PROSVJETA NOVINE ZA KULTURU GODINA 19 BROJ 107 MART 2012. AUTORI: NUŽNIM PROMJENAMA OČUVATI NARODNA POSTIGNUĆA, SVETOSAVSKA AKADEMIJA UVODNO IZLAGANJE PREDSJEDNIKA SKD `PROSVJETA` ČEDOMIRA VIŠNJIĆA SLAMKA SPASA NEOBJAVLJENI RUKOPIS DRAGO KEKANOVIĆ PIŠEM CRTAJUĆI RADOJE ARSENIĆ NEDELJKO DRAGIĆ: OD TUPKA DO VIŠKA RADIM ZATO ŠTO VOLIM MUZIKU MILAN CIMEŠA DVOSTRUKI JUBILEJ PROF. ALEKSANDRA RADIVOJEVIĆA: 70 GODINA ŽIVOTA I 50 GODINA UMJETNIČKOG - PROFESIONALNOG RADA PURIŠA SA DVA ZAVIČAJA - FILM I ČAČAK MILENA DRAŽIĆ MLADOMIR ĐORĐEVIĆ FILMSKI REDITELJ, FUDBALER I PISAC AUTENTIČNOST I VJERODOSTOJNOST O ŽIVOTU I POSTOJANJU - ZBORNIK `DVOR NA UNI` PAULINA ARBUTINA LIKOVNO VRIJEDAN - TEMATSKI IZUZETAN IKONOSTAS CRKVE SV. PETKE U SKRADINU MILORAD SAVIĆ BROJANJE GODINA PO TESLI SRETEN PETROVIĆ BALKAN BALKANSKIM NARODIMA U SUSRET STOGODIŠNJICI PRVOG BALKANSKOG RATA LJUBINKA TOŠEVA KARNOVIČ IZDAVAČ: SRPSKO KULTURNO DRUŠTVO, PROSVJETA BROJ STRANA: 68 PISMO: ĆIRILICA POVEZ: MEK IMA ILUSTRACIJA U ČASOPISU.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, kao i popularizator nauke i fizičar. Vanredni profesor primenjene matematike bio je od 1909. do 1920. godine (osim 1914—1918), dok je kao redovni profesor nebeske mehanike radio od 1920. do 1955. (osim 1941—1945) na Univerzitetu u Beogradu. Bio je dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951, član i reosnivač Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. itd. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu), te Zemljinom prirodnom satelitu — Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra koautorom teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova. Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905—1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu — građevinarstvu, pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast. Detinjstvo Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstariji od sedmoro dece.[1] Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[2] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je i ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin je u svojim Uspomenama (autobiografija) posebno govorio o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokalnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i konzervativnih lokalnih plemića, te imao zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljene u delima Organizam sveta, Organizam vasione, Prosveta čoveka, Zastava slobode i pravde i Ogledalo istine. Umro je 1849. godine za vreme građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci. Međutim, staranje o Milutinu je preuzeo — u najvećoj meri — njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao.[3] Obrazovanje Osnovna škola Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja.[3] U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu. Srednja škola Dvanaestogodišnji Milutin Milanković u đačkim danima (cca 1890. godine) U Milutinovo vreme postojale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Realna gimnazija je pripremala učenike za studije tehnike i poljoprivrede, pa je tako Milutin 1889. godine započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u Realnoj gimnaziji u Osijeku.[4] Kada je krenuo u javnu školu, uvideo je nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Ostala deca su bila bolja od njega u čitanju, pisanju i računanju. Međutim, Milutin je ubrzo sustigao vršnjake i postao najbolji učenik. Svedočanstvo o završenoj realnoj gimnaziji dobio je 29. maja 1896. godine. Posle završetka gimnazije i položenog maturskog ispita, Milanković je sa grupom maturanata otputovao na đački izlet u Srbiju. Tada je pored Beograda posetio i druga mesta širom Srbije, a jedan deo puta od Kragujevca do Stalaća prešao je pešice.[5] Studije Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osječkoj realci, Vladimir Verićak.[6] U početku je želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka na Visokoj tehničkoj školi u Beču nije bilo. Zato se na nagovor profesora Verićaka Milutin na kraju opredelio za studiranje građevine.[7] Oktobra 1896. godine, u 17. godini, Milutin odlazi na studije u Beč koje uspešno završava 1902. godine, s najboljim ocenama. Milutin je kasnije o svojim studijama u Uspomenama napisao: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.”[8] Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova.[9] Doktorski ispit Milanković je položio u 25. godini, 12. decembra 1904. na Visokoj tehničkoj školi u Beču, i to raspravom pod nazivom Teorija linija pritiska (nem. Beitrag zur Theorie der Druck-kurven).[10] Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana: Johan Brik (predsednik komisije), Ludvig fon Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.[11] Srednje doba Građevinski inženjer Milutin Milanković kao student u Beču Početkom 1905. godine, na osnovu preporuke, Milanković je primljen u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou.[12] Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armirani beton bio je relativno nov građevinski materijal koji se počeo naglo koristiti u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana po zaposlenju, Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekata sastojala se u tome što nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča. Tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti, strpljivo radio na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod nazivom Prilog teoriji armiranobetonskih nosača. Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armiranobetonskog akvedukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inženjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je osim sebeškog akvedukta radio na sledećim objektima: projektovao je akvedukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, zatim beogradske kanalizacije, te Krupovu fabriku metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja čime je stekao slavu istaknutog izumitelja, kao i finansijsku dobit. Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine, kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta — na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika.[13] Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, mladi Milanković je ipak bio odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. 1910. godine postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora bila je deset puta manja od one koju je imao kao inženjer u Beču; stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv svog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da od armiranog betona izradi projekat mostova u rasponu od 30 m na stenovitim obalama na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja veoma dopala, brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje bilo je glavni razlog da Srpske državne železnice — SDŽ dodele posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove (1912. godine). Kao rezervni oficir, učestvovao je u Balkanskim ratovima. Bio je na dužnosti referenta za stranu korespondenciju u Štabu Dunavske divizije prvog poziva, a potom u Presbirou Vrhovne komande.[14] Osunčavanje planeta Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba, Filozofski fakultet, danas Rektorat BU; u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet”, danas Filološki fakultet), u kome je profesor Milanković od 1909. do 1955. imao radni kabinet Milanković se od 1911. godine počeo zanimati za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideju o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene prvi put je u obzir uzeo astronom Džon Heršel (1792—1871); kasnije, ideju je utemeljio geolog Lujs Agaši (1807—1873). Uporedo s tim, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija koju je postavio Džejms Krol 1870-ih).[15][16] Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejmsa Krola, čije su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi imali su preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okeana-vulkana. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bile van domašaja ovih nauka.[17] Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. On je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na proučavanjima 1912. godine, i to nakon što je uočio da je: „... meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...” Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako Sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad na ovu temu štampao je pod nazivom Prilog teoriji matematske klime u Beogradu, 5. aprila 1912. godine.[18] Njegov sledeći rad na istu temu objavljen je pod nazivom O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje, 5. juna 1913. godine.[19] Ispravno je izračunao intenzitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[20] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama s njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: „... takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati Zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama.” Nakon toga, počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio Zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu 1914. godine, pod nazivom O pitanju astronomskih teorija ledenih doba. Međutim, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije. U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. Milanković se 14. juna 1914. godine oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega odlaze na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu, a potom prebačen u logor Nežider na Balatonskom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima: „ Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeh da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Posle ponoći se obazrah po sobici, zapitah se de se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni. ” Tabela srednjih godišnjih temperatura Marsa objavljena u Milankovićevom delu Ispitivanje planete Mars 1916. godine; ova tabela je kasnije, 1920. godine, publikovana za svetsku naučnu javnost u Parizu; ovim radom, Milanković je teorijskim putem ukazao na izuzetno surove klimatske prilike koje onemogućavaju postojanje vode u tečnom stanju na ovoj planeti Njegova supruga Hristina je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da Milanković zarobljeništvo provede u Budimpešti s pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je decembra 1914. godine stigao u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja u policijsku stanicu jednom nedeljno. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa direktorom biblioteke Mađarske akademije nauke, Kolomanom fon Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio mu da nesmetano radi kako u biblioteci tako i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Nastavio je veoma studiozno raditi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na proučavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg Sunčevog sistema. 1916. godine objavio je rad pod nazivom Ispitivanje klime planete Mars.[21][22] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima Marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio sledeće: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana. Velika prozirnost Marsove atmosfere za Sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.” Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[23] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[24] U svakom slučaju, Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[25] Pored razmatranja Marsa, Milutin Milanković se bavio i klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i na Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, te da toliko iznosi i dužina noći. Potom je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu — tačnije, pre pojave Sunca nad horizontom — iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C. U Pešti se 1915. godine rodio Milutinov sin Vasilije (1915—2003), koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[26] Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu; izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Milanković je od 1912. do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model s kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i za predviđanje budućnosti, te je ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i osnove za budući rad postavljene, Milanković je završio knjigu koja je 1920. godine objavljena u Parizu na francuskom jeziku, pod nazivom Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire). Ubrzo nakon objavljivanja, meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Levisa Frija Ričardsona iz 1922. godine, kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine, predstavljaju temelj i pionirske radove iz kojih će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine. O brzini svetlosti Milanković je objavio dva rada o relativnosti. Prvi rad „O teoriji Majkelsonovog eksperimenta` publikovao je 1912. godine. Radio je istraživanja o ovoj teoriji i 1924. godine. U stvari, njegovi radovi bili su o specijalnoj teoriji relativnosti i oba rada na temu Majkelsonovog eksperimenta (sada poznatom kao Majkelson—Morlijev eksperiment) koji je dao snažan dokaz protiv teorije etra. U svetlu Majkelsonovog eksperimenta diskutovao je o validnosti drugog postulata Specijalne teorije relativnosti, da je brzina svetlosti ista u svim referentnim sistemima.[27] Do svoje smrti, ostao je ubeđen da brzina svetlosti u kosmičkim prostorima ne može biti konstantna.[28] Zanimljivo da se na prelazu iz 20. u 21. vek u nauci sve više navodi pojam varijabilna (promenljiva) brzina svetlosti.[29] Revizija julijanskog kalendara Milutin Milanković je 1923. godine predložio reformu julijanskog kalendara. Suština njegovog predloga je da su prestupne sve godine deljive sa 4, ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 900 daju ostatak ili 200 ili 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... su sekularne ali ipak prestupne). Prema gregorijanskom kalendaru, prestupne godine su sve one koje su deljive sa 4 ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 400 daju ostatak 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... su sekularne ali ipak prestupne). U maju 1923. godine, Pravoslavna crkva je u načelu prihvatila kalendar;[30][31] uklonjena je razlika od 13 dana (1—13. oktobar 1923) nastala od Nikejskog sabora do 20. veka, a takođe brojne crkve su usvojile izmenjeni algoritam prestupnih godina. Datumi Uskrsa i srodnih praznika i dalje bi se obračunavali po obrascu julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je izražavao sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan; međutim, ovo je bilo nemoguće dokazati i potvrditi sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[32] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok netačnosti kako gregorijanskog tako i revidiranog julijanskog (Milankovićevog) kalendara kada se posmatraju ogromni vremenski rasponi....

