Narodni heroj JANKO ČMELIK,u dobrom je stanju. Autor:Janko Šago. Izdavač:Sremske Novine,Sremska Mitrovica 1981. Format:20,5cm x 14cm. Broj Strana:315 strana,ilustrovana,tvrd povez,latinica. Janko Čmelik (svk. Janko Čmelík; Stara Pazova, 16. novembar 1905 — Hrvatska Mitrovica, 12. maj 1942), revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije. Poticao je iz siromašne zemljoradničke porodice vojovađanskih Slovaka iz Stare Pazove. Pošto mu je otac umro par godina nakon završetka Prvog svetskog rata, ubrzo nakon osnovne škole je sa majkom počeo da se bavi zemljoradnjom. Pošto nisu imali dovoljno zemlje, radio je kao nadničar kod bogatijih seljaka. Kako je od najranijih dana osetio težak zemljoradnički život bio je opoziciono opredeljen. Posećujući čitaonicu Slovačkog narodnog doma došao je u dodir sa komunistima i 1935. godine postao član tada ilegalne Komunističke partije. Bio je veoma društveno aktivan i uticao je na poljoprivredne radnike i siromašne seljake da se organizuju i bore za bolje uslove života. Od 1936. je bio sekretar partijske ćelije, a od 1937. godine sekretar Mesnog komiteta KPJ u Staroj Pazovi. Učestvovao je u organizaciji štrajka poljoprivrednih radnika u Staroj Pazovi, a aktivno je radio i sa omladinom. Od 1938. je vršio dužnost sekretara Sreskog komiteta KPJ za Staru Pazovu, a 1940. je bio izabran za člana Okružnog komiteta KPJ za Srem. Politički je delovao i kroz Slovačku čitaonicu, gde je bio član Uprave. Veoma aktivno je radio na razvijanju zadružnog pokreta, a tokom 1939. godine je radio na stvaranju organizacije Zadružne omladine. Zbog svoje aktivnosti, bio je izabran za predsednika Zemljišne zajednice, koja je sporovela odluku o podeli dela državne zemlje bezemljašima. Zbog političke aktivnosti je bio u nemilosti režima Kraljevine Jugoslavije, a veleposednici su mu zabranjivali da dolazi na njihova imanja i „podbunjuje radnike”. Njegova kuća bila je sastajalište komunista, u kojoj su odravane partijske konferencije, značajne za revolucionarnu aktivnost u ovom delu Srema.

Živojin Tasić ŽIVOT U PUNOM SJAJU Zavičajni klub studenata - Klub mladih Leskovac 1966 - 1981 Monografija Жика Тасић ЖИВОТ У ПУНОМ СЈАЈУ Завичајни клуб студената - Клуб младих Лесковац 1966 - 1981 Издавач Радио 016 , Лесковац , 2023. 201 страна Тврде корице Димензије књиге 21,5 x 21,5 cm Нова књига

TITOV BORBENI PUT 1941-1943.: Radomir Bulatović Naslov Titov borbeni put : posebni osvrt na objekte u kojima je boravio i radio. Knj. 1, (1941-1943) / Radomir Bulatović Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Oslobođenje, 1988 (Čačak : Litopapir) Fizički opis 362 str. : fotogr. ; 21 cm Zbirka Istorijska i memoarska biblioteka ISBN 86-319-0094-X (plast. sa omotom) Predmetne odrednice Tito, Josip Broz, 1892-1980 Odlično očuvana knjiga.

POP VLADA ZEČEVIĆ: Stanko Mladenović Naslov Pop Vlada Zečević / Stanko Mladenović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad ; Loznica : Radio Podrinje ; Šabac : Fond Narodnooslobodilačke borbe Podrinja, 1975 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 356 str, [68] str. s tablama : fotogr., faks. ; 21 cm Zbirka Likovi revolucionara ISBN (Karton sa omotom) Napomene Slika V. Zečevića Tiraž 10.000 Bibliografija: str. [360]. Predmetne odrednice Zečević, Vladimir, 1903-1970 -- Biografije Drugi svetski rat 1941-1945 -- Partizani -- Jugoslavija Ivice listova su malo požutele, ostalo je odlično očuvano. md

ŽIVKO LAZAREVSKI - BORO MENKOV Likovi revolucionara Narodna Armija 1983. Boro Menkov rođen je 6. maja 1919. godine u Kumanovu, u siromašnoj porodici. Posle završene osnovne škole, nije imao materijalne uslove za dalji nastavak školovanja. Postao je frizerski šegrt, izučio je zanat i radio kao frizerski radnik. Bio je jedan od organizatora URS-ovih sindikata u Kumanovu i postao sekretar sindikalne podružnice frizerskih radnika i član međustrukovnog odbora URS-a u gradu. Po početku oružanog ustanka 11. oktobra 1941. godine, Boro je postao komandant Karadačkog partizanskog odreda. Sa svojom jedinicom je krenuo prema Karadaku da tamo deluje, ali je u trodnevnim borbama protiv bugarskih okupatora poginuo 14. oktobra kod sela Belanovce.

MASONI, TROCKI CRVENA SIMFONIJA je pisani dokument izvesnog dr Landovskog, lekara koji je krajem tridesetih godina 20.veka radio kao stručnjak za droge u sovjetskog tajnoj policiji NKVD, a koja sadrži celokupan tekst tajnog saslušanja jednog od osnivača CCCP-a, i bliskog saradnika Trockog i Lenjina, Kristijana G. Rakovskog(1873-1941) Rakovski je bio uhapšen u vreme Staljinovih čistki kao jedan od istaknutih vođa trockističke opozicije... CRVENA SIMFONIJA razotkriva pravu istinu ljudi iz senke(Masona). Oni bez sumnje vladaju svetom i vec uveliko stvaraju `Novi svetski poredak`. Stvaraju moc kapitala, đavola, čiji je osnovni zadatak pretvoriti svet i čoveka u ništavilo.. Njihov sveti moto je:za nas raditi, odreći se svoje vere, svog korena, svog ljudskog i nacionalnog identiteta, i tako postati bezlična pihtijasta masa sposobna za raznovrsna oblikovanja.. Kupuju ljude, vrše etnička čiscenja, izazivaju ratove...... Izdavac Rivel Ko 1997,mek povez, 93 str.

U dobrom stanju Mitologija inflacije : govor kriznog doba / Ivo Žanić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1987 Fizički opis 302 str. ; 21 cm Biblioteka Globus Tiraž 3.000 Napomene i bibliografske beleške uz tekst. Predmetne odrednice Inflacija Žanić, Ivo, 1954- Žanić, Ivo, hrvatski jezikoslovac i politolog (Split, 28. VII. 1954). Studij jugoslavenskih jezika i književnosti i komparativne književnosti završio 1978. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1994. doktorirao temom Politički diskurs i folklorna matrica: tradicijska kultura i politička komunikacija u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji 1988–1992. Radio je 1980-ih u novinstvu kao lektor, urednik i autor (zaposlen u Večernjem listu, potom Startu, stalni suradnik Slobodne Dalmacije i Nedjeljne Dalmacije), 1991–92. bio je urednik u Grafičkom zavodu Hrvatske, 1993–2001. slobodni pisac i istraživač, a od 2002. zaposlen je na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, gdje predaje hrvatski jezik i novinarsku stilistiku (od 2011. redoviti profesor). Autor je djela Mitologija inflacije: govor kriznog doba (1987), Smrt crvenog fiće (1993), Prevarena povijest: guslarska estrada, kult hajduka i rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1990.–1995. godine (1998), Hrvatski na uvjetnoj slobodi: jezik, identitet i politika između Jugoslavije i Europe (2007), Kako bi trebali govoriti hrvatski magarci? (2009) i dr. Žanić, Ivo. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.

03733) LEDI PEDŽET I NJENI SRBI , Nataša Marković , Plavi jahač Beograd 2015 , Ledi Pedžet je radila kao dobrovoljna medicinska sestra u vojnoj bolnici `Kola srpskih sestara` i Bolnici u Savamali tokom Balkanskih ratova, a u Prvom svetskom ratu otvorila je bolnicu u Skoplju 1914. i to je bila prva strana humanitarna misija. Mek povez, format 12 x 20,5 cm , ilustrovano, ćirilica, 219 strana

Božidar V. Nedeljković : RADNA ORGANIZACIJA ZA PROIZVODNJU ČARAPA I TRIKOTAŽE INEX PARTIZANKA , R. O. Inex-Partizanka Beograd 1987, str. 206. Privredna monografija. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Božidar V. Nedeljković (Prokuplje, 1923. — Beograd, 2004)[1] bio je srpski reditelj, filmski scenarista, pedagog, novinar, istoričar i pisac. Najpoznatiji je po stručnim monografijama Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Savremena filmska umetnost i Filmski scenario. Uradio je i veći broj knjiga i brošura iz privredne istorije. Biografija Sin kovača i ratnika iz Prvog svetskog rata Velimira Nedeljkovića, Božidar je u rodnom Prokuplju je završio osnovnu, a u Aleksincu srednju školu, kao istaknut učenik. U Drugom svetskom ratu, borio se protiv trupa nemačkog generala Lera, kad su se 1944. povlačile iz Grčke; u tim borbama je i ranjen. Posle rata, studirao je književnost, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali poslednja dva ispita nije položio, tako da nije diplomirao. Radio je za „Zvezda film“ kao režiser Filmskih novosti, žurnala koji su se prikazivali u bioskopima širom Jugoslavije pre glavnog filma, sa vestima o aktuelnim događajima. Njegova supruga, Radmila B. Petrović-Nedeljković (1926-2008), takođe se u Drugom svetskom ratu borila protiv nacista. Posle rata, pohađala je filmsku školu, u nameri da postane glumica, ali joj to nije uspelo, već je postala asistent režije i spiker u dokumentarnim filmovima. Udala se za Božidara V. Nedeljkovića; imali su jedno dete, sina Aleksandra (univerzitetski profesor, dr Aleksandar B. Nedeljković, doajen naše naučne fantastike). Božidar V. Nedeljković je od 1950. radio i kao novinar, u beogradskom dnevnom listu Glas naroda, u Vlajkovićevoj ulici, iza tadašnje Savezne skupštine. Napisao je dvadesetak dokumentarnih knjiga i brošura.[2] Mahom su to bile monografije o privrednim preduzećima, gde je prikazan istorijat firme ili fabrike, na primer pre rata, kao privatne, i posle rata, kao nacionalizovane, državne. Objavljivao je i druge radove. Vrhunac njegovog spisateljskog rada bile su dve knjige, Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas (1964) i Savremena filmska umetnost (1965), gde nastoji da sažeto prenese na mlađe generacije znanja i iskustva iz te dve oblasti – istoriju, teoriju i praksu žurnalistike i filmske umetnosti. Po svedočenju sina Aleksandra, supruga Radmila davala je savete, ispravke i dopune ovih knjiga, kao nepotpisani savetnik, u nekim vidovima skoro i koautor.[3] Božidar V. Nedeljković sahranjen je na beogradskom groblju Lešće 19. aprila 2004. Bibliografija knjiga i brošura Umetnost, mediji, kultura Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Naš glas, Smederevo 1964. Takođe kao: Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1966. Savremena filmska umetnost, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1965; Savremena štampa, Beograd, 1968. Hrišćanka, Savremena štampa, Beograd, 1968. (roman) Filmski scenario, Prosveta, Novi Sad, 1971. Žene pesnici Srbije, Prosveta, Beograd, 1971; Proces produkt inženjering, Beograd, 1990. Saga o Terazijskoj fontani, autorsko izdanje, Beograd, 1998. (istoriografija) Privredna i društvena istorija Zbornik socijalističkih zanatskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1955 Industriska hronika : Beograd. Knj. 1, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Svetozareva–Paraćina, Ćuprije i Kruševca : 1945–1955. Knj. 1, Stožer, Beograd, 1956 Industriska hronika : Beograd. Knj. 2, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1957 Zbornik građevinskih preduzeća NR Srbije. Knj. 1, Beograd, Export press, Beograd, 1957. Industrija : Beograd. [Deo] III, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1958 Industrija Pančevo. (Knj. 1), Nedeljne informativne novine, Beograd, 1959 Privreda Kragujevca, Narodna knjiga, Beograd, 1959. Radničko samoupravljanje u privrednim preduzećima FNRJ : primeri i iskustva, Progres, Novi Sad, 1960; 1961. (srpski, francuski, engleski jezik) Četiri decenije `Teleoptika`, Radnički savet `Teleoptika`, Beograd, 1962. Trideset godina `Dekor`–a u privredi Jugoslavije : sa kulturnom istorijom građevinskih zanata, Dekor, Šabac, 1975 Trideset godina rada mlinsko–pekarske industrije Beograd, Mlinsko-pekarska industrija, Beograd, 1976. Prehrambeni kombinat `Žitostig` Požarevac, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1978. Prehrambeni kombinat `Žitomlin` Svetozarevo, PK `Žitomlin`, Jagodina, 1981. Svetozarevo, pređašnja Jagodina, `Dragan Srnić`, Šabac; autor, Beograd,1982. Dva izdanja iste godine. Fabrika hartije, Fabrika hartije, Beograd, 1986. Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom : 1946–1986, Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom, Beograd, 1986. Radna organizacija za proizvodnju čarapa i trikotaže `Inex–Partizanka`, Inex–Partizanka, Beograd, 1987. Proces, produkt inžinjering : dvadeset godina postojanja i rada : 1968–1988, Radna organizacija za integralni inženjering Proces-produkt inženjering, Beograd, 1988. Dva izdanja iste godine.

Autor: Milena Jesenska Povez: broširan Br. strana: 75 Format: 13x20 `Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to.` Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče. Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru. Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno. Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim `pre svega`. U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči `pre svega`. Sada, kada sam sve to dobro primislila. izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek.

07112) KOSOVO 1966 - 2013 , Dobrica Ćosić , Vukotić media Beograd 2013 , Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 348 strana

m2 Pun Naslov: Četnici i njihova uloga u vreme narodno oslobodilačkog rata 1941-1945 Izdavač: Izdavački Centar Komunist Broj strana: 127 + deo sa fotografijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x12cm Miloš Minić (Preljina, kod Čačka, 28. avgust 1914 — Beograd, 5. septembar 2003), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1972. do 1978. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ. Rođen je 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini, kod Čačka. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Čačku, 1933. godine. Potom je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1938. godine. Još za vreme školovanja, kao učenik viših razreda gimnazije pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, ali je revolucionarnim radom počeo aktivnije da se bavi po dolasku na Beogradski univerzitet, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Univerzitetu organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Godine 1935. je stupio u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1936. i u članstvo KPJ. Ubrzo potom bio je izabran u partijsko rukovodstvo na Pravnom fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata i rukovodio radom studentske „Samopomoći“. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, član Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja i jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Učestvovao je i u organizovanju velikih studentskih demonstracija, 4. aprila 1936. godine. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu, ali ubrzo zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru — „Ko ima pravo da govori u ime Beograda?“. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je Vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura, ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1938. godine i vratio se u Čačak, gde je radio kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog njegovog političkog delovanja, tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. godine donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći, zbog čega je ponovo prešao u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferenciju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Narodnooslobodilačka borba Detaljnije: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle događaja od 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo, kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ za Valjevo. Posle okupacije Jugoslavije, on je bio jedan od organizatora ustanka u valjevskom kraju. Radio je na organizovanju prikupljanja oružja i drugog ratnog materijala, prikupljanju boraca, propagiranju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i aktivno učestvovao u organizovanju Valjevskog partizanskog odreda. Kada je saznao da se u valjevskom kraju nalazi i pukovnik Draža Mihailović, krajem jula 1941. godine, vodio je pregovore s njim radi njegovog pridobijanja za zajedničku borbu. Tada su bili napravljeni prvi prvi službeni kontakti između Narodnooslobodilačkog i Četničkog pokreta. Miloš je, u pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića, predvodio partizansku delegaciju, a na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića, polovinom avgusta 1941. godine. Posle dobijenih instrukcija od po direktivi Glavnog štaba NOPO Srbije, iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu goru.[1] Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe, kako partizanskih, tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom „Zečević-Martinović“, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavi između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan „Narodni odbor varošice Krupanj“. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj „narodnoj vlasti“, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. ponovno je došlo do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Plkaninici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović.[2] Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. godine, gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u selu Struganik, 19. septembra 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovne Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj „Valter“, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše Jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima, njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić je dobio zadatak da ostane na svom terenu i nastavi dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog partizanskog odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. decembra 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za Narodnooslobodilački pokret, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka jedinica NOV i POJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za grad Beograd. Posleratno doba Kraljica Julijana i Miloš Minić 1975. godine Po oslobođenju Srbije, 1944. godine, postaje poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). Aprila 1945. godine je imenovan za javnog tužioca NR Srbije. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Minićev najveći pravni slučaj bio je tzv. „Beogradski proces“, održan između 10. juna i 15. jula 1946. godine u zgradi Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru u Beogradu. U postupku je nastupao kao glavni tužilac. Prvi među optuženima bio je general Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, zbog čega je ovaj proces poznat i kao „suđenje Draži Mihailoviću“. Pored njega, optuženo je bilo još dvadeset troje osoba — pripadnici JVuO, zatim vojni komandanti i politički funkcioneri Nedićevog režima i Ljotićevog pokreta, kao i predratni srpski političari anti-komunističkog opredeljenja; optuženi su bili i članovi bivše Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, kojima se sudilo u odsustvu. Od 1945. godine Minić je neprekidno bio biran za poslanika Narodne skupštine NR Srbije i za poslanika Narodne skupštine FNRJ, prvog i drugog saziva. Bio je član Ustavotvornog odbora Ustavotvorne skupštine FNRJ i učestvovao je u izradi prvog Ustava FNRJ, 1946. godine. Kao predsednik Ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Srbije, rukovodio je izradom prvog Ustava NR Srbije, 1947. godine. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik Izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem „Internacionale“. U svojoj dugoj političkoj karijeri, obavljao je mnoge odgovorne državne dužnosti: ministar u Vladi NR Srbije, od 1950. do 1953. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1953. do 1956. godine, predsednik Gradskog narodnog odbora Beograda, od 1955. do 1957. godine, predsednik Izvršnog veća NR Srbije, od 1957. do 1962. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1962. do 1963. godine, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, od 1963. do 1965. godine, predsednik Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, od 1966. do 1967. godine, član Saveta federacije, od 1966. do 1974. godine, predsednik Skupštine SR Srbije, od 1967. do 1969. godine, potpredsednik Savezne skupštine SFRJ, do 1969. do 1972. godine, Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ, od 1972. do 1978. godine. Za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije izabran je na Prvom kongresu, maja 1945. godine. Član Politbiroa CK KPS bio je od 1948. do 1962, a član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, do juna 1963. godine. Za člana Centralnog komiteta KP Jugoslavije, biran je od Šestog kongresa. Član Izvršnog komiteta CK SKJ je postao jula 1963. godine. Učestvovao je kao član Komisije, u pripremi i izradi Programa SKJ, usvojenom na Sedmom kongresu SKJ 1958. godine. Na Devetom kongresu SKJ, 1969. godine, izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ, a na Desetom kongresu SKJ, 1974. godine je izabran za člana Predsedništva CK SKJ. Pored ovoga bio je i član Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i član Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoju vikendicu blizu Čačka, gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. godine vratio se u Beograd, a poslednje pojavljivanje mu je bilo u podgoričkom listu „Danas“ marta 2003. godine. Umro je 5. septembra 2003. godine u Beogradu, u svojoj 89. godini života. Kremiran je i sahranjen na čačanskom groblju, pored svoje supruge. Bio je oženjen, Milkom Minić (1915—2000), takođe učesnicom Narodnooslobodilačkog rata i društveno-političkom radnicom, sa kojom je imao dve ćerke. Njihova ćerka Jelica, je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića. Knjige i odlikovanja Miloš Minić je napisao i objavio objavio tri knjige, sa tematikom iz Narodnooslobodilačkog rata: „Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941—1945“, „Rat i revolucija u Srbiji 1941—1945“ i „Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji (1941—1945)“. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden junaka socijalističkog rada, Orden narodnog oslobođenja, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. oktobra 1953. godine.

Premalo je pažnje posvećeno evropskim godinama kneza Miloša (1839–1858) i kneza Mihaila (1842–1860), koje su oni proveli u internaciji u evropskim metropolama (najviše u Beču), odakle su stalno radili za svoj povratak na kneževski presto u Srbiji, ali gde su se i sami evropeizovali i gde su, kao mecene, dali veliki doprinos uzdizanju srpske kulture, da tako ona u samom svome prepočinjanju bude u evropskim tokovima i nađe svoje mesto u evropskim razmerama. Posebno je ostalo malo poznato njihovo delanje u 1848. godini, istorijskoj godini Evrope, kad su se uobličavale i ujedinjavale nacije koje će dovesti do stvaranja novih velikih država (Italije i Nemačke), pogotovo što je ta godina imala svoje ratne događaje na prostoru Austrijskog carstva, između Mađara i Srba i Hrvata, koji će imati velike istorijske raboše i teške posledice u istoriji Balkana, koja ih još uvek namiruje. Rukopis Bečke godine kneza Miloša (koji je posredni doprinos jubilejima Dva veka srpske revolucije i Sto devedesetoj godišnjici Drugog srpskog ustanka) samo je skroman prilog poznavanju toga perioda. Rukopis je dat uz obilje likovnih priloga, do sada svuda rasutih, prvi put ovako grupisanih. Likovni prilozi su ponajviše u slavu Anastasa Jovanovića, slikara i litografa, jednog od prvih svetskih fotografa i prvih srpskih slikara portretista, i ponekog svetskog, kojima su mecene, pa često i modeli, bili knezovi Miloš i Mihailo.

67 dana Užičke republike - Jovan Radovanović Šezdeset sedam dana Užičke republike Slobodna teritorija, slobodna sela i gradovi – to je za narod i partizane bilo nešto novo. Valjalo je upravljati oslobođenim mestima, brinuti za snabdevanje građana i partizanskih jedinica. Mnogo novih poslova iskrslo je pred partizane čim se stvorila slobodna teritorija. A Užice je tada bilo jedno od najvećih mesta u Jugoslaviji iz kojeg je isteran okupator. Sve je trebalo početi iznova. I raditi brzo i organizovano. Ništa ne propustiti, ništa ostaviti slučaju. Bila su prošla samo dva dana od oslobođenja Užica, a u holu Narodne banke sastalo se oko 70 istaknutih predstavnika grada... SADRŽAJ Budi se Užički kraj Propao prepad Zakletva na Lokvi Petnaest protiv jednog Obračun u Gorobilju Nemački Rajh objavio „Grebićima` rat Inženjer Petrović putuje Zavrnut desni rukav - znak raspoznavanja Bela zastava u Krupnju Nemci i četnici u Užicu - zajedno Ćuprija na Moravi Oslobođeno Užice Partizanska parada Rađanje narodne vlasti Deca i roditelji Ceo razred u partizanima Vod Dragačevaca u okupiranom Kraljevu Jedanaest tenkova na Zavlaki Tito među borcima Partizani u talijanskom štabu Sve za front `Parada` zarobljenika u Užicu Lokomotiva broj 83.062 Okršaji na na Bukovima `Štuke` nad Užicem Reč mladosti Partizanska oružana Prvi put na slobodi Tito na sastanku s Dražom Živ je Steva Čolović Tenkovi u Kraljevu Dvoboj kurira Braniti Trešnjicu do poslednjeg čoveka `Ispisnici` Četničko gnezdo u Požegi Topovi na Ljubiću Partizanska metropola slavi Veliki oktobar Jedan običan dan u slobodnom Užicu 1941 Propao i treći napad na Užice Komandir čete „Radoje Marić` Dva ultimatuma Sekretar Želja Komesar Ratko Užička `Borba` Kadinjača Kraj Užičke republike Hronologija događaja iz dana Užičke republike Registar imena Izdavač: Prosveta, Beograd Godina: 1961 Broj strana: 254 Tvrdi povez Biblioteka: Svedoćanstva Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: 6160 Težina: 260 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Vladimir Oreški, Milan Nikolić - Sibirski pečat SNL, Zagreb,1983 258 str. tvrdi povez stanje: dobro Memoari Agate Oreški, jedine žene iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora. Rukovodeći se humanitarnim razlozima, Centralni komitet KPJ - po prij’edlogu svog tadašnjeg novog člana Josipa Broza - po­slao je 1935. godine Agatu Oreški, udovicu poginulog sekretara SKOJ-a Mije Oreškog, sa njenim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Tako je Agata iz­bjegla progone i neimaštinu u Jugoslaviji, ali je uletila direktno u strahote Staljinovih »čistki«. Najprije su joj oteli dijete, zatim su je uhapsili, pa mučili i tukli, beskrajno preslušavali, tjerali da prizna kako je neprijateljski špijun i napokon je, bez njena priznanja, osudili na 8 godina borav­ka u konclogoru. Zašto? Agata Oreški Jaga (1906-1991) je bila hrvatska komunistkinja i revolucionarka poznata kao `jedina žena iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora`. Bila je žena ubijenog sekretara SKOJ-a Mija Oreškog. Biografija Agata Oreški rođena 31. V 1906. u mestu Vuglovec, općina i srez Ivanec. U Zagrebu je bila fabrička radnica i aktivistkinja radničkog pokreta. Odmah po zavođenju šestojanuarske diktature 1929. godine i otežanog ilegalnog rada u Zagrebu, zajedno sa svojim mužem Mijom Oreškim, sekretarom ilegalnog SKOJ-a, prelazi u Samobor, gde postaje centar njihovog delovanja. Kada je policija, 27. jula 1929. godine opkolila kuću u Samoboru u kojoj su Agata i Skojevci tajno boravili, njen muž i drugovi su pružili otpor i u sukobu s policijom poginuli. Dok je trajala pucnjava, Agata je pritrčala arhivu u zapalila ga u peći. U pucnjavi je i ona ranjena, nakon čega je uhapšena. U zatvoru je bila do 1931. godine, nakon čega nastavlja sa aktivizmom. Zbog stalne opasnosti od policije i progona, na inicijativu Josipa Broza, CK KPJ poslao je 1935. godine Agatu Oreški s njezinim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Radila je u fabrici u Ordžonikidzeu. 1938. godine je za vreme Staljinovih `čistki` uhapšena i odvedena u Sibir, gde je provela osam godina. Bila je zatvorena je u zatvoru u Brjansku, u sabirnom logoru Arhangelsk, u logoru smrti Papinka i logoru Talaga. Njen sin Vladimir Oreški je u odsustvu majke živeo po raznim dečijim domovima, a 1944. godine (kao petnaestogodišnjak) stupio je u jugoslovensku tenkovsku brigadu, formiranu u SSSR, i sa njom došao u Jugoslaviju. Agata Oreški je puštena na slobodu 1947. godine, nakon čega se vratila u Jugoslaviju. Po povratku u zemlju Agata Oreški nije primljena s dobrodošlicom, naišla je na sumnje i podozrenja, nije zatvarana ni proganjana, ali joj nije ukazivana nikakva pažnja; izbegavali su je, prepuštali je samoj sebi. Dugo godina nije htela javno progovoriti o svojoj tragičnoj sudbini. Naposled je popustila i progovorila sinu, koji je zabeležio njene uspomene i objavio ih posle njene smrti. Umrla je 1991. godine. Sahranjena je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

Само дефинисање циљева КПЈ у Другом светском рату, а то је насилна промена друштвено-политичког система, ставља их на њихово историјско место - место забрањене и ни на који начин легитимне групе отпадника, који су усмеравани од међународних моћника радили на терену свакакве договоре и злочине са крајњим циљем преузимања власти и свођења Српског народа на расцепкану и неповезану групу локалних субјеката. Та жеђ за цепкањем и уситњавањем српског националног бића добила је свој `легитиман` оквир у одлукама АВНОЈ-а. Одлуке АВНОЈ-а, као и сваког другог нелегитимног, ненародног, недемократски изабраног тела немају никакав капацитет и важност уколико спољни, моћни фактори, фактори који су сво време имали утицај на њих не удувају ваздух у те празне и разбушене балоне. На жалост, моћна међународна обавештајна заједница која је имала за циљ исто што и већина актера на терену Балкана (Хелма), дакле разбијање и потчињавање српског националног бића даће им (одлукама АВНОЈА), какав-такав привид легалности. Заправо, још тада постао је јасан спиритус мовенс те белосветске `међународне заједнице` - правила су таква да ми можемо увек да их прилагодимо онако како нама одговара! Имамо дакле `одлуке` АВНОЈ-а о цепању и подређивању српског народа од стране других `народа` а да представника српског народа није ни било на тим заседањима - ТОЛИКО О БРАТСТВУ И ЈЕДИНСТВУ! У ствари, братство је постојало и оно јесте право братство свих који су тамо учествовали а Срби су ионако одређени да буду крвна жртва на комунистичком олтару! Ове одлуке које ћете прочитати у наставку текста део су јавних одлука, оне свакако битније нећемо сазнати до танчина никада, али, могле би се свести на деловање на терену како би се добили пролетери од кулака - српских сељака. Можда најједно- ставнији метод јесте био попалити њихова села, спалити сва добра и присилити их да постану зависни од хлеба који се заради преко `партизовања` у комунистичкој војсци. Можда насликовити пример примене оваквог метода јесте дао Михаило Минић у својој величанственој књизи `Расуте кости` кад Тито добија зелено светло од Павелића да покупи по шумама и брдима Козаре преостале Србе (Србе који су узмакли усташкој ками и логорима) и после испирања мозга - обуке повиче: `Ми имамо наш циљ, и убићемо сваког ко се испречи, па макар и рођеног оца...` Слагали су их да ће их повести на ослобађање логора у којима су усташе вршиле свој посао, посао уништавања једног народа какво није запамћено у досадашњој људској историји, да ће моћи чим заврше обуку да помогну да се спасу њихови најмилији... Уместо тога повели су Србе против Срба, а зарад остваривања сопствених циљева, који се у крајњој линији своде на једно, покрстити, побити, распаметити и расцепкати, окренути једне против других Србе! Што и данас раде! Иронијска оштрица ове књиге је да је писана ћирилицом, или пре би се рекло србицом, и српским језиком од стране оних који ће трајно ставити нож под грло српском националном бићу!

Stanoje Filipović: ŽIKA POPOVIĆ , Шабац : Срески одбор за прославу Народне револуције, 1961 Fizički opis 212 стр. ; 17 cm Zbirka Подринска књига ; 4 Predmetne odrednice Поповић, Жика, 1895-1941 Očuvanost 3; ima autorovu posvetu Živorad Žika Popović rođen je u Loznici 1895. godine. Ipak, njegov život kao i delatnost vezana je za Šabac gde je došao i počeo da radi kao profesor istorije i književnosti u Šabačkoj gimnaziji početkom 1928. godine. U godinama između dva svetska rata ostavio je veoma dubok trag u kulturnom životu grada. Zahvaljujući delatnosti Živorada Žike Popovića obnovljen je rad Šabačkog čitališta osnovanog daleke 1847. godine. Današnja Biblioteka šabačka nastala je iz Šabačke narodne knjižnice i čitaonici čijim se osnivačem smatra Žika Popović. Živorad Žika Popović bio je inicijator osnivanja Muzeja u Šapcu, koji je svoj rad započeo pod okriljem Šabačke narodne knjižnice i čitaonice. Jedan je od osnivača Narodnog univerziteta u Šapcu na kom je i sam držao predavanja. Bio je osnivač Amaterskog pozorišta „Dobrica Milutinović“ u Šapcu u kom je često režirao predstave. Obnovio je rad Društva srpsko-francuskog prijateljstva u Šapcu čiji je predsednik bio od 1933. do 1940. godine. Svoju prosvetiteljsku misiju, Živorad Žika Pović je vršio ne samo u Šapcu već i u celoj okolini. Zahvaljujući Popovićevoj delatnosti širom Mačve, Pocerine i Posavotamnave otvorene su mnogobrojne narodne knjižnice i čitaonice. Bio je inicijator podizanja spomenika Vuku Karadžiću u Tršiću i Loznici. U godinama pred početak Drugog svetskog rata Živorad Žika Popović je bio blizak revolucionarnom pokretu i Komunističkoj partiji Jugoslavije zbog čega je već u septembru 1941. godine bio denunciran agentima Specijalne policije Uprave grada Beograda od strane šabačkog apotekara i saradnika okupatora Pavla (Paula) Kurtovića koga je nova komunistička vlast streljala odmah po ulasku partizanskih jedinica u Šabac, oktobra meseca 1944. godine. Šabački apotekar Pavle Kurtović bio jedan od poverljivih ljudi kako okupacionih vlasti tako i kolaboracionističke uprave u Šapcu. U leto i jesen 1941. godine on je dostavio više konkretnih informacija o ljudima koje je denuncirao kao bliske Komunističkom pokretu. Zahvaljujući informacijama koje je Pavle Kurtović dostavio u prvoj polovini septembra meseca 1941, Specijalna policija Uprave grada Beograda a onda i Gestapo su već 16. septembra 1941. imali detaljne informacije o kretanju: dr Lazara Petrovića, dr Đure Ostojića, Ilije Rankovića, Riste Ukropine, Petra Savića, Selimira Jeftića, Jovana Blagojevića, njegove ćerke „boravišta nepoznatog“ i Žike Popovića, za koga se u izveštaju agenta SP UGB-a pisanog na osnovu iskaza Pavla Kurtovića, kaže: „Prof. i penz. sa stanom u Šapcu je odmah po izbijanju rata s Rusijom pobegao. Mesto zadržavanja je po svoj prilici Bandovica na Drini 12 km severno od Čokešine“. Žika Popović je denunciran kao saradnik Komunističke partije Jugoslavije odnosno kao simpatizer preko čijeg se računa u Privrednoj banci finansirala „komunistička akcija u Šapcu“. I ako mesto Žike Popovića u Komunističkom pokretu u istoriografiji nije do kraja razjašnjeno, na osnovu policijskih dokumenata može se zaključiti da se radilo o čoveku čija je pozadinska uloga u dizanju ustanka u Šapcu i okolini bila veoma značajna. Kada je 20. oktobra 1941. godine Specijalna policija Uprave grada Beograda zatražila od Načelnika Sreza pocerskog spisak „poznatih komunista u Šapcu i okolini“ a u smislu „naređenja“ Nedićevog „Ministarstva unutrašnjih poslova o centralnoj evidenciji svih komunista u Srbiji,“ u centralu u Beogradu stigao je spisak od 132 imena među kojima se na osamdesetom mestu nalazilo ime Živorada Popovića, profesora u penziji koji je živeo na adresi Stojana Novakovića br. 19 a za koga je rukom dopisno da je „ubijen“.