Premalo je pažnje posvećeno evropskim godinama kneza Miloša (1839–1858) i kneza Mihaila (1842–1860), koje su oni proveli u internaciji u evropskim metropolama (najviše u Beču), odakle su stalno radili za svoj povratak na kneževski presto u Srbiji, ali gde su se i sami evropeizovali i gde su, kao mecene, dali veliki doprinos uzdizanju srpske kulture, da tako ona u samom svome prepočinjanju bude u evropskim tokovima i nađe svoje mesto u evropskim razmerama. Posebno je ostalo malo poznato njihovo delanje u 1848. godini, istorijskoj godini Evrope, kad su se uobličavale i ujedinjavale nacije koje će dovesti do stvaranja novih velikih država (Italije i Nemačke), pogotovo što je ta godina imala svoje ratne događaje na prostoru Austrijskog carstva, između Mađara i Srba i Hrvata, koji će imati velike istorijske raboše i teške posledice u istoriji Balkana, koja ih još uvek namiruje. Rukopis Bečke godine kneza Miloša (koji je posredni doprinos jubilejima Dva veka srpske revolucije i Sto devedesetoj godišnjici Drugog srpskog ustanka) samo je skroman prilog poznavanju toga perioda. Rukopis je dat uz obilje likovnih priloga, do sada svuda rasutih, prvi put ovako grupisanih. Likovni prilozi su ponajviše u slavu Anastasa Jovanovića, slikara i litografa, jednog od prvih svetskih fotografa i prvih srpskih slikara portretista, i ponekog svetskog, kojima su mecene, pa često i modeli, bili knezovi Miloš i Mihailo.

ENIGMA KOPINIČ 1 Vjenceslav Cenčić Izdavač: Rad - Beograd, 1983. Tvrd povez, zstitni omot ostecen pa je slikano bey omota, format: 15x20,5 cm, 347 strana, ilustrovano, latinica. Korice odlicne. Unutra bez tragova koriscenja! Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije.

ENIGMA KOPINIČ 1-2 - Vjenceslav Cenčić Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Beograd 1983 god, 347+291 str, tvrd povez, zaštitni omoti pohabani, unutrašnjost u dobrom stanju. L. 1. KUT. 62

Milovan Vitezović Misli Srpski Tvrdi povez Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

NAŠI ODNOSI SA RUSIJOM - Dimitrije Popović + dodatak SV. NIKOLAJA VELIMIROVIĆA O ODNOSU SRBIJE I RUSIJE Sazvežđa 2022 46 str Dimitrije Popović (Beograd, 2. februar 1866 — Beograd, 22. novembar 1940) bio je jedan od veoma istaknutih diplomata Kraljevine Srbije. Pripadao je jednom prošlom, veoma kratkom dobu srpske diplomatije koje su nazivali „zlatnim dobom Srbije“ (1903—1914). Biografija Rođen je 2. februara 1866. u porodici koja je srpskoj kulturi dala nekoliko istaknutih poslenika. Premda je među savremenicima bio upamćen kao uspešan diplomata i autoritativna pisac studija iz diplomatske istorije sa određenim memoarskim elementima, Dimitrije Popović je široj javnosti ostao u senci svoje slavne braće, Bogdana Popovića i Pavla Popovića, poznatih književnih kritičara i profesora Beogradskog univerziteta. Njihov otac Jovan Popović, rodom iz Vukovara, došao je u Srbiju krajem pedesetih godina XIX veka, da bi u Beogradu ubrzo postao uvažen advokat. Majka Dimitrija Popovića – Savka, bila je kći „polkovnika i kavalira“ Stefana Markovića, sekretara kneza Miloša. Jovan i Savka Popović imali su osmore dece, a Dimitrije je bio drugo deta, tri godine mlađi od prvenca Bogdana. Porodični ambijent u kojem je stasao Dimitrije Popović bio je, nesumnjivo, uokviren već čvrsto utemeljenim merilima građanskog života, za razliku od većine ostalih uglednih porodica u Srbiji koje su još uvek pokušavale da patrijarhalne običaje postepeno usklađuju sa evropskim parametrima građanskog života.[1] Osnovnu i srednju školu svršio je u Beogradu, pokazujući naročitu prilježnost u učenju nemačkog i francuskog jezika. Maturirao je 1884. u Prvoj muškoj gimnaziji. Četiri godine kasnije završio je Istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu, ali je još kao student, od avgusta 1885. do marta 1886, u zvanju praktikanta, radio u Ministarstvu inostranih dela. Po svršenim studijama u Beogradu prvu sledeću školsku godinu je proveo u Beču gde je na Filozofskom fakultetu slušao predavanja iz istorije i filozofije. Po povratku u Srbiji, od oktobra 1889. ponovo radi kao praktikant u Ministarstvu inostranih poslova Ostao je dosledan svom ranom opredeljenju da ne ulazi ni u jednu poliitičku stranku, premda je njegov blizak rođak po majci Andra Nikolić bio jedan od istaknutih radikalskih vođa. Napredovao je u diplomatskoj službi relativno brzo i bez većih smetnji. Službovao je srpskim poslanstvima u Beču, Parizu, Budimpešti, Trstu, Sofiji, Carigradu, Petrogradu. Naročito u Petrogradu u nekoliko navrata imao je priliku da pokaže sposobnost veštog i taktičnog diplomate. Nije dopuštao da patriotska osećanja i očelivanja utiču na njegove procene političke situacije. Nije ga mimoišlo prevremeno penzionisanje do kojeg je, donekle, došlo i zbog njegove načelno postavljene distancije prema vodećim ljudima u Narodnoj radiklanoj stranci koja je bila na vlasti, zbog nespremnosti za određene ustupke koji su se ticali komunikacije s nadređenim ministrom, kao i samog načina dilomatskog rada.[2] Uvažen kao diplomata i nacionalni radnik, kao istoričar i memoarista, završavajući svoje diplomatske uspomene iz balkanskih ratova iznenada, 22. novembra 1940, umro u Beogradu. Dela Po svršetku karijere Dimitrije Popović je napisao niz memoarskih i istorijskih dela, smatrajući ih logičnim zaokruženjem svoje profesionalne karijere. Zahvaljujući njima, diplomatska istorija Srbije u jednom od njenih najvažnijih razdoblja – poslednjoj deceniji pred Prvi svetski rat – pokazuje nam se u novoj svetlosti, gde se sa mnogo nijansi tako karakterističnih za svet visoke politike jasno mogu pratiti i stanovišta velikih sila o različitim aspektima srpskog pitanja i stavovi zvaničnih krugova u Beogradu prema krupnim previranjima na Balkanu. Najveći deo svojih meomoarskih spisa, istorijskih rasprava i osvrta na savremena pitanja objavio je u prestižnom Srpskom književnom glasniku, a njegove priloge objavljuvali su, osim visokotiražnih dnevnih listova poput Politike, Pravde i Novosti, i ugledni časopisi, od Letopisa Matice srpske, Pregleda i Misli, do Godišnjice Nikole Čupića. Od avgusta 1922. do marta 1932, Popović je bio i stalni dopisnik poznatog bostonskog lista Christian Science Monitor, u kojem je objavio više desetina priloga o zbivanjima u kulturi, političkim pitanjima i svakodnevnom životu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. L. 1. VES

