Mindenféle híres emberek. Aforizmák, magán- és közmondások, rövid életrajzok SZERZŐ:Feleki László. Kiadás:Buda,1984. Kiadó:Magvető Könykiadó 1984. Kategóriák:Magyar irodalom Adoma,aforizma Nyelv:Magyar. Terjedelem:646 oldal. Kötésmód:karton ISBN:9631402134 Tartalom: Feleki László nem tartozik irodalmunk legszabályosabb jelenségei közé. Ismert sportújságíró (erre máig büszke), de - saját kifejezését használva - vannak `melléktermékei` is. Írt regényeket, novellákat, szatíraköteteket, tévé- és rádiójátékokat, színpadi műveket, egy szatirikus mesekönyvet, két kötetre való verset, természetesen sportkönyveket, s a leghosszabb magyar könyvek egyikét: négykötetes Napoleon-életrajza kereken 2500 oldal. Ugyanakkor kedveli az irodalom legrövidebb műfaját, az aforizmát. Mostani gyűjteményében sajátos nézőszögből újította meg az ősi formát: szatirikus író szól az olvasóhoz, nem pedig prédikátor. Ehhez a Mindenfélé-hez csatlakozik Feleki szintén aforisztikus tömörítésű `Ki-kicsodája`: a világtörténelem közel 900 személyiségéről szóló Híres emberek. A Mindenféle Híres Emberek 1966-ban jelent meg először. Az új kiadás alapoan kibővült új gondolatokkal, továbbá új személyiségekkel. Egy kis portörlés a régieknek sem ártott. Az aforizma sem időt álló. Feleki példának említi azt az aforizmáját, mely szerint `Még nem tudni, ki lesz az első ember a Holdon és az utolsó ember a Földön`. Ma már tudjuk, hogy ki volt az első ember a Holdon, de hogy ki lesz Földünkön az utolsó ember, azt - reméljük - még a harmadik kiadás sem tudja megmondani. Aforizmi,lični i poslovice,kratke biografije poznatih ljudi,korice iskrzane po rubovima,sa tragovima pisanja i podvlačenja. Autor:Laszlo Peleki. Izdavač:Magveto Konikaido,Budimpešta 1984. Format:16,5cm x 11,5cm. Broj Strana:646 strana,tvrd povez,mađarski. Kategorije:Mađarska književnost Adoma,aforizmi. ISBN:9631402134. Sadržaj: Laslo Feleki ne spada u najredovnije pojave naše književnosti. On je poznati sportski novinar (i dalje se time ponosi), ali – po sopstvenom izrazu – ima i „nusproizvode“. Pisao je romane, pripovetke, tomove satire, TV i radio drame, scenska dela, knjigu satiričnih priča, dva toma poezije, sportske knjige, naravno, i jednu od najdužih mađarskih knjiga: njegovu četvorotomnu biografiju Napoleon ima oko 2.500 stranica. Istovremeno, voli najkraći književni žanr, aforizam. U svojoj sadašnjoj zbirci obnovio je antičku formu sa specifičnog stanovišta: satiričar se obraća čitaocu, a ne propovedniku. Ovom Mindenfeleu pridružuje se Felekijev takođe aforistički sažeti „Ko je ko“: Poznati ljudi o skoro 900 ličnosti svetske istorije. Sve vrste poznatih ljudi prvi put je objavljen 1966. Novo izdanje je temeljno prošireno novim idejama i novim ličnostima. Malo brisanje prašine nije škodilo ni starima. Aforizam je vanvremenski. Kao delimičan primer navodi svoj aforizam prema kome „Još se ne zna ko će biti prvi čovek na Mesecu i poslednji čovek na Zemlji”. Danas znamo ko je bio prvi čovek na Mesecu, ali se nadamo da ni treće izdanje ne može da kaže ko će biti poslednji čovek na Zemlji.

Historijska uloga društvenih klasa u rješavanju južnoslovenskog nacionalnog pitanja: (prilog historiji naše borbe za oslobođenje i ujedinjenje), Vaso Bogdanov Str 175 povez mek Stanej knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Vaso Bogdanov rodio se u Pančevu 1902. godine. Po nacionalnosti je Srbin.[3] U rodnome Pančevu započeo je gimnaziju. Kao gimnazijalac bio je proganjan zbog `boljševičke propagande`.[2] Nakon što je u šestom razredu gimnazije izbačen zbog komunističke propagande školovanje je nastavio u Beogradu i Velikom Bečkereku (poslije Zrenjanin), gdje je maturirao 1920. godine.[4] Bio je članom KPJ, od 1919. godine, suradnikom i urednikom sindikalnih novina i časopisa, tajnikom MK KPJ u Pančevu i OK KPJ u Velikom Bečkereku te sekretar PK KPJ Vojvodine u Subotici. U tzv. sukobu na ljevici pripisan mu je revizionizam pa je bio odbačen.[2] U Beču je studirao književnost i povijest a diplomirao je, 1924. godine, u Beogradu. Zbog svoje političke djelatnosti više puta bio je zatvaran a kao gimnazijski profesor otpuštan iz službe (1924., 1929.-1931.).[4] U Zagreb je doselio 1930-ih godina.[2] Bio je prvi Krležin bibliograf[2] (Radovi Miroslava Krleže 1914-1937, u: M. Krleža, Golgota, Zagreb, 1937., str. 184.–238.)[4]. Bio je profesor u zagrebačkoj Klasičnoj gimnaziji od 1930. do 1941. godine.[5] Drugi svj. rat i nakon Drugoga svj. rata Za vrijeme Drugoga svjetskog rata Bogdanov je prilično dugo bio u zatvoru te je pušten 1942. godine a u ljeto 1945. godine bio je također pritvoren.[2] Jedno vrijeme u doba NDH štitio ga je i skrivao dr. Đuro Vranešić kojemu se 1945. godine pokušao odužiti kada su ovoga nove komunističke vlasti sudile.[2] Od jeseni 1945. godine bio je profesorom u II. klasičnoj gimnaziji u Zagrebu.[4] 1946. godine bio je članom Komisije za razgraničenje pri predsjedništvu vlade NR Hrvatske a u razdoblju od 1946. do 1948. godine radio je u Državnom arhivu Hrvatske.[4] Doktorirao je 1947. godine u Zagrebu[2] s disertacijom Južnoslavenski narodi ugarske, Mađari i Austrija u revoluciji 1848-49. Od 1949. do 1957. godine bio je šefom delegacije SIV-a za realizaciju mirovnog ugovora s Mađarskom. Bio je profesorom povijesti na Filozofskome fakultetu u Zagrebu (od 1949. do 1955. kao izvanredni profesor, a od 1955. do 1967. godine kao redoviti profesor).[6] Bio je članom JAZU (dopisni član od 1951. a redoviti od 1955. godine) i izabran je u predsjedništvo JAZU početkom 1967. godine.[4] Umro je u Zagrebu 9. listopada 1967. godine.

Kao nova, nekorišćena Suvremena suočavanja / Marko Oršolić Vrsta građe knjiga Jezik bosanski, hrvatski, srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : IMIC Zajedno, 2018 (Sarajevo : Blicdruk) Fizički opis 283 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Biografija autora: str. 286-287 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Religija -- Međureligijski dijalog -- Društvo Nauka -- Religija Fra Marko Oršolić, jedan od najobrazovanijih bh. franjevaca, koji je uz najviše teološke studije, diplomirao i političke nauke, kao i istoriju, a radio i doktorat iz filozofije, pa je logično da svaka njegova nova knjiga pokazuje svestranost filozofskog čitanja naše prošlosti, registraciju fenomena naše sadašnjosti, upućujući svoje čitatelje na evidentno posljedičnu budućnost. Vjerojatno najpopularniji, ali sigurno najumniji bosanski franjevac, Oršolić, nakon zapaženih knjiga Camilo Torres – kršćanin u službi revolucije, Zlodusima unatoč, te Zlodusima nasuprot i Zlodusima nasuprot II pojavljuje se intrigantno zanosnom, u svakom pogledu rijetko humanistički angažiranom zbirkom tekstova autorskog karaktera, ali i intervjua, koji su već pri pojavljivanju u medijima izazvali znakovite i pozitivno posljedične reakcije. Prvo poglavlje Oršolićeve knjige donosi teološko-filozofske teme, ali i razmatranja izrazito suvremene orkestracije društvenih i političkih neuralgija (Nacionalsocijalizam i religija, Političko-socijalni korijeni ateizma, Uloga religije u novom ustroju Istočne Europe, Europa i kršćanstvo, Teologija oslobođenja i marksizam…) a poglavlje je autor zaključio vrsnim esejom Međureligijski dijalog u Bosni i Hercegovini. Više nego intrigantan, a na znanstvenim temeljnicama dat je esej Josip Broz Tito i religija. Drugi, središnji dio Oršolićeve knjige najvećim dijelom posvećen je rodu katoličke crkve, čiji je jedan od najznačajnijih svećenika naše suvremenosti ovaj bosanski franjevac. Uostalom, uvodni esej ovoga dijela Suvremenih suočavanja je Sedam stoljeća djelovanja franjevaca u Bosni i Hercegovini. Najznačajnijim, a po našu suvremenost i budućnost življenja na bh. prostorima smatram esej Stoljetna samostojnost u samosvojnosti. Esej koji je fra Marko Oršolić izgovorio na sjednici teologijsko-svjetovne komisije za razvoj SDP BiH, Religija u javnom prostoru, zôran je primjer kako ovaj teolog sjajno pozicionira stvari u suvremenom diskursu. Treće, pak, poglavlje knjige donosi uistinu blistave intervjue koje je fra Marko Oršolić davao beogradskom Vremenu, Radiju Slobodna Evropa, splitskoj Slobodnoj Dalmaciji, portalu Prometej i portalu Bedrudina Gušića. Posebno je poticajan i po mnogo čemu indikativan intervju dat povodom 25. rođendana IMIC-a Svaki nacionalizam budi se kao uspavana ljepotica iz bajki, a završava kao monstruozno čudovište iz bezdana. Svjestan značaja nekih temeljnih dokumenata za shvatanje opće globalne, ali i svake lokalne situacije fra Oršolić knjigu okončava značajnim dokumentima: Ahdnama Mehmeda franjevcima, Upute franjevačkog reda franjevcima 24. juli 1941., i presuda Međunarodnog suda iz Strazbura u sporu Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine.

Autor - osoba Radonjić, Mašan Naslov Goli otok - ljudsko mučilište / Mašan Radonjić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Prometej“, 1993 (Batajnica : Z. M.) Fizički opis 231 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka ǂBiblioteka ǂPrometej (broš.) Napomene Tiraž 1000 Str. 7-8: Mašan Radonjić / Vlado Strugar Biografski podaci o autoru: str. 231. Predmetne odrednice Goli otok (koncentracioni logor) -- U uspomenama „Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečojveštvom“ Njegoš „Kao iz nekih podzemnih dubina, čuo sam žamor. Niti sam mogao da se pomaknem, niti sam mogao da povežem misli... Nisam mogao da se setim šta je to sa mnom bilo, niti gde se nalazim. Usta su me strašno pekla. Upotrebio sam svu snagu vlastite volje i svesti da izgovorim: „Vode-vode“! Nastala je tišina. I dalje sam šapatom vapio: „Vode-vode“! Pri tome sam pokušao da podignem glavu, ali bez uspeha. Pokušao sam da otvorim natekle očne kapke, ali je i to ostalo bez rezultata.. Kroz krvlju slepljene trepavice zapazio sam nečije noge. Četvoro, petoro, šestoro, a možda i više pari nogu. Ili se to meni tako pričinjavalo... Niko se nije oglašavao. Opet sam počeo da vapim: „Vode- vode“! Reči nisam mogao da izgovaram, pa je to više bio šapat nego poziv za pomoć... Umesto pomoći, više sam osetio nego video, prisutni su počeli jedan za drugim da izlaze. Upotrebio sam svu snagu da otvorim oči i ko zna po koji put zavapio: „Vode-vode“! Jedan krajičak slepljenih trepavica desnog oka se otvorio i mogao sam da vidim poslednjeg od prisutnih, koji je napuštao prostoriju, da čujem njegove reči: „Pička ti materina banditu jedan“! Vrata su se sa treskom zatvorila. Čuo sam i kada je reza na vratima škljocnula. Više se ničega nisam sećao. Koliko sam dugo bio u toj dubokoj komi ne znam. Znam samo da je preda mnom stajao neki čovek, kada sam ponovo dolazio svesti. Stalno je ponavljao: „Ručak, hoćeš li ručak“? Bio je na korak-dva ispred mene. Desno oko mi se otvorilo i pogledao sam ga. Bio je to milicioner. Hteo sam da se prisetim gde se nalazim, ali nisam mogao da shvatim svoj položaj. Osećao sam da ležim potrbuške sa poluraširenim rukama i levim obrazom na podu. Nisam mogao ništa da progovorim. Gledao sam u milicionera, on je ponavljao: „Ručak, hoćeš li ručak“? Sećam se da sam rekao: „Neću, ne mogu“! Na te moje reči on je uzvratio: „Onda uzmi, nesrećniče, ovaj hleb, jer ćeš umreti od gladi ako ne umreš od drugoga“! Ove njegove poslednje reči „...ako ne umreš od drugoga“, dale su mi povoda da se napregnem i razmišljam: „Šta je to sa mnom bilo i gde se nalazim“(?!) Pri tome sam, kao zmija žabu, posmatrao ona tri parčeta hleba što su ležala ispred mene na podu. Kad mi je milicioner, uputio ono prijateljsko upozorenje, uzeo je porciju sa jelom, okrenuo se, izašao iz ćelije. Zalupio je onim teškim gvozdenim vratima i reza je ponovo škljocnula Bio je dan. Međutim, nikakav se šum nije čuo. Sve, a posebno milicionerove reči, koje je šapatom izgovorio, terale su me da naprežem misli i sećanje i da dokučim šta je to sa mnom bilo, gde se nalazim i otkuda sam baš tu i u takvom položaju! Sporo, ali sećanje se vraćalo... Pošto sam sada već osećao i strahovite bolove u celom telu, a naročito u grudnom košu i glavi, to sam prvo pokušao da promenim položaj. Svi moji napori u tom smislu ostali su bez rezultata Ostao sam i dalje u istom položaju. Jedino što mi je uspelo bilo je da malo pokrenem glavu. Mogao sam, naime, glavu malo da podignem. Ostali delovi tela ostali su u istom položaju. Zapravo, tog momenta imao sam osećaj da sam prikovan ekserima za pod. Ličio sam, u stvari, na jagnjeću kožu, koja je prikovana za dasku i ostavljena da se suši. U tom položaju sam počeo da razmišljam i da se prisećam minulih događaja. Postepeno sam se prisećao da sam dvadesetog avgusta godine 1949. kao i obično, došao na dužnost u svoje uredske prostorije. To je bilo Pravno odeljenje Oblasnog Narodnog odbora u Rijeci. Radio sam u svojstvu načelnika tog odeljenja. Pošto sam posvršavao neke hitnije službene poslove u mojoj kancelariji, prešao sam u susednu sobu istog odeljenja, radi nekih službenih podataka...“ Mašan Radonjić Mašan Radonjić se rodio 6. januara 1907. godine u selu Mijokusovići, kod Danilovgrada. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a gimnaziju pohađao u Nikšiću pa u Tetovu gde je maturirao. Zatim je stupio u Vojnu akademiju u Beogradu, koju će završiti 1931. godine. Kao pešadijski oficir upisao se da vanredno studira na Pravnom fakultetu u Subotici. Diplomirao je 1937. godine; od tada je sudski oficir. Napad nacističke Nemačke i fašističke Italije na Jugoslaviju (aprila 1941. godine) zatekao ga je na službi u Sarajevu. Tu je zarobljen; sa mnoštvom jugoslovenskih oficira odveden je u Nemačku. Bio je u logorima Osnabriku, Barkenbrigu i Hemarštajnu do februara 1945. godine. Oslobođen, vratio se u otadžbinu (aprila 1945). U zarobljeničkom logoru (u Osnabriku, na primer, bilo je i do 5.000 aktivnih i rezervnih oficira s malo vojnika). Mašan Radonjić se isticao u protivnacističkom otporu. Došav iz zarobljeništva u Beograd, upućen je u Sarajevo. Ovde ga je Rezolucija Informbiroa zatekla na dužnosti predsednika Okružnog suda. Izjasnio se za Rezoluciju. Uhapšen je i odveden na Goli otok. Po izlasku s robije živeo je i radio u Bosni; penzionisan je kao advokat. Mašan Radonjić je poslednjih dvadeset godina živeo u Herceg-Novom. Umro je 22. januara 1993. godine i sahranjen je u ovom mestu. MG128 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hendrik Willem van Loon[a] (14. siječnja 1882. – 11. ožujka 1944.) bio je nizozemsko-američki povjesničar, novinar i autor knjiga za djecu. Van Loon je rođen u Rotterdamu, Nizozemska, kao sin Hendrika Willema van Loona[2] i Elisabeth Johanne Hanken.[3] Imigrirao je u Sjedinjene Države 1902. godine kako bi studirao na Sveučilištu Harvard, a zatim na Sveučilištu Cornell, gdje je diplomirao 1905. godine.[4] Godine 1906. [5] oženio je Elizu Ingersoll Bowditch (1880–1955), kćer harvardskog profesora, s kojom je imao dva sina, Henryja Bowditcha i Gerarda Willema. Mladenci su se preselili u Njemačku, gdje je van Loon doktorirao. na Sveučilištu u Münchenu 1911. s disertacijom koja je postala njegova prva knjiga, The Fall of the Dutch Republic (1913). Bio je dopisnik za Associated Press tijekom ruske revolucije 1905. i ponovno u Belgiji 1914. na početku Prvog svjetskog rata.[4] Predavao je na Sveučilištu Cornell od 1915. do 1916. [6] 1919. postao je američki državljanin [7]. Van Loon je imao dva kasnija braka, s Elizom Helen (Jimmie) Criswell 1920. [8] i dramaturginjom Frances Goodrich Ames 1927. [9][10] ali nakon razvoda od Amesa vratio se u Criswell (sporno je je li ili ne ponovno su se vjenčali); naslijedila je njegovo imanje 1944. godine. Karijera Frontispis Van Loonove knjige Drevni čovjek iz 1922 `Mladi Nil`, ilustracije Van Loona za njegovu knjigu Ancient Man, 1922 Od 1910-ih do svoje smrti, Van Loon je napisao mnogo knjiga i sam ih ilustrirao. Među njima se najviše pamti Priča o čovječanstvu (1921.), povijest svijeta namijenjena djeci, koja je osvojila prvu Newberyjevu medalju 1922. Knjigu je kasnije ažurirao Van Loon, zatim ponovno njegov sin, a kasnije još drugi povjesničari.[11] Napisao je mnoge popularne knjige namijenjene mladima. Kao pisac bio je poznat po isticanju ključnih povijesnih događaja i davanju cjelovite slike pojedinih likova, kao i uloge umjetnosti u povijesti. Imao je neformalan i provokativan stil koji je, osobito u Priči o čovječanstvu, uključivao osobne anegdote. Kao ilustrator vlastitih knjiga, bio je poznat po svojim živopisnim crno-bijelim crtežima i kronološkim dijagramima.[12] Godine 1923. i 1924. bio je profesor povijesti na Antioch Collegeu.[4] Nakon što je mnogo puta ponovno posjetio Njemačku 1920-ih, zabranjen mu je ulazak u zemlju kada su nacisti došli na vlast.[13] U ljeto 1938., tijekom dužeg posjeta Skandinaviji, Van Loon se susreo s izbjeglicama koje su nedavno pobjegle iz nacističke Njemačke i koje su mu iz prve ruke ispričale teror koji su doživjeli.[14] Njegova knjiga Our Battle, Being One Man`s Answer to `My Battle` Adolfa Hitlera (1938.) pribavila mu je poštovanje Franklina D. Roosevelta, u čijoj je predsjedničkoj kampanji 1940. radio, pozivajući Amerikance na borbu protiv totalitarizma....

FRANCE PLANINA JUGOSLAVIJA NAŠA DOMOVINA - zemlja i predeli, kako smo živeli, kako živimo, naših ruku dela Priredio - Uglješa Krstić Ilustrovao - Jože Ciuha i Ive Šubic Izdavač - `Vuk Karadžić`, Beograd Godina - 1968 182 strana 29 cm Edicija - Biblioteka Nauka i škola / `Vuk Karadžić`, Beograd. Popularnonaučna serija Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ZEMLJA I PREDELI Jugoslavija spada među veće evropske zemlje Jugoslavija leži na značajnom prelazu Naši susedi U Jugoslaviji preovlađuje planinsko zemljište Alpski predeo Dinarski predeo Šarski predeo Rodopski predeo Karpatsko-balkanski predeo Jugoslavija ima i prostranu niziju Odlike krasa (karsta) Plavi Jadran Jadranska ostrva Naše reke teku u tri mora Dunav najveća evropska reka Sava povezuje bratske narode Jezera dragulji domovine Preimućstva u pogledu klime Naše bilje Odlike životinja Zeleni i stenoviti delovi naše zemlje Raznovrsnost predela KAKO SMO ŽIVELI KAKO ŽIVIMO Doseljavanje naših predaka na Balkansko poluostrvo Naši preci pod feudalnim jarmom Značajna kretanja u narednim vekovima Od drugog srpskog ustanka do svetskih ratova ,Narod će sam pisati svoju sudbinu` Poruka koju nam daju grobovi boraca i ratnih žrtava Nacionalnu i društvenu slobodu stekli smo posle drugog svetskog rata Teško nasleđe prošlosti Obnova posle rata Kako smo uredili novu državu Jugoslovenski narodi i narodnosne grupe Narodnosne grupe imaju sva prava Naši zemljaci s one strane državnih granica Naši iseljenici Veliki prirodni priraštaj Jugoslovena Ima dovoljno prostora i posla za sve Beograd prirodni centar zemlje Glavni gradovi republika Zagreb Ljubljana Sarajevo Titograd Skoplje Karakter jugoslovenskih gradova Sela i seoske kuće Narodne nošnje Narodne igre i običaji Poštujmo nasleđe predaka! NAŠIH RUKU DELA Naša polja Stoka u staji i na planini Društvena imanja Voćnjaci Maslinjaci Vinogradi i vina Šta je industrija Prehrambena industrija Naša zemlja i u sebi skriva veliko bogatstvo Crno zlato Naftonosna polja Snaga naših reka Naš saveznik Naše železare Živa u Idriji električna energija Proizvodnja obojenih metala Fabrike mašina Naša elektroindustrija Hemijska industrija Fabrike stakla i cementa Šume i industrija Proizvodnja soli Tekstilna i kožna industrija Socijalističkom federativnom republikom upravlja radni narod Naše opštine Svuda gradimo Omladinske radne brigade I kamen se prodaje Sve više motornih vozila i sve bolji putevi Veliki putevi Železnička mreža Naša brodogradilišta Trgovačka mornarica Rečna plovidba Avionski saobraćaj Radio i televizija Zadaci trgovine Trgovina sa inostranstvom Primorska letovališta Planinski turistički predeli Banje i mineralni izvori Čuvajmo prirodne lepote Nacionalni parkovi i rezervati Parkovi i igrališta Naše škole Naučne ustanove Muzeji i galerije Spomenici prošlosti Pozorište i film Knjige, novine i štamparije Narodni i radnički univerziteti i biblioteke Fizičko vaspitanje Planinarstvo i smučanje Lov i robolov Zdravstveno stanje se popravlja i doba života produžuje Narodni dohodak i životni standard se povećavaju Narodna armija brani našu bezbednost i slobodu Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROBLEMI NARODNE KULTURE U SREDNJEM VEKU ARON GUREVIČ Izdavač: GRAFOS BEOGRAD BIBLIOTEKA HORIZONTI, Narodna kultura i srednjolatinska književnost od Cezarija iz Arelate do Cezarija iz Gajsterbaha, Seljaci i sveci, Narodna kultura u ogledalu pokajničkih knjiga, Božanstvena komedija pre Dantea, Svetilo, Gore i Dole - Srednjovekovna grotska, Broširani povez, Latinica, 399 str, 1987; Aron Yakovlevich Gurevich (također napisan Aaron Gurevich ruski: Arón Ấkovlevič Gurévič; 12. svibnja 1924. - 5. kolovoza 2006.) bio je ruski medievist povjesničar, koji je radio na europskoj kulturi srednjeg vijeka. O Gurevichevom radu informirali su se Jacques Le Goff i Georges Duby, a on se smatrao pripadnikom njihove škole Annales. Također je bio pod utjecajem ideja Mihaila Bahtina, a neke od njih je ujedno i osporavao. Gurevichev rad smatran je antimarksističkim i naišao je na neprijateljstvo u Sovjetskom Savezu, ali je uživao podršku u inozemstvu među Školom Annales, iako mu nije bilo dopušteno putovati u inozemstvo prije Perestrojke. Dobitnik je međunarodne nagrade Nonino 1988. u Italiji. Život i karijera Aron Gurevich rođen je u Moskvi 12. svibnja 1924. u sekularnoj židovskoj obitelji.[1] Godine 1946. diplomirao je na Moskovskom državnom sveučilištu.[2] U početku se specijalizirao za skandinavske jezike.[3] Godine 1950., nakon obrane disertacije Seljaštvo jugoistočne Engleske tijekom prednormanskog razdoblja, postao je kandidat znanosti [2] i predavač na Kalinjinovom državnom pedagoškom institutu (sada Državno sveučilište u Tveru), [2] provincijskoj funkciji na kojoj je bio degradiran u, i koji je obnašao od 1950. do 1964. [3] Godine 1962. Gurevich je stekao diplomu doktora znanosti na Lenjingradskom sveučilištu.[2] Njegova doktorska teza bila je Pregled norveške društvene povijesti u IX–XII stoljeću. Bila je to prva doktorska teza u Sovjetskom Savezu u potpunosti posvećena vikinškoj povijesti.[2] Njegova će karijera znatno patiti zbog činjenice da je bio Židov, što je predstavljalo značajne poteškoće znanstvenicima unutar Sovjetskog Saveza u to vrijeme.[4] Aron Gurevič vratio se u Kalinjin i postao profesor 1963. godine.[2] Godine 1966. Gurevič se pridružio Moskovskom institutu za filozofiju, ali je otpušten nakon što je objavio Problemi podrijetla feudalizma u zapadnoj Europi (1970.), gdje je osporavao teoriju o podrijetlu feudalizma usvojenu u marksističkoj historiografiji, [2] i bio je prokazan zbog svoje upotrebe strukturalističkih metoda. Nakon toga mu je zabranjeno akademsko predavanje. Bio je zaposlen u Informacijskom odjelu Instituta za svjetsku povijest u Moskvi do 1992.[2][5] Dobitnik je međunarodne nagrade Nonino 1988. u Italiji. Tijekom perestrojke 1989. Gureviču je prvi put dopušten izlazak iz zemlje, te je 1989.–1991. držao predavanja u inozemstvu. Godine 1993. postao je voditelj Instituta za svjetsku povijest na Moskovskom državnom sveučilištu.[2] Godine 1998. postao je stranim članom Nizozemske kraljevske akademije znanosti i umjetnosti.

Format: 13x20 cm Broj strana: 504 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 27. februar 2014. Dobrica Ćosić me je stalno prekorevao što sam bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji. Živojin Pavlović je napisao nadahnuti esej o mojoj političkoj pornografiji. Svuda su me hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač. Jedino me je tri dana u nastavcima napadao Milovan Danojlić na francuskom radiju u Parizu. Niko nije mogao da poveruje da neko moćan ne stoji iza mene i da me kroz život vode isključivo luda glava i puka radoznalost. U samoodbrani da me slučajno ne provale i jednostavno ne počiste, nikad nisam demantovao da radim za sve moguće domaće i inostrane obaveštajne službe, pošto su mi te sumnje dugo bile praktično jedina zaštita. Milomir Marić je decenijama istraživao zabranjene stranice naše istorije, rušio usađene zablude i opsesije i otvarao opasne tabu-teme, svestan da je prošlost, posle svega, možda neizvesnija od sadašnjosti i budućnosti. U ovoj knjizi on pokušava da prepozna šta se zapravo događalo i šta se krilo iza političkih kulisa i obmana, istovremeno sladostrasno prebirajući po namerno zaturenim i sklonjenim dokumentima, domaćim i inostranim arhivama, i beležeći sećanja koja su junaci naše epohe želeli da ponesu u grob – da bi ih kao opomenu za budućnost štampao u knjizi Deca komunizma. c5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernst Hajnrih Herman Grotefend (rođen 18. januara 1845. u Hanoveru, † 26. maj 1931. u Šverinu) je bio nemački arhivista i istoričar, koji je posebno poznat po svojim standardnim radovima o kalendaru nemačkog srednjeg veka i modernog doba. Herman Grotefend je bio unuk orijentaliste i lingviste Georga Fridriha Grotefenda i sin istoričara i arhiviste Karla Ludviga Grotefenda (1807-1874). Njegova majka bila je Matilda Grotefend (1811-1851), ćerka zakupca domena Jakoba Luterota i Johane Jakobine Sofi Borneman. Od letnjeg semestra 1864. studirao je medicinu na Univerzitetu u Getingenu, a zatim od letnjeg semestra 1867. istoriju. Na početku studija postao je član bratstva Brunsviga 1864. godine.[1] 1869/1870. studirao je kao deo privremenog kursa u Berlinu. Njegovi najvažniji akademski nastavnici bili su Philipp Jaffe i Georg Vaitz. 15. marta 1870. doktorirao je studijom o srednjovekovnom istoričaru Otu fon Frajsingu. Po završetku studija, radio je od aprila 1870. kao ambiciozni arhivista u Kraljevskom državnom arhivu u Breslauu, gde ga je Kolmar Grinhagen uveo u praktični arhivski rad. 1. januara 1872. Grotefend je postavljen za arhivskog sekretara. Oktobra 1874. prelazi u Državni arhiv Auricha kao privremeni direktor, a dve godine kasnije u februaru 1876. u Gradski arhiv u Frankfurtu na Majni. Tamo je organizovao spajanje raznovrsnog i razbacanog fonda arhivske građe o istoriji grada u novu zgradu arhiva koja je već u izgradnji. Od 1. oktobra 1887. postavljen je za šefa Tajnog i Glavnog arhiva u Šverinu na preporuku Johana Albrehta fon Meklenburga, gde je radio do penzionisanja 1. jula 1921. u svojoj 76. godini. 9. aprila 1899. dobio je zvanje tajnog savetnika za arhiv, a godinu dana pre penzionisanja postavljen je za direktora Arhiva. Grotefend je dao poseban doprinos organizaciji, jednostavnosti korišćenja i organizaciji potrebnih prostorija. Od 1887. do 1921. bio je prvi sekretar Udruženja za istoriju i arheologiju Meklenburga. Herman Grotefend je bio oženjen dva puta, od 1872. do njene smrti 1904. godine za Alis Ulrih, a od 1910. za Hedvig Brandis, rođenu Unger, koja je umrla 1919. godine. Iz prvog braka imao je tri sina i dve ćerke. Sin Oto (1873-1945) je takođe postao arhivista i istoričar, drugi sin po imenu Georg (1877-1914) je poginuo u Prvom svetskom ratu. Ćerka se udala za predsednika Oberpostdirektion Schverin, Karla Hajnriha Melera, u čijoj je kući Grotefend živeo poslednjih godina svog života. Računanje vremena nemačkog srednjeg veka i modernog doba Godine 1872. Grotefend je objavio „Priručnik za istorijsku hronologiju nemačkog srednjeg i modernog doba“, koji je imao za cilj da pomogne istoričarima da se bave srednjovekovnim i savremenim proračunima vremena. U godinama koje su usledile, on je proširio materijale sadržane u njemu kako bi uključio nova istraživanja i svoja dalja istraživanja. Od 1891. do 1898. u Hanovoj knjižari u Hanoveru objavljeno je u dva toma obimno delo „Proračun nemačkog srednjeg veka i modernog doba”. Prvi tom (1891) sadrži rečnik na više od dve stotine stranica o terminima istorijske hronologije kao i razne tabele za izračunavanje i konverziju datuma iz različitih sistema računanja vremena. Drugi tom, koji se pojavio u dva odeljka (1892. i 1898.), navodi izuzetno različite kalendare svetaca koji su bili u upotrebi u eparhijama i verskim redovima na nemačkom govornom području, a sadrži i spisak svetitelja kojima se klanja, navodeći bogomolje i dotični sveti praznici. Pošto je ovaj novi rad na kraju bio previše obiman „da bi [...] služio istraživačima u njihovoj svakodnevnoj upotrebi i da bi učenicima pružio pouzdan uvod u hronološke stvari“,[2] Grotefend je objavio „Priručnik za računanje vremena nemačkog srednjeg veka i moderna vremena“ 1898. U njemu je izostavio dubinske rasprave o pojedinačnim pitanjima i fokusirao se na potrebe istoričarevog praktičnog rada. Posle sistematskog uvoda, „meki povez” sadrži azbučni indeks praznika i hronološke oznake, razne liste lenjira i tabele za računanje datuma. I dvotomno izdanje i skraćena verzija postali su standardna dela u pomoćnim naukama. Posebno je „Priručnik za računanje vremena“ i danas nezamenljiv alat za pretvaranje istorijskih datuma u ​​moderne (npr. iz kalendara francuske revolucije, iz srednjovekovnih kalendara praznika ili iz rimskog kalendara). Nova izdanja su obično išla ruku pod ruku sa dopunama ili revizijama o kojima se pobrinuo njegov sin Oto Grotefend nakon smrti Hermana Grotefenda 1931. godine. Nakon njegove smrti, 1948. godine objavljeno je neizmenjeno reprint poslednjeg izdanja kako bi se u posleratnom periodu brzo obezbedio naučni radni materijal. Državni arhiv Donje Saksonije je 1950. godine postao zvanična kontakt adresa za sugestije za poboljšanja i dopune rada, što je rezultiralo objavljivanjem revidiranih 10. i 11. izdanja od strane savetnika Državne arhive Teodora Ulriha 1960. i 1971. godine, a u 12. izdanje koje je ažurirao Jurgen Asch 1982. Godine 2007. izašlo je 14. i do sada poslednje izdanje „Priručnika za računanje vremena“. Horst Rut je 2004. godine učinio prethodnicu u dva toma, „Proračuni nemačkog srednjeg veka i moderne ere“, dostupnim na mreži u HTML verziji sa funkcijama pretraživanja i algoritmima za proračun.[3] Ostale publikacije Pored hronoloških publikacija, Herman Grotefend je 1869. i 1875. objavio pomoćne naučne spise, svaki sa kratkim uvodima u teoriju pečata (sfragistika). Kao genealog ispitivao je, između ostalog, šleske dinastije (1875), plemićku porodicu Oejnhauzen (1889) i sopstvenu porodicu Grotefend (1890-1909 i 1901). U funkciji gradskog arhivista u Frankfurtu na Majni, počeo je da objavljuje tamošnje inventare arhiva, čiji je prvi tom završio 1888. po odlasku u Šverin. Istraživanja istorije i istoriografije Svetog rimskog carstva, kojima se Grotefend bavio u svojoj doktorskoj tezi iz 1870. godine, bila su od malog značaja u njegovom daljem istraživanju. Umesto toga, novi fokus njegovog rada bila je regionalna i državna istorija, koja se ogleda u raznim publikacijama, posebno o istoriji grada Frankfurta na Majni i države Meklenburg. Pored sopstvenih spisa, to su bila redakcija značajnih časopisa, u Frankfurtu „Saopštenja Udruženja za istoriju i arheologiju u Frankfurtu na Majni” (1879-1885) i „Arhiva za frankfurtsku istoriju i umetnost” (1881-1884). ), u Šverinu „Godišnjaci Udruženja za istoriju i arheologiju Meklenburga“ (1888-1919). Pored toga, učestvovao je u reviziji „Istorije Frankfurta na Majni” Antona Horna za drugo izdanje (1882) i objavio seriju „Izvori za frankfurtsku istoriju” (1884-1888) (iako samo dva toma) kao i značajne delovi „Meklenburške knjige dokumenata” (1890-1907)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga br. 342 Živan Živanović (Živkovci, 26. oktobar 1852 — Beograd, 17. maj 1931) bio je srpski političar i publicista. Biografija Živan Živanović je bio unuk kačerskog kneza (srez u rudničkom okrugu) Živana Stojanovića, učesnika Prvog i Drugog srpskog ustanka, koji je ostao poznat po tome što je poveo kačerske ustanike u boj na Čačak 1815. godine. Kasnije se uspešno bavio trgovinom kožom i drugim životinjskim proizvodima. Živanov otac Marinko, jedan je od prvih pismenih ljudi u Kačeru. Bio je pisar suda opštine Živkovačke, trgovac i bojadžija. Nakon seobe u Aranđelovac oko 1857. postaje i dopisnik Srpskih novina, za koje piše o dešavanjima u mestu. Marinko je bio retko prosvećen čovek sa, za ono doba, bogatom ličnom bibliotekom. Nakon završene osnovne škole u Aranđelovcu, Živan Živanović 1865. godine odlazi peške sa ocem u Beograd sa namerom da tamo upiše gimnaziju. Nakon četiri dana hoda, otac ga je smestio kod svog rođaka, dao mu dukat i nekoliko groša i ostavio ga da se sam o sebi dalje brine. Kako bi obezbedio sebi egzistenciju Živan se morao zaposliti kao deo posluge doma Janka Šafarika, člana Srpskog učenog društva - lekara, istoričara, arheologa i numizmatičara. Vredan i savestan u kućnim poslovima, a u isto vreme odličan đak, vrlo brzo se svideo svim članovima porodice, a naročito starom Šafariku koji mu je postao i staratelj i učitelj.[1] Po završenoj gimnaziji u Beogradu i učiteljskoj školi u Kragujevcu (1873) studirao je kao državni pitomac prirodne nauke u Jeni. Prekinuo je studije zbog učešća u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. za koji se prijavio kao dobrovoljac. Kao dobrovoljac ratovao je i u Drugom ratu. Školovanje je završio u Berlinu (1879), a potom je službovao u prosvenoj struci u Velikom Gradištu, Nišu, Pirotu i Beogradu. Svoj publicistički rad počeo je u Javnosti 1873, da bi sve intenzivnije sarađivao u listovima Liberalne stranke: Istoku, Srpskoj Nezavisnosti, Ustavnosti, Novoj Nezavisnosti i Srpskoj Zastavi, čiji je glavni urednik bio 1895—98. Svojim radom je privukao pažnju Jovana Ristića, za koga je ostao vezan do kraja života. Prvi put je ušao u Narodnu skupštinu kao poslanik Liberalne stranke 1887, učestvovao u njenom radu 1890—93. i bio kratko vreme njen predsednik. Bio je sekretar u Ustavotvornom odboru u kome je učestvovao na izradi čuvenog Ustava iz 1888. godine. U više mahova bio je član Državnog saveta (1892, 1903, 1907—24), ministar privrede u vladi Vladana Đorđevića (1899—1903) i ministar prosvete u vladi Dimitrija Cincar-Markovića 1903. Godine 1903. se povukao iz političkog života. Bio je oženjen Jelenom Dimitrijević, rođenom sestrom Dragutina Dimitrijevića Apisa, sa kojom je imao petoro dece: Stanislavu, Milevu, Aleksandra, Milicu i Milana. Zajedno sa njima u porodičnoj kući u Savskoj ulici br. 21 živeli su njegov šurak i tašta Jovanka. Stanislava je bila udata za potpukovnika Aleksandra Glišića koji je herojski nastradao u Kumanovskoj bitki. Stariji sin Aleksandar je bio prva žrtva Balkanskih ratova – poginuo prvog dana rata u prvom boju 18. oktobra 1912. godine na karauli Lisica u blizini Medveđe, kao četnik u četi Ljube Vulovića.[5] Mlađi sin Milan, postao je doktor istorijskih nauka i autor više vrednih knjiga, među kojima su: Pukovnik Apis - Solunski proces 1917, Dubrovnik u borbi za ujedinjenje 1908-1918, Bibliografija Srpske Književne zadruge I-II (1892-1967 i 1968-1982). Živan Živanović je preminuo 17. maja 1931. godine posle kraće bolesti u 79. godini života. Balkanski ratovi Bio je jedan od organizatora i rukovodilaca komitske (četničke) organizacije na jugu Srbije i u Makedoniji. Za učešće u Balkanskim ratovima bio je isuviše star, ali je njegova kuća za oslobođenje Raške, Kosova, Metohije i Makedonije od Turaka dala dva života: najstarijeg sina Aleksandra Sanju Živanovića, studenta arhitekture na Tehničkom fakultetu i zeta komandanta Sedmog pešadijskog puka Aleksandra M. Glišića koji je poginuo na Mladom Nagoričanu i svojim velikim požrtvovanjem doprineo pobedi u odsudnoj Kumanovskoj bitki.[2] Prvi svetski rat U Prvom svetskom ratu Državni savet je premešten u Kruševac. Iako su nemačke trupe u grad ušle 25.oktobra 1915. a kasnije ih smenile austro-ugarske, odvodeći čitave porodice sa decom u logore, Živanović je do 9. jula 1916. bio pošteđen. Tada je iznenada uhapšen i sproveden za Beograd. Sa svojih 64 godine proveo je noć na klupi u hodniku austrougarskog Guvernmana (nekadašnja zgrada Upave fondova, danas Narodni muzej), a sutradan, po najvećoj vrućini, stražarno sproveden pešice do Zemuna,a odatle vozom do logora u Nežider u Mađarskoj (1916—18). Tamo je ostao sve do 26. oktobra 1918. godine.[1] Književna delatnost Napisao je veliki broj političkih i pedagoških rasprava, pa i dosta radova iz prirodnih nauka. Objavljene su mu knjige: Niš i niške znamenitosti, 1882; Videlački pametar iz 1882. i 1887; Vaspitanje u srednjim školama, 1891; Zadaća Srbije, 1894; Prosvetna pisma, 1897; Politička istorija Srbije 1-4, 1923-1924; Memoari Stevana-Stevče Mihailovića, 1928; biografija Jovana Ristića, 1931; Sećanja iz doba rata 1914-1918. i Trgovina i njen razvoj u Srbiji u prvoj polovini HIH veka kojoj nedostaju završni redovi. Društvena delatnost Veliki doprinos je dao razvoju srpskog zemljoradničkog zadrugarstva. Kao ministar narodne privrede sproveo prvi „Zakon o oslobođenju zemljoradničkih zadruga od svih taksa“, a kasnije je neprekidno, sve do 1927. godine, biran za člana upravnog ili nadzornog odbora Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge i član njenog Upravnog odbora od prvog dana osnivanja 30. aprila 1892. do poslednje sednice na kojoj je prisustvovao 30. aprila 1931. godine, neposredno pred smrt. Dakle, punih 39 godina radio je na tome da se broj poverenika i pretplatnika povećava i da se izdanja SKZ rasturaju u sve krajeve zemlje. Posle Prvog svetskog rata prisustvovao je prvoj sednici Upravnog odbora od 31. decembra 1919. na kojoj se govorilo o obnovi njenog rada. Dve godine kasnije radio je na štampanju prvog poratnog kola. Novčano i na druge načine pomogao je da se sazida škola u njegovom rodnom mestu. Dobio je više odlikovanja i drugih priznanja među kojima je i Orden Karađorđeve zvezde.

Korice kao na slikama Unutra odlično očuvana Autor: Ferdo Šišić Izdavač: Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb Godina izdanja: 1975. Broj stranica: 513 Dimenzije: 17×24,5 cm Šišić, Ferdo, hrvatski povjesničar (Vinkovci, 9. III. 1869 – Zagreb, 21. I. 1940). Studirao je povijest i geografiju u Beču i Zagrebu, gdje je 1892. diplomirao, a 1900. doktorirao povijest. Od 1892. do 1902. radio je kao profesor u gimnazijama u Gospiću, Zagrebu i Osijeku. Nakon habilitacije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1902) bio je imenovan privatnim docentom za hrvatsku povijest srednjega vijeka, a 1909–39. bio je redoviti profesor na tom fakultetu. Od 1910. redoviti član JAZU. Bio je aktivan u političkom životu Hrvatske, a 1908. bio je izabran na listi Hrvatsko-srpske koalicije za zastupnika kotara Vinkovci u Hrvatskom saboru. Pristao je potom uz bana N. Tomašića i njegovu Stranku narodnoga napretka, kojoj je 1911. bio tajnik. Bio je sljedbenik genetičkoga smjera u historiografiji te je svojim djelima znatno utjecao na buduće naraštaje hrvatskih povjesničara. Najveći doprinos dao je hrvatskoj medijevistici, posebice razdoblju do XII. st., a niz rasprava i studija (Vojvoda Hrvoje Vukčić Hrvatinić i njegovo doba (1350–1416), 1902; Kralj Koloman i Hrvati godine 1102., 1907; Priručnik izvora hrvatske historije, 1914) rezultirao je sintezom Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara (1925). Premda je nastojao napisati sveobuhvatnu sintezu hrvatske povijesti, uspio je obuhvatiti razdoblje do 1873. god. (Hrvatska povijest, I–III, 1906–13; Pregled povijesti hrvatskoga naroda: od najstarijih dana do godine 1873, 1916; Jugoslovenska misao: istorija ideje jugoslovenskog narodnog ujedinjenja i oslobođenja od 1790–1918, 1937; Poviest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića, 1942). Ujedno se bavio problematikom XIX. i XX. st. (Rijeka i riječko pitanje, 1912; Rijeka i Zadar, 1921; Predratna politika Italije i postanak Londonskog pakta (1870–1915), 1933; Kako je došlo do okupacije a onda do aneksije Bosne i Hercegovine (1878 odnosno 1908), 1938). Obrađivao je i novovjekovne teme (Franjo barun Trenk i njegovi panduri, 1900; Zavjera Zrinsko-Frankopanska (1664–1671), 1926). Osobito je značajan njegov rad na izdavanju građe. U seriji JAZU Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium izašli su Acta comitialia regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae – Hrvatski saborski spisi (I–V, 1912–18). Ujedno je priredio više kritičkih izdanja izvora (Letopis Popa Dukljanina, 1928; Korespondencija Rački – Strossmayer, I–IV, 1928–31; Josip Juraj Strossmayer: dokumenti i korespondencija, 1933) te objavio izvore za povijest BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, koautor, 1942; Bosna i Hercegovina za vezirovanja Omer-paše Latasa (1850–1852), 1938). God. 1919–20. sudjelovao je u radu izaslanstva Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu i napisao pritom nekoliko studija o jadranskom i riječkom pitanju te objelodanio dvije zbirke građe: Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914–1919 (1920) i Jadransko pitanje na Konferenciji mira u Parizu (1920). Neobjavljena građa koju je prikupio po arhivima u Hrvatskoj i Europi čuva se u njegovoj ostavštini u HAZU. Istorija hrvata srba hrvatske hrvatska hrvati srbi srpska srbije jugoslavije srednji vek srednjeg veka

Vodič kroz SUBOTICU I OKOLINU Izdavač: Neopress design i print - Subotica, 2014. god. Broširan povez, 23,5 cm. 168 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor,LUX PAPIR... Vodič kroz Suboticu i okolinu SVUDA PROĐI KUĆI DOĐI.... „Blaško Gabrić je zagovarao da se formira Matica useljenika. Ona je pre svega namenjena našim bivšim gastarbajterima koji su radili po svetu, u ovom konkretnom slučaju pre svega u Americi i Kanadi, i koji su stekli pravo na penziju. Penzije su na čitavom Zapadu, od Evrope, pa do Amerike i Kanade toliko skromne, da ti ljudi ni približno ne mogu dobro da žive, onim nivoom standarda na koji su navikli dok su bili radno aktivni. Međutim, sa tim penzijama koje oni dobijaju u tim zemljama kod nas u Srbiji mogu da žive kao bubreg u loju. Znači ovo nije promocija knjige, ovo je promocija knjige čija je ideja da dovede u Suboticu i u Srbiju hiljade naših gasatrbajtera koji se muče širom sveta jer imaju skromne penzije“, rekao je autor teksta Ljubomir Đorđević. Autor i idejni tvorac vodiča je Blaško Gabrić, izdavač je Neopress design & print, fotografi su Dejan Malagurski, Nikola Stantić i Toma Marjanović, glavni i odgovorni urednik je gospodin Blaško Gabrić, likovni i grafički urednik je gospođa Emina Gabrić, tekst je pisao sociolog Ljubomir Marjanović. Tiraž je 2.000 primeraka. Knjiga je NOVA.... -------------------------------- M

Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige. „Popularizacija nauke je velika tema, težak zadatak i istinska misija. Govoriti javnosti o istoriji nije samo prosvetni već i vaspitni zadatak. Momčilo Petrović spada među retke novinare koji su uspeli da se uspešno oprobaju u publicistici. Vredno piše knjige za koje vlada izvanredno zanimanje čitalačke publike. To je počast i odgovornost. Petrović tu čast zaslužuje, a odgovornost dobro podnosi.“ – Čedomir Antić

Nova, nekorišćena Jugoslavija u hladnom ratu : prilozi istraživanjima : zbornik radova = [glavni i odgovorni urednik Aleksandar Životić] Uporedni naslov Yugoslavia in Cold War Vrsta građe zbornik Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2010 Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2010 (Zemun : Pekograf) Fizički opis 212 str. ; 24 cm Biblioteka Zbornici radova / Institut za noviju istoriju Srbije ; br. 6 `Zbornik radova `Jugoslavija u hladnom ratu` nastao je kao rezultat dva kruga istoimenog ciklusa predavanja koje su na Kolarčevoj zadužbini održali prijatelji i saradnici Instituta za noviju istoriju Srbije ...` --> Tiraž 300 Podaci o autorima: str. 5-7 Str. 9-11: Uvodna reč / Redakcija Bibliografija uz većinu radova Registar Summaries. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Hladni rat -- Zbornici Jugoslavija -- Spoljna politika -- 1945-1990 -- Zbornici PODACI O AUTORIMA …5 UVODNA REČ …9 Dr Dragan Bogetić JUGOSLAVIJA IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA …13 Dr Aleksandar Životić JUGOSLAVIJA I BLISKI ISTOK U HLADNOM RATU (1945-1970) …37 Mr Jovan Čavoški JUGOSLAVIJA I DALEKI ISTOK - TREĆI SVET IZMEĐU JUGOSLAVIJE I KINE …63 Mr Vladimir Lj. Cvetković SPOLjNA POLITIKA JUGOSLAVIJE I ZEMLjE NARODNE DEMOKRATIJE u SUSEDSTVU 1953-1958 …77 Doc. dr Mira Radojević ŽIVETI I RADITI u EMIGRACIJI. SAVEZ „OSLOBOĐENjE` (1949-1990) …97 Dr Milan Terzić JUGOSLAVIJA I BALKANSKI PAKT1953/1954 …111 Katariia Kovačević JUGOSLAVIJA I MAĐARSKA KRIZA 1956. GODINE …127 Dr Slobodan Selinić JUGOSLOVENSKO-ČEHOSLOVAČKI ODNOSI 1945-1955 …149 Prof. dr Ljubodrag Dimić JOSIP BROZ TITO I „JUGOSLOVENSKI POGLED NA EVROPU` …183

Opis "Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba - Momčilo Petrović" Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige. „Popularizacija nauke je velika tema, težak zadatak i istinska misija. Govoriti javnosti o istoriji nije samo prosvetni već i vaspitni zadatak. Momčilo Petrović spada među retke novinare koji su uspeli da se uspešno oprobaju u publicistici. Vredno piše knjige za koje vlada izvanredno zanimanje čitalačke publike. To je počast i odgovornost. Petrović tu čast zaslužuje, a odgovornost dobro podnosi.“ – Čedomir Antić

: Grupa izdavača Beograd 1982 god, -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Latinica -Broj strana: 434+603 u veoma dobrom stanju Treći Rajh i zemlje jugoistočne Evrope I-II, Dušan Lukač PRVI DEO - 1933-1936 / DRUGI DEO 1937-1941 Izdavac - Vojnoizdavački zavod-Balkanološki institut SANU-Prosveta-Rad-Partizanska knjiga , Beograd 1982. Čehoslovačka, Austrija, Mađarska, Rumunija, Jugoslavija, Bugarska... Dušan Lukač (Ivanjska, 11. novembar 1926 — 2000) bio je srpski istoričar. Biografija Rođen je 11. novembra 1926. godine u selu Ivanjska u opštini Otoka u Bosanskoj Krajini. Nakon završene Učiteljske škole u Banja Luci 1948. godine, prešao je u Sarajevo na studij istorije na Filozofskom fakultetu u ovom gradu, koji završava 1952. godine. Po završetku studija radio je u Banjoj Luci, kao profesor u gimnaziji, a potom i kao kustos u Muzeju Bosanske Krajine.[1] Doktorat istorijskih nauka sa temom „Ustanak 1941. u Bosanskoj Krajini i prvih pet krajiških narodnooslobodilačkih partizanskih odreda“ odbranio je 1965. na Filozofskom fakultetu u Beogradu,[1] pred komisijom koju su sačinjavali: Vaso Čubrilović, Jovan Marjanović i Jovan Milićević. Disertaciju je 1967. godine objavio Vojnoizdavački zavod, pod naslovom „Ustanak u Bosanskoj Krajini”, u okviru serije „Ratna prošlost naših naroda”.[2] Nakon odbrane disertacije trajno je prešao u Beograd, na Institut za istoriju radničkog pokreta, gdje je dobio zvanje naučnog istraživača. Tema njegovog rada na Institutu (koji je promenio naziv u Institut za savremenu istoriju) je Radnički pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918—1941, koju je objavio 1972. godine, kao posebnu knjigu i na osnovu koje je stekao zvanje višeg naučnog saradnika.[1] Po osnivanju Balkanološkog instituta SANU prešao je da radi u ovoj instituciji. Tema rada je bio Prodor Hitlerovog Trećeg rajha na Balkan.[1] Početkom sedamdesetih i tokom nekoliko godina je bio rukovodilac projekta „Velike sile na Balkanu u XX vijeku”.[3] Paralelno sa ovim istraživanjima, prihvatio se zadatka da prikuplja građu za „Srbi u etnodemografskim tokovima i samoodbrani svoga opstanka u XIX i XX veku“. Posebno plodna aktivnost bila je tokom studijskog boravka u trajanju od šest mjeseci u Moskvi i Berlinu. Učestvovao je na skupovima u Kijevu, Harkovu, Bukureštu, Sofiji, Solunu, Atini, Budimpešti, Beču, Koblencu, Londonu, Bonu itd. Bio je sekretar Odbora SANU za prikupljanje i objavljivanje arhivske građe o spoljnjoj politici Srbije 1903—1914. Za štampu je sam priredio VI tom ove publikacije od dvije knjige odštampane 1981. godine.[4][5] Naučno-istraživački rad Dušana Lukača je vezan za teme savremene istorije. U toku svog radnog vijeka objavljivao je djela iz sledećih tematskih blokova: istorija NOR u Jugoslaviji, istorija radničkog pokreta, istorija Prvog i Drugog svjetskog rata, odnosi zamalja Istočne Evrope i Balkana prema njemačkom Trećem rajhu i migracije Srba u XIX i XX vijeku.[1] Učestovovao je u redakcijama: „Istorijskog glasnika Srbije“ od osnivanja, „Istorijskog zbornika“ Institutu za istoriju u Banjoj Luci, kao i zbor­nika Univerziteta „Đuro Pucar Stari“ u Banjoj Luci. Za knjigu „Ustanak u Banjoj Luci“ je 1967. godine dobio Nagradu „22. decembar“ Jugoslovenske narodne armije, a 22. aprila. 1969. godine je za rad na unapređenju prosvjete, nauke i kulture u Bosanskoj Krajini odlikovan nagradom skupštine grada Banja Luke „Veselin Masleša“. Predsjedništvo SFRJ 1987. godine dodjelilo mu je Oreden bratstva i jedinstva sa zlatnim vijencem.[6] Preminuo je 2000. godine.

Rudi Dutschke i Manfred Wilke SOVJETSKI SAVEZ SOLŽENJICIN i ZAPADNA LJEVICA Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica, Rudi Dučke Rudi Dutschke i Manfred Wilke , Globus Zagreb 1983. Tvrd povez, zaštitni omot, 390 strana. Alfred Vili Rudolf Dučke (nem. Alfred Willi Rudolf Dutschke; Šenefeld, 7. mart 1940 — Orhus, 24. decembar 1979) je bio nemački sociolog, koji je bio jedna od najznačajnijih ličnosti studentskog pokreta u kasnim šezdesetim godinama 20. veka u Saveznoj Republici Nemačkoj.[1] Rudi Dučke Rudi.jpg Rudi Dučke Puno ime Alfred Vili Rudolf Dučke Datum rođenja 7. mart 1940. Mesto rođenja Šenefeld Nemačka Datum smrti 24. decembar 1979. (39 god.) Mesto smrti Orhus Danska Biografija Uredi Dučke je rođen u Šenefeldu u blizini Berlina na teritoriji Nemačke Demokratske Republike kao sin poštanskog službenika. Pohađao je gimnaziju i postao član omladinske organizacije FDJ a kasnije se javno prijavio kao pacifista i iz tih razloga nije bio primljen na studij sporta. Često je posećivao Zapadni Berlin i pre izgradnje berlinskog zida u njemu se nastanio. U Zapadnom Berlinu je studirao sociologiju, etnologiju, filozofiju i istoriju i 1973. godine diplomirao. 1962. godine je osnovao radikalnu grupu „Subverzivna akcija“ sa kojom je stupio u Socijalistički studentski savez i kasnije postao njihov funkcioner. Organizovao je proteste protiv rata u Vijetnamu i protiv koalicije SPS- CDU. Kada se proširila kampanja protiv studentskih pokreta 11. aprila 1968. izvršen je atentat na Dučkea. Dučke je atentat preživeo ali sa težom ozledom mozga i morao je da se na kraju ponovo učiti da govori.[2] Kasnije je živeo u Danskoj i radio kao docent na fakultetu. Umro je od posledica atentata 24. decembra 1979. godine. Delo (na nemačkom) Uredi Rudi Dutschke: Jeder hat sein Leben ganz zu leben - Die Tagebücher 1963-1979 (Hrsg. v. Gretchen Dutschke), Kiepenheuer & Witsch, Köln 2003 Rudi Dutschke: Mein langer Marsch. Reden, Schriften und Tagebücher aus zwanzig Jahren (Hrsg. von Gretchen Dutschke-Klotz, Helmut Gollwitzer und Jürgen Miermeister), Rowohlt 1980 Rudi Dutschke: Aufrecht gehen - Eine fragmentarische Autobiographie, Olle und Wolter, Berlin 1981 Rudi Dutschke: Lieber Genosse Bloch… - Briefe Rudi Dutschkes an Karola und Ernst Bloch (Hrsg. v. Karola Bloch und Welf Schröter), Talheimer Verlag 1988 Rudi Dutschke: Versuch, Lenin auf die Füße zu stellen. Über den halbasiatischen und den westeuropäischen Weg zum Sozialismus, Wagenbach, Berlin 1984 Uwe Bergmann/Rudi Dutschke/Wolfgang Lefèvre/Bernd Rabehl: Rebellion der Studenten oder die neue Opposition. Eine Analyse, Rowohlt, Reinbek b. Hamburg, 1968. Frank Böckelmann/Herbert Nagel (Hrsg.): Subversive Aktion. Der Sinn der Organisation ist ihr Scheitern, Verlag Neue Kritik, Frankfurt/Main 1976. Autor - osoba Dučke, Rudi, 1940-1979 = Dučke, Rudi, 1940-1979 Vilke, Manfred Naslov Sovjetski Savez, Solženjicin i zapadna ljevica / Rudi Dutschke, Manfred Wilke ; uz suradnju Reinharda Crusiusa ; prilozi J.-M. Chauviera ... [et al.] ; [preveo Drago Djumić] Jedinstveni naslov Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke. hrvatski jezik Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 Fizički opis 389 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kruzius, Rajnhard Hauver, J. M. Djumić, Drago Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Die Sowjetunion, Solschenizyn und die westliche Linke / Rudi Dutschke, Manfred Wilke, Reinhard Crusius Autori: str. 376-378 Registar. Predmetne odrednice Solženjicin, Aleksandar Isajevič, 1918- Komunizam – Zbornici Evrokomunizam – Socijalizam Levica Arhipelag gulag nemacka sssr

Autor - osoba Stajić, Vasa, 1878-1947 = Stajić, Vasa, 1878-1947 Naslov Novosadske biografije : iz arhiva Novosadskog magistrata. Sv. 1, A-J / ispisao Vasa Stajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Grad Novi Sad, 1936 (Novi Sad : Jovanović i Bogdanov) Fizički opis VII, 324 str. ; 24 cm Zbirka Građa za istoriju Novog Sada ; ǂknj. ǂ2 (Ppl.) Napomene Beleške Vase Stajića. - Stara sign.: R III 3002/1.: VS III 108/1 Predmetne odrednice Biografije -- Novi Sad Vasa Stajić (Mokrin, 10. februar 1878 – Novi Sad, 10. februar 1947) bio je srpski filozof i pisac. Niz njegovih dela smatra se ključnim za poznavanje istorije Novog Sada. Biografija Gimnaziju učio u Velikoj Kikindi, Sremskim Karlovcima i Senju. Kao učenik bio je zbog socijalističke agitacije isključen i karlovačke gimnazije. Studirao je prava, a potom filozofiju u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu, a diplomirao je 1902. godine u Budimpešti. Započeo rad kao učitelj u banatskim selima, potom je bio profesor u Pakracu, pa u Učiteljskoj školi u Somboru. Došavši iz Pakraca školske 1904–1905. godine počeo je sa radom kao profesor i suplent u Pljevaljskoj gimnaziji, gde je u istom periodu radio profesor i istoričar Gligorije Elezović. Godine 1938. objavljen je prigodni zbornik radova posvećen njegovom 60. rođendanu. U toj „Spomenici“ se ističe: Život profesor Stajića je bio uvek budna radinost i sveža delotvornost. Sadržinski se njegov život deli na dva perioda. U prvom, ranijem periodu on je revolucionar koji vrši veliki uticaj na omladinu. Delovao je u cilju oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koje se ostvarilo nakon završetka Prvog svetskog rata. Nastupa u novoj državi, u novim okolnostima njegove preusmerenje ka istorijskoj nauci, kada on ispisuje brojna istoriografska dela. Propagirao je Stajić ideje profesora Sandića i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Kao poverenik Srpske narodne omladine propagirao je ujedinjenje svih Srba u državu Južnih Slovena. Izdavačka delatnost Izdavao je predratne časopise Novi Srbin i „Srpska Prosveta”. Zbog svojih ideja bio je često proganjan i osuđivan, i za vreme Prvog svetskog rata a i u miru. Nakon rata pokrenuo je opet list, sada je to `Nova Vojvodina` u kojem iznosi vojvođanske probleme. Sarađivao je pišući za mnogo listova. Bio je jedno vreme sekretar Matice srpske i urednik „Letopisa” (1921. i 1936). Bio je i sekretar Matice srpske, ali je 1944. godine, na poziv svojih đaka prešao u Srem i pridružio se partizanima. Napisao je preko 20 knjiga od kojih su mu najpoznatije „Novosadske biografije” u šest tomova, „Velikokikindski distrikt” i druge. Posebno se istakao studijama o Svetozaru Miletiću (1926, prepravljeno i doterano 1938), kao i Jovanu Jovanoviću Zmaju (1933). Napisao je preko 100 naučno-stručnih rasprava. Posle Drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Njegova kapitalna dela o istoriji Novog Sada „Privreda Novog Sada”, „Novosadske biografije”, „Građa za kulturnu istoriju Novog Sada”, „Građa za političku istoriju Novog Sada” su kapitalna dela na temu istorije grada. Zaslužan je za pokret planinarstva i izletništva u Vojvodini. Godine 1923. aktivno učestvuje u organizovanju Novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. godine postaje Planinarsko društvo Fruška gora. Jedna osnovna škola u Novom Sadu i osnovna škola u Mokrinu nose njegovo ime. MG119 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Josip Vidmar (Ljubljana, 14. oktobar 1895 — Ljubljana, 11. april 1992), kritičar, esejista, dramaturg, akademik, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Slovenije i junak socijalističkog rada. Od aprila 1945. do marta 1953. godine obavljao je funkciju predsednika Prezidijuma NR Slovenije. Josip Vidmar rođen je 14. oktobra 1895. godine u Ljubljani. Nakon završetka gimnazije u rodnom gradu, 1914. godine upisao se na Visoku tehničku školu u Pragu, gde je bio mobilizovan u austrougarsku vojsku. Od 1915. do 1918. godine nalazio se u zarobljeništvu u Rusiji. Posle rata studirao je u Beču, Pragu, Parizu i Zagrebu, a diplomirao je u Ljubljani. Godine 1934. postao je dramaturg Narodnog kazališta u Ljubljani gde je delovao do 1942. godine. Tada je prešao u ilegalnost, jer je učestvovao u organizovanju Društva prijatelja Sovjetskog Saveza i bio jedan od osnivača Osvobodilne fronte, osnovane 29. aprila 1941. godine u njegovom stanu. Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu. U prvom redu, sleva nadesno, sede Josip Broz Tito, Josip Vidmar, Edvard Kocbek, Josip Rus i Moša Pijade. Bio je član Izvršnog odbora Osvobodilne fronte, a od 14. januara 1943. do 27. aprila 1953. godine njegov predsednik. Kao njegov delegat, učestvovao je na Drugom zasedanju AVNOJ-a, na kojem je u ime slovenačke delegacije predložio da se Josipu Brozu Titu dodeli titula maršala Jugoslavije. 19. februara 1944. godine u Črnomlju je bio izabran za predsednika Slovenačkog narodnooslobodilačkog veća (SNOV), a 1945. godine za predsednika Veća naroda Narodne skupštine FNR Jugoslavije, funkcija na kojoj je ostao sve do 1953. godine. Od aprila 1945. do marta 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Slovenije i član Prezidijuma Savezne narodne skupštine do 1952. godine. Osim političkih, obavljao je i mnoge društvene funkcije. Bio je redovni profesor za teoriju drame na ljubljanskoj Akademiji za igralsko umetnost od 1945. do 1950. godine, od 1949. član, a od 1950. do 1964. godine direktor Instituta za literaure pri Slovenačkoj akademiji nauka i umetnosti (sl. Slovenska akademija znanosti in umetnosti). Od 1952. do 1976. godine bio je predsednik SAZU. Godine 1966. izabran je za počasnog doktora nauke o književnosti Ljubljanskog univerziteta. Bio je poslanik u Republičkoj i Saveznoj skupštini, radio je u Nacionalnom komitetu za mir, Glavnom odboru Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije i SSRN Slovenije, te u Savezu komunista Jugoslavije. Vršio je odgovorne funkcije i u Savezu književnika Jugoslavije i u Sterijinom pozorju. Umro je 11. aprila 1992. godine u Ljubljani. Književni rad Josip Vidmar je još za vreme studija počeo da se bavi književnošću, književnom istorijom i i kritikom. Sarađivao je u gotovo svim slovenačkim časopisima, od kojih su neki „Novi zapiski“, „Ljubljanski zvon“, „Dom in svet“ i „Modra ptica“. Osim časopisa „Trije labodi“ 1922, od 1925. godine pokrenuo je i gotovo sam ispunjavao „Kritiku“ sve do 1927. godine. Kao dramaturg ljubljanske „Drame“ pisao je o pozorišnim i pozorišno-književnim problemima. Vidmarova predratna kritičko-esejistička aktivnost bila je okarakterizovana rehabilitovanjem kritičke misli, koja je posle Frana Levstika i Ivana Cankara zapala u krizu. U svome polemičkom kritikovanju borio se protiv reakcionarne katoličke misli, koja je katolički nazor postavljala iznad umetničkih postulata i šibao „naprednjake“ (liberali, demokrati), koji su hteli da slovenaštvo utope u jugoslovenštini. Njegovo najznačajnije delo, koje se dotiče odbrane slovenačkog identiteta za vreme Šestojanuarske diktature je brošura „Kulturni problemi slovenaštva“, izdana 1932. godine. Kao pozorišni kritičar borio se protiv negativističkih i nihilističkih pogleda na svet, pisao je svoje eseje i razmišljanja, koja po svojoj idejnoj i estetičkoj vrednosti predstavljaju vrhunac slovenačke književnosti.

Knjiga Milana Skakuna „Sveta Gora Atonska Hilandar“ imala je dug i krivudav put da bi se konačno našla u rukama šireg kruga čitalaca. Prvo izdanje bilo je još 2006. godine. Hiljadu primeraka poklonjeno je Hilandaru u čijoj knjižari je rasprodano za godinu i po dana. Drugih hiljadu primeraka podeljeno je članovima Udruženja poštovalaca Svete Gore Atonske čijim prilozima je finansirano štampanje ove knjige. Nakon 17 godina, a povodom 825. godišnjice Hilandara pojavilo se, ovo, drugo, neizmenjeno izdanje. Sadržaj knjige nije podeljen na klasična poglavlja. Nakon detaljnog objašnjenja opšteg pojma monaštva navodi se da je Sveta Gora još u periodu rane antike bila naseljena mnogobožačkim stanovništvom. U srednjem veku širenjem vizantijske vlasti dolazi i do širenja hrišćanstva na Svetoj Gori, a ubrzo i do pojave eremitskog monaštva. Utemeljivačem današnjeg organizovanog monaštva na Svetoj Gori smatra se prepodobni Atanasije, osnivač Velike Lavre. Nekoliko narednih vekova proveli su Svetogorci u borbama za goli opstanak braneći se od inovernih vojski, gusara i raznih pljačkaša. Uporedo su tragali i za najboljim načinom organizovanja života u manastirima i u celokupnoj zajednici Svete Gore. Danas su svi manastiri opštežiteljni a njihova zajednica autonomna oblast u okviru Republike Grčke. Duhovna vlast nad Svetom Gorom pripada Vaseljenskoj patrijaršiji. Sledi sažet prikaz nastanka, istorijata i drugih važnih podataka o svim Svetogorskim manastirima. Izdvaja se Hilandar kome je posvećeno znatno više prostora. Osnovan 1198. godine od strane Simeona i Save ovaj manastir bio je mesto za Srbe koji su se odlučili za monaški život. Najveći procvat Hilandar doživljava za vreme vladavine kralja Milutina. U svesti Srba Hilandar se doživljava kao najveća svetinja najpre zbog svojih osnivača, Svetog Simeona i Svetog Save. Pored toga Hilandar poseduje najveću zbirku srednjevekovnog tekstila, starih ikona, povelja, jednu od najbogatijih biblioteka, najveću zbirku bogoslužbenih predmeta, najveću staru srpsku arhivu, najveću kolekciju crkvenog nameštaja, najveću kolekciju bakroreznih ploča, etnološku zbirku i zbirku predmeta primenjene umetnosti. Sve to svedoči o ravnopravnom učešću Srba u zajednici Svete Gore u kojoj je Hilandar bio ravnopravan sa grčkim, ruskim, bugarskim, gruzijskim i rumunskim manastirima. U knjizi je dat sveobuhvatan prikaz svetogorskog monaštva i ona u dobroj meri nadomešta nedostatak ove vrste literature u poslednjih 20 i više godina. Pisana je čistim jezikom i lepim stilom čime je prijemčiva širokom krugu čitalaca. Ilustrovana je brojnim fotografijama i reprodukcijama hilandarskih grafika (ukupno 136). Posebnu vrednost predstavljaju prozni tekst počivšeg akademika Vojislava Đurića pod naslovom „Srbi na svetogorskim stazama“, kao i pesme Matije Bećkovića „Bogorodica Trojeručica“ i Ljubomira Simovića „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj“, dati na kraju knjige. Neprolaznost teme čini ovu knjigu jednako aktuelnom kao i pre 17 godina. dr Pavković Vladimir Milan Skakun, rođen je 1948. godine u Požarevcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka. Magistrirao i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Visokoj turističkoj školi strukovnih studija u Beogradu, a u zvanju višeg naučnog saradnika radio u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Objavio pedeset knjiga, monografija, udžbenika, priručnika i hrestomatija i oko sedamdeset članaka u naučnim i stručnim časopisima, Jedan je od autora koncepta i inicijator pokretanja međunarodne konferencije o turizmu VІTSO, kao i EX YU konkursa za grafiku. Povodom dva milenijuma hrišćanstva, 2000. godine osnovao je Udruženje poštovalaca Svete gore Atonske i postao njen prvi predsednik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj dvobroj je priredio Ivan Ninić. Boraveći u Jerusalimu, negde 1957. godine, radio sam na Univerzitetu, preko vikenda, kao noćni čuvar. Duge noći prekraćivao sam čitajući. Jednom sam poneo sa sobom malu knjižicu prepoznatljivih plavih korica Penguin Books-a. Bila je to prva knjiga o kumranskim mrtvomorskim rukopisima koja mi je došla ruku – John Allegro: The Dead Sea Scrolls. Fascinirao me je sadržaj knjige i taj osećaj izuzetnosti teme drži me do današnjih dana. Nakon više od pola stoleća istraživanja i akademskih rasprava, objavljivanje Mrtvomorskih spisa je kompletirano. Pedeset i četiri godina nakon što je prvi svitak nadjen u jednoj pećini u Kumranu, štampanje svih svitaka i fragmenata zaokruženo je u 37 tomova. Profesor Emanuel Tov, sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, predstavio je ovo divot izdanje na svečanosti u njujorškoj Gradskoj biblioteci, sredinom novembra 2001. Komplet od 1.500 svitaka i fragmenata, nađenih u Judejskoj pustinji datiraju od 250 godina pre naše ere do sedamdesetih godina našeg doba i osvetljavaju starozavetno vreme i doba ranog hrišćanstva sa mnogo nepoznatih detalja. Zbirka, pod nazivom Otkrića u Judejskoj pustinji objavio je Oxford University Press. To je nesumnjivo najveće arheološko otkriće u Izraelu našeg vremena, koje postaje deo svetske kulturne baštine. Smatra se da pustinja na zapadnoj obali Mrtvog mora skriva još oko 15.000 dokumenata, pisanih na papirusu ili koži, krijući dramu radjanja hrišćanstva, a istovremeno osvetljavaju i judaizam u vreme kada se iz starozavetnog transformisao u rabinski period, njegove normative, helenističku kulturu u doba kada se učvršćivao monoteizam, kao osnova zapadne civilizacije. Spise su pisali na hebrejskom, aramejskom, a delimično grčkom i latinskom jeziku i pohranili, najverovatnije, pripadnici sekte Esena koji su živeli na obalama Mrtvog mora u to doba. Asketska sekta Esena, iz koje je, eventualno, proisteklo hrišćanstvo, verovala je u skromnost, skrušenost i sudbinsku predodredjenost. O njoj ima podataka kod Josifa Flavija, rimskog istoričara jevrejskog porekla i u rukopisima Kairske genize. Od samog početka, ovaj jedinstveni arheološki fenomen izaziva pažnju i stimuliše maštu naučnika, pravnika i drugih pojedinaca zainteresovanih za kulturološke i religiozne fenomene. Dve hiljade godina je prošlo otkad je jedan kamen slučajno upao u pećinu i ukazao na skrivenu tajnu koja je izazvala intelektualnu revoluciju dvadesetog veka. Pre ovog otkrića u Kumranu, biblijski tekstovi su bili poznati samo na osnovu nekih srednjevekovnih hebrejskih rukopisa i grčkih kodifikovanih prevoda iz prvog veka naše ere. Hebrejski izvornici o vremenu Dugog hrama, osvećenog negde 521. godine pre naše ere, nisu bili poznati, kao ni period iz vremena Jude Makabejskog u drugom veku pre Hrista. Najopsezniji hebrejski rukopis koji govori o Drugom hramu je Mišna, pisana 130 godina nakon razaranja Hrama u Jerusalimu od strane rimskih legija, 70. godine posle Hrista. Tada je grupa rabina, na čelu sa Johananom ben Zakajem, objedinila celokupno znanje o jevrejstvu i efikasno zanemarujući sva sektaštva, stvarala rabinski judaizam. Ta generalna linija jevrejstva je stub njenog spasa. Sudbinu nestajanja izbegla je samo jedna sekta: hrišćanstvo. Ivan Ninić, Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora Sadržaj: Ninić: Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora; Olbrajt: Arheologija i religija drevnog Izraela; Gaster: Svici Mrtvog mora; Dejvis: Svici i Isus; Alegro: Svici Mrtvog mora i Novi zavet; Prajs: Svici i Stari zavet, Tajna Bakarnog svitka; Vilson: Esenski red, Dva Jerusalima; Vermeš: 50 godina istraživanja Svitaka Mrtvog mora, Šenks: Podrivanje jevrejske Biblije; Rajtman: Kumranska sekta; Broši: Jedan dan u životu Hananije Notosa; Ešel: Ostrakon Jahada (Zajednice).

AGO MAMUZIC I NACIONALNI POKRET BACKIH BUNJEVACKIH HRVATA - Lazo Vojnić Hajduk - veoma retko / nema se za kupiti / mali tiraz samo 300 primeraka -Lazo Vojnić Hajduk, , samizdat, Subotica, 2012. godina - 248 stranica / Autor prikaza: Slaven Bačić Godina: 2013. Izdanje: Godišnjak za znanstvena istraživanja 34-343 - VRLO dobro ocuvana,sadrzaj je cist / ,ima samo posveta na najavnoj stranici Životopis - Po završetku osnovne škole u Subotici školovanje nastavlja u Franjevačkom sjemeništu u Zagrebu. Na Kaptolu završava Klasičnu gimnaziju kao jedan od najboljih učenika u generaciji, novicijat u Cerniku (Nova Gradiška), a filozofski studij u Samoboru na Filozofskom učilištu Franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda u Hrvatskoj koji završava s visokom prosječnom ocjenom. Godine 1964. vraća se u Suboticu kada upisuje i Pravni fakultet u Novom Sadu. Radio je u Pioniru i u SDK u Subotici. Društveno politički rad Iako pod stalnom prismotrom DB i SUP-a, godine 1968. skupa sa nekolicinom nacionalno svjesnih Hrvata uključuje se u rad Pododbora Matice hrvatske u Subotici te aktivno radi na realiziranju ideja „hrvatskog proljeća“ u Bačkoj, obnavlja žetveni običaj Dužijanca i osniva Kulturnu udrugu „Bunjevačko kolo“. Kad su konzervativni socijalistički krugovi u Jugoslaviji krenuli u obračunavanje sa hrvatskim proljećem, i Lazo Vojnić Hajduk se kao intelektualac našao na meti tih progona. Vrhunac je bio gubitak posla u SDK u Subotici. Uvođenjem višestranačja i liberaliziranjem političkog života u Jugoslaviji, aktivirao se u svom političkom radu. Tako je bio jednim od članova osnivača DSHV, najjače stranke Hrvata u Vojvodini, gdje je bio dopredsjednik od 1993. do 1996. Na prijedlog DSHV-a 1993. izabran je na dužnost predsjednika Izvršnog odbora SO Subotica, a po isteku mandata savjetnik je u predsjedništvu i šef protokola SO Subotica. Godine 1996. skupa sa nekoliko hrvatskih intelektualaca isljučen je iz DSHV-a. Godine 2000. ponovno biva izabran za vijećnika SO Subotica. U to vrijeme radi i kao ravnatelj HKC "Bunjevačko kolo". Zaslužan je da je ova institucija promijenila ime, ali i status u Hrvatski kulturni centar "Bunjevačko kolo". 1993.-2003. predsjedavao je organiziranjem Dužijance, za što je bio nagrađivan: Antušova nagrada 1994., Pro urbe 2001. i ostale. Pored Dužijance, predsjedavao je i organiziranjem manifestacije Veliko prelo. 1998.-2000. je bio predsjednikom u Hrvatskom narodnom savezu, a 1999. je jednu godinu predsjedavao Forumom hrvatskih institucija i organizacija u Vojvodini. 2002. je izabran za člana Vijeća HNV R. Srbije i za prvog predsjednika Izvršnog odbora HNV-a na kom mjestu je ostao do pred kraj 2006. godine kada je višegodišnja hajka od strane političke stranke DSHV-a urodila plodom. Smijenjen je i bez prava na obranu u trećem pokušaju nakon optužbi za financijske malverzacije koje nikada nitko od vođa hajke nije niti pokušao dokazati. Godine 2008. sa još nekolicinom intelektualaca osniva udrugu HDF „Preporuke iz Lemeša“. Kulturni rad - organizator manifestacije Piece child musical u povodu 50. obljetnice Ujedinjenih Naroda - „Godišnji koncert“ – urednik i nadklanik CD Subotičke filharmonije Urednik je i nakladnik više od 10 knjiga hrvatskih pisaca. Djela Obiteljska dužijanca bunjevačkih Hrvata u subotičkom kraju, Organizacijski odbor Dužijance 2011., Subotica 2011., 105 strana „Dužijanca“ – reprezentativna monografija o žetvenim svečanostima u Subotici, Nakladnik: NIU „Hrvatska riječ“ Subotica, 2006. , 243 strane, bogato ilustrirana. Kako u novo bez loma: misli o životu u hrvatskoj manjinskoj zajednici : strukturalna, funkcionalna i organizacijska rješenja nekih logičkih cjelina iz života naše zajednice i kod nekih drugih oblika iz okruženja, Hrvatski demokratski forum, Subotica 2010., 240 strana Ago Mamužić i nacionalni pokret bačkih bunjevačkih Hrvata, samizdat, Subotica, 2012., 248 strana - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (VELIKI ,beli ormar ,u sobi)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cetvojezicno izdanje: Poljski Engleski Francuski Nemacki Aušvic (nem. Konzentrationslager Auschwitz) je bio najveći nacistički koncentracioni logor za masovno uništenje stanovništva. Nalazio se u južnoj Poljskoj, 50 km zapadno od Krakova i 286 km od Varšave. Ime je dobio po obližnjem gradu Osvjenćim (Aušvic na nemačkom). Nakon nemačke okupacije Poljske septembra 1939, Osvjenćim je priključen Nemačkoj i ime mu je promenjeno u Aušvic. U koncentracioni logor Aušvic ukupno je deportovano 1,3 miliona ljudi iz raznih delova Evrope. Od tog broja, ovde ih je pobijeno 1,1 milion[1][2], od toga milion Jevreja.[3] Većina žrtava je ubijena odmah po prispeću u logor u gasnim komorama Aušvica II u kojima je korišćen gas ciklon B. Ostali su umrli od sistematskog izgladnjivanja, prinudnog rada, nekontrolisanih epidemija, u egzekucijama streljanjem i u medicinskim eksperimentima. Među stradalima je i 19.000 Roma koji su ubijeni u julu 1944, i oko 83.000 Poljaka. Komandant logora Rudolf Hes je na Nirnberškom procesu svedočio da je do 2,5 miliona ljudi umrlo u Aušvicu. Do danas su sačuvani mnogi objekti logora Aušvic. Oni su zvanično pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, osnovanog 1947, koji ima i funkciju istraživačkog centra za proučavanje holokausta. UNESKO je ovaj logor 1979. proglasio delom Svetske baštine pod imenom „Aušvic-Birkenau - nemački nacistički koncentracioni logor smrti“. Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica 27. januara 1945. se u svetu obeležava kao „Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta“. Za izgradnju najvećeg koncentracionog logora na tom području, su bila tri razloga presudna: U Aušvicu je postojala poljska kasarna, znači infrastruktura je barem delimično već postojala. Dalji argument za Aušvic je bila pozicija uz železnički čvor, jer su se deportacije uglavnom odvijale uz pomoć železnice. Poslednji motiv je bio veliki i nenaseljen prostor, što je omogućavalo lakše skrivanje dešavanja unutar logora. Opis logora u Aušvicu Situacioni plan tri logora u Aušvicu u leto 1944. Kompleks se sastojao od tri glavna logora. Aušvic I, otvoren 20. maja 1940, bio je centar administracije, a u njemu je stradalo oko 70.000 ljudi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika. Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941, bio je logor smrti u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma. On je bio najveći od tri logora. Aušvic III (Monovic), otvoren 31. maja 1942, bio je radni logor fabrike IG boje (IG Farben). Postojalo je oko 40 pomoćnih logora pod zajedničkom upravom, od kojih su neki bili nekoliko desetina kilometara od glavnih logora, sa od nekoliko desetina do nekoliko hiljada logoraša.[4] Kao što je bio slučaj u svim nacističkim koncentracionim logorima, Aušvicom je upravljala paramilitarna grana nacističke partije, SS. Do leta 1943. logorom je komandovao Rudolf Hes, a kasnije Artur Libehenšel i Rihard Baer. Hes je posle rata tokom suđenja dao detaljan opis rada logora, a opisao ga je i u svojoj autobiografiji. Obešen je 16. aprila 1947. na ulazu u krematorijum Aušvica I. Osoblje logora su delom činili logoraši, od kojih su neki imali ulogu kapoa (većinom robijaši) i radnika u krematorijumima (zonderkomando, sonderkommando). Kapoi su održavali red u barakama. Jedinice zonderkomandoa su pripremale novopridošle za egzekuciju (skidanje odeće i oduzimanje ličnih predmeta), uklanjale zlatne zube iz vilica leševa i prenosile tela u krematorijume. Nemci bi povremeno likvidirale cele jedinice zonderkomandoa. Oko 6.000 pripadnika SS je radilo u Aušvicu. Logor smrti Birkenau - Aušvic II Avionski snimak logora Aušvic-Birkenau na vrhuncu njegove aktivnosti juna 1944. ; ulaz je desno dole, od koga železnička pruga skreće nalevo do rampe za iskrcavanje ; sleva, sa druge strane, dve zgrade sa krematorijumima (dva crna oblika u formi slova T) ; odozdo nagore: ženski logor, glavni logor sa proširenjima u izgradnji. Gore levo vidi se beli dim, koji ne dolazi iz krematorijuma V, već od lomače na otvorenom, postavljene pored krematorijuma V. Процес ликвидација је достигао такве размере да крематоријуми нису били довољни. Рампа за Јевреје (Judenrampe), gde su sa vozova istovarani logoraši do 15. maja 1944. Kreveti na sprat u logoru Aušvic II. U svakoj sekciji spavala su četiri logoraša. U jednoj od ovakvih baraka moglo je biti i do hiljadu logoraša. Ulazak u logor Aušvic. Zarobljenici su dovoženi u Aušvic-Birkenau kompozicijama vozova. Kada bi prispeli u logor, delili su ih u dve grupe; one koje bi odmah pogubili i one koje bi registrovali kao logoraše. Prvu grupu je činilo oko 75% ljudi i oni bi ubrzo bili sprovedeni u gasne komore. U njoj su bila sva deca, majke sa decom, starci i svi oni koji nisu delovali snažni na kratkoj inspekciji logorskih lekara. Pripadnici SS trupa su govorili žrtvama da ih vode na tuširanje i proces uklanjanja vaši. Gasne komore su bile prerušene u prostorije za tuširanje. Kada bi ih napunili, zatvarali bi vrata i u prostoriju ubacivali tablete cijanida kroz rupe u tavanici ili prozorčiće sa strane. Kapacitet za ubijanje i kremiranje iznosio je 20.000 žrtava dnevno. U logoru Birkenau cijanid je nastajao od tableta ciklona B. Njih su proizvodile kompanije iz Hamburga i Desaua čija je mesečna proizvodnja bila 2,75 tona. Preostali logoraši su radili kao ropski radnici u fabrikama IG boje i Krup. Od 1940. do 1945. registrovano je 405.000 ropskih radnika. Njih 340.000 nestalo je u streljanjima, prebijanjima, od izgladnelosti i od boleština. Posebne radne jedinice logoraša su kliještima čupale zlatne zube žrtava gasnih komora. Zlato je topljeno i transportovano u Nemačku. Lični predmeti logoraša su odnošeni u skladište, odakle su ih po želji pljačkali pripadnici SS.[5] Otpor logoraša Do 1943. u logoru su se pojavile organizacije logoraša. Uz njihovu pomoć pobeglo je par zarobljenika koji su nosili vesti o istrebljenju stotina hiljada mađarskih Jevreja u periodu maj-jun 1944. Dana 7. oktobra 1944, na ustanak se podiglo 250 članova jedinice zadužene za uklanjanje leševa (nem. Sonderkommando). Napali su vojnike SS improvizovanim oružjem: kamenjem, sekirama, alatom i granatama kućne izrade. Mlade Jevrejke koje su radile u fabrici municije prokrijumčarile su eksploziv u logor kojim je delimično uništen krematorijum IV. Tada se pobunjenicima pridružila ekipa logoraša iz krematorijuma II, koji su takođe savladali svoje stražare. Posle eksplozije, presekli su električnu žicu i pobegli u šumu. Većina grupe je kasnije uhvaćena i likvidirana.[6] Tokom postojanja logora u Aušvicu bekstvo je pokušalo oko 700 logoraša, od kojih je 300 to i uspelo. Uobičajena kazna za one koje bi uhvatili u bekstvu bila je smrt izgladnjivanjem. Porodice onih koji su utekli su ponekad hapšene i dovođene u Aušvic da bi odvratili ostale logoraše od pokušaja bekstva. Ako bi neko uspeo da pobegne, SS bi nasumice birao 10 logoraša iz njegovog bloka i ostavljao ih da umru bez hrane.[7] Žrtve Spomenik za žrtve Aušvica se nalazi u Aušvic-Birkenau II. Tekst je ispisan na svim jezicima žrtava. Aušvic-Birkenau je bio logor smrti u kome je pogubljeno najviše ljudi, iako je sa radom počeo najkasnije. Godine 1941. u masovnim egzekucijama u okupiranim područjima nacisti i njihovi saradnici su pobili 1,1 milion Jevreja. Godine 1942, 2,7 miliona Jevreja je stradalo u logorima operacije Rajnhart (Helmno, Sobibor, Belzec, Treblinka), koji su stvoreni za istrebljenje 3 miliona poljskih Jevreja. U Aušvicu je ubijeno oko 200.000 Jevreja te godine. Pola miliona Jevreja ubijeno je 1943. (od toga polovina u Aušvicu). Od tada, sa radom je nastavio samo logor u Aušvicu, i to kao radni logor i logor za uništenje Jevreja iz ostatka Evrope.[8] Aušvic, u funkciji logora smrti, radio je punim kapacitetom od aprila do juna 1944, kada je bio centar za uništavanje mađarskih Jevreja. Broj usmrćenih je bio toliki da su neki leševi spaljivani na lomačama na otvorenom. Evakuacija logora i oslobođenje Novembra 1944. Hajnrih Himler je naredio uništenje krematorijuma u Aušvicu. Gasne komore u Birkenauu SS je digao u vazduh januara 1945. u pokušaju da sakrije nemačke ratne zločine pred sovjetskim trupama koje su se približavale. SS komanda je 20. januara naredila da se pobiju svi preostali logoraši, ali ova naredba nije izvršena u haosu nemačkog povlačenja.[9] Nacističko osoblje je 17. januara 1945. počelo evakuaciju; blizu 60.000 logoraša naterani su na marš smrti prema logoru Loslau. Oko 20.000 logoraša iz Aušvica uspelo je da stigne do logora Bergen-Belzen u Nemačkoj, gde su ih oslobodili Britanci aprila 1945.[10] Najslabijih 7.500 ostavljeno je u logoru. Njih je oslobodila 322. streljačka divizija Crvene armije 27. januara 1945. U logoru su našli i 348.820 muških odela i 836.255 ženskih odevnih predmeta koji su pripadali žrtvama...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirkа litogrаfijа petrovаrаdinskog mаjstorа Mihаelа Trohа, ovde publikovаnа veomа kvаlitetnom štаmpom nа velikom formаtu uz opsežnа i studioznа objаšnjenjа. Litografija (fr. litographie, nem. steindruck, eng. lithography) je grafička tehnika ravne štampe koja kao podlogu koristi litografski kamen sa ravnom površinom. Naziv za ovu grafičku tehniku je nastao kao kovanica grčkih reči `lithos` (srpskohrvatski: kamen) i `graphein` (srpskohrvatski: pisati). Litografija se razlikuje od ostalih grafičkih tehnika jer se zasniva na hemijskim reakcijama a ne na fizičkoj razdvojenosti nabojenih i nenabojenih delova matrice. Ova tehnika je popularna zbog njene mogućnosti da zabeleži svežinu poteza četkom ili krejonom i očuva direktnost umetnikovog rada. Pronalazak litografije Pronalazak ove najmlađe grafičke tehnike se pripisuje Nemcu Alojzu Zenefelderu (1771-1834) 1796. godine. U početku, Zenefelder je tehniku nazivao „hemijskim“ štampanjem. Bila je poznata i pod imenom steindruckerei, odnosno „štampa na kamenu“. Zenefelder nije bio umetnik, već dramski pisac, koji je pokušavao pronaći jeftiniji način za štampanje svojih tekstova i muzičkih particija. Poznata je priča o slučajnom pronalasku litografije, kada je Zenefelder, nemajući pri ruci papir, u jednom trenutku zapisao listu tušem na kamenu ploču. Zenefelder je zatim pokušao da ovaj zapis obradi hemijskim putem. Nakon što je kamen oprao rastvorom sapuna i vode, otkrio je da sa površina koje su bile pod tušem voda beži. Kada je pokušao da naboji kamen, te površine su prihvatale boju, dok su površine obrađene hemijskim putem, koje su ostajale mokre, boju odbijale. Iako je i prethodno bilo onih koji su eksperimentisali na kamenim pločama, Zenefelder je prvi otkrio i utvrdio princip litografije. Zenefelder se nije obogatio ovim izumom. Ipak, zaradio je dovoljno da otvori radionicu u Ofenbahu i da obuči radnike za rad sa ovom tehnikom. Usavršio je i princip prenosa na kamen sa papira. Eksperimentisao je sa štampom u boji, usavršio litografske boje. Izdao je 1819. godine priručnik pod imenom A Complete Course of Litography. Nova tehnika se ubrzo raširila po Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Španiji, Holandiji i SAD, bez ikakve koristi za Zenefeldera koji je od bavarskog kralja dobio prava na korišćenje ove tehnike u svojoj zemlji. Umetnici su ubrzo shvatili da ova nova tehnika verno prenosi njihov crtež sa svim detaljima i tonskim gradacijama. U Francuskoj je litografija naišla na pozitivni odziv umetnika kao što su Ežen Delakroa i Teodor Žeriko. Sa Gojom i Domijeom, tehnika je definitivno postala jedan od cenjenih umetničkih medijuma. Do 1820, samo u Parizu je otvoreno 280 litografskih radionica. Umetnička primena Onore Domije, Nedeljom u muzeju (1854) Plakat Žila Šerea Za pravu distinkciju litografije od njene reproduktivne uloge najzaslužniji su umetnici kao Nikola Tusan Šarle (1792-1845), Žan Ogist Dominik Engr (1780-1867), Teodor Žeriko (1791-1824), Ežen Delakroa (1798-1863), Francisko Goja (1746-1828). Jedan od najpoznatijih litografa je svakako Onore Domije (1808-1879) sa više od 4000 grafičkih listova. Od modernijih autora treba spomenuti Eduara Manea (1832-1883), Fanten-Latura (1836-1904), Ežena Karijera (1849-1906) i Odilona Redona (1840-1916). Goja je počeo da se bavi litografijom u Španiji, sa ograničenim uspehom. Tek je u Francuskoj, u Bordou, ovladao u potpunosti tehnikom. Radio je direktno na kamenu, naslonjenom vertikalno na štafelaj, koristeći litografsku kredu i tuš, ali i alate za grebanje crteža sa kamena. 1825. godine je uradio seriju od četiri litografije koje prikazuju špansku koridu, Les Taureaux de Bordeaux. Domije je ostao i do današnjeg dana model političkog karikaturiste. Jedan je od najproduktivnijih korisnika litografije. Uradio je za listove La Caricature i Charivari preko četiri hiljade litografija. Ova popularna grafička tehnika doživela je veliki uspeh i među savremenim umetnicima. Od velikog broja onih koji su ovu tehniku praktikovali, navedimo samo nekoliko najpoznatijih: Edvard Munk (1863-1944), Žorž Ruo (1871-1958), Pablo Pikaso (1881-1973), Antoni Klave (1913-2005).

Kao na slikama Emil Lucka TORQUEMADA i inkvizicija u Španjolskoj INKVIZITOR GORI OD HITLERA: Žrtve je spaljivao, proterivao i pljačkao, a NAJBIZARNIJU KAZNU imao je za Jevreje Španska inkvizicija je bila zloglasna institucija unutar Katoličke crkve koja je postojala od 1478. do 1834. godine čiji je zadatak bio da isleđuje, sudi i kažnjava ljude za koje bi se `utvrdilo` da su nehrišćani - jeretici, magovi, astrolozi,... Nivo brutalnosti i bezobzirnosti eskalirao je tokom talasa anti-katolicizma koji se proširio u Evropi u drugoj polovini 19. veka, a savremeni istoričari još uvek procenjuju da je oko 150 hiljada ljudi optuženo za zločine jeresi i bogohuljenja dok je samo u Španiji pogubljeno oko 5.000 osuđenih. Objavio HIT - 11. maj 2017. Wikipedia Najbrutalniji talas progona nehrišćana pogodio je Španiju u 15. veku za vreme prvog “Generala inkvizicije” – Tomasa de Torkemade. Tomas de Torkemada bio je prvi veliki inkvizitor u Španiji. Rođen je u Valjadolidu 1420. godine. U ranoj mladosti je pristupio dominikanskom crkvenom redu. Papa ga je 1483. imenovao za Velikog inkvizitora Kastilje, a zatim i cele Španije. Torkemada je sve svoje napore usmerio ka uništenju maranosa, Jevreja koji su se na silu preobratili u hrišćanstvo, ali su ipak zadržali svoje stare obrede. Njegov cilj bio je postizanje “sangre limpia” (“čiste krvi”) i radio je na tome da tzv. “lažne hrišćane” “potpuno” prevede u hrišćanstvo ili da ih uništi. Torkemada je bio dominikanski fratar koji je zahvaljujući bliskom odnosu sa princezom Izabelom I Kastiljskom postao njen politički i verski savetnik. Wikipedia Kada se princeza udala za kralja Ferdinanda od Aragona 1469. Torkemada ih je pozvao da potpišu peticiju pape Siksta IV kojom bi se formirao autonomni inkvizitorski sud Španije. Pošto je uspeo da ubedi kraljevski par i dobije odobrenje od Pape da bude na čelu ovog suda, sve je bilo spremno za istorijski progon Jevreja i Arapa. Za razliku od Jevreja, Arapi su češće prelazili u hrišćanstvo potpuno ostavljajući islam. Glavni razlog za to je neposredno iskustvo Jevreja i potreba da se sačuva veliki kapital koji su imali. Pošto je bilo nemoguće protereati toliki broj ljudi, Veliki inkvizitor je počeo da pribegava otimanju kuća, zemlje i zlata maranosa. Tako je tokom inkvizicionih procesa najblaža kazna za maranose bila zaplena njihove imovine, dok je najteža bila spaljivanje na lomači. Torkemada je uspeo da protera veliki broj Jevreja iz Španije, a zanimljivo je da mu je baka bila Jevrejka koja je prešla u hrišćanstvo. Torkemada je bio izuzetno revnostan u obavljanju svoje dužnosti, tako da je tokom svog “mandata” proterao 40 hiljada Jevreja, a njih oko 50 hiljada je na silu preveo u hrišćanstvo. Nemali broj njih je ubio na izuzetno brutalan način, tako što bi organizovao javna i masovna spaljivanja na lomači. Prema zapisima same crkve, spaljeno je oko 2.000 Jevreja, “čarobnjaka” i “astrologa”. Veštica Wikipedia Pored ovako drastičnih mera, Veliki inkvizitor je posebno praktikovao metodu javnog ruganja. Skoro da je institucionalizovao pogrdne kostime koji su se zvali “sanbenito”. Na kostimima su bile naslikane zmije i prizori iz pakla, a kupaste kape predstavljale su vezu sa kapama luda i klovnoca. Jevreji su morali da nose ove smešne kostime kako bi ih svetina odmah prepoznala i mogla da im se ruga. Mnogi istoričari smatraju da je ponešto od metoda ovog surovog čoveka sasvim sigurno bilo poznato i Hitleru koji je, vekovima kasnije, sproveo najsurovije progone nad Jevrejima. Nošenje kostima svakako dosta podseća na žute trake sa Davidovom zvezdom koju su nacisti naterali Jevreje da nose. Što se Torkemade tiče, on je umro prirodnom smrću 1498. Jedna od njegovih najpoznatijih izreka, izrečena prema legendi pred sam kraj života, bila je: “Kriv sam za samo jedan zločin – bio sam premilosrdan“. Istorija hispanoamerika ... Torkvemada torkuemada ... u španiji Inkvizitori ... luka