Prirodne organske materije u vodi Božo Dalmacija 6804*02-2023 - problem kvalitetnog vodosnabdevanja Božo Dalmacija,Ivana Ivančev-Tumbas autor-i izdasnje: PMF Novi Sad 2002.g ISBN 86-7031-033-36 Tvrd povez,latinica, 301.strana,ilustrovana, format: 24 cm, težina 800.grama stanje: nekorišteno - novo✔️ Sve veći zahtevi za kvalitetnom vodom uslovljavaju sve češće preispitivanje normi kvaliteta vode za piće. U želji da se bude najbolji, prihvataju se norme koje se u praksi ne mogu dostići, prvenstveno zbog (za sada) lošeg materijalnog položaja našeg društva. Svakako, da se kvalitet voda mora dovesti na nivo koji neće ugrožavati zdravlje stanovništva, ali se mora raditi i na dragim poljima kao što je informisanje javnosti. Maksimalnim mobilisanjem svih potencijala našeg društva može se postići cilj i sa manje raspoloživih sredstava. Da bi se postigao taj cilj neophodno je sticati novo znanje i iskustvo, jer u sadašnjoj ekonomskoj krizi našeg društva nemamo mogućnosti da pravimo greške u planiranju optimalnog sistema za vodosnabdevanje.

Комуникације Почетак Светске године комуникација затиче нас како живимо кроз комуникацијско-информациону револуцију са дубоким импликацијама на сваки аспект људског друштва. Наши домови, школе и болнице, наше културне и слободне активности, радно окружење канцеларија, фарма и фабрика, сам концепт „посла“, све ће то бити радикално трансформисано пре него што век изађе. Ове трансформације обећавају толико далекосежне да ће се историчари будућности вероватно осврнути на садашњу деценију као на прекретницу у (еволуцији људског друштва. Лагана транзиција ка новом информационом друштву заснованом на комуникацијама неће бити лака. Начин на који поступамо са новим комуникационим технологијама биће веома важан, а управо анализом културних, друштвених, економских и политичких проблема почиње ово издање Унесцо Цоуриер-а. За Трећи свет, успостављање здравих комуникационих инфраструктура (што је главни циљ Светске године комуникација да промовише) сине куа нон развоја. Али иако нове технологије изгледају примамљиво као искорак који би могао помоћи да се затвори јаз у развоју, сасвим је природно да се за земље које су претрпеле колонијално искуство наде у будућност помешају са озбиљним сумњама и страховима. Централни део овог питања бави се електронским „завртњима” комуникационо-информационе револуције до које је дошло брзом конвергенцијом бројних нових технологија. Најважнији од њих су: развој јефтиних, поузданих микропроцесора са огромним капацитетом за руковање информацијама који омогућавају широко распрострањеност и лак приступ информационим мрежама и банкама података и нуде огромне могућности за образовање; телекомуникациони сателити који омогућавају нискобуџетне преносе; уређаји за аудиовизуелно снимање и репродукцију који дозвољавају децентрализовану производњу и презентацију мултимедијалног материјала; оптичко влакно, и, коначно, проширење и ефикасније коришћење фреквенцијског спектра за емитовање, што је омогућило брзи развој локалног и радио-дифузног типа „грађанског опсега“. Искуство показује да су деца широм света, без обзира на њихово социјално порекло, фасцинирана компјутерима и могу са лакоћом да рукују уређајем на који многи одрасли још увек гледају са суздржаношћу која се граничи са страхом. Образовне могућности рачунара су огромне, под условом да је програмиран да поштује језичку позадину и културни идентитет корисника, што је тачка о којој и сама деца имају чврсте ставове. Коначно, последњи део овог издања Унесцо Цоуриер-а детаљније разматра практичан допринос који комуникациона технологија може дати развоју, указује на неке од замки које треба избегавати у ономе што изгледа као најмасовнији трансфер технологије икада покушан, и даје конкретне примере онога што је Унеско урадио и чини у борби за увођење новог и праведнијег међународног комуникацијског поретка.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astronomska teorija klimatskih promena i druge rasprave Milutin Milanković Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, kao i popularizator nauke i fizičar. Vanredni profesor primenjene matematike bio je od 1909. do 1920. godine (osim 1914—1918), dok je kao redovni profesor nebeske mehanike radio od 1920. do 1955. (osim 1941—1945) na Univerzitetu u Beogradu. Bio je dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951, član i reosnivač Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. itd. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu), te Zemljinom prirodnom satelitu — Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra koautorom teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova. Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905—1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu — građevinarstvu, pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast. Detinjstvo Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstariji od sedmoro dece.[1] Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[2] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je i ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin je u svojim Uspomenama (autobiografija) posebno govorio o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokalnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i konzervativnih lokalnih plemića, te imao zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljene u delima Organizam sveta, Organizam vasione, Prosveta čoveka, Zastava slobode i pravde i Ogledalo istine. Umro je 1849. godine za vreme građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci. Međutim, staranje o Milutinu je preuzeo — u najvećoj meri — njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao.[3] Obrazovanje Osnovna škola Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja.[3] U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu. Srednja škola Dvanaestogodišnji Milutin Milanković u đačkim danima (cca 1890. godine) U Milutinovo vreme postojale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Realna gimnazija je pripremala učenike za studije tehnike i poljoprivrede, pa je tako Milutin 1889. godine započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u Realnoj gimnaziji u Osijeku.[4] Kada je krenuo u javnu školu, uvideo je nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Ostala deca su bila bolja od njega u čitanju, pisanju i računanju. Međutim, Milutin je ubrzo sustigao vršnjake i postao najbolji učenik. Svedočanstvo o završenoj realnoj gimnaziji dobio je 29. maja 1896. godine. Posle završetka gimnazije i položenog maturskog ispita, Milanković je sa grupom maturanata otputovao na đački izlet u Srbiju. Tada je pored Beograda posetio i druga mesta širom Srbije, a jedan deo puta od Kragujevca do Stalaća prešao je pešice.[5] Studije Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osječkoj realci, Vladimir Verićak.[6] U početku je želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka na Visokoj tehničkoj školi u Beču nije bilo. Zato se na nagovor profesora Verićaka Milutin na kraju opredelio za studiranje građevine.[7] Oktobra 1896. godine, u 17. godini, Milutin odlazi na studije u Beč koje uspešno završava 1902. godine, s najboljim ocenama. Milutin je kasnije o svojim studijama u Uspomenama napisao: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.”[8] Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova.[9] Doktorski ispit Milanković je položio u 25. godini, 12. decembra 1904. na Visokoj tehničkoj školi u Beču, i to raspravom pod nazivom Teorija linija pritiska (nem. Beitrag zur Theorie der Druck-kurven).[10] Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana: Johan Brik (predsednik komisije), Ludvig fon Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.[11] Srednje doba Građevinski inženjer Milutin Milanković kao student u Beču Početkom 1905. godine, na osnovu preporuke, Milanković je primljen u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou.[12] Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armirani beton bio je relativno nov građevinski materijal koji se počeo naglo koristiti u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana po zaposlenju, Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekata sastojala se u tome što nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča. Tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti, strpljivo radio na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod nazivom Prilog teoriji armiranobetonskih nosača. Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armiranobetonskog akvedukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inženjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je osim sebeškog akvedukta radio na sledećim objektima: projektovao je akvedukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, zatim beogradske kanalizacije, te Krupovu fabriku metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja čime je stekao slavu istaknutog izumitelja, kao i finansijsku dobit. Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine, kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta — na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika.[13] Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, mladi Milanković je ipak bio odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. 1910. godine postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora bila je deset puta manja od one koju je imao kao inženjer u Beču; stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv svog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da od armiranog betona izradi projekat mostova u rasponu od 30 m na stenovitim obalama na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja veoma dopala, brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje bilo je glavni razlog da Srpske državne železnice — SDŽ dodele posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove (1912. godine). Kao rezervni oficir, učestvovao je u Balkanskim ratovima. Bio je na dužnosti referenta za stranu korespondenciju u Štabu Dunavske divizije prvog poziva, a potom u Presbirou Vrhovne komande.[14] Osunčavanje planeta Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba, Filozofski fakultet, danas Rektorat BU; u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet”, danas Filološki fakultet), u kome je profesor Milanković od 1909. do 1955. imao radni kabinet Milanković se od 1911. godine počeo zanimati za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideju o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene prvi put je u obzir uzeo astronom Džon Heršel (1792—1871); kasnije, ideju je utemeljio geolog Lujs Agaši (1807—1873). Uporedo s tim, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija koju je postavio Džejms Krol 1870-ih).[15][16] Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejmsa Krola, čije su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi imali su preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okeana-vulkana. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bile van domašaja ovih nauka.[17] Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. On je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na proučavanjima 1912. godine, i to nakon što je uočio da je: „... meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...” Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako Sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad na ovu temu štampao je pod nazivom Prilog teoriji matematske klime u Beogradu, 5. aprila 1912. godine.[18] Njegov sledeći rad na istu temu objavljen je pod nazivom O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje, 5. juna 1913. godine.[19] Ispravno je izračunao intenzitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[20] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama s njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: „... takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati Zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama.” Nakon toga, počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio Zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu 1914. godine, pod nazivom O pitanju astronomskih teorija ledenih doba. Međutim, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije. U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. Milanković se 14. juna 1914. godine oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega odlaze na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu, a potom prebačen u logor Nežider na Balatonskom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima: „ Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeh da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Posle ponoći se obazrah po sobici, zapitah se de se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni. ” Tabela srednjih godišnjih temperatura Marsa objavljena u Milankovićevom delu Ispitivanje planete Mars 1916. godine; ova tabela je kasnije, 1920. godine, publikovana za svetsku naučnu javnost u Parizu; ovim radom, Milanković je teorijskim putem ukazao na izuzetno surove klimatske prilike koje onemogućavaju postojanje vode u tečnom stanju na ovoj planeti Njegova supruga Hristina je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da Milanković zarobljeništvo provede u Budimpešti s pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je decembra 1914. godine stigao u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja u policijsku stanicu jednom nedeljno. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa direktorom biblioteke Mađarske akademije nauke, Kolomanom fon Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio mu da nesmetano radi kako u biblioteci tako i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Nastavio je veoma studiozno raditi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na proučavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg Sunčevog sistema. 1916. godine objavio je rad pod nazivom Ispitivanje klime planete Mars.[21][22] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima Marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio sledeće: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana. Velika prozirnost Marsove atmosfere za Sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.” Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[23] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[24] U svakom slučaju, Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[25] Pored razmatranja Marsa, Milutin Milanković se bavio i klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i na Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, te da toliko iznosi i dužina noći. Potom je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu — tačnije, pre pojave Sunca nad horizontom — iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C. U Pešti se 1915. godine rodio Milutinov sin Vasilije (1915—2003), koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[26] Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu; izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Milanković je od 1912. do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model s kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i za predviđanje budućnosti, te je ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i osnove za budući rad postavljene, Milanković je završio knjigu koja je 1920. godine objavljena u Parizu na francuskom jeziku, pod nazivom Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire). Ubrzo nakon objavljivanja, meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Levisa Frija Ričardsona iz 1922. godine, kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine, predstavljaju temelj i pionirske radove iz kojih će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine. O brzini svetlosti Milanković je objavio dva rada o relativnosti. Prvi rad „O teoriji Majkelsonovog eksperimenta` publikovao je 1912. godine. Radio je istraživanja o ovoj teoriji i 1924. godine. U stvari, njegovi radovi bili su o specijalnoj teoriji relativnosti i oba rada na temu Majkelsonovog eksperimenta (sada poznatom kao Majkelson—Morlijev eksperiment) koji je dao snažan dokaz protiv teorije etra. U svetlu Majkelsonovog eksperimenta diskutovao je o validnosti drugog postulata Specijalne teorije relativnosti, da je brzina svetlosti ista u svim referentnim sistemima.[27] Do svoje smrti, ostao je ubeđen da brzina svetlosti u kosmičkim prostorima ne može biti konstantna.[28] Zanimljivo da se na prelazu iz 20. u 21. vek u nauci sve više navodi pojam varijabilna (promenljiva) brzina svetlosti.[29] Revizija julijanskog kalendara Milutin Milanković je 1923. godine predložio reformu julijanskog kalendara. Suština njegovog predloga je da su prestupne sve godine deljive sa 4, ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 900 daju ostatak ili 200 ili 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... su sekularne ali ipak prestupne). Prema gregorijanskom kalendaru, prestupne godine su sve one koje su deljive sa 4 ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 400 daju ostatak 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... su sekularne ali ipak prestupne). U maju 1923. godine, Pravoslavna crkva je u načelu prihvatila kalendar;[30][31] uklonjena je razlika od 13 dana (1—13. oktobar 1923) nastala od Nikejskog sabora do 20. veka, a takođe brojne crkve su usvojile izmenjeni algoritam prestupnih godina. Datumi Uskrsa i srodnih praznika i dalje bi se obračunavali po obrascu julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je izražavao sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan; međutim, ovo je bilo nemoguće dokazati i potvrditi sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[32] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok netačnosti kako gregorijanskog tako i revidiranog julijanskog (Milankovićevog) kalendara kada se posmatraju ogromni vremenski rasponi....

Ricard Dokins - Sebicni gen Jubilarno izdanje povodom 30. rodjendana knjige, sa novim poglavljima i uvodom Heliks, Beograd, 2010 Mek povez, trag presavijanja na prednjoj korici, dole desno, XXV+370 strana. RETKO! Sebični gen pripada malom broju literarnih dela koja imaju nesvakidašnju moć da promene svoje čitaoce. Nakon iščitavanja ove uzbudljive knjige bićete zadivljeni elegancijom pogleda na svet iz perspektive gena. Kada je Ričard Dokins 1976. godine objavio svoje prvo delo i naslovio ga Sebični gen, talasanju i polemikama u naučnoj i široj javnosti nije bilo kraja. Da li je moguće da geni koji umeju samo da prave sopstvene kopije, drugim rečima – `sebični` su, budu osnova za moralno, nesebično ili altruističko ponašanje koje je odlika ne samo ljudske vrste? Ukoliko se naša priroda može opisati genetikom, onda se to uklapa u širu sliku teorije evolucije, pa ni poreklo morala više ne moramo tražiti u natprirodnom Tvorcu koji je čoveka stvorio prema svom liku. Zapanjujuće je to da Dokins u godinama koje su sledile nije bio izložen samo napadima teologa. Mnogi naučnici takođe nisu mogli da prihvate ideje kojima je on bio privržen, razrađujući u svojoj knjizi teorijske postavke Edvarda Osborna Vilsona, tvorca sociobiologije. Dokins je postao i nepomirljivi protivnik ekstremnih levičara, jer po Marksu društvo ima ključnu ulogu u formiranju svesti pojedinca. Ričard Dokins je istrajno branio stanovište da koncept sebičnog gena nikako nije opravdanje za sebično i nemoralno ponašanje, već da civilizovani čovek ima tu privilegiju da se upozna i izbori sa `diktatom` vlastitih gena. Gradeći veličanstvenu intelektualnu građevinu sa izvanrednom snagom objašnjavanja, Dokins je uspeo da načela izložena u Sebičnom genu približi velikom broju ljudi. Život kakvim ga opisuje Ričard Dokins u svojoj prvoj knjizi, čudesan je i uzbudljiv, zasnovan na jednostavnim postulatima hemije i biologije koje sebični geni pretvaraju u naša htenja, težnje, instinkte, porive, strahove. To što najdublja i najsuptilnija osećanja imaju svoju biološku osnovu, ne čini ih manje vrednim. Ako su dobrota, požrtvovanje, vrlina, želja da pomognemo, utemeljeni u našim genima, ako se te osobine ili njihovi antipodi mogu objasniti na racionalan način, nauka je odnela još jednu pobedu, a radost saznanja je poklon koji nam Dokins nesebično daruje. Sebični gen se posle 30 godina ponovo pojavljuje na srpskom jeziku, u izdanju `Heliksa` (prevod Jelena Stakić). Sa dva potpuno nova poglavlja, novim predgovorom i napomenama, Sebični gen je pred novim generacijama čitalaca. Ova knjiga je nezaobilazna literatura za sve radoznale umove koji žele da proniknu u tanane niti najvećih filozofskih pitanja. Istina je ponekad tako očigledna i lepa. Klinton Ričard Dokins (engl. Clinton Richard Dawkins; Najrobi, 26. mart 1941) je britanski etolog, evolutivni biolog i naučno-popularni pisac. Profesor je na Oksfordskom univerzitetu i šef katedre za razumevanje nauke u javnosti. Dokins je poznati ateista, pokrovitelj britanskog Humanističkog Udruženja, pristalica pokreta Brajts i poznat je po svojoj kritici kreacionizma i inteligentnog dizajna. U svojoj knjizi 1986. godine, Slepi časovničar, tvrdi protiv časovničara u analogiji, argument za postojanje natprirodnog stvaraoca na osnovu složenosti živih organizama. Umesto toga, on opisuje evolucione procese kao analogne slepom časovničaru. Dokins je prvi put došao do izražaja sa svojim knjigom Sebičan gen (The Selfish Gene), kojom je popularizovao mišljenje gena u centru evolucije i uveo termin mem. Od tada je napisao nekoliko knjiga popularne nauke, i čini redovne televizijske i radio nastupa, uglavnom raspravlja o ovim temama. U svojoj knjizi 2006. Zabluda o Bogu (The God Delusion), Dokins tvrdi da je natprirodni tvorac gotovo sigurno ne postoji i da je religije- `fiksno pogrešno verovanje`. Od januara 2010. godine, verzija na engleskom jeziku je prodata u više od dva miliona primeraka i prevedena je na na 31 jezika, uključujući i srpski. Dokins je osnovao Ričard Dokins fondacija za nauku i razum, da bi promovisao učenje evolucije i da se suprotstave onima koji se zalažu za programe u učionici protiv evolucije. [1][2] Biografija Bil Mar i Dokins nakon Marovog govora Ričard Dokins rođen je u Najrobiju 1941. godine. Studirao je u Oksfordu, a nakon diplomiranja radio je na projektima Nika Tinbergena, koji je za svoj rad na području etiologije zajedno s Konradom Lorencom 1973. godine dobio Nobelovu nagradu. Krajem šezdesetih godina asistent je na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Godine 1970, vratio se u Oksford, a 1995. postao je redovni profesor na katedri za javno razumevanje nauke. Godine 1987, dobio je nagradu za literaturu Kraljevskog društva i nagradu Los Anđeles tajmsa za knjigu Slepi časovničar. Iste godine dobio je i nagradu za najbolji televizijski naučni program i scenario. Godine 1989, primio je srebrnu medalju Londonskog zoološkoga društva, 1990. nagradu Kraljevskoga društva Majkl Faradej, 1994. nagradu Nakajama za društvene nauke, a 1995. počasne doktorate univerziteta Sent Endruz i Kanbera. Godine 1997, postao je član kraljevskog društva za literaturu i dobio međunarodnu nagradu Kosmos. 2021. izjavio je da bi Katalin Kariko po njegovom mišljenju trebalo da dobije Nobelovu nagradu za svoj rad.[3] Bibliografija Dokins na predavanju u Teksasu Sebični gen (1969) Prošireni fenotip (1982) Slepi časovničar (1986) Reka iz raja (1995) Uspon uz planinu neverovatnosti (1996) Rasplitanje duge (1998) Đavolov kapelan (2003) Priče naših predaka (2004) Zabluda o Bogu (2006) Najveća predstava na Zemlji (2009) Čarolija stvarnosti (2011) Apetit za čudesnim (2013) Dokumentarni filmovi Dobri momci završavaju prvi (1986) Slepi časovničar (1987) Odrastati u Univerzumu (1991) Preći naučnu barijeru (1996) Veliko pitanje (2005) Koren svog zla? (2006) Neprijatelji razuma (2007) Genije Čarls Darvin (2008) Svrha svrhe (2009) Lepi umovi (april 2012) Seks, smrt i smisao života (2012) Nevernici (2013)

Издавач: NIŠJP `DNEVNIK` UDS, NOVI SAD Директор: Direktor Dušan Tomić Уредник: Franja Petrinović Редакција: Ljubiša Despotović, Silvija Dražić, Zoran Đerić, Petru Krdu, Alpar Lošonc, Miroljub Radojković i Saša Radonjić; Cvetan Dimovski (tehnički i likovni urednik) Лектура: Sanja Štefan Администрација и пласман: Ljiljana Jokić ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA Zorica Bobić: CENZURA I IDEOLOGIJA Nelson Gudman: NAČINI SVETOTVORSTVA (II) Jugoslav Vlaisavljević: ONTOLOGIJA, SLIKOVITOST I SLIKARSTVO Mirko Zurovac: `VJEČNO LJUDSKO` U VJEČNOJ VRIJEDNOSTI Jan Kot: PREOBRAŽENI VRATILO Jovan Delić: PAVIĆEVA NAUČNA DJELA KAO IZVOR ZA PROUČAVANJE PIŠČEVE POETIKE Vladan Panković: ZAHARIJA ORFELIN, NILS BOR, MILORAD PAVIĆ I UMBERTO EKO (II) Radoman Kordić: UPOTREBA SEKSA I LAJANJE OZNAČITELJA (Mirko Kovač: UVOD U DRUGI ŽIVOT) Vid Snoj: ODČARANI SVET I POEZIJA U OSAMDESETIM GODINAMA Dragan Velikić: INVENTAR ČEŽNJI JEDNOG PESNIKA (povodom `Rječnika tišine` Aleša Debeljaka) Aleš Debeljak: RADIO: NOĆNI PROGRAM Dž. M. Kuci: IŠČEKIVAJUĆI VARVARE Marina Cvetajeva: NATALIJA GONČAROVA (odlomak) Marina Cvetajeva: SKITSKE Milica Nikolić: POVRATAK U RUSIJU Bojan Jovanović: ZAKONI NEBESKOG CARSTVA Agustin Gurza: NAUČNE REVOLUCIJE I ULOGA PRIMALNE TEORIJE U PSIHOLOGIJI (II) Polina Mur: DA LI SU BRITANCI OSTRVA? Rita Kortini: KULTUROLOŠKI ASPEKT NEUROZE: ITALIJANSKA PERSPEKTIVA Viktor Ridl: ONO NAJGORE KOD NAJBOLJIH (posledice odrastanja u krugu austrijske aristokratije) Artur Džanov: DŽONSTAUNSKI SINDROM Radivoj Stepanov: POSTZAVETNI MONOPOL (socijalizam, ideologija, ustav) Aleksandar M. Petrović: NAKNADNO RAZMATRANJE UZ PREVOD PLOTINOVIH ENEADA Saša Radonjić: TRI ROMANESKNA ASPEKTA U DJELU LAZARA KOMARČIĆA Draško Ređep: ŠOPEN ILI VRŠAC (Napuštena kosmogonija, vavilonski natpisi, Joan Flora) Zoran Đerić: O SLIKAMA, BEZ PREDUMIŠLJAJA (slike Jovana Popovića u galeriji KCNS) Zoltan Šebek: DIJAGRAMI DUŠE (o crtežima Ferenca Mauriča) NI GLAS BOGA NI GLAS DRŽAVE (razgovor o knjizi Zdenke Aćin vodili: Blagoja Kunovski, Ivan Starčević, Milan Vlajčić i dr.) Zorica Bobić: KA ONTOLOGIJI STVARALAČKOG ČINA (Sreten Petrović: UMETNOST I SIMBOLIČKE FORME) Dragana Tomašević: TEORIJSKI ZNAČAJ (POJMOVNIK RUSKE AVANGARDE) Jovan Popov: NIŠTAVNOST OBJEKTIVNOG (Svetislav Basara: FENOMENI) Nenad Šaponja: METALITERARNI SPOT (Boris Gregorić: TEORIJSKA GRAMATIKA) Saša Radojčić: PESME RAZLIKE (Dejana Nikolić: VEČERA) Vasa Pavković: DVOJAC NA SKIJANJU (Edi Jurković, Dragan Ogurlić: PARALELNI SLALOM) Aleksandar Nogo: KRATAK IZBOR (Mocart: PISMA OCU; Apicije: O KUVANJU i dr.) Milan Orlić: MARKIZOVA VISOKA TUGA (Dragutin Ilkić: MARKIZ U LOŽIONICI) PISMO UREDNIŠTVU Dragan Grbić: KRTIČNJACI: OBMANE: HRANILICE PAKLA POEZIJA: Petru Krdu: MISAO IMA REČ; Boris Vrga: BOJA PEPELA; Rade Tomić: ŠTA JE BIO MOJ ŽIVOT; Tatjana Delibašić: IGRA DOKONIH SNEVAČA; Radomir Đurović: U PRAZNOJ KUĆI; Perica Markov: ŽRTVA SLEPOG MIŠA; MARGINALISTI - Zoran Piljević: SHVAĆENO GRUBO; Milorad Ivić: ODLAZAK TEZEJA; Suzana Popović: BEZ NASLOVA; Dragan Milašinović: ZOV; Ivan Ranković: SEOBE; Zoran S. Nikolić: IN MEMORIAM ZA JAROSLAVA SAJFERTA; Dragiša Bojović: ĐAVOLJA KULA; Dragan Ničić - Cinoberski: ***/zalutasmo Zar stado.../; Mihailo Šćepanović: MOLBA LEPTIRU IQ

Odlično stanje Majkl Faradej, FRS (engl. Michael Faraday; Njuington Bats, 22. septembar 1791 — London, 25. avgust 1867) bio je engleski eksperimentalni i optički fizičar i hemičar, član Kraljevskog društva. Značajan po mnogim naučnim otkrićima, prvenstveno u oblasti elektriciteta i magnetizma. Od 1903. godine eponim je Faradejevog društva (od 1980. spojeno u Kraljevsko hemijsko društvo). Majkl Faradej M Faraday Th Phillips oil 1842.jpg Majkl Faradej (1842, T. Filips) Rođenje 22. septembar 1791. Njuington Bats, Velika Britanija Smrt 25. avgust 1867. (75 god.) London, Ujedinjeno Kraljevstvo Polje eksperimentalna fizika, optička fizika; hemija Institucija Kraljevska institucija Poznat po 13 stavki Faradejev zakon EMI Elektrohemija Faradejev efekat Faradejev kavez Faradejeva konstanta Faradejev cilindar Faradejev zakon elektrolize Faradejev paradoks Faradejev rotator Faradejev učinak Faradejev talas Faradejev točak Faradejeve linije sile[1] Nagrade 4 značajne Kraljevska medalja (1835, 1846) Nagrada Kopli (1832, 1838) Ramfordova medalja (1846) Albertova medalja (1866) Potpis Michael Faraday signature.svg Život Majkla Faradeja vrlo je zanimljiv i bogat doživljajima. Kao mlad knjigovezački radnik zainteresovao se za fiziku i odlučio da se bavi izučavanjem prirodnih pojava. Najpre je radio u laboratoriji tada čuvenog engleskog hemičara Hamfrija Dejvija. Daroviti mladić bio je vrlo radoznao i dalje se sam usavršavao, neprekidno vršeći najraznovrsnije fizičke i hemijske oglede. Otkrio je dva osnovna zakona elektrolize, tada je radio u Kiculovoj laboratoriji. Ovi zakoni su postali osnov elektrohemije i učenja o elektricitetu, a poznati su kao Faradejevi zakoni elektrolize.[2] Ovaj marljivi naučnik prvi je otkrio i vezu između magnetskog polja i svetlosti.[3][4] Njegovo najznačajnije otkriće je poznati Faradejev zakon elektromagnetne indukcije koji je kasnije uvršćen i među Maksvelove osnovne jednačine elektrodinamike. Po Faradeju je dobila ime jedinica za merenje električnog kapaciteta — farad (F), kao i rotacija ravni polarizacije svetlosti u magnetskom polju — Faradejev efekat. Detinjstvo i početak karijere Uredi Majkl Faradej je rođen u malom mestu Njuington Bats (Newington Butts), danas južni London. Živeo je u siromašnoj porodici, pa se obrazovao sam. [5] S četrnaest godina postao je šegrt kod londonskog knjigovesca i prodavca knjiga Džordža Riboa (George Riebau). Za sedam godina rada pročitao je mnogo knjiga i razvio interes za nauku, a posebno za elektricitet.[6][7] Faradejeva laboratorija u Kraljevskoj instituciji (gravira, 1870) Sa 19 godina Faradej je studirao kod priznatih hemičara ser Hamfrija Dejvija, predsednika Kraljevskog društva i Džona Tejtuma, osnivača Građanskog filozofskog društva. Nakon što je Faradej poslao Dejviju knjigu od 300 strana sa beleškama sa predavanja, ovaj mu je odgovorio da će ga imati na umu, ali da se još uvek drži svog zanata knjigovesca. Nakon što je Dejvi oštetio vid pri eksperimentu sa azot-trihloridom, postavio je Faradeja za sekretara.[8] Kad je Džon Pejn iz Kraljevskog društva dobio otkaz, Dejvi je predložio Faradeja kao laboratorijskog asistenta. Naučna karijera Uredi Jedan od Faradejevih ekspe­rime­nata iz 1831. u kojem se demonstrira indukcija; tečna baterija (desno) šalje električnu struju kroz mali kalem (A) koji kada se pomera ka gore ili dole unutar velikog kalema (B) njegovo magnetno polje indukuje tre­nutni napon u kalemu, koji se može detektovati galvanometrom (G) Najveći i najpoznatiji Faradejevi radovi bili su vezani za elektricitet. Otkriće danskog hemičara Hansa Kristijana Ersteda da magnetna igla skreće ako se nađe blizu provodnika kroz koji protiče električna struja, potaknulo je Dejvija i Volastona da 1821. pomoću Erstedovog elektromagnetizma pokušaju konstruisati elektromotor, ali u tome nisu uspeli. Faradej je, nakon diskusije sa njima, počeo raditi na uređaju koji bi radio na principu elektromagnetske rotacije: ako se na polovinu magneta (sličnog potkovici) postavi pljosnata metalna čaša napunjena živom, a u čašu uvuče sa oba kraja bakarna žica, čija se sredina oko jednog šiljka oslanja na pol magneta i kada se kroz živu pusti električna struja iz električne baterije, ona će, prolazeći kroz žicu, prisiliti žicu da se okreće oko magneta. Ako se taj pribor postavi na drugi pol magneta, žica će početi da se okreće na suprotnu stranu. Taj izum poznat je kao homopolarni motor. Ovi su eksperimenti i izumi postavili osnove moderne elektromagnetske tehnologije. No onda je učinio grešku. Svoj eksperiment je objavio pre pokazivanja Volastonu i Dejviju, što je dovelo do kontroverze i bilo je uzrok njegovog povlačenja s područja elektromagnetizma na nekoliko godina. Majk Faradej (cca 1861) Portret Faradeja u njegovim kasnim tridesetim Nakon deset godina, 1831. započeo je seriju eksperimenata u kojima je otkrio elektromagnetnu indukciju. Moguće je da je Džozef Henri otkrio samoindukciju nekoliko meseci pre Faradeja, ali su oba otkrića zasenjena otkrićem Italijana Frančeska Zantedekija. On je otkrio da ako provuče magnet kroz krug od žice da će se magnet zadržati sredini kruga. Njegovi esperimenti su pokazali su da promenljivo magnetsko polje indukuje (uzrokuje) električnu struju. Ova je teorija matematički nazvana Faradejev zakon, a kasnije je postala jedna od četiri Maksvelove jednačine. Faradej je to iskoristirao da konstruiše električni dinamo, preteču modernog generatora. Faradej je tvrdio da se elektromagnetni talasi šire u praznom prostoru oko provodnika, ali taj eksperiment nikad nije dovršio. Njegove kolege naučnici su odbacile takvu ideju, a Faradej nije doživeo da vidi prihvatanje svoje ideje. Faradejev koncept linija fluksa koje izlaze iz naelektrisanih tela i magneta omogućio je način da se zamisli izgled električnih i magnetnih polja. Taj model bio je prekretnica za uspešne konstrukcije elektromehaničkih mašina koje su dominirale u inženjerstvu od 19. veka. Jednostavni dijagram Faradejevog aparatusa za indukovanje električne struje magnetnim poljem: baterija (levo), prsten i namotani kalem od gvožđa (u sredini) i galvanometar (desno) Faradej se bavio i hemijom, a tu je otkrio nove supstance, oksidacione brojeve i način kako gasove pretvoriti u tečnost. Takođe je otkrio zakone elektrolize i uveo pojmove anoda, katoda, elektroda i jon. Godine 1845. otkrio je ono što danas nazivamo Faradejev efekat i fenomen nazvan dijamagnetizam. Smer polarizacije linearno polarizovanog svetla propušten kroz meterijalnu sredinu može biti rotiran pomoću spoljašnjeg magnetskog polja postavljenog u pravom smeru. U svoju beležnicu je zapisao: „ Konačno sam uspeo osvetliti magnetske linije sile i da namagnetišem zrak svetla. ” To je dokazalo povezanost između magnetizma i svetlosti. U radu sa statičkim elektricitetom, Faradej je pokazao da se elektricitet u provodniku pomiče ka spoljašnjosti, odnosno da ne postoji u unutrašnjosti provodnika. To je zato što se u elektricitet raspoređuje po površini na način koji poništava električno polje u unutrašnjosti. Taj se efekt naziva Faradejev kavez. Ostalo Uredi Majkl Faradej (1917, A. Blejkli) Grob Majkla Faradeja na groblju „Hajgejt” u Londonu Imao je seriju uspešnih predavanja iz hemije i fizike na Royal Institution, nazvana The Chemical History of a Candle. To je bio početak božićnih predavanja omladini koja se i danas održavaju. Faradej je poznat po izumima i istraživanjima, ali nije bio obrazovan u matematici. No u saradnji sa Maksvelom njegovi su patenti prevedeni u metematički jezik. Poznat je po tome što je odbio titulu ser i predsedništvo u Kraljevskom društvu (predsedavanje britanskom kraljevskom akademijom). Njegov lik štampan je na novčanici od 20 funti. Njegov sponzor i učitelj bio je Džon Fuler, osnivač Fulerove profesorske katedre na katedri za hemiju kraljevskog instituta. Faradej je bio prvi i najpoznatiji nosilac te titule koju je dobio doživotno. Faradej je bio veoma pobožan i bio je član jedne male sekte unutar škotske crkve. Služio je crkvi kao stariji član i držao mise.[9] Faradej se 1821. oženio Sarom Bernar, ali nisu imali dece.[10] Kako se približavao pedesetoj godini smanjivao je rad i obaveze da bi u jesen 1841. primetio da rapidno gubi pamćenje i od tada njegov rad skoro potpuno prestaje. Preminuo je u svojoj kući u Hempton Kortu, 25. avgusta 1867. godine. Bibliografija Uredi Chemische Manipulation (1828) Faradeje knjige, sa izuzetkom Chemical Manipulation, bile su kolekcije naučnih radova ili transkripcije predavanja.[11] Nakon njegove smrti, objavljen je Faradejev dnevnik, kao zbirka nekoliko velikih svezaka njegovih pisama; te Faradejev žurnal, sa njegovim putovanjima sa Dejvi (1813—1815). Faraday, Michael (1827). Chemical Manipulation, Being Instructions to Students in Chemistry. John Murray. 2nd ed. 1830, 3rd ed. 1842 Faraday, Michael (1839). Experimental Researches in Electricity, vols. i. and ii. Richard and John Edward Taylor.; vol. iii. Richard Taylor and William Francis, 1855 Faraday, Michael (1859). Experimental Researches in Chemistry and Physics. Taylor and Francis. ISBN 978-0-85066-841-4. Faraday, Michael (1861). W. Crookes, ur. A Course of Six Lectures on the Chemical History of a Candle. Griffin, Bohn & Co. ISBN 978-1-4255-1974-2. Faraday, Michael (1873). W. Crookes, ur. On the Various Forces in Nature. Chatto and Windus. Faraday, Michael (1932—1936). T. Martin, ur. Diary. ISBN 978-0-7135-0439-2. – published in eight volumes; see also the 2009 publication of Faraday`s diary Faraday, Michael (1991). B. Bowers and L. Symons, ur. Curiosity Perfectly Satisfyed: Faraday`s Travels in Europe 1813–1815. Institution of Electrical Engineers. Faraday, Michael (1991). F. A. J. L. James, ur. The Correspondence of Michael Faraday. 1. INSPEC, Inc. ISBN 978-0-86341-248-6. – volume 2, 1993; volume 3, 1996; volume 4, 1999 Faraday, Michael (2008). Alice Jenkins, ur. Michael Faraday`s Mental Exercises: An Artisan Essay Circle in Regency London. Liverpool, UK: Liverpool University Press. Course of six lectures on the various forces of matter, and their relations to each other London; Glasgow: R. Griffin, 1860. The Liquefaction of Gases, Edinburgh: W. F. Clay, 1896. The letters of Faraday and Schoenbein 1836–1862. With notes, comments and references to contemporary letters London: Williams & Norgate 1899. (Digital edition by the University and State Library Düsseldorf)

