske pustolovke“, 2000., „Morska kočijica“, 2001. Dramska djela (izvedena)[uredi | uredi kod] „Marija i mornar“, „Apsirt“, „Magareći otok, oliti homo homini asinus“, „Škola za skitnice“. Nagrade i priznanja[uredi | uredi kod] Poetum oliveatus na manifestaciji „Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što – baštinski dani“ 1995. nagrada „Tin Ujević“ 2003., za zbirku soneta „Suze putuju“ „Nagrada Vladimir Nazor“ 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo MG86

Sa posvetom autorke. Odlično očuvano. Prvo izdanje. Autor - osoba Hasanbegović, Dijala Naslov Neće biti djece za rat / Dijala Hasanbegović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Zenica : Vrijeme, 2017 (Široki Brijeg : Suton) Fizički opis 121 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂNova osjećajnost ISBN 978-9958-18-088-0 Napomene Biografija: str. [123]. Izazovno pesničko ostvarenje Dijale Hasanbegović predstavlja jedno od najreprezentativnijih antiratnih dela objavljenih u poslednjoj deceniji. Zbirka pesama Neće biti djece za rat Dijale Hasanbegović stihovima igra nekoliko značajnih ironično-inverznih, tek prividno oksimoronskih igrarija: slobodu osvešćene teskobe; poverenje kritikujućeg glasa u svet; nežnu dobronamernost sarkazma. Svezemaljska buka – kako nam je već sasvim jasno – nesklona je čoveku, pa prema tome i poeziji, ali čitanje ove knjige je ogledna vežba za prevladavanje buke bukom samom, sve dok je buka zamahnuta ka licu sveta takva da su njeni uzvičnici hrabro ljudski. Dijalina knjiga ovo predočava pesnički ubedljivo i sa nedvosmislenošću manifesta. Poezija Dijale Hasanbegović nije lagano štivo, ali dobra poezija to nikad nije. Ova je zbirka zatamnjeno srce koje ne odustaje od svjetla. Već sa čitanjem prve pjesme postaje kristalno jasno da je ona rijetka kombinacija upravo spomenutog. Sretan sam što postoji i što znam gdje je mogu naći. I kad god se osjetim dovoljno snažnim za svoje strašnije svjetove i njihove mrakove, prenosit ću im stih jedne od pjesama iz ove zbirke. Činit ću to kao ultimativnu poruku i jednu sasvim ličnu prijetnju: Ne dam djecu za rat! – Mehmed Begić Neće biti djece za rat izazovno je pjesničko ostvarenje, čitanje kojeg i pored humornih kontrapunktova brzo ispresavija abdomen (da parafraziram riječi iz jedne od pjesama) nespremnoj čitateljici i čitaocu. Šablonski bismo mogli reći da knjiga Dijale Hasanbegović „nije za svakoga“ – no nije li to istina za poeziju uopće? A posrijedi je, da ne bude zabune, izvrsna pjesnička zbirka. – Dinko Kreho Dijala Hasanbegović je pesnikinja, novinarka i kritičarka. Radila je za nedeljnik Dani kao književna i pozorišna kritičarka, kao novinarka Radio Sarajevo portala i kolumnistkinja na portalu Diskriminacija. Objavljivala je eseje, poeziju i kritike za različite književne časopise. Pesme su joj prevođene na engleski, poljski i norveški. Prvi engleski prevod objavljen je u The American Poetry Review (septembar, 2007). Trenutno radi kao kolumnistkinja za Prometej.ba. Živi u Sarajevu. MG15

važna napomena: na omotu DVD-a je pogrešno navedeno da u filmu igraju Ena Begović i Branislav Lečić! Uspešna mlada novinarka, poreklom Jugoslovenka, poslom stiže u Jugoslaviju i odlazi da vidi majku koja se nada da će joj se kćerka ipak jednoga dana vratiti. Usput, ona sreće mladog Nemca koji ide tragom svoga oca, nekadašnjeg vojnika Rajha koji je ratovao na jugoslovenskim prostorima. Mladić pripada generaciji Nemaca koja postavlja pitanja šta su im roditelji radili u ratu. Ovo dvoje mladih ljudi, svako sa svojim specifičnim bremenom, zaljubljuje se jedno u drugo sa željom da ostvare stabilnu vezu... Režija: Jeanine Meerapfel Uloge: Barbara Sukowa , Boro Begović , Horst-Günter Marx , Ljiljana Kontić , Predrag Milinković , Rade Šerbedžija , Velimir Bata Živojinović godina proizvodnje: 1987 jezik: nemački , srpski zvuk: Dolby Digital 2.0 titlovi: srpski regionska zaštita: PAL, svi regioni (kupci van teritorije Evrope moraju imati `multiregion` DVD plejer ili softver) Izdavač: A.S.F. International U CELOFANU

- DRAMA,BIOGRAFSKI,ISTORIJSKI - DOBITNIK 4 OSKARA-REMEK DELO - REZIJA:TOM HOOPER - ULOGE: GEOFFREY RUSH,COLIN FIRTH,HELENA BOHNAM CARTER, GUY PEARCE, DEREK JACOBI,TIMOTHY SPALL - TRAJANJE: 117 min. - SINOPSIS: Kraljev govor (engl. The King`s Speech) je britanski istorijski dramski film iz 2010. godine, režisera Toma Hupera po scenariju Dejvida Sajdlera. Kolin Fert glumi budućeg kralja Džordža VI koji, da bi se izborio sa mucanjem, viđa Lajonela Loga, australijskog logopeda, koga glumi Džefri Raš. Njih dvojica postaju prijatelji dok rade zajedno, a nakon što je njegov brat abdicirao sa prestola, novi kralj se oslanja na Loga koji će mu pomoći da napravi svoj prvi ratni radio prenos nakon britanske objave rata Nemačkoj 1939. godine. Sajdler je čitao o životu Džordža VI nakon što je naučio da prebrodi stanje mucanja koje je razvio tokom svoje mladosti. O odnosu terapeuta i njegovog kraljevskog pacijenta počeo je da piše već 1980-ih, ali je na zahtev kraljeve udovice, kraljice Elizabete, kraljice majke, odložio svoj rad sve do njene smrti 2002. godine. Kasnije je prepravio svoj scenario kako bi se usredsredio na suštinski odnos između dvojice protagonista. Devet nedelja pre početka snimanja, Logove beležnice su otkrivene i citati iz njih su uneti u scenario. Film je sniman u Londonu i drugim delovima Britanije od novembra 2009. do januara 2010. godine. Čvrsto svetlo je korišćeno da bi priči dalo veću rezonancu, a takođe su korišćena sočiva šira od normalnih da bi se stvorio osećaj suženja vojvode od Jorka. Treća tehnika koju je Huper primenio bila je kadriranje likova izvan centra. Film je postigao veliki kritički i komercijalni uspeh. Kritičari su pohvalili vizuelni stil, umetničku režiju, scenario, režiju, muziku i glumu. Drugi su komentarisali filmsko predstavljanje istorijskih detalja, posebno preokret protivljenja Vinstona Čerčila abdikaciji. Film je osvojio mnogo nagrada i nominacija, posebno za glumu Kolina Ferta, što je rezultiralo njegovim prvim osvojenim Oskarom za najboljeg glavnog glumca. Na 83. dodeli Oskara, film je bio nominovan za 12 nagrada, više nego ijedan drugi film te godine, a osvojio je četiri, uključujući onu za najbolji film. Cenzori su mu u početku davali rejtinge za odrasle zbog nepristojnosti, mada su oni kasnije revidirani naniže nakon kritika proizvođača i distributera u Velikoj Britaniji, a neke scene sa psovanjem su prigušene u Sjedinjenim Državama. Sa budžetom od 8 miliona funti, film je zaradio preko 250 miliona funti (400 miliona dolara) širom sveta.

