RUDOLF KÄMPF, Loučky - Četiri šoljice i tacne `Josefina` Dimenzije šoljica: Visina: 6,5 cm Širina: 8,5 cm Prečnik dna: 4,5 cm Prečnik otvora: 6,5 cm Dimenzije tacni: Prečnik: 13,5 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 920 g Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu tacni. Žig na dnu (kobaltno plavim): JOSEFINA (ime modela) Loučky (ispod krune) CZECHOSLOVAKIA Dec.089 31 (zlatnim, 31. decembar 1989?) Fabrika „Rudolf Kämpf“ koristila je žig od 1980. godine. Amerikanac Benjamin Franklin Hunt jr. (Bendžamin Frenklin Hunt mlađi) u početku je radio kao partner u fabrici porcelana Karla Specka (Karl Špek) u Elbogenu (danas Loket, Republika Češka). 1901. godine je napustio kompaniju i tokom naredne tri godine, zajedno sa suprugom Eleonorom usavršavao je svoje veštine u ukrašavanju porcelana vodeći mali studio za dekoraciju u Elbogenu. 1904. godine Hunt je kupio napuštenu fabriku cigala u gradu Grünlas (danas Loučky, Republika Češka. U junu 1907. godine administracija Grünlasa izdala je pismeno odobrenje Benjaminu Franklinu Huntu kao predstavniku kompanije „Benjamin F. Hunt & Sons“ iz Bostona za izgradnju fabrike porcelana. Međutim, banka u Bostonu koja je podržavala Hunta je bankrotirala zbog čega je bio primoran da proda operativnu, ali još nedovršenu fabriku kompaniji „Ludwig Engel & Sohn“ 1908. godine, pre nego što se vratio u Boston. Novi vlasnik zadržao je postojeće ime fabrike i pokušao da nastavi proizvodnju, ali je ona uskoro obustavljena. U decembru 1909. godine Rudolf Kämpf (Rudolf Kempf), koji je već vodio jednu fabriku porcelana, i njegov partner i finansijski pokrovitelj Rudolf Dieterle (Rudolf Diterle), direktor fabrike stakla, kupili su fabriku i okolno zemljište. Fabrika je registrovana kao „Porzellanfabrik Rudolf Kämpf G.m.b.H. Grünlas“ u decembru 1911. godine. Kämpf je bio iskusan poslovni čovek i stručnjak za porcelan i pod njegoviom upravom fabrika je napredovala. Proizvodnju je usmerio na servise za ručavanje, za čaj i kafu. Posle njegove smrti u martu 1918. godine fabrika je i dalje napredovala pod upravom njegovog sina Hansa, koji je postao direktor. Iako je je ukupna prodaja porcelana iz tog područja polako opadala, skoro 90% proizvodnje je izvoženo u Austriju, Englesku, Francusku, Holandiju, Mađarsku, Italiju, Poljsku, Rumuniju i SAD, a kompanija je imala i sopstvena skladišta u Amsterdamu, Londonu i Beču. Tokom ekonomske krize 1929-1932 godine prodaja je naglo opadala i proizvodnja je morala da se prepolovi. Pored toga, i saosnivač kompanije Rudolf Dieterle je umro u januaru 1933. godine. Hans Kämpf je bio ubeđen da se fabrika ipak može održati, i radio na tome danonoćno, ponekad čak i spavajući u svojoj kancelariji. Uloženi trud se na kraju isplatio i situacija se do 1935. godine znatno popravila. Usledio je procvat 1936. godine, kada je fabrika otvorila i novu liniju artikala od porcelana u boji. Tokom rata proizvodnja ukrasnog porcelana je drastično smanjena, a fabrika se koncentrisala na proizvodnju sanitarnog i hotelskog porcelana za šta je bilo potrebno manje zaposlenih i stručnjaka. Nakon rata, broj zaposlenih se brzo povećao na 245. U oktobru 1945. godine fabrika je nacionalizovana i postala deo grupe „Slavkovský Porcelán“, u Karlovim Varima, a u januaru 1953. godine integrisana je u kombinat „Bohemia“. U aprilu 1958. godine postala je deo državnog preduzeća „Karlovarský Porcelán“, kao samostalni „Pogon