Radio aparat Unitra Diora,iispravan,hvata dve,tri stanice. Fali mu dugme i jedna nogica.Malo šušti kad se pojačava. Zvuk dobar i glasan. Dimenzije 52x19x13cm.

Radio philips mali na baterije, iz 70tih godina. Ne znam da li je ispravan

Radio IRRADIO RS-60D Milano, na baterije, ne znam da li je ispravan

Sve detalje videćete na slikama Nekorišteno

Sve detalje videćete na slikama Nekorišteno

Sve informacije imste na slikama Nekorišćeno

HENICA NOTE BOOK-RADIO-TRANZISTOR NA DVE R6 BATERIJE I LAMPA.TAKOĐE IMA I MALI NOTES .BEZ OLOVKE. MADE IN HONG KONG IZ 70-TIH GODINA PROŠLOG VEKA. Lampa je ispravna (vidljivo na fotografijama),dok radio pokazuje znake života (krči,šušti),ali ne hvata ni jednu stanicu. Ko se razume otkloniće kvar (verovatno je nešto bezazleno ) Iz gore pomenutih razloga uređaj ide kao neispravan uz nadam se prihvatljivu cenu. Retko..

Stripoteka 398/399 Flaš Gordon - Krađa Uranijuma Gaša Gidža Mač Pravde - Prepad Spira i Ćira - Radio Poruka Iz Perecburga

Neo – F - Roman Sa posvetom autora Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2023 Broširano, 262 strane Milivoj Anđelković (Beograd, 1940) srpski je književnik, dramaturg, esejista, novinar i urednik.[1] Jedan deo opusa mu je posvećen romanima i fantastici, neoavangardi (signalistički pokret) i elektronskoj interaktivnoj književnosti. Drugi deo opusa je esejističke i kulturološke prirode, a objavljuje ga u knjigama, na Internetu, u feljtonima i na radio-programu.

278 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Umpah-Pah (franc. Oumpah-Pah) je Indijanac iz istoimenog stripa autora Albera Uderca i Renea Gošinija. Strip se prvi put pojavio 2. aprila 1958. godine u belgijskom strip-nedeljniku Le Journal de Tintin. Nakon samo pet objavljenih epizoda, Uderco i Gošini su odlučili da prekinu sa radom na ovom stripu kako bi se usredsredili na rad na tada mnogo popularnijem Asteriksu. Umpah-Pah je Indijanac iz izmišljenog plemena Šavašavasi. Radnja stripa je smeštena u 18. vek, u vreme francuske kolonizacije Severne Amerike i ne oslanja se na stvarne istorijske činjenice. Omiljena uzrečica Umpah-Paha je: Jak, jak, jak! a omiljeno jelo mu je pemikan (jelo od sušenog ili mlevenog mesa pomešano sa mozgom i mašću jelena ili medveda). Alberto Aleandro Uderzo (franc. Alberto Aleandro Uderzo; 25. april 1927 — 24. mart 2020)[1] bio je francuski strip crtač i scenarista. Najpoznatiji je po svom radu na stripu Asteriks, kao i po stripovima Umpah-Pah, koji je kao i Asteriksa radio u saradnji s Reneom Gošinijem (franc. René Goscinny), kao i stripu i Tangi i Laverdir koji je radio u saradnji sa Žan-Mišel Šarlijeom (franc. Jean-Michel Charlier).

278 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica se uredno odvojilo od tabaka, nista strasno! Umpah-Pah (franc. Oumpah-Pah) je Indijanac iz istoimenog stripa autora Albera Uderca i Renea Gošinija. Strip se prvi put pojavio 2. aprila 1958. godine u belgijskom strip-nedeljniku Le Journal de Tintin. Nakon samo pet objavljenih epizoda, Uderco i Gošini su odlučili da prekinu sa radom na ovom stripu kako bi se usredsredili na rad na tada mnogo popularnijem Asteriksu. Umpah-Pah je Indijanac iz izmišljenog plemena Šavašavasi. Radnja stripa je smeštena u 18. vek, u vreme francuske kolonizacije Severne Amerike i ne oslanja se na stvarne istorijske činjenice. Omiljena uzrečica Umpah-Paha je: Jak, jak, jak! a omiljeno jelo mu je pemikan (jelo od sušenog ili mlevenog mesa pomešano sa mozgom i mašću jelena ili medveda). Alberto Aleandro Uderzo (franc. Alberto Aleandro Uderzo; 25. april 1927 — 24. mart 2020)[1] bio je francuski strip crtač i scenarista. Najpoznatiji je po svom radu na stripu Asteriks, kao i po stripovima Umpah-Pah, koji je kao i Asteriksa radio u saradnji s Reneom Gošinijem (franc. René Goscinny), kao i stripu i Tangi i Laverdir koji je radio u saradnji sa Žan-Mišel Šarlijeom (franc. Jean-Michel Charlier).

Autor: Rod Reed / Jose Salinas Izdavač: Dečje novine Broj strana: 130 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 31 cm Cisco Kid je izmišljeni lik koji se nalazi u brojnim serijama filmova, radija, televizije i stripova zasnovanih na izmišljenom liku sa Zapada koji je stvorio O. Henri u svojoj kratkoj priči iz 1907. „The Caballero’s Vai“ (`Put kabaljerosa`), objavljenoj u Everybody`s Magazine, 17-og jula 1907-e , kao i u zbirci Srce Zapada. Prvobitno ubica u priči O. Henrija, Kid je kasnije prikazan kao herojski meksički kabaljero u filmovima, radio i televizijskim adaptacijama. Tvrd povez. Korice su blago oguljene na ćoškovima, na pregibu pocepotina obima oko 1 cm.

K30 U dobrom stanju! Muran - Brajović - Stojanović Hajduci - Gorske priče Mijat Tomić - istinita priča A4, 128 strana, crno belo, broširano Prikaz stripa “Hajduci” autora Borka Brajovića, Marka Stojanovića i Sabahudina Muranovića Murana u izdanju Forma B Šta će drugo, mlad i snažan čovek da dela kad se na njega sruči sila carstva velikog i pritisne njegovu slobodu. Da li je sloboda zaista onakva kakvom je opisuju stari liberali, pardon, teoretičari iz čijih je mišljenja nastao liberalizam kao pravac? Oni kažu da je “sloboda jednih ograničena slobodama drugih”, a kako se stiče ta sloboda. Rođenjem, znanjem, vojevanjem? Nije ni bitno, kad se dobro zna da nijedan čovek nije istinski slobodan i nema istinsku moć da se oslobodi. Veliko razmišljanje o slobodi dato je u uvodu stripa “Hajduci” Borka Brajovića, Marka Stojanovića i Sabahudina Muranovića Murana, objavljenog 2018. godine. Suština hajdučke filozofije slobode jeste da se ona osvaja, ali i da mora da se odbrani. Što nije tako loše mišljenje ako se radi časno i pošteno, naravno. Strip je nastao iz građe koju je prikupio umetnik Borko Brajović, a Marko Stojanović je radio scenario. Crtač je Muran, neretko okarakterisan kao jedan od najboljih jugoslovenskih strip crtača. Muran i Brajović su sarađivali i na amaterskom filmu koju godinu ranije, i verovatno se tu rodila sama ideja da se napravi strip, s obzirom na to da likovi u stripu liče na ove u filmu produkcije Perić. Film se zove “Hajduk” i takođe govori o Mijatu Tomiću. Moramo napomenuti da je u stripu kratku kameo scenu imao i muzičar Željko Bebek koji je takođe i dao svoje mišljenje o stripu koje je izdavač preneo na poleđini izdanja. Predgovor za strip u izdanju je radio Zlatibor Stanković, a strip je premijerno prikazan na prošlogodišnjem Striporama festivalu u Nišu.

Naslov: Achille Talon persiste et signe Autor: Michel Regnier - pseudonim Greg Izdavač: DARGAUD Godina izdanja: 1974. Povez: Tvrd Format: A4 Broj strana: 44 Stanje: Odlično (5-) Mišel Renjije - Greg (1931–1999) bio je belgijski i francuski pisac i crtač stripova. Njegov prvi serijal, Les Aventures de Nestor et Boniface, pojavio se u belgijskom časopisu Vers l`Avenir kad je imao samo šesnaest godina. Njegov najpoznatiji serijal je Achille Talon, koji je izlazio od 1963. i ima ukupno 42 albuma. Među drugim poznatijim ranim serijalima su mu Rock Derby i produžetak Sen Oganovog klasičnog serijala Zig et Puce. Renjije je bio glavni i odgovorni urednik časopisa Tintin od 1966. do 1974. i za to vreme uvodi jedan žanr koji je više namenjen odraslima, sa manje idealnih junaka, a više nasilja. U tom periodu stvara neke od svojih najslavnijih serijala, kao što su Bruno Brazil i Bernanrd Prince, a u časopis uvodi umetnike kao što je Herman. Godine 1975. postaje umetnički direktor izdavača Dargoa i pokreće časopis Achille Talon. Pod pseudonimom `Greg`, Renjije je bio jedan od najproduktivnijih autora francusko-belgijskog stripa i sarađivao je s brojnim evropskim umetnicima i scenaristima stripa. Uz Hermana, Greg je takođe radio i sa Andreom Frankenom, Edijem Paapeom, Danijem, Uderzom i Gosinijem i drugima. Procenjuje se da je kao pisac i crtač učestvovao u stvaranju oko 250 strip-albuma.

Kuda korača tajanstvena prilika zaogrnuta mantijom kroz pustošni predeo nekog neznanog svemirskog ostrva, kojim se, iako bezvazdušno, ipak razleže muzika? Šta povezuje Srinivasu, kompjuterskog čarobnjaka koji se povukao iz sveta u osamu budističkog hrama u džungli, i ubogog pomoćnika srednjovekovnog živopisca utamničenog u manastirskom podrumu? Kakva je spona između zagonetne misije džinovskog radio-teleskopa, čiji su neimari netragom iščezli u maglama vremena, i plemena loptastih bića koja idilično obitavaju na svetu optočenom nezemaljskim mirisima i travama? Šta spaja Pauka, što je spleo svoju mrežu od kosmičkog praha po perimetru crne rupe, i čopor krznatih šestonogih stvorova što pevaju zvezdanu pesmu? Šta okuplja u istoj nemogućoj tački vremena i prostora četiri gorostasa nauke – Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga – da se u zanosu posvete pronicanju u tajnu ruleta? Kakve sve to veze ima s Ramom, kompjuterskim programom osetljive ženske duše i komične zbunjenosti, koja ostaje u drugom stanju pošto je, nimalo slučajno, napastvuje jedan nadasve neobičan majmun? Zašto epilog dolazi znatno pre kraja romana i šta nalaže da na njegovom vrhuncu jedan pometeni starac izgovori starozavetne reči kojima se sazdavaju vaseljene? I konačno, zbog čega je neophodno da se doktor Votson sretne sa svojim tvorcem, Arturom Konanom Dojlom, a da dvojica arhineprijatelja, Šerlok Holms i profesor Džejms Morijarti, udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da se zatvori? Laguna, 2004. godina, 363 strana, meki povez

Autor - osoba Pekić, Borislav, 1930-1992 = Pekić, Borislav, 1930-1992 Naslov Besnilo : žanr-roman / Borislav Pekić Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novosti, 2004 (Španija : [b. i.]) Fizički opis 575 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂNovosti. XX vek ; 13 (karton s omotom) Napomene Tiraž 150.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru. Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma... U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja. Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije. „Besnilo”, objavljen 1983. godine, roman je srpskog pisca Borislava Pekića. Žanrovski se određuje kao triler i horor. Radnja romana fokusirana je na londonski aerodrom Hitrou koji pogađa epidemija veštačkog mutant-virusa besnila koje avionom dospeva na Hitrou tokom leta na relaciji Rim-London-Njujork avio-prevoznika Alitalija. Roman obrađuje i teme mnogo dublje od puke zaraze, kao što je špijunaža, izdaja, ali i plamteći sukob na relaciji Palestina-Izrael. Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine 1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Prema njegovom tekstu „Dan četrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme čuda”. Od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Član je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u časopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna reč”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodočašće Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađe izdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijom sveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu čitalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnu fantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekićeva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Časopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice. „Pisma iz tuđine” (1987), „Nova pisma iz tuđine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatović“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tuđine” (1991, godišnja nagrada Grafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekićev publicistički stvaralački domen. Esejistička proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Između ostalih dramskih dela izvođena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih umetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekića”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekića” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. MG47 (N)

Zvezdani brod Gloria Mundi, koji su sagradile i sa posadom Sjedinjenih Evropskih Država, sleće na planetu Altair Five 2032. Kada se deo posade upusti da istražuje region oko svoje tačke dodira, njihova radio komunikacija uskoro prestaje i oni to rade ne vratiti. Troje članova posade poslate da spasu svoje drugove nestaju u roku od nekoliko sati. Od trojice preostalih, koji su svi zarobljeni nakon što konačno napuste brod u potrazi za nestalim, preživio je samo psihijatar Pol Marlou, protagonista knjige. Planetu naseljavaju prvobitni humanoidi. Centralna tema u romanu je sukob između Marlouovog racionalnog pogleda na svet i sujeverne i često brutalne kulture autohtonih naroda. Njegovo ime izgovara Poul Mer Lo od strane plemena Bajani među kojima živi; dobija vodeću poziciju u primitivnom društvu. Marlou na kraju odlazi na putovanje koje ima za rezultat demistifikaciju religije domorodaca otkrivanjem njenog činjeničnog porekla – čime se otkriva da ljudi sa Altaira Pet dele svoje poreklo sa ljudima na Zemlji i drugim svetovima na Mlečnom putu. Kada se vrati sa ovog puta, uzdiže se na najmoćniji položaj u društvu. Marlou koristi ovu moć da obrazuje vanzemaljsku rasu; upoznaje ih sa pisanjem, sa izumima Zemlje kao što su točak, kuglični ležaj i osovina, kao i sa boljim industrijskim i poljoprivrednim metodama. Dok je tokom svog boravka na ovom svetu, Marlou žudeo da ode kući, dostiže tačku u kojoj se prilagođava jednostavnosti i naivnosti bajanskog načina života i počinje da vidi složenost Zemlje kao apsurdnu. Kada ga, posle manje od tri Altair Pet godina, kontaktira zvjezdani brod i spas je neizbežan, on odlučuje da ostane uprkos specifičnoj sudbini koja ga čeka. CORONET BOOKS 1973. 189 str. odlično očuvana exlibris

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Polaris - Beograd, 1987. god. Broširan povez, 20,5 cm. 252 str. Frederik Pol (1919-2013) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.

Anali Hičija - Frederik Pol Frederik Pol (1919-2013) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.

GIGANT Broj 8 Modesti Blejz Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Vanredno izdanje Eks almanaha Godina izdanja: 1983 Format: 29,5 X 21 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 128, crno-bele Strip revija Gigant, izlazila je u periodu od 1982 - 1991. godine, u izdanju `Dečijih novina` iz Gornjeg Milanovca. Svoj rad su bazirali na promociji malo poznatih ili gotovo nepoznatih junaka iz sveta stripa, na prostorima bivše YU, od kojih su najviše bili zastupljeni: Modesti Blejz, Džejms Bond, Bob Moran, Bruno Brazil, Bernard Prins itd. Modesti Blejz - Slučaj misis Drejk Modesti Blejz - Ujka Srećko Modesti Blejz - Izdajnik Modesti Blejz - Vikinzi Nova Novator Ovo je svakako najbolji britanski novinski strip i izuzetno je nacrtan, a autori su izbegli boljku ponavljanja i šablonskih priča, na isti kalup. Za nastanak i izgled Modesti najzaslužniji su Piter O’Donel, scenarista, i prvi crtač Džim Holdavej. Crtači su se posle Holdavejeve smrti 1970. smenjivali uglavnom sledeći zadatu matricu, a najveći trag posle Holdaveja ostaviće Romero, koji je strip radio osam godina, i Nevil Kolvin, koji je crtao priče od 1986. do kraja serijala, a između njih dvojice kratko su na stripu radili Džon Barns i Patrik Rajt, dok je sve priče pisao O’Donel, koji je testamentom zabranio nastavljanje stripa. Mislim da ne postoji strip revija u bivšoj SFRJ koja nije objavila bar jednu priču ovog serijala: „Stripoteka”, „Gigant” „Dečjih novina”, „Politikin zabavnik”, da pomenem samo one koji su objavili najviše epizoda. Kod nas je strip bio izuzetno popularan, čak je grupa „Bel tempo” 1992. objavila konceptualni muzički album „Modesty”. Ovo je strogo realistički strip špijunsko-kriminalnog žanra, ali sa mnogo suptilnijim pristupom od, recimo, Džemsa Bonda. Modesti neugodne situacije razrešava i upotrebom borilačkih veština i lukavstvom. Pošto je strip objavljivan u dnevnim novinama, autori su morali da poštuju pravila cenzure i izbegavaju scene koje bi se mogle protumačiti kao erotske, ali i pored toga što je zakopčana do grla, Modesti je uvek izazivala dečačke fantazije. Ona je tip čvrste, samosvesne žene, koja ne uzmiče od borbe sa muškarcima, što je možda i u skladu sa feminizmom 60-ih godina. Priče o Modesti su i dalje privlačne zbog svoje vešto vođene naracije i klasičnog, ali odličnog crteža. Različite su dužine, i to govori da je scenarista svakoj temi pristupao drugačije, ne sileći se da priču razvuče na određen broj strana. Osim stripa, O’Donel je napisao i nekoliko romana i kratkih priča o Modesti. Zanimljivo je da je Modesti uvek bila inspirativna i filmskim stvaraocima, pa postoje tri, manje uspešne ekranizacije (prva iz 1966. jeste odlična ilustracija mode Swinging Londona), dok je u novije vreme Tarantino imao ideju o filmu (ako vam je promaklo, u „Petparačkim pričama” Travolta čita ovaj strip), a Nil Gejmen je čak napisao i jedan scenario koji nije realizovan ***Odlično očuvano***

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Zataškane istine uvek izrone na videlo. Na radnoj akciji izgradnje Novog Beograda, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, pet pionira, ponesenih duhom udarništva, otkriće jedan nepoznat svet i steći priliku da se u njemu dokažu. Pored žestokog rada, naučiće kako da vezuju pertle, da čitaju i pišu, da se zaljube, a otkriće i zlokobnu pretnju iz bliske prošlosti koja vreba ispod peska i mulja močvare – budućeg novog grada. Pedeset godina kasnije, Ilija Orlović, novopečeni debeovac, a odnedavno i udovac i samohrani otac, u bekstvu pred odgovornošću koja ga može koštati života, sakriće se u lavirintu novobeogradskih blokova. Baš na mestu koje sve ove decenije prati ista kletva. Na prividno sasvim običnom dečjem igralištu ušuškanom u nedrima zgrade u kojoj je našao sklonište, pod budnim očima stanara, staraca koji čuvaju tajnu, Ilija će otkriti novu šansu za već okrnjeno detinjstvo svog šestogodišnjeg sina. A odmah zatim i neverovatne opasnosti, namerno zakopane i zaboravljene. Ilija će morati da zaviri kroz pukotine istorije i osloni se na neočekivane saveznike kako bi spasao sina i iskupio samog sebe. Jer pod temeljima peščanog grada krije se zlo koje odbija da potone u zaborav... „Fantastična priča o najvećem zlu iz najstrašnijeg vremena koje progoni novi grad, koji je i sam snoviđenje niklo iz močvara i peska. A sve to ispričano pomoću pedantne istorijske rekonstrukcije tako retke u nas...“ Predrag J. Marković Pavle Zelić (Beograd, 1979) srpski je pisac i filmski i strip scenarista. Biografija Diplomirao je na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Bavi se pisanjem priča sa kojima je i učestvovao na raznim konkursima. Priče su mu objavljivane u Letopisu Matice srpske, „Politikinom Zabavniku“, „Politici“, „Gradini“, „Ulaznici“, „Naš trag“, „Znaku Sagite“, „Think Tank“, „Grad“, „Trash“, „Putevi kulture“, „Hobby master“; fanzinima „Nova“ i „Emitor“, antologijama „Beli šum“, „Zbirka priča o Flašu Gordonu“ i „Gradske priče 4 - Vodenica“, kao i u zbirkama „Bolja polovica“, „Ispod i iznad“ i „Priče o dinosaurima“ u Hrvatskoj, časopisu „9“ u Grčkoj. Dobitnik nagrade „Ljubomir Damnjanović“ za sezonu 2007/2008. godina za priču „Tarzanova poslednja velika avantura“ objavljenoj u fanzinu „Emitor“ br. 464. Takođe se bavi i pisanjem scenarija za stripove, a 2009. godine dobio je nagradu „Mladi teoretičar stripa“ na XI Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu. Piše filmsku, književnu i kritike stripova, kao i eseje za brojne književne i popularne časopise. Bio je stalni saradnik časopisa „OK magazin“, „Znak Sagite“, „Popboks“ i vodiča za Beograd „Singidunum Weekly“. Piše za časopise „Gradina“,„Think Tank“, „Pressing“,„Strip Pressing“, „Rush“, „Bzzz!“, i druge. Saradnik kulturnog dodatka lista Politika, i Radio televizije Srbije, kulturne redakcije. Bio je urednik fanzina „Emitor“ koji izdaje Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Sa još jednim članom Društva „Lazar Komarčić“ Petrom Petrovićem je, kao deo delegacije Srbije, osvojio nagradu za najbolji evropski SF fanzin za „Emitor“ 2004. godine na konvenciji EUROCON u Plovdivu u Bugarskoj. Jedan je od organizatora konvencije fantastike „Beokon - OKO ZVEZDE“ januara 2006. godine, kao i još dva „Beokona“ (novembra 2006. i decembra 2007) Urednik je zbirke priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ objavljene 2007. godine kao projekta Ministarstva kulture Republike Srbije. Držao je veliki broj predavanja na redovnim sastancima društva „Lazar Komarčić“ i na velikom broju festivala i konvencija. Govori engleski i francuski. Živi i radi u Beogradu.

JUNAK: Tex Willer IZDAVAČ: Zlatna Serija BROJ: 662 SCENARIJ: Gian Luigi Bonelli CRTEŽ: Aurelio Galleppini NASLOVNICA: Aurelio Galleppini Stanje: spolja kao na fotografijama, unutra odlično očuvano. Usiljena muzika iz dubina floridske džungle, groteskni likovi iz predvorja paklenih odaja... Willer se mora suočiti sa opasnim protivnikom, Mefistom! Teks Viler (engl. Tex Willer) je lik iz istoimenog italijanskog vestern stripa scenariste Đanluiđija Bonelija i crtača Aurelija Galepinija. Prva sveska stripa u Italiji objavljena je 30. septembra 1948. godine. O liku U prvim epizodama, Teks Viler sticajem okolnosti postaje odmetnik sa kodom časti: Ubiti samo u samoodbrani. U kasnijim epizodama postaje rendžer, a zatim, zahvaljujući ženidbi sa Indijankom Lilit, kćerkom poglavice Crvena Strijela, Viler postaje „Noćni orao“, poglavica Navaho Indijanaca i čuvar indijanskih zakona i običaja. Snažan, odan, nepogrešiv strijelac, neprijatelj predrasuda i diskriminacije, Viler je sklon da zanemaruje pravila. U mladosti se borio na strani Sjevera u Američkom građanskom ratu. Njegov najbolji prijatelj u rendžerskom periodu je Kit Karson. Važnu ulogu ima i Vilerov sin Kit Viler, kao i Navaho ratnik Tiger Džek. Ostali likovi u stripu su El Morisko (vještac-naučnik arapskog porijekla), Meksikanac Montales (odmetnik koji se, prije nego što je postao političar, borio protiv korumpirane vlade), kanadski traper Veliki Žan, irski bokser Pet Mekrajan, crveni mundir Džim Brandon, policijski oficir Tom Devlin, poglavica Apača Kočiz i Navaho vrač Crveni Oblak. Vilerov najpoznatiji neprijatelj je Mefisto, mađioničar koji koristi crnu magiju. Ostali negativci u stripu su Jama (Mefistov sin), Crni Tigar (malezijski princ koji mrzi bijelce i želi njihovo istrebljenje u SAD) i Proteus (može da se preruši u svakoga). Zanimljivosti Crtač Aurelio Galepini lik Teksa Vilera nacrtao je prema izgledu glumca Garija Kupera. Kit Karson je istorijska ličnost. Pravo mu je ime bilo Kristofer Hjuston Karson (1809—1868). U nekim epizodama pojavljuju se ličnosti iz američke istorije: Bufalo Bil, Kočiz, Džeronimo... Uzrečica Teksa Vilera je: Kugo (i kolero). Izdanja Prvi broj stripa pod naslovom Misteriozni totem (Il totem misterioso) izašao je u Italiji 30. septembra 1948. godine. Tokom pedesetih godina tiraž stripa je relativno mali (oko 50.000 primjeraka). Od novembra 1960. godine strip počinje izlaziti jednom mjesečno na 110 stranica, a tako izlazi i danas. Pritom su se ponovo štampale stare epizode. Šezdesetih godina Teks Viler postaje najtiražniji strip u Italiji. Danas je taj strip simbol crno-bijelog stripa u Italiji, a takođe je i najdugovječniji italijanski strip. Na području Jugoslavije strip je od 1968. do 1992. godine izdavao novosadski Dnevnik. Strip je objavljivan u Indiji, Argentini, Norveškoj, Izraelu... Strip edicija „Veseli četvrtak“ je izdavač Teksa Vilera u Srbiji. Pored Bonelija i Galepinija, na stripu su radili i scenaristi Serđo Boneli, Mauro Bozeli i Klaudio Nici, te crtači Hesus Blasko, Fabio Čiviteli, Fernando Fusko, Frančesko Gamba, Guljelmo Leteri, Karlo Rafaelo Marčelo, Vinčenco Monti, Virđilio Muci, Erio Nikolo, Hose Ortiz, Migel Anhel Repeto, Đovani Tiči i Klaudio Vila. Film o Teksu Godine 1985. godine snimljen je film Tex e il signore degli abissi (Teks i Gospodar dubine) režisera Duccio Tessaria sa Džuliano Đemom u glavnoj ulozi. Priča prikazana u filmu je transpozicija iz stripova 101–103 nastavka. Scenariste Serđo Bonelija. Film je trebalo da bude uvod u TV seriju, ali je imao vrlo malo uspeha. MG78 (N)