Stajalište 21 - Aljoša Ljubičić Ćoškovi korica malo iskrzani, ima posvetu Svaki peti brak u Srbiji završi se razvodom. Živi se ispred televizora, kroz politiku i svakodnevicu. Priča se da je pre bilo bolje, a da će biti još gore. Svi znaju „kako bi trebalo da bude“... U jednom novobeogradskom bloku raste grupa dečaka, tvrdoglavo uverena da im niko ništa ne može, samo ako su složni. Nijedan problem ne deluje im nerešiv, nijedna situacija opasna... Odrastanjem, odluke postaju teže, a posledice veće. Svaki od njih mora da izabere svoj put, čak iako je premlad za taj izbor. Jedan od njih je i Boris... Kada tvrdoglavost postaje problem, a nestašluci prelaze u poroke? Ovo je roman za sve mlade koji misle da nije do njih. Ovo je roman za sve roditelje koji misle da laž može da zaštiti. „Aljoša Ljubičić pripoveda u prvom licu o odrastanju i sazrevanju jednog dečaka u Beogradu početkom novog milenijuma. I ovo je njegov prvi roman. Iako debitant, svojim jedinstvenim stilom i iskrenošću Ljubičić uspeva da zgrabi čitaoca već na prvim stranama kada upoznajemo glavnog junaka – petnaestogodišnjeg Borisa Ružičića i njegovu idiličnu porodicu – otac i majka profesori, starija sestra za primer. Međutim, idila je samo privid i polako, kako stranice odmiču, nagoveštava se njeno urušavanje. Autor nam ništa ne otkriva unapred već nam pripoveda redom, onako kako su se stvari i dešavale. Kroz priču idemo bez zaustavljanja kao planinskom rekom punom bukova i sprudova, ali i skrivenih mesta koja čuvaju neke tajne. Recimo o svemu onome što tada radimo prvi put. Da li je Stajalište 21 tinejdžerski roman? Svakao da jeste i kao takav spada u nedostajuća štiva napisana na našem jeziku, smeštena u naš prostor i vreme, ali, zbog svoje autentičnosti i iskrenosti može biti i zanimljiv i važan roditeljima tinejdžera. Ako ništa drugo, ono da ih podseti da su i oni nekada bili mladi i da decu nikada ne treba ispustiti iz vidokruga jer kada nam nisu na oku moramo znati gde su, s kim su i šta rade.“ – Iz recenzije Milice Piletić

Izdavač:ZNANJE Zagreb Broj strana:366 Pismo:Latinica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 19 x 12 cm Godina izdanja:2021 Odlično očuvana knjiga,nova, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! BISTE LI VI ZASTALI DA POMOGNETE NEKOME U NEVOLJI? Jedne kišne noći na putu kući, Cassie Larkin ugleda muškarca i ženu koji se svađaju uz cestu. Unatoč zdravom razumu i savjetu operatera službe za hitnu pomoć, Cassie napušta sigurnost vozila kako bi spriječila razjarenog muškarca da još više ozlijedi žrtvu. Kada ga pokuša zaustaviti, on joj se iznenada obrati i izgovori zlokobnu prijetnju: `Pusti je da umre, a ja ću tebe pustiti da živiš.` Cassie u djeliću sekunde donosi odluku koja će potpuno promijeniti njezin miran, obiteljski život. Dok pokušava pomoći žrtvi u nesvijesti, napadač krade Cassien auto u kojem se nalaze sve njezine osobne stvari. Sljedeće večeri njezin suprug iznenada nestaje pod čudnim okolnostima, a Cassie uskoro počinje nalaziti neobične poruke i prijetnje upućene njoj i njezinoj djeci. Je li Cassien sukob s napadačem povezan s nestankom njezina muža? I jesu li ovi uznemirujući događaji samo slučajnost ili početak užasne noćne more? U svojoj očajničkoj potrazi za odgovorima, Cassie otkriva da ništa nije onako kao što se čini i da mora biti spremna za borbu kako bi spasila svoju obitelj. `Varljiva igra mačke i miša i mahnita borba s vremenom sve do posljednjeg, zapanjujućeg preokreta. Chavez je stvorila savršeni triler.` Liv Constantine `Izvrstan prvijenac! Ne ispušta se iz ruku, prepun je napetosti i pritajenih prijetnji. Nemojte ga propustiti!` Lee Child `Roman počinje žestoko i ne posustaje. Preokreti se nižu sve do uzbudljivog kraja koji nikada ne biste pogodili.` Peter Swanson Heather Chavez diplomirala je englesku književnost na Kalifornijskom sveučilištu i radila je kao novinarka i urednica. Čuvaj se dobrih djela njezin je debitantski roman. Živi s obitelji u Santa Rosi u Kaliforniji i trenutačno piše svoj drugi roman.

Лео Перуц: МАЈСТОР СУДЊЕГ ДАНА Издавач: Логос, Београд, 2008 Број страна: 192 Тврд повез, ћирилица Аустријски писац Лео Перуц (1881-1957) рођен је у Прагу као и Кафка, али је касније прешао у Беч, и тај град је пресудно обележио његово стварање. По математичком образовању и интересовањима близак је Роберту Музилу и Херману Броху, али као писац пре спада у исту категорију са Честертоном и Борхесом због начина на који у својим делима испитује однос стварности и привида. Пореклом из имућне трговачке породице, Перуц је добар део живота радио у различитим заводима за осигурање, док, почетком двадесетих, није постао популаран и уважен писац; ценили су га, између осталих, Валтер Бењамин, Теодор В. Адорно и Хорхе Луис Борхес ( овај потоњи је уврстио ``Мајстора Судњег дана`` у своју едицију најбољих детективских романа). 1938. године после Аншлуса, Перуц је - у опасности због свог јеврејског порекла - побегао са породицом из Аустрије, најпре у Италију а потом у Израел. Период од емиграције до смрти 1957. године протекао је у знаку тихог заборава. Мада је и у Израелу живео у пристојним материјалним условима, углавном захваљујући потпори своје трговачке породице, никада није повратио стару славу. После Другог светског рата тражене су другачије теме, и тако је једно од његових најбољих дела, ``Ноћу под каменим мостом``, роман о старом Прагу састављен од уланчаних приповедака, приликом првог објављивања прошло скоро незапажено. Тек средином осамдесетих година прошлог века полако почиње ново вредновање Перуцовог опуса. Појављују се нова издања и критичке студије посвећене његовом делу, као и нове екранизације. Фантастични елемент је често присутан у његовим делима, почев од првог романа ``Трећи метак`` па до дела ``Ноћу под каменим мостом``, последњег објављеног за живота, али класична естетика којој се приклонио има мало тога заједничког са Кафкиним песимизмом и поетиком апсурда: Перуц је био склонији жанровској жевности, мада се није строго придржавао њених оквира. Експериментисао је са сваком одабраном формом, било да је у питању историјски или детективски жанр. Тако су настала његова дела, између осталих утицајни роман ``Од девет до девет`` који показује паралеле приповетком Емброуза Бирса ``Мост изнад Совиног потока``, историјски романи ``Маркиз од Болибара`` и ``Шведски јахач``, и ``Мајстор Судњег дана``, који је сада пред нашим читаоцима. * * * Исповест барона фон Јоша на први поглед делује као још једна варијанта класичног проблема детективске прозе, „затворене собе“ у којој је почињен злочин. Међутим, ствари нису тако једноставне. Трумбетно црвена боја, Drommetenrot, представља продор фантастичног у дотле реалистичну причу, па бисмо ``Мајстора Судњег дана`` могли одредити као фантастични или чак научнофантастични роман. Али, истовремено, „Поговор издавача“ још једном помера нашу жанровску перцепцију овог дела и враћа нас у домен реалистичке прозе оријентисане на пажљиво бележење психолошких нијанси, а читаоца изнова претвара у детектива, сада у потрази за индицијама које указују на прави развој приче. Овакав помак подсећа на поједине романе као што је, данас већ класично, ``Убиство Роџера Екројда`` Агате Кристи, у којима приповедач крије од читаоца неке пресудне чињенице чије откривање боји и одређује накнадно схватање текста. Уз то, трумбетно црвена боја није само прекидач који мења жанр овог романа у зависности од тога на коју страну га окренемо: она је, како експлицитно наглашава „издавач“, односно сам аутор, симбол за настајање уметности као такве, из жеље да се стварност измени - да се поново проживи, исправи, уреди, да јој се да смисао, по било коју цену. Трумбетно црвена и Судњи дан који она оличава представљају обећање смисла, па макар мрачног и претећег. У оригиналу, Drommetenrot значи „црвено као труба“, али је Drommete архаични израз за трубу који, рецимо, користи Лутер у свом преводу Библије, а који се данас готово не појављује у говорном немачком; тиме Перуц успоставља текстуалну везу са Откровењем Јована Богослова (гл. 8-10). Преводилац се стога одлучио за нестандардни израз трумбета, односно трумбетно, како би задржао ту нијансу. За крај: ово није прво појављивање Перуца на српском језику. 1961. је у едицији „Х-100 романа“ објављена једна знатно скраћена и прерађена верзија ``Мајстора Судњег дана`` под насловом ``Мистерија кобног црвенила``, са потпуно измењеним крајем и променама унетим у складу са природом те едиције. Можда због тих измена које су знатно умањиле квалитет дела, али и због суштински анонимне природе рото-романа, Перуцов роман је остао без одјека међу нашом читалачком публиком. Поговор Тијане Тропин

SIDNI ŠELDON PAKLENI PLANOVI Meki povez Džepni format Сидни Шелдон (енгл. Sidney Sheldon; 11. фебруар 1917 – 30. јануар 2007) био је амерички романописац и сценариста. Постао је познат захваљујући телевизијским серијама The Patty Duke Show, I Dream of Jeannie, и Hart to Hart. Међутим, највећу славу стекао је као педесетогодишњак захваљујући романима Господар игре, Друга страна поноћи и Гнев анђела. Налази се на седмом месту најтиражнијих писаца прозе свих времена.[1] Младост Шелдон је рођен као Сидни Шехтел у Чикагу, савезна држава Илиноис. Његови родитељи су пореклом Јевреји из Русије: Ашер „Ото“ Шехтел, пословођа јувелирнице, и Натали Маркус. Током Велике депресије Шелдон је радио више послова, да би након завршетка средње школе уписао Универзитет Нортвестерн. Каријера Сидни Шелдон се 1937. преселио у Холивуд, где је редиговао сценарије за бројне филмове Б продукције.[2] Војни рок је служио као припадник ратног ваздухопловства током Другог светског рата,[2] али није учествовао у ратним дејствима. Након одслужења војног рока отишао је у Њујорк, где је почео да пише мјузикле за позоришта на Бродвеју, истовремено пишући и сценарије за филмове у продукцији Ем-Џи-Ема и Парамаунта. Тамо је стекао углед плодног писца; на пример, у једном тренутку извођена су три његова мјузикла на Бродвеју: The Merry Widow, Jackpot, и Dream with Music.[3] Успех на Бродвеју вратио га је у Холивуд где је написао сценарио за филм The Bachelor and the Bobby-Soxer, за који је 1947. добио оскара за оригинални сценарио. Био је један од сценариста мјузикла из 1948. Easter Parade, док је сам написао сценарио за мјузикл из 1950. Annie Get Your Gun. Са популарношћу телевизије одлучио је да се окуша и у овој области. Осмислио је, написао и продуцирао I Dream of Jeannie, док је у исто време писао сценарије за The Patty Duke Show. Такође, написао је сценарије за свих седамнаест епизода телевизијске серије Ненси. Приликом стварања ових телевизијских серија користио је различите псеудониме, јер је приметио да се његово име често појављује на одјавној шпици. Осмислио је и написао сценарио за серију Hart to Hart. Године 1969. написао је свој први роман „Голо лице“, који му је омогућио номинацију за награду Едгар Алан По (енгл. Edgar Allan Poe Award), у организацији Писаца мистеријâ Америке (енгл. Mystery Writers of America), у категорији најбољег првог романа. Његов следећи роман „Друга страна поноћи“ доспео је на прво место листе бестселера „Њујорк тајмса“, као и неколико наредних романа, од којих су многи преточени у филмове или телевизијске мини серије. Његови романи често су обрађивали теме о женама које се труде да истрају у свету којим владају непријатни мушкарци.[3] Већина његових читалаца су биле жене.[3] На питање зашто је то тако, он је одговорио: „Волим да пишем о женама које су талентоване и способне, али које су, што је најважније, задржале своју женственост. Жене имају огромну моћ – своју женственост, јер мушкарци не могу да постоје без њих.“[3] Књиге су биле Шелдонов омиљени вид изражавања. „Волим да пишем књиге“, прокоментарисао је. „Филмови су колаборативни медиј, и свако може да накнадно изложи своје мишљење. Када пишеш роман ти си на свом. То је слобода која не постоји ни у једном другом медију.“[3] Шелдон је аутор 18 романа који су продати у преко 300 милиона примерака.[4] Три године пре него што је преминуо, Лос Анђелес тајмс га је прозвао „господином Блокбастером“ и „принцом петпарачких прича“.[5] Награде Шелдон је 1947. добио оскара за најбољи сценарио за филм The Bachelor and the Bobby-Soxer, 1959. награду Тони за мјузикл Redhead, док је за ситком I Dream of Jeannie био номинован за награду Еми. Шелдон је 1994. добио златну звезду на шеталишту звезда у Палм Спрингсу.[6] Дела Романи Голо лице (1970) Друга страна поноћи (1973) Странац у огледалу (1976) Крвна веза (1977) Гнев анђела (1980) Господар игре (1982) Ако дочекам сутра (1985) Ветрењаче богова (1987) Песак времена (1988) Поноћне успомене (1990) Завера судњи дан (1991) Сјај звезда (1992) Ништа није вечно (1994) Јутро, подне и ноћ (1995) Паклени планови (1997) Испричај ми снове (1998) Небо пада (2001) Бојиш ли се мрака? (2004)

PROGUTANA - Dejvid Kronenberg Naslov originala: David Cronenberg - Consumed Izdavač: Laguna, Beograd Godina izdanja: 2015 Format: 20 x 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 328 Kategorije: Trileri „Zabrinjavajući, zlokoban i opčinjavajući roman – baš kao i njegovi filmovi.“ Stiven King Šokantni roman legendarnog režisera o dvoje novinara opsednutih krvlju. Moderni i opsednuti kamerama, Naomi i Nejtan žive od toga što sarađuju sa žutom štampom u doba društvenih medija. Naomi zaokupljaju naslovi koji se tiču slavnog para, Celestine i Aristida, marksističkih, promiskuitetnih filozofa. Celestina je pronađena mrtva, a Aristid je nestao. Policija sumnja da ju je on ubio i pojeo delove njenog tela. Ipak, Naomi polazi da ga nađe, i dok sve dublje zalazi u život tog para, otkriva da novinska priča tek prelazi preko površine uznemirujućih stvari koje su njih dvoje radili. Nejtan, u međuvremenu, fotografiše u Budimpešti kontroverzne postupke hirurga bez dozvole za rad po imenu Zoltan Molnar, koga je svojevremeno Interpol tražio zbog trgovine organima. Posle seksa sa jednom Molnarovom pacijentkinjom, Nejtan se zarazi retkom Rojfijevom polnom bolešću i putuje u Toronto, rešen da se upozna sa čovekom koji je otkrio taj sindrom. Doktor Beri Rojfi, kako Nejtan saznaje, sada proučava sopstvenu odraslu kći, čije bizarno ponašanje krije razornu tajnu. Ove paralelne priče prepliću se u uzbudljivi zaplet nalik na snoviđenje, koji obuhvata geopolitiku, trodimenzionalnu štampu, Severnu Koreju, Kanski filmski festival, rak i neverovatno raznovrstan seks. Kronenberg piše sa žestokom vajarskom snagom koja nam ne dozvoljava da skrenemo pogled. „Zapanjujuće i neverovatno delo. Nije za one slabog srca, ali je za one među nama koji uživaju u putovanjima kroz tamne dubine obavezno štivo.“ Stiven King „Kronenberga će verovatno optuživati za svaki greh koji se može smisliti kako bi se kompenzovao ljudski strah od uma i tela. Ova izuzetno originalna knjiga, u zahvatu i poetičnoj preciznosti nalik na najbolja Nabokovljeva dela, može da uznemiri, razoruža i konačno čitaoca apsolutno pretvori u saučesnika.“ Vigo Mortensen Dejvid Kronenberg (Toronto, 1943) kanadski je reditelj, scenarista, glumac i pisac, poznat po filmovima u kojima koristi elemente horora i naučne fantastike kako bi prikazao uznemirujuću vezu između tehnologije, ljudskog tela i podsvesnih želja. Poznat je po filmovima Muva (The Fly, 1986), Goli ručak (Naked Lunch, 1991), Postojanje (Existenz, 1999), Istorija nasilja (A History of Violence, 2005), Istočna obećanja (Eastern Promises, 2007)… Godine 2014. napisao je svoj prvi roman Progutana. ***Nekorišćeno***

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! U potpunoj nevjerici, Jane Marple je pročitala pismo upućeno njoj od nedavno preminulog gospodina Rafiela - poznanika kojeg je nakratko upoznala dok je bila na odmoru u St. Honoreu, kako je opisano u `A Caribbean Mystery`. Rafiel joj je ostavio upute da istraži zločin nakon njegove smrti. Jedini problem je bio u tome što joj nije rekao tko je umiješan, gdje i kada je zločin počinjen. Bilo je najintrigantnije. Uskoro je suočena s novim zločinom - konačnim zločinom - ubojstvom. Čini se da je netko uporan da prošla zla ostaju zakopana. Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U hotelu Bertram, neustrašiva gospođica Marpl, koja je na odmoru u Londonu, mora da riješi smrtonosnu misteriju kojom se završio lanac izuzetno nasilnih događaja. Starinski londonski hotel nije baš tako respektabilan kao što na prvi pogled izgleda... Kada gospođica Marpl pristigne iz provincije u London, ona u hotelu Bertram nalazi upravo ono što joj je trebalo za savršen odmor: tradicionalni dekor, besprekornu uslugu i atmosferu tajanstvene opasnosti ispod ove uglađene površine. No ni sama gospođica Marpl ne može da predvidi kakav će se nasilni slijed događaja pokrenuti kada jedan ekscentrični gost hotela krene prema aerodromu... Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tri mlade žene dele stan u Londonu. Prvi je hladno efikasna sekretarica. Drugi je umetnik. Treći prekida doručak Herkula Poaroa priznajući da je ona ubica - a zatim odmah nestaje. Polako, Poaro saznaje za glasine o misterioznoj trećoj devojci, njenoj porodici i njenom nestanku. Ipak, potrebni su čvrsti dokazi pre nego što veliki detektiv može da je proglasi krivom, nevinom ili ludom. Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”[31]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Agata Kristi Agatha Christie - Vjecita Noc - Les u biblioteci - Nesreca nevinih - Sudbina Nepoznata - Pustolovina bozicnog pudinga - Kod Bijelog Konja - Tko plimu uhvati - Tragedija u tri cina Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”[31]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dok posećuje Tomijevu tetku Adu u staračkom domu Sani Ridž, Tapens nailazi na neke čudne štićenike, uključujući gospođu Lankaster koja je zbunjuje pričama o „vašem jadnom detetu“ i „nečemu iza kamina“. Kada tetka Ada umre nekoliko nedelja kasnije, ostavlja Tomiju i Tupens sliku na kojoj se nalazi kuća, za koju je Tapens sigurna da je videla ranije. Ovo saznanje je vodi u opasnu avanturu koja uključuje nestali nadgrobni spomenik, šverc dijamanata i užasno otkriće o čemu je gospođa Lankaster govorila. Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka Polaris Zoran Zivkovic Zika Bogdanovc Hercule Poirot stajao je na vrhu litice. Jer ovdje se mnogo godina ranije dogodila tragična nesreća – na stijenama u podnožju litice otkriveno je slomljeno tijelo žene. Uslijedilo je jezivo otkriće još dva tijela – muža i žene – ubijenih iz vatrenog oružja. Ali tko je koga ubio? Je li to bio pakt o samoubojstvu? Zločin iz strasti? Ili hladnokrvno ubojstvo? Poirot se vraća u zločin počinjen prije 15 godina i otkriva da je, kada postoji jasan nedostatak fizičkih dokaza, jednako dobro da `stari grijesi ostavljaju duge sjene.` Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Zoran Zivkovic Urednik: Zika Bogdanovic Čini se da koliko god se trudio, Poirot nikad ne dobije odmor. Ova ga priča vodi u Devonu, rodnom okrugu Agathe Christie, i naravno, među oskudno odjevenim sunčateljima pronađena je ubijena žena. Nije bilo neobično pronaći prekrasno brončano tijelo Arlene Stuart koja voli sunce ispruženo na plaži, licem prema dolje. Samo što ovom prilikom nije bilo sunca... bila je zadavljena. Otkako je Arlenina stigla u odmaralište, Hercule Poirot je u morskom zraku osjetio seksualnu napetost. Ali je li ovaj očiti `zločin iz strasti` mogao biti nešto zločestije i smišljenije? Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

ESCAPE ROOM - Megan Goldin (NOVO!) Naslov originala: The Escape Room - Megan Goldin Izdavač: Laguna, Beograd Godina izdanja: 2020 Format: 20 X 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 368 Kategorije: Trileri Igri je kraj kad smrt zakuca na vrata… U unosnom svetu Volstrita Vinsent, Džuls, Silvi i Sem su veliki igrači. Bezobzirno ambiciozni, oni sklapaju poslove vredne milijarde dolara i žive u neviđenom luksuzu. Novac je jedino što im je važno i oni će učiniti sve da se obogate. Učestvujući u igri escape room, njih četvoro će se naći zarobljeni u liftu, no sve će poći naopako. Da bi izašli iz klopke, moraju da ostave žestok rivalitet po strani i da zajedno rade na pronalaženju tragova i rešavanju zadataka koji će ih osloboditi. Ali u skučenom mračnom liftu tajne njihovog tima izlaze na videlo. Moraće da odgovaraju za sve ono što su radili i zaradili na mestu punom obmana, zastrašivanja i seksualnog uznemiravanja. Strpljenje ih izdaje, a tragovi postaju sve zloslutniji, i na kraju se nađu na ivici propasti. Ako žele da prežive, moraće da reše i konačnu zagonetku: ko je od njih ubica? „Užasna napetost od prvog do poslednjeg trenutka. Četvoro bezobzirnih ljudi zatočeno u smrtonosnoj igri u kojoj pobeda znači opstanak. Uzbudljivo i nezaboravno!“ Harlan Koben „Otkažite sve što ste planirali i uzmite bolovanje; kad počnete da čitate, i sami ćete se naći u escape roomu – a jedini način da se izbavite jeste da okrenete poslednju stranicu!“ Kirkus Reviews Komentari čitalaca: `Odličan triler, veoma napet. Istini za volju, na trenutke veoma predvidiv, ali svejedno, ne ispušta se iz ruku dok se ne dođe do raspleta. Svaka preporuka!` ``Dobro došli u klopku. Cilj je prost. Izađete živi.` Četvoro ljudi zatvoreno je u liftu. Moraju rešiti zagonetke koje im se pojavljuju na ekranu lifta kako bi se izbavili. Ili pak, to nije cilj igre? Njihovi životi prepleteni su mnogo više, lift otkriva tajne iz zajedničkog posla, kancelarije koju dele, susreta na poslovnim sastancima, basnoslovnih bonusa, bogataškog načina življenja. Da li je vredno posvetiti svoj život poslu, a pri tom on prolazi mimo vas, sve značajne trenuke propuštate? Kako je kada vas posao izjeda, iscrpljuje, mašina ste za pravljenje novca, egzistencija vam nije ugrožena, ali sve ostalo jeste? To je ono na šta nas upozorava ova knjiga. Sem odgovora na ova pitanja i jake poruke, knjiga donosi dosta uzbuđenja, radnja je dinamična taman toliko da vuče čitaoca da čita dalje. Iako sam uhvatila sebe da zajedno sa učesnicima rešavam zagonetke, bilo ih je premalo za moja očekivanja, pa je ocena zbog toga nešto niža. Svejedno, imate preporuku za ovu knjigu od mene!` ***NEKORIŠČENO***

Lara Preskot Tajne koje smo čuvale Dve špijunke u potrazi za zabranjenim remek-delom - priča o zaveri CIA LAGUNA 2019. 398.strana, NOVO Dve špijunke u potrazi za zabranjenim remek-delom. Uzbudljiv roman o preobražaju, dužnosti i žrtvovanju nadahnut istinitom pričom o zaveri CIA da jedan od najvećih ljubavnih romana svih vremena – Doktor Živago – iskoristi za antisovjetsku propagandu. Hladni rat je u punom jeku. Dve daktilografkinje iz biroa CIA dobijaju životni zadatak. Misija: krijumčarenje Doktora Živaga iz SSSR-a, gde se niko ne usuđuje da ga objavi, i nastojanje da Pasternakovo veliko delo nađe put do štamparija u svetu. Glamurozna i prefinjena Sali Forester iskusna je špijunka koja je svoj dar za prevaru brusila po čitavom svetu služeći se svojom magnetskom privlačnošću i šarmom da izmami tajne od moćnih muškaraca. Irina je početnica koja pod Salinim starateljstvom brzo uči kako da se uklopi, da izvrši primopredaju poverljivih dokumenata i neprimetno ih prenosi. Tajne koje smo čuvale spaja legendarnu književnu ljubavnu priču – višedecenijsku vezu Pasternaka i njegove ljubavnice i muze Olge Ivinske, koja je poslata u gulag i bila model za Pasternakovu junakinju Laru – s pričom o dve žene kojima je data prilika da vode život pun intriga i opasnosti. „U središtu ovog romana nalazi se moćno ubeđenje da umetničko delo može promeniti svet.“ New York Times „Jasnim slikama i treperavim pripovedanjem Preskotova stvara oštru postfeminističku viziju Hladnog rata, u njoj obuhvata Sputnjik i glasnost, daktilografski biro i gulag. Roman blista kao špijunska priča i istorijski ljubavni roman s obrtom.“ Publishers Weekly. Lara Preskot može da prati svoju zainteresovanost za „Doktora Živaga“ do samog početka svog života. Ime je dobila po jednoj od glavnih junakinja romana Borisa Pasternaka, čuvene ljubavne priče osuđene na propast tokom revolucije u Rusiji. Njena majka je obožavala filmsku adaptaciju romana. Pre pet godina, Preskotova je otkrila nešto novo o knjizi kada joj je otac poslao članak iz Vašington posta o tome kako je CIA koristila „Doktora Živaga“ kao sredstvo propagande. „Morala sam da saznam sve o toj misiji“, seća se autorka. Rezultat tog istraživanja je Larin debitantski roman „Tajne koje smo čuvale“. Reč je o priči o mladim ženama koje postaju umešane u plan da primerke romana „Doktor Živago“ prokrijumčare u Sovjetski Savez gde je zabranjen zbog prikaza života u komunizmu. Preskotova kroz roman plete špijunsku sagu i životnu priču Pasternaka i Olge, njegove velike ljubavi na kojoj je zasnovan lik Lare. Priča počinje u sekretarijatu starog sedišta CIA u Vašingtonu. Dok je istraživala priču, Preskotova se posebno zainteresovala za žene koje su tamo radile tokom pedesetih godina prošlog veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! With illustrations by David Palladini Kraljevstvo je u nemiru dok stari kralj umire, ubijen čudnim i strašnim otrovom. Dok zemlja Delain tuguje, zli čarobnjak Flag smišlja beskrupulozan zaver, u kojem je kraljev najstariji sin Petar zatvoren zbog ubistva svog oca, a najmlađi sin nasleđuje tron. Samo Piter zna istinu o sopstvenoj nevinosti i zlu koje je Flag. Samo Piter može spasiti Dilejna od užasa koji Flag sprema. Ali prvo mora da pobegne sa visoke kule. Stiven Edvin King (engl. Stephen Edwin King, 21. septembar 1947) američki je pisac, scenarista, muzičar, kolumnista, glumac, filmski producent i reditelj. Njegove knjige su do sada prodate u preko 350 miliona primjeraka,[2] mnoge od kojih su adaptirane u igrane filmove, mini-serije, televizijske serije i stripove. King je objavio 61 roman (uključujući sedam pod pseudonimom Ričard Bakman) i šest nefiktivnih knjiga.[3] Napisao je oko 200 kratkih prila, od kojih su mnoge objavljene u kolekcijama knjiga. King je osvojio Nagradu Brema Stokera, Svjetsku nagradu za fantastiku i nagradu Britanskog društva za fantastiku. Nacionalna fondacija za knjigu mu je 2003. godine dodijelila Nacionalnu nagradu za književnost.[6] Takođe je dobio nagrade za svoj doprinos književnosti, na osnovu svog cjelokupnog opusa, kao što su Svjetska nagrada za fantastiku za životno djelo (2004) i Nagradu velemajstora, koju dodjeljuju Pisci misterije u Americi (2007). King je 2015. godine najgrađen Nacionalnom medaljom za umjetnost, koju dodjeljuje Nacionalna zadužbina za umjetnost SAD za svoj doprinos književnosti. King se smatra „kraljem horora” Stiven King je rođen 21. septembra 1947. godine u Portlandu, u američkoj saveznoj državi Mejn. Njegov otac, Donald Edvin King, bio je pomorski trgovac. Donald je rođen kao Donald Polok, ali je kasnije koristio prezime King. Stivenova majka bila je Neli Rut (rođena Pilsberi). Njegovi roditelji su se vjenčali 23. jula 1939. godinne u Skarborou u Mejnu. Živjeli su sa Donaldovom porodicom u Čikagu, a zatim su se preselili u Kroton na Hadsonu u Njujorku. Porodica King vratila se u Mejn pred kraj Drugog svjetskog rata, gdje su živjeli u skromnoj kući u Skarborou. Kada je Stiven imao dvije godine, njegov otac je napustio porodicu. Stivenova majka je sama odgojila Stivena i njegovog starijeg brata Dejvida, a povremeno su imali velike finansijske probleme. Kada je Stiven imao jedanaest godina, njegova porodica se preselila u Daram, gdje se njegova majka brinula o svojim roditeljima do njihove smrti. Zatim se zaposlila kao njegovateljica u lokalnoj instituciji za mentalno zaostale osobe.King je vaspitan kao metodista, ali je tokom srednje škole izgubio vjeru u organizovanu religiju. Iako više nije religiozan, King ipak vjeruje u postojanje Boga. Kao dijete, King je prisustvovao tragediji kada je njegovog prijatelja udario i ubio voz, iako se više ne sjeća ovog događaja. Porodica mu je rekla da je, kada je napustio kuću kako bi se igrao sa tim dječakom, ubrzo došao nazad bez riječi i u šoku. Tek kasnije je porodica saznala za dječakovu smrt. Neki kritičari pretpostavljaju da je ovaj događaj psihološki inspirisao Kinga za neka njegova mračnija djela,[17] ali to King ne spominje u svom memoaru O pisanju (2000). Dejvid Paladini (1. april 1946 – 13. mart 2019)[1] je bio američki ilustrator,[2] najpoznatiji po svom špilu Tarota Vodolija (Morgan Press, 1970) i njegovom preradi kao Novi Paladini tarot (1997, Igre u SAD Sistems), i ilustracije knjiga za decu, posebno Devojčica koja je plakala cveće i druge priče Džejn Jolen (T. I. Crovell, 1973). Njegov stil podseća na secesijske ilustracije Alfonsa Muhe i Obrija Berdslija, kao i na art deko dizajn Ertea. Paladini je rođen u Italiji i emigrirao je u Ameriku kao dete. Njegovo dvojno kulturno poreklo je izraženo u bujnoj kreativnosti njegovog dela. Nakon studija umetnosti, fotografije i filma na Prat institutu u Njujorku, bio je fotograf na Letnjim olimpijskim igrama 1968. u Meksiko Sitiju na svom prvom poslu. Paladini je ilustrovao drugo izdanje romana Stivena Kinga, Oči zmaja (Viking, 1987). Umetničko delo je izvedeno olovkom i mastilom na Bienfeng velur papiru.[citat je potreban] U zavisnosti od naknadnog zadržavanja ilustracija, to bi moglo biti njegovo najrasprostranjenije delo u VorldCat bibliotekama. Inače, Iolen-ova Devojka koja je plakala cveće je njegova najrasprostranjenija, sa velikom razlikom. Takođe je uradio izdanje Lepota: Retelling of the Stori of Beauti and the Beast Robin McKinlei (1978), njenog prvog romana. Davidove umetničke memoare, The Journal of an Artist, hrabro iskren pogled na čoveka koji je odlučio da poštuje svoj autentični put posvetivši svoj život umetnosti, objavio je Black Svan Press 2011. Dejvid govori o svom radu na Tarotu Vodolija i Novi Palladini tarot u slikanju duše: Tarot umetnost Davida Paladinija, sa koautorkom Anastasijom Hejsler, takođe u izdanju Black Svan Press-a 2013. David je radio i živeo u Hemptonsu (država Njujork), na Jamajci i u Francuskoj. Poslednje godine života proveo je u Njuport Biču u Kaliforniji i nastavio da slika, piše i izlaže svoje radove. David je preminuo 13. marta 2019. godine, mirno kod kuće.

Firentinski dublet 1 – Sfumato Firentinski dublet 2 – Kjaroskuro Beograd 2020. / 2021. Mek povez, 271 + 428 strana. Knjige su veoma dobro / odlično očuvane. V8 FIRENTINSKI DUBLET – SFUMATO „Knjiga koja se ne ispušta iz ruku. Istorija se vratila da ostane s nama.“ Vasa Pavković Godina 1889. Posle nekoliko mirnih meseci London ponovo drhti od straha: Trbosekova ubistva su se nastavila, a Skotland jard ne uspeva da pronađe krvoločnog počinioca. Pomoć može da ponudi samo jedan čovek – isti onaj koji je, deset godina ranije, srpskoj policiji pomogao da pronađe i uhvati serijskog ubicu Savu Savanovića. Čovek po imenu Milovan Glišić. Ali kralj Milan I Obrenović ima za Glišića još jedan zadatak. U Londonu slavnog pisca čeka misija od čijeg ishoda ne zavisi samo sudbina srpske i britanske krune već sudbina čitavog sveta, misija u kojoj ključno mesto zauzimaju beležnice dvojice najvećih umetnika renesanse, Leonarda i Mikelanđela, iz vremena kada su nakratko radili zajedno u Firenci, poznatije pod nazivom Firentisnki dublet. „Skrobonja i Nešić majstorski povezuju tajnu istoriju, stimpank i horor u zavodljivu književnu majstoriju u kojoj će uživati svaki ljubitelj fantastike. Sugestivna naracija zasnovana na poznavanju perioda o kome se piše, intrigantan zaplet i privlačni likovi grade duhovito i zabavno štivo za istinsko čitalačko uživanje.“ Dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović „Pred kraj XIX veka kakav (ne) poznajemo, markantni srpski pisac Milovan Glišić, zahvaljujući dosetljivosti i spretnosti, rešava misteriozna serijska ubistva u okolini Valjeva i usred Londona. Uzbudljivo štivo rafiniranog stila iz pera domaćih majstora istorijskog trilera.“ Ilija Bakić FIRENTINSKI DUBLET 2 – KJAROSKURO „Knjiga koja vraća radost čitanja!“ – dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović Zagonetni napadač na Milovana Glišića iz Beograda i iz Orijent ekspresa stradao je u obračunu sa piscem i detektivima Skotland jarda u pušionici opijuma, ali to lovcima na Trboseka nije od velike pomoći. Po nalogu kraljice Viktorije, grupi se pridružuju operativci iz novoosnovane britanske tajne službe, kao i japanski emisar koji zna kako izgleda stranica sa simbolima iz nestale Mikelanđelove polovine Firentinskog dubleta. Za dešifrovanje piktograma, grupa angažuje slavnu arheološkinju madam Djelafoa da bi potom, u trenutku nesmotrenosti, Glišić dospeo u šake otmičara kćerke kralja Milana. U pripovesti koja se proteže kroz četiri milenijuma, on konačno saznaje šta je svrha Dubleta i kolika se opasnost nadvila nad čitavim svetom. „Uzbudljivi, vratolomni slalom kroz paralelne stvarnosti širom zemaljskog šara do viktorijanskog Londona, od fantastike do živopisnih fakata, od kraljevskih audijencija do prebiranja po mulju, preko intriga i zavera do konačnog obračuna...“ – Ilija Bakić „Skrobonja i Nešić dižu zavesu – sve je spremno za veliku završnicu njihove uzbudljive postmoderne sage. Igrači su postavljeni poput šahovskih figura i potezi se ređaju sve brže i brže – do krešenda u kome će se zatresti temelji pozorišta koje su pisci u četiri ruke zajedno izgradili i u kome se tako nadahnuto prepliću realno i fiktivno, istorijske činjenice i bogato popkulturno nasleđe žanra.“ – Đorđe Bajić

Agata Kristi - Herkulovi zadaci Godina izdanja: 2005 Izdavač Politika Narodna Knjiga Strana 282 Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspirov opus premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. Herkul Poaro je odlučio da otkrije istinu o slučaju koji je i nakon petnaest godina ostao nerešen. Slavni detektiv stoji na litici kraj mora. Tu se, pre mnogo godina, dogodila nesreća sa smrtnim ishodom, a ubrzo zatim su otkrivena još dva tela – muža i žene, ubijenih iz revolvera. Ko je ubio koga? Da li je to bio zločin iz strasti? Ili sporazumno samoubistvo? Ili hladnokrvno ubistvo? Poaro se vraća u prošlost i otkriva da stari gresi bacaju dugačke senke. „Slonovi pamte, ali mi smo ljudska bića i velika je milost što ljudska bića zaboravljaju.“ Arijadna Oliver, Slonovi pamte Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”. --------------- 21.8.20.AK.B

Agata Kristi - Čovek u smedjem odelu IZDAVAC NARODNA KNJIGA, ALFA 1998. 212 STR. Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspirov opus premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. Herkul Poaro je odlučio da otkrije istinu o slučaju koji je i nakon petnaest godina ostao nerešen. Slavni detektiv stoji na litici kraj mora. Tu se, pre mnogo godina, dogodila nesreća sa smrtnim ishodom, a ubrzo zatim su otkrivena još dva tela – muža i žene, ubijenih iz revolvera. Ko je ubio koga? Da li je to bio zločin iz strasti? Ili sporazumno samoubistvo? Ili hladnokrvno ubistvo? Poaro se vraća u prošlost i otkriva da stari gresi bacaju dugačke senke. „Slonovi pamte, ali mi smo ljudska bića i velika je milost što ljudska bića zaboravljaju.“ Arijadna Oliver, Slonovi pamte Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”. --------------- 21.8.20.AK.B

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Herkul Poaro je stajao na vrhu litice. Jer ovde se mnogo godina ranije dogodila tragična nesreća – slomljeno telo žene otkriveno je na stenama u podnožju litice. Nakon toga je usledilo jezivo otkriće još dva tela – muža i žene – ubijenih. Ali ko je koga ubio? Da li je to bio pakt o samoubistvu? Zločin iz strasti? Ili hladnokrvno ubistvo? Poaro se vraća u zločin počinjen 15 godina ranije i otkriva da je, kada postoji očigledan nedostatak fizičkih dokaza, jednako dobro da „stari gresi ostavljaju duge senke“. Ova priča je deo serije o ubistvu Agate Kristi u retrospektivi, zbirke priča koje se bave zločinom nekoliko godina nakon činjenice, spajajući svedočenja i izveštaje svedoka da bi se konačno otkrila istina. Ovog puta vidimo kumče gospođe Oliver, kako pokušava da sazna istinu o svojim pokojnim roditeljima – ko je koga ubio? Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Nostradamus od 1999. do zlatnog doba 2025.g Rat ili mir? Izdavač: Editions du Rocher Autor: Fontbrune Jean-Charles de Datum izdanja: 1999 Format/veličina: 16x24x2cm Povez: broširan povez Stranice: 262 stranica francuski jezik Stanje: Nova nekorišćena čist primerak ide kao polovno samo zbog toga što je kupljena 1999.g. ISBN: 2268032868 Rezime Predviđanja Nostradamusa, zapanjujuće precizna, potvrđena su o glavnim događajima naše istorije. Sada se njegova proročka vizija proširila do početka trećeg milenijuma. Danas, bez samozadovoljstva, bez pristrasnosti, sa najvećim poštovanjem prema tekstu, Žan-Šarl de Fontbrun izvlači iz njega budućnost čovečanstva, od 1999. do 2025. godine. Konačno, ozbiljan prevodilac navodi da Nostradamusove katrene govore zahvaljujući nemilosrdnom lingvističkom radu i rigoroznoj metodi transkripcije gde rasuđivanje uvek prevladava nad ličnim rasuđivanjem. Osnovni cilj ove knjige je da informiše i upozori. Čovek je na prekretnici u svojoj istoriji. Nakon katastrofa koje je izazvao (svetski ratovi, genocidi, ekološke katastrofe), izbor je jednostavan: ili će uzeti svoju sudbinu u svoje ruke i raditi na uspostavljanju mira, ili će istrajati u svom paklenom ciklusu destruktivnog materijalizma. Na njemu je da natera proroka da laže. Ova knjiga je na kraju poruka nade. U ovoj knjizi štampanoj 1999. godine, dva katrena jasno ukazuju na napade koji su zadesili Sjedinjene Države: „Lik koji se odnosi na islamski fundamentalizam će izazvati ponovnu pojavu ljudskog straha: novine nikada neće morati da opišu toliko užasa kao što je onaj događaja koji desiće se hrišćanima zbog Iraka.” Ovi napadi su nastavak Zalivskog rata koji je Bin Ladena pokrenuo u sveti rat protiv Zapada. Presage II, septembar: „Plačući nad sudbinom, to radi: flota se sprema dok muslimanski vođa izvodi svoje trikove. Floti koja se usidri u Mediteranu treba predugo da se pojavi, jer nismo znali šta je bilo i da smo mislili da se zabavimo“. Redosled događaja je detaljno opisan u ovoj knjizi, katren za katrenom. Žan-Šarl de Fontbrun, već dvadeset godina priznat kao najozbiljniji prevodilac Nostradamusovih proročanstava, upozorio je 23. maja 1999. Bouillon de Culture na islamsku opasnost. Nostradamusova „poruka upozorenja“ je ignorisana. Zbog toga je planirana šema tek počela da se ostvaruje. Nastavak je zastrašujući, ali čovek čuva svoju slobodnu volju i nikad nije kasno da zaustavi svoje ludilo... Hoćemo li morati da čekamo dvadeset pet godina da dođemo do zlatnog doba i sveopšteg mira?, najavio je Nostradamus? upozorio Bouillon de culture 23. maja 1999. na islamsku opasnost. Nostradamusova „poruka upozorenja“ je ignorisana. Zbog toga je planirana šema tek počela da se ostvaruje. Nastavak je zastrašujući, ali čovek čuva svoju slobodnu volju i nikad nije kasno da zaustavi svoje ludilo... Hoćemo li morati da čekamo dvadeset pet godina da dođemo do zlatnog doba i sveopšteg mira?, najavio je Nostradamus? upozorio Bouillon de culture 23. maja 1999. na islamsku opasnost. Nostradamusova „poruka upozorenja“ je ignorisana. Zbog toga je planirana šema tek počela da se ostvaruje. Nastavak je zastrašujući, ali čovek čuva svoju slobodnu volju i nikad nije kasno da zaustavi svoje ludilo... Hoćemo li morati da čekamo dvadeset pet godina da dođemo do zlatnog doba i sveopšteg mira?, najavio je Nostradamus? Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://njnjnj.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti. 1.

Moje knjige: Čopor, Kroz vatru i vodu, Za čast i slavu i Staze poraza na neki način su omaž svim onim momcima sa kojima sam ratovao rame uz rame svih „onih“ godina. One su, takođe, i posthumni omaž onima kojih više nema. Nema ih zato što su svoje živote dali za otadžbinu. Njihova imena neću pominjati iz poštovanja prema njima mrtvima, jer se kaže da mrtve treba ostaviti da počivaju u miru. Pominjanjem njihovih imena možda bih uznemirio njihove duše, koje su, iskreno se nadam, našle mir i spokoj gde god da su bile. Reći ću zato: „Neka vam je večna slava, momci moji!“ Tu slavu ste i zaslužili. Ispunili ste najveći ideal koji jedno ljudsko biće može da dosegne. Dali ste svoj život za zemlju, za narod, za slobodu i mir. Za mir u kome mi svi danas živimo. Ova priča o „čoporu“, smeštena u četiri knjige, bila bi svakako mnogo kvalitetnije ispričana da se, recimo, ne nalazim ovde gde se sada nalazim i da sam mogao da obavim potrebne razgovore sa svima onima koji su pripadali „čoporu“ i tako sa njima podelim i osvežim brojne zajedničke pojedinosti. Nadam se zato da mi neće biti zamereno, ako sam nešto propustio ili u nečemu pogrešio, jer teško je proživljene događaje nizati onako iz glave bez podsetnika ili pomoći pojedinaca iz „čopora“. U ovoj završnoj reči želim da naglasim da ova priča nije ispričana u celosti. Mnoge događaje sam morao da prećutim. Neke od akcija koje smo izvodili, kako na našoj teritoriji, tako i van nje, i dalje su državna tajna. Opet, neke druge operacije bolje je prećutati i ne pominjati ih. Bolje je tako. Danas, kada su promenjene životne vrednosti i kada najuzvišeniji ideal zauzima poslednje mesto, verovatno sve ovo što sam prećutao, ovi današnji političari ne bi dobro razumeli ili bi to pogrešno shvatili. Uostalom, verujem da je ovako i zanimljivije, jer nedorečenost kopka maštu i ima svoju draž. Jednoga dana, kada se kao nacija i narod osvestimo i kada se budemo vratili na pravi put, poštujući ponovo prave životne vrednosti, težeći ponovo za dostignućem najvećeg životnog ideala, izaći će dopunjena verzija ove priče. Ona koja će biti celovita i iz koje će sevideti da su se mnogo više ogrešili o nas, nego što smo mi sami grešili. Neko me je jednom pitao koji su moji najveći životni uspesi, odgovorio sam da je moj najveći životni uspeh u privatnom životu, da je to moja porodica: moja supruga i moja deca. U profesionalnom smislu, moj najveći uspeh je to što sam uspeo da, posle onog bezumnog rata iz 1999. godine i pored mnogih teških bitaka i situacija, vratim skoro sve momke žive i zdrave njihovim porodicama. S druge strane, moj najveći životni neuspeh je svakako to što se nalazim gde se nalazim. Bez obzira na sve što sam uspeo da kažem, ipak mi je bila velika čast i privilagija što sam svih „onih” godina, koje su bile sudbonosne za naš narod i naciju, bio na čelu „čopora“. Što sam imao tu životnu šansu da zajedno sa njim živim, radim, borim se, a da je život tako hteo, i da poginem. Da, na kraju krajeva, ispunim dužnost koja je stajala ispred svakoga od nas. Hvala im svima koji su mi dozvolili da koračam zajedno sa njima: Kroz vatru i vodu, dignute glave, stazama pobede, časti i slave. FORMAT:A5 POVEZ: MEK POVEZ BROJ STRANA:931 P5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Počinje, prilično dramatično, suđenjem za ubistvo. Ugledni advokat Venetija Oldridž brani Garija Eša po optužbama da je brutalno ubio svoju tetku. Za Oldridž je suđenje uglavnom test njenih veština u sudnici, još jedna prilika da uspe - i ona to čini. Ali sada je ubistvo u vazduhu. Sledeća žrtva biće sama Oldridž, izbodena na smrt za svojim stolom u svojim odajama u srednjem hramu, sa krvavom perikom na glavi. Uđite komandant Adam Dalgliesh i njegov tim, čija borba da istraži i razume šokantne događaje ne može zaustaviti spiralu u još užasa, više ubistava... Određena pravda je P.D. Džejms najjači. U svom prvom upadu u čudan zatvoreni svet sudova i londonske pravne zajednice, stvorila je fascinantnu priču o isprepletenoj strasti i teroru. Dok svaki lik skače u nezaboravan život, dok nas svaka scena uvlači u novu složenost radnje, ona još jednom dokazuje da nijedan drugi pisac ne može da se meri sa njenom veštinom u kombinovanju uzbuđenja klasične detektivske priče sa bogatstvom finog romana. U svom suptilnom prikazu morala i ljudskog ponašanja, Određena pravda će stajati uz bok Devices and Desires i A Taste for Death kao jedan od P.D. Džejmsova najvažnija, ostvarena i zabavna dela. Filis Doroti Džejms (Phyllis Dorothy James, Baroness James of Holland Park, Oksford, 3. avgust 1920 – Oksford, 27. novembar 2014) bila je engleska spisateljica detektivskih romana. Stvorila je lik višeg inspektora Adama Dalgliša, detektiva, kavaljera, pesnika, ljubitelja džeza i automobila marke „Jaguar” Filis Doroti Džejms rođena je 3. avgusta 1920. u Oksfordu. Završila je Visoku devojačku školu u Kembridžu. Od 1949. do 1968. radila je u Zdravstvenoj socijalnoj službi. Iz ove službe prelazi u Ministarstvo unutrašnjih poslova, najpre u policiju a zatim u Odeljenje za kreiranje politike u borbi protiv kriminala. Radeći na ovim mestima stekla je bogato iskustvo, koje je kasnije iskoristila pišući svoje romane. Takođe je bila u službi i kao mirovni sudija u Midlseksu i Londonu.[2] Punih 50 godina bila udovica, a decenijama pre toga muž joj je bio u psihijatrijskoj bolnici, pa je bila prinuđena da sama izdržava porodicu (imali su dve kćerke).[3] Bila je članica Kraljevskog književnog društva, kao i Kraljevskog društva za književnost i umetnost. Takođe je bila član Umetničkog veća, gde je bila predsednica Književnog savetodavnog panela. Bila je u Upravnom odboru Bi-Bi-Si-ja, i u Upravnom odboru Britanskog saveta. Kao autorka detektivskih romana, dobitnica je brojnih nagrada u Britaniji, Americi, Italiji i Skandinaviji. Bila je počasna članica mnogih britanskih univerziteta. Godine 1997. izabrana je za predsednicu Udruženja književnika.[2] Godine 1983. odlikovana je Orden Britanskog kraljevstva (Order of the British Empire),[4] a zahvaljujući svom spisateljskom radu 1991. godine stekla je titulu Baronesa Džejms od Holand Parka.[5] Filis Doroti Džejms umrla je 27. novembra 2014. i iza sebe, osim omanje police knjiga koje je napisala, ostavila dve ćerke, unuke i praunuke.[3] Knjige P. D. Džejms Filis Doroti Džejms počela je da piše i objavljuje relativno kasno.[3] Svoj prvi roman o slučajevima detektiva Dalgliša, „Pekrijte joj lice” (Cover Her Face) objavila je 1962. godine. Osim 14 romana u kojima je glavni junak policijski inspektor Adam Dalgliš, Pi Di Džejms napisala je i dva romana u kojima je glavna junakinja Kordilija Grej, kao i tri izdvojene knjige, nevezane za svoje prepoznatljive likove.[3] Pisala je u najboljem maniru pisaca misterija u periodu između dva svetska rata. Kroz svoje dobro izgrađene likove bavila se savremenim problemima kakvi su droga, zlostavljanje dece, nuklearno zagađenje i td. Zauzela je važno mesto među piscima tzv. „engleskog krimića”, onog čija je rodonačelnica Agata Kristi.[3] Njene knjige prodate su u milionskim tiražima širom sveta, a mnoge su doživele filmsku i televizijsku adaptaciju....

L. S. Hilton MAESTRA + L. S. Hilton DOMINA + L. S. Hilton ULTIMA Laguna, 2016/17/18. 333 + 340 + 340 strana. Odlično očuvane. Najverovatnije nekorišćene. Najuzbudljiviji triler koji ćete pročitati ove godine. Ovaj psihološki triler sličan Talentovanom gospodinu Ripliju predstavlja femme fatale koja je prepredena kao Ejmi Dan iz Iščezle, opasna kao Lizbet Salander iz Muškarci koji mrze žene, seksi, pametna i smrtonosna. Džudit Rašli je danju asistentkinja u prestižnoj londonskoj aukcijskoj kući, a noću hostesa u jednom od najozloglašenijih barova u gradu. DA BI DOBILA ONO ŠTO ŽELI Kako bi uspela u životu, Džudit zna da mora poštovati pravila igre. Promenila je naglasak, uvežbala manire otmenih ljudi i svoju diskretnost je dovela do nivoa umetnosti. Ali kad je otpuste zato što je otkrila mračnu tajnu umetničkog sveta, njeni iskreni napori i snovi za boljim životom biće uništeni. Zbog toga dopušta svom omiljenom, a već skoro zaboravljenom osećanju, gnevu, da je obuzme znajući da će se tako osećati bolje. ONA ĆE PREKORAČITI SVE GRANICE Dok prati jednog od svojih najvećih klijenata do Francuske rivijere, dogodiće se strahovita nesreća koja će sve promeniti. Ne bi li zaštitila sebe, Džudit shvata da mora da se pretvori u nekog drugog. Menja identitet i postavlja pravila nove opasne igre. „Glamurozna, uzbudljiva, dekadentna, erotična i neodoljiva. Maestra je dar za čitaoce koji vole osvetoljubive ženske likove.“ Booklist „Smešten u svet oligarha, mafijaša i mutnih trgovaca umetničkim delima, ovaj roman predstavlja junakinju koju ćete ili voleti ili mrzeti, zbog koje ćete bar dva puta doslovno zinuti, ženu zbog čijih bi seksualnih avantura čak i Kristijan Grej pocrveneo.“ Red Magazine Nastavak Maestre – planetarnog fenomena koji je munjevito osvojio svet. Brutalno ubistvo na venecijanskim ulicama. Neverovatna pljačka neprocenjivog umetničkog dela. Mračna prošlost koje ne može da se otrese. Nemilosrdni protivnik kome ne može pobeći. ONA SE VRATILA. I ŽELI OSVETU. MISLILA JE DA JE NJENIM PROBLEMIMA DOŠAO KRAJ Džudit Rašli je uspela. Vlasnica je ugledne galerije, živi u raskoši u veličanstvenom venecijanskom okruženju i konačno uživa u životu zarad kojeg je ubijala. Jer niko još ne zna šta je uradila. Neko će ipak uskoro saznati. ALI PRAVE NEVOLJE TEK POČINJU Džudit može da se spase samo ako pronađe jednu neprocenjivu sliku ‒ ali, nažalost, ne veruje da ona zaista postoji. A nije jedina koja traga za njom. Ovog puta, Džudit ne drži uzde u rukama. Opkoljena i nadmudrena, suočava se s neprijateljem koji je uvek korak ispred nje i ima mnogo više sredstava na raspolaganju, a pritom je nemilosrdniji i moćniji nego što može i da zamisli. Ali ako ga ne pobedi ‒ umreće. „Izvrsno i dekadentno.“ Sunday Mirror „Fantastično.“ Sunday Times „Smrtonosna kao Tom Ripli i zavodljiva kao Loren Bekol.“ Vogue Prvo je bila Maestra. Potom je postala Domina. Sada je Ultima. Glamurozna kustoskinja Elizabet Tirlink zna ponešto o falsifikatima. Na kraju krajeva, ona sama je falsifikat. Njen pravi identitet, Džudit Rašli, zakopan je ispod slojeva laži. Da ne pominjemo leševe ljudi koji su bili toliko glupi da joj stanu na put. Ali sad, zarobljena usred ubilačke razmene vatre između ruskog mafijaškog bosa i korumpiranog italijanskog policajca, Džudit mora da napravi još zahtevnije umetničko delo ‒ falsifikat slike koji će odneti u svetski poznatu aukcijsku kuću gde je radila kao bedna asistentkinja i prodati ga za sto pedeset miliona dolara. Mogućnost da prevari bivšeg šefa koga prezire i međunarodni umetnički svet uzbuđuje je gotovo koliko i ekstreman seks od kojeg je zavisna ‒ pogotovo kad je cena neuspeha metak u potiljak. Izlaganje novog identiteta svetlima reflektora dovodi je u još veću opasnost. Kao kad se s prelepe slike skinu slojevi boje, može se otkriti nešto sasvim neočekivano – detalji istine o njenoj prošlosti zapanjiće i nju samu. „Spoj raskošnih Pedeset nijansi i Da Vinčijevog koda...“ Independent „Duhovito i pametno, zabavno i dobro napisano.“ Times „Pršti od skandala, intriga i misterije.“ Heat „Pametno, brzo i veoma nepristojno.“ Glamour

Knjiga je u upotrebljivom stanju.Otpis biblioteke.Poslednjih dvadesetak strana do pola odvojeno. ,,Напукло огледало (издат 1962) је криминалистички роман роман Агате Кристи објављен у Великој Британији 1962.[1][2] и годину дана касније у САД-у.[3] У се појављује детективка-почетница госпођица Марпл која решава загонетку у Сент Мери Миду. Џејн Марпл је пала док је шетала Сент Мери Мидом. Помогла јој је Хедер Бедкок која ју је одвела у свој дом да се одмори. Уз шољу чаја, госпођа Бедкок је испричала госпођици Марпл како је једном упознала америчку глумицу Марину Грег која се недавно преселила у ту област и купила вилу `Госингтон` од пријатељице госпођице Марпл Доли Бантри. Марина и њен најновији супруг, филмски продуцент Џејсон Рад, организовали сју прославу у част Хитне помоћи Светог Јована. Гости су били госпођа Бантри, глумица Лола Брустер, Маринин пријатељ Ардвик Фен и госпођа Бедкок са супругом Артуром. Хедер Бедкок је салетела Марину и почела дугу причу о томе како су се упознали пре много година док је Марина била у посети Бермудима где је Хедер Бедкок у то време радила. Хедер је била болесна, али као Маринина велика обожаватељка напустила је болесничку постељу како би упознала своју омиљену звезду и добила аутограм. Госпођа Бантри која је стајала у близини приметила је чудан поглед на Маринином лицу током монолога госпође Бедкок. Недуго касније, госпођа Бедлок се срушила и умрла. Када је госпођа Бантри препричала догађаје госпођици Марпл, она је искористила стихове из песме „Дама од Шалота“ (у којој клетва пада на јунакињу песме) да опише израз који је приметила на лицу Марине Грег. Детектив-инспектор Дермот Кредок истражује смрт и открива да је госпођа Бедкок умрла пошто је прогутала шест пута већу од препоручене количине средства за смирење Калмо. Лек је била у даикирију, првобитно Маринином, који је Марина дала госпођи Бедкок пошто је просула своје пиће. Кредок улази у сложену прошлост претпостављене мете Марине Грег. Како је очејнички хтела дете, она је усвојила троје деце пре него што је родила сина са психичким потешкоћама и због тога је доживела живчани слом. Једно од усвојене деце Марго Бенс била је у вили `Госингтон` на пријему. Упркос лошем осећању према својој усвојитељки, она пориче да је ставила лек Марини у пиће. Још две особе су побијене док се истрага настављала: ​​Радова социјална тајница Ела Зајлински умрла је од отрованог атомизера који је користила за поленску грозницу, а Маринин батлер Ђузепе је убијен те ноћи пошто је провео дан у Лондону и положио 500 фунти на свој банковни рачун. Ардвик Фен каже Кредоку да је примио телефонски позив неколико дана раније у ком га неко оптужује да је убио госпођу Бедкок и да је анонимног позиваоца препознао као Зајлинску када је кинула. Чистачица госпођице Марпл Шери Бејкер каже да њена пријатељица Гледис, која је била послужитељка у вили `Госингтон` на пријему, верује да је Марина Грег намерно просула пиће госпође Бедкок и да је требало да се састане са Ђузепеом пре него што је он умро. Госпођица Марпл шаље Гледис на одмор у Борнмут пре него што је отпутовала у вилу `Госингтон` и открила да је Марина умрла у сну од прекомерне количине лека за спавање. Госпођица Марпл разговара са Џејсоном Радом и објашњава њему и инспектору Кредоку како је закључила да је Марина морала да буде убица. Госпођа Бедкок је била болесна од немачких морбила када је на Бермудима потражила Маринин аутограм. Марина је, у то време у раној трудноћи, оболела од те болести што је довело до тога да се њена беба родила са инвалидитетом, а потом и до њеног живчаног слома. Израз на Маринином лицу који је госпођа Бантри приметила на свечаности изазван је због тога што је Марина док је гледала слику Мадоне са дететом на зиду иза Хедер Бадкок коначно схватила шта се догодило. Обузета осећањима, Марина је ставила Калмо у свој даикири, трзнула руком госпођу Бедкок да је натера да пролије пиће, а затим дала Хедер сопствени дрогирани коктел као замену. Да би прикрила свој злочин, Марина је покушала да убеди све да је била мета покушаја убиства. Убила је Зајлинску и Ђузепеа пошто су погодили њену умешаност, а Ђузепе ју је уцењивао. Госпођица Марпл имплицира да верује да је Џејсон Руд дао Марину прекомерну количину лекова за спавање да би је спречио да одузме још један живот. Рад је једноставно изнео опаску о лепоти своје жене и патњи коју је претрпела док се прича завршава.``