IV“. Češka vlada je ukazala poverenje kompaniji kada ju je izabrala da predstavljala češku industriju porcelana na međunarodnoj izložbi u Montrealu 1967. godine. Izložba se pokazala kao veći uspeh nego što se očekivalo i fabrika je dobila je međunarodnu nagradu za dizajn. Na osnovu ogromnog uspeha, Vlada se odlučila za nova ulaganja u tehnologiju proizvodnje. Sredinom 1970-ih godina, i okrugle peći na ugalj zamenjene su modernim gasnim pećima. U novembru 1992. godine fabrika je reprivatizovana direktnom prodajom kompaniji „Leander 1946 s.r.o.“ koja se specijalizovala za kombinovanje mnogih starih i novih tehnika za stvaranje zadivljujućih umetničkih dela i ubrzo postala vodeći svetski proizvođač umetničkog porcelana. Iz raznih razloga, kompanija nije bila dugog veka, i 2006. godine fabriku je preuzeo holding „CS Investment“. Novi vlasnik zadržao je prethodne metode dizajniranja i proizvodnje visokokvalitetnih porcelanskih predmeta, ali je podelio posao u tri nezavisne grane, od kojih je fabrika „Rudolf Kämpf“ nastavila da proizvodi ekskluzivni ručno rađeni porcelan vrhunske klase. Znatna sredstva uložena su u moderizovanje fabrike tokom 2008. godine, posle čega je fabrika postala jedna od najbolje opremljenih fabrika porcelana u Češkoj. Kompanija je počela da sarađuje sa vodećim međunarodnim kompanijama, proizvodeći ekskluzivne ručno oslikane porcelanske predmete kao marketinške artikle ili lične poklone, nudeći različite oblike korporativnog brendiranja. Predmeti koje kreira podružnica „Rudolf Kämpf“ stekli su, preko ekskluzivnih distributera, snažnu poziciju na tržištu Bliskog istoka, Rusije i Ukrajine. Prodaju se bez držača za tanjir. (116/26-36/116-kp/1212)

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Redje u ponudi! Heroji Telemarka britanski je ratni film iz 1965. godine koji je režirao Anthony Mann, a temelje se na istinitoj priči o norveškoj sabotaži teške vode tijekom Drugog svjetskog rata sa Skije protiv atoma, memoarima norveškog vojnika otpora Knuta Haukelida. U filmu glume Kirk Douglas kao dr. Rolf Pedersen i Richard Harris kao Knut Straud, zajedno s Ullom Jacobsson kao Anna Pedersen. Snimljen je na lokaciji u Norveškoj. Directed by Anthony Mann Written by Ben Barzman Ivan Moffat Based on Skis Against the Atom 1954 memoir by Knut Haukelid But for These Men 1962 novel by John Drummond Produced by Benjamin Fisz Starring Kirk Douglas Richard Harris Ulla Jacobsson Cinematography Robert Krasker Edited by Bert Bates Music by Malcolm Arnold Production company Benton Film Productions Distributed by The Rank Organisation (UK) Columbia Pictures (US) Release date 23 November 1965 (London-Premiere) 26 November 1965 (United Kingdom) 19 January 1966 (Chicago) 9 March 1966 (United States) Running time 130 minutes Country UK Languages English, German, Norwegian, German Budget $5 million[1] Box office $1,650,000 (est. US/ Canada rentals) Kirk Douglas as Dr Rolf Pedersen Richard Harris as Knut Straud Ulla Jacobsson as Anna Pedersen Michael Redgrave as Uncle David Weston as Arne Sebastian Breaks as Gunnar John Golightly as Freddy Alan Howard as Oli Patrick Jordan as Henrik William Marlowe as Claus Brook Williams as Einar Roy Dotrice as Jensen Anton Diffring as Major Frick Ralph Michael as Nilssen Eric Porter as Josef Terboven Wolf Frees as Sturmbannführer Knippelberg Karel Stepanek as Professor Hartmüller Gerard Heinz as Professor Erhardt Victor Beaumont as