CIA PROTIV JUGOSLAVIJE - Marko Lopušina Izdavač: Narodna knjiga 2000 272 STR Pokušaj da se razreše neke od najvećih misterija naše novije političke istorije i da se odgovori na pitanja da li su i kako Srbi radili za CIA, da li je hrvatski ban Ivan Subašic americki agent, ko je bio tajni agent Grizli, kad i gde je FBI hapsila i saslušavala Srbe, ko su Cimermanovi ljudi u Beogradu, ko je ubio Jugoslaviju… K.M.S.

Knjiga ambasadora Prvoslava Davinića „Život u rukavicama – u centru svetske politike” je sigurno više nego sećanje jednog diplomate. Naša javnost malo zna da je Davinić bio veoma kotiran u međunarodnoj diplomatiji kao stručnjak za međunarodnu bezbednosti i razoružanje. Bio je šef Centra za razoružanje UN punih 7 godina. Ova izuzetno intigrantna knjiga počinje sa početkom njegove diplomatske karijere u Švedskoj. Večera sa švedskim kraljem je sigurno jedna od veoma zanimljivih slika. Autentnično je njegovo svedočanstvo o ubistvu ambasadora Rolovića u Švedskoj. Iz knjige saznajemo kao je stradao Dag Hamarseld, generalni sekretar UN. Kako je CIA regrutovala najviše rangiranog predstavnika SSSR-a u UN je za naše čitaoce i javnost potpuno nepoznata priča. Davinić daje odgovore i na da li je Irak radio na izgradnji nuklearne bombe? Njegov razgovor sa predsednikom Iraka Sadamom Huseinom predstavlja ne samo opis Sadama nego i okolnosti u kojima su se sreli. Davinić biva i emisar u razgovorima sa Radovanom Karadžićem o njegovoj političkoj budućnosti. Tako i saznajemo da li je zaključen sporazum Karadžić-Holbruk-Milošević? Njegovo učešće u međunarodnim suočavanjima oko Bosne i Kosova dovelo je do njegovog svedočenja pred haškim tribunalom o napadu na pijacu Markale u Sarajevu. Davinić navodi i sve elemente poverljive poruke Slobodanu Miloševiću o planiranoj vojnoj intervenciji NATO-a protiv SRJ, kao i istinu o Račku i njegovoj ulozi u NATO agresiji. Radi se o knjizi koja nam donosi jednu izuzetnu i bogatu diplomatsku karijeru na rešavanju i posmatranju najvećih kriza u svetu tih decenija. B5, 470 str.

A Global Survey of Media Independence All over the world, governments are developing sophisticated methods to muzzle honest reporters and intimidate their editors. Through this invaluable survey, Freedom House shines the spotlight on the adversaries of press freedom, explains their techniques, and alerts the public to acts of repression. -- Mara Liasson, national political correspondent, National Public Radio When it comes to understanding the state of freedom in the world, the world turns to Freedom House. As in past years, Freedom of the Press represents the definitive, state-of-the-art assessment of press freedom and the legal, political, and economic forces that support or undermine it. This report will put the glare of public attention on governments that deny press freedom, and will thereby help to open to light the dark corners of the world where information is controlled and journalists work in mortal peril. -- Jeffrey D. Sachs, Columbia University, and special advisor to UN Secretary General Kofi Annan The Freedom House annual survey of the status of press freedom around the world is the most accurate and consistent analysis of that most fundamental human right, without which democracy, the rule of law, and free markets cannot exist. It is the most useful reference guide for international government officials, business executives, and press freedom advocates. -- James Ottaway, chair, World Press Freedom Committee Freedom House is a nonprofit, nonpartisan organization that supports democratic change, monitors freedom, and advocates for democracy and human rights. 2005., broširani povez, XXI + 226 strana, nepodvlačena, nema posvetu, odlično očuvana, težina 420 grama. *

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mark Abeles (Marc Abél?s) je francuski etnolog i politički antropolog. Doktorirao je knjževnost i društvene nauke. Zaposlen je u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS) u zvanju rukovodioca istraživanja. Pored toga, Abeles je i direktor Laboratorije za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) u Parizu. Njegova glavna dela su: Jours tranquilles en 89. Ethnologie politique d’un département français (Mirni dani godine 89. Politička etnologija jednog francuskog departmana), 1989, Anthropologie de l’Etat (Antropologija države), 1990, La vie quotidienne au Parlement européen (Svakodnevni život u Evropskom parlamentu), 1992, i En attente d’Europe (U iščekivanju Evrope), 1996.U Antropologiji države Abeles odgovara na pitanja da li je antropološko proučavanje politike savremenih društava moguće, šta nam takav poduhvat može doneti i kako postati etnolog svojih savremenika u oblasti gde je tumačenje svuda i uvek prisutno, a ponekad čak prethodi sâmom delanju? Knjiga je podeljena na tri dela: 1. OPSEDNUTOST DRŽAVOM, 2. PREISPITIVANJE DRŽAVE i 3. DRŽAVA KAO PREDSTAVA. Mark Abeles (Marc Abéles) je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek 2001. godine objavljena je i Abelesova Antropologija države/, takođe u prevodu Ane A. Jovanović.

