Rasprava o Konstantinu Tehu - Pantelija Srećković Prema knjizi iz 1987 Рођен је 3/15. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници. Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао `први научни степен кандидата`.[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију. Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: `Родословије српских цареј`, `Стефан Немања`, `Нејаки Урош`, `Вукашин`, те двотомна књига `Историја српскога народа`. Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[5] Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[6]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[7]. Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић. По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд). Важнији радови Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888) Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27) Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54) Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33) Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36) Референце `Браник`, Нови Сад 1903. `Правда`, Београд 1937. године `Дело`, Београд 1905. године `Отаџбине`, Београд 1889. године `Браник`, Нови Сад 1903. `Просветни гласник`, Београд 1910. године `Време`, Београд 1937. године Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P history.svg Портал Историја Биографија на сајту САНУ Историјска библиотека: Панта Срећковић Митолошки зборник 14 - Пантелија Срећковић

JESEN SREDNJEG VEKA Johan Hojzinga Str 525 Povez tvrd Staje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja`

U dobrom stanju Mitologija inflacije : govor kriznog doba / Ivo Žanić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1987 Fizički opis 302 str. ; 21 cm Biblioteka Globus Tiraž 3.000 Napomene i bibliografske beleške uz tekst. Predmetne odrednice Inflacija Žanić, Ivo, 1954- Žanić, Ivo, hrvatski jezikoslovac i politolog (Split, 28. VII. 1954). Studij jugoslavenskih jezika i književnosti i komparativne književnosti završio 1978. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1994. doktorirao temom Politički diskurs i folklorna matrica: tradicijska kultura i politička komunikacija u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji 1988–1992. Radio je 1980-ih u novinstvu kao lektor, urednik i autor (zaposlen u Večernjem listu, potom Startu, stalni suradnik Slobodne Dalmacije i Nedjeljne Dalmacije), 1991–92. bio je urednik u Grafičkom zavodu Hrvatske, 1993–2001. slobodni pisac i istraživač, a od 2002. zaposlen je na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, gdje predaje hrvatski jezik i novinarsku stilistiku (od 2011. redoviti profesor). Autor je djela Mitologija inflacije: govor kriznog doba (1987), Smrt crvenog fiće (1993), Prevarena povijest: guslarska estrada, kult hajduka i rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1990.–1995. godine (1998), Hrvatski na uvjetnoj slobodi: jezik, identitet i politika između Jugoslavije i Europe (2007), Kako bi trebali govoriti hrvatski magarci? (2009) i dr. Žanić, Ivo. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.

Beleške iz Amerike Vladimir Dedijer Jezik: Srpski Godina: 1945 Izdavanje i proizvodnja Beograd: Kultura, 1945. Mladost Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Meki povez, format: 13x19,5 cm, 237 strana, ilustrovano, cirilica. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Kompaktna. 11032023 ktj-51

03733) LEDI PEDŽET I NJENI SRBI , Nataša Marković , Plavi jahač Beograd 2015 , Ledi Pedžet je radila kao dobrovoljna medicinska sestra u vojnoj bolnici `Kola srpskih sestara` i Bolnici u Savamali tokom Balkanskih ratova, a u Prvom svetskom ratu otvorila je bolnicu u Skoplju 1914. i to je bila prva strana humanitarna misija. Mek povez, format 12 x 20,5 cm , ilustrovano, ćirilica, 219 strana

U dobrom stanju PISMA 1904 - 1967 - Veljko Petrović iz zbirke pisama rukopisnog odeljenja Matice srpske Izdavac: Matica srpska Mek povez 468 str. Veljko Petrović je rođen u Somboru. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. 1908. godine Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. Između 1914-1915 bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, kćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. god na štampi i publikacijama. 1918. god. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko Petrović se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu Veljko Petrović je boravio nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Umro je u Beogradu 1967. a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.

Simo C. Ćirković (1951) gotovo tri decenije bavi se istoriografskim temama. Diplomirao je žurnalistiku i specijalizovao međunarodnu politiku i diplomatsku istoriju. Kao novinar radio je u velikim novinskim kućama (Politika i Borba). Autor je nekoliko monografija (Marsejski krst kralja Aleksandra, Knjaz Mihailo Obrenović – život i politika, Balkanski atentati – ubiti preko nišana). U njegovom opusu beogradske teme zauzimaju značajno mesto (Siluete i karakteri – nadimci starih Beograđana, Patriciji i pustolovi – najveće misterije starog Beograda, Kalemegdanske senke – portret beogradskog čoveka, (Dereta, 2013), koja je već izašla u tri izdanja, Nadimci starih Beograđana : 1830-1940.: (u potrazi za međudnevicom beogradskog čoveka) (Službeni glasnik, 2015)). U knjizi Oganj i nada (Dereta, 2014), koja govori o Srbiji u I svetskom ratu, Simo C. Ćirković je zaokružio jednu oblast svojih istorijskih interesovanja i pružio doprinos obeležavanju 100 godina od početka Velikog rata, dok je u delu Tri boje fraka: Tito, Andrić, Krleža – uporedna biografija, izložio zamršene tokove moderne istorije, skriveno lice političkih odnosa i aktere iz senke kratkog 20. veka. Leksikonom Ko je ko u Nedićevoj Srbiji strukturno je istražio jedno kontroverzno razdoblje srpske povesti. Bavi se i leksikološkim studijama (Rečnik arhaizama, Rečnik urbane svakodnevice). Kao leksikograf angažovan je u Srpskom biografskom rečniku Matice srpske i u Srpskoj enciklopediji, zajedničkom izdanju Matice srpske i SANU, gde je uključen kao stručni saradnik. Neguje principe svestranog arhivskog istraživanja, te su njegove knjige dokumentarni uvid u epohu, ljude i institucije... odlično očuvana kao nova MAJ.21/10

SATYAGRAHA - M. K. GANDI U JUŽNOJ AFRICI 1893-1914 SATYAGRAHA - M. K. GANDHI IN SOUTH AFRICA 1893-1914 Godina izdanja: 1980. godina, Njujork Broj strana: 63 Povez: mek Format: 24cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Korice malo iskzane i požutele od sarosti, izuzev toga u dobrom stanju. Satyagraha je jedinstvena filozofija nenasilja, koju je osmislio i razvio Mahatma Gandi tokom Indijskog pokreta za nezavisnost. Iako se u praksi termin satygraha koristi za sve forme nenasilnog, pasivnog i/ili građanskog masovnog protesta, njegovo povodno značenje obuhvata mnogo više od jednostavne tehnike otpora protiv socijalne i političke nepravde. Satyagraha je jedinstven kao koncept suprotan pokretima otpora čiji je cilj poraziti oponenta. U posebnim slučajevima satyagraha može čak značiti kooperaciju sa oponentima da bi se postigao konačan cilj. Osnove satyagrahe su empatija i samilost. Ovom teorijom su se, između ostalog, inspirisali i Nelson Mandela, Martin Luter King, Džejms Bevel kao i mnogi drugi aktivisti. Termin satyagraha je nastao 1906. godine, dok je Gandi radio u Južnoj Africi, u vreme nenasilne borbe protiv politike rasne diskriminacije Indijske zajednice. Prvobitno je počeo da koristi termin pasivni otpor, ali je ubrzo shvatio da taj pojam nije dovoljno širokog značenja, te bi mogao da se interpretiše kao oružje slabih. Zbog toga je odlučio da sastavi termin od dve reči – satya, tj. istine i agraha, tj. insistiranja, na osnovu čega bi slobodan prevod glasio insistiranje na istini. Gandi je ovaj pojam označavao kao snagu koja nastaje iz istine, ljubavi ili nenasilja.

NASLOV: DR IVAN RIBAR U ZAPISIMA SAVREMENIKA AUTOR: Jozo Petričević IZDAVAČ: Globus, Zagreb GODINA IZDANJA: 1981. BROJ STRANA: 314 POVEZ: tvrdi, plastificirani zaštitni omot STANJE KNJIGE: odlično (jedino unutra pečati na par mesta i malo oštećen omotač sa zadnje strane). Aktivan i u vrhu političke scene i Kraljevine SHS i Jugoslavije ali i posleratne socijalističke Jugoslavije. Jedini koji je predsedavao skupštinom u obe države. Dr Ivan Ribar (Vukmanić kraj Karlovca, 21. 1. 1881. — Zagreb, 11. 6. 1968.) je bivši jugoslavenski i hrvatski političar. Predsjednik Predsjedništva Narodne skupštine Jugoslavije 1945 - 1953 Ivan Ribar rođen je u u selu Vukmanići kod Karlovca. Srednju školu završio je u Karlovcu, a pravo je doktorirao na Sveučilištu u Zagrebu. Pripadao je hrvatskoj naprednoj mladeži i aktivno sudjelovao u svim akcijama protiv mađarona i frankovaca, a zalagao se za narodno jedinstvo, slobodu i nezavisnost Hrvatske. Jedan je od osnivača Hrvatske napredne demokratske stranke. Kao član Hrvatsko-srpske koalicije izabran je prvi put za zastupnika u Hrvatskom saboru 1913. u Đakovu, gde je 1906. godine počeo advokatsku službu. Bio je član zajedničkog Hrvatsko-ugarskog sabora. Tokom Prvog svetskog rata, premda izabrani zastupnik, bio je taoc, a potom je poslan na bojište protiv carske Rusije. Tada je potpisao poznati poziv Sokolima na borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Ivan Ribar 1918. postaje članom Glavnog odbora Narodnog vijeća u Zagrebu, a 1919. predsednikom Privremenog narodnog predstavništva SHS. 1920. izabran je za zastupnika kao član Demokratske stranke, a iste godine postaje i predsednik Ustavotvorne skupštine te na tom mestu ostaje sve do 1922. Borio se za sporazum i saradnju s Hrvatskom seljačkom strankom (HSS). Predsjedao je skupštinskoj raspravi kada je Puniša Račićpucao u Stjepana Radića i ostale zastupnike HSS-a. Posle zavođenja diktature kralja Aleksandra, tražio je da njegova stranka apstinira. U vreme diktature radio je s uvaženim intelektualcima na osnivanju Narodnog fronta slobode. Zatim je bio aktivan član Udružene opozicije, pa je zbog toga isljučen iz Demokratske stranke. Za sve vrijeme diktature na sudovima je branio komuniste. Od 1937. povezuje svoju grupu (Demokratska ljevica) s Narodnim frontom koji je osnovan na inicijativu tadašnje ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Početkom 1941. podržava već aktivni otpor protiv neprijatelja. Nakon početka oružanog ustanka u Srbiji, jedno vrijeme ilegalno je boravio u Beogradu, a potom je otišao u Zagreb odakle se prebacio na oslobođena područja. Tijekom 1942. radio je na pripremama za sazivanje AVNOJ-a. Na prvom zasedanju AVNOJ-a u Bihaću 26. i 27. studenoga 1942. izabran je za predsjednika AVNOJ-a i to ostaje sve do 1945. U ratu je izgubio oba svoja sina: Juricu Ribara i Ivu Lolu Ribara. Nakon rata, biran je kao zastupnik u Narodnoj skupštini FNRJ i u Saboru NR Hrvatske. Od kraja 1945. do 1953. bio je predsjednik Predsjedništva Narodne skupštine FNRJ. Jedno vrijeme bio je i član Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Iz političkog se života konačno povukao 1960. godine. Živio je u Zagrebu, gde je 1968. i umro u 87. godini života, kao rezervni general-major JNA. Ivan Ribar primio je brojna odlikovanja. Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske zastave, Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom bratstva i jedinstva, Ordenom zasluge za narod, te Ordenom partizanske zvijezde I. reda. Иван Рибар POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 SAL

Zoran Joksimović: SELO DRAGOJLA DUDIĆA, SUBNOR SR Srbije 1966, tvrdi povez, omot, str. 183. Selo Klinci; valjevski kraj; Ustanak i revolucija; Narodni heroj Dragojlo Dudić. Očuvanost 3; ima školsku posvetu; omot pohaban. Зоран Јоксимовић (Брезовица, 12. септембар 1932 — Ваљево, 26. април 2015) био је српски књижевник, историчар и новинар. Добитник је више награда за научно дело. Рођен у селу Брезовици, у Тамнави, 12. септембра 1932. Основну школу је учио у Брезовици (1939-1943), гимназију у Ваљеву (1945-1952), а славистику и југословенске књижевности са српскохрватским језиком студирао је у Београду (1952.-1957.). Скоро цео радни век провео у новинарству. Као ученик покренуо је лист Реч омладине (1952.). У ваљевском Напреду био је новинар-уредник културне рубрике и фељтона (1957.-1961. и 1966.-1990.), уредник листа (1961.), главни и одговорни уредник (1962-1964. и 1966-1970), а директор (1962-1964).Био је управник волонтер Градске библиотеке (1963.), и кустос у Народном музеју (1965-1966) у Ваљеву. Радио је и као дописник Вечерњих новости и Тањуга. Уређивао је дечји лист Полет (1958.-1961.) и Сусрети (1971.-1976.). Члан редакција и уређивачких одбора: У ствари (1960-1961), Вуков сабор (1971-1976), Гласник ИАВ (1959-1971), Гимназијалац (јубиларни 1980. и 1990), ГИРО Милић Ракић (1980-1994) и др. Зоран Јоксимовић је двадесет година (1991-2010), био један од двојице уредника Календара Колубара, (једно време Ваљевац) и редактор Биографског лексикона Ваљевског краја (1996-2010). Уређивао је републички часопис Књижар (2000-2010). Уредио је и књиге Гола Глава и њена школа и Сто година Основне школе у Памбуковици, као и књигу Матуранти Ваљевске гимназије 1952. (о педесетогодишњици полагања испита зрелости). Био је члан је Удружења новинара Србије од 1957, и Удружења књижевника Србије (1962). Преминуо је у Ваљеву 26. априла 2015. године.[ Радови Зорана Јоксимовића награђивани су на анонимним конкурсима: приче у Шапцу, Крушевцу, Нишу, Лесковцу, Београду, Сарајеву, Скопљу; романе Последње лето и Петљаревић и остали наградио је Телеграм у Загребу (1966. и 1967); романсирану биографију Живот Драгојла Дудића и повест Јачи од ватре наградила је Фондација Драгојло Дудић (1972. и 1974). Дело Његово дело је било разноврсно и богато. Аутор је прича, приповедака, романа, романсираних биографија, фељтона, хроника, чланака, критика, записа, портета, интервјуа, позоришних, радио и ТВ сценарија, библиографија. Поједине књиге Зорана Јоксимовића доживеле су више издања, драматизоване и позоришно извођене. Превођен је на мађарски, македонски, руски и енглески језик. Осим књижевног рада Јоксимовић изучава прошлост Ваљева, Ваљевског краја и, у новије време, Тамнаве, XIX и XX века у широком жанровском и тематском распону од политичке, привредне историје и демографије до историје културе, уметности и штампе. Његово вишегодишње књижевно, новинарско и уредничко искуство, послужило му је за веома успешан и цењен редакторски рад који је и језички стручан. Књиге Сенке ветровима однесене, приповетке, Београд 1961; Драгојло Дудић, кратка биографија, Београд 1964; Село Драгојла Дудића, хроника, Нови Сад 1966; Ваљево, град устаника (с групом аутора) Београд 1967; Последње лето, роман, Ријека 1968; Порука испод вешала, повест, Ваљево 1971; Живот Драгојла Дудића, романсирана биографија, Београд 1974; Јачи од ватре, повест Ваљево 1977; Подриње и Колубара, туристички водич (с групом аутора), Београд 1979; Петљаревић и остали, роман, Ваљево 1980; Револуционарни раднички покрет у Ваљевском крају 1919-1941, хроника, Ваљево 1981; Сунце у високом луку, приповетке (предговор Сл. Ж. Марковић), Ваљево 1982; Драгојло Дудић, Ваљево 1987. Изабрана проза (избор Остоја Продановић), Ваљево 2012;

Opis O autoru Dodatne informacije JAGNJE IZ BEZDANA. Balkanski ratovi 1991 ― 1999 Polemička knjiga protiv polemosa, rata, koja nastoji da demontira logiku poslednjih ratova na Balkanu 1991-1999. Kako su i zašto počeli i vodili se ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, odnosno oko Kosova? Kakav je bio geopolitički i istorijski kontekst, šta su činile vojne snage a šta diplomatija, koji su medijski uticaji i učinci, zašto su balkanske nacionalne ambivalencije postale „ambiviolencije“? https://akademskaknjiga.com/biblioteka/posebna-izdanja/ Diplomirao na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu 1982. godine; magistrirao radom “Književna shvatanja Pola de Mana i teorija dekonstrukcije” 1987. godine na istom fakultetu, doktorirao tezom “Teorijski problemi čitanja kao osnove modernog shvatranja književnosti” 2001. godine na istom fakultetu. Između 1984. i 2001. godine radio kao naučni istraživač na Projektu za teoriju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu; od 2001. do 2007. godina kao vanredni profesor na Filološkom fakultezu (Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti), a od 2007. godine kao redovni profesor semilogije medija na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Objavljene knjige: “Antinomije kritike” (1982), “Slučaj Niče” (1997), “ABC dekonstrukcije” (1998), “Ljuba ili o etici” (1999), “Predavanja o čitanju” (2000), “Pesništa: Prilozi pesničkoj ontologiji Martina Hajdegera” (2001), “Moderno shvatanje književnosti” (2002), “Istina apokalipse: Filozofija i pesništvo na ‘posldednjem sudu'” (2003), “Šta je teorija” (2006), “Od znaka do smisla” (2007). Predavao u Sjedinjenim američkim državama (Yale University) i Velikoj Britaniji (Sheffield University). Težina 0,3 кг Godina izdanja 2021 Pismo latinica Povez mek Broj stranica 144 str. ISBN 978-86-80254-43-2

Tajni dosije NKVD-a namenjen Josifu V. Staljinu, sastavljen na osnovu zapisnika saslušanja Hitlerovog ličnog ađutanta Ota Ginšea i sobara Hajnca Lingea u Moskvi 1948/1949. Beograd 2012. Mek povez, 445 strana. Knjiga je veoma dobro očuvana. V3 Knjiga o Hitleru sadrži opise dvojice SS-oficira koji su Hitlera sretali svakodnevno, iako s njim nisu bili bliski. Divili su mu se, bili su ubeđeni nacionalsocijalisti, ali – kao i većina njihovih savremenika – nisu prozreli pravu prirodu diktatorovih ciljeva. Ponekad bi u svojim izjavama nagovestili osudu određenih postupaka kako bi zaštitili sebe, ali nikada nisu poricali da su bili u Hitlerovoj neposrednoj blizini. Knjiga o Hitleru je jedinstven i zaista specifičan dokument: proizišao je iz materijala dvojice SS-ovaca. Autorski tim sovjetskih tajnih agenata je tokom četiri godine radio na Hitlerovoj biografiji, toliko dugo dok ona nije u svakom pogledu odgovarala čitalačkim navikama njenog naručioca. Tekst dosijea br. 426a iz bivšeg partijskog arhiva ne sadrži samo mnoge do sada nepoznate detalje Hitlerove politike i vođenja rata već pruža i pravu sliku realnog života ljudi koji su se okupljali oko Hitlera. U ovom dokumentu se na najoriginalniji način odražava nesrazmernost između vođe Trećeg rajha i onog čoveka koji je u određenom periodu verovao da će s njim moći da deli Evropu pa ga je pratio u ubojiti pohod koji je milione ljudi koštao života. Knjiga o Hitleru istovremeno prikazuje srž antagonizma između Hitlera i Staljina, dvojice potpuno suprotnih ličnosti, u kojoj su mnogobrojni istoričari, od Alana Buloka do Ričarda Overija, pronašli ključ razumevanja istorije prošlog veka.

Želimir Đ. Mikić UVEK VAŠA život i delo dr Ketrin Makfejl Matica srpska, Novi Sad, 1998. 424 strane. Lepo očuvana knjiga. Zadnja strana malo uprljana. Dr Ketrin Makfejl poreklom iz Škotsker je jedna od brojnih lekarki i bolničarki koje su došle u Srbiju tokom Prvog svetskog rata , gde je radila u Kragujevcu i Beogradu, potom lečila Srbe u bolnici na Korzici , potom u pozadini Solunskog fronta. Odmah po oslobođenjuu januaru 1919 praktično iz ničega osnivaprvu dečiju bolnicu u Topčideru ...

SAVEZNICI IZDAJU DRAŽU I SRPSKI NAROD - Voja Popović Arhiv 48 str čuveni nemački pisac i novinar J. Altmajer napisao je o suđenju Draži. Mihailović je pobeđen zato je stavljen na optuženičku klupu pored običnih zlikovaca, da bi sa njima u istom sekundu bio i osuđen. i postavljen pred iste cevi. Hristos i Barnabas .. ništa novo ispod sunca Istok i zapad istočna i zapadna orijentacija stali su jedan pored drugog u beogradskoj sudskoj sali. Ni o čemu drugom se nije radilo I zato je Mihailović morao da umre

Beograd 2016. Mek povez, ćirilica, 171 strana. Napomena: na ivici prednjih korica trag presavijanja; ako se to izuzme, knjiga je, bukvalno, kao nova. K2 Nikola N. Tomić rođen je u selu Bukovici, pod Durmitorom, 7. februara 1907. g. Svršio je osnovnu školu u svom rodnom mestu, gimnaziju u Pljevljima i Pravni fakultetu Beogradu 1934. g. Kao student bio je pitomac Kralja Aleksandra, uživao blagodejanje u Njegovom Domu, sve do završetka studija, kada je postavljen za pristava u Ojridskom srezu, gde je ostao do marta 1938. godine, kada je premešten u Orahovac, a odatle ubrzo u Kuršumliju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat. U mesecu julu bio je premešten na rad u Banskoj upravi u Užicu. Kada su komunisti zauzeli Užice 1941. godine, Nikola je stupio u Četničke odrede Koste Pećanca, a po dolasku đenerala Milana Nedića za predsednika Srpske vlade narodnog spasa, krajem avtsta 1941. godine, vratio se na svoju redovnu dužnost u Užice, odakle je premešten u Bajinu Baštu na prihvatanje izbeglica iz Bosne. U aprilu 1942. godine premešten je u Prokuplje gde je na dužnosti sreskog podnačelnika „neovlašteno davao propusnice Jevrejima` da beže iz Srbije pošto su ih Nemci kupili i streljali. Za to je Nikola krajem jula 1942. godine bio uhapšen od strane Nemaca i oteran u nemačko zarobljeništvo gde je ostao do svršetka rata 1945. godine. Pet godina docenje došao je kao „raseljeno lice” u Kaliforniju, gde je iscrpljen i bolestan radio slabo plaćene poslove do kraja života. Nikola N. Tomić je bio, po mnogo čemu, poseban slučaj u našoj političkoj emigraciji. Iako je u okupiranoj Srbiji pomagao četnike on je imao puno razumevanje za generala Milana Nedića i za njegov rad, koji je i odobravao i branio: u paraleli između dva generala, Mihailovića i Nedića, on je bio više na Nedićevoj. Tome je dao izraza i u svojoj knjizi o Nediću.

Dragoljub Trajković: NEMANJINA DUBOČICA - Od najstarijeg vremena do oslobođenja od Turaka, Turistička štampa Beograd 1961, str. 120. Istorija Južnog Pomoravlja, Dubočice i Leskovca. Dubočica -- Istorija -- Srednji vek Leskovac -- Istorija -- Srednji vek Očuvanost 4-; Dragoljub M. Trajković (Leskovac, 8. novembar 1904-Beograd, 6. januar 1992) je bio istoričar, pravnik i publicista, poreklom iz Leskovca. Dragoljub Trajković rođen je 8. novembra 1904. godine u Leskovcu, u trgovačkoj porodici, terzije Mihajla i Julke Cekić Mojsinče. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Karijeru u pravosuđu započeo je 1932. godine u Leskovcu kao sudijski pripravnik, gde je radio do 1936. godine. Nakon toga premeštan je po kazni, zbog svog javnog angažovanja, u Prištinu a zatim u Prizren, a potom u Pirot. Po završetku statusa sudijskog pripravnika, raspoređen je kao sudija Sreskog suda u Ohridu (1936-1940). Ratne godine proveo je kao starešina Sreskog suda u Arilju (1940-1942) i sudija Okružnog suda u Valjevu (1942-1944). Posle rata izabran je za sudiju Vrhovnog suda Srbije (1945). Do kraja karijere bio je pomoćnik i zamenik javnog tužioca Srbije u Beogradu. Dragoljub Trajković preminuo je 6. januara 1992. godine u Beogradu u 87. godini života. Bio je osnivač i član uprave Narodnog univerziteta u Leskovcu. Skoro sedam decenija bio je hroničar i istraživač prošlosti Leskovca i okoline. U književnom časopisu Naše stvaranje i naučnom časopisu Leskovački zbornik objavio je ukupno oko 200 priloga. Objavljivao je i u drugim novinama i časopisima - Leskovačkom glasniku, Leskovačkom privredniku, Vranjskim novinama, Nedeljnim novinama (Leskovac), Zeti , Tribuni (Aleksinac), Našem listu, Braničevu (Požarevac), Pravdi, Našoj reči (Leskovac), Arhivu, Analima, Pravnom životu (Beograd). Tokom svoga života objavio je više od 100 većih studija, rasprava i monografija o prošlosti ili savremenim prilikama Leskovca i okoline, kao i čitavog Južnog Pomoravlja.

Božidar V. Nedeljković : RADNA ORGANIZACIJA ZA PROIZVODNJU ČARAPA I TRIKOTAŽE INEX PARTIZANKA , R. O. Inex-Partizanka Beograd 1987, str. 206. Privredna monografija. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Božidar V. Nedeljković (Prokuplje, 1923. — Beograd, 2004)[1] bio je srpski reditelj, filmski scenarista, pedagog, novinar, istoričar i pisac. Najpoznatiji je po stručnim monografijama Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Savremena filmska umetnost i Filmski scenario. Uradio je i veći broj knjiga i brošura iz privredne istorije. Biografija Sin kovača i ratnika iz Prvog svetskog rata Velimira Nedeljkovića, Božidar je u rodnom Prokuplju je završio osnovnu, a u Aleksincu srednju školu, kao istaknut učenik. U Drugom svetskom ratu, borio se protiv trupa nemačkog generala Lera, kad su se 1944. povlačile iz Grčke; u tim borbama je i ranjen. Posle rata, studirao je književnost, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali poslednja dva ispita nije položio, tako da nije diplomirao. Radio je za „Zvezda film“ kao režiser Filmskih novosti, žurnala koji su se prikazivali u bioskopima širom Jugoslavije pre glavnog filma, sa vestima o aktuelnim događajima. Njegova supruga, Radmila B. Petrović-Nedeljković (1926-2008), takođe se u Drugom svetskom ratu borila protiv nacista. Posle rata, pohađala je filmsku školu, u nameri da postane glumica, ali joj to nije uspelo, već je postala asistent režije i spiker u dokumentarnim filmovima. Udala se za Božidara V. Nedeljkovića; imali su jedno dete, sina Aleksandra (univerzitetski profesor, dr Aleksandar B. Nedeljković, doajen naše naučne fantastike). Božidar V. Nedeljković je od 1950. radio i kao novinar, u beogradskom dnevnom listu Glas naroda, u Vlajkovićevoj ulici, iza tadašnje Savezne skupštine. Napisao je dvadesetak dokumentarnih knjiga i brošura.[2] Mahom su to bile monografije o privrednim preduzećima, gde je prikazan istorijat firme ili fabrike, na primer pre rata, kao privatne, i posle rata, kao nacionalizovane, državne. Objavljivao je i druge radove. Vrhunac njegovog spisateljskog rada bile su dve knjige, Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas (1964) i Savremena filmska umetnost (1965), gde nastoji da sažeto prenese na mlađe generacije znanja i iskustva iz te dve oblasti – istoriju, teoriju i praksu žurnalistike i filmske umetnosti. Po svedočenju sina Aleksandra, supruga Radmila davala je savete, ispravke i dopune ovih knjiga, kao nepotpisani savetnik, u nekim vidovima skoro i koautor.[3] Božidar V. Nedeljković sahranjen je na beogradskom groblju Lešće 19. aprila 2004. Bibliografija knjiga i brošura Umetnost, mediji, kultura Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Naš glas, Smederevo 1964. Takođe kao: Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1966. Savremena filmska umetnost, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1965; Savremena štampa, Beograd, 1968. Hrišćanka, Savremena štampa, Beograd, 1968. (roman) Filmski scenario, Prosveta, Novi Sad, 1971. Žene pesnici Srbije, Prosveta, Beograd, 1971; Proces produkt inženjering, Beograd, 1990. Saga o Terazijskoj fontani, autorsko izdanje, Beograd, 1998. (istoriografija) Privredna i društvena istorija Zbornik socijalističkih zanatskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1955 Industriska hronika : Beograd. Knj. 1, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Svetozareva–Paraćina, Ćuprije i Kruševca : 1945–1955. Knj. 1, Stožer, Beograd, 1956 Industriska hronika : Beograd. Knj. 2, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1957 Zbornik građevinskih preduzeća NR Srbije. Knj. 1, Beograd, Export press, Beograd, 1957. Industrija : Beograd. [Deo] III, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1958 Industrija Pančevo. (Knj. 1), Nedeljne informativne novine, Beograd, 1959 Privreda Kragujevca, Narodna knjiga, Beograd, 1959. Radničko samoupravljanje u privrednim preduzećima FNRJ : primeri i iskustva, Progres, Novi Sad, 1960; 1961. (srpski, francuski, engleski jezik) Četiri decenije `Teleoptika`, Radnički savet `Teleoptika`, Beograd, 1962. Trideset godina `Dekor`–a u privredi Jugoslavije : sa kulturnom istorijom građevinskih zanata, Dekor, Šabac, 1975 Trideset godina rada mlinsko–pekarske industrije Beograd, Mlinsko-pekarska industrija, Beograd, 1976. Prehrambeni kombinat `Žitostig` Požarevac, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1978. Prehrambeni kombinat `Žitomlin` Svetozarevo, PK `Žitomlin`, Jagodina, 1981. Svetozarevo, pređašnja Jagodina, `Dragan Srnić`, Šabac; autor, Beograd,1982. Dva izdanja iste godine. Fabrika hartije, Fabrika hartije, Beograd, 1986. Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom : 1946–1986, Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom, Beograd, 1986. Radna organizacija za proizvodnju čarapa i trikotaže `Inex–Partizanka`, Inex–Partizanka, Beograd, 1987. Proces, produkt inžinjering : dvadeset godina postojanja i rada : 1968–1988, Radna organizacija za integralni inženjering Proces-produkt inženjering, Beograd, 1988. Dva izdanja iste godine.

Izdavač:MEDIAGRAF Beograd Godina: 2005 Broj strana:461 Povez:MEK Broširan Pismo:Latinica Dimenzije knjige:24 x 17 cm Odlično očuvana knjiga ,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! politička propaganda u masovnim komunikacijama zapadnih zemalja tokom bombardovanja Jugoslavije 1999 , Knjiga iz pera bivšeg saveznog Ministra za informacije, koja baca novo svetlona jedan od do sada malom broju ljudi znani oblik otpora NATO propagandi, o Koordinaciono-operativnoj grupi za informisanje strane javnosti, koja je radila tokom NATO bombardovanja naše zemlje a na čijem se čelu autor nalazio .Nakon Prologa i Uvoda, knjiga po danima prati aktivnosti grupe propagandnih eksperata koji su pokušali da pariraju propagandi NATO protivnika sa i sa neuporedivo manjim resursima omogućili da svet ipakvidi slike ratnih razaranja Srbije.

Према издању из 1945 год 24 стр Десанка Максимовић (рођена 16.5. 1898. у Рабровици код Ваљева, преминула 11.2. 1993, у Београду) је била српска песникиња, професорица књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. у селу Рабровици, у околини Ваљева. Била је најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај,те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство све до краја основне школе, а у Ваљеву је завршила гимназију. После Првог светског рата уписала се на Филозофски факултет у Београду где је студирала на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. Kада је 1923. дипломирала, најпре је радила у Обреновачкој гимназији, а затим је постављена за суплента у Трећој женској гимназији у Београду.

PROTOKOLI SKUPOVA SIONSKIH MUDRACA REPRINT IZDANJA IZ 1934 OČUVANA Naslov Protokoli skupova sionskih mudraca : pakleni plan osvojenja sveta koji izvode judeo-masoni Patrioticus 120 str. ; 21 cm Napomene Str. 3-5: Naš predgovor / Patrioticus. (Broš.) Šablon:Antisemitizam „Protokoli sionskih mudraca“ (rus. Протоколы сионских мудрецов ili Сионские протоколы) antisemitski je pamflet koji opisuje navodnu jevrejsku i masonsku zaveru da se zavlada svetom. Protokoli se ubrajaju u najpoznatije istorijske podvale.[1][2] U svom eseju „Knjiga kraljeva i budala“ pisac Danilo Kiš detaljno istražuje poreklo i sudbinu ove knjige. Istorija „Protokoli“ su prvi put štampani 1903. godine u ruskom listu „Znamja“, pa potom ponovo 1905. kao dvanaesto poglavlje knjige ruskog pravnika, mistika i pisca religijskih pamfleta Sergeja Nilusa. Nilus je tvrdio da rukopis potiče sa Prvog cionističkog kongresa održanog od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu. Kada mu je skrenuta pažnja na to da je kongres bio otvoren za javnost i da su mnogi nejevreji prisustvovali, promenio je priču i tvrdio da je rukopis potekao sa tajnih sastanaka održavanih 1902. i 1903. godine da bi konačno rekao da je tekst dobio već 1901. godine.[3] Najveći deo teksta „Protokola“ poreklom je iz dela francuskog pisca i satiriste Morisa Žolija „Razgovor između Makijavelija i Monteskjea na onome svetu“, napisanog 1864. godine kao kritika politike Napoleona Trećeg[4]. Delo nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji. Dijalog se vodi između Makijavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Monteskijea, koji govori sa liberalnih pozicija. Poglavlja Protokola od broja 1 do 19 prate Žolijev „Dijalog“ od poglavlja 1 do 17 na mnogim mestima od reči do reči. Jedan manji deo teksta je preuzet iz romana „Bijaric“ Hermana Gedšea, napisanog 1868. godine.[5] Gedše je roman objavio pod pseudonimom „Ser Džon Redklif“. Jedno poglavlje u knjizi je nosilo naslov „Jevrejsko groblje u Pragu i Savet predstavnika dvanaest plemena Izraela“ i objavljeno je posebno 1872. godine u Sankt Peterburgu kao pamflet. Roman je nastao pod direktnim uticajem Žolijevog „Razgovora“ iz koga je prepisan znatan deo materijala kao i iz romana „Josip Balzamo“ Aleksandra Dime Oca. Sam Gedše je izgubio posao u pruskoj pošti 1848. godine pošto je obelodanjeno da je falsifikovao dokumenta kojima bi dokazao da je tadašnji kandidat na izborima radio protiv kralja.

Naslov Politički život Jugoslavije 1914-1945. : zbornik radova / [urednik Aleksandar Acković] Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Treći program, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 601 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Acković, Aleksandar, 1922-1974 = Acković, Aleksandar, 1922-1974 Zbirka Sveske Trećeg programa ISBN (Broš.) Napomene `U Trećem programu Radio-Beograda održan je u martu 1973. godine trodnevni skup istoričara `Politički život Jugoslavije od 1914. do 1945.`. U svesci se objavljuju radovi sa ovog skupa.` --> na spor. nasl. str. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Skup istoričara `Politički život Jugoslavije od 1914. do 1945.` (1973 ; Beograd) Jugoslavija -- Politička istorija -- 1914-1945 Jugoslavija -- Unutrašnja politika -- 1914-1945 Jugoslavija -- Spoljna politika -- 1914-1945 SADRŽAJ PRVI SVETSKI RAT I STVARANJE JUGOSLAVIJE Milorad Ekmečič: Sudbina jugoslovenske ideje do 1914. 11 Dragoslav Janković: Srbija i stvaranje Jugoslavije 49 Novica Rakočević: Crna Gora i ujedinjenje 75 Bogdan Krizman: Hrvatske stranke prema ujedinjenju i stvaranju jugoslavenske države 93 Janko Pleterski: Slovenačke političke stranke u Prvom svetskom ratu i jugoslovensko pitanje 129 Momčilo Zečević: Slovenačke političke stranke prema stvaranju jugoslovenske države 149 Dragovan Šepić: Jugoslavensko pitanje u politici Saveznika 1914–1918. 179 Mirko Mirković: Versko pitanje u borbi za stvaranje prve jugoslovenske države 201 Dragan Živojinović: Sveta stolica i stvaranje jugoslovenske države 1914–1918 223 Bogdan Krizman: Pitanje granica Kraljevstva SHS poslije Prvog svjetskog rata 275 JUGOSLAVIJA OD 1918. DO 1941. Andrej Mitrović: Spoljnopolitička doktrina novostvorene jugoslovenske države 311 Slavoljub Cvetković: Idejne borbe u KPJ dvadesetih godina 329 Toma Milenković: Socijalreformistički pokret u jugoslovenskim zemljama (1917–1929) 347 Branislav Gligorijević: Parlamentarni sistem u Kraljevini SHS (1919–1929) 365 Todor Stojkov: Unutrašnja politika vladajućih krugova u Jugoslaviji (1929–1939) 389 Živko Avramovski: Politika velikih sila na Balkanu (1933–1939) 411 Pero Damjanović: Borba za revolucionarnu marksističku partiju – uslov pobede u revoluciji 439 DRUGI SVETSKI RAT Pero Morača: Proces konstituisanja političke platforme KPJ u oslobodilačkom ratu i revoluciji 467 Branko Petranović: Vodstva građanskih stranaka i njihova politika za vreme rata i revolucije naroda Jugoslavije 493 Dušan Živković: Koncepcije KPJ о narodnoj vlasti 531 Vojmir Kljaković: Međunarodni okvir jugoslovenske revolucije 555 Venceslav Glišić: Zločini u Drugom svetskom ratu u svetlu istorije i prava 573 Veselin Đuretić: Teorijsko-metodološki smisao odnosa klasnog i nacionalnog u NO ratu 583 MG145 (N)

Autor: Milena Jesenska Povez: broširan Br. strana: 75 Format: 13x20 `Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to.` Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče. Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru. Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno. Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim `pre svega`. U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči `pre svega`. Sada, kada sam sve to dobro primislila. izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek.

`Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

POTONJI ČASI PO SRPSTVO - Bdin STEVAN J. RADOSAVLJEVIĆ - BDIN `Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... , 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

07112) KOSOVO 1966 - 2013 , Dobrica Ćosić , Vukotić media Beograd 2013 , Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 348 strana