Telekomunikacija Ljubljana, Simfonija radio star 80 godina, u izvornom stanju, izuzetno očuvan i funkcionalan sa gramofonskom pločom prve generacije, visine jedan metar.

Stari radio Philips iz 1937 god. Izuzetno ocuvan bez ostecenja . idelan za sobu,hotel,kafic,etno redtoran,kafan,izlig ili da obradujete nekog poklonom .. odlican komad

MUZEJSKI PRIMERAK! !! Stari radio iz Kraljevine, napravljen u Subotici Kontath D. D. -SABA. Dosta dobro očuvan i kompletan. Napravljen 1928-29 godine. Nije testiran

ukupna visina 80 cm, visina nogica 32cm, sirina celog elementa 103 cm, dubina 37 cm stereo, ima cetiri zvucnika gramofon: obrtaji 16/33/45/78, okrece u sve cetiri brzine, pustao sam ploce na 33 i 45 obrtaja i u obe brzine malo zavlaci radio potpuno ispravan, odlicno stanje na spoljasnjem delu postoji samo nekoliko manjih povrsinskih ogrebotina

RADIO LAMPAŠ U ISPRAVNOM STANJU

Radio SABA Wildbad 9 dosta dobro očuvan i u ispravnom stanju.

Knjiga je uvrstena u Evropsku bastinu. (podaci skinuti sa interneta) Stampana 1867 god. u Parizu.Ilustracije radio Hadmar et Weir.

Kondenzatorski kardioidni mikrofon velike membrane namenjen radio stanicama i profesionalnim studijima. Large diaphragm microphone based on the K87 capsule Cardioid Frequency range: 20 Hz - 20 kHz Equivalent noise level (A-weighted1) 7 dB-A SPL is ideally suited for THD <0.5%2) 138 dB Nominal Impedance: 50 Ohm Due to the minimal inherent-noise it is ideally suited for: broadcasters, very quiet instruments, radio plays, sound recording / sampling, home recording Is great as a spot microphone and for reducing the sound in e.g. wind instruments, strings, percussion, guitar amps, drum overhead positions Colour: Nickel Dimensions: diameter 60 mm x length 132 mm Weight approx. 450 g Includes 1x EA1 elastic suspension together with high-quality cardboard packaging - but without a wooden case and rigid support

Vrlo lepa, dosta dobro očuvana muzička komoda od kvalitetnog drveta, radio mislim da je Grundig, a gramofon Dual. Pošto je doneto iz Kanade, nisam uključivao u struju, niti isprobavao, jer ne znam da li je na 220v ili 110v. 147x85x48cm....

Peronski - stanicni sat - dvostrani Odlicno ocuvan i bez ostecenja. Satni mehanizam je radio na maticnom zajednickom satu tako da mu  je potreban maticni sat. Prelepo izgleda kao podna lampa, vidi se na slikama. Na jednoj od slika se vidi nosac kojim je bio pricvrscen na plafonu. Precnik 47cm Debljina 24cm

Objašnjenje građanskog zakonika za Knjažestvo Serbsko Autor: Dimitrije Matić U Beogradu, u Knjažestva Serbskog knjigopečatnici, 1850. Tvrdi povez, srpski jezik, 704 str. Knjiga se sastoji iz dva dela Za svoje godine knjiga je u veoma dobrom stanju. Kompaktna je, ne ispada ni jedna strana. Ova knjiga predstavlja objašnjenje čuvenog Građanskog zakonika Kneževine Srbije iz 1844. U to vreme srpski zakonik je, nakon francuskog, austrijskog i holandskog, bio četvrti u Evropi. Dimitrije Matić je doktorirao filozofiju u Lajpcigu. U vreme dok je pisao ovu knjigu radio je kao profesor prava na Liceju u Beogradu. Tokom života bio je i ministar prosvete kao i predsednik Skupštine.

Boss WL-20 je mini bežični sistem za gitaru izuzetnog tona. Veoma lak i siguran za upotrebu. Specifikacija: For electric guitar & bass with high-impedance passive pickups No complicated setup required - just couple the transmitter and receiver for ten seconds to determine the optimal radio connection Newly developed BOSS technology for premium sound without interference Low latency (2.3 ms) and a range of up to 15 meters (with free visual contact) The integrated, rechargeable battery allows a continuous playing time of up to 12 hours Easy charging via a standard USB adapter (5 V/500 mA or higher) Cable simulation that reproduces the natural capacitive effect of a 3m guitar cable Dimensions (W x D x H): 87 x 25 x 38 mm Weight: 60 g

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veoma retko ovako u kompletu! ZAPISI ČASOPIS ZA NAUKU I KNjIŽEVNOST (1927-1940. godine) Urednik Dušan Vuksan 1927 - 1940 Početak razvoja naučne istoriografije u Crnoj Gori obično se vezuje za kraj tridesetih godina 20. vijeka. Ipak, počeci, posebno oni vezani za publikovanje časopisa „Zapisi“, mogu se pratiti i skoro deceniju ranije, od sredine dvadesetih godina prošlog vijeka. Dušan D. Vuksan (Medak, 3. jul 1881 — Beograd, 24. decembar 1944) je bio srpski filolog i istoričar. Bavio se proučavanjem književne, kulturne, društvene i političke istorije srpskog naroda, sa posebnim težištem na proučavanju novovekovne istorije Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine tokom 18. i 19. veka. Takođe se bavio arheografskom obradom i opisivanjem starih srpskih rukopisnih knjiga. Rođen je u selu Medak kod Gospića u Lici. Poticao je iz srpske pravoslavne porodice. Studije iz oblasti slavistike i klasične filologije završio je na Sveučilištu u Zagrebu. Potom je radio kao nastavnik u Bjelovaru, a zatim se preselio u Kraljevinu Crnu Goru, gde je od 1910. do 1913. godine radio kao nastavnik latinskog i srpskog jezika u gimnaziji na Cetinju. Tokom narednih godina, radio je kao nastavnik u novoustanovljenim gimnazijama u Peći i Beranama, a takođe je obavljao i dužnost upravnika u pomenutim ustanovama. Kasnije je bio prosvetni inspektor Zetske oblasti, a potom i upravnik učiteljske škole u Beranama. Za direktora Cetinjske gimnazije postavljen je 1926. godine, a ujedno je postao i postao vršilac dužnosti upravnika Državnog muzeja na Cetinju. Nedugo potom, napustio je funkciju direktora gimnazije, posvetivši se istraživačkim i naučnim poslovima u Državnom muzeju. Prepoznavši izuzetan značaj arhivske građe koja je čuvana u fondovima Državnog muzeja, u potpunosti se posvetio sređivanju i temeljnom proučavanju arhivskog materijala, koji je najvećim delom poticao iz 18. i 19. veka. Neposredan uvid u istorijske izvore iz pomenutog razdoblja, koji su velikim delom bili neproučeni i neobjavljeni, omogućio mu je da u svojim radovima rasvetli mnoga ključna pitanja iz novovekovne istorije srpskog naroda u oblastima Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine, a njegovi naučni radovi su upravo zahvaljujući svojoj neposrednoj utemeljenosti na istorijskim izvorima zadržali trajnu vrednost. U nameri da arhivsku građu učini dostupnom najširoj stručnoj i ostaloj javnosti, pokrenuo je 1927. godine stručni časopis pod nazivom Zapisi, koji je izlazio sve do 1941. godine. U tom razdoblju, na stranicama ovog časopisa objavio je gotovo 4500 dokumenata. Počevši od 1936. godine živeo je u Beogradu, posvetivši se daljem sređivanju i objavljivanju prikupljene građe. Ukupno je priredio tri posebne zbirke dokumenata, pod nazivima: Spomenica Petra II Petrovića-Njegoša (1926); Petar I Petrović Njegoš: Poslanice Crnogorcima, Brđanima i Primorcima (1935); Pisma Petra Petrovića Njegoša (1940). Najveći broj naučnih radova i stručnih priloga objavio je u vidu kraćih rasprava u raznim periodičnim publikacijama. Njegovo najznačajnije delo bila je monografija pod naslovom: Petar I Petrović Njegoš i njegovo doba (1951) koja je štampana nakon njegove smrti.

Boss WL-20L je bežični sistem koji je odličan izbor za akustičnu gitaru sa preamp- om, kao i za aktivne gitare i bass gitare koje poseduju preamp. Veoma lak i siguran za upotrebu. Specifikacija: For electric guitar & bass with low-impedance active pickups No complicated setup required - just couple the transmitter and receiver for ten seconds to determine the optimal radio connection Newly developed BOSS technology for premium sound without interference Low latency (2.3 ms) and a range of up to 15 meters (with free visual contact) The integrated, rechargeable battery allows a continuous playing time of up to 12 hours Easy charging via a standard USB adapter (5 V/500 mA or higher) Dimensions (W x D x H): 87 x 25 x 38 mm Weight: 60 g

Extra retko! Očuvano kao na slikama 1847. Georgije - Đorđe Maletić (Jasenovo, 13. mart 1816 — Beograd, 13. januar 1888) bio je književnik, estetičar, prevodilac, političar, pozorišni pedagog i teoretičar.[1] Đorđe Maletić Đorđe Maletić 1881 Th. Mayerhofer.png Đorđe Maletić Пуно име Georgije Maletiċ Рођење 13. март 1816. Jasenovo, Смрт 13. јануар 1888. (71 год.). Beograd, Rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve u Vojvodini 1816. godine. Prešao je 1838. godine u Kneževinu Srbiju.[2] Uz profesorsku katedru radio je i kao urednik beogradskih časopisa `Podunavka` i `Rodoljub`. Od 1844. godine se intenzivnije bavi pisanjem pozorišnih komada. Vredni pažnje su drame: Apoteoza velikom Karađorđu(1850), Preodnica srbske slobode ili srbski ajduci(1863), i Smrt cara Mijaila. Bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu 1871. godine. Postao je 27. decembra 1847. godine redovan član Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Poznat je po spevu Tri pobratima. Pisao je stručne knjige poput: Ritorika (1855, 1856) i Teorija poezije (1864). Danas u Jasenovu osmogodišnja osnovna škola nosi njegovo ime.[3]

NUX C-5RC je bežični sistem na 5.8GHz koji odlično radi sa svim tipovima električnih, elektroakustičnih i bas gitara. NUX C-5RC je bežični sistem koji odlično radi sa svim tipovima električnih, elektroakustičnih i bas gitara. Unaprijeđen najnovijom bežičnom tehnologijom ovaj sistem radi bez problema i sa aktivnim pickup- ima. C-5RC radi na frekvencijskom području od 5.8 GHz s 24-bitnom 44.1 kHz audio kvalitetom. Vrlo je jednostavan za upotrebu, maksimalnog je dometa do 30 m. Specifikacija; Radio transmitter and receiver Frequency band: 5.8 GHz 24-bit / 44.1 kHz Range: 30 m Maximum number of simultaneous systems: 6 Auto-sleep mode after 10 minutes More than 4 hours battery life of the transmitter (i.e. min. 4 hours uninterrupted playing time) Latency: < 5.5 ms Dimensions transmitter/receiver (L x W x H): 108 x 30 x 21 mm Power case dimensions (L x W x H): 132 mm x 93 mm x 50 mm Weight transmitter/receiver: 34 g Weight power case: 196 g Transmitter/receiver capacity: 500mAh / 3.7V Capacity Power Case: 3000mAh / 3.7V Incl. portable charging station

AT4040 kardioidni kondenzatorski mikrofon sa shock mount-om Serija 40 Audio-Technica mikrofona je rezultat višegodinjeg iskustva u proizvodnji i vrhunske tehnologije pri izradi mikrofona. Ova vrhunska serija mikrofona posebno je kreirana da zadovolji stroge zahteve profesionalnog snimanja. Nebrojena priznanja za kvalitet muzičkih producenata, inženjera i muzičara. Serija 40 se konstantno i svakodnevno koristi u najvećim i najpoznatijim studijima za snimanje, takođe ima široku audio primenu u radio i TV stanicama i u nastupima uživo. Spoj tehnike, preciznosti i umetničke inspiracije, AT4040 poseduje veliku membranu, posebno zategnutu tako da daje meke, prirodne zvučne karakteristike. Iako je napravljen da bude višenamenski, ovaj eksterno polarizovani (DC bias) kondenzatorski mikrofon ima izuzetno nizak šum, odličnu dinamiku i visok prag SPL (Sound Pressure Level - nivo zvučnog pritiska) radi najširih mogućnosti upotrebe. Pošto je simetričan i bez transformatora, mikrofon nema ni najmanje izobličenja u odnosu na mikrofone sa konvencionalnim izlazima i uparenim trafoima. Brza reakcija na različite nivoe zvuka doprinosi vernoj reprodukciji čak i najproblematičnijih instrumenata i zvučnih efekata. AT4040 Kardioidni kondenzatorski mikrofon sa shock mountom AT4040SC Kardioidni kondenzatorski mikrofon sa držačem za stalak Specifikacija: Directional characteristic: Cardioid High SPL (sound pressure level) capability Includes a shock mount

PRVA OBJAVLJENA KNJIGA LAZE KOSTIĆA! za svoje godine knjiga je odlično očuvana korice su kao na slici, tvrd povez unutra ima pečate prethodnih vlasnika kao što se vidi na slici extra RETKO! Maksim Crnojević : tragedija u pet radnja / Napisao Laza Kostić [Novi Sad] : Izdala `Matica Srbska`, 1866 (U Novom Sadu : Episkopska štamparija) [4], 123 str. ; 23 cm Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. dr laza kostic knjiga o zmaju srpska knjizevnost xix vek xix veka romantizam ...

Vintage stanicni - peronski zvucnici ISKRA Zvucne kutije su od metala sa nosacem za pricvrscenje na plafon. Kutije odlicno ocuvane, jedna ispravna ali drugoj fali zvucnik ali to nije problem jer bi zvucnike trebalo zameniti jer su radili na razglasu kojem je napon 100v, mnogo vise od kucnih pojacala. Dimenzije: 30cm x 25,5cm x 15cm visina nosaca 14,5cm ukupna visina sa nosacem 40cm

Tapan iz ove ponude je PROFESIONALNOG nivoa kvaliteta. Tapan - Model "Balkanika" - identičan kao što smo radili za Balkanika Bend. Široka upotreba u ritam sekciji u muzici balkana, tapan svrstava u nezaobilazne etno muzičke instrumente u ovom delu sveta. POKLONI:Futrola-torba za tapan i palice (maljica/čukan i 2 praćke/šibe) Materijal: Bukov furnir presovan na bukovom šperu. (U unutrašjosti tapana 2 krsta-ojačanja) Prečnik tapana: 53 cm Debljina/visina: 43 cm ENGLISH: Professional Tapan. Great instrument Quality. It is very durable and heavy duty. Great tunning.

Nikolaj Šimić lepo očuvano kao na slikama izuzetno retka knjiga Іконостасъ славныхъ и храбрыхъ лицъ / Николаемъ Шимичь произведенъ Въ Будинѣ Градѣ : Писмены Кралевскаго Всеучилища Венгерскаго, 1807 138, [3] стр. ; 19 cm Садржај: Петръ Великїй ; Екатерина Вторая ; Станиславъ Аvгустъ ; Потемкинъ ; Суваровъ ; Косцїушко. Nikolaj Šimić je napisao prvu Logiku srpskog jezika. Znameniti filozofsko-prosvetiteljski pisac, direktor škola, senator i kapetan grada Sombora, Nikolaj Šimić, rođen je u Somboru 4. januara 1766. godine. U Somboru je završio osnovnu i latinsku gramatikalnu školu, gimnaziju u Segedinu, a dva tečaja filozofije (logiku i fiziku) i prava u Peštije položio i advokatski ispit. Po završetku studija otišao je u Rusiju, gde je jedno vreme bio ruski oficir kada se 1801. godine vratio iz Rusije, jedno vreme je radio kao advokat u Somboru, a posle kao senator grada Sombora i gradski kapetan. Posle penzionisanja Avrama Mrazovića 1811. godine postavljen je za direktora svih srpskih osnovnih škola u Ugarskoj. Njegova je posebna zasluga što se školska mreža proširila i na somborske salaše. Šimić je pisac mnogobrojnih knjiga, originalnih, prevedenih i prerađenih, kao što su: Logika (u dva dela), prvi sistematski priručnik logike u Srba, koji je 150 godina bio i jedina knjiga ove vrste kod nas, Ikonostas slavnih i hrabrih lic. (Biografije Petra Velikog, Katarine II, Stanislava Avgusta, Potemkina, Cyvopova i Tadeuša Košćuškog), Turčin Abdalah i Serbij Serboslava, naravoučitelenaja povest, Aristej i Acencira, egipatskaja naravoučitelnaja povijest i druge. Njegovi spisi, iako nisu originalni, izvršili su jednu određenu progresivnu kulturno-prosvetnu misiju. Znalac nekoliko jezika i široke kulture Nikolaj Šimić je jedan od najobrazovanijih i najznamenitijih Somboraca s kraja XVIII i početka XIX veka. Umro je u Somboru 1848. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Obogaceno fotografijama. Redje u ponudi! XI. Olimpijske igre - Berlin 1936 Berlinska olimpijada 1936. godine je jedan od najvećih, najvažnijih, najuspješnijih, ali i najkontroverznijih događaja u olimpijskoj historiji. Međunarodni olimpijski komitet je godine 1931. odlučio da se igre održe u Berlinu, djelomično u nastojanju da se ispravi nepravda zbog berlinske olimpijade zakazane za 1916. godinu, a neodržanu zbog izbijanja prvog svjetskog rata. U međuvremenu je u Njemačkoj na vlast došla nacistička stranka Adolfa Hitlera. Ona je igre vidjela kao zlatnu priliku da promovira svoj režim, odnosno potvrdi Njemačku kao veliku silu. Uložen je veliki napor da se igre organiziraju što je bolje moguće, te uz mnogo propagande te korištenja novih medija kao što su film i radio. Berlinska olimpijada je ostala upamćena i kao prva olimpijada, odnosno važniji događaj koji je prenošen putem televizije. Čuvena filmska umjetnica Leni Riefenstahl je igre ovjekovječila u svom dokumentarnom filmu Olimpijada, koji se, usprkos svoje propagandne prirode, smatra jednim od najboljih djela tog žanra. Iako su igre izazvale pozive na bojkot od strane antifašističke javnosti, na same sudionike je olimpijski spektakl imao snažan učinak. Mnogi su na osnovu olimpijade stekli pozitivno mišljenje o nacističkoj Njemačkoj. Crni američki sportaš Jesse Owens je, tako, tvrdio da je bio iznenađen kako mu jedan rasistički režim može iskazivati poštovanje koje nije iskusio u nekim dijelovima vlastite zemlje. Jugoslavija učestvuje sa 86 sportista u 11 sportova, a jedinu medalju osvojio je gimnastičar Leon Štukelj. Jugoslavija na igrama Jugoslavija na Igrama u Berlinu učestvuje sa 86 sportista u 12 sportova: atletici, biciklizmu, vaterpolu, gimnastici, veslanju, gimnastici, jedrenju, kajaku i kanuu, mačevanju, plivanju, rvanju i skokovima u vodu. Jedinu medalju osvojio je gimnastičar Leon Štukelj, osvojivši drugo mesto u vežbi na krugovima. U Berlinu Štukelj je završio svoju olimpijsku karijeru sa ukupno šest medalja – tri zlatne, jednom srebrnom i dve bronzane. Taj učinak obezbedio mu je titulu najuspešnijeg olimpijca Jugoslavije svih vremena. Jugoslavija je zauzela 27. mesto među zemljama osvajačima medalja. Hitler, drugi svetsski rat, nemacka...

Produkcijski Kontroler za MPC Muzicke Softvere. MPC STUDIO 2 je dizajniran da bude ultimativna platforma za neograničenu kreativnu svestranost. Bilo da pravite jednostavne ili komplikovane ritmove ili radite na numerama koje spremate za puštanje, MPC Studio 2 i MPC softver isporučuju kompletan paket za produkciju, miksanje i mastering. Specifikacija: Audio Tracks Recording | Realtime Time-Stretch and Pitch-Shifting | Audio and MIDI drag-and-drop | Redesigned user interface | Ableton Link support | Bluetooth 4.0 MIDI support Advanced signal routing capability | Reimagined mixer layout | Clip Launching | Enhanced Q-Link control Audio Tracks Recording Realtime Time-Stretch and Pitch-Shifting Audio and MIDI drag-and-drop Redesigned user interface Ableton Link support Bluetooth 4.0 MIDI support Advanced signal routing capability Reimagined mixer layout Clip Launching Enhanced Q-Link control

Lepo očuvano kao na slikama 1873 Pesme Đure Jakšića Ukoričeno u tvrd povez ali su sačuvane i izvorne meke korice Георгије „Ђура” Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) био је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ. Ђура Јакшић Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg Ђура Јакшић, аутопортрет (уље на платну, детаљ) Датум рођења 8. август 1832. Место рођења Српска Црња Аустријско царство Датум смрти 16. новембар 1878. (46 год.) Место смрти Београд Кнежевина Србија Родитељи Дионисије Христина Правац/традиција Романтизам Најважнија дела Станоје Главаш Кућа Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији - кућа у којој је провео последње године живота и у којој је умро Уз Новака Радонића и Стеву Тодоровића припада водећим сликарима српске епохе романтизма. Садржај Биографија Уреди Биста испред основне школе у Панчеву, која носи његово име Спомен плоча на Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији од 1848—1849. године иако шеснаестогодишњак, учествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га је немаштина приморала да прихвата разне послове. Радио је по повратку из Великог Бечкерека, као канцелиста код среског судије Лазара Влаховића. Ту је у Великој Кикинди 1850. године портретисао Влаховића[3], и поклонио му исти портрет. Била је то прва слика коју је урадио сликар Јакшић. Тих година често је мењао место боравка. Отишао је у Београд, а убрзо после тога у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се кретао у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморала да се врати кући, али убрзо потом отишао је на Академију финих уметности у Минхен. Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Писао је песме и штампао их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелашао је 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који су се окупљали око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живео је у Банату до 1856. Од 1857. прешао је у Србију, где остаје све до смрти. У Србији је радио као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време боравио је и у манастиру Враћевшница, где је нацртао неколико историјских портрета, које је поклонио манастиру.[4] У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији (1863-1865).[5][6] Ова кућа срушена је 2018. године.[7] У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.[8] Биста Ђуре Јакшића у Малој Крсни Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично. Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године добио је посао у Државној штампарији. Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу[9], али су његове кости, након отварања гробља, пренесене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: У свету, брале, нема љубави.[10][11] Имао је супругу Тину (Христину) и децу Милоша, Белуша, Тијану и Милеву. Белуш (* 1863 — † 1882) такође је сликао и писао.[12] Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. године Инспирација за „Девојку у плавом” била је Мила, крчмарица из Кикинде, којој је посветио и песму „Мила”.[13] Књижевни рад Уреди Стихови Ђуре Јакшића у Скадарлији Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. у Скадарлији (аутор: Јован Солдатовић) Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.[14] Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреонтске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура. У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима. Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике. Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија ’Сирота Банаћанка’, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак. Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876—1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике „Песме“. Најзначајније епске песме су: „Братоубица“, „Невеста Пивљанина Баја“, „Барјактаровићи“, „Мученица“ и „Причест“. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених. Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило. Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије. Ђура Јакшић, Девојка у плавом (уље на платну, 1856). Ђура Јакшић, Кнез Лазар (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду Критички осврт Уреди Кад је реч о Јакшићу, онда се у првом реду мисли на његов лирски талент, и у погледу темперамента и у погледу изражаја. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, вреде готово искључиво због снажних лирских места. Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер“. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље представља, као што Бајрон представља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да подстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима. Његове најлепше песме („На Липару“, „Падајте, браћо“ и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана“, рекавши да је Јакшић ’песник снаге, али без мере и склада’ Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. „Сеоба Србаља“ је писана народним десетерцем, а „Јелисавета“ и „Станоје Главаш“ врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; „Станоје Главаш“ се и данас игра. Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче. Награде које носе име Ђуре Јакшића Уреди Главни чланак: Награда „Ђура Јакшић“ У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује награда „Ђура Јакшић“ за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године. Награду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и Установа културе „Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.[15] У Јагодини од 1955. године постоји књижевни клуб „Ђура Јакшић” који од 2000. додељује „Ђурину грамату” као највеће признање клуба.[16] Меморијални музеј Ђуре Јакшића Уреди У Српској Црњи се, у његовој родној кући (која је споменик културе СК 1123), налази музеј посвећен овом великом уметнику.[17] Отворен је 1980.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Ekstra retko ! Ján Kadavý (* 7. travnja 1810., Jestřabí u Krkonoší, okrug Semily - † 11. kolovoza 1883., Martin) bio je slovački publicist češkog podrijetla[1], izdavač, prosvjetni djelatnik, glazbeni skladatelj i učitelj. Obrazovanje, karijera Osnovnu školu pohađao je u Křízlicama (dio sela Jestřabí u Krkonošima), studirao je u Trnavi, na evangeličkim licejima u Bratislavi i Modri, 1850.-51. na Institutu Budeč i istodobno prirodne znanosti na Politehničkom institutu u Pragu (nije završio studij). Radio je kao učitelj u Mydlicama, Jičínu, Rudníku, u 1839-47 na Slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti, u godinama 1851-56 u Liptovskom Mikulášu, u godinama 1856-58 kao odgojitelj i kućni učitelj u aristokratskoj obitelji u Pravonínu, u godinama 1858-67 kao učitelj u Partizánská Ľupči, 1867-68 bavio se zemljoradnjom na vlastitom imanju, iz 1869 živio je u Liptovský Mikuláš, iz 1870. bio je činovnik u štedionici godine 1871-75 bio je profesor na slovačkoj gimnaziji u godinama 1873-83 bio je zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Život i djelo Bio je svestrani nacionalni kulturno-prosvjetni radnik. Autor je domoljubnih pjesama, osobito dječjih stihova i kraće proze. Kao vjesnik češko-slovačke uzajamnosti objavio je knjigu Vzájemnost ..., u kojoj je proširio Kollárovo shvaćanje slavenske uzajamnosti. Bavio se šturovskim književnim slovačkim, zbog čega se razišao s Kollárom. Godine 1843. sudjelovao je na zboru o donošenju književnoga slovačkoga u Hlbokyu i sastavio prvu slovačku čitanku. Bio je sakupljač slovačkih narodnih pjesama, glazbeni teoretičar, autor glazbenog vodiča za mladež Malý spevák, urednik je prvog dijela zapažene zbirke Slovačke pjesme. Kao zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu proširio je njezin repertoar izvornim skladbama i obradama narodnih pjesama. Njegov zborski opus zastupljen je skladbama Bratislava, Vlasť moja, Čo čušíš, Nitra, milá Nitra, Svätomartinský pochod. Ima grob s nadgrobnom pločom na Narodnom groblju u Martinu. Kadavý, Ján, 8. travnja 1810. Jestřebí, danas Jestřabí u Krkonošama, okrug Semily – 11. kolovoza 1883. Martin, pokopan na Narodnom groblju — slovački učitelj, glazbeni skladatelj, zborovođa, izdavač i prosvjetni djelatnik češkog podrijetla. Studirao je na gimnazijama u Trnavi i Modri, na evangeličkom liceju u Bratislavi te na učiteljskim zavodima u Jičínu i Pragu. Radio je kao učitelj u Češkoj (u Mydlicama, Jičínu, Rudníku kod Trutnova), 1839–47 na slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti (s J. Kollárom), 1851–56 u Liptovský Mikulášu, 1858–67 u Nemecká Ľupči (danas Partizánska Ľupča).i 1871. – 75. na slovačkoj gimnaziji u Martinu, istodobno 1873. – 83. zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Preko J. Kollára upoznao se s J. Kráľom, A. Sládkovičem, J. M. Hurbanom, V. Paulyn-Tóthom, G. K. Zechenter-Laskomerskim i drugim slovačkim pjesnicima i književnicima te je pod njegovim utjecajem postao vjesnikom sveslavenske uzajamnosti. . Kao urednik sudjelovao je u izdavanju nekih Kollárovih djela (Putopis s putovanja po Gornjoj Italiji, 1843.; Nedjeljne, svečane i prigodne propovijedi i govori, 2. svezak, 1844.; Slávyjeva kći, 1845.), a kao urednik i u objavljivanju djela drugih slovačkih autora, npr. Ľudovít Žella (*1809, †1873; Pjesme, 1842), B. P. Červenák (Ogledalo Slovačko, 1844) i J. M. Hurban (Unija, tj. zajednica luterana s kalvinistima u Mađarskoj, 1846). U Pešti je objavio djelo Uzajamnost u primjerima između Čeha, Moravaca, Slovaka, Šlezana i Lužičana (1843), u kojem je branio Kollárovu ideju o jezičnom i književnom jedinstvu Čeha i Slovaka. Pod utjecajem obitelji Štúrov, razilazio se s Kollárom, zauzimao se za donošenje književnog slovačkog (sudionik sastanaka u Hlbokomu 11.-16.7.1843.), u kojem je 1845. objavio svoju Čitanku za malu djecu i knjiga za seljake i obrtnike, Prijatelj naroda s težištem na narodnu prosvjetu . O svom je trošku izdao Marínu A. Sládkovič (1846.), pripremio za tisak 3. izdanje Nitranskog almanaha (1846.) i surađivao s J. M. Hurbanom na uređivanju Slovenské pávidov. U Liptovskom Mikulášu, kamo je došao u rujnu 1851. na inicijativu M. M. Hodžua, on i A. H. Krčméry izdaju kalendar Živena (1853.), a 1873.–74. izdaju časopis Priateľ ľudu. U Nemeckoj Ľupči aktivno je sudjelovao u kulturnom životu sela, koji je bio usko povezan s dobrovoljačkim kazalištem, harmonizirajući narodne pjesme i obrađujući ih za zbor (svaki nastup obično je završavao nastupom muškog zbora). Bavio se i teorijskim pitanjima slovačkog školstva, nekoliko njegovih radova u tom području smatraju se pionirskima. Napravio je Prijedlog za osnivanje nacionalne škole pri Evangeličkoj crkvi njemačke Ľupčanská (1861.), u kojem je predložio reformu školstva prema trenutnim potrebama. U Budimu je 1870. izdao slovački slovar i Čitanku za prvi razred narodnih škola te poučnu knjižicu za slovački slog i prvi slog (kao pročišćeni prijevod silabista Pavla Gönczyja *1817., † 1892) i 1873 metodički priručnik za pjevanje Malý spevák. Ova djela predstavljaju jedan od vrhunaca slovačke pedagoške književnosti 19. stoljeća. Kao zborovođa Slovačkog zbora pridonio je njegovu svestranom razvoju, priredio je zborske obrade slovačkih, čeških i stranih slavenskih narodnih pjesama koje je složio u antologije (vijence). Autor zborskih skladbi Bratislava; Nitra, draga Nitra; Moja zemlja; Što mirišeš; Martina i dr., od kojih su neki objavljeni u prvom svesku slovačkih katrena (1864.) J. L. Bella, u Slovenské quatrains (1895.), koje su organizirali i izdali J. Meličko i B. Bull te časopisi. . Sudjelovao je u sastavljanju jedinstvene zbirke narodnih pjesama Slovenské spevy (1880. – 1926.), urednički je pripremio njezin prvi svezak (1880. – 82.) koji sadrži 603 narodne pjesme s napjevima te je napisao uvodnu studiju u kojoj je pokušao dati objašnjenje podrijetlo, tipologija i osobitosti slovačkih narodnih pjesama. Redovito je objavljivao poticajne članke iz područja pedagogije i ekonomskog obrazovanja u slovačkim časopisima. Član Tatrína (1844.) i odbora Matice slovenske (1870.), dopisni član Geološkog instituta Reicha u Beču (1859.).