Marko Milunović : NOVA SVEDOČANSTVA O JUGOSLAVIJI 1912 - 1993 . Izbor članaka, Izdanje autora Beograd 1994, tvrdi povez, 383 стр., [1] пресавијен листс таблом (геогр. карта) ; 25 cm Srpska emigracija Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Marko Milunović-Piper (1918-2009), crnogorski Srbin, bio je jedan od onih nacionalnih aktivista kakve je samo dramatični XX vek mogao roditi i u borbi očeličiti. Zakletnik tradicionalnog shvatanja čojstva i junaštva, Milunović je s jednakim žarom u Otadžbini i Rasejanju ispunjavao svetu dužnost pojedinca prema Rodu i njegovoj istorijskoj sudbini. Oficir Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika Piletića, ratni upravnik Kladova, uhapšenik OZNE po dolasku titovaca na vlast, on se, sa suprugom Simkom sredinom 1945. prebacuje u Austriju, odakle će se kasnije preseliti u Švedsku. U Austriji je iskušao mnoge poslove i zanate, radio je kao zidar, goroseča, službenik i novinar, a u Švedskoj je stekao zvanje stručnjaka za galvanizaciju. Sve slobodno vreme je posvetio političkom i publicističkom radu. Postao je sekretar Socijalističke stranke Jugoslavije u izgnanstvu, na čijem je čelu stajao predratni socijalistički prvak i sindikalni vođa dr Živko Topalović. Gotovo tri decenije je uređivao bilten „Jugosloven“, a posle Topalovićeve smrti dolazi na mesto predsednika Izvršnog odbora stranke. Njegov publicistički i književni rad, pored stotina napisa u periodici, obeležen je knjigama „Iz života i rada dr Živka Topalovića“, „Sa kapetanom Nešom u Beogradu“, „U spomen Živana Kneževića“, „Od nemila do nedraga“, „Naša Mina“, „Nova svedočanstva o Jugoslaviji“... Sve te knjige su pisane zdravim i krepkim, pomalo starinskim jezikom, i stoje kao dragocena svedočenja o jednoj eposi i njenim ljudima, a izveštaj o druženju sa engleskim obaveštajcem Nešom za vreme nemačke okupacije čita se kao napet i dobro komponovan kriminalni roman.

Milan D. Stevanović - KAKO DA POBEDITE NA IZBORIMA INSAJDER STORY Autor: Milan D. Stevanović Format: 17 x 23 cm Povez: tvrdi + omotnica Strana: 160 Pismo: latinica Pixel `...Većina kandidata misli da smo mi privilegovani činjenicom da smo u prilici da čujemo njihov govor. Sad bi oni da raspredaju svoju, pomalo, ličnu priču i svima objasne svoju uvekupravost i dalekovidost. Pod parolom: sad će vi kažem sve! E to sve je velika greška. Nikad nije vremen za sve. Strpljivost, disciplinovanost i bez ličnih obračuna - to je finta u politici...` Rođen 1958. u Beogradu. Diplomirao na PMF-u, smer matematika. Radio u Institutu Mihajlo Pupin kao istraživač na projektima UNDP-a. 1990. osniva firmu PIXEL koja je bila pionir na polju 3D kompjuterske animacije i afirmacije revolucionarnih tehnoloških postupaka. Početkom devedesetih godina aktivno se uključuje u politički rad opozicionih stranaka. U periodu 1996-2000. nalazi se na funkciji šefa marketinga DS-a. Od 2000. bavi se organizacijom i sprovođenjem političkih kampanja. Kao član centralnog izbornog štaba, na različitim funkcijama učestvovao u petnaestak političkih kampanja na ovim prostorima, od kojih izdvajamo: 1996 - Savezni i lokalni izbori - Koalicije Zajedno, Koordinator vizuelne produkcije 1997 Parlamentarni izbori - DS (Bojkot kampanja), Šef službe marketinga 1997 Predsednički izbori u Crnoj Gori - Milo Đukanović, Regionalni koordinator za Nikšić, Šavnik i Plužine 1998 Parlamentarni izbori u Republici Srpskoj - SNS, Medijski koordinator 2000 Predsednički izbori i lokalni izbori - Vojislav Koštunica, DOS, Član medijskog tima za kontrolu izbora 2000 Parlamentarni izbori - DOS, Član medijskog tima, tima za kontrolu i šef tima za edukaciju 2004 Predsednički i lokalni izbori - Bogoljub Karić, PSS, Šef centralnog izbornog štaba k-2

k6 Срећко Ђукић (Суботица (Коцељева), 7. јануар 1947[1]) дипломирани је економиста, дипломата, који објављује радове из области економске политике, међународних односа, спољне политике, дипломатије. Као дипломата и публициста, посебно истражује и пише о совјетском и постсовјетском времену и пространству, Русији, Заједници незавних држава, Евроазији, источној Европи, Балкану, односима Исток–Запад. Аутор је бројних предговора, поговора, рецензија. Објавио је бројне чланке у земљи и иностранству. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 7. јануара 1947. у селу Суботица, општина Коцељева.[2], Тамнава. Школовао се у Ваљеву и Београду. По завршетку Економског факултета[3] (1970), магистрирао и докторирао[4] (1981), специјализирао у Москви. Ожењен је, има ћерку, сина и три унука. Публиковао је многобројне чланке у домаћој и страној периодици, дневној штампи, коаутор је низа монографија, зборника, других публикација, редовно иступа у медијима. Срећко Ђукић је аутор до сада 19 објављених књига: Економска сарадња СФРЈ и СЕВ (Београд, 1984), О незабываемом – Раздумья (Минск, 2006), Сибир – земља изазова – путописне и друге приче са Јенисеја (Нови Сад, 2007), Лукови Срећка Ђукића (Београд, 2008), Постсовјетско пространство – процеси глобализације (Нови Сад, 2009), Време енергије – више од дипломатије (Београд, 2009), Тајне Беловешке пушће – Вискули – последњи дан СССР (Београд, 2010), Крај Совјетског Савеза и Русија – ново руско окружење (Београд, 2011), Руски гас у Европи – од детанта до Јужног тока (Београд, 2011), Вера (Ваљево, 2011), Повратак савеза – двадесет година после (Београд, 2012), Балканизација Балкана (Београд, 2013), Нови крсташи на Балкану (Београд, 2015), Ера руског гаса – Гас и глобална безбедност (Београд, 2016), Путовање Јенисејом – путовање на Северни пол (Београд, 2016), Косовизација Европе (Београд, 2018), „Анђео“ над Србијом (Београд, 2018), Приче из Ђукића јаруге - Ђукићи уистини и у предању (Београд, 2018). Срећко Ђукић је коаутор више заједничких књига, монографија, зборника, између осталих: Енергетски односи Југославије са СССР (коаутор, Привредни преглед, Београд, 1985), Југославија – СЕВ (ИМПП, монографија, Београд, 1987), Балканско раскршће (зборник, е-књига, Универзитет Бања Лука, 2013), Изазови спољне политика Србије (ЕПуС, зборник, Београд 2015), Миграционные тенденциии и борба против ксенофобии и неофашизма (Фонд `Славяни`, зборник, Софија, 2016), Глобализација и глокализација (Социолошко друштво Србије, зборник, Косовска Митровица, 2017), Србија и свет у 2017. (ИМПП, зборник, Београд, 2018), Енергетска дипломатија Републике Србије у савременим међународним односима (ИМПП, зборник, Београд, 2019). Написао више стотина чланака, коментара, интервјуа, публиковао у многим домаћим и страним часописима (Директор, Пословна политика, Економска политика, Југословенски преглед, НИН, Међународна политика, СЭВ, Международня жизнь, Аргументи), новинама (Политика, Блиц, Вечерње новости, 24 часа, Дума, Континент, Пари, Република, Белорусь севодня, Народная воля), агенцијама, на радију, ТВ, порталима у земљи и иностранству. У професији је прешао пут од млађег економског аналитичара и планера, саветника и секретара у југословенској влади, до дипломатских дужности у земљи и иностранству. Каријеру је започео у Савезном заводу за друштвено планирање, наставио у Савезном извршном већу (СИВ, влада СФРЈ), као саветник члана СИВ-а за економска и политичка питања и секретар Комисије СИВ-а за координацију сарадње између СФРЈ и СЕВ-а. Учествовао је у најважнијим преговорима између СФРЈ и СЕВ-а, на заседањима највиших и других органа СЕВ-а. Као дипломата је радио у југословенским мисијама и амбасадама у Москви (у Совјетском Савезу и Русији), Софији (Бугарска), Минску (Белорусија)[5]. После агресије НАТО-а радио је на Косову и Метохији. У Министарству спољних послова био је координатор за регионалну сарадњу, помоћник начелника за СССР и Источну Европу, директор Аналитичке дирекције у Служби за истраживање и документацију, директор Дирекције за Русију и Евроазију. Био је гостујући професор на Универзитету у Бања Луци и на Федералном универзитету у Краснојарску (Русија), професор на Факултету за дипломатију и безбедност Универзитета Унион у Београду, предавач на Факултету политичких наука у Београду, предавач на Школи за спољну трговину Привредне коморе Србије, предавач на Отвореној школи у Београду. Члан је Форума за међународне односе Европског покрета у Србији. Др Срећко Ђукић је од 2004. до 2011. године изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Белорусији, доајен дипломатског кора.

Aristotel je rođen 384. p. n. e. u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca.Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Posle Platonove smrti, Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i poćerkom. Godine 346. p. n. e., na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel u Atinu gde otvara sopstvenu filozofsku školu. Sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo, peripatoi (lagana šetnja), oko gimnazijuma. Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava.Umro je u Kalkisu u Eubeji 322.godine p. n. e. od dugogodišnje bolesti. PLATO, BEOGRAD 1997. PREDGOVOR, PREVOD I NAPOMENE: PETAR JEVREMOVIĆ

61639) PRISTOJNO DRUŠTVO , Avišaj Margalit , Radio B92 Beograd 1998 , Avisaj Margalit svoju socijalnu filozofiju gradi na sledecimtemeljima: pristojno drustvo, ili civilizovano drustvo jeste ono cije ustanove ne ponizavaju ljude koji se nalaze pod njegovom vlascu i ciji gradjani ne ponizavaju jedni druge. Politicka filozofija hitno treba da pronadje nacin koji ce nam omoguciti da zajedno zivimo bez nizavanja i dostojanstveno. Filozofsku paznju danas uglavnom privlaci ideal pravednog drustva koje je zasnovano na ravnotezi izmedju slobode i jednakosti. Ideal pravednog drustva je uzvisen ali tesko ostvarljiv. Pristojno drustvo je ideal koji moze da se ostvari cak i za zivota nese dece. Prvo bi trebalo da se resimo svireposti, kako se zalaze Dzudit Sklar. A onda ponizavanja. Hitnije je potrebno da se ostvari pristojno nego pravedno drustvo.Margalit pocinje konkretno sa tacke na kojoj se nalazimo i od svihoblika ponizavanja koji nas dovode do besa i koja zivot u ovom svetu čine tako teskim. On na konkretan nacin diskutuje u duhu Dzudit Sklar i Isaije Berlina. To je socijalna filozofija koja se opire svim onim pratecim etiketama koje potkrepljuju moralnu lenjost i koja nas podstice da prevazidjemo ponasanje kojim se etiketiraju druga ljudska bica.Margalit ne moze da se obelezi ni kao liberal, niti kao konzervativac. Ako je etiketa ipak potrebna, onda je najprikladniji humani socijalizamDzordza Orvela, sto nije ni nalik socijalizmu Zivotinjske farme sa svimnjegovim ugnjetavanjem. Kako biti pristojan, kako izgraditi pristojno drustvo, pomalja se iz Margalitove analize korozivnog funkcionisanja ponizavanja u njegovim oblicima. Ovo je duboko promisljena i mnogo vise, duboko osetljiva knjiga koja izvire iz Margalitovog iskustva sa ranica sukoba izmedju Istocnoevropljana i Zapadnjaka, izmedju alestinaca i Izraelaca. Avisaj Margalit je profesor filozofije na hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu i sa Mose Halbertalom koautor Idolatrije(Harvard). Cesto pise za New York Review of Books. mek povez, korice potamnele , plastifikacija se odvojila od korica duž ivica , format 13,5 x 20,5 cm , latinica, 248 strana,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tito bez maske I posle Tita - Tito! U knjizi koja ga konačno predstavlja kao čoveka od krvi i mesa. Tito kao vojskovođa, državnik i vladar, ali i kao čovek sa svim svojim ljudskim slabostima. Kakvo god bilo vaše mišljenje o Titu, morate priznati da je i sada, 28 godina nakon smrti, još uvek predmet mnogih rasprava. Da li je Tito bio grofovskog porekla? Da li je tačna teorija da je Titu njegovu suprugu Jovanku`podmetnula` Udba? Zašto se pre smrti odlučio za odlazak u ljubljanski Klinički centar, a ne za lečenje u Beogradu? Autor knjige, Miro Simčić, je u Arhivi Republike Slovenije, u kutiji broj 36, otkrio intrigantne i javnosti do sada nepoznate pojedinosti iz života Josipa Broza. U toj kutiji je, između ostalog, bio čuvan i autopsijski izvještaj o Josipu Brozu koji dokazuje da su se Titovi lekari tokom lečenja odlučili za pogrešne medicinske zahvate. Ta kutija sadrži i dokumente za koje možemo reći da predstavljaju Titov testament, njegovu poslednju volju, a u toj istoj kutiji pohranjeni su i verodostojni dokumenti koji svedoče o najčuvanijoj tajni političkog vrha bivše države: dramatičnom prekidu veze između Josipa i Jovanke Broz. Bez obzira na razne kontroverzne tvrdnje, Tito je čuven i danas, gotovo tri decenije posle smrti. Autor knjige rođen je u Titovoj Jugoslaviji, seća se trenutka kada je Tito umro i doživeo je raspad Jugoslavije. Kao novinar i publicista dugoje radio u sopoljnopolitičkoj redakciji ljubljanskog `Dnevnika` i mariborske `Večeri`. Posebno se bavi izučavanjem Prvog svetskog rata. U periodu 1981-1987. gotovo svakog ponedeljka pripremao je izveštaje sa sastanaka predsedništva centralnog komiteta SK Slovenije. Imao je sreću da bude jedan od retkih novinara koji su uspeli da dođu do posebnih dokumenata o Titu i epohi u kojoj je živeo.