Srpska rodoljubiva poezija iz periodike objavljivane u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji u periodu 1837-1941 Izdavač: Nevkoš, Novi Sad Biblioteka Antologije Priredio: Dejan Tomić Povez: broširan Broj strana: 316 Pečatirana, donji ćoškići malo dokačeni vodom inače veoma dobro očuvana. Zbirka „Srbobranke“ nastala je kao plod traganja po starim srpskim novinama, časopisima, almanasima i kalendarima za poezijom koja je posvećena Srpstvu, Srbima i Srbiji. Njihov broj, jednim delom sabran u „Srbobrankama“, svedoči o životnoj snazi, dubokoj nacionalnoj svesti i osećaju da se za svoj narod i njegovo ime treba, i mora boriti. Novine u kojima su pesme objavljivane mnogo puta su došle u ruke čitalaca praznih pasusa, stubaca, pa i čitavih strana. Događalo se i u samim pesmama da se umesto reči ili stihova pojave samo tačkice ili crtice. Cenzura je radila svoje! Ipak, srpski narod je na ovim prostorima, u vremenu iz koga su i stihovi u „Srbobrankama“, uspevao da izbori nacionalne slobode i očuva svoje narodno biće i ime. Ideju za naslov „Srbobranke“ dala je knjiga srpskog rodoljubivog pesnika Riste Milića „Serbobranke“, objavljena na Cetinju 1870. godine. (K-126)

Srpska rodoljubiva poezija iz periodike objavljivane u Bosni i Hercegovini u periodu 1886-1940 Izdavač: Nevkoš, Novi Sad Biblioteka Antologije Predgovor: Rajko Petrov Nogo Priredio: Dejan Tomić Povez: broširan Broj strana: 305 Odlično očuvana. Zbirka „Srbobranke“ nastala je kao plod traganja po starim srpskim novinama, časopisima, almanasima i kalendarima za poezijom koja je posvećena Srpstvu, Srbima i Srbiji. Njihov broj, jednim delom sabran u „Srbobrankama“, svedoči o životnoj snazi, dubokoj nacionalnoj svesti i osećaju da se za svoj narod i njegovo ime treba, i mora boriti. Novine u kojima su pesme objavljivane mnogo puta su došle u ruke čitalaca praznih pasusa, stubaca, pa i čitavih strana. Događalo se i u samim pesmama da se umesto reči ili stihova pojave samo tačkice ili crtice. Cenzura je radila svoje! Ipak, srpski narod je na ovim prostorima, u vremenu iz koga su i stihovi u „Srbobrankama“, uspevao da izbori nacionalne slobode i očuva svoje narodno biće i ime. Ideju za naslov „Srbobranke“ dala je knjiga srpskog rodoljubivog pesnika Riste Milića „Serbobranke“, objavljena na Cetinju 1870. godine. (K-76)

LJUBAVNA TEOREMA: Slobodan Đorđević Tapi **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Ljubavna teorema : pesme / Slobodan Đorđević Tapi Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, engleski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Beograd : XX vek, 2018 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 62 str. : fotogr. ; 18 cm + [14] nalepnica sa QR kodovima Drugi autori - osoba Čolović, Ivan ISBN 978-86-7562-145-4 Knjiga sadrži muzička izvođenja 14 pesama koja se mogu slušati na internetu aktiviranjem QR kodova. Muzički izvođači: Luka Činč Stanisavljević+ HORKESTAR, Marija Jocić, Filip Zarić, Marigold, Đorđe Ilić, Mali Robot, Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Milica Mitić i Kai Kai. Beleška o piscu Slobodan Đorđević Tapi (Beograd,1937 – Beograd, 1999), najveći deo života proveo je u prizmenoj roditeljskoj kući na Dorćolu, koja više ne postoji. Nebrojeno puta sam bio tu, kod njega. Uz kuću je bilo malo dvorište s baštom, u koje su se iznosili baštenski stočić i stolice čim bi otoplilo. Tu su priča, kafa i rakija prijale više nego unutra. Nema više ni tog dvorišta. Za ukućane on je bio Dane, ali mi, njegovi drugovi, zvali smo ga Tapi, nadimkom koji je smislio Alek (Aleksandar I. Spasić, 1937 – 1995) posle jedne partije pokera u kojoj je Slobodan više puta objavljivao „tapi“. To je pokerski termin (od francuskog tapis) koji se koristi kad igrač traži da licitacija ne prekorači vrednost žetona kojima raspolaže, odnosno njihovo novčano pokriće, njihov – rekli bismo mi – guber. Iz roditeljske kuće otišao je 1963, da bi sa prvom ženom Gordanom živeo najpre u iznajmljenom stanjnu u Gopsodar Jevremovoj, a zatim – sve do kraja 1973 – u Gordaninom stanu u Maršala Tolbuhina (danas Makenzijeva), iznad kafane „Vltava“, u zgradi u koju su se 1965. godine doseliili Miloš i Vida Crnjanski. Posle razvoda od Gordane januara 1974, živeo je nekoliko meseci na Voždovcu, sa svojom drugom ženom Milkom, ali taj brak se završio već krajem te godine. Od sredine 1974. do početka 1977.godine Tapi je boravio u Engleskoj, najpre kao stipendista u Lidsu, a zatim u Londonu, gde je bio zaposlen u redakciji BBC-ja za program na srpskohrvatskom jeziku. Time se njegovo izbivanje iz roditeljske kuće završilo, i on je više neće napuštati do smrti 1999. godine. Tapija, Aleka i mene zbližila je književnost, koju smo studrirali, koju smo čitali, koju smo pisali. U stvari, kad je reč o pisanju, ono se uglavnom svodilo na prikaze knjiga i članke u novinama. Njih dvojica su posle studija intenzivno prevodili sa engleskog, nekoliko knjiga u tandemu, pa tako i prvu knjigu čuvene Nolitove bilioteke „Sazvežđa“, Fromovo Bekstvo od slobode (1964) i Velekovu i Vorenovu Teoriju književnosti (1965). Alek je najduže radio kao urednik u kulturnom programu Televizije Beograd, a Tapi je najpre bio zaposlen u časopisu Međunarodna politika, da bi poslednjih desetak godina života bio urednik enciklopedijskih izdanja u Nolitu. U razgovorima o knjigama Tapi je bio od nas trojice najjači, najobavešteniji. Preko američke i britanske čitaonice u Beogradu dolazio je do najnovije književno-teorijske literature na engleskom, redovno je čitao The Times Literary Supplement i New York Times Book Review. Engleski je znao tako dobro da je još kao student mogao da rešava ukrštenice na tom jeziku. U razgovorima o našim člancima i prevodima Tapi je bio najstroži, „prava picajzla“, kako smo tada govorili. Iako više nismo pisali pesme, što smo radili pri kraju gimnazije, Alek i ja smo zadržali „pesnički“ odnos prema jeziku. I činilo nam se da nas Tapi muči svojim suvoparnim lektorskim primedabama. U tim prvim godinama našeg druženja, ništa nije govorilo da je naš strogi lektor Tapi u stvari pesnik i da će pisati pesme takoreći celog života. Na srpskom, ali i na engleskom jeziku. Znao sam da on voli da poneko pismo ili rođendansku čestitku napiše u stihu. To am radio i ja. MeđuTapijevim rukopisima našao se i moj sonet – napisan u stilu francuskog pesnika iz XVI veka Joakima di Beleje (Joachime du Bellay) – kojim sam mu 12. Juna 1970. Godine čestitao 5. Rođendan kćerke Jelene. Nisam propustio da se uzgred našalim na račun Tapijeve odluke da tekst prevodi na srpski sa štivo, a kontekst sa saštivo: Stani i prosudi, dragi Đorđeviću, Ne veruj mi na reč, već se sam uveri: Najveća ti radost na rođendan kćeri Nije u veselju, trpezi i piću. Ali ne daj da te zavede dubina, Da u tome vidiš razlog svojoj sreći Što tvoj pogled dalje sjaće i krv teći I kada nas bude skrila pomrčina. Složimo se stoga, Đorđeviću dragi: Danas ti se srce puni i preliva Razgaljeno ničim drugim, samo time Što je iznenada jedan glasić blagi, Jasniji od štiva, dublji od saštiva, Izrekao tvoj nadimak ili ime. Ali tada nisam ni slutio koliko je za Tapija ova na izgled samo prigodna poezija bila važna, posebno u njegovim odnosima sa ženama, u njegovom – da li se to još uvek tako zove? – ljubavnom životu. To ću saznati tek nedavno, skoro dvadeset godina posle Tapijeve smrti, kad od Jelene dobijem rukopise pesama mog prijatelja. Sećam se da je on rado čitao i citirao epske narodne pesme, ali sad vidim da je ostavio nekoliko sopstvenih pesma nadahnutih usmenom tradiijom koje – usuđujem se da kažem – ne zaostaju mnogo za stihovima Momčila Nastasijevića i Vaska Pope nastalim pod uticajem iste tradicije. Čitajući ih, neke od ranije poznate i skoro zaboravljene, a većinu prvi put, pomislio sam da Tapijeve pesme, iako uglavnom lične, takoreći privatne, treba da budu objavljene. Primetno je da su one, i kad imaju nominalne primaoce iz kruga autoru bliskih ljudi, pre svega upućene čitaocima poezije, onima retkim, probirljivim, najboljim. Ostali su ovi stihovi dosad neobjavljeni, a ja verujem da bi ih Tapi, da je poživeo, jednom objavio. Zato to sada radim ja, u znak sećanja na mog prijatelja, uveren da će njegova poezija naći zahvalnu publiku, koja će umeti da je ceni i voli. Škart se potrudio da za Tapijevu poeziju zainteresuje nekoliko mladih muzičara, tako da desetak njegovih pesama možete ne samo čitati nego i slušati u muzičkom izvođenju. Vaš mobilni telefon odvešće vas, preko QR kodova koje ćete zalepiti na za njih predviđena mesta, do portala Biblioteke XX vek gde vas čekaju muzičke obrade Tapijevih pesama. Ivan Čolović td

Lepo očuvano АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ ТРАГОМ ПЛЕНА И КОМЕНТАРИ ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1973 Брош Ћирилица Шивен повез 119 страна Aleksandar Vukadinović - Alek (Milovanac, kod Peći, 13. septembar 1938) je srpski pesnik. Alek Vukadinović Alek Vukadinovic2.JPG Alek Vukadinović Puno ime Aleksandar Vukadinović Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Milovanac, kod Peći, Kraljevina Jugoslavija Nagrade Nagrada grada Beograda (2018) Biografija Uredi Detinjstvo je proveo u Andrijevici, jedno vreme živeo je u Peći, do preseljenja porodice u Beograd. Školovao se u Andrijevici, Peći i Beogradu, u kome živi od 1959. godine. Bio je predsednik Beogradske sekcije pisaca Udruženja književnika Srbije (1982—1984). Pored poezije, piše lirsku prozu, članke i eseje o književnosti. Jedno vreme bio je urednik časopisa Udruženja književnika Srbije `Relations`. Na Trećem programu Radio Beograda komentarisao je pojave u kulturi i umetnosti (1972—1979). Držao je kurs kreativnog pisanja u Domu kulture Studentski grad u Beogradu. Zastupljen je u brojnim antologijama srpske poezije u zemlji i svetu i u većini međunarodnih enciklopedija i leksikona. Prevođen na strane jezike. Član je Srpskog PEN kluba i Udruženja književnika Srbije. U okviru manifestacije „Dučićevi dani“, 6. i 7. aprila 2013. u Trebinju održan je dvodnevni naučni skup o pesničkom delu Aleka Vukadinovića.[1] Dela Uredi Poezija Uredi Prvi delirijum, 1965, Kuća i gost, 1969, Tragom plena i komentari, 1973, Daleki ukućani, 1979, Ukršteni znaci, 1988, Ruža jezika, 1992, Tamni tamtam i bele basme, 1995, Božji geometar, 1999, Pesnički atelje, 2005, Pesnički atelje 2, 2017, U vatri se Bog odmara, 2018 Izabrane pesme Uredi Ponoćna čarovanja, 1981, Pesme potonjeg vremena, 1990, Bajka, kućne slike, 1992, Noćna trilogija (sabrane pesme iz zbirki: Ruža jezika, Tamni tamtam i bele basme i Božji geometar), 2002, Pesme, SKZ, 2003, Pesnički atelje, 2005, Knjiga prstenova, 2007, Prevedene knjige Uredi Seleced Poems (izbor pesama na engleskom, preveo Dejvid Hil), Milano, 1989, Dream and Shadow (izbor pesama na engleskom), Toronto, 2002, Poetska proza Uredi Duša sećanja, 1989, Nagrade Uredi Nagrada Milan Rakić, 1982, Disova nagrada, 1992, Nagrada Branko Miljković, 1993, Povelja Beogradskog univerziteta, 1993, Nagrada Radoje Domanović, 1994, Nagrada Prvog sajma knjiga pravoslavnih zemalja u Peći, 1995, Nolitova nagrada, 1996, Zmajeva nagrada, 1996, Nagrada Stanislav Vinaver, 1996, Dučićeva nagrada, 1999, Žička hrisovulja (nagrada), 2000, Nagrada Laza Kostić, 2002, Nagrada Kočićeva knjiga, 2003, Nagrada Zaplanjski Orfej, 2005. Rade Drainac, 2005, Nagrada Desanka Maksimović, 2006, Jefijimin vez, 2006, Nagrada za životno delo, 2017, Nagrada grada Beograda, 2018, Nagrada Meša Selimović, 2019 Pesnik o svojoj poeziji Uredi `U celom svom bogotražiteljskom iskustvu, u šta spada najveći deo moje poezije, nastojao sam da sugeriram odsustvo i prisustvo Boga, na način koji je meni bio određen, zadat i zapisan. A šta pesniku i ostaje da čini drugo, u najoskudnijem času Oskudnog vremena?` Avangarda neoavangarda Konkretna vizuelna poezija Poetika prostora Kuća ...