Sveučilište u Rijeci, tehnički fakultet Potpis autorke. tvrd povez, tiraž 500, 267 str, 17 × 24 cm, 905 gr Detaljan sadržaj na fotografijama. Relacije, finkcije, vektori u ravni i prostoru, elementarne funkcije, neprekidnost, osnovne teoreme diferencijalnog računa, primena derivacija, Gausova metoda eliminacije Ljubica Šambuk je rođena je 25.04.1946. u Perastu. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Rijeci, diplomirala je 1969.g. na Pedagoškom fakultetu u Rijeci, matematiku i fiziku. Čitav radni vek, koji je trajao 42 godine, Ljubica je radila u nastavi, najpre kao profesor matematike i fizike u Tehničkom školskom centru u Rijeci, potom kao asistent, pa predavač i viši predavač matematičkih kolegija na Tehničkom fakultetu Sveučilišta u Rijeci, te kao viši predavač matematičkih i statističkih kolegija na Veleučilištu u Rijeci. Objavila je više knjiga sa područja matematike i statistike i to: kao autor (6 knjiga), koautor (3 knjige), te nekoliko naučnih i stručnih radova. Bila je saradnica na više naučnih projekata. Bila je udata za Slavka Štambuk sa kojim ima četvoro dece. Bila je aktivni član Društva prijatelja glagoljice, Zajednice bokeljskih Hrvata i Hrvatske bratovštine Bokeljske mornarice 809 Rijeka. U svim navedenim organizacijama Ljubica je svojim aktivnim pristupom i predanim radom ostavila neizbrisivi trag. NAPOMENA: Za lično preuzimanje poslati upit.

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG108 (K)

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG81 (N)

INTER NATIONES 1973 ilustrovana odlično očuvana exlibris Wilhelm Conrad Röntgen 1845 - 1923 илхелм Конрад Рендген[3] (нем. Wilhelm Conrad Röntgen; Ленеп, 27. март 1845 — Минхен, 10. фебруар 1923), погрешно Рентген, био је немачки[1] физичар који је 8. новембра 1895. произвео и регистровао електромагнетске зраке данас познате као икс-зраци или рендгенски зраци. Студирао је на Универзитету у Утрехту, Холандија, затим на ЕТХ у Цириху где је дипломирао машинско инжењерство. Године 1869, докторирао је на Универзитету у Цириху. Радио је као универзитетски професор физике у Стразбуру (од 1876. до 1879), Гисену (од 1879. до 1888), Вирцбургу (од 1888. до 1900) и Минхену (од 1900. до 1920). У својим је истраживањима испитао својства зрачења: способност деловања на фотографску плочу, проласка кроз различите материје, слабљења у вези с врстом материје и дебљином слоја кроз који пролазе и способност јонизирања зрака којим пролазе. Конструисао је рендгенску цев с конкавном катодом и платинском антикатодом.[4] Бавио се и истраживањем пијезоелектричних[5] и пироелектричних[6] појава код кристала.[7] Испитивао је специфични топлотни капацитет гасова и својства течности под високим притиском. За откриће рендгенског зрачења добио је 1901. прву Нобелову награду за физику. У току 1895. Рендген је попут бројних физичара испитивао ефекте високог напона на електрично пражњење у разређеним гасовима у вакуумским цевима. Крајем те године већ су се испитивали ефекти катодних зрака ван вакуумских цеви. У припреми једног од таквих експеримената тестирао је апаратуру у мраку и приметио је некакво светлуцање на столу, метар од апаратуре, када год укључи високи напон. Пошто се у поновљеним покушајима десило исто, упалио је шибицу и схватио да светлуцање долази од баријумплатиноцијанида који је ту био одложен чекајући неки од следећих експеримената. Рендген је нагађао да се ради о новој врсти зрака (катодни зраци су већ били познати). Следећих неколико недеља је јео и спавао у лабораторији непрекидно испитујући особине нових зрака које је привремено назвао икс-зраци, користећи математичко означавање за непознату величину. Мада су касније зраци када је постао познат по њему добили име рендгенски зраци, он је радије користио израз икс-зраци. Једна од првих радиографија (рендгенска слика) које је Рендген снимио приказује шаку Алберта фон Келикера, а снимљена је на првој јавној демонстрацији икс-зрака. У једном моменту док је испитивао способности разних материјала да зауставе зраке принео је руку флуоресцентном заклону док је апаратура била укључена и на заклону приметио скелет своје шаке. Касније је признао да је та слика оставила тако снажан утисак на њега да је одлучио да даље експерименте настави у тајности јер се плашио да би могао изгубити репутацију ако се испостави да све што тврди није тачно. Рад О новој врсти икс-зрака објављен је 50 дана касније, 28. децембра 1895. Године 1901, добио је прву Нобелову награду за физику. Новац од награде поклонио је свом универзитету. Из моралних побуда је одбио да свој рад заштити патентом. У новембру 2004. Интернационална унија за чисту и примењену хемију дала је 111. елементу у периодном систему име рендгенијум. PRO.20/5

GDE JE ŠTA GLASOVI Semezdin Mehmedinović: BAGATELE Nemanja Mitrović: NA KRAJU GRADA Maša Seničić: PRISVAJANJE ZAMENICA Marijana Čanak: BORJAN I BEZIMENA Aleksa Milenković: PERPETUUM MOBILE DOZIVI Đuzepe Ungareti: POKOPANA LUKA Agnješka Klos: POETSKO TELO VRT: DAVID ALBAHARI (1948–2023) Marjan Čakarević: CINK Srđan Srdić: POGOVOR Tatjana Rosić Ilić: PRE I POSLE SVEGA – SLOBODA Vladislava Gordić Petković: SVE ALBAHARIJEVE TEHNOLOGIJE Dragan Babić: SAŽETE PRIČE KAO PRIMARNA PRIPOVEDNA FORMA POZNE FAZE OPUSA DAVIDA ALBAHARIJA ILUMINACIJE Suzan Sontag: ESTETIKA ĆUTNJE Moin Faruhi: UZMIMO REČI: O PREVOĐENJU BESKRAJNE LAKRDIJE NA PERSIJSKI Frančeska Orsini: ZNAČAJNI GEOGRAFSKI PROSTORI: RAZMER, PROSTOR I DEJSTVO U SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZLATNA GREDA Milen Alempijević: UKLETA PRIJATELJSTVA ILI PASIJA PO LUDVIKU JANU RED VOŽNJE Slavko Gordić: DEVETI MESEC Pavle Ugrinov: NULTA EGZISTENCIJA – DNEVNIK 1946–1972. Olga Tokarčuk i Jelena Vukićević: ONA KOJA SVETLI MEĐU LJUDIMA Vladimir Arsenijević i Radmila Gikić Petrović: DA LI SI OBAVEZAN DA RADIŠ ONO ŠTO DRUGI OČEKUJU OD TEBE? RAZMENA DAROVA Srđan Srdić: VODIČ KROZ POSTMODERNU GALAKSIJU (Dejvid Foster Volas: Beskrajna lakrdija) Sara Matin: KRIK U KONTROLISANIM USLOVIMA (Erika Džonson Debeljak: Devica, kraljica, udovica, kurva) Maja Solar: RAŠČVORAVANJA PRIČA (Bojan Krivokapić: Vila Fazanka) Bojan Krivokapić: O DRUGAČIJOJ BLISKOSTI (Tea Tulić: Strvinari starog svijeta) Dragana V. Todoreskov: VLASTITI DETALJI VELIKE SLIKE SVETA (Maja Erdeljanin: Dragi dnevniče / Dear Diary (2006–2023)) Zorana Simić: MAESTRA I MARALDINA (Merse Rudureda: Smrt i proleće) Jovana Vojvodić: KLINIKA ZA PROŠLOST – DOBRO DOŠLI U KNJIGU (Georgi Gospodinov: Vremensko sklonište) SVETLA KOMORA Jelena Anđelovska: TEMORI DOLLS – SVAČIJI PORTRETI KO JE KO

STIVEN HOKING ILUSTROVANA KRATKA POVEST VREMENA Prevod - Zoran Živković Izdavač - Informatika, Beograd Godina - 2006 260 strana 26 cm ISBN - 86-84497-17-1 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Naša slika vaseljene Prostor i vreme Vaseljena koja se širi Načelo neodređenosti Elementarne čestice i sile prirode Crne rupe Crne rupe nisu tako crne Nastanak i sudbina vaseljene Strela vremena Crvotočine i putovanje kroz vreme Objedinjenje fizike Zaključak Albert Ajnštajn Galileo Galilej Isak Njutn Pojmovnik Imenski registar Predmetni registar Zahvalnice `Pošto je izvorno objavljena 1988, Kratka povest vremena Stivena Hokinga s vremenom je izrasla u beočug naučne publicistike. Prevedena na četrdeset jezika i prodata u preko devet miliona primeraka, postala je međunarodni izdavački fenomen. Knjiga se kretala samim frontom onoga što se tada znalo o prirodi vaseljene, ali u međuvremenu je ostvaren ogroman napredak na polju tehnologije posmatranja kako mikrokosmičkog tako i makrokosmičkog sveta. Ta posmatranja su potvrdila mnoga teorijska predviđanja profesora Hokinga izložena u prvom izdanju ove knjige, računajući tu i otkrića ostvarena satelitom COBE, koji je pronikao u prošlost do razdoblja od samo 300.000 godina posle početka vaseljene i koji je tu zabeležio neujednačenosti koje je profesor Hoking nagovestio. Kako bi se olakšalo razumevanje složenih zamisli koje bi bilo teško pojmiti uprkos jasnoći i duhovitosti izlaganja profesora Hokinga, ovo izdanje je obogaćeno sa čak 240 ilustracija u boji, među kojima su i satelitski snimci, fotografije koje je omogućio spektakularan tehnološki napredak oličen u kosmičkom teleskopu Habl, kao i računarski generisane slike trodimenzionalnih i četvorodimenzionalnih stvarnosti. Iscrpne legende objašnjavaju ilustracije, dočaravajući čitaocima veličinu međugalaktičkog prostora, prirodu crnih rupa i mikrokosmički svet fizike čestica, u kome se materija i antimaterija sudaraju. Klasično delo koje donosi pred čitaoce najnovija kosmološka saznanja, Ilustrovana kratka povest vremena predstavlja priču o nastavku nastojanja da se odgonetnu uzbudljive tajne što počivaju zapretene u srcu vremena i prostora. Stiven Hoking, koje se rodio na tristotu godišnjicu Galilejeve smrti, šef je katedre za matematiku na Univerzitetu Kembridž. Uvažavan kao najblistaviji teorijski fizičar posle Alberta Ajnštajna, on je i autor knjiga Crne rupe i bebe-vaseljene (1993) i Kosmos u orahovoj ljusci (2002), kao i mnogih drugih knjiga i naučnih radova.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Istorija Stephen Hawking The Illustrated a Brief History of Time Albert Ajnštajn Aristotel Artur Stenli Edington Ričard Fejnmen Galileo Galilej Alen Gat Edvin Habl Nikola Kopernik Pjer Simon Laplas Isak Njutn Rodžer Penrouz Antičestice Antropsko Načelo Atom Beli Patulj Beskonačnost Beskrajna Gustina Brzina Cerns Crveni Potomak Crvotočina Čandrasekarova Granica Čestica Materije Događaj Elektromagnetna Sila Elementi Energija Faza Galaksija Gravitacija Gravitacionala Sila Polje Helijum Horizont Događaja Imaginarno Vreme Inflatorno Širenje Jaka Nuklearna Sila Kosmološka Konstanta Kretanje Kosmološka Strela Vremena Kvantna Mehanika Kvantna Teorija Gravitacije Masa Merenje Mlečni Put Molekuli Načelo Isključenja Naučna Teorija Fantastika Neutron Neutronska Zvezda Nobelova Nagrada Opšta Relativnost Orbite Planete Prostor Povračenje Prostorvreme Proton Radio Talasi Simetrija Singularnost Sile Slaba Nuklearna Sila Slaba Sila Spektar Spin Stacionarno Stanje Stopa Širenja Strele Vremena Struktura Atoma Strune Sunce Svetlosni Talasi Svetlost Širenje Teleskopi Talasna Dužina Teorema Singularnosti Vaseljena Veliki Prasak Velika Objedinjena Teorija Virtuelna Čestica Voda Vodonična Bomba Vodonik Vreme Zemlja Zračenje Zvezda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Physics of Elementary Particles J.D. Jackson John David Jackson (19. siječnja 1925. - 20. svibnja 2016.) bio je kanadsko-američki profesor fizike na Kalifornijskom sveučilištu u Berkeleyu i fakultetski viši znanstvenik emeritus u Nacionalnom laboratoriju Lawrence Berkeley.[1][2] Kao teorijski fizičar, bio je član Nacionalne akademije znanosti, dobro poznat po svom radu u nuklearnoj fizici i fizici čestica, [3] kao i po široko korištenom diplomskom tekstu o klasičnoj elektrodinamici.[4] [5] Obrazovanje Rođen u Londonu, Ontario, Kanada, Jackson je pohađao Sveučilište Zapadnog Ontarija, stekavši diplomu B.Sc. s počastima iz fizike i matematike 1946. Otišao je na diplomski studij na MIT, gdje je radio pod vodstvom Victora Weisskopfa, dovršivši doktorat znanosti. disertaciju 1949.[6][7] Akademska karijera Jackson je nizao akademska imenovanja na Sveučilištu McGill, zahvaljujući Philipu Russellu Wallaceu, istaknutom kanadskom teoretskom fizičaru (siječanj 1950. – 1957.); potom Sveučilište Illinoisa u Urbana–Champaignu (1957.–1967.); i konačno Sveučilište Kalifornija, Berkeley (1967.–1995.). Na McGillu je bio asistent i izvanredni profesor matematike; u Illinoisu i Berkeleyju, bio je na odsjecima za fiziku. Kasnije je imao sastanke u kampusu iu Nacionalnom laboratoriju Lawrence Berkeley. Nakon povlačenja iz nastave 1993., nastavio je biti aktivan u LBNL-u.[6] McGill i Princeton U McGillu 1950-ih, uz značajno podučavanje, Jackson je našao vremena za istraživanje atomskih procesa i nuklearnih reakcija pri srednjim energijama i počecima svoje knjige o klasičnom elektricitetu i magnetizmu.[1] Dok je bio na dopustu na Sveučilištu Princeton, pronašao je plodonosnu suradnju sa Samom Treimanom i H. W. Wyldom na slabim interakcijama, posebno različitim vidljivim korelacijama raspada u dopuštenom nuklearnom beta raspadu koji uključuje impuls elektrona [1], njegov spin, moment momenta neutrina i nuklearni spin koji pruža informacije o očuvanju pariteta ili neočuvanju i očuvanju preokreta vremena ili ne.[8][9] Također je objavio rani rad o teoretskim osnovama za tada nedavno otkrivenu fuziju vodikovih izotopa kataliziranu mionima.[1][10][11] Illinois (1957–1967) i CERN (1963–64) Dok je bio na Sveučilištu Illinois (1957. – 1967.), Jackson je u početku nastavio rad na slabim interakcijama kao i interakcijama čudnih čestica pri niskoj energiji s Wyldom i drugima. Na godišnjem odmoru u CERN-u 1963.-64. surađivao je s Kurtom Gottfriedom na proizvodnji i raspadanju nestabilnih rezonancija u visokoenergetskim hadronskim sudarima. [12][13][1][14] Uveli su upotrebu matrice gustoće za povezivanje proizvodnih mehanizama s obrascima raspada i opisali utjecaj konkurentskih procesa (`apsorpcija`) na reakcije.[15] Tijekom tog razdoblja Jackson je predavao na tri ljetne škole - o odnosima disperzije na prvoj ljetnoj školi fizike škotskih sveučilišta, 1960.; o slabim interakcijama na Ljetnom institutu Brandeis, 1962.; i o distribucijama raspadanja čestica i polarizacije na Ljetnoj školi teorijske fizike, Les Houches, 1965. [16] [1] Također je objavio tri knjige, jednu o fizici čestica, temeljenu na predavanjima na Kanadskoj ljetnoj školi u Edmontonu i Jasperu, 1957.; [17] drugo, mala knjiga o matematici za kvantnu mehaniku (1962.) i treće, također 1962., prvo izdanje njegovog teksta o klasičnoj elektrodinamici.[4][16] Knjiga je poznata po težini svojih problema i sklonosti da neočite zaključke tretira kao očigledne. Jacksonovi visoki standardi i opomenuti rječnik predmet su zabavne memorijalne knjige njegovog sina Iana Jacksona.

GDE JE ŠTA UVODNIK Jurij Hudolin: RADITI ZA SEBE, A JOŠ VIŠE ZA DRUGOGA O SLOVENIJI Denis Poniž: BREME PROŠLOSTI, BREME BUDUĆNOSTI Andrej Detela: O DUŠI SLOVENIJE I SLOVENAČKOM IDENTITETU Marijan Ivanuša: PROBOJ POEZIJA Tomaž Šalamun: O KOŽI PTICA Meta Kušar: PETE PESME XII Stanka Hrastelj: DRAGI PUŠKINE... Jurij Hudolin: (Muslimani, nacionalisti...) Aleš Mustar: DEPRESIJA Iztok Osojnik: POSEBNO ZA OVU PRILIKU Ana Porenta: PESNIKINJE Maja Vidmar: ODA PUPOLJCI BRESKVE – SLOVENAČKA HAIKU POEZIJA (Milan Dekleva, Jure Detela, Alenka Zorman, Darja Kocjančič, Josip Osti, Rade Krstić, Jože Štucin, Dimitar Anakiev, Primož Repar, Tone Škrjanec) PROZA Mare Cestnik: U KORAK S REKOM Vinko Moderndorfer: OTVORILA SAM OČI I OTIŠLA DO PROZORA Maja Novak: EHO Suzana Tratnik: I JEDNO I DRUGO DRAMA Rene Kristan: HAPPY BUS ILI FILOZOFI LETE U NEBO INTERVJU Milan Petek Levokov i Maja Novak: SATIRIČAR KOJI SPASAVA PUŽIĆE I VERUJE U MAČKE EDVARD KOCBEK Edvard Kocbek: INTELEKTUALAC PRED ODLUKOM Primož Repar: KONTRAEKSKLUZIVIZAM ILI O SVEDOČENJU LICA Janko Rožič: RASPITIVANJE O KOCBEKU SIMPOZIJUM Jurij Hudolin: ROBOVI SUJETE I RAZDORA Zoran Kanduč: KRIMINALNA EKONOMIJA, DUH STUPIDNOSTI I INTELEKTUALNI BALONI Andrej Ule: VITGENŠTAJN I TOLSTOJ O SMISLU ŽIVOTA FEMINIZAM Iva Jevtić: TELO LJUBAVI: ŽENSKO TELO U SREDNJOVEKOVNOJ MISTIČKOJ KNJIŽEVNOSTI Stanislava Hrobakova Repar: ĆUTANJA U SVETLU FEMINISTIČKIH TEORIJA Barbara Simoniti: NEKA OFELIJA PROGOVORI GLOBALIZACIJA I SOLIDARNOST Janez Vodičar: NEKOLIKO POLAZNIH TAČAKA ZA SOLIDARNOST U MOM SVETU Primož Repar: SLIKE GLOBALIZACIJE I RASPOLOŽENJE SOLIDARNOSTI MUZIČKA SCENA Milko Poštrak: DOPRINOSI SABRANIM DELIMA DVADESETOG VEKA Borgezija: SVE JE OTVORENO Kuzle: PRELOMNA TAČKA Buld09i: OPUŠTENE STARE PRDONJE?

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: zima 1986. Broj: 4 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 178 Stanje: odlično očuvano SADRŽAJ: BOHUMIL HRABAL: Klubovi poezije – roman / preveo Milan Čolić [5] POVODI ROBERT GREJVS: Zao čovek – pesma / preveo Miloš Komadina [83] DENI DE RUŽMON: Uloga modernosti u odnosima Evropa – Svijet [84] Slobode koje možemo izgubiti [93] / preveo Frano Cetinić FILIP LARKIN: Izabrane pesme / preveo Srba Mitrović [106] KINZLI EJMIS: Oproštaj od prijatelja / preveo Srba Mitrović [123] SRBA MITROVIĆ: U počast Filipu Larkinu [126] JAROSLAV SAJFERT: Moj životopis – pesma / Preveo Aleksandar Ilić [131] ELZA MORANTE: Drug [133] Kradljivac svetlosti [135] ALBERTO AZOR ROZA: Artur i ostrvo [139] ENCO SIPILIJANO: Od Remboovog pakla do Mocartovog raja [142] ELZA MORANTE: Ovaj vek je poprište dramatičnih promena [145] / prevela Jasmina Livada ALDEBARAN: Smrt je taj vrt u kome se budim / preveo Kolja Mićević [150] PRIKAZI JOVAN ĆIRILOV: Otvorenih očiju [155] Autobiografija najvećeg glumca [156] MIHAJLO PANTIĆ.: Raščlanjeno pripovedanje [157] BRANKO ANĐIĆ: Karlos Fuentes – dijalog pisca sa Meksikom [159] BRANKA KRILOVIĆ: Časopis Teatar Evrope [160] HRONIKA O AUTORIMA Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG47 (K)

Knjiga je dobro očuvana. ,,Neuronauka nam daje zabavne i intrigantne odgovore na pitanja o tome zbog čega nas ponekad sabotira naš sopstveni mozak Zbog čega gubite u raspravama s ljudima koji znaju mnogo manje od vas? Zašto nikako ne možete da se setite imena žene s kojom ste upravo razgovarali iako ste je prepoznali i tačno znate ko je ona i ko vas je s njom upoznao? I zašto ste se, kad ste nedavno raskinuli vezu, danima ležali sklupčani na kauču, pomerajući se tek koliko da s vremena na vreme obrišete suze i nos koji curi? Svima nam se desi da uđemo u kuhinju, ili otvorimo laptop, ili samouvereno stupimo za govornicu, i odjednom ni najblažeg pojma nemamo šta smo ono beše hteli da uradimo. A sve zahvaljujući tome što je mozak rešio da pravi gluposti. Ljudski mozak – tako blistavo pametan, tako visoko razvijen – prilično je zbrkan, pogrešiv i neorganizovan. Jeste li, na primer, znali da je vaše pamćenje egocentrično? Da su teorije zavere i sujeverje neizbežno dela jednog zdravog ljudskog mozga? Ili da alkohol može u izvesnoj meri da vam poboljša pamćenje (samo pažljivo pročitajte knjigu pre nego što rešite da ovo lično ispitate)? U knjizi Kad mozak pravi gluposti neurolog Din Barnet upoznaje nas sa tajanstvenom sivom (i belom) materijom, tako sklonom da pravi nepodopštine, i usput nam objašnjava nesavršenstva veličanstvenog ljudskog mozga i kako to nesavršenstvo utiče na sve što radimo, govorimo i doživljavamo. Stručna, duhovita i zabavna, ova knjiga je namenjena svima koji se ponekad pitaju zašto im rođeni mozak sabotira život i šta li je, za ime sveta, sad opet smislio. ``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.

Издавач: NIŠJP `DNEVNIK` UDS, NOVI SAD Директор: Dušan Tomić Уредник: Franja Petrinović Редакција: Ljubiša Despotović, Silvija Dražić, Zoran Đerić, Petru Krdu, Alpar Lošonc, Miroljub Radojković i Saša Radonjić; Cvetan Dimovski (tehnički i likovni urednik) Лектура: Sanja Štefan Администрација и пласман: Ljiljana Jokić ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA Fransoa Rustan: KAKO NASMEJATI PARANOIKA? Sava Damjanov: TEOLOGIJA SMEHA KAO HUMORISTIČKA DOKTRINA Zoran Subotički: KO SE BOJI SMEHA JOŠ Mikel Borš Jakobsen: BATAJ I SMEH BIĆA Filip Soler: SELINOV SMEH Žan-Lik Nansi: SMEH, PRISUSTVO Maja Herman Sekulić: MODERNISTIČKA PARODIJA V. J. Halizev, V. N. Šikin: O SMEHU Velimir Ćurguz Kazimir: OVAKO IL` NIKAKO; Vojislav Despotov: E.R.O.S I S.M.E.H Ivan Negrišorac: ZAŠTO NISAM BUBNJAR U NEKOM BLUES BAND-U? Miodrag Raičević: U SOBU PROVALIŠE NOVINARI Milenko Pajić: KAD SAM BIO MLAD, NEUPUĆEN I KAD SAM JOŠ UMEO DA SE SMEJEM Vasa Pavković: GRUČO MARKS UZVRAĆA UDARAC Miki Šepard: PLOP!; Stojan Janković: BALADA O KAPITENU VILIJAMU RAPAJIĆU; Džim Morison: POTRAGA ZA GRALOM; Genadij Ajgi: BAJKA O BRANIKU Milivoj Nenin: DOSTA SMEHA TREBA RADITI Miljurko Vukadinović: SVE POLUSREĆNE PORODICE SU SMEŠNE Boris Vukasović: FEREDŽA (prilog istoriji erotskog rublja) Dejan Simonović: HAZJAJIN Zoroslav Jasenski: SUDBONOSNI SUSRET Danil Harms: RAZGOVOR UZ SAMOVAR Cirko della Primavera: KLASIČNI CIRKO MARKETING Elizabeta Šeleva: GOVOR IZOKRENUTE STVARNOSTI Aleksandar Prokopiev: BRONTOPS Dragi Mihajlovski: SVRTNIČAR IZ NAJNOVIJE HRVATSKE (SMEHOVNE) PROZE (Julijana Matanović, Davor Slamnig, Dragan Ogurlić, Edo Juković, Zorica Radaković, Zdenko Bužek, Željko Valentić, Boris Gregorić, Dražen Mazur, Goran Tribuson, Damir Miloš, Dubravka Ugrešić, Branka Slijepčević, Borivoj Radaković, Miro Gavran) Mihajlo Pantić: PISATI P(J)ESME Laslo Blašković: ZAŠTO TI TAKO LIČIŠ NA MENE Lina Gemini: SMEHOSKOP Herman Broh: SMEH JE PROIMUĆSTVO BOGOVA I LJUDI...; Aleksandar Kondratov: 666 ESHATOLOŠKA KOMEDIJA IQ

Časopis `NOVA MISAO` BROJ 1 JANUAR 1954 MILOVAN ĐILAS: ANATOMIJA JEDNOG MORALA Čuveni PRVI broj političkog časopisa NOVA MISAO iz januara 1954 (časopis je počeo da izlazi od 1. januara 1953. godine), u kome je Milovan Đilas, tada treći čovek moćne KPJ i države FNRJ objavio legendarni i gromovit članak pod naslovom `Anatomija jednog morala` u kome je, bez pardona, naslikao lagodan život tadašnje političke i partijske vrhuške YU partije i države zbog čega je bio odstranjen sa svih partijskih i političkih funkcija i zbog daljih pisanja protiv jednoumnog komunističkog sistema i kulta ličnosti JOSIPA BROZA TITA, suđen i osuđen na 9 godina robije! Časpis je ubrzo ugašen, redakcija rasturena, a Milovan Đilas dopao zatvora! Za svog života Milovana Đilasa ubrajali su među 1OO najznačajnijih i NAJUTICAJNIJIH ljudi sveta, a bio je svetski KOMUNISTIČKI disident broj 1... i to zbog čega? Milovan Đilas nije imao VI američku flotu, tenkovske divizije (aluzija na Staljinovo pitanje `A koliko divizija ima Papa`), ni Suhoje, ni nosače aviona !! Njegovo oružje bile su - IDEJE !!! A IDEJE su uvek u istoriji čovečanstva revolucionisale i menjale SVET i ČOVEKA, mnogi protagonisti novih ideja često su gubili glave, spaljivani na lomačama, ubijani, kažnjavani, zatvarani, mučeni i često suđeni i bez suda i optužnice! INKVIZICIJA je radila punom parom, bez obzira na karakter sistema! Ali DŽABA, Ideje niko i nikada nije mogao da zaustavi! P.S. Redakcija časopisa je bila `teška artiljerija` tadašnje YU knjževnosti, pažljivo odabrana i sastavljena od partijskih i književnih autoriteta: MILAN BOGDANOVIĆ, DOBRICA ĆOSIĆ, OSKAR DAVIČO, VLADIMIR DEDIJER (od septembra 1953), BORA DRENOVAC, MILOVAN ĐILAS (kontrolor i partijski ideološki bič!), DUŠAN KOSTIĆ, SKENDER KULENOVIĆ (glavni i odgovorni urednik) i MIHAILO LALIĆ !!! (Mihajlo Grušić) ..................................................................... ČASOPIS JE AUTENTIČAN ODLIČNO OČUVAN BROŠ UKUPNO 19O STRANA BIBLIOFILSKI PRIMERAK KOLEKCINARSKI PRIMERAK, 1954. Ekstra !!!!!!!!!!!! skk247

Autor - osoba Stanković, Siniša Naslov Ohridsko jezero i njegov živi svet / Siniša Stanković Vrsta građe knjiga Jezik srpski, hrvatski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Skopje : Kultura, 1957 (Skopje : `Goce Delčev`) Fizički opis 381 str. : ilustr. ; 21 cm. ISBN (Karton) Napomene Bibliografija: str. 367-[379]. Predmetne odrednice Vodene biocenoze -- Ohridsko jezero Ohridsko jezero (mak. Охридско Езеро, alb. Liqeni i Ohrit) je jezero u jugozapadnom delu Makedonije i istočnom delu Albanije. Ono pokriva površinu od 358,2km². Najveća širina iznosi 14,8 km, a dužina jezera je 30,8 km. Ohridsko jezero se ubraja u red većih evropskih jezera, uz Ženevsko, Bodensko i dr. Na jugu Evrope, to je svakako jedno od najvećih, a istovremeno i jedno od najdubljih jezera. Nјegova dubina dostiže do 289 m. Jezero je smešteno u dubokoj i zatvorenoj kotlini. Sa svih strana, a posebno sa zapadne i istočne okružuju ga visoke planine. Na istoku je planina Galičica (2.255 m), a na zapadu Mokra Planina i Jablanica (1.945 m). Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 695 metara. Slivu Ohridskog jezera pripada 40 reka, od kojih 23 na albanskoj i 17 na Makedonskoj teritoriji. Ohridsko jezero se odlikuje jedinstvenim ekosistemom, bogatim endemskim i retkim biljnim i životinjskim vrstama. Posebnost jezera nastala je usled geografske izolacije i velike geološke starosti. Takođe i sliv Ohridskog Jezera se odlikuje bogatim biodiverzitetom i ima nekolko biljnih vrsta endemičnih za Balkansko Poluostrvo. Obale Ohridskog jezera su bile naseljene od praistorijskog vremena. Najstarije arheološke naseobine datiraju iz neolitskog perioda, oko 6000 godia p. n. e. Samo na makedonskom delu sliva je otkriveno više od 170 arheoloških mesta. Svjetska baština Kao redak prirodni fenomen, Ohridsko jezero pruža utočište brojnim endemskim vrstama slatkovodne faune i flore koje potječu iz tercijarnog perioda. Kao duboko i drevno jezero tektonskog porijekla, Ohridsko jezero postoji kontinuirano otprilike dva do tri milijuna godina. Njegove oligotrofne vode čuvaju preko 200 vrsta biljaka i životinja jedinstvenih za jezero, uključujući alge, turbelarne pljosnate crve, puževe, rakove i 17 endemskih vrsta riba uključujući dve vrste pastrmke, kao i bogat svet ptica. Zahvaljujući ovakvim osobenostima 1980. godine Ohridsko jezero i grad Ohrid su proglašeni za Svetsku baštinu, pod zaštitom UNESKO-a, pod nazivom – Prirodna i kulturna baština ohridske regije. Siniša Stanković (Zaječar, 26. mart 1892 – Beograd, 24. februar 1974) je bio srpski biolog, član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Instituta za ekologiju i biogeografiju SANU, direktor Biološkog instituta Srbije. Prirodne nauke je studirao na univerzitetima u Beogradu i Grenoblu. Bio je predavač nekoliko bioloških disciplina na univerzitetu u Beogradu, gde je 1934. godine izabran za redovnog predavača. Siniša Stanković je bio član SANU i dopisni član Akademije u Nansiju i Masarikove akademije u Pragu. Bio je predsednik akademskog saveta FNRJ. Za dopisnog člana SANU izabran je 1934. godine, a za redovnog 1946. godine. Bio je član Komisije za obnovu univerziteta od 1944. godine. Dok je Srbija bila okupirana u Drugom svetskom ratu bio je član Glavnog narodnoslobodlilačkog odbora. Veliki deo rata je proveo u koncentracionom logoru na Banjici odakle je krajem rata pobegao i ilegalno živeo u okupiranom Beogradu. Posle oslobođenja bio je predsednik Narodnooslobodilačkog fronta Beograda, ASNOS-a, a od 1944. do 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Srbije. U posleratnom periodu zastupao je Jugoslaviju na međunarodnim skupovima i radio na obnavljanju naučne delatnosti. Siniša Stanković je jedan od utemeljivača ekološkog pravca u biologiji. Bavio se i proučavanjem živih bića u jezerima, ali i u drugim slatkim vodama, kao i problemima biogeografije. Njegovi najznačajniji radovi nastali su na osnovu ispitivanja života u Ohridskom jezeru. Po njemu je jedna vrsta lažnih skorpija dobila ime, to je retka vrsta koja živi samo u Srbiji (Neobisium stankovici). Po njemu je takođe dobio ime Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. Njegov sin je lekar Ivan Stanković. Dela Siniša Stanković je napisao veliki broj naučnih radova i univerzitetskih udžbenika. Od krupnijih dela objavio je: „Životni prostor“ – delo u kome kritikuje rasizam i nacizam „Okvir života“ – popularna ekologija „Ohridsko jezero i njegov živi svet“ – monografija MG125 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom klasiku, David Bohm nam je prvi ponudio svoje kauzalno tumačenje kvantne teorije. Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici nastavlja da omogućava dalji uvid u značenje kvantne teorije i predlaže načine da se teorija proširi u nove pravce. Dejvid Bom (20. decembar 1917 — 27. oktobar 1992) bio je američki naučnik koji se smatra jednim od najznačajnijih teorijskih fizičara 20. veka [1] i koji je doprineo nestandardnim idejama u kvantnoj mehanici, neuropsihologiji i filozofiji uma. Dobitnik je nagrade Kraljevskog društva u Londonu.[2] Bom je smatrao da kvantna fizika sugeriše da je stari dualistički model realnosti, u kome postoje dve vrste supstance, mentalna i fizička koje međusobno interaguju, previše ograničen. Da bi dopunio ovaj model, razvio je matematičku i fizičku teoriju „implicitnog“ i „eksplicitnog“ redosleda.[3] Smatrao je da mozak, na ćelijskom nivou, radi u skladu sa matematikom nekog kvantnog efekta, i postulirao je da je misao nelokalizovana baš kao i kvantni entiteti. Bomovo glavno intersovanje je bilo razumevanje prirode realnosti uopšte, a posebno svesti kao koherentne celine, koja, po Bomu, nikada nije statična i završena već proces koji se odvija.[4] Mladost i školovanje Dejvid Bom je rođen u Pensilvaniji. Pored toga što je odgajan u jevrejskoj porodici, postao je agnostik u ranoj mladosti.[1] Diplomirao je na Pensilvanijskom državnom univerzitetu 1939. godine, posle čega je godinu dana pohađao Kalifornijski institut tehnologije. Doktorirao je pod mentorstvom Roberta Openhajmera pri Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Doktorat i rad Doprinos Projektu Menhetn Iako je Robert Openhajmer pozvao Boma da radi sa njim na Projektu Menhetn, čiji je cilj bio pravljenje prve nuklearne bombe, direktor projekta general Lesli Gruvs nije to odobrio zbog Bomovih političkih stavova i veza sa komunistima. Za vreme rata predavao je fiziku u Berkliju i bavio se istraživanjima u oblasti fizike plazme, kao i sinhotrona i sinhociklotrona. Doktorirao je 1943. pod neobičnim okolnostima. Naime, neki od proračuna u njegovom doktorskom radu su bili važni za projekat „Menhetn“, te je njegov rad bio zaplenjen i dobio status „strogo poverljivog“, a samom Bomu uskraćen pristum. Zbog toga Bom nije branio svoj rad, već je doktorirao tako što je Robert Openhajmer uverio univerzitet da je Bom uspešno završio svoje istraživanje. Posle rata radio je kao profesor na Univerzitetu Prinston. Blisko je sarađivao sa Albertom Ajnštajnom. Zbog njegovih veza sa optuženim komunistima i odbijanjem da svedoči protiv njih prekinut mu je radni ugovor na Prinstonu. Openhajmer i Ajnštaj su mu svojim preporukama pomogli da dobije poziciju profesora na Univerzitetu Sao Paolo u Brazilu.[5][6] Kvantna teorija i Bomova difuzija U svojim ranim radovima Bom je dao značajni doprinos fizici, naročito kvantnoj mehanici i teoriji relativnosti. Kao postdiplomac na Berkliju, razvio je teoriju plazme, otkrivši elektronski fenomen, danas poznat kao Bomova difuzija.[7] Njegova prva knjiga „Kvantna teorija“ bila je dobro prihvaćena, između ostalih i od strane Alberta Ajnštajna. Međutim, Bom je postao nezadovoljan ortodoksnom interpretacijom kvantne teorije o kojoj je pisao u svojij knjizi. Bomov cilj nije bio da razvije deterministički, mehanički pogled na svet, već da pokaže da se fizičke karakteristike mogu pripisati dubljoj realnosti. Počeo je da razvija svoju sopstvenu interpretaciju kvantne mehanike (De Brolj-Bomova teorija), čija su se predviđanja savršeno slagala sa nedeterminističkom kvantnom teorijom. Na početku je svoj pristup nazivao teorija skrivenih promenljivih, ali ju je kasnije nazvao ontološka teorija.[8][9] Svest i misao Pored svog načnog rada, Bom je bio duboko zainteresovan za proučavanje prirode svesti, sa posebnom pažnjom na ulogu mišljenja i na njegove veze sa pažnjom, motivaciojom i unutrašnjim i spoljašnjim sukobima jedinke. Svoje stavove je preciznije formulisao kroz saradnju sa psihologom-filozofom Džidu Krišnamurti, koja je započela 1961. i trajala četvrt veka.

GDE JE ŠTA GLASOVI Vladimir Kopicl: POTEMKINOV KALENDAR Ana Ristović: KNJIGA NESTAJANJA Miroljub Todorović: VODA OD KROMPIRA Slavoljub Marković: HIPERPRIČA Živko Prodanović: PLAVA PTICA I JA Stanislava Nikolić Aras: PREMJEŠTANJA Bojan Krivokapić: LJUDI NISU PTICE Branislav Živanović: HIDRA Monika Herceg: MEDUZA POPRAVLJA SAMOPOUZDANJE RADEĆI PLETENICU OD ZMIJA Đorđe Aćimović: ULICA KOJU SU POJELI KATANCI VRT Mileta Prodanović i Radmila Gikić Petrović: RAZGOVOR ILUMINACIJE En Karson: VARIJACIJE O PRAVU NA ĆUTANJE Toni Hogland: DVADESET PESAMA KOJE BI MOGLE SPASITI AMERIKU Tomaš Kubiček: MILAN KUNDERA U PREVODIMA – OTVORENO DELO ZLATNA GREDA Tihomir Brajović: SJAJ EPOHE U RALjAMA BIJELOG KLAUNA Drinka Gojković: JEDNA JEDINA REČ Milutin Ž. Pavlov: SLUTOV SIVE ZONE NEBA I PUSTOLOV OTMENOG SRCA ILITI MILOŠ CRNJANSKI NA RUBU DOPUŠTENOG ČEMERA I TUGE IME Džef Dajer i Metju Spektor: UMJETNOST NEFIKCIJE BR. 6 Džef Dajer: BELI PESAK Džef Dajer: PREDGOVOR ZA CRNO JAGNJE I SIVI SOKO REBEKE VEST Branislav Živanović: POSLEDNJI VIKTORIJANAC NA ORIJENTU RED VOŽNJE Loren Hof: RADILA SAM KAO MAJSTOR ZA KABLOVSKU Nikola Madžirov: DOM – PROSTOR KOJI SE NAPUŠTA DOZIVI Fabio Pusterla: ZEMLJA POSLA Jan Vagner: SEDAM PESAMA Fjodor Svarovski: VODA Raul Braska: MIKROPRIČE RAZMENA DAROVA Bojana Stojanović Pantović: NOSILAC ALTERNATIVNOG KANONA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI (Milo Lompar: Crnjanski – biografija jednog osećanja, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2018) Ivana Z. Tanasijević: UMETNOST UTOLIKO OZBILjNIJA, UKOLIKO VIŠE LIČI NA IGRU (Vladimir Pištalo: Značenje džokera, Agora, Novi Sad, 2019) Jelena S. Mladenović: PRODUBLJIVANJE ISKUSTVA – SEĆANJE – RAZOTKRIVANJE ZABLUDA (Vladimir Tabašević: Zabluda Svetog Sebastijana, Laguna, Beograd, 2018) Dragan Babić: BEG U SRCE TAME (Damir Karakaš: Proslava, Naklada OceanMore, Zagreb, 2019) Ivan Šunjić: POETSKI KONTINUITET (Darija Žilić: Svanuće, Biakova, Zagreb, 2018) Jelena Lalatović: NOVA EMIGRACIJA I STARA MIZOGINIJA (Sanja Nikolić: Sila i Soni u Berlinu, Lom, 2018) Srđan Srdić: PREŽIVETI KINU (Ju Hua: Kina u deset reči, preveo sa kineskog Zoran Skrobanović, Geopoetika, Beograd, 2018) Srđan V. Tešin: PRIČE S DUPLIM DNOM (Etgar Keret: Iznenada neko pokuca na vrata, Laguna, Beograd, 2019) KO JE KO

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Retko !!! I Izdanje !!! 1959 g, Supekovo delo nije ni fizika, ni istorija, ni filozofija - ono je zapravo sve troje zajedno. Pisano je živim i tečnim stilom, naučna je materija izložena kontinuirano i svakome pristupačno, a problemi o kojima se govori prikazani su sažeto i celovito. Izdavač IKP Naprijed Zagreb, 1959. godine, 16 x 23 cm, tvrdi povez, 289 + 278 stranica Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.