Rucni radio TRANZISTOR na dve baterije marke WATSON

Jako star radio, ima ovaj dodatak za klasicne baterije. Kontakti su korodirali.

Stari ruski radio prijemnik Sokol 310 U ispravnom stanju Radi na dve standardne baterije od 1,5v Pogledajte slike

Baterije su jos u fabrickoj foliji, naravno posto su proizvedene 1969-e godine one su procurele. Ovo je bas tesko naci.

Prodajem portabl radio aparat Super Knips 64 iz šezdesetih godina. Kupljen u Švedskoj, ispravan, u stanju sa slike.

Slike autentične ponudjenom predmetu Odraz od sunca prilikom slikanja Kov br 5

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta Stari fasong sa lopovom proizvodnje Radio Elektronika Kragujevac, od bakelita potpun ispravan. Trenutno stanje vidite na slikama.

U odličnom estetskom stanju legendarni Hewlet Packard pda uredjaj Prodaje se sa kredl punjačem Nažalost prilikom zadnje selidbe izgubio sam napojni deo kabla Prodajem ga kao ispravnog jer je radio Pogledajte slike

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta Čitaj opis i gledaj slike. Pelikan 450 tehnička olovka, oštećena. Najveća oštećenja se nalaze napred kod dela za mine. Neko je nešto tu radio ali ne najbolje. Pogledajte slike. Trenutno stanje vidite na slikama.

Telefon je u veoma dobrom stanju, sa dugim priključnim kablom od 160 cm. Dimenzije: 21 x 7.5 cm Boja: tamno zelena Do pre 3-4 godine upotrebljavan, radio odlično, trenutno nisam u mogućnosti da ga probam, samim tim ne mogu da garantujem za sadašnju ispravnost! Ima sitne tragove (ogrebotine) korišćenja po slušalici. Lično preuzimanje Bg ili slanje post expressom

Telefon je u veoma dobrom stanju, sa dugim priključnim kablom od 160 cm. Dimenzije: 21 x 7.5 cm Boja: tamno zelena Do pre 3-4 godine upotrebljavan, radio odlično, trenutno nisam u mogućnosti da ga probam, samim tim ne mogu da garantujem za sadašnju ispravnost! Ima sitne tragove (ogrebotine) korišćenja po slušalici. Lično preuzimanje Bg ili slanje post expressom

59385) SAN O ARMAGEDONU , Herbert Džordž Vels , Authors & Artists Beograd 2008 Herbert Džordž Vels (1866–1946) jedan je od najpoznatijih pisaca naučne fantastike svih vremena. Njegova dela iz ove oblasti poznata su po vizionarskim opisima tehnoloških dostignuća kao i po opisima načina ratovanja koji će postati aktuelni tek u XX veku. Zbog toga su njegova dela obilato korišćena u drugim umetničkim oblastima (kao što su film i radio). Odlično očuvano , mek povez, format 14,5 cm x 20,5 cm , latinica, 152 strane

59543) ČOVEK KOJI JE MOGAO DA ČINI ČUDA , Herbert Džordž Vels , Beograd 2008 , Herbert Džordž Vels (1866–1946) jedan je od najpoznatijih pisaca naučne fantastike svih vremena. Njegova dela iz ove oblasti poznata su po vizionarskim opisima tehnoloških dostignuća kao i po opisima načina ratovanja koji će postati aktuelni tek u XX veku. Zbog toga su njegova dela obilato korišćena u drugim umetničkim oblastima (kao što su film i radio). odabrane pripovetke, Vremeplov biblioteka fantastike ; odlično očuvano, mek povez, format 14,5 x 21 cm , ćirilica, 160 strana

Brajan Vilson Aldis je bio jedan od najvažnijih glasova u pisanju naučne fantastike danas. Svoj prvi roman napisao je dok je radio kao prodavac knjiga u Oksfordu. Ubrzo nakon toga napisao je svoje prvo delo naučne fantastike i ubrzo stekao međunarodno priznanje. Obožavan zbog svojih inovativnih književnih tehnika, evokativnih zapleta i neodoljivih likova, postao je Veliki majstor naučne fantastike 1999. Brajan Aldis je preminuo 19. avgusta 2017, neposredno nakon što je sa porodicom i najbližim prijateljima proslavio svoj 92. rođendan. AN ORBIT BOOKS 1974. 323 str. odlično očuvana

Vasilije Kovačević Čile / Potpis na dokumentu iz 1961 Василије Ковачевић Чиле (Грахово, код Никшића, 14. јануар 1911 — Сан Франциско, 21. децембар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и генерални конзул ФНР Југославије у Сан Франциску и народни херој Југославије. Рођен је 14. јануара 1911. године у селу Грахову, код Никшића. Био је девето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршене основне школе, у родном месту, уписао се у гимназију у Никшићу, у којој је завршио шест разреда. Из гимназије је искључен 1931. године, због инцидента са професорима гимназије. Искључен је из свих школа у земљи, без права на даље школовање.[1] Године 1932. запослио се у Београду, у предузећу „Траверза“, где је радио до априла 1934. године, када је послат на одслужење војног рока у Бању Луку. Као члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) активно је политички деловао међу војницима, због чега је 14. децембра 1934. године ухапшен. До 10. фебруара 1936. године био је у војном затвору, оптужен по Закону о заштити државе, да је као вођа група од једанаест војника и подофицира организовао и водио комунистичку пропаганду међу подофицирима и војницима. На процесу је ослобођен због недостатка доказа. После завршетка војног рока, враћа се у Београд и запошљава у листу „Политика“. Полиција га поново хапси 1. марта 1937. године, али је 1. децембра исте године, због недостатка доказа, пуштен. Заједно са братом Мирком, до његовог одласка у Шпанију, играо је фудбал у Спортском друштву „Раднички“. У периоду од 1939. до 1941. године живео је илегално. Био је повезан с Мустафом Голубићем, и с њим радио на специјалним задацима Партије. Рат га је затекао у Београду. Успео је да избегне хапшење које је Гестапо организовао и крајем јуна 1941. године одлази из Београда у Црну Гору.[2] У време Тринаестојулског устанка, Чиле се налазио у Граховском партизанском батаљону. У јесен 1941. године, учествовао је у борби на Вилусима, с групом коју је предводио Сава Ковачевић, када је заробљено неколико италијанских тенкова. У борби код Црквица, изнад Рисна, децембра 1941. године, био је тешко рањен.[2] Почетком 1942. године упућен је у Херцеговину, на дужност политичког комесара Љубомирског партизанског батаљона. После тога, био је комесар Првог, Другог, па Трећег херцеговачког батаљона. После повлачења партизанских јединица у Босну, од маја до децембра 1942. године, радио је као илегалац у Грахову и околини. Децембра 1942. године заједно са братом Војом, одлази у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у западној Босни. У маршу који је трајао 21 дан, прелазе пут од Црне Горе, преко Херцеговине и Далмације, до Ливна. У Врховном штабу реферисали су о ситуацији у Црној Гори и Херцеговини. Учествовали су на Првом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), као делегати омладине Црне Горе.[2] Јануара 1943. године, с групом бораца упућен је у Херцеговину и Црну Гору. Маја 1943. године постављен је за контраобавештајног официра Прве пролетерске дивизије. Од јула до марта 1944. године радио је у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) при Врховном штабу. Почетком марта 1944. године упућен је на рад у Главни штаб НОВ и ПО Србије. Од доласка у Србију до почетка 1945. године радио је у ОЗНА за Србију. На рад у ОЗНА Југославије прешао је 1945. године, и остаје до јуна 1946. године. Тада постаје шеф Југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и америчкој зони Немачке, акредитован код Контролног војног савета за Аустрију и Немачку. На тој дужности остаје до октобра 1948. године.[2] Новембра 1948. године враћа се у Београд и ради у Управи државне безбедности (УДБА). Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања Спортског друштва „Раднички”.[2] Године 1952. године премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника југословенске амабасаде у Канади. Од 1957. до 1960. године био је начелник Четвртог одељења у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП). 1960. године постављен је на дужност генералног конзула ФНРЈ у Сан Франциску. На тој дужности је, 15. децембра 1961. године, преминуо. Сахрањен је 21. децембра 1961. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[2] Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Мирко, Војо и Василије су проглашени народним херојима. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године. Kao na fotografijama.