German Sergeant George Murcell as SS Oberscharführer Mervyn Johns as Col. Wilkinson Barry Jones as Professor Roderick Logan Geoffrey Keen as Gen. Bolt Robert Ayres as General Courts Jennifer Hilary as Sigrid Maurice Denham as Doctor David Davies as Captain of Galtesund Philo Hauser as Businessman Faith Brook as Woman on Bus Elvi Hale as Mrs. Sandersen Russell Waters as Mr. Sandersen Paul Hansard as German Officer (uncredited) George Roubicek as German Radio Operator (uncredited) Joe Dunne as Norwegian Quisling`s Nazi (uncredited) Originalan filmski plakat Morava Film

Prestolonasledik Petar Karadjordjevic i princevi Andrej i Tomislav Fotografija Vladimira Bencica. 17x12cm RETKO! Владимир Владо Бенчић (Бјеловар, 23. децембар 1896 — Београд, 1970) био је српски фото-репортер, атељејски фотограф. Деловао је између 1920. и 1950. године. Захваљујући полубрату по мајци, фотографу Милану Савићу, дошао у Београд почетком 20-их година 20. века. Осим у братовом атељеу, првобитно радио и као слободан фотограф-репортер, и сарадник београдског листа Недељне илустрације. Око 1925. отворио је сопствени атеље (улица Поенкарева 30-32; затим улица Краља Милана 26, „испред хотела Лондон“, а касније се спомиње у истој улици, у бр. 84). Атеље се сврстао међу најзначајније у Београду између два рата. Као активан члан управе (и помоћни секретар 1928-31) `Удружења србијанских фотографа`, био је и истакнути организатор у својој струци. Особине рада и дела Као атељејски фотограф превасходно је грађански портретиста, али се својим повремено неконвенционалним приступом издвајао од тадашњих стандарда струке. Међу првима се ослободио артифицијелних позадина и сувишног мобилијара, што је иначе одлика тога раздобља у опреми фот. атељеа, а истицао се и портретима са покушајем психолошког продубљивања фотографисане личности. Остварио је и запажене портрете глумаца (нпр. Портрет Даре Милошевић, око 1930) као и многобројне сценске фотографије за Народно позориште у Београду. Стизао је да буде и фотографски хроничар Београда, кроз снимке ведута и панорама града, који су објављивани у дневној штампи или на разгледницама. Међу ретким фотографима у Србији имао је приступ на двор Карађорђевића, па се према многим фотографијама (нпр. Венчање принца Павла Карађорђевића и принцезе Олге, 1923, и другим) објављеним, или сачуваним у збиркама, може сматрати истрајним визуелним хроничарем дворског живота у Србији између два светска рата. Год. 1936. среће се као „Фото Бенчић“ у Цриквеници, Хрватска, а 1948. под истом фирмом и у Дубровнику, али ту је реч о сезонском раду (у тим привременим атељеима су преко лета радили његови блиски рођаци, или помоћници). Збирке, изложбе, оцене дела Највећи део Бенчићевог опуса превасходно спада у грађанску занатску фотографију споменарског типа, снимљеног за приватну употребу, и као такав углавном није сачуван. Највеће вредности у његовим делима налазе се међу дворских и позоришним портретима и призорима опште документације (нпр. уличне сцене, спортски слетови, архитектура Београда...). Многа његова дела сачувана су у музејима (нпр. Музеј позоришне уметности Србије, Музеј града Београда, Архив Србије) и у збиркама фотографија приватних сакупљача. Два његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Тај, вреднији, део опуса је недовољно истражен, углавном је непознат јавности, али је запажен од струке и критике, а Бенчићево име је уврштено у Енциклопедију српског народа.

Opis Deklaracija Recenzije (0) KARAKTERISTIKE: DEBLJINA STIKERA: 1,7 mm BOJA: Zlatna na srebrnoj foliji DIMENZIJE: 20×20,6 mm Harmonizuje biopolje ljudskog tela. Umanjuje biološke efekte elektromagnetnog zračenja. Pozitivan efekat delovanja potvrđen je istraživanjem. Sertifikat br.0250 Institut BION Ltd, Ljubljana, Slovenija. Deluje u radijusu do 1m. Nema štetnih nuspojava. Ne ometa rad vašeg uređaja niti slabi bateriju. Sadrži smešu kristala prirodnih minerala. Rok trajanja neograničen. Protektor se lepi na čistu zadnju stranu mobilnog telefona ili na čistu površinu zaštitne maske vašeg uređaja. Protektor se može i prekriti zaštitnom maskom. Deklaracija Tip i model 3D stiker Perun protector zlatni Naziv i vrsta robe Stiker protector Uvoznik Nema podataka Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Opis Deklaracija Recenzije (0) KARAKTERISTIKE: DEBLJINA STIKERA: 1,7 mm BOJA: Narandžasta na srebrnoj foliji DIMENZIJE: 22,5×20 mm Harmonizuje biopolje ljudskog tela. Umanjuje biološke efekte elektromagnetnog zračenja. Pozitivan efekat delovanja potvrđen je istraživanjem. Sertifikat br.0250 Institut BION Ltd, Ljubljana, Slovenija. Deluje u radijusu do 1m. Nema štetnih nuspojava. Ne ometa rad vašeg uređaja niti slabi bateriju. Sadrži smešu kristala prirodnih minerala. Rok trajanja neograničen. Protektor se lepi na čistu zadnju stranu mobilnog telefona ili na čistu površinu zaštitne maske vašeg uređaja. Protektor se može i prekriti zaštitnom maskom. Deklaracija Tip i model 3D stiker Perun protector narandzasti Naziv i vrsta robe Stiker protector Uvoznik Nema podataka Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

U dobrom stanju! 49cm x 69cm Breaking Glass je britanski film iz 1980. godine u kojem glume Hazel O`Connor, Phil Daniels i Jonathan Pryce. Koproducirao ga je Dodi Fayed, a scenarij i režija Brian Gibson. [2] Početno financiranje od 30.000 GBP (korišteno za razvoj) osigurao je Goldcrest Films. To je tvrtka nadoknadila kad je Dodi Fayed stavio cjelokupni proračun od 3 milijuna dolara. [3] Goldcrest i Allied (Fayedova tvrtka) kasnije će raditi zajedno na Vatrenim kočijama. Film je prikazan izvan konkurencije na Filmskom festivalu u Cannesu 1980. [4] Album sa zvučnom trakom, koji sadrži pjesme u izvođenju O`Connora, dosegao je 5. mjesto u Velikoj Britaniji, a britanska fonografska industrija certificirala ga je zlatom. [5] Dva singla, `Osmi dan` i `Hoćeš li`, ušla su među 10 najboljih u Velikoj Britaniji. Directed by Brian Gibson Produced by Davina Belling Clive Parsons Written by Brian Gibson Starring Hazel O`Connor Phil Daniels Cinematography Stephen Goldblatt Edited by Michael Bradsell Distributed by Paramount Pictures Release date September 1980 Running time 104 minutes Country United Kingdom Language English Budget $3 million Filmski plakat

Branko Lazarević Originalni rukopis na vizit karti. Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) je bio srpski književnik i diplomata. Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića. U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske. Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925). Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.

Stare posrebrene *Art Krupp Berndorf* kašike za čaