Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mek povez. Izdanje Prosveta, Beograd, 1970. godine. Američka i Jugoslovenska misao o književnosti između dva rata. Gavrilović, Zoran, srpski književni kritičar (Beograd, 21. XII. 1926 – Beograd, 30. V. 1990). Diplomirao 1951. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gdje je doktorirao 1970. Radio kao profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književnu kritiku i eseje objavljivao od 1952. u periodici (Borba, Književne novine, Stvaranje, Književnost). Glavna djela: Kritika i kritičari (1957), Od Vojislava do Disa (1958), Zapisi o srpskim pesnicima (1977); 1967. sastavio Antologiju srpskog ljubavnog pesništva i Antologiju srpskog rodoljubivog pesništva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

U dobrom stanju! Lucian Goldman (fr. Lucien Goldmann, 1913, Bukurešt, Rumunija - 1970, Pariz, Francuska) - francuski filozof i sociolog, teoretičar marksizma, osnivač genetskog strukturalizma. Rođen je u rumunskoj jevrejskoj porodici. Goldman je studirao na Univerzitetu u Bukureštu, a takođe godinu dana na Bečkom univerzitetu, gde je jedan od teoretičara austro-marksizma, filozof Mak Adler, imao veliki uticaj na njega. 1934. godine dobio je diplomu iz Sorbone. Iste 1934. godine izbačen je iz podzemnog komunističkog saveza omladine Rumunije zbog `trockizma`. Lucien Goldman je 1942. emigrirao u Švajcarsku, gde je radio kao asistent Jean Piaget-a i pridružio se njegovom istraživanju u genetskoj epistemologiji. Godine 1945. preselio se u Pariz, gde je živeo do kraja svog života. Lucien Goldman je bila zaposleni u Nacionalnom centru za naučno istraživanje, kao i profesor na Višoj školi društvenih nauka i na Sorboni. Radio je kao direktor Praktične škole za viši studij 1959-1964. Direktor Centra za sociologiju književnosti od 1964. Ovaj istraživački centar organizovan je na njegovu inicijativu na Slobodnom univerzitetu u Briselu. Goldmanova biografija poslužila je kao izvor za roman francuske književnice i filozofa Julije Kristeve `Samurai` (1990). Naučna aktivnost Na Goldmana je snažno uticao ne-marksizam. Posebno važno za oblikovanje filozofskog pogleda na svet bilo je rano delo George Lukacsa. Na Goldmana je uticala i genetska psihologija Žana Piageta. Goldmanova glavna dela posvećena su istoriji zapadnoevropske filozofije i njenim odnosima sa kulturnim i društvenim pojavama. Goldmanova knjiga „Tajni Bog“ (1955) posvećena je uporednoj analizi filozofskih i religijskih pogleda Blaisa Pascala, Jansenizma i Jeana Racinea.

Knjiga je veomadobro očuvana. ,,Knjiga Vladimira Jankeleviča SMRT nastala je kao rezultat njegovih predavanja o prafenomenu smrti u Tuluzu. Kada je, 1966 godine, izašla iz štampe, izazvala je veliko interesovanje, toliko, da je čitana na Sorboni pred punom salom studenata, a u isto vreme prenošena preko radio Sorbone, tako da je već u samom početku bila dostupna široj, ne samo filozofskoj publici.Reč je o jednom od najznačajnijih i najzanimljivijih misaonih pokušaja da se smrti, kao „najizvesnijoj neizvesnosti“ i „najneizvesnijoj izvesnosti“ pogleda u samu suštinu, da se u smrt, ukoliko je to uopšte moguće, pogleda i pronikne kao u jedan od osnovnih fenomena samoga života...``

Izdavač: Radio Beograd 1969. odlično očuvana 446 str. Neki od naslova: Mladen Kozomora: Mišel Fuko Mihal Vajda: Pogled na soc.istoriju Vjmarske republike Zoran Đinđić: Kritička teorija kao predmet kritike Tine Hribar Ostrvo očaja i Kapital MIŠEL FUKO i Žerar Role STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM novi društveni pokreti programi i manifesti POLJSKE MEĐURATNE AVANGARDE / Poljska međuratna avangarda stanislav pšibiševski stanislav ignaci vitkjevič leon hvistek bruno jašenjski tadeuš pajper grad, masa, mašina jan bženkovski MINIMALNA MUZIKA herman sabe minimalizam diter šnebel procesualno komponovanje marsel porthuis miroslav miša savić minimalna muzika situacija u jugoslaviji PRIVREDA PRAVO I DRŽAVA U NACIONALSOCIJALIZMU ... nacionalsocijalizam maks horkhajmer herbert markuze kritička teorija zoran đinđić LET.20/8

Momčilo Golijanin: TRAGANJE ZA LJEPOTOM I SMISLOM, Svet knjige Beograd 2006, str. 216. Književni eseji i kritike. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Момчило Голијанин рођен је у Крекавицама код Невесиња 1938. године. Од 1967. год. до пензионисања 2004. радио је као професор књижевности у Гимназији у Невесињу. Бави се књижевном критиком и есејистиком, а у посљедње вријеме пише и приповјетке. Момчило Голијанин рођен је у Крекавицама код Невесиња 1938. године. Од 1967. год. до пензионисања 2004. радио је као професор књижевности у Гимназији у Невесињу. Бави се књижевном критиком и есејистиком, а у посљедње вријеме пише и приповјетке. Радове објављивао у тридесетак књижевних часописа и листова (Књижевне новине, Збиља, Мост, Израз, Живот, Српска вила, Нова зора, Просвјетин календар, Словеса, Радови САНУ, Књижевност, Свременик, Багдала, Траг, Гласник одјељења ЦАНУ...). Учествовао на више научних симпозија. Један је од обновитеља СПКД `Просвјета` у Невесињу и њен дугогодишњи предсједник. Члан је Удружења књижевника РС и Удружења књижевника Србије. Заступљен у Антологији критике и есејистике РС. Објављена дјела Књижевно дјело Марка Марковића (магистарски рад); Могућност књижевних истраживања (критике и есеји); Вјечни ромор живота (критике и есеји); Алекса Ковачевић спортиста, патриота и пјесник (монографија); Да не овлада мржња (оглед о Ериху Кошу); Ослобођење ријечи (критике и есеји); Трагање за љепотом и смислом (критике и есеји); Откоси туге и радости (критике и есеји); у свијету критике и белетристике (критике и есеји); На пртинама старине (приповјетке); Кратке приче Породична монографија `Братство Голијанин` (два проширена издања). Пази на којој си (изабране приповијетке) Селишта (приповијетке) Приредио за штампу Алекса Шантић у књижевној критици; Лирске нежности (живот и дјело Драгутина Драга Радовића) и Изабране пјесме Томислава Шиповца.

Autori: Marijana Rirmajer Peter M. Štajner Povez: tvrd Br. strana: 244 Format: 14 x 21 Marijana Rirmajer je redaktor, studijska do-maćica i voditelj na Bavarskom radiju i televiziji. Redaktorski je zadužena za programe magazinskog karaktera i tok-šou emisije, a kao autorka uređuje različite filmove i serije na savremene teme, o putovanjima, kulinarstvu i kuvanju. Peter M. Štajner, doktorirao je na filosofiji i, između ostalog, radio je kao asistent za filosofiju u Tibingenu i Vircburgu. Radi u Glavnoj upravi Društva „Maks Plank” u Minhenu. Sadržaj: - Aperitiv - Filosofija i pijanstvo - Plodovi vrta uživanja - Bekstvo od prokletog zadovoljstva - Obrazovanje ukusa u doba prosvećenosti - Idealizam uživanja - Prevrednovanje vrednosti: od kušanja do varenja - Filosofija između brzog i sporog načina ishrane - Digestiv

Anastazija Šubić: SA ŠEKSPIROM - Eseji, Svjetlost Sarajevo 1979, str. 224. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame) Vrlo dobro ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ---------------- 13082018

Voja Marjanović: MOJ POGLED - O knjigama za decu i mlade, BMG Beograd 1996, str. 184. Književne kritike; Književnost za decu. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4; ima lični štambilj. Професор књижевности, књижевни историчар и теоретичар, есејиста и критичар, Воја Марјановић је рођен на Убу на Преображење 19. августа 1934. године. Основну и нижу гимназију завршио је на Убу,где је у трговачкој-кафеџијскојпородици добио патријархално васпитање и навику да буде вредан и одговоран у животу. Отац га је „наменио“ да му буде у позиву наследник у угоститељском послу, али су животне околности учиниле друго. По завршетку ниже гимназије на Убу, наставио је школовање у Трећој мушкој гимназији у Београду, после које студира југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Војни рок је служио у Куманову, после кога је постављен за професора руског језика и књижевности у Медицинској школи. Ту је радио деветнаест година, а онда бива изабран за професора Књижевности за децу и младе на Педагошкој академији, где је радио пуних двадесет година, да би пред пензионисање био изабран за ванредног професора Учитељског факултета у Београду. Воја Марјановић је похађао магистарске студије у Београду, а докторску дисертацију(„Приповедачки свет Бранка Ћопића“) одбранио је у Сарајеву 1989. године. За време професорске каријере, упорно се бавио књижевним радом. Писао јеесеје и критике из дечје књижевности; објављивао је књиге студија, монографије, антологије, уџбеничку литературу, а интересовала га је и белетристика и филозофска литература. Објавио је 78 књига. Тренутно пишедве књиге завичајне тематике: „Портрети некадашњих и данашњих Убљана“ и „Доајен српске драме и фарсе –Александар Поповић“. Најзначајнија дела су му: „Портрети српских писаца за децу“, „Антологија савремене поезије и прозе за децу“, „Живот и дело Бранка Ћопића“, „Књижевност за децу и младе“ I, II, III(уџбеничка литература), „Убске приче“, „Приче из мог детињства“, „Медитације“ I, II, III, једанаест тематских и општих антологија из српске књижевност за младе.

Radomir Barjaktarević : DRUGO OKO - Eseji i kritike, Oslobođenje Sarajevo 1989, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Радомир Барјактаревић рођен је 1929. у селу Петњику код Берана, у Црној Гори. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, учитељску школу у Сарајеву и Бањалуци. Завршио је студије српског и руског језика и књижевности и радио четири године у Вишој реалној гимназији у Иванграду (Беране), па затим дипломирао на Факултету политичких наука у Сарајеву. Важнија књижевна дела: Поезија: „Балада“, „Велики час“, „Вођен Калиопом“, „Златни клобуци“, „Догоријева ли Кумова слама“, „Свјетлоносни кључ“, „Ужаснуто чарање“, „Изабране песме“. Романи: „Узбрдица“, „Пупољци у огњу“,“ Српкиња из Црне Горе“. Приче: „Пре и после зоре“. Есеји и критике: „Друго око“, „Бешчашће ближњих (илити живот избјеглички)“.

Miroljub Joković: STRMA RAVAN - Izabrane kritike i eseji, Gradac Raška/Raška škola Beograd 2006, tvrdi povez, str. 249. Očuvanost 4. 1957–2016) rođen je u Kruševici, kod Raške. Završio jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao sekretar Književne omladine Srbije u Beogradu. Govorio je engleski, francuski, ruski, španski i slovački jezik. Doktorsku disertaciju „Istorijska distanca u srpskom romanu o Prvom svetskom ratu – evropski kontekst”, odbranio je 1987. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Drugu doktorsku disertaciju, „La distance historique et esthètique dans le roman serbe consacré à la Première Guerre Mondiale – Context Européen” (Istorijska i estetska distanca u srpskom romanu o Prvom svetskom ratu – evropski kontekst), odbranio je 1990. na Univerzitetu u Nansiju II, u Francuskoj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slobodan Selenić, Angažman u dramskoj formi Dramske teorije i kritike Slobodana Selenića koje u najširem luku opisuju njegovu pozorišnu i dramaturšku delatnost, život sa pozorištem i u pozorištu. Slobodan Selenić (Pakrac, 7. jun 1933 — Beograd, 27. oktobar 1995) bio je srpski pisac, akademik, profesor i kritičar.[1] Biografija Slobodan je rođen juna 1933. godine u Pakracu, gde je živela majčina porodica. Bio je sin jedinac roditelja Save, profesora i Vere, rođ. Podunavac[2], koja potiče iz svešteničke porodice. Sava je bio jedan od vođa predratne Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića. Roditelji su se prvo preselili u Srem, u Rumu. Otac je pre i posle ženidbe živeo i radio u Beogradu, baveći se prosvetom, a kasnije novinarstvom i politikom. Roditelji su pred Drugi svetski rat držali privatnu gimnaziju u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata Sava je sarađivao sa NOP-om. On je u ime svoje partije vodio pregovore sa komunistima, oko stvaranja zajedničkog `Narodnog fronta`.[3] Međutim krajem 1944. godine bio je streljan od strane partizana. Mladi Selenić zvani Boba je osnovnu i srednju školu završio u Beogradu. Tu je i studirao engleski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu beogradskog Univerziteta. Postdiplomske studije pohađao je tokom 1950. godine u Velikoj Britaniji. Bavio se u mladosti novinarstvom, pa od 1955. godine književnošću. Radio je kao umetnički direktor (sa smo 29 godina života) u preduzeću `Avala filmu`, i sarađivao listovima `Borbi` i `Delu`.[4] Pisao je eseje i književne kritike; bavio se prevođenjem sa engleskog jezika. Kao docent stupio je 1965. godine na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Dopisni je član SANU u Beogradu od 25. aprila 1991. godine. Bio je oženjen Merimom; stanovali su od 1964. godine u stanu kod Studentskog parka; u braku nisu imali dece. Akademik Slobodan Selenić je umro od raka, u 62. godini života u jesen 1995. godine u Beogradu.[5] Bio je poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Po prof. Nenadu Prokiću Bio je pametan kao pčelica i lep kao neki skandinavski princ. Predstavljao je uglađenu, pametnu, lepo vaspitanu Srbiju.[6][7] Delo Selenić je pisao romane, drame (3) i pozorišnu kritiku (redovno je objavljivao između 1956-1978). Za roman prvenac `Memoari Pere bogalja` dobio je 1969. godine Oktobarsku nagradu grada Beograda. Bio je član SANU i dobitnik mnogih nagrada, između ostalih NIN-ove nagrade 1980. godine za roman Prijatelji. Njegove knjige su bile nekoliko godina najčitanije štivo. Bio je i redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti gde je predavao dramaturgiju 20. veka. Po njegovom istoimenom romanu i scenariju, 1995. godine je snimljen film Ubistvo s predumišljajem. Naredne 1996. godine snimljen je film Očevi i oci. U nekoliko svojih romana (Timor mortis, Pismo glava, Očevi i oci, Ubistvo s predumišljajem), prati tokove samospoznaje i opstanka jedne imanentno tragične kulture. Za knjigu roman `Timor mortis`, dobio je 1989. godine nagradu Meša Selimović.

SLUŽBENI GLASNIK Godina izdanja: 2010 Jezik srpski Pismo latinica Broj strana 418 ISBN 978-86-519-0006-1 Tiraž 500 Povez meki sa klapnama Format 200 x 245 mm knjiga ima dužu posvetu , malo podvlačenja i sve je uredno i dobro očuvano Beket pripada plejadi irskih pisaca koja je zablistala na književnom nebu Evrope. Uz Svifta, Sterna, Jejtsa, Vajlda i DŽojsa, postao je nezaobilazan u svim relevantnim antologijama književnosti, a njegova prozna i dramska dela obeležila su XX vek. Ova svojevrsna hrestomatija sabira tekstove posvećene različitim aspektima Beketovog stvaralaštva, proistekle iz pera najeminentnijih beketologa. Osim tekstova o odnosu Beketa i tradicije, njegovim proznim i dramskim ostvarenjima i delima pisanim za radio i film, hrestomatiju čine i izuzetno retki intervjui s Beketom, „Manifest vertikalizma“, Beketova biografija i hronologija stvaralaštva, kao i izabrana bibliografija.

knjiga je kao NOVA Koliko god da su poreklom bili različiti, bilo je između ova dva pisca i neobičnih paralela. Obojica su - znak pobune protiv konvencionalnog građanskog nasleđa - okrenuli leđa školi i krenuli putem samoobrazovanja, kojim su stekli veoma široka i raznorodna znanja začuđujućeg obima i obuhvatnosti. Obojica su se na početku svog književnog rada radije za kratko opredelili za skromna radna mesta - Tomas Man je radio u jednom osiguravajućem društvu, a Herman Hese u jednoj antikvarnici - samo da bi mogli da se poptuno posvete onome što im je bilo najvažnije - pisanju. Izdavač: IK Zorana Stojanovića ISBN: 86-7543-053-1 Broj strana: 309 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 22.5 x 14 cm Godina izdanja: 2002 tags: pisma, budenbrokovi, josif i njegova braća, dnevnici, doktor faustus čarobni breg igra staklenih perli sidarta demijan...

53477) SVE ŠTO ( NE ) KAŽEM POGREŠNO JE , Neda Valčić Lazović , Službeni glasnik / Radio televizija Srbije Beograd 2011 , savremeni svetski pisci , Knjiga razgovora sa svetskim i domaćim piscima, u kojima se, uspostavljanjem dubinskog saglasja između onoga što je u dijalozima izgovoreno a potom i zapisano, kišovski rečeno, „skladište` misli i ideja poznatih književnika (redom: Slobodan Selenić, Patrik Beson, Peter Handke, Milorad Pavić, Danijel Penak, Ameli Notomb, Orhan Pamuk, Žan Bodrijar, Mario Vargas Ljosa, Dušan Kovačević, Horhe Semprum, Alen Rob-Grije, Frederik Begbede, Mišel Onfre i Žan-Mari Gistav Le Klezio). Ova kolekcija intervjua suočava nas sa svom raznolikošću uvida u nepregledno polje „života i literature` o kojima se, podstaknuti pitanjima Nede Valčić-Lazović, pobrojani pisci izjašnjavaju. tvrd povez, format 17 x 24 cm , latinica, 254 strane ,sa diskom , posveta na predlistu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Masterson Hardi (engl. Thomas Hardy; Stinsford, 2. jun 1840 — Dorčester, 11. januar 1928) bio je engleski romanopisac i pesnik. Biografija Veliki uticaj na Hardija imao je tragičan život njegovog oca, arhitekte koji je radio kao zidar, te njegova dela odišu pesimizmom. Prvi roman je napisao u 27. godini. Pisao je romane o Veseksu, svetu koji je bio polustvaran, poluizmišljen. Od 1898. godine piše samo poeziju. Aktivno je pisao do dana svoje smrti. Važio je za najboljeg engleskog pisca svoga vremena, nazivan „poslednjim velikim viktorijancem“, ali je zbog slobodumnog stava o ljubavi i braku dolazio u sukob s društvenim konvencijama (`Pod zelenim drvetom“, „Daleko od razuzdane gomile“, „Povratak domoroca“, „Tesa od D`Ubervila“, „Neznani Džud“, „Sudija iz Kasterbridža“).

VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Pragmatizam, SADRŽAJ: - Reč priređivača - Radoslav Konstantinović: Predgovor 1.Pitanja o izvesnim sposobnostima koje se pripisuju čoveku 2.Neke posledice četiri nesposobnosti 3.Kritičko razmatranje dela Džordža Barklija 4.Učvršćivanje verovanja 5.Kako učiniti naše ideje jasnim 6.Šta pragmatizam jeste 7.Posledice pragmatizma 8.Razmatranje pragmaticizma - Odabrana bibliografija - Indeks pojmova - Indeks imena ____________________________ Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) je bio američki filozof, osnivač pragmatizma, pravca kojeg je kasnije razvio Vilijam Džejms. Verovao je da ideje najbolje mogu biti ispitane istraživanjem posledica koje izazivaju. Nije imao univerzitetsku karijeru - uglavnom je radio u državnoj službi, a njegovi uticajni Sabrani spisi objavljeni su posthumno. Čarls Sanders Pers Izabrani spisi, O pragmatizmu i pragmaticizmu Filozofska biblioteka, BIGZ, Beograd 1993 godine Tvrd povez sa zaštitnim omotom. Knjiga u odličnom stanju!

Daša Drndić AFTER EIGHT Književni ogledi Meandar, 2005. 203 strane. Odlično očuvana sa posvetom autorke. Prethodnu knjigu Daše Drndić kritika je (pa i publika) vrlo dobro prihvatila, konstatirajući autoričine izvrsne pripovjedačke sposobnosti, njezin smisao za uvjerljivu fabulaciju, uporno i obimno istraživanje građe, detaljno poznavanje povijesti, posebice one koncentracionih logora i etničkih čišćenja, kao i ponovno stvaranje one bolne atmosfere njezinih prijašnjih romana u snažnoj emotivnoj priči s obiljem autobiografskih elemenata. Daša Drndić, autorica koja piše poeziju, prozu i prijevode i koja je napisala tridesetak radio drama, igranih i dokumentarnih, ovaj se put predstavlja kao “čitatelj” tj. osoba koja u svojim književnim ogledima promišlja pročitane literarne i kulturološke predloške. “Posebnost književnih ogleda Daše Drndić jest u tome što se u njima spajaju profesionalni književnokritički interes i literarna inspiracija, te na taj način dobivamo tekstove koji uz teorijsku imaju i književnu vrijednost. Daša Drndić je jasna i precizna u svojim analizama, vodeći računa da pojedino književno djelo kontekstualizira kako u okvirima domaće tradicije tako i u okvirima svjetske književne produkcije. Uz prevladavajući interes prema književnoj prozi, Daša Drndić u svojim se ogledima bavi i analizom značajnih kulturoloških, socioloških i politoloških studija, u kojima do izraza naročito dolazi njezina izoštrena i nezavisna intelektualna kritička misao. Riječ je o studiji koja ima sluha kako za kontinuitet dvadesetostoljetne književnosti tako i za pomake u redefiniranju tradicionalno postavljenih granica između književnosti i zbilje, te između književnih i izvanknjiževnih tekstova.` (Andrea Zlatar) Daša Drndić rođena je u Zagrebu 1946. godine. Studirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao Fulbrightova stipendistica boravila je na Southern Illinois University, a potom i studirala na Case Western Reserve University. Radila je kao urednica u izdavačkoj kući `Vuk Karadžić`, kao profesorica engleskog jezika na Narodnom univerzitetu `Đuro Salaj` i urednica-dramaturginja na Radio-televiziji Beograd. Doktorirala je na Sveučilištu u Rijeci gdje je na Odsjeku za anglistiku predavala modernu britansku književnost i kreativno pisanje. Objavljuje prozu, književnu kritiku, analitičke tekstove i prijevode u časopisima i književnim listovima te igrane i dokumentarne radiodrame.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retorika Najznačajniji predratni udžbenik retorike u nas je delo komediografa i pravnika Branislava Nušića. Njegova `Retorika` je odmah stekla slavu - prvi put je objavljena 1934., a drugo izdanje je doživela već 1938. godine. Za razliku od Sterijinog, Nušićevo delo je udžbenik primenjenog besedništva. Budući da je nekoliko godina predavao retoriku na Vojnoj akademiji u Beogradu, on sastavlja sasvim praktičan priručnik, u koji unosi dosta sopstvenog pedagoškog iskustva: otud tekst nema pretenzija da predstavlja opštu teoriju proze. Glavna pitanja na koja autor obraća pažnju je analiziranje besede (njenih vrsta, osobina, funkcija, načina rastavljanja), besednika (koji mora ispunjavati određene spoljašnje uslove (izled, glas, korišćenje estikulacije, kao i unutrašnje uslove - etičku vrednost, ubeđenje,znanje, moć vladanja sobom) i auditorijum (koji deli na anonimni- masa i neanonimni homogeni i nehomogeni, kao i pozitivni, negativni i neodredjeni). Pri tom Nušić često u maniru public speaking instruktora, daje sasvim praktične savete u vezi sa ova tri osnovna elementa od kojih zavisi uspešan besednički nastup. Uz to, on ukratko izlaže istoriju besedništva i nudi bogat izbor primera najuspešnijih govora iz starog, srednjeg i novog veka. Mada su protekle mnoge decenije od jenog nastanka, Nušićeva `Retorika` još uvek predstavlja jedan od najboljih udžbenika besedništva na našem jeziku. Branislav Nušić (ime po rođenju: Alkibijad Nuša; Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Zadravec [franc zadravec], slovenački istoričar književnosti, * 27. septembar 1925, Stročja vas, † 24. jul 2016, Gornji Grad. Život Posle završene gimnazije u Murskom, upisao je studije slovenistike i rusije na Fakultetu umetnosti 1947. godine i diplomirao 1952. godine. Deset godina kasnije tamo je doktorirao tezom Miško Kranjec 1908–1935. Od 1952. do 1957. godine predavao je slovenački jezik u Gimnaziji u Murskoj Soboti, gde je osnovao i prvo vodio Studijsku biblioteku, a potom bio asistent za noviju slovenačku književnost na Katedri za slovenske jezike i književnosti na Katedri za slovenske jezike i književnosti. Fakultet umetnosti. 1973. godine postaje redovni profesor, a penzionisanjem 1993. godine postaje profesor emeritus. Godine 1979. izabran je za dopisnog, a 1985. za redovnog člana SAZU. Kao gostujući profesor predavao je na stranim univerzitetima u Novom Sadu, Klagenfurtu, Trstu, Inzbruku, Regenzburgu, Berlinu. Radio je kao urednik ili kourednik časopisa Svet ob Muri, Jezik in slovstvo, Panonski zbornik, Slavistica revija (odgovorni urednik 1981-97) i zbirki knjiga Naša beseda i Beseda savremenih jugoslovenskih pisaca. Za svoj rad 1984. godine dobio je Kidrićevu nagradu, 1980. godine odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, a 1996. godine odlikovan je Srebrnom medaljom časti Republike Slovenije. Jože Pogačnik (Maribor, 22. travnja 1932. – Ljubljana, 16. veljače 2016.) bio je slovenski filmski redatelj i scenarist.[1] Nakon studija filmske režije, najprije je radio kao filmski kritičar, da bi 1960-ih postao istaknuti autor dokumentarnih filmova, uglavnom se baveći društvenim temama. Snimio je i nekoliko kratkih filmova, uključujući Tri etide za Cathy i Miloša koji je osvojio Srebrnog medvjeda na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu 1972. godine..[2] Godine 1967. snimio je svoj prvi dugometražni igrani film Tvrđava nasilnika (slovenski: Grajski biki), a za posljednji igrani film Kavana Astoria (Kavarna Astoria, 1989.) osvojio je Zlatnu arenu za najbolju režiju na Pulskom filmskom festivalu 1989. godine...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Pál Tábori (16. studenoga 1908. – 9. studenoga 1974.), također poznat pod svojim pseudonimom Paul Tabori, [1] bio je pisac, novinar, scenarist [2] i psihoanalitičar rođen u Mađarskoj. Bio je poznat po svojim raznolikim spisima, koji su pokrivali široku lepezu tema uključujući povijest, psihologiju, popularnu znanost i beletristiku. Taborijeva djela često su karakterizirali njegov angažiran stil pisanja i njegova sposobnost da složene teme učini dostupnima širokoj publici. Život Rođen 16. studenoga 1908. u Budimpešti, u Mađarskoj, Tabori je odrastao u židovskoj obitelji. Studirao je u Beču i Berlinu, gdje je stekao doktorat znanosti. u psihologiji. Taborijevo psihološko iskustvo utjecalo je na njegova kasnija pisanja, posebice na njegov interes za ljudski um i ponašanje. Tridesetih godina prošlog stoljeća Tabori je radio kao novinar i urednik u Berlinu. Međutim, zbog uspona nacističke Njemačke i sve većeg progona Židova, bio je prisiljen pobjeći iz zemlje. Nastanio se u Engleskoj i postao britanski državljanin 1947. godine. Taborijeva književna karijera počinje u 1950-im i 1960-im godinama. Napisao je brojne knjige koje su istraživale širok raspon tema. Neka od njegovih značajnih djela uključuju Anatomiju egzila, koja je ispitivala iskustva izbjeglica i prognanika, i Prirodnu znanost o gluposti, [3] bezbrižno istraživanje ljudske ludosti. Napisao je i nekoliko povijesnih djela, kao što su Bizantska pozadina prvog križarskog rata i Sultanova budala, biografija mađarskog putnika u Osmanskom Carstvu. Osim toga, Tabori je zašao u područje fikcije, stvarajući romane i drame. Njegov roman Zelena kiša [4] bavio se holokaustom, odražavajući njegovu osobnu povijest i iskustva. Tabori je za pozornicu adaptirao i djela drugih autora, među kojima i drame Franza Kafke. Osim svoje spisateljske karijere, Tabori je radio kao psihoanalitičar i bio je član Britanskog psihoanalitičkog društva. Njegovi psihološki uvidi često su nalazili put do njegovih djela, dodajući dubinu i razumijevanje njegovim istraživanjima različitih tema. Paul Tabori preminuo je u Londonu 9. studenog 1974. godine.