Domovina, bes mašina / Homeland, Rage Machine Cross-poetry (Ukrštenzija) Izdavač: Akademie Schloss Solitude, Stuttgart Prevod: Vesna Radovanović Povez: broširan Broj strana: 68 + 70 Dvojezična: srpski i engleski Veoma dobro očuvana. Cross-poetry (Ukrštenzija) je igra u obliku ukrštenice ali, nasuprot ukrštenici, ne zahteva tačna, netačna ili bilo kakva rešenja. Cross-poetry je intimno iskustvo kroz reči. Svako čuje/razume, itd, reči na sopstveni način. U tom smislu, ovo pisanje je emotivna montaža teksta. Cross-poetry je kolektivna montaža teksta. Na rečima jednog teksta nastaje novi, pa novi i novi tekst. Tako istim rečima pišemo različite tekstove, koji nastajući jedan iz drugog čine da svi pišemo jedan - isti tekst. Jelena Anđelovska je iz Beograda, a od 2005. godine živi u Novom Sadu, gde je diplomirala dramaturgiju na Akademiji Umetnosti. Osnovala i nekoliko godina vodila novosadski poetski program „Poezija u kući”. Radila kao novinarka, konobarica, SOS konsultantkinja za žene u nasilju, organizatorka mnogih društveno-umetničkih programa, prevodilac sa engleskog, itd. Autorka je dve zbirke poezije Domovina, bes, mašina (2013)i 09:99 ujutru (2016). Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, italijanski i mađarski jezik. Izvodi poeziju u saradnji sa muzičarima i vizuelnim umetnicima. Objavljuje kolumne u Milica magazinu i na portalu Glif. (K-80)

Original, made in Germany Knjizica od 4 str. + 24 str kataloga Odlicno ocuvano Kultni film Dude! Audio : engleski Titl : engleski (mozete preko plejera da ubacite titlove na srpskom sa interneta) Veliki Lebowski (eng. The Big Lebowski) je komedija braće Coen iz 1998. Film opisuje nekoliko dana u životu Jeffreyja `Dudea` Lebowskog (Jeff Bridges), nezaposlenog kalifornijskog zabušanta nakon što ga zamijene za milijunaša istog imena. Iako Veliki Lebowski nije izravno temeljen na romanu The Big Sleep Raymonda Chandlera, Joel Coen je izjavio `htjeli smo raditi po Chandlerovoj priči - kako se ona razvija epizodno i govori o likovima koji pokušavaju riješiti misteriju. No, htjeli smo i beznadno složenu radnju koja je na kraju krajeva nevažna.`[1] Dude je uglavnom inspiriran Jeffom Dowdom, članom anti-vijetnamske organizacije iz Seattlea, i prijatelju braće Coen, Peteu Exlineu, veteranu Vijetnamskog rata. Walter (John Goodman), Dudeov najbolji prijatelj, temeljen je na Exlineovu dobrom prijatelju Lewu Abernathyju, te na Johnu Miliusu, koji je također bio veteran te redatelj. Originalnu glazbu skladao je Carter Burwell, veteran svih filmova Coenovih. T-Bone Burnett, koji je radio s Coenovima na Tko je ovdje lud? (te kasnije na Gangsterskoj petorci), potpisan je kao glazbeni bibliograf. Veliki Lebowski nije dobro prošao u kinima, zaradivši samo 17 milijuna dolara u Americi, s budžetom od 15 milijuna. No, zato su kritike bile pozitivne. Film, poznat po svojim svojstvenim likovima, nadrealnim sekvencama snova, nekonvencionalnom dijalogu i eklektičnom soundtracku, postao je kultni klasik te prozvan `prvim kultnim filmom internetske ere`.[2] Obožavatelji filma organizirali su Lebowski Fest, festival koji je započeo 2002. u Louisvilleu u Kentuckyju, a od tada se proširio na nekoliko gradova. The Big Lebowski (/ləˈbaʊski/) is a 1998 crime comedy film written, produced, and directed by Joel and Ethan Coen. It stars Jeff Bridges as Jeffrey `The Dude` Lebowski, a Los Angeles slacker and avid bowler. He is assaulted as a result of mistaken identity, after which The Dude learns that a millionaire (also named Jeffrey Lebowski) was the intended victim. The millionaire Lebowski`s trophy wife is kidnapped, and he commissions The Dude to deliver the ransom to secure her release; but the plan goes awry when the Dude`s friend Walter Sobchak (John Goodman) schemes to keep the ransom money. Julianne Moore, Steve Buscemi, David Huddleston, and John Turturro also appear, in supporting roles. The film is loosely inspired by the work of Raymond Chandler. Joel Coen stated, `We wanted to do a Chandler kind of story – how it moves episodically, and deals with the characters trying to unravel a mystery, as well as having a hopelessly complex plot that`s ultimately unimportant.`[4] The original score was composed by Carter Burwell, a longtime collaborator of the Coen brothers. The Big Lebowski was a disappointment at the U.S. box office and received mixed reviews at the time of its release. Over time, reviews have become largely positive, and the film has become a cult favorite,[5] noted for its idiosyncratic characters, dream sequences, unconventional dialogue, and eclectic soundtrack.[6] In 2014, the film was selected for preservation in the National Film Registry by the Library of Congress, being deemed `culturally, historically, or aesthetically significant`.[7][8] A spin-off based on John Turturro`s character, titled Going Places, was filmed in 2017, with Turturro also acting as writer and director.

Knjiga je u dobrom stanju.Zaštitni omot smežuran sa zadnje strane.Sama knjiga je dobroočuvana.Ima sa strane mala fleka koja nije ušla u strane. ,,Волт Витман (енгл. Walt Whitman; Вест Хилс, 31. мај 1819. — Њу Џерзи, 26. март 1892) био је амерички песник. Витманова поезија представљала је идеје покрета трансцендентализма и његово дело раскида везе америчке књижевности са енглеском и конвенционалним метром и римом, стварајући независну и самосвојну америчку поезију. Спада у најутицајније америчке песнике. Рођен је као друго дете у многбројној породици Волетра Витмана старије и Лујзе ван Велзор. Његова породица је спадала у ране досељенике у САД.Неколико година по Витмановом рођењу породица се сели у Бруклин, где је он до 1830. похађао државну школу намењену сиромашнијим деловима друштва.Од 1833. породица прелази да живи и ради на селу, док Витман остаје у граду и ради као штампарски помоћник и словослогач. У том послу био је до уништења штампарије у пожару 1836. Потом је кратко радио као путујући учитељ у лонгајлендским градићима. Након учитељског посла покренуо је новине са братом Џорџом које је објављивао годину дана.[3] Био је политички активан и учествовао је у кампањи за председничког кандидата Демократске странке. У периоду 1841-1845 ради као новинар у Њујорку и поред новинских чланака објављује своје кратке приче и један роман, који нису имали значајнију уметнику вредност.Од 1845. до 1848. ради у Бруклину као главни уредник месних новина, у које уводи књижевну критику коју повремено сам пише. Након Бруклина са братом се сели у Њу Орлеанс да уређује новопокренуте новине. Тромесечни живот у Њу Орлеансу оставља велики утисак на њега и касније утицај на његов рад. Присуствује разним догађајима попут сусрета са ратним ветеранима и продаји робова. Поново се враћа у Бруклин где уређује новине и бави се политиком. Сам штампа своје главно дело, познату књигу песама Влати траве, која се после појавила у многим издањима, на многим језицима. Пише јој предговор, у којем износи захтеве за новом америчком књижевношћу. Влати траве је збирка песама у слободном стиху, која на снажан начин слави индивидуализам Америке, демократију и братство међу људима, те живо и усхићено описује амерички живот, посебно Њујорк. Дело је проглашено неморалним због слободне обраде полног живота (посебно хомоеротских тонова), па песник бива несхваћен од савременика. Међутим, модерна критика га сматра једним од најважнијих стваралаца у историји америчке књижевности. Највећи део тиража првог издања збирке који је износио око 800 примерака Витман је издделио пријатељима и познаницима. Године 1864. одлази у Вашингтон где негује рањене борце из Америчког грађанског рата. Годину дана касније добија посао у Одељењу за индијанска питања Министарства унутрашњих послова, да би само годину дана касниеј добио отказ након што његова шефица сазнаје да је аутор збирке песама Влати траве за коју се говорило да је скаредна књига. Наредних осама година у канцеларији врховног државног тужиоца. Кап га удара 1873. након чега постаје делимично парализован. Сели се у Камден у Њу Џерзију где живи до краја живота. У посету су му долазили бројни европски и амерички књижевници.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žak Prever (franc. Jacques Prévert; Neji na Seni, 4. februar 1900 — Omonvil la Ptit, 11. april 1977), francuski pesnik i pisac scenarija . Prever je jedan od najčitanijih francuskih i svetskih pesnika XX veka. Poznat i po scenarijima za filmove Marsela Karnea „Obala u magli“, „Hotel Sever“, „Deca raja“ i „Ljubavnici iz Verone“. Biografija Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bulonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove. Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno. Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine). Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere. Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“. Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. Poezija Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima. Svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju. Nazvan je i `pesnikom Pariza`. Godinama je posao pesme na komadićima papira ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena tek 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja. Pripadao je pokretu nadrealista gde je zajedno sa Raymond-om Queneau-om i Marcel-om Duhamel-om bio član grupe Rue du Château[1]. Njegovo nadrealističko iskustvo nije samo u afirmaciji iracionalnog nego u autentičnom i spontanom jeziku njegovog dela, jeziku koji nam ne dopušta da ga prihvatimo odvojenog od celine. Kritika je istakla Preverovu nadarenost za verbalne inovacije, jedar i sarkastičan jezik koji nastavlja Vijonov lirizam jezičke akrobacije Maksa Jakoba i prostodušnost uličnih pesama

Autor - osoba Zubac, Pero, 1945- = Zubac, Pero, 1945- Naslov Mostarske kiše i Neko drugo more / Pero Zubac ; izbor Miroslav Antić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 321 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Zbirka Biblioteka Zlatno slovo Napomene Neki drugi Pero Zubac / Miroslav Antić: str. 313-314 Bilješka o piscu: str. 315. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG95 (N)

Autor - osoba Vыsockiй, Vladimir Semënovič, 1938-1980 = Vysockij, Vladimir Semënovič, 1938-1980 Naslov Bio sam duša lošeg društva : poezija i proza / Vladimir Visocki ; preveo s ruskog Andrij Lavrik Jedinstveni naslov Poэziя i proza. srp Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1997 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1997 (Novi Sad : MBM-plas) Fizički opis 174 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Lavrik, Andrij = Lavrik, Andrij Novikov, Nikolaй Vladimirovič, 1911-1997 = Novikov, Nikolaî Vladimirovič, 1911-1997 Krylov, A. E. Zbirka ǂBiblioteka ǂBIS ; ǂknj. ǂ45 (broš.) Napomene Prevod dela: Poэziя i proza / Vladimir Vыsockiй. Čitamo Visockog / Vl. Novikov: str. 154-167 Komentari / A. Krilov: str. 168-174. Predmetne odrednice Visocki, Vladimir Semjonovič, 1938-1980 Vladimir Semjonovič Visocki (rus. Влади́мир Семёнович Высо́цкий; Moskva, 25. januar 1938 — Moskva, 25. jul 1980) je bio ruski pevač, pesnik, pozorišni i filmski glumac i pisac. Visocki se smatra jednim od najvećih ruskih umetnika svih vremena, koji je ostavio dubok i trajan trag u ruskoj kulturi. Iako ga je tokom života zvanična vlast bivšeg Sovjetskog Saveza uglavnom ignorisala, Visocki je dostigao veliku slavu i čak i danas ima značajan uticaj na mnoge ruske muzičare i glumce. Biografija Vladimir Visocki je rođen u Moskvi u porodilištu 3. Meščanskaja ul. (61/2). Njegov otac Semjon Volfovič (Vladimirovič) (1915–1997) bio je pukovnik sovjetske vojske, poreklom iz Kijeva. On je bio Jevrej. Vladimirova majka Nina Maksimovna (rođena Serjogina, 1912–2003) bila je Ruskinja i radila je kao prevodilac za nemački jezik. Porodica Visockog živela je u moskovskom komunalnom stanu u surovim uslovima i imala ozbiljne finansijske poteškoće. Kada je Vladimir imao 10 meseci, Nina se morala vratiti u svoju kancelariju u birou za prepise sovjetskog Ministarstva za geodeziju i kartografiju (radila je na stavljanju nemačkih mapa na raspolaganje sovjetskoj vojsci) kako bi mužu pomogla da zaradi za život njihove porodice. Profesionalni život Godine 1955. Vladimir se upisao na moskovski Institut civilnog inženjerstva, ali se ispisao već nakon jednog semestra, odlučivši se za glumačku karijeru. Godine 1959. počeo je da glumi u manje uloge u pozorištu Aleksandar Puškin. Godine 1964. na poziv svog bliskog prijatelja i mentora, režisera Jurij Ljubimovova prešao je u pozorište Taganka. U tom pozorištu Visocki je prvi put došao na naslovnice svojim nastupima u glavnim ulogama u Šekspirovom Hamletu i Brehtovom Životu Galilejevom. Pozorište Taganka je u to vreme često bilo predmet državnog progona zbog političke nelojalnosti i etničkog porekla, što je Visockog nadahnulo da se u intervjuima naziva „prljavi Žid” (жид пархатый). U to vreme pojavljuje se i u nekoliko filmova, u kojima su se našle i neke njegove pesme. Glavnina njegovih pesama iz tog razdoblja nije dobila službeno priznanje od državne diskografske kuće koja je tada imala monopol na izdavanje ploča. Njegova je popularnost ipak nastavila da raste, a dolaskom prenosivih kasetofona u Sovjetski Savez, njegova muzika je, presnimavanjem kaseta, postala dostupna širokim masama. Postao je prepoznatljiv po svojem jedinstvenom načinu pevanja i stihovima koji su humorističnim uličnim žargonom komentarisali socijalna i politička zbivanja. Njegove stihove slušali su milioni sovjetskih građana u svim delovima države. Brakovi Visockijeva prva žena je bila Iza Žikova. Svoju drugu ženu, Ljudmilu Abramovu, upoznao je 1961. Venčali su se 1965. godine i imali dva sina, Arkadija i Nikitu. Dok je bio u braku imao je ljubavnicu Tatjanu Ivanenko, a godine 1967. zaljubio se je u Marinu Vladi, francusku glumicu ruskog porekla, koja je radila u Mosfilmu na zajedničkoj sovjetsko-francuskoj produkciji. Marina je tada bila udata i već imala 3 dece. Venčali su se 1969. godine. U početku su održavali vezu na daljinu, jer Marina nije mogla da dolazi u Sovjetski Savez, a Vladimir je teško izlazio iz Sovjetskog Saveza. Kako bi se lakše viđali Marina se učlanila u Komunističku partiju Francuske, što je malo ublažilo stav sovjetske vlade prema Visockom. Problemi njihove veze na daljinu odražavaju se u nekoliko njegovih pesama. Kasne godine Sredinom 1970-ih, Visocki je bolovao od alkoholizma. Mnoge njegove pesme iz tog vremena direktno ili metaforički odnose se na alkoholizam, ludost, opsednutost. Tada je bilo i vreme najveće popularnosti njegove muzike pa ga državna diskografska kuća više nije mogla ignorisati, te je odlučila da izda nekoliko njegovih ploča u kasnim 1970-im. Tada su već milioni te pesme imali na kasetama i znali ih napamet. Istovremeno je dobio i službena priznanja kao pozorišni i filmski glumac. Iako uspešan kao glumac, za život je zarađivao na koncertnim turnejama. Većinu zarađenog novca je trošio na drogu, a bio je zavisan od amfetamina i opijata. Sve je to dovelo do propadanja zdravlja i smrti usled zastoja srca u njegovoj 42. godini. Smrt Njegovo telo bilo je izloženo u pozorištu Taganka, gde je održana pogrebna ceremonija. Sahranjen je na groblju Vagankovskoj u Moskvi, pretpostavlja se da je pogrebu prisustvovalo milion ljudi. Hiljade ljudi napustilo je stadion u Moskvi na kojem su se tada održavale Olimpijske igre, kako bi prisustvovali pogrebu. Posthumno ga je odlikovala sovjetska vlada. Nasleđe Na dan rođenja Vladimira Visockog u mnogim gradovima diljem Rusije održavaju se muzički festivali. Asteroid 2374 Vladvysotskij, kojeg je otkrila Ljudmila Žuravljeva, nazvan je prema Vladimiru Visockom. Filmografija 1959: The Yearlings (Сверстницы) (Mosfilm, Director: Vasiliy Ordynsky) 1961: Dima Gorin`s Career (Карьера Димы Горина) (Maksim Gorky Studio, Director: Frunze Dovlatyan & Lev Mirsky) as Sofron 1962: 713 Requests Permission to Land (713-й просит посадку) (Lenfilm, Director: Grigory Nikulin) as an American sailor 1962: Shore Leave (Увольнение на берег) (Mosfilm, Director: Felix Mironer) as Pyotr 1962: Greshnitsa (Director: Gavriil Egiazarov and Fyodor Filippov) 1963: Penalty Kick (Штрафной удар) (Maksim Gorky Studio, Director: Veniamin Dorman) as Aleksandr Nikulin 1964: The Alive and the Dead (Живые и мёртвые) (Mosfilm, Director: Aleksandr Stolper) 1965: Our House (Наш дом) (Mosfilm, Director: Vasily Pronin) as Mechanic 1965: On Tomorrow`s Street (На завтрашней улице) (Mosfilm, Director: Fyodor Filipov) as Pyotr Markin 1965: The Cook (Стряпуха) (Mosfilm, Director: Edmond Keosayan) 1966: Стрyапукха (Director: Edmond Keosayan) 1966: I Was Born in Childhood (Я rodom iz detstva) (Belarusfilm, Director: Viktor Turov) 1966: Vertical (Вертикаль) (Odessa Film Studio, Director: Stanislav Govorukhin and Boris Durov) as Volodya, the radio operator 1966: Sasha-Sashen`ka (Саша-Сашенька) (Belarusfilm, Director: Vitaly Chetverikov) as Singer with Guitar (uncredited) 1967: Brief Encounters (Короткие встречи) (Odessa Film Studio, Director: Kira Muratova) as Maksim 1967: War Under the Rooftops (Война под крышами) (Belarusfilm, Director: Victor Turov) 1968: Two Comrades Were Serving (Служили два товарища) (Mosfilm, Director: Yevgeny Karelov) as Alexander Brusentsov 1968: Intervention (Интервенция) (Lenfilm, Director: Gennadi Poloka) as Michel Voronov / Brodsky 1969: Taiga`s Master (Хозяин тайги) (Mosfilm, Director: Vladimir Nazarov) 1969: Dangerous Tour (Опасные гастроли) (Odessa Film Studio; Director: Georgi Yungvald-Khilkevich) as George Bengalsky 1969: White Blast (Белый взрыв) (Odessa Film Studio, Director: Stanislav Govorukhin) as Kapitan 1973: The Fourth (Четвёртый) – Mosfilm; Director: Alexandr Stolper 1973: The Bad Good Man (Плохой хороший человек) (Lenfilm, Director: Iosif Kheifits) as Von Koren 1975: The Only Road (Единственная дорога) (Mosfilm & Titograd Studio, Director: Vladimir Pavlovich) as Sofer Solodov 1975: Kontrabanda (Director: Stanislav Govorukhin) (singing voice) 1975: The Flight of Mr. McKinley (Бегство мистера Мак-Кинли) (Mosfilm, Director: Mikhail Schweitzer) as Bill Siger, a singer 1976: The Only One (Единственная) (Lenfilm, Director: Iosif Heifits) as Boris Ilyich, muzikalno-khorovogo kruzhka 1976: How Czar Peter the Great Married Off His Moor (Сказ про то, как царь Пётр арапа женил) (Mosfilm, Director: Alexander Mitta) as Ibragim 1976: 72 градуса низхе нулyа (Director: Sergei Danilin and Yevgeni Tatarsky) (singing voice) 1977: They`re Together (Они вдвоём) (Mafilm, Director: Márta Mészáros) 1979: The Meeting Place Cannot Be Changed (Место встречи изменить нельзя) (TV Mini-Series, Director: Stanislav Govorukhin) as Gleb Zheglov 1979: Little Tragedies (Маленькие трагедии) (TV Mini-Series, Director: Mikhail Schveytser) as Don Juan (final appearance) MG140 (N)

Stanje: nedostaje deo rikne, kao na slici, unutra bez pisanja, podvlačenja, pečata... Autor - osoba Mallarmé, Stéphane, 1842-1898 = Malarme, Stefan, 1842-1898 Naslov Poezija / Stefan Malarme ; izbor, prevod, predgovor i beleške Kolja Mićević Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis LXXXVII, 366 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mićević, Kolja Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Poezija / [Nolit, Beograd] (Karton sa omotom) Napomene Autobiografija Stefana Malarmea u obliku pisma Polu Verlenu: str. V-LXXXVII Bibliografija: str. 351-363. Predmetne odrednice Malarme, Stefan, 1842-1898 Stefan Malarme (1842–1898) je svojim pesničkim delom, a naročito praktičkim istraživanjima pesničke forme i razmišljanjima o suštini i funkciji poezije široko uticao na francusku i evropsku poeziju XX veka. „Malarme je stvorio u Francuskoj pojam teškog pisca`, kaže Pol Valeri. „On je uveo u umetnost obavezu na intelektualni napor. Time je uzdigao položaj čitaoca; i, sa divljenja dostojnim razumevanjem za istinsku slavu, izabrao je sebi među svetom maleni krug posebnih čitalaca koji, pošto su ga jednom probali, nisu više mogli trpeti nečiste pesnike, neposredne i bez odbrane. Pošto su pročitali njega, sve ostalo im je izgledalo naivno i slabačko.” Izuzev nekoliko pesama, Kolja Mićević je preveo čitavo Malarmeovo pesničko delo, i snabdeo ovu knjigu iscrpnim predgovorom i beleškama. Ovom je knjigom Malarmeova poezija, naporedo sa nadahnutim tumačenjem njegovih pesničkih ideja, prvi put predstavljena našim čitaocima. Stefan Malarme (Stéphane Mallarmé) je bio francuski pjesnik i književni kritičar. Rođen je 18. marta 1842. godine u Parizu, a umro je 09. septembra 1898. godine u Vulen sir Senu. Jedan je od osnivača simbolizma, a njegovo stvaralaštvo je uticalo na kubizam, futurizam, dadaizam i nadrealizam. Malarme je živio mirnim životom, posvećenom poeziji. Novim pjesničkim jezikom stvarao je čistu poeziju. U težnji stvaranja ovakve vrste poezije izbjegavao je imenovanje stvari, stvarajući njihovu atmosferu. Svojim pjesničkim izražavanjem nije kazivao, nego nagovještavao, nije djelovao opisom, nego sugestijom. Veliku važnost davao je jeziku, kao moćnom sredstvu pjesničkog izražavanja. Lični život Malarme je rođen, odrastao i školovao se u Parizu. Iako je potekao iz porodice činovnika, odlučio je da svoju karijeru usmjeri prema jezicima i književnosti. Diplomirao je 1960. godine. Engleski jezik je usavršavao na studijama u Londonu. Radio je kao profesor engleskog jezika. Tokom profesorske karijere premještan je u mnoge škole širom Francuske, a onda je zaposlen u jednoj od pariskih škola gdje je radio do penzije. Proveo je veći dio svog života u relativnom siromaštvu. Povremeno je okupljao intelektualce u svojoj kući, gdje su raspravljali o umjetnosti, poeziji i filozofiji. Malarme je uticao na rad velikog broja pisaca. Svoj dom je pretvorio u neku vrstu književnog salona, gdje su se vodile debate do kasno u noć po pitanju umjetnosti i poezije. Snažno je uticao na pjesnike sa kojima je bio u prijateljskom odnosu. Za njih je on bio uzor modernog, simboličkog pjesnika. Grupa intelektualaca koja se sastajala u njegovoj kući nazvana je „utorkaši“, jer su se okupljali utorkom, a među njima bile su mnoge važne književne ličnosti, kao što su: Vilijam Batler Jejts (William Butler Yeats), Rajner Marija Rilke (Rainer Maria Rilke), Pol Verlen (Paul Verlaine) i drugi. Živio je mirnim profesorskim životom, lišenog boemije. Posvetio je život poeziji. Smatra se duhovnim ocem velikog niza avangardnih pravaca u poeziji 19. vijeka. Malarme se oženio 10. avgusta 1863. godine sa Marijom Kristinom Gerardom (Maria Christina Gerhard. Njihova ćerka Ženeviv Malarme (Geneviève Mallarmé) je rođena 19. novembra 1864. godine. Četiri godine prije smrti objavio je prvi izbor svojih pjesama i proze „Stihovi i proza“. Tokom cijelog života ostao je skroman. Stvarao je predano, uporno i tiho. Iako je prilično kasno stekao priznanje za svoj rad, danas se smatra važnom pjesničkom figurom, jer je doprinijeo razvoju evropske poezije. Malarme je umro u Vulen sir Senu, 09. septembra 1898. godine. Nije stigao da završi svoje posljednje djelo koje je naslovio „Veliko djelo“ (Grande Oeuvre). U Francuskoj, u Vilenu na Seni nalazi se Muzej Malarmea. Muzej je napravljen u kući u kojoj je Malarme živio pred kraj svog života. Pjesnička karijera Malarmeov početni rad je nastao pod uticajem Čarlsa Bodlera (Charles Baudelaire). Tokom cjeloživotnog pjesničkog rada zadržao je kult ljepote i težnje za idealnim. Prvobitno, parnasovsko pjesništvo bilo je obimnije od njegovog kasnijeg simboličkog pjesništva. Svoji prvu pjesmu „Placet“ Malarme je objavio u francuskom magazinu „Le Papillon“. Njegov kasniji stil anticipira mnoge fuzije između poezije i drugih umjetnosti, što je došlo do izražaja u 20. vijeku. Nastojao je ostvarenju čiste poezije kojom bi dosegnuo suštinu pojava i stvari, odnosno čistu ideju. Većina njegovog kasnijeg rada vezano je za stil pisanja kojim istražuje odnos između sadržaja i oblika, između teksta i rasporeda riječi. Vremenom je postao vodeći pjesnik simboličkog pokreta. Mnogi prevodioci su ustanovili da su njegove pjesme teško prevodive na engleski jezik. To je dijelom posljedica složene prirode velikog dijela njegovog stvaralaštva, ali i važne uloge koju u njegovoj poeziji igra zvuk riječi, a ne njihovo značenje. Malarmeova poezija inspirisala je nekoliko muzičkih kompozicija. Klod Debesi (Claude Debussy) je komponovao muziku za Malarmeovo djelo. Malarme je poeziju doživljavao kao savršen izraz ljepote. Po njemu, poezijom se ne imenuju stvari, nego se stvara atmosfera, ona djeluje sugestijom. Poezija koju je Malarme stvarao karakteristična je po odsustvu predmeta, mistična je i nevidljiva. U cilju sugestije apsolutne ideje, on je simbolima, riječima i muzičkim efektima prenosio neizrecivo, razvijao je zamršeni splet riječi. Ovakva poezija u kojoj se jednaka važnost daje zvukovnoj i sadržajnoj vrijednosti odstupa od tradicionalnih vrijednosti oslikavanja konkretne stvarnosti. Malarme se smatra začetnikom hermetičke poezije. To je zatvoreni tip poezije u kojoj se jezičkim savršenstvom prima viša, apsolutna stvarnost. Pjesnik teži zamračenju smisla pjesme, pri čemu čitalac može samo da nasluti njeno značenje. U jezičkoj strukturi narušena je sintaksa i logika. Stihovi su zbijeni, svedeni na simbole. Malarmeova poezija je nejasna i zatvorena, nju mogu da razumiju određene, kultivisane osobe, zbog toga se ona smatra aristokratskom poezijom. Ona nije stvarana za široke mase ljudi. Godine 1914. je objavio jedno od najznačajnijih djela svoje karijere, takođe karakteristično po izrazitoj zatvorenosti, koje nosi naslov „Jedno bacanje kocke nikad neće uništiti slučaj“. Iako je svojim radom izvršio veliki uticaj na čitavu jednu generaciju mladih simbolista i doprinijeo razvoju poezije 20. vijeka, imao je izrazito mali broj čitaoca. Njegovo najbolje ostvarenje je poema „Popodne jednog fauna“, ali isto tako, bitno se ističe poema „Azur“. Tvorac je dužih pjesničkih tvorevina. U pjesmi „Labud“ izražava stvaralačku nemoć. Labud je simbol pjesnika, a zaleđeno jezero je pjesnikova stvaralačka nemoć. Malarme pjeva o uzaludnosti i otmjenoj ljepoti u prividu. Pjesma je po formi sažeta. Napisana je u formi soneta, sastavljena je od dva katrena i dvije tercine. U stihu prevladava dvanaesterac. Rima postoji, ali je isprekidana. Motiv labuda uzet je iz prirode kao simbol za isticanje dublje ideje. Na motivima se gradi tematika pjesme i ističe njena ideja. Kroz strofe se javljaju razni motivi: motiv krila (jezero je simbol pjesnikovog svijeta, a krila su njegovo pjesništvo), motiv slobode (sloboda za pjesnika je uzaludno htijenje), motiv bijele smrti (metafora za snijeg, simbol zaborava pjesnikovih dijela), motiv slabosti (metafora za labuda, ali i za pjesnika). Bibliografija „Popodne jednog fauna“ (L’après-midi d’un faune , 1876. godine) „Sabrane pjesme“ (Poésies, 1887. godine) „Stihovi i proza“ (Vers et prose, 1893. godine) „Stranice“ (Pages, 1891. godine) „Muzika i književnost“ (La musique et les lettres, 1891. godine) „Lutanja“ (Divagations, 1897. godine). MG62 (N)

Žan Kokto RASPINJANJA (Bagdala, Kruševac, 1966, tvrd povez, 87 str. naslovna korica ima neznatnu fleku vidi sliku) Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963[1]) bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti - kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (`Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963. Žan Kokto Jean Cocteau b Meurisse 1923.jpg Žan Kokto, 1923. Datum rođenja 5. jul 1889. Mesto rođenja Mezon Lafit, Francuska Datum smrti 11. oktobar 1963. (74 god.) Mesto smrti Mi la Fore, Francuska Škola Lycée Condorcet Najvažnija dela Les enfantes terribles La Machine infernale Potpis Biografija Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu `Aladinova svetiljka`. Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom `Iznenadi me!` bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet `Parada`: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner. Kasnije je Kokto pisao: Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama. Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj. Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu. Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji. Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata. U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala. Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Krešimir Mlač (Zagreb, 14. lipnja 1913. – Zagreb, 27. ožujka 1988.) bio je hrvatski[2] prevoditelj, poliglot, pravnik, pjesnik, esejist, fotograf, dramatičar, filmski i kazališni kritičar, etnolog, jezikoslovac, crkveni i svjetovni povjesničar, istaknuti katolički laik i oblikovatelj hrvatske poratne kulture.[1] Životopis Krešimir Mlač rodio se 14. lipnja 1913. u Zagrebu, gdje je završio zagrebačku Klasičnu gimnaziju, a 1939. godine doktorirao na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. U poratnim godinama je službovao u Istri i Rijeci, nakon čega je do mirovine više od 20 godine radio u rodnom Zagrebu.[1] Pisati je počeo u gimnazijskim danima. Svoju prvu pjesmu Pod oblokom objavio je u časopisu `Omladina` 1930., a zatim kao i mnogi hrvatski katolički studenti u časopisu `Luči`, kojoj će tijekom 1933. godine biti i glavni urednik. Za časopis je fotografirao, crtao ilustracije i pisao pjesme.[1] Osim pjesama pisao je i dramske i filmske kritike i prikaze te političke osvrte u `Krijesu`, tjedniku `Obitelj` (bio je član uredništva), `Hrvatskoj prosvjeti`, književnom i kulturnom listu `Danici` i `Zagorskom listu`.[1] Tijekom Drugog svjetskog rata pisao je i društvene i političke članke u `Gospodarstvu`, `Spremnosti`, a nakon rata i u `Mariji`, `Maruliću`, `Obnovljenom životu` te u `Zborniku za narodni život i običaje`, gdje je 1980. godine objavio značajan i opažen rad Postanak i razvoj tradicionalnog, a osobito epskog pjesništva.[1][3] O narodnom lirsko-epskom pjesništvu objavio je tri knjige:[1] Ljubavne narodna pjesme (Mladost, 1953.)[4] Putnik marijanski: zbirka hrvatskih narodnih pjesama bistričkih romara (HKD sv. Ćirila i Metoda, 1971.; u povodu Marijinog kongresa)[5] Zlatna Knjiga Hrvatske narodne lirike (Matica Hrvatska, 1972.)[6][7][8] U `Napomeni` knjige Zlatna knjiga Hrvatske narodne lirike navodi da ona sadrži 15.000 lirskih narodnih pjesama `zapisanih na povijesnom hrvatskom području i u krajevima koje nastanjuju Hrvati`, što je bilo vrlo hrabro u vrijeme jugokomunističkog protuhrvatskog i protuvjerskog režima.[1] Pod pseudonimima Petar Mlađ, Petar Krešić i Petar Kreml objavio je kraći roman Mirjana i njen tetak. Tečno je govorio slovenski, njemački i engleski jezik, na koje je prevodio svoja djela i s njih prevodio djela stranih književnika.[1] Tako je 1970. izdao prijevod zbirke poezije i prepjeva duhove lirike U tlocrt urisan na strojopisu uz potpis SKS-a.[9] Nije uspio dovršiti Rilkeov `Život Marijin` koji je ostao u rukopisu.[1] Posebice se bavio jezikoslovnim i povijesnim pitanjima. Rasprave o tome ostale su mu u rukopisu, među njima i najpoznatija Pregled razvitka našeg etnonima, u kojoj iznosi teoriju o postanku i razvoju imena Hrvata od akadskog, preko staroperzijskog i sanskrta do slavenskih inačica iz srednjeg vijeka `dokazuje da je glagoljica nastala izi klinastog pisma`.[1] U članku Mimoiđeni izvori najstarije hrvatske povijesti iz 1977. postavlja pitanje zašto hrvatska arheologija ne otkopava hrvatske starine, `dok su britanski i francuski muzeji puni imperijalističkih i egzotičnih iskopina raznih civilizacija`.[1] Bio je jedan od rijetkih književnih sakuppljača koji su u svojoj zbirci imali djelo Konstantina VII. Porfirogeneta O upravljanju carstvom, prema kojemu je tvrdio da car nije pisao o Tugi i Bugi i petero braće, već o tome da su Hrvati priješli rijeku Bugu. Bavio se crkvenom poviješću na hrvatskihm prostorima i istraživao povijest Zagrebačke nadbiskupije.[1] Za vrijeme Drugog svjetskog rata bio tiskao je dvije stručne knjige: Javno dobrotvorstvo Oblast `Pomoć` : prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim i inim propisima (1944.)[10] i Ustrojstvo državotvorne uprave u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim propisima i inim propsima (također 1944.)[1] Obje knjige izdalo je tadašnje Ministarstvo urudžbe. Kao zauzeti hrvatski katolički laik bio je članom HKAD-a `Domagoj`, a nakon rata Hrvatskog književnog društva Sv. Jeronim.[1] Iako je u zrelijoj dobi napisao mnoštvo pjesama, veći dio njih nije objavio osjećajući da u njima nema veće umjetničkie vrijednosti. Za života je objavio još samo tri zbirke pjesama (iako je imao građe za više njih):[1] Licitarsko srce (zbirka kajkavske lirike, 1934.)[11] Beethovenove simfonije: Pjesme (strojopis, 1970.) Pjesme o meni i za me (strojopis, autobiografska zbirka, 1979.) Nikad nije nametao, ali je uvijek, unatoč komunističkom režimu, isticao svoju pripadnost hrvatskom narodu i katoličkoj vjeroispovijesti o čemu svjedoče stihovi iz njegove pjesme `II. simfonija`: Ja vjerujem, vjerujem u Boga i iz pjesme `Vapaj`: Čuj Bože, čuj brate, čuj neznani svate: / Ta ja se brojim među Hrvate!.[2] Umro je u Zagrebu 27. ožujka 1988., te je tri dana kasnije pokopan za zagrebačkom groblju Mirogoju....