Miloš Milikić Mido : TREĆA PROLETERSKA SANDŽAČKA BRIGADA - Ilustrovana monografija , INP Književne novine - komerc Beograd 1995, str. 730. Očuvanost 4. Miloš Mido Milikić (Bjelojevići, kod Mojkovca, 21. novembar 1927 — Beograd, 15. avgust 2016), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i pukovnik-pilot avijacije JNA. Biografija Rođen je 21. novembra 1927. godine u Bjelojevićima, kod Mojkovca, u zemljoradničkoj porodici, od oca Vujice i majke Zorke, kao jedno od petoro dece. U Mojkovcu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Tu ga je dočekala i okupacija Kraljevine Jugoslavije, što je prekinulo njegovo dalje školovanje tokom ratnih godina. U Narodnooslobodilačku borbu odlazi 1941. godine, odmah nakon podizanja Trinaestojulskog ustanka, sa samo 13 godina. Kao borac i puškomitraljezac Prve čete Četvrtog bataljona Treće proleterske sandžačke udarne brigade[2], učestvuje u svim njenim borbama. Tokom Pete neprijateljske ofanzive, 13. juna 1943. godine, u proboju na Sutjesci, dva puta je ranjen.[1][3] Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Pred kraj rata, bio je omladinski rukovodilac u Četvrtoj sandžačkoj udarnoj brigadi. Oslobođenje Jugoslavije 1945. godine dočekao je u činu kapetana i stupa u Ratno vazduhoplovstvo Jugoslovenske armije. Nakon rata, u svojstvu člana Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), neko vreme provodi u Albaniji. Tu je pomagao u organizovanju Narodne armije NR Albanije. Po povratku u Jugoslaviju, postaje pitomac Vazduhoplovnog vojnog učilišta u Pančevu. Nalazio se i na poziciji političkog komesara 113. lovačkog puka, kojim je komandovao major Ljubo Kojić. Kasnije završava i Vazduhoplovnu oficirsku školu JNA, kao i Višu vojnu vazduhoplovnu akademiju JNA. U civilstvu je završio dve godine psihologije na Filozofskom fakultetu, kao i dve godine prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. U RV i PVO je radio kao probni pilot na supersoničnim avionima, instruktor na MiG-21, a obavljao je i niz odgovornih dužnosti: Komandant 83. lovačkog puka u Puli, Komandant 111. jurišnog puka u Brežicama, Komandant 198. lovačko-bombarderskog puka u Skoplju, Slušalac i nastavnik Više vojne vazduhoplovne akademije JNA u Beogradu, Načelnik Štaba 44. vazduhoplovne divizije, Komandant Prve vazduhoplovne komande u Batajnici, Pomoćnik Načelnika odseka za letačke poslove u Vazduhoplovnom korpusu i Komandi RV i PVO, Načelnik letačkog odseka — glavni inspektor letačke službe RV i PVO, Pomoćnik Komandanta Prvog vazduhoplovnog korpusa, Načelnik Katedre taktike Više vojne vazduhoplovne akademije JNA, Zamenik Načelnika Više vojne vazduhoplovne akademije JNA.[1] Milikić je bio najmlađi nosilac čina majora i pukovnika u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Na lični zahtev je penzionisan u činu pukovnika avijacije JNA sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine radnog staža. Po penzionisanju iz JNA, Milikić nastavlja karijeru u civilnoj avijaciji narednih 20 godina. U Alžiru se nalazio na poziciji šefa pilotskog odseka u Nacionalnoj pilotskoj školi, a dugo je leteo i u avio-kompanijama u Jemenu, kao kapetan na DC-3. O ovom periodu njegove karijere pisao je i poznati austrijski novinar i fotoreporter, Fric Zite, koji je u svojoj knjizi iz 1973. godine, „Žarište u Jemenu”, nazvao Milikića „gospodarom jemenskog neba”. Pred kraj letačke karijere je leteo u poljoprivrednoj avijaciji JAT-a i Utve. Po završetku letačke karijere i preko 10,000 časova leta na više od 40 tipova aviona, posvetio se pisanju knjiga. Napisao je knjigu „Brži od zvuka”, monografiju Prve klase ŠAOA, kao i delo „Ratnim stazama Milovana Đilasa”. Posebno je zagovarao inicijativu ispred SUBNOR-a Srbije da se Milovan Đilas posthumno rehabilituje, da mu se vrate čin general-pukovnika i odlikovanja koji su mu bili oduzeti od strane Vojnog suda i Suda časti 14. oktobra 1957. godine, kao i to da se ukinu sve četiri presude protiv njega. Dvaput se ženio. Najpre sa Danicom Radivojević, sa kojom je imao dvoje dece. Milikićeva druga supruga bila je Saveta Domastović, sa kojom je imao jednog sina.[3] Njegov otac Vujica (1905—1969) takođe je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, nosilac Partizanske spomenice 1941. i krajem rata zamenik komandanta bataljona Preminuo je 15. avgusta 2016. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost, Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Orden partizanske zvezde sa puškama i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Od inostranih odlikovanja, nosilac je Partizanskog krsta NR Poljske.