Izdavači: Čigoja štampa, Beograd / Radio Slobodna Evropa, Prag Povez: broširan Broj strana: 603 Deo teksta uporedo na srpskom i engleskom jeziku. Pečatirana, bez predlista, manje presavijanje korica, unutra čista i veoma dobro očuvana. U knjizi „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ autor, Dragan Štavljanin, analizira uzroke i posljedice rata u Gruziji 2008. godine i refleksije tog sukoba na globalnom planu. Takođe je analiziran odnos Rusije i Zapada, sa osvrtom na bitnije događaje koji su mijenjali sliku međunarodnih odnosa u svijetu uvodeći tezu da je u globalnoj politici na snazi „hladni mir“ jer današnja politika ima suptilnije metode od hladnoratovskih. Sve su to teme koje i ljudima na ovim prostorima mogu pobliže objasniti neke događaje na Balkanu u posljednjih 20 godina. Na prostoru bivše Jugoslavije svi smo bolovali od neke vrste egocentrizma i nismo znali šta se dešava na Kavkazu, kaže Neven Kazazović, vojni i politički analitičar, i dodaje kako je knjiga „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ Dragana Štavljanina, novinara radija Slobodna Evropa, izazov u kojem otkrivamo šta smo propustili i koje se paralele mogu povući ne samo sa Kosovom nego i BiH: „Ono što se tamo događa jako je važno i za nas. I moram da kažem da kad sam čitao ovu knjigu maltene na svakoj stranici ja sam pred očima imao BiH. Jer od ponašanja velikih sila, od američkog ponašanja kad je Gruzija u pitanju ili kad je u pitanju Azerbejdžan ili kad je u pitanju Jermenija itd., od ruskog ponašanja koje je motivisano vrlo slojevitim politikama, do ponašanja EU, odnosno nekih evropskih zemalja – sve to može na neki način bude uputstvo za upotrebu za nas, pa da dobro zamislimo gdje smo, šta smo i na koji način se ovo kod nas odigrava.“ (K-129)

Nazovi NATO radi umorstva - Pariški kolateralni dnevnik, proljeće 1999. Frano Cetinić `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put .. `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put osjetio kovitlanje događaja koji su neodoljivo podsećali na ono što je De Ružmon tokom Drugog svjetskog rata nazivao `udjelom đavla`. To je moj privatni kalendar o susretima i razgovorima sa ljudima koji su bili zanimljivi i podsticajni za razmišljanje`, objašnjava ovaj Korčulanin koji je nakon završene gimnazije u Dubrovniku diplomirao na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Frano Cetinić rođen je 1947. u Blatu na Korčuli. Nakon gimnazije u Dubrovniku (1962-1966) studira u Beogradu na Filozofskom fakultetu, na grupi za sociologiju, gde diplomira 1971. godine na temu: Društveno-politički aspekti ujedinjene Evrope. Iste godine počinje da radi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Školske 1977/78. godine kao stipendista švajcarske vlade boravi u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi. Tokom boravka u Ženevi upoznao se s velikim Evropljaninom, švajcarskim misliocem Denijem Ruzmanom i prijateljevao s njim. Školske 1983/84. godine kao stipendista francuske vlade boravi u Visokoj školi za društevene studije, na postdiplomskim studijama kod profesora Alena Benzasona. Od 1986. godine živi u Parizu gde radi kao urednik na Radio France Internationale. Sarađuje sa brojnim časopisima i još od studentskih dana s francuskog prevodi dela Borisa Suvarina, Denija de Ruzmona, Kornelijusa Kostarijadisa, Alena Benzansona i dr. Osnivač jugoslovenskog veća Evropskog pokreta 1989. godine i, dve godine kasnije, Hrvatskog vijeća Evropskog pokreta. Od 1992. udaljava se od svake aktivnosti u okviru Međunarodnog veća Evropskog pokreta ili njegovih nacionalnih organizacija. Izdavač: Samizdat B92 Br. strana: 284 Povez: broširan Jezik: Srpski Pismo: Latinica Format: 20cm

Nenad V. Petrović : OGLEDI O SMISLU I ZABLUDAMA / Београд : Удружење књижевника Србије = Association of Writers of Serbia : Књижевне новине, 2001 [тј.] 2002 , tvrdi povez, Fizički opis 285 стр. : илустр. ; 21 цм Библиотека ǂСрпска дијаспора ; ǂколо ǂ2. Студије Napomene Тираж 300 Белешка о писцу: str. 284-285 Напомене и библиографске референце уз текстове. Srpska politička emigracija -- Eseji --- Radulović, Risto / Gaćinović, vladimir / Mitrinović, Dimitrije / Dostojevski, Fjodor / Struve, Petar / Glas kanadskih Srba Očuvanost 4. Ненад В. Петровић (Загреб, 30. мај 1925 - Лондон, 21. март 2014) ) је био књижевник и истакнути представник српске заједнице у расејању. Основну школу учио у 4 републике бивше Југославије: у Загребу, Подгорици, Сарајеву и Београду. У Београду је завршио и трећу мушку гимназију 1944. године. Придружио се у Србији Покрету отпора. Потом је преко Словеније, Италије и Немачке стигао у Енглеску 1947. године где је у почетку радио као пољопривредни радник да би се касније запослио као административни службеник, уз то студирајући ванредно политичке и економске науке у Лондону. Више од 20 година био је секретар Српске православне Црквене општине у Лондону а касније и њен председник од 1985. до 1988. године. Био је члан Удружења писаца и уметника у иностранству 1964. година. Био је секретар истог удружења од 1977. до 1986. а од тада и његов председник. Изабран је у Београду за почасног члана Удружења књижевника Србије 1989. године. Био је члан Савеза „Ослобођење“ од 1956. до његовог расформирања 1994. године. Био је један од уредника и стални сарадника месечника „Наша реч“ као и члан уређивачког одбора „Наше дело“. Једно време био секретар Изгнаничког комитета Либералне интернационале. Као писац и публициста био је сарадник и многих листова и часописа у свету, члан „Акционог одбора Демократске алтернативе“. Писао је и у зборнику „Демократске реформе“. Аутор је књига: Лице и наличје комунизма у југославији (1964), Марксова кћи (1973), Из живота лондонске политичке емиграције (1998) и Огледи о смислу и заблудама (2001)

ZORAN GLUŠČEVIĆ (Užička Požega, 23.05.1926 — Beograd, 11.05.2006) Zoran Gluščević, istaknuti književnik, književni i likovni kritičar i esejista, rođen je 23. maja 1926. godine u Užičkoj Požegi. Gimnaziju je učio u Požarevcu i Beogradu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bio je veoma cenjen kao književni kritičar. Pored eseja pisao je drame za radio i televiziju. Dobitnik većeg broja priznanja i nagrada. Gluščevićeva bibliografija je izuzetno bogata. Autor je tridesetak knjiga. Pisao je eseje, studije i kritike, i bavio se prevodilačkim radom. Jedan od naših najboljih germanista priredio je i prvi objavio sabrana dela Hermana Hesea. Važio je za najboljeg poznavaoca Heseovog opusa, kao i stvaralaštvo Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem priredio je sabrana dela Isidore Sekulić: Drugi o Isidori, u izdanju Stylos Art. Ovjavljene knjige: `Kako se posmatra književno delo` (1953);`Putevi humaniteta` I i II (1964, 1965);`Perom u raboš`, (1966);`Epoha romantizma`, Nolit (1966);`Romantizam`, Obod, Cetinje(1967);`Mit, književnost i otuđenje` (1970);`Studija o Kafki`, Vuk Karadžić (1971);`Kafka: Ključevi za Zamak` (1972);`Alfa i omega` (1975);`Kafka: krivica i kazna` (1980);`Poezija i magija`, eseji o pesnicima, Prosveta (1980);`F-117, ili, Sunovrat NATO strategije`, Verzal press (1999);`Ratne igre oko Kosova`, Nikola Pašić (1999);`Sava Rakočević`, monografija o poznatom savremenom srpskom slikaru, Srpska književna zadruga (2001);`Okultna moć`, Prosveta — Niš (2001);`Mefisto i on`, roman, Prosveta (2005);`Gete`, Službeni glasnik (2011). Bio je urednik lista `Umetnost i kritika`, zatim Izdavačkog preduzeća `Vuk Karadžić` i Izdavačkog zavoda `Jugoslavija` i glavni i odgovorni urednik `Književnih novina`. `... 1969. godine objavio je članak kojim je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. U svojim knjigama se bavio i aktuelnom političkom situacijom, pa su dela `Kosovo i nikad kraj`, `Ratne igre oko Kosova`, `F-117, ili, Sunovrat NATO strategije` posvećena kritici međunarodne politike prema Kosovu i SCG.` Preminuo je 10. maja 2006. godine u osamdesetoj godini života.

Jovan Antula: EMOCIJE U POLITICI, Prometej Novi Sad 2012, str. 147. Očuvanost 4-. Jovan Antula je rođen 1927. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju i okončao studije telekomunikacija na Tehničkoj velikoj školi. Radio je kao naučni saradnik u Institutu `Nikola Tesla` u Beogradu, u Minhen je došao 1958. godine. О КЊИЗИ Живимо у добу кад Немачка колонизира Европу. Изјава не­мачке канцлерке: „Ниједна земља, ниједно финансијско место и ниједан финансијски продукт не сме више да остане без над­зора” значи кон­тролу и казну. За Србе је од велике важности да разумеју емотиван став данашње Европе према њима. Емоције играју централну улогу у контроли људских по­сту­пака. Мржња према суседима има корене у идентитету појединца: он се осећа као део једне фамилије, племена са истим дијалектом, једне нације. Сви остали су само суседи, потенцијални објекти мржње. Вероватно најбољи пример неуспелог покушаја супротног развоја (уједињења) нација, јесте оснивање Југославије, борба против ње и њен распад - све у току једног века. И тај процес је овде предмет испитивања. На шта личи Европа данас? Само једна мањина грађана Европе, непуних 50%, желе и одо­бра­вају чланство њихових земаља у Европи. Учешће грађана у изборима за европски парламент је још скромније - око 40%. То је база његовог легитимитета. Европљани су дакле мањина у Европи или, другим речима, Европи недостају Европљани. Већина законских прописа не потиче данас од националних пар­ламената, него од бриселске комисије. Моћ еврократа стално расте и има све више карактер монопола. Њихови прописи су обавезни за све европске земље и скупљени су у једном кодексу са шестоцифреним бројем страна. Тако вредни су еврократи. У разним земљама Европске уније нема велике разлике у ставу штампе према Србији и Србима. Разлике су у осећањима која се на читаоца преносе, и у којој форми се то чини (кратка, сензационална, псеудонаучна, подсмешљива, саркастична итд). Стога је добро да се српски читаоци, било да су за Европску унију или не упознају са ставом Немаца а и Немци са ставом Срба.

Naslov: Neću da ćutim Urednik: Biljana Stepanović Izdavač: Beograd : Business Info Group Pismo: latinica Br. strana: 205 ; fotogr. Format: 26 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. Veoma lepo opremljena knjiga, štampana na kvalitetnom papiru. Knjiga Neću da ćutim sadrži razgovore sa 50 ličnosti iz javnog, političkog, ekonomskog i kulturnog života Srbije, različitih političkih uverenja, o njihovom viđenju puta kojim Srbija ide u proteklih pet godina i predlozima šta bi trebalo raditi u interesu nacionalnog opstanka i napretka. Razgovore su vodili poznati novinari a imena intervjuisanih ličnosti možete da pročitate na slici. a) Srbija - Društvene prilike - Intervjui b) Srbija - Političke prilike - Intervjui c) Srbija - Ekonomske prilike - Intervjui

Autor: Džozef Stiglic Povez: tvrd Format: 16,5x24 Br. strana: 464 U ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi. Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira. Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.

Nebojša Kuzmanović : PTOLOMEJSKI OBRT - Eseji, prikazi, ogledi , LDIJ Veternik 1999, str. 162. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Небојша Кузмановић је рођен 10. октобра 1962, у Градачцу (БиХ). Школовао се у Боботи (основна школа), Вуковару и Осијеку (РХ), где је завршио Средњу економску школу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1988, магистрирао 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука. Био је помоћник главног уредника новосадског студентског листа Гаудеамус 1988. и 1989. године, и уредник у Књижевној заједници Новог Сада од 1989. до 1994. године. Радио је у уредништвима часописа Кровови, Писац и Адреса. Издавачку кућу Источник основао је 1994, и водио је до 1998. године. Од 1995. године члан је Друштва књижевника Војводине. За главног и одговорног уредника Књижевног клуба ДИС из Бачке Паланке, изабран је 1999. године. Крајем 2001, основао је у Бачкој Паланци часопис за културу, књижевност и уметност Сунчаник, и био главни и одговорни уредник. Од 2003. године био је главни и одговорни уредник Друштва за науку и стваралаштво Логос. Од 2002. године члан је Матице српске и Матице словачке. Небојша Кузмановић је 2012. изабран за првог председника Друштва чланова Матице српске – Бачка Паланка. Од 2019. члан је Удружења књижевника Србије. Есеје, приказе, стручне и научне радове објављује од 1986. године у новосадским часописима и листовима: Поља, Савременост, Летопис Матице српске, Култура полиса, То јест, Глас омладине, Став и Дневник, затим у сремскокарловачким Крововима, београдском Савременику, Књижевности, Збиљи, Вуковој задужбини, и Даници, суботичкој Лучи, шамачком Коридору, мариборском Контакту, подгоричком листу Овдје, у панчевачком часопису за књижевност, културу и уметност Свеске, онлајн часопису Балкански књижевни гласник, Београд, ромском часопису Реч Рома (Alav e Rromengo), првом словеначком онлајн часопису Locutio, Љубљана, Гајдобранском Изворнику и Бачкопаланачком Сунчанику. Објављивао је у словачком књижевном часопису Нови живот (Novy život) – Бачки Петровац, листу Hlas Ľudu (Глас народа), а у часописима у Републици Словачкој – Нови дан (Novy den, Братислава), Култура (Kultura, Братислава), Књижевни магазин (Literárny týždenník, časopis Spolku slovenských spisovateľov, Братислава), Словачке народне новине (Slovenske narodne noviny, Мартин), часопис Slavica Slovaca, Братислава и Словачка (Slovensko) – лист Матице словачке из Мартина

RUSKO-BRITANSKI ODNOSI U CENTRALNOJ I ISTOČNOJ AZIJI! Autor je prikupio zvanična dokumenta, parlamentarne spise, političke pamflete, memorare, savremene novinske članke, kao i neobjavljene izvore iz ruskih, britanskih, indijskih, gruzijskih, uzbekistanskih i turkmenistanskih arhiva. Još od nejasnih praistorijskih vremena, ljudska vrsta je poznavala nebrojane sukobe koji su delili ljude. Ipak, usporedo s krvavim borbama, razvijala se i saradnja između pojedinaca, društvenih grupa i država uopšteno. Ova isprepletanost uzajamne odbojnosti i snošljivosti, mržnje i sklonosti, pratila je ljudska bića više do pet hiljada godina zabeležene istorije. Kao paragon ovog dijalektičkog protoka, „Veliku igru`, koju su igrale i velike evropske sile i lokalni vlastodršci u Centralnoj i Istočnoj Aziji u drugoj polovini 19. veka, istoričaju moraju da iznova ispitaju sa vremenskih, geografskih, sociopolitičkih, ekonomskih i kulturnih stanovišta. Ako bi običnog čitaoca, željnog razumevanja „tajni motiva` u pozadini istorijskih događaja, upitali da objasni kako gleda na Veliku igru, odgovor bi se lako mogao predvideti. Najverovatnije, čitaoc bi rekao da se ova definicija odnosi na geostrateško suparništvo, na prvom mestu između Britanskog i Ruskog carstva, za nadzorom nad Centralnom Azijom u devetnaestom veku, kada je, suočen s izazovom koga je ovo drugo carstvo uputilo ovom prvom, London morao upregnuti i diplomatska i vojna sredstva kako bi ostvario trosturki cilj: održati ravnotežu moći u Evropi, proširiti svoje posede u Indiji i osigurati komercijalne puteve od Sredozemlja prema Indijskom, odnosno Tihom okeanu. Knjiga dubinski posmatra Veliku igru u vezi sa razvojem rusko-britanskih odnosa tokom viktorijanskog i postviktorijanskog razdoblja. Njena svrha je da pobije mitove i ispravi očigledne nepreciznosti koje vladaju u našem razumevanju toga kako su predindustrijske države i ljudi bili uklopljeni u modernu civilizaciju zahvaljujući nadmetanju velikih sila za dominacijom u Aziji. Kratak sadržaj Uvod: Razmatranje anglo-ruskih odnosa u Aziji 1. Prolog velike igre 2. Ruski izazov i odgovor Britanije, 1856-1864 3. Put do Oxusa, 1864-1873 4. Vrhunac velike igre, 1874-1885 5. Strateški stalat, 1886-1903 6. Kraj igre Epilog EVGENIJ SERGEJEV je profesor istorije i voditelj Centra za sociopolitičke i ekonomske probleme dvadesetog veka pri Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka. Autor je knjige Ruske vojnoobaveštajne strukture u ratu s Japanom 1904.-1905.: tajne operacije na kopnu i moru. Takođe je radio i kao privremeni saradnik na Institutu Kennan pri Centru Wilson.

Uroš Dujšin: TEORIJA NOVOG SOCIJALIZMA J. K. GALBRAITHA, Globus Zagreb / Pravni fakultet Zagreb 1989, tvrdi povez, omot, str.292. Studija o delu Džona Keneta Galbarjta. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Dujšin, Uroš, hrvatski ekonomist (Beograd, 13. II. 1935 – Zagreb, 19. I. 2019). Diplomirao (1959) i doktorirao (1985) na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Specijalizirao je komparativnu ekonomiju u Luxembourgu te u SAD-u (na Harvardu i u Williamstownu). Od 1960. radio na Pravnom fakultetu u Zagrebu; od 1987. profesor ekonomske politike; dekan (1997–99). Autor mnogobrojnih radova s područja međunarodne trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa. Glavna djela: Novi socijalizam Johna Kennetha Galbraitha (1989), Osnove ekonomike (koautor, 1990). Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 — 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive[2][3]. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije[4]. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijevog administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života[5][6]. Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za Commandeur de la Legion d honneur.

NOVO Str 447 Burne godine raspada Sovjetskog Saveza, „epoha Gorbačova” i „era Jeljcina”, nestanak Varšavskog ugovora, jačanje i prodor Severnoatlantske vojne alijanse na Istok – to je okvirna priča memoarske knjige ruskog akademika i političara Jevgenija Primakova (s ruskog prevela Ivana Sekicki). Taj okvir ispunilo je traganje za odgovorom na suštinska pitanja koja su nametali međunarodni odnosi u drugoj polovini prošlog stoleća. Ova pitanja odredila su ne samo sudbinu pojedinaca, već i istorijsku sudbinu mnogih naroda, i ne samo u nedavnoj prošlosti, već, po svemu sudeći, i u doglednoj budućnosti. Dramatični događaji u bivšoj Jugoslaviji, s posebnim težištem na zbivanjima sa srpskim narodom, našli su svoje mesto u ovom Primakovljevom svedočanstvu. Ali, za razliku od mnogih zapadnih momoarista i krunskih aktera savremene svetske politike, zapenušanih od pristrasnosti, Primakov ni jednog časa nije smetnuo s uma vrednost i značaj nacionalne kulture i tradicije iz koje potiče, pa je i ovo delo veoma redak primer kako je, umesto sa spektakularnim obračunima i optužbama, istinska senzacija vezana sa strasnim traganjem za univerzalnim obrascem međuljudskog i međunarodnog razumevanja i sporazumevanja. Primakov je rođen 1929. u Kijevu odakle se njegova porodica preselila u Tbilisi (Gruzija) gde je Primakov proveo detinjstvo. Diplomirao je na moskovskom državnom univerzitetu. Karijeru je započeo kao novinar, prošavši put od izveštača Državnog radija i televizije do komentatora u listu „Pravda”. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, u vreme arapsko-izraelskog sukoba na Bliskom istoku, radio je kao dopisnik iz ratom zahvaćenog područja. U to doba svoju sudbinu tesno je povezao sa naukom. Pošto je doktorirao iz oblasti ekonomskih nauka, s dobrim znanjem engleskog i arapskog jezika, postao je dopisni, a potom i redovni član Akademije nauka, zatim stupio na čelo Instituta za orijentalistiku i Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose. Krajem 80-tih aktivno se uključio u politiku. U vreme vladavine Mihaila Gorbačova član je najviših državnih institucija. U vreme vladavine Borisa Jeljcina bio je na čelu ruske spoljne obaveštajne službe, zatim na čelu ministarstva inostranih poslova. Od septembra 1998. do maja 1999. vršio je funkciju premijera Ruske Federacije. Početkom novembra 2004. svedočio je pred haškim tribunalom u korist odbrane Slobodana Miloševića.

Izdavači: Informatika ad, Beograd / Prevodilačka radionica Rosić, Beograd Prevod: Sava Rosić Predgovor: Slobodan Antonić Povez: broširan Broj strana: 569 Sadržaj priložen na slici Pečatirana, veoma dobro očuvana. Nastavljajući kretanje po putu zadatom reformama Gorbačova i Jeljcina, Rusija se tako duboko zaglibila u krizu da se sada može raditi samo o revolucionarnom kidanju nastalih vrzinih kola. Pod revolucionarnim dejstvima ovde se podrazumevaju ciljani programi usmereni na brzu i duboku promenu društvenih institucija koje su tokom reforme bile nastrojene (ili su se „samonastrojile“) na demontažu rusijskog naroda i institucionalnih matrica životnog ustrojstva Rusije. Vrsta i tehnologija takvih revolucija predstavljaju temu posebnog razgovora. Ako se taj revolucionarni projekat bude ostvarivao u režimu sadejstva a ne protivdejstva sa vlašću i državnim aparatom, onda će kriza biti prevaziđena bez teških potresa. U suprotnom će doći do sukoba raznih delova društva sa vlašću i međusobno – i proći ćemo novi krug spirale haosa. (K-134)

Oblast: Političke nauke Autor: Strani Autor:: Džozef Stiglic Žanrovi:: Politika Izdavač:: Miba Books Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm U ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi. Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira. Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.

Jevrem M. Cokić : SRBIJO, PROBUDI SE ! - Decenija stradanja i patnje , Autorsko izdanje Beograd 2011, tvrdi povez, str. 272. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Цокић Јеврем Рођен је 28. маја 1934. године у селу Газдаре, општина Медвеђа, Република Србија. После завршене мале матуре 1948. године у Лебану, радио је годину дана у управи рудника “Леце”, а затим је завршио средњу пољопривредну школу у Лесковцу 1953. године. После средње школе уписује се на Војну академију ЈНА коју завршава 1956. године. Током службе завршио је и Вишу војну академију (1966) и Школу народне одбране (1975). Као официр полагао је пријемни испит за Вишу војну академију, као и испите за чинове капетана, мајора и генерал-мајора, у који је унапређен 1986. године. Највећи део војне каријере провео је у трупи на разним командним и штабским дужностима, почев од командира вода и чете, оперативца у штабу пука и дивизије и начелника штаба бригаде, а затим команданта пука, бригаде, корпуса и армије. Као млад официр пуних шест година (1958-64) вршио је и дужност физичког обезбеђења Председника СФРЈ, односно Врховног команданта ОС СФРЈ. У васпитно-образовним установама Оружаних снага СФРЈ, обављао је дужности заменика и уједно помоћника команданта Војне академије ЈНА за наставу и научно-истраживачки рад у Београду (1981-84) и команданта Центра војних школа Копнене војске у Сарајеву (1984-87). У Генералштабу ЈНА био је на дужности у Управи пешадије у одељењу за израду борбених правила, и на дужности начелника Инспекције и главног инспектора борбене готовости ОС СФРЈ. У Генералштабу Војске Југославије обављао је истовремено дужности помоћника начелника ГШ за сектор „Односи са међународним организацијама“ и за сектор „Организацијско-мобилизацијски, персонални и правне послови“, а уједно је био и заменик начелника ГШ. Био је учесник у грађанском рату 1991-1992. године на дужности команданта Оперативне групе ЈНА. Тада је тешко рањен приликом извршавања борбеног задатка, када је хеликоптер у којем је обилазио борбене положаје оборен од стране непријатеља. На лечењу у ВМА провео је годину дана. Постао је ратни војни инвалид са 80% инвалидитета. Службовао је у девет гарнизона, и сем Македоније, у свим остали републикама бивше СФРЈ. Имао је дванаест прекоманди и више породичних селидби. Пензионисан је по сили закона почетком 1995. године у чину генерал-пуковника, са дужности команданта Прве армије. До сада је написао и објавио књиге: „Почетак краја“ (2008), “У служби народа и отаџбине” (2009), “Србијо пробуди се” (1911) И „Од Београда до Брисела“ (1913).

Kosovska bitka u albanskom epu, Ana di Lelio manji format Nova Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne službe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj školi Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u albanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi Veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU Godinama sam znala samo za Jugoslaviju, državu u susedstvu moje rodne Italije. Znala sam za briljantni um Milovana Đilasa, Praxis i humanistički ugao gledanja praksisovaca na socijalizam i, naravno, uvek uniformisanog ikoničnog Tita, svetskog lidera i čelnika nesvrstanih zemalja. Nikad nisam posvećivala pažnju posebno Srbima. Albanci su za mene bili narod koji je patio pod okrutnim režimom Envera Hodže čija je apsurdna filozofija, prevedena u popularne tekstove na Radio-Tirani, zvučala i zlokobno i smešno. Za Kosovo nikad nisam čula niti sam o njemu razmišljala. Sve se to promenilo 24. marta 1999. godine. Tada sam saznala da Albanci žive i na mestu zvanom Kosovo. CNN je prikazivao kako hiljade njih pešice prelazi granicu s Makedonijom jer su ih Miloševićeve snage isterale iz njihovih kuća. Tog istog leta otišla sam da radim za Ujedinjene nacije u izbegličkim kampovima u Albaniji. Na Kosovu sam posle rata videla razorenu zemlju, ophrvanu žalošću. Krajem juna 1999. godine upoznala sam Ivana, šesnaestogodišnjeg dečaka iz Zvečana koji je govorio francuski, znao mnogo o zapadnjačkoj muzici i Holivudu i žarko želeo da upiše fakultet. Ne tamo, ne na Kosovu. Njegov otac je već otišao u Srbiju gde je pripremao teren za dolazak ostatka porodice jer je osećao da za njih nema više života na Kosovu. Tog leta severni deo Kosova izgledao je netaknuto, što je bilo u oštroj suprotnosti s prizorima odmah preko reke Ibar: Mitrovica, nekada grad pun života, bila je pretvorena u gomilu šuta, razorena do neprepoznatljivosti. Na moje pitanje šta misli o tom kontrastu Ivan mi je odgovorio: “Oni su to uradili, albanski teroristi su spalili svoje kuće da bi nas okrivili.” Isto sam čula i od žena koje sam u februaru 2000. godine srela u vozu na putu od Kosova Polja do Zvečana. One su se upustile u tročasovno putovanje samo da bi telefonirale u Srbiju gde su njihova deca poslata u školu. Posmatrale su pejzaž koji je promicao, seosko područje išarano ruševinama i ozlojeđeno govorile: “Albanski teroristi su sve uništili.” Dokazi su zapravo više nego ubedljivo pobijali takvo uverenje jer su Miloševićeva policija i vojska ponekad snimale kamerom ili fotografisale sopstvene rušilačke poduhvate. Ipak, to me je navelo na razmišljanje. Srbi koje sam sretala bili su obični ljudi i živeli su u užasnim uslovima. Na posleratnom Kosovu njihove porodice bile su razdvojene, a oni nisu mogli da izađu iz svojih domova bez pratnje naoružanih vojnika NATO-a. Saosećala sam s njima, ali me je zbunjivalo njihovo tumačenje događaja i to što su bili ubeđeni da su u pravu. Od leta 1999. godine pokušavala sam da shvatim kosovski konflikt. Pokušavala sam da otkrijem neki smisao u ratu onakvom kakav sam ja videla, prvo na televiziji, a kasnije na terenu. Tražila sam objašnjenje u rečima političara, ali i u onome što su mi govorili obični ljudi, što sam zapažala tokom godina provedenih na Kosovu i čitala u novinama i knjigama.