Jedna od najpopularnijih i najčitanijih SF knjiga svih vremena! Kompletna `autostoperska` serija u jednoj knjizi: - „Autostoperski vodič kroz galaksiju` - „Restoran na kraju vaseljene` - „Život, vaseljena i sve ostalo` - „Do viđenja i hvala na svim ribama` - „Uglavnom bezopasni`. Iako je nastao davne 1977. godine, prvenstveno kao radio-serijal, „Autostoperski vodič kroz galaksiju` ne prestaje da oduševljava svojim britkim, intergalaktičkim humorom, nezaboravnim dosetkama i jedinstvenim likovima, koji prolaze kroz najneverovatnije avanture. Kao jedan od najblistavijih primera svojevrsnog parodiranja žanra, ovaj roman postavio je nove, nezaobilazne standarde prema kojima se i dan-danas ravnaju kako čitaoci, tako i drugi pisci. Daglas Adams (1952–2001) nenadmašni, višestruko talentovani genije, jedan od najvećih humorista našeg vremena, tehnofil sofisticiranog humora koji je ostavio neizbrisiv trag u baštini svetske kulture. trp

Dobitnik nagrade Artur Klark Vratite se u dobro poznati univerzum Dece vremena sa novim likovima i još uzbudljivijom pričom. Čekalo je od pamtiveka. Sada je kucnuo čas... Pre više hiljada godina, Zemljin program teraformiranja vinuo se prema zvezdama. Na svetu Nod, naučnici su otkrili tuđinski život – ali je njihova misija bila da taj život ponište sećanjem na Zemlju. Tada je veliko carstvo čovečanstva palo, a odluke programa izgubljene su u vremenu. Eonima kasnije, čovečanstvo i njegovi novi saveznici pauci otkrili su fragmentarne radio-signale između zvezda. Oni su poslali istraživačku letelicu u nadi da će pronaći rođake sa stare Zemlje. Ali oni drevni teraformeri probudili su na Nodu nešto što je bilo bolje ostaviti na miru. Nešto što je strpljivo čekalo da ponovo bude pronađeno. „Roman sa izvrsnim preokretima i spektakularnim lokacijama, a sve je to poduprto sjajnim idejama. Moderan i pored senzibiliteta klasične naučne fantastike. Ovo su mogli napisati Asimov ili Klark. Izuzetan nastavak Dece vremena.“ Stiven Bakster „Veličanstveno. Ovo je velika knjiga – zaista velika knjiga. Bogata mudrošću i Humanošću (sa velikim H), uz stejpldonsku širinu i veličanstvenost. Naučnu fantastiku čitamo upravo zbog knjiga kao što je ova.“ Ijan Mekdonald „Dobar smisao za ritam i sposobnost Čajkovskog da dočara tajanstvene prizore, a složene koncepte predstavi transparentno, doprinose nastanku ove izvrsne priče. Čajkovski je izveo taj redak prelaz od pisca epske u majstora naučne fantastike.“ Locus

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta Sheaffer naliv pero celo od plastike. Pero je ispisalo samo jednu patronu i posle toga je oprano i ostavljeno. Naliv pero je jako lepo očuvano. Dobijate samo to sa slika, bez patrone sa mastilom. Inače možete da koristite i standardne patrone sa mastilom ali morate da ih nabodete sa druge strane patrone. Tako inaće i radite sa original patronama, bušite ih uz pomoč sile.

Dokument iz 1933 godine, koji je potpisao tadašnji direktor Radio Beograda Danilo Kalafatović. Danilo Kalafatović (Konarevo, kod Kraljeva, 27. oktobar 1875 — Mozburg na Izaru, 1946) je bio armijski general Jugoslovenske vojske. Tokom Aprilskog rata nalazio se na poziciji komandanta Komande pozadine da bi 15. aprila 1941. godine, bio imenovan načelnikom Glavnog generalštaba Vrhovne komande sa ovlašćenjem da povede pregovore o primirju. Danilo S. Kalafatović rođen je 27. oktobra 1875. godine u selu Konarevo nadomak Kraljeva. U vojsku je stupio 1893, kao pitomac 26. klase niže škole Vojne Akademije. Dalje školovanje je nastavio kao pitomac 8. klase više škole Vojne akademije. Od 1900–1902. godine, bio je slušalac Artiljerijske škole u Fontenblou (Francuska) a od 1904–1907. bio je na generalštabnoj pripremi. Oženio se 1909. godine Milicom, kćerkom Dragomira Lazarevića okružnog načelnika u penziji iz Šapca. Njegov sin Ratko bio je pitomac 57. klase Vojne akademije Kraljevine Jugoslavije (završio kao prvi u rangu). Po završetku školovanja, 1900. godine, određen je za komandira čete i ordonansa kralja. Od 1902. imenovan komandirom 5. baterije 2. diviziona haubičkog artiljerijskog puka pa potom od 28. oktobra 1903. godine, komandir 3. baterije 1. diviziona Dunavskog artiljerijskog puka. Nakon toga ponovo je postavljen 6. aprila 1907. godine, za ordonansa kralja. Pomoćnikom načelnika generalštaba Dunavske divizijske oblasti imenovan je 3. decembra 1907. godine, pored redovne dužnosti. Početkom 1909. godine, postavljen za načelnika generalštaba Timočke divizijske oblasti. Na toj dužnosti se zadržao kratko jer je već 8. aprila poslat za vojnog izaslanika u Bugarsku a od 27. aprila 1911. godine i u Rumuniju, i na tim dužnostima je ostao do 1913. godine. Početkom Balkanskih ratova bio je u štabu 2. armije. Dana 2. septembra 1913. postavljen za komandanta 3. bataljona 7. pešadijskog puka a potom od 1. aprila do 13. aprila 1914. i za komandanta Bregalničkog pešadijskog puka. Tokom Arnautske pobune 1913. godine, bio je komandant 7. pešadijskog puka. Početkom Prvog svetskog rata od 28. avgusta 1914. do 16. aprila 1916. godine, bio je načelnik štaba Moravske divizije II poziva, da bi tokom ukrcavanja trupa u Valoni (1916) bio je imenovan predsednikom Komiteta. Nakon toga poslat u Vrhovnu komandu na mesto načelnika Obaveštajnog odseka. Dana 25. avgusta 1917. godine pa sve do 4. maja 1920. godine, postavljen za načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande. U novoformiranoj Vojsci Kraljevine SHS 1920. godine, kao francuski đak poslat u Pariz i Rapalo na mesto vojnog eksperta. Od 12. aprila 1920. do 1922. godine, bio je vojni izaslanik u Parizu. Drugim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba imenovan je 15. januara 1922. godine, nakon povratka iz Francuske. Za šefa sekretarijata Saveta zemaljske odbrane i pomoćnika ministra vojske i mornarice postavljen je od 29. januara 1923. do 26. februara 1924. godine. Komandant Dravske divizijske oblasti postao je 30. aprila 1925. da bi od 1. januara 1928. godine, bio imenovan prvim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba. Od 11. aprila 1929. godine vršilac dužnosti pa potom komandant II armijske oblasti. Inspektor zemaljske odbrane postao je 2. avgusta 1930. i sa te pozicije po svojoj molbi stavljen u penziju 25. oktobra 1930. godine. Direktor Radio Beograda bio je od 1930. do 1936. godine. Pred sam početak Aprilskog rata reaktiviran je i postavljen je za Komandanta pozadine Vrhovne komande. Predsednik vlade armijski general Dušan Simović postavio ga je 14. aprila, za načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske sa ovlašćenjem da povede razgovore o primirju. Kalafatović je za tu dužnost odredio bivšeg ministra inostranih poslova Aleksandra Cincar-Markovića i divizijskog generala Radivoja Jankovića da pregovaraju sa silama Osovine. Sile Osovine su to odbile i zahtevale su da Kraljevina Jugoslavija potpiše bezuslovnu kapitulaciju. Kapitulacija je potpisana u Beogradu 17. aprila. Sa strogo pravne tačke gledišta, kapitulacija jugoslovenske vojske je bila nelegitimna, pošto je Kalafatović od Simovića dobio ovlašćenje da samo pregovara o primirju i on kao ratni zarobljenik nije imao pravo da istupa u ime jugoslovenske države ili vojske. Nakon toga je interniran u Nemačku gde je i preminuo 1946.

Lajoš Zilahi / Originalni Potpis / Autogram Kao na fotografijama Lajoš Zilahi (mađ. Zilahy Lajos; Nađsalonta, Transilvanija , 27. mart 1891 — Novi Sad, 1. decembar 1974) bio je mađarski pisac i dramaturg. Jedan je od vodećih, ako ne i najčitaniji prozni mađarski autor dvadesetog veka. Rođen je u Salonti, Transilvanija, tada deo Kraljevine Mađarske. Studirao je pravo na Univerzitetu u Budimpešti[1] pre nego što je poslat na Istočni front tokom Prvog svetskog rata,[2] gde je bio ranjen. Posle ranjavanja 1916. je napustio front i od tada radio kao novinar.[1] O svojim iskustvima sa ratišta potresno svedoči u romanu „Zarobljenici“ (mađ. Két fogoly). Njegovo najpoznatije delo je „Ararat“, deo trilogije, a najpotresnije „Samrtno proleće“. Njegovim delima provejava duh aristokratske Mađarske, odnosno Austrougarske, a izuzetno živim opisima uspeva da gane čitaoca. On je takođe bio aktivan i na filmu.[3]Osnovao je i svoju filmsku kuću.[1] Njegov roman iz 1928. Nešto pluta na vodi ekranizovan je dva puta. Njegova predstava General snimljena je kao film pod nazivom Vrli sin 1930. i kao Pobunjenik 1931. Nekoliko njegovih romana je prevedeno na bugarski, hrvatski, danski, holandski, češki, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, italijanski, japanski, poljski, rumunski, srpski, slovački, španski, švedski i turski. Edicija njegovih kratkih priča dostupna je na španskom, neke od njegovih pripovedaka prevedene su na bugarski, hrvatski, engleski, estonski, francuski, nemački, italijanski, poljski, portugalski, slovački, španski i švedski, a neki od njegovih pesama na nemački. Od 1948. godine je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, u emigraciji. Krajem pedesetih je često boravio u Novom Sadu gde je kupio kuću. Samo jednom, 1973. godine je posetio Budimpeštu. Planirao je da se vrati u Mađarsku, ali ga je smrt u tome sprečila. Lajoš Zilahi je sahranjen na budimpeštanskom groblju Kerepeši.

Фредерик Пол: КАПИЈА 3 Сусрет са Хичијима Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1985.год. Меки повез, 328 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.` (Илија БАкић)

Фредерик Пол: КАПИЈА Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1980.год. Меки повез, 266 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frederik Pol Do kapije i dalje Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana. (Илија БАкић)

Viktor Peljevin KGBT + Meki povez Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. . . Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budističkim manastirima u Nepalu, Južnoj Koreji, Kini i Japanu. KGBT + je najnoviji Peljevinov roman, ovenčan pohvalama književne kritike kao jedan od najboljih u njegovom obimnom opusu. Junak romana KGBT + specifična je vrsta muzičke zvezde budućnosti, koji izvodi tzv. „zaboj“, a zaljubljen je u devojku koja je android-sikario. . . „Živimo samo onda kad nešto radimo prvi put. Čudo i jeste u tome što mi zapravo sve i uvek radimo prvi put, pošto se svet stalno menja zajedno s nama. Ali o tome ne razmišljamo. Umesto nas počinje da živi sećanje na to kakvi smo bili juče. Mi prepuštamo svoju vlast nad stvarnošću navici i tonemo u san. Nestajemo. Često na ceo život. Čini se da smo živi, ali pristajemo da umremo, jer je tako sigurnije. . . To i jeste jedina smrt koja postoji. A život je samo ono što se dešava prvi put. Svaki put kada, ne plašeći se bola, otvaramo slepljene kapke i udišemo oštri vazduh nečeg novog. . . “ „U ćeliji su sa mnom bili Čehov, Tolstoj, Čajkovski, Žukov (onaj maršal) i Gagarin. Uzgred, kada se u svojim zatvorskim zabojima pozivam na Tolstoja, najčešće se ima u vidu moj virtuelni sused iz ćelije. Svi su oni stalno spavali na gornjim krevetima. Mene su rotirali po donjim. . . . Jutro je počinjalo time što je Gagarin, koji je ležao na gornjem krevetu, ludački vikao: „Stigli smo!“ I prasnuo bi u smeh. Budila se cela ćelija (u stvari samo ja, naravno, ostalo je bilo laža). Moji susedi su svoje nezadovoljstvo zbog nastupanja novog dana izražavali u sebi svojstvenom stilu – Tolstoj je aristokratski psovao, Čehov je skidao cviker i brisao ga ćebetom, Žukov je šaputao nešto o kaznenom bataljonu, a Čajkovski počinjao da falšira melodiju iz jednog od svojih komada. . . “ KGBT + autor ilustracije na koricama Tatsijuki Tanaka ( 1965-)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ten Thousand Light-Years from Home James Tiptree Jr. AND I AWOKE AND FOUND ME HERE ON THE COLD HILL`S SIDE Man seeks to get into bed with anything new and different, or die trying. But when the new and different was not human...would he die trying? THE MAN WHO WALKED HOME - The first-time astronaut, stuck in the far future, slid ever so slowly toward a present whose past was his future and whose future was his past... I`M TOO BIG BUT I LOVE TO PLAY - If genuine aliens are to communicate meaningfully, one must make himself into an analogue of the other. But how can you tell the difference between what is human - and what is merely identical? Contents: And I Awoke and Found Me Here on the Cold Hill`s Side (1972) The Snows Are Melted, the Snows Are Gone (1969) The Peacefulness of Vivyan (1971) Mamma Come Home (1968) Help (1968) Painwise (1972) Faithful to Thee, Terra, in Our Fashion (1969) The Man Doors Said Hello To (1970) The Man Who Walked Home (1972) Forever to a Hudson Bay Blanket (1972) I`ll Be Waiting for You When the Swimming Pool Is Empty (1971) I`m Too Big but I Love to Play (1970) Birth of a Salesman (1968) Mother in the Sky with Diamonds (1971) Beam Us Home (1969) James Tiptree, Jr. (24. kolovoza 1915. – 19. svibnja 1987.) je pseudonim američke spisateljice znanstvene fantastike Alice Bradley Sheldon, kojim je najčešće potpisivala svoje knjige i priče od 1967. godine nadalje. Povremeno se potpisivala i kao Raccoona Sheldon (1974. – 1977.) Radila je kao grafički umjetnik, od 1942. do 1946. godine radila je za američku vojsku, 1967. je doktorirala psihologiju. Sheldon je dobitnica mnogih žanrovskih nagrada: Hugo (1974. i 1977.), Nebula (1973., 1976. i 1977.), Locus (1984.), Jupiter (1977.). Od 1991. godine postoji i godišnja nagrada James Tiptree, Jr. za književno djelo u domeni znanstvene fantastike ili fantasyja koje proširuje ili istražuje naše razumijevanje spolova.

14 x 10 cm Đorđe Đoka Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931 — Beograd, 15. maj 2021) bio je jugoslovenski i srpski pevač, najpopularniji tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u SFR Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu i, po mnogima, najveća zvezda jugoslovenske i srpske zabavne muzike. Rođen je u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, nakon čega je u Beogradu studirao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarajući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu `Svi na more` i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama u gradu. Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu. Duško Radančević, šef jednog malog beogradskog orkestra koji je pratio pevače i glumce, pozvao ga je da peva u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike. Đorđe je otpevao četiri pesme - Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidljiva serenada i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Publika je fantastično reagovala, tražila bis, a Đorđe, kako je spremio samo pomenute pesme, sve ih je otpevao na bis. Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom „Zvižduk u osam“ odmah se pretvorilo u opšte oduševljenje. On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Prva LP ploča Đorđa Marjanovića Muzika za igru (PGP RTB) pojavila se u prodaji na njegov rođendan, 30. oktobra 1959. godine. Ploča je prodata u 11.000 primeraka, u vreme kad u Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona. Druga LP ploča, pod nazivom Mustafa objavljena je 1962. godine. Omote za obe ploče oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis. 1960. godine sa pesmama Pesma raznosača mleka i Prodavač novina učestvovao je na festivalu u Opatiji i osvojio tri nagrade. Na takmičenju Zlatni mikrofon 1961. godine u Domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni „Đokisti“ su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima. 1963. godine započinje svoju karijeru u Sovjetskom Savezu, čija ga je publika prihvatila od prvog trenutka. O njegovoj popularnosti u SSSR-u najbolje govori podatak da je na stadionu `Lenjin` imao petnaest uzastopnih koncerata pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi. Učestvovao je na gotovo svim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike - Beogradsko proleće, Vaš šlager sezone, Festival Opatija, Pesma leta, Splitski festival, Zagrebački festival, kao i nekoliko puta na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije. Na Beoviziji 2009. je nastupio zajedno sa Oskarom i sastavom Bjuti kvins u pesmi Superstar Ognjena Amidžića, Vladimira Graića i Saše Miloševića Mareta. Dana 14. aprila 1990. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“. Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano. Uprkos bolesti, na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava. Povodom 75. rođendana Đorđa Marjanovića, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju `K`o nekad u osam` od pet epizoda o njegovom životu i karijeri, čija je promocija održana u Ruskom domu, uz prisustvo delegacija Rusije, Belorusije i Ukrajine. Povodom 80. rođendana, 30. oktobra 2011. godine u Domu sindikata održan je koncert, nazvan `Milordu s ljubavlju`, na kom su Đorđu u čast pevali njegovi prijatelji i kolege: Bora Đorđević, Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Ekstra Nena, Dragana del Monako, Živan Saramandić, Oliver Njego, Dušan Svilar, Andrej Berščenko, kao i grupa Ivan i klinci iz Marjanovićevog rodnog Kučeva. Juna 2016. godine, na oduševljenje brojne publike, pojavio se na festivalu Pesma leta u Smederevu i na plejbek izveo pesme Zvižduk u osam, Romana i Nikad nije kasno. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima su: priznanje Nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije (2018), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2016), Sretenjski orden trećeg stepena (2015), Zlatna plaketa Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR. Po Srbiji su postojali klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se i slikao. U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio veoma popularan pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan sa počastima. Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli, sa kojom je bio u braku od 1966 do njegove smrti. Imao je troje dece. Živeo je u Beogradu. Marijana Dujović je o Đorđu Marjanoviću objavila biografsku knjigu „Energija slobode” 2019. godine. Preminuo je 15. maja 2021. godine. Iako se u početku ispostavilo da je umro od posledica virusa korona, njegova kći Nevena je potvrdila da je on zapravo umro od opšte slabosti, budući da je imao 89 godina. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu