Izdavač: Radio B92 Broj strana: 186 Pismo: latinica Povez: mek

m3 KLUB-RANORANILACA RADIO-BEOGRAD. Čovek i magarac više znaju, nego čovek Mek povez, klapna, 18 cm, 95 strana, ilustracije

U ovoj knjizi možete pročitati, nova, prvi put štampana kazivanja Oca Tadeja. Tonski zaspisi,koje sam skupio, a priličan deo lično snimio, objavljeni su delimično na talasima Radio Beograda u okviru emisije „Talasi neba“. Celokupan razgovor je čekao ovu knjigu. Priređivač

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Žan Bofre (rođen 22. maja 1907 . u Marsu blizu Auzansa u departmanu Krez ; † 7. avgust 1982 . u Parizu ) je bio francuski filozof i germanista. Bio je pod jakim uticajem Martina Hajdegera. Beaufret je odrastao u Auzancesu, gde su mu oba roditelja radila kao učitelji. Od 1919. je pohađao Licee de Montlucon, gde je završio srednju školu 1925. godine. Iste godine se preselio u Pariz u Licej Luj-le-Gran, gde se pripremao za koledž. Beaufret je započeo studije 1928. na Ecole Normal Superieure (Pariz) (ENS). Tamo je bio učenik Leona Brunšvicga.[1] Za svoju `Diplome d`etudes superieures` Beautret je proveo godinu dana 1930/1931. u Institutu francais u Berlinu. Njegova teza iz 1931. nosila je naslov „Les Rapports du droit et de la morale d`apres Fichte“. Po povratku iz Berlina, Bofret je odslužio vojni rok, a zatim nastavio studije. Dobio je agregaciju iz filozofije od ENS-a 1933. godine.[2] Od 1933. Beauret je radio kao nastavnik filozofije na Licee de Gueret. Godine 1937. kratko je predavao u liceju u Okseru, a od 1937. do 1939. radio je kao nastavnik filozofije u francuskoj školi u Aleksandriji, Egipat.[3] Nakon što je Francuska objavila rat Nemačkom Rajhu u septembru 1939. kao reakciju na invaziju Poljske, Bofre je mobilisan i učestvovao sa francuskom jedinicom u bitkama Zapadne kampanje 1940. godine, gde je postao nemački ratni zarobljenik. Septembra 1940. uspeo je da pobegne iz voznog transporta ratnih zarobljenika u Nemačku i pobegne u neokupiranu zonu Francuske. Zauzeo je mesto nastavnika u Liceju Šampolion u Grenoblu novembra 1940. Od oktobra 1942. prelazi na Koledž-licej Amper u Lionu, gde je radio kao učitelj do 1944. godine.[4] U Lionu, Bofre je upoznao Žozefa Rovana, sa kojim je čitao Hajdegerova dela. Rovan je radio za Otpor i, nakon još jedne okupacije Liona 1943, upoznao je Bofrea sa svojom grupom „Service Pericles“, koja je osnovana u julu 1943[5] i kreirala lažna dokumenta. Grupa je razbijena u februaru 1944, a Rovana je uhapsio Gestapo i odveo u Dahau. Bofre je uspeo da pobegne na vreme zbog upozorenja.[6] U Parizu 1944. godine, Beaufret se zaposlio u Liceju Sen Luj. 1945. godine, posle oslobođenja Francuske, bio je nastavnik u Liceju Žak-Dekur. Od septembra 1946. do 1952. Beaufret je bio nastavnik na Liceju Henri IV. Od 1952. do 1955. bio je na istraživačkom mestu u Centru National de la recherche scientifikue.[2] Njegov mentor na doktorskim studijama bio je Jean Vahl, koji ga je 1953/1954. pre Comite consultatif-a klasifikovao kao nepodesnog za univerzitetsku karijeru. Konačno, bio je nastavnik od 1955. do 1972. u Liceju Kondorse. Tokom ovog perioda, Beaufret je održavao redovna čitanja u Ecole Normale Superieure. Godine 1969/1970, Beaufret se drugi put prijavio za poziciju na Univerzitetu Eks-Marsej, ali je odbijen. Od pre Drugog svetskog rata bio je prijatelj sa Polom Eluarom, Morisom Merlo-Pontijem, Andreom Bretonom i Polom Valerijem...

ZAČELA Bela Hamvaš prevod Sava Babić Sjećanja Banja Luka Bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Rođen 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovačkoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti mađarski i nemački. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i časopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznačajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Ćirilica, 142 str,

Milan Damnjanović : POREKLO UMETNOSTI KAO FILOSOFSKI PROBLEM , Univerzitet umetnosti Beograd 1981, str. 100. Očuvanost 4. Milan Damnjanović (1924–1994), jugoslovenski i srpski filozof. Završio je studij filozofije i psihologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1950. Doktorsku disertaciju pod nazivom: `K. Fiedler am Scheideweg`, odbranio je u Beču. Radio je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu od 1965. do 1972. Poslije prelazi u Niš, pa u Beograd. Proučavao je estetiku i filozofiju umjetnosti. Prevodio je djela iz estetike (Hartmann, Lukacs i dr.) Bio urednik časopisa `Književna kritika` iz Beograda.

ANTOLOGIJA PRIPOVETKI PISACA IZ EX YU U KOJIMA SE GOVORI O RATU I KAKO DALJE,spisak autora vidljiv na koricama, str 380, NOVO Govoreći o knjizi u kojoj se nalaze i priče Bore Ćosića, Nenada Veličkovića, Miljenka Јergovića, Davida Albaharija, vlasnik izdavačke i filmske kuće `Kult B` Mustafa Kapidžić rekao je da se u knjizi na objektivan način opisuju zbivanja u raspadu bivše Јugoslavije i ratu koji se dogodio na ovim prostorima.

ČASOPIS GRADINA 3 - RAZGOVOR O INDIJI / AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA Mart 1984 276 strana 22 cm ISSN - 0436-2616 Uređivački odbor - Saša Hadži Tančić, Miroslav Anđelković, Bojan Jovanović, Radoje Kostić, Dimitrije Milenković SADRŽAJ: RAZGOVOR O INDIJI MARGERIT JURSENAR - Fedon ili zanos KOSTAS ASIMAKOPULOS - Generacija zatočenika RADMILA GIKIĆ - Razgovor o Indiji SVETOZAR PETROVIĆ - Dva indijska pesnika MIODRAG PAVLOVIĆ - Indija i poezija VESNA KRMPOTIĆ - Indija, mati najduhovnije ljudske tradicije GROZDANA OLUJIĆ - Krilati točak vremena TVRTKO KULENOVIĆ - Duh Azije i njeno pozorište DUŠAN PAJIN - Ushit postignutog identiteta RADA IVEKOVIĆ - Na izvoru ČEDOMIL VELJAČIĆ - Živeti osamljenički AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA DRAGAN J. RISTIĆ - Austrijska kratka priča - povodom panoramskog izbora ELIJAS KANETI - Svedok koji je čuo HANS KARL ARTMAN - Avantura jednog skretničara ILZE AJHINGER - Beseda pod vešalima HERBERT AJZENRAJH - Na cilju INGEBORG BAHMAN - Undina odlazi JAKOV LIND - Noćno putovanje TOMAS BERNHARD - Da li je komedija? Da li je tragedija? BARBARA FRIŠMUT - Parastos PETER HANDKE - Pozdrav nadzornom odboru Pogled sa strane - Razgovor sa Barbarom Frišmut Bio-bibliografske beleške O zastupljenim autorima SAVA PENČIĆ - Modeli reči u Bahtinovoj teoriji romana MIODRAG PETROVIĆ - Roman difuzne strukture - O prozi Vidosava Stevanovića RADMILO PEJIĆ - Obične zelene poljane - Radio-drama VICE PETROVIĆ - Nova godina BLAGOJE GLOZIĆ - Reka, most i nokturno ŽIVORAD VIDOJKOVIĆ - Šta sam sve radio da bih pisao bolje pesme ŽIVOJIN ĆELIĆ - Dovršavanje prošlosti SLOBODAN PETROVIĆ - Ahejski napevi RATKO PEKOVIĆ - Svedok i saučesnik SLOBODAN KOSTIĆ - Ironičan postupak s jezikom MIHAILO IGNJATOVIĆ - Ka poetici proze RADOSLAV RADENKOVIĆ - Svet kao snovibenje DUŠKO NOVAKOVIĆ - Feniks se još uvek rađa iz pepela NIKOLAJ TIMČENKO - Pitanje poezije DIMITRIJE STEFANOVIĆ - Ivo Andrić u Sokobanji U dobrom stanju, tekst podvlačen markerom na 10ak stranica

Dosta dobro očuvano , vrlo malo oštećena zadnja korica zalepljeno selotejpom 353 strane 290 grama Ova zbirka sastavljena je od pedeset priča, od kojih su neke ušle u mnoge antologije kod nas i u svetu. Momo Kapor, pisac čije se knjige godinama nalaze na listama domaćih bestselera, poznat je našoj čitalačkoj publici kako po svojim romanima i kratkim pričama, tako i po putopisima, filmskim scenarijima, pozorišnim, televijskim i radio-dramama. Ono što vezuje sve ove priče je ljubav – melanholična, setna, satkana o prolaznosti, iskazana samo pogledom ili osmehom. Sažete, zaokružene celine, ove priče predstavljaju svet izgrađen na uspomenama kojh ima u životu svakog od nas i zbog kojih će nam čitanje ove knjige izmamiti osmeh i zamagliti pogled. H1

Dobro očuvana 145 strana 170 grama збирка седам приповедака објављена 1976. године, аутора Данила Киша. У неким тумачењима, ова књига заправо представља роман.[3] Приповетке су засноване на историјским догађајима и баве се темама политичке обмане, издаје и убиства у Источној Европи у првој половини 20. века (осим новеле Пси и књиге у којој се радња одвија у 14. веку). Неке од прича су написане као фиктивне биографије у којима главни ликови интерагују са стварним личностима. Киш је ову књигу написао док је радио на универзитету у Бордоу, мотивисан углавном својом фрустрацијом проузроченом незнањем и неверовањем својих студената који су, махом левичарски оријентисани, одбијали да поверују чак и у постојање гулага.[4] Недуго по објављивању, повела се о аутентичности књиге једна од највећих расправа у Европи у 20. веку.[7] stan

Žarko Komanin ZAKOPANO I OTKOPANO - Priče i objašnjenja , Prosveta 2002, str. 100. Priče. Očuvanost 4. КОМАНИН Жарко – књижевник и позоришни критичар (Дреновиштица код Никшића, 3. XII 1935 – Београд, 26. VI 2010). Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Никшићу 1954, а Филозофски факултет (Група за југословенску и светску књижевност) у Бгду 1960. Први књижевни рад, приповетку Бјегунац, објавио је у „Студенту“ 1956. Од 1960. до 1962. био је драматург у београдском Савременом позоришту, а затим је отишао на одслужење војног рока. Од 1964. до 1969. радио је као референт за културу у Главном одбору ССРН Србије, а од 1969. до 1974. као професионални позоришни критичар „Вечерњих новости“, где је почео да објављује позоришне критике још 1964. и до 1972. потписивао их именом Жарко Јовановић. Од 1974. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а 1979. се запослио као драматург НП у Бгду.

Autor - osoba Tešin, Srđan V., 1971- = Tešin, Srđan V., 1971- Naslov Priče s Marsa / Srđan V. Tešin Ostali naslovi Priče sa Marsa Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2015 (Novi Sad : Artprint media) Fizički opis 108 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] Sadržaj S a d r ž a j: I 23 [Dvadeset tri] (9-91): Where is grandma, where do you think she hides? (11-17); Glad (18-21); Naopako (22-23); 13 [Trinaest] (24); Žrtva (25-27); Ja sam mrtva žena (28-31); Komplet (32-34); Ljudi (35-36); Kao otac i sin (37-38); Moda za starije dame (39-43); Marsovske crne hronike (44-46); Trka (47-49); Država kostiju (50-52); Mula (53-55); Kompas (56-58); Srp i čekić (59-61); Smrt prodavca životnog osiguranja (62-66); Talog (67-70); Mržnja (71-75); Loše seme (76-78); Put (79-82); Beg (83-87); Pogrešno prepoznavanje (88-91). - II Poetika (93-97): Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču? (95-97). - Epigraf post faktum (99-103): Izvori, epigrafi i citati (101-102); Piščeva beleška (103). O piscu (105-106). (karton) Napomene Tiraž 1.000. O piscu: str. 105-106 Izvori, epigrafi i citati: str. 101-102 Priče iz knjige Priče s Marsa nalaze se u više antologija savremene srpske priče, a jedna od njih uvrštena je nedavno u Antologiju najbolje evropske priče koja izlazi u SAD. Priče s Marsa donose kratke priče, napisane u duhu flash-fiction, o svakodnevici i zločinima, napetostima i konfliktima, tajanstvenim nestancima i bizarnim događajima, krimi zapletima i nesvakidašnjim preokretima u delu grada zvanom Mars. Oblikovane kao snažna i provokativna urbana crna hronika naših dana, nove priče Srđana V. Tešina postavljaju pred čitaoca pitanja na koja on ne može izbeći odgovor: Da li je svaki naš grad postao Mars? Da li je moguć život na Marsu? Otuda se može kazati kako je ova knjiga upečatljiva povest o tome kako smo sopstveni život pretvorili u Mars. Dvadeset tri kratke priče izuzetne uzbudljivosti i kritičke snage, kao i piščev poetički zapis o tome kako napisati kratku priču. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG112

Naslov: Prugastoplave storije Autor: Nikola Malović Izdavač: Beograd : Laguna Pismo: latinica Br. strana: 153 ; fotogr. Format: 20 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i tavni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrdto su povezani međusobno i sa koricama. Nova doza Mediterana od autora bestselera Lutajući Bokelj! Ponovo je pred nama slika vremena, delo univerzalno po značenjima. - Đorđe Malavrazić, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2 O autoru: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Nikola Malović (8. Jul 1970.) je srpski pisac i knjižar iz Boke Kotorske. Član je Srpskog književnog društva i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Nagrade: Nagrada „Borislav Pekić“, 2003. Nagrada „Lazar Komarčić“, 2007. Nagrada „Laza Kostić“, 2008. „Majstorsko pismo“ za životno djelo, 2008. Nagrada Banjalučkog sajma knjiga, 2008. Oktobarska nagrada grada Herceg-Novog, za „Lutajući Bokelj“, 2009. Nagrada „Branko Ćopić“, 2015. „Borina nagrada“, 2015

ISTORIJA GRČKE FILOZOFIJE PREDSOKRATOVCI - Lućano de Krešenco Lućano de Krešenco je rođen u Napulju, radio je kao inženjer u IBM-u sve do neočekivanog uspeha koji je postigao kao autor knjige `Tako je govorio Belavista`. Nakon toga sve knjige koje je pisao na antičke teme postižu velike tiraže i bivaju prevođene na mnoge svetske jezike. De Krešencova knjiga Istorija grčke filozofije (predsokratovci) postala je svetski betseler i primer kako se jedna bitna epoha u filozofiji sa izvanrednim pripovedačkim darom može prikazati na zanimljiv i jednostavan način. Predstavljajući predsokratovce, De Krešenco uspostavlja duhoviti dijalog između buđenja klasičnog mišljenja i mišljenja savremenika, tipičnih i običnih ljudi Italije našeg doba. Između sedam mudraca Talesa, Anaksimandra, Pitagore, Heraklita, Zenona, Empedokla, Demokrita, Protagore, Gorgije... glasova Eleje, Atine, Akraganta... i naših savremenika Pepina Rusa, Đenara Belaviste, Hanibala Tanućija, kao odjeka savremenog Napulja, De Krešenco otvara lucidni razgovor u kojem se ne izneveravaju temeljna znanja i činjenice o veličini grčkog čuda. Vrednost De Krešencove knjige nije samo u tome što se ubedljivo pokazuje da je evropska kultura neposredan naslednik klasične Grčke, već da je filozofija večna i neprolazna strast čoveka da u svakom vremenu iznova postavlja pitanja o sebi i svetu. Izdavač: Svetovi, Novi Sad 1991. Meki povez, strana 182, latinica.

Pavao Vuk-Pavlović: DUŠEVNOST I UMJETNOST, Liber Zagreb 1976, tvrdi povez, str. 257. Filozofija; Estetika. Očuvanost 4. Vuk-Pavlović, Pavao (rođen kao Pavao Wolf), hrvatski filozof (Koprivnica, 9. II. 1894 – Zagreb, 13. XI. 1976). Završio studij filozofije u Leipzigu 1921., potom iste godine otišao u Berlin. Od 1922. predavao u Zagrebu na gimnaziji, potom na Visokoj pedagoškoj školi, a od 1929. na Filozofskom fakultetu. Zbog neprihvaćanja marksističke dogme, 1947. došao u sukob s vlastima te je napustio fakultet. Potom je radio u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu (do 1951), pa na Sveučilištu u Skoplju kao izvanredni (od 1958) te redoviti (1961–71) profesor estetike i etike; smatra se osnivačem suvremene makedonske filozofije. Zastupao je kritičko-idealističku teoriju spoznaje polazeći od doživljaja kao temeljne filozofske kategorije. Svodio je spoznajnu teoriju na psihologiju i teoriju predmeta, objašnjavajući protuslovlja filozofijske misli različitošću filozofijskoga »pradoživljaja«. Sloboda kao vrhovna vrijednost pojavljuje se u individualnoj raznolikosti kao stvaralačka uloga subjekta u spoznaji svijeta. Pisao i o pitanjima estetike, etike, pedagogije; izdvajaju se njegovi prijevodi R. Tagorea i J. A. Strindberga. Objavio je i knjige poezije Zov i Razvaline (1964). Važnija filozofska djela: Spoznaja i spoznajna teorija (1926), Vrednota u svijetu (1961), Filozofije i svjetovi (1962), Osnovi estetike (I–II, 1968–70), O smislu filozofije (1969). Od 2007. Hrvatsko filozofsko društvo objavljuje njegova Sabrana djela.

Ovo je knjiga proze. Ima posvetu. Nije citana. str 142 dim 14x19cm tezina oko 200 grama izdavac Srpska knjizevna zadruga Tvrdi povez Raickovic - biografija Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući `Prosveta`.[1] Raičković je bio urednik u „Prosveti“ do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

ČUDO - R. H. Palasio Autor: R. H. Palasio Žanr: Knjige za decu Pismo: Latinica Broj strana: 348 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2015. vrlo dobro ocuvano ,ima malo traga flomastera na zadnjoj stranici Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. (u sobi ,na beloj polici ,gore )

Slobodan Džunić Anđelište Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

SLOBODAN DŽUNIĆ ANĐELIŠTE Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

SINIŠA PAUNOVIĆ CRNE PRIČE Tvrdi povez Siniša Paunović (Čačak, 25. avgust 1903 - Beograd, 9. april 1995) bio je novinar, književnik, prevodilac sa bugarskog jezika, kolekcionar likovnih dela i značajne dokumentarne građe. Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu Politika. U Politici je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik Politike iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata. Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora Politike, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine. Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu „Politika“. U „Politici“ je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik „Politike“ iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata.[2] Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine.[3] Dela Siniše Paunović Iz kutova duše, 1927. Pesnikove molitve, 1928. Oni i mi, 1930. Takmaci, 1931. Na raskršću, 1932. Manastir Nikolje u Ovčarskoj-kablarskoj klisuri, 1936. Krvava pravoslavna litija u Beogradu: na dan 19. jul 1937 godine, 1937. Pusta zemlja, 1948. Pisci izbliza, 1958. Crne priče, 1959. Tragom njihovog detinjstva, 1959. Srbija koje nema, 1971. Dobrica govori, 1980. Drainac pesnik i boem, 1981. Bora Stanković i Branislav Nušić iza zavese, 1985. Prisine, 2003. Kada su letele kamilavke, 2006.

Izdavač: gradac Godina: 2000 Broj strana: 82 Povez: mek Format: 22 x 12 cm Alhemija je duhovno učenje koje u svojoj suštini sadrži „svetost kosmosa“ i koja se prenosila u vidu misterija ili inicijacija, što potvrđuje da je u sebi skrivala veliku tajnu koja je bila dostupna samo posvećenicima ili onima koji su tu tajnu mogli da transponuju u svome duhu, bilo kao grnčari ili metalurzi na početku, bilo kao učitelji- misionari ili umetnici kasnije. To što su sve i čovek, nauka i umetnost vremenom desakralizovani ne umanjuje značaj alhemije kao postupka ili odnosa prema stvarnosti savremenog sveta i čoveka. U tom smislu knjiga Artura Švarca Umetnost i alhemija izražava uverenje da alhemija, ta „Kraljevska umetnost”, ima najdublji mogući smisao za savremenost, a njeno prisustvo se danas najviše zapaža u umetnosti, budući da ona (pored snova) najdalje dopire u čovekove duboke tajne. Alhemijsko zlato je metafora za zlato duha. I u tome je njeno basnoslovno bogatstvo. Dakle, u alhemiji nikada nije reč o materiji kao strukturi, nego o materiji kao o simbolu preobražaja u tkivu unutrašnjeg života, kao o transmutaciji postojanja, o opusu magnum-u, o zlatu kao Kamenu mudrosti. Švarc (koji je ovaj tekst napisao za istoimenu izložbu na Venecijanskom bijenalu 1986. godine) na ubedljiv način dokazuje vezu savremene umetnosti (dakle, savremenog čoveka) sa alhemijom (slično je radio K. G. Jung), posebno podvlačeći ovu vezu sa nadrealizmom, čime je dokazao da nadrealizam niti predstavlja puko automatsko stvaranje, niti površno podražavanje nesvesnog, nego vezu donjih i gornjih slojeva čovekove ličnosti.

Izdaje - Samizdat B92 Beograd „Kada sam, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, radio kao izveštač Radija Slobodna Evropa, često sam pomišljao na Australiju. Naročito noću, nakon uključivanja sirena za vazdušnu opasnost. To vreme, između sirena i nailaska aviona, budilo je u meni osećanje kosmičke usamljenosti i, gotovo po pravilu, sećanja na australijske prijatelje, putovanja po kontinentu, slike predela i beskrajnog prostranstva okruženog okeanima. Kao da se krstarećim raketama moja svest suprotstavljala krstarećim mislima u vezi s tom zemljom... Kao da ta zemlja postoji da bi brojnim emigrantima, posebno onima koji su u nju stigli iz zaraćenih zemalja, pružila utočište i nadu, da bi pokazala da svet može biti drugačiji. I vremenska zona u kojoj se nalazi izdvaja je, simbolički, od ostalog sveta. Australija ide ispred drugih. Sećam se da sam prvog januara nove 1998. godine, u jedan sat ujutru, otputovao iz Australije za Los Anđeles. U Ameriku sam stigao: 31. decembra 1997.“ Knjiga istaknutog i popularnog novinara Jugoslava Ćosića otkriva svet Australije u stilu naših najlepših putopisnih priča kakve su pisali Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Moma Dimić... `Lica, staze, predeli`, propušteni kroz piščev doživljaj, osvajaju čitaoca koji i sam postaje putnik kroz ovu čarobnu zemlju. Ali, Ćosićevo oko nije jedino koje `gleda` i opisuje. On majstorski upreda sudbine nekoliko junaka u ovo prozno štivo, pa čitalac knjigu doživljava i kao zbirku pripovedaka, čiji je kvalitet ne samo u sugestivnim slikama i lucidnim zapažanjima nego i u ironiji i humoru kao izvanrednim obeležjima stila. Ratomir Damjanović, pisac i publicista Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

Autor: Vida Ognjenović Povez: tvrd Br. strana: 12,5x20,5 Vida Ognjenović je srpska književnica i rediteljka. Rođena je u Dubočkama pored Nikšića 1941. godine. Odrasla je i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu naSorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine. Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD-a (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje. Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002). Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi... Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija. Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.

Autor - osoba Džunić, Slobodan, 1921-1998 = Džunić, Slobodan, 1921-1998 Naslov Izabrane pripovetke / Slobodan Džunić ; izbor i predgovor Pavle Zorić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIX, 274 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Zorić, Pavle, 1934-2005 = Zorić, Pavle, 1934-2005 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ79, ǂknj. ǂ523 (karton) Napomene Tiraž 3.000 Str. [VII]-XIIX: Predgovor: Pripovedački `Prasvet` Slobodana Džunića / Pavle Zorić Beleška o piscu: str. [276] Rečnik. Predmetne odrednice Džunić, Slobodan, 1921- Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 – Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik. Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu. Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973. Nagrade Nagrada „Borisav Stanković”, posthumno, za roman Vetrovi Stare planine, 1999. MG134

Knjiga kao sa slike C7 Maurice Nadeau (21. maj 1911. - 16. juna 2013.) bio je francuski učitelj, pisac, književni kritičar i urednik. Rođen je u Parizu. Bio je otac glumice Claire Nadeau i režisera filma Gilles Nadeau. Siroče tokom Prvog svetskog rata, Nadeau je prisustvovao a l`Ecole normale superieure de Saint-Cloud, gde je otkrio politiku. 1930. pridružio se Francuskoj komunističkoj partiji, gde je radio u Georges Cogniot. Izbačen je iz stranke 1932. Zatim je pročitao Lenjina i Leona Trockog, što ga je inspirisalo da se pridruži Ligue Communiste, trockističkoj partiji koju je stvorio Pierre Naville. U ovom periodu često se susretao sa Louisom Aragonom, Andreom Gideom, Andreom Bretonom, Jackuesom Prevertom i Benjaminom Peretom. Nazvan profesorom književnosti 1936. godine, predavao je do 1945., kratko vreme kao profesor književnosti u Pradesu, ali je nedugo preferirao da postane učitelj u Thiaisu kako bi se približio Parizu. Zatim je sarađivao sa Andreom Bretonom na pregledu Clea, koji je protestovao protiv internacije španskih republikanaca u Francuskoj u ranim fazama španskog građanskog rata. Nakon kratkog perioda njegove mobilizacije, ponovo se predavao pod nacističkom okupacijom i bavio se tajnim političkim aktivnostima. Njegova mreža otpora (koja je obuhvatala nemačkog vojnika koji će biti pogubljen) razorena je tokom racije. David Rousset i nekoliko njegovih drugih članova su deportovani. Roussetova supruga tada je pomogla Nadeauu da izbjegne deportaciju. Ovaj prvi deo njegovog života doveo je do objavljivanja 1945. njegovog Histoire du surrealisme (Istorija nadrealizma, objavljena u Sjedinjenim Državama 1965. i Velikoj Britaniji 1968.). Knjiga je dugo bila glavni referentni rad na nadrealizmu uprkos činjenici da mu se Andre Breton nije svidio. Nakon oslobođenja, Nadeau je postao kritičar časopisa otpora Combat u režiji Alberta Camusa, uz pomoć svog glavnog urednika Pascal Pia-e. Il je vodio književnu stranicu sedam godina i doveo do istaknutih autora kao što su Georges Bataille, Jean Genet, Rene Char, Henri Michauk, Claude Simon i Henri Miller. Takođe je započeo uređivanje dela markiza de Sadea. Zapanjio je savremenike dolaskom u odbranu Louis-Ferdinanda Celine-a.