67 dana Užičke republike - Jovan Radovanović Šezdeset sedam dana Užičke republike Slobodna teritorija, slobodna sela i gradovi – to je za narod i partizane bilo nešto novo. Valjalo je upravljati oslobođenim mestima, brinuti za snabdevanje građana i partizanskih jedinica. Mnogo novih poslova iskrslo je pred partizane čim se stvorila slobodna teritorija. A Užice je tada bilo jedno od najvećih mesta u Jugoslaviji iz kojeg je isteran okupator. Sve je trebalo početi iznova. I raditi brzo i organizovano. Ništa ne propustiti, ništa ostaviti slučaju. Bila su prošla samo dva dana od oslobođenja Užica, a u holu Narodne banke sastalo se oko 70 istaknutih predstavnika grada... SADRŽAJ Budi se Užički kraj Propao prepad Zakletva na Lokvi Petnaest protiv jednog Obračun u Gorobilju Nemački Rajh objavio „Grebićima` rat Inženjer Petrović putuje Zavrnut desni rukav - znak raspoznavanja Bela zastava u Krupnju Nemci i četnici u Užicu - zajedno Ćuprija na Moravi Oslobođeno Užice Partizanska parada Rađanje narodne vlasti Deca i roditelji Ceo razred u partizanima Vod Dragačevaca u okupiranom Kraljevu Jedanaest tenkova na Zavlaki Tito među borcima Partizani u talijanskom štabu Sve za front `Parada` zarobljenika u Užicu Lokomotiva broj 83.062 Okršaji na na Bukovima `Štuke` nad Užicem Reč mladosti Partizanska oružana Prvi put na slobodi Tito na sastanku s Dražom Živ je Steva Čolović Tenkovi u Kraljevu Dvoboj kurira Braniti Trešnjicu do poslednjeg čoveka `Ispisnici` Četničko gnezdo u Požegi Topovi na Ljubiću Partizanska metropola slavi Veliki oktobar Jedan običan dan u slobodnom Užicu 1941 Propao i treći napad na Užice Komandir čete „Radoje Marić` Dva ultimatuma Sekretar Želja Komesar Ratko Užička `Borba` Kadinjača Kraj Užičke republike Hronologija događaja iz dana Užičke republike Registar imena Izdavač: Prosveta, Beograd Godina: 1961 Broj strana: 254 Tvrdi povez Biblioteka: Svedoćanstva Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: 6160 Težina: 260 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Vladimir Oreški, Milan Nikolić - Sibirski pečat SNL, Zagreb,1983 258 str. tvrdi povez stanje: dobro Memoari Agate Oreški, jedine žene iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora. Rukovodeći se humanitarnim razlozima, Centralni komitet KPJ - po prij’edlogu svog tadašnjeg novog člana Josipa Broza - po­slao je 1935. godine Agatu Oreški, udovicu poginulog sekretara SKOJ-a Mije Oreškog, sa njenim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Tako je Agata iz­bjegla progone i neimaštinu u Jugoslaviji, ali je uletila direktno u strahote Staljinovih »čistki«. Najprije su joj oteli dijete, zatim su je uhapsili, pa mučili i tukli, beskrajno preslušavali, tjerali da prizna kako je neprijateljski špijun i napokon je, bez njena priznanja, osudili na 8 godina borav­ka u konclogoru. Zašto? Agata Oreški Jaga (1906-1991) je bila hrvatska komunistkinja i revolucionarka poznata kao `jedina žena iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora`. Bila je žena ubijenog sekretara SKOJ-a Mija Oreškog. Biografija Agata Oreški rođena 31. V 1906. u mestu Vuglovec, općina i srez Ivanec. U Zagrebu je bila fabrička radnica i aktivistkinja radničkog pokreta. Odmah po zavođenju šestojanuarske diktature 1929. godine i otežanog ilegalnog rada u Zagrebu, zajedno sa svojim mužem Mijom Oreškim, sekretarom ilegalnog SKOJ-a, prelazi u Samobor, gde postaje centar njihovog delovanja. Kada je policija, 27. jula 1929. godine opkolila kuću u Samoboru u kojoj su Agata i Skojevci tajno boravili, njen muž i drugovi su pružili otpor i u sukobu s policijom poginuli. Dok je trajala pucnjava, Agata je pritrčala arhivu u zapalila ga u peći. U pucnjavi je i ona ranjena, nakon čega je uhapšena. U zatvoru je bila do 1931. godine, nakon čega nastavlja sa aktivizmom. Zbog stalne opasnosti od policije i progona, na inicijativu Josipa Broza, CK KPJ poslao je 1935. godine Agatu Oreški s njezinim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Radila je u fabrici u Ordžonikidzeu. 1938. godine je za vreme Staljinovih `čistki` uhapšena i odvedena u Sibir, gde je provela osam godina. Bila je zatvorena je u zatvoru u Brjansku, u sabirnom logoru Arhangelsk, u logoru smrti Papinka i logoru Talaga. Njen sin Vladimir Oreški je u odsustvu majke živeo po raznim dečijim domovima, a 1944. godine (kao petnaestogodišnjak) stupio je u jugoslovensku tenkovsku brigadu, formiranu u SSSR, i sa njom došao u Jugoslaviju. Agata Oreški je puštena na slobodu 1947. godine, nakon čega se vratila u Jugoslaviju. Po povratku u zemlju Agata Oreški nije primljena s dobrodošlicom, naišla je na sumnje i podozrenja, nije zatvarana ni proganjana, ali joj nije ukazivana nikakva pažnja; izbegavali su je, prepuštali je samoj sebi. Dugo godina nije htela javno progovoriti o svojoj tragičnoj sudbini. Naposled je popustila i progovorila sinu, koji je zabeležio njene uspomene i objavio ih posle njene smrti. Umrla je 1991. godine. Sahranjena je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

Само дефинисање циљева КПЈ у Другом светском рату, а то је насилна промена друштвено-политичког система, ставља их на њихово историјско место - место забрањене и ни на који начин легитимне групе отпадника, који су усмеравани од међународних моћника радили на терену свакакве договоре и злочине са крајњим циљем преузимања власти и свођења Српског народа на расцепкану и неповезану групу локалних субјеката. Та жеђ за цепкањем и уситњавањем српског националног бића добила је свој `легитиман` оквир у одлукама АВНОЈ-а. Одлуке АВНОЈ-а, као и сваког другог нелегитимног, ненародног, недемократски изабраног тела немају никакав капацитет и важност уколико спољни, моћни фактори, фактори који су сво време имали утицај на њих не удувају ваздух у те празне и разбушене балоне. На жалост, моћна међународна обавештајна заједница која је имала за циљ исто што и већина актера на терену Балкана (Хелма), дакле разбијање и потчињавање српског националног бића даће им (одлукама АВНОЈА), какав-такав привид легалности. Заправо, још тада постао је јасан спиритус мовенс те белосветске `међународне заједнице` - правила су таква да ми можемо увек да их прилагодимо онако како нама одговара! Имамо дакле `одлуке` АВНОЈ-а о цепању и подређивању српског народа од стране других `народа` а да представника српског народа није ни било на тим заседањима - ТОЛИКО О БРАТСТВУ И ЈЕДИНСТВУ! У ствари, братство је постојало и оно јесте право братство свих који су тамо учествовали а Срби су ионако одређени да буду крвна жртва на комунистичком олтару! Ове одлуке које ћете прочитати у наставку текста део су јавних одлука, оне свакако битније нећемо сазнати до танчина никада, али, могле би се свести на деловање на терену како би се добили пролетери од кулака - српских сељака. Можда најједно- ставнији метод јесте био попалити њихова села, спалити сва добра и присилити их да постану зависни од хлеба који се заради преко `партизовања` у комунистичкој војсци. Можда насликовити пример примене оваквог метода јесте дао Михаило Минић у својој величанственој књизи `Расуте кости` кад Тито добија зелено светло од Павелића да покупи по шумама и брдима Козаре преостале Србе (Србе који су узмакли усташкој ками и логорима) и после испирања мозга - обуке повиче: `Ми имамо наш циљ, и убићемо сваког ко се испречи, па макар и рођеног оца...` Слагали су их да ће их повести на ослобађање логора у којима су усташе вршиле свој посао, посао уништавања једног народа какво није запамћено у досадашњој људској историји, да ће моћи чим заврше обуку да помогну да се спасу њихови најмилији... Уместо тога повели су Србе против Срба, а зарад остваривања сопствених циљева, који се у крајњој линији своде на једно, покрстити, побити, распаметити и расцепкати, окренути једне против других Србе! Што и данас раде! Иронијска оштрица ове књиге је да је писана ћирилицом, или пре би се рекло србицом, и српским језиком од стране оних који ће трајно ставити нож под грло српском националном бићу!

Izdavač: GRO Dimitrije Davidović, Smederevo Godina izdanja: 1985. Povez: Broširan sa klapnama Format: 21 cm Broj strana: 200 Stanje: Veoma dobro Живорад Жика Лазић рођен је 28. децембра 1933. године, у селу Лугавчина, у близини Пожаревца. Српски сценариста и писац Живорад Жика Лазић преминуо је 13. септембра 2009. године, у Београду, у 76. години, после краће и тешке болести. Мати га је узела за руку и из села одвела у Београд на школе где је положио велику матуру и студирао психологију на Филозофском факултету. Отац је Марије и Милоша. Аутор је сценарија за многе култне серије српске кинематографије, међу којима су „Музиканти“, „Љубав на сеоски начин“, „Грађани села Луга“, „Докторка на селу“ и ,,Сељаци”. Творац је и неколико сценарија за игране филмове, а комади по мотивима његових историјских романа извођени су на сцени Народног позоришта у Београду. У српској књижевности појавио се први пут са књигом приповедака ,,Путем поред реке” 1957. године. Након свог првенца објавио је још двадесетак књига, романа и збирки приповедака. Аутор је сценарија за неколико играних филмова, а комади по његовим историјским романима играни су на сцени Народног позоришта у Београду. Превођен је на седам светских језика (енглески, немачки, руски, дански, бугарски и друге). Из штампе му је изашла и књига ,,Скаске о вожду”. Радио је и као новинар у листу Интервју, Илустрованој политици, НИН-у и Дуги а хонорарно је писао за Политику и Вечерње новости, трагајући за идеалним главним уредником, али, причао је, у својој новинарској каријери није га срео… Добитник је многобројних награда. Фебруара, ратне 1993. године, био је један од првих ратних извештача, који се директно из београдске Кнез Михаилове улице упутио на прву линију фронта, вођен искључиво својом професионалном етиком, патриотизмом и жељом да буде тамо где нико други од његових колега није имао ни жеље, ни храбрости да oде. У Лугавчини, родном месту и завичају сценаристе и књижевника Живорада Жике Лазића је откривена спомен плоча на његовој кући, у којој је проводио последње године живота. У договору са пишчевом родбином, у школи у Лугавчини је уређена спомен соба „Кутак Жике Лазића“ где су се за почетак нашли пишчев радни сто, писаћа машина и део библиотеке. Иницијатива за постављање плоче потекла је од Боре Милошевића, дирктора Основне школе „Бранко Радичевић“ у Лугавчини, чији су ученици, тим поводом, припремили пригодан програм. „У Србији села умиру, што не значи да Срби не воле село. Истина је да га воле, али на малом екрану, а то је ипак гаранција његове будућности”, шаљиво је говорио Жика Лазић. Драма Жике Лазића ,,Књажев секретар“ премијерно је изведена у Народном позоришту у Београду 1970. године. Вредности овог Лазићевог штива оновремена позоришна критика и публицистика нису уочиле. Драми је спочитавана фрагментарност, структурна нецеловитост, сценска спектакуларност и потчињеност целог текста лику књаза Милоша. Међутим, истиче се ваљаност фељтонистичке основе комада, сматрајући да је било потребно да се у репертоар врати историјска драма. Повест о секретару кнеза Милоша, Алекси Поповском, који је, како то описује Жика Лазић, главом платио забрањену љубав, мелодрамском основом скрива праву тему на којој писац у време настанка драме није смео да инсистира. Реч је о владавини тиранина који управља земљом не поштујући ни Божије, ни људске законе, ослањајући се на батинаше, удворице и доушнике које промовише у дворску камарилу. Жика Лазић је у личности кнеза Милоша нашао самодршца, али је желео да избегне сваку могућну алузију на актуелни режим, па је отуда позвао у помоћ историјске личности као што су Вук Караџић, Јоаким Вујић и други. У књизи ,,Карађорђе којекуде” од заборава је отргао историјске чињенице, јер наши савременици мало памте трагове историјских збитија. У рано доба телевизије дешавало се често да градске улице опусте због важног ТВ преноса фудбалске утакмице или пак кад се приказује нека серија. Догађало се то и када су приказиване серије ,,Музиканти” и ,,Грађани села Луга”. Нису то људи само волели да гледају, него су се баш због ових серија бунили и партијски другови и борци у једнопартијском времену. Писац тих серија Живорад Жика Лазић је објавио, поводом 200 година од српског устанка, књигу ,,Скаске о Вожду”. Лазић, за кога су својевремено многи говорили да је један од најбољих приповедача и романсијера ,,стварносне прозе” (написао је, између осталог кнјигу приповедака ,,Путем поред реке”, те романе ,,Књажев секретар“, ,,Убише књаза“, ,,Ни књаз ни краљ - Повест о Николи Пашићу“, ,,Туђа жена” и ,,Давид луталица”), теме о Карађорђу увек је радо обрађивао. О Карађорђу је написао више текстова још 1979. године. Биле су то путописне репортаже. Занимала га је она друга страна Вождовог живота, а она је у скаски, легенди, машти. Зато је између корица ове књиге сместио и љубавни роман. Ту су и друге слике из његовог свакодневног живота. Најављивана је и његова серија о Николи Пашићу. Серију је завршио на време и одавно, али је остала да чами у фиокама РТС-а са 20 једночасовних епизода. Пола века српске историје са свим личностима тога доба присутни су у серији. - То је најбоље што сам написао као сценариста, казао је Живорад Жика Лазић и додао: ,,Можда је то ипак мало неумесно упоређивати са оним серијама као што су ,,Музиканти” и ,,Грађани села Луга”. Добио сам за серијал о Пашићу хонорар, али би ми било драже да сам угледао на малим екранима историјске ликове оживљене и разигране. Увек сам добијао исти одговор - нема пара, испричао је Лазић.

HERETICI I RENEGATI i - Isaac Deutscher HERETICI I RENEGATI i drugi eseji Isaac Deutscher Izdavač: August Cesarec Zgb.1990 strana 277,broširan povez, vrlo dobro ocuvano ,bokovi knjige su zuce boje , od starosti birka eseja poznatog povjesničara i analitičara Isaaca Deutschera. Teme se kreću od Marxa i Lenjina do Berije i analize rada britanskog povjesničara E. H. Carra. Sadržaj: 1. Heretici i renegati - Savjest bivših komunista - Tragičan život poljrugarskog ministra - 1984 - misticizam okrutnosti 2. Povijesni eseji - Dvije revolucije - Marx i Rusija - Trocki o Staljinu - E. H. Carr - povjesničar boljševičkog režima 3. Svršetak Staljinove ere - Rusija sredinom stoljeća - „Socijalistička konkurencija“ - Staljinova oporuka 4. Rusija na prijelazu - Slučaj Berija - Odgovor kritičarima - Poststaljinističko idejno previranje Isaac Doicher (rođen Isaac Deutscher; ponekad Deicher [3], 3. april 1907, Chrzanov, Austro-Ugarska, sada deo Poljske - 19. avgust 1967, Rim, Italija) je poljski i britanski istoričar i publicist, autor knjiga o istoriji i sociolog, biograf Lev Trocki i Josif Staljin, ekspert za probleme Sovjetskog Saveza i CPSU Isak Deutscher je rođen u religioznoj jevrejskoj porodici srednje klase u gradu Chrzanov u blizini Krakova u zapadnoj Galiciji. Kao dete, radio je sa chassidskim rabinom, ali je onda postao ateist (kako je sam Nemač tvrdio, proverio je istinu o vjeri i izgubio vjeru koristeći ne-košer hranu u grobu tzaddika (pravednika) na Iom Kipuru). Prvobitno je stekao slavu kao mladi pesnik; Od šesnaest godina objavio je svoje pesme u poljskim književnim publikacijama. Deutscherove pesme, napisane na jidišu i poljskom, odnosile su se na poljsku i jevrejsku istoriju, mitologiju i misticizam; tako je pokušao da premosti jaz između dve kulture. Pored toga, on je preveo i sa jidiškog, latinskog, nemačkog i hebrejskog na poljski. Studirao je istoriju [izvor ne precizira 2560 dana], filozofiju i književnost na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Sa 18 godina napustio je Krakov za Varšavu i ušao na Univerzitet u Varšavi, gdje je studirao filozofiju i političku ekonomiju. Istovremeno, Deutscher postaje marksista. Godine 1926. pridružio se zabranjenoj Komunističkoj partiji Poljske i bio urednik stranačke štampe. Godine 1931. posjetio je Sovjetski Savez, gdje je dobio ponudu od Moskovskog državnog univerziteta da zauzme poziciju učitelja u istoriji socijalizma i naučnog komunizma. Međutim, Deutscher je odbio i vratio se u podzemni rad u Poljskoj. Godine 1932. snažno se protivio staljinističkoj politici u rukovodstvu Kominterne. Posebno, Deutscher je osudio teoriju i praksu, koja je socijaldemokratiju smatrala `socijalnim fašizmom` i primarnim neprijateljem komunističkog pokreta, s pravom gledajući na pridržavanje takvog kursa kao na jedan od najvažnijih razloga koji su doveli do poraza nemačke komunističke partije u borbi protiv Hitlera. U svom članku Opasnost od varvarizma u Evropi (1933), on se zalagao za formiranje jedinstvenog fronta komunista i socijaldemokrata protiv nacizma. Otkako se Deutscher pridružio trockistima, odmah je izbačen iz Komunističke partije Poljske (zvanično zbog `preuveličavanja pretnje nacizma`). On je kasnije napisao o sebi kao “prvi komunist koji je protjeran iz poljske Komunističke partije za anti-staljinizam” [4]. Iako je Deutscher postao jedan od najistaknutijih poljskih trockista, od 1938. se distancirao od zvaničnog trockizma, ne odobravajući odluku Trockog da osnuje Četvrtu internacionalu. U aprilu 1939., neposredno pre okupacije Poljske od strane nacističke Nemačke, Deutscher je emigrirao u London. Život mu je bio spašen, ali se nikada nije mogao vratiti u Poljsku i vidjeti bilo koga od svojih rođaka. U Londonu, Deutscher, nakon što je temeljno studirao engleski jezik, pisao je članke za novine o jevrejskoj emigraciji iz Poljske, a takođe je postao i dopisnik uticajne publikacije The Economist. Kao član Poljske socijalističke partije, bio je član trockističke revolucionarne radničke lige neko vreme u egzilu. 1940. u Škotskoj, dobrovoljac se priključio poljskoj vojsci, ali je ubrzo bio interniran kao opasan subverzivni element. Oslobođen 1942. godine, vratio se u The Economist kao stručnjak za Sovjetski Savez i evropsku politiku, i počeo je pisati za The Observer. Nakon rata, raskinuo je s političkim trockizmom (dok je ostao Trocki) i bavio se naučnim aktivnostima. Proceedings Glavni članak: Deutscher Trilogi Posebna tema Deutscher-a bili su problemi SSSR-a i komunističkog pokreta. Jedan od prvih pokušao je da analizira fenomen staljinizma. Deutscher je napisao Staljinovu obimnu političku biografiju (“Staljin: politička biografija”), u kojoj, za razliku od mnogih “Staljinovih učenjaka”, saznaje pravo poreklo formiranja, formiranja i razvoja Staljina kao revolucionara, političara i ličnosti. On istražuje genezu staljinizma, pokazuje njegove objektivne i subjektivne razloge i izražava neke misli o tome kako prevazići staljinizam kao izopačenost marksističko-lenjinističke teorije. Zahvaljujući pisanju Staljinove političke biografije, Deutscher je počeo da se smatra naprednim specijalistom u istoriji ruske revolucije. Glavni rad Deutscher-a bio je fundamentalna studija Lea Trockog, koja se sastojala od tri toma - `Oružani prorok` (1954), `Nenaoružani prorok` (1959) i `Prognani progon` (1963). Trilogija, objavljena u Londonu 1954-1963, zasniva se na detaljnoj studiji Trockog arhiva na Harvardskom univerzitetu, uključujući i `zatvorenu sekciju` arhive, kojoj je Deutscher dopušteno uz dozvolu udovice Trockog, N. Sedova (1882-1962); iako nisu svi materijali mogli da koriste u svom radu, pošto je zvanično ovaj deo arhive otkriven tek 1980. godine. Skraćeni ruski prevod drugog i trećeg sveska, američkog istoričara N. N. Iakovleva, objavljen je u Moskvi 1991. godine pod naslovom Trocki u egzilu. Kompletan prevod sva tri toma objavljen je 2006. u izdavačkoj kući Tsentpoligraf. Prema Davidu Northu, “herojska slika Trockog, koja se pojavila na stranicama izuzetne Biografske trilogije Isaaca Deutschr-a ... imala je značajan uticaj na čitavu generaciju radikalizovane omladine šezdesetih godina... (u hodniku ,dole, ormar ,cip_)

Stanoje Filipović: ŽIKA POPOVIĆ , Шабац : Срески одбор за прославу Народне револуције, 1961 Fizički opis 212 стр. ; 17 cm Zbirka Подринска књига ; 4 Predmetne odrednice Поповић, Жика, 1895-1941 Očuvanost 3; ima autorovu posvetu Živorad Žika Popović rođen je u Loznici 1895. godine. Ipak, njegov život kao i delatnost vezana je za Šabac gde je došao i počeo da radi kao profesor istorije i književnosti u Šabačkoj gimnaziji početkom 1928. godine. U godinama između dva svetska rata ostavio je veoma dubok trag u kulturnom životu grada. Zahvaljujući delatnosti Živorada Žike Popovića obnovljen je rad Šabačkog čitališta osnovanog daleke 1847. godine. Današnja Biblioteka šabačka nastala je iz Šabačke narodne knjižnice i čitaonici čijim se osnivačem smatra Žika Popović. Živorad Žika Popović bio je inicijator osnivanja Muzeja u Šapcu, koji je svoj rad započeo pod okriljem Šabačke narodne knjižnice i čitaonice. Jedan je od osnivača Narodnog univerziteta u Šapcu na kom je i sam držao predavanja. Bio je osnivač Amaterskog pozorišta „Dobrica Milutinović“ u Šapcu u kom je često režirao predstave. Obnovio je rad Društva srpsko-francuskog prijateljstva u Šapcu čiji je predsednik bio od 1933. do 1940. godine. Svoju prosvetiteljsku misiju, Živorad Žika Pović je vršio ne samo u Šapcu već i u celoj okolini. Zahvaljujući Popovićevoj delatnosti širom Mačve, Pocerine i Posavotamnave otvorene su mnogobrojne narodne knjižnice i čitaonice. Bio je inicijator podizanja spomenika Vuku Karadžiću u Tršiću i Loznici. U godinama pred početak Drugog svetskog rata Živorad Žika Popović je bio blizak revolucionarnom pokretu i Komunističkoj partiji Jugoslavije zbog čega je već u septembru 1941. godine bio denunciran agentima Specijalne policije Uprave grada Beograda od strane šabačkog apotekara i saradnika okupatora Pavla (Paula) Kurtovića koga je nova komunistička vlast streljala odmah po ulasku partizanskih jedinica u Šabac, oktobra meseca 1944. godine. Šabački apotekar Pavle Kurtović bio jedan od poverljivih ljudi kako okupacionih vlasti tako i kolaboracionističke uprave u Šapcu. U leto i jesen 1941. godine on je dostavio više konkretnih informacija o ljudima koje je denuncirao kao bliske Komunističkom pokretu. Zahvaljujući informacijama koje je Pavle Kurtović dostavio u prvoj polovini septembra meseca 1941, Specijalna policija Uprave grada Beograda a onda i Gestapo su već 16. septembra 1941. imali detaljne informacije o kretanju: dr Lazara Petrovića, dr Đure Ostojića, Ilije Rankovića, Riste Ukropine, Petra Savića, Selimira Jeftića, Jovana Blagojevića, njegove ćerke „boravišta nepoznatog“ i Žike Popovića, za koga se u izveštaju agenta SP UGB-a pisanog na osnovu iskaza Pavla Kurtovića, kaže: „Prof. i penz. sa stanom u Šapcu je odmah po izbijanju rata s Rusijom pobegao. Mesto zadržavanja je po svoj prilici Bandovica na Drini 12 km severno od Čokešine“. Žika Popović je denunciran kao saradnik Komunističke partije Jugoslavije odnosno kao simpatizer preko čijeg se računa u Privrednoj banci finansirala „komunistička akcija u Šapcu“. I ako mesto Žike Popovića u Komunističkom pokretu u istoriografiji nije do kraja razjašnjeno, na osnovu policijskih dokumenata može se zaključiti da se radilo o čoveku čija je pozadinska uloga u dizanju ustanka u Šapcu i okolini bila veoma značajna. Kada je 20. oktobra 1941. godine Specijalna policija Uprave grada Beograda zatražila od Načelnika Sreza pocerskog spisak „poznatih komunista u Šapcu i okolini“ a u smislu „naređenja“ Nedićevog „Ministarstva unutrašnjih poslova o centralnoj evidenciji svih komunista u Srbiji,“ u centralu u Beogradu stigao je spisak od 132 imena među kojima se na osamdesetom mestu nalazilo ime Živorada Popovića, profesora u penziji koji je živeo na adresi Stojana Novakovića br. 19 a za koga je rukom dopisno da je „ubijen“.

Autor - osoba Šević, Milan, 1866-1934 = Šević, Milan, 1866-1934 Naslov O našim ljudima velikim i malim : anegdote i sećanja / Milan Šević ; priredila Zorica Hadžić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2011 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Gradska biblioteka, 2011 (Petrovaradin : Alfagraf) Fizički opis 314 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Hadžić, Zorica, 1977- = Hadžić, Zorica, 1977- Šević, Dušan = Šević, Dušan Zbirka Novosadski manuskript (broš.) 978-86-82275-39-8 (za izdavačku celinu) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500 Str. 5-13: Mali veliki ljudi Milana Ševića / Zorica Hadžić Napomena priređivača: str. 313-314. Predmetne odrednice Šević, Milan, 1866-1934 -- `O našim ljudima velikim i malim` Hranislav, Gavrilo, 1775-1843 -- U anegdotama Atanacković, Platon, 1788-1867 -- U anegdotama Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- U anegdotama Nović-Otočanin, Joksim, 1807-1868 -- U anegdotama Knežević, Stefan, 1806-1890 -- U anegdotama Mraović, Teodosije, 1815-1892 -- U anegdotama Daničić, Đura, 1825-1882 -- U anegdotama Natošević, Đorđe, 1821-1887 -- U anegdotama Jakšić, Đura, 1832-1878 -- U anegdotama Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- U anegdotama Stojanović, Nika, - -- U anegdotama Šiler, Fridrih fon Popović, Đorđe, 1832-1914 -- U anegdotama Kostić, Laza, 1841-1910 -- U anegdotama Nedić, Ljubomir, 1858-1902 -- U anegdotama Obrenović, Milan, srpski kralj, 1854-1901 -- U anegdotama Đurić, Milan, - -- U anegdotama Sremac, Stevan, 1855-1906 -- U anegdotama Geršić, Gligorije, 1842-1918 -- U anegdotama Đorđević, Ljubomir, - -- U anegdotama Novaković, Stojan, 1842-1915 -- U anegdotama Ranković, Svetolik, 1863-1899 -- U anegdotama Tolstoj, Lav Nikolajevič Karić, Vladimir, 1848-1894 -- U anegdotama Marić, Milan, - -- U anegdotama Jovičić, Dragoljub, - -- U anegdotama Matavulj, Simo, 1852-1908 -- U anegdotama Milićević, Milan Đ., 1831-1908 -- U anegdotama Pašić, Sreten, - -- U anegdotama Cvijić, Jovan, 1865-1927 -- U anegdotama Grčić, Jovan Milenko, 1846-1875 -- U anegdotama Simić, Pavle, 1818-1876 -- U anegdotama Ilić, Jovan, 1824-1901 -- U anegdotama Hadžić, Antonije, 1833-1916 -- U anegdotama Milošević, Raša, - -- U anegdotama Rajković, Đorđe, 1825-1886 -- U anegdotama Ignjatović, Jakov, 1822-1889 -- U anegdotama Predić, Uroš, 1857-1953 -- U anegdotama Vujić, Kosta, 1829-1909 -- U anegdotama Obrknežević, Filip, - -- U anegdotama Ilić, Vojislav, 1860-1894 -- U anegdotama Karasek, Jozef, 1868-1916 -- U anegdotama Marković, Svetozar, 1846-1875 -- U anegdotama Stanković, Borisav, 1876-1927 -- U anegdotama Stanojević, Dragiša, - -- U anegdotama Budmani, Petar, 1835-1914 -- U anegdotama Krečarević, Pera, - -- U anegdotama Kršnjavi, Isidor, 1845-1927 -- U anegdotama Jakšić, Beluš Đ., 1864-1882 -- U anegdotama Kaćanski, Stevan Vladislav, 1930-1890 -- U anegdotama Jagić, Vatroslav, 1838-1923 -- U anegdotama Skerlić, Jovan, 1877-1914 -- U anegdotama Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 -- U anegdotama Alković, Kosta, oko 1836-1909 -- U anegdotama Vujković, Mitar, - -- U anegdotama Protić, Ljubomir, 1866-1928 -- U anegdotama Male, Alber, 1864-1915 -- U anegdotama Meštrović, Ivan, 1883-1962 -- U anegdotama Petronijević, Branislav, 1875-1954 -- U anegdotama Pirot Lovran Novi Sad Smederevo ŠEVIĆ-MAKSIMOVIĆ Milan – pedagog, pisac, prevodilac (Novi Sad, 25. XI 1866 – Beograd, 21 XII 1934). Kad mu je bilo dve i po g. otac Jovan, koji je bio knjigovoditelj u Miletićevom magistratu i siročadski otac, je zbog pronevere izvršio samoubistvo. Mati Sofija bila je iz ugledne srpke porodice: ćerka gradskog načelnika i patrona novosadske srpske gimnazije Gligorija Jovšića, a sestre su joj bile Jelisaveta Pavla Simića, Nana Đorđa Natoševića i Marija Vula Paštrmca. Njenom udajom za lekara Svetozara Maksimovića, mali Š. je dobio veoma dobrog poočima, čije je prezime dodavao svome i tako se potpisivao. Prvih pet razreda gimnazije (treći privatno) učio je u novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, a šesti, sedmi i osmi u Halašu. Studirao je filosofiju, slavistiku i nemački jezik u Budimpešti, Minhenu, Ženevi i Lajpcigu. U toku studiranja boravio je 1886. u NSadu i iskazao je veliko interesovanje za rad SNP. U „Pozorištu“ je napisao prikaz Sigetijevog komada Vampir i čizmar (A kisèrtet), koji je posrbio J. Đorđević, čiji je rad pohvalio i istakao kao primer kako treba posrbiti neki tekst. Iste g. je za SNP napisao izvornu šaljivu jednočinku Na pozornici i u životu sa temom iz građanskog života, štampanu u nastavcima i u devet brojeva „Pozorišta“ (1886, br. 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53 i 55) i preštampanu u Zborniku pozorišnih dela, sv. 20. Posle izvođenja komada u NSadu recenzija u „Pozorištu“ (br. 56, 222, 223; br. 57, 227), koju je potpisao F., bila je izrazito negativna: delo je ocenjeno kao „u pravom smislu reči pronosak“, a za mladog pisca se kaže da je prvi put pred velikim forumom predstavio komediju sa veoma malenom i slabom radnjom koja predstavlja samo jednu scenu, a dve trećine su prazan razgovor i bledo slikanje nekolikih običnih osoba i prostih karaktera. Osporeno mu je da ima „žicu dramskog pesnika“. Komad je publika „primila hladno“. Poražavajuća kritika je uticala da se okane pisanja dramskih tekstova. Nastavio je, kako je napisao njegov prijatelj J. Grčić, da se raspituje za pozorišne prilike. U „Pozorištu“ je 1886. (br. 62 i 63) pisao o nemačkom glumcu Srbinu Joci Saviću, s kojim ce prvi put sreo tokom studiranja u Minhenu. Preveo je, s piščevom dozvolom, dramu Henrika Ibzena Nora (Et dukkehjem) koristeći nemački prevod objavljen u 2517. svesci Reklamove Universal-Bibliothek pod naslovom Nora oder Ein Puppenheim. Ibzenov komad u njegovom prevodu bio je igran u Bgdu, a SNP ga je prvi put prikazalo u Sremskim Karlovcima 31. III 1894. Milka Marković je tumačila lik Nore. Prevodio je sa nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika. U Lajpcigu je 1888. završio studije s doktorskom tezom o Dositeju Obradoviću – Dositheus Obradović, ein serbischer Aufklàrer des 18 Jahrhunderts, koja je y zasebnoj knjizi objavljena u NSadu 1889. Vratio se, potom, u Srbiju i započeo svoju profesorsku karijeru. Radio je prvo u Požarevcu, odakle je „Javoru“ 1889. poslao prevod Istorije ruske književnosti Pavla Viskovatova. U razdoblju od 1889. do 1909. bio je profesor gimnazija u Kragujevcu, Nišu i Bgdu, kratko vreme i u beogradskoj učiteljskoj školi. Za tih dvadeset g. delovao je i na književnom polju. Pisao je udžbenike: Uvod u filosofiju za srednju školu (1893), Logika za srednju školu (1894), Srpska čitanka za drugi razred srednje škole (1898), Srpska čitanka za treći razred srednje škole (1902), kao i studije: Petar Preradović prema Srpstvu i Hrvatstvu („Nova iskra“, 1901), Molitva u umetničkoj pesmi srpskoj (NSad 1902), Mihailo Vitković („Nova iskra“, 1902), O Luči mikrokozma („Zora“, 1902), O Dositejevim i o narodnim basnama („Srpski književni glasnik“, 1903), O Sremcu i P. Adamovu („Delo“, 1907), Ostavina Henrika Ibzena (LMS, 1911) i dr. Zbog partijskih sukoba je prevremeno penzionisan. Od 1910. do 1920. je mnogo putovao po inostranstvu, proučavajući pedagoške seminare. Objavio je i mnogobrojne studije iz književnosti i pedagogije: Stara i nova pedagogija (1920) i Obrazovanje učitelja i dečja knjiga (1920), Iz Brankova i Daničićeva kruga (1925), Miletić, Zmaj, Branko (Spomenica Svetozara Miletića, LMS, 1926), Problemi Emanuila Jankovića (LMS, 1927), Jedinstvena škola (1929), Prilozi o životu i radu Koste Trifkovića (LMS, 1932); od 1908. je uređivao ediciju Pedagogijska knjižnica, a od 1922. i ediciju Pedagoški klasici. Reaktiviran je od 1920, predavao je u beogradskoj Prvoj gimnaziji, a bio je i honorarni profesor univerziteta do smrti. Bio je saradnik redakcije Narodne enciklopedije Srba Hrvata Slovenaca – napisao je 29 odrednica, između ostalog i o sebi. Od 11. VIII 1924. do 9. XI 1934. dopisivao se sa J. Grčićem, poslao mu je 74 sitno ispisanih „dopisnih karata“ i 13 pisama. Umro je nakon kratke bolesti u Bgdu. Sahranjen je na Almaškom groblju u NSadu porodičnoj grobnici svog poočima. BIBL: Na pozornici i u životu, NSad 1886; O našim ljudima velikim i malim: anegdote i sećanja, NSad 2011; Dnevnici. Knj. 1, NSad 2013; Dnevnici. Knj. 2, NSad 2014; H. Ibzen, Nora (prev. Š.), Bgd 1891, 2011. LIT: J. Grčić, Naši pokojnici, LMS, 1935, sv. 1, s. 132–136; V. Stajić, Novosadske biografije, NSad 1940, sv. 5, s. 266–277. MG92

RUDOLF ARČIBALD RAJS ČUJTE SRBI Poslednje pismo Srbima Meki povez Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23]

Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG103 (N)

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.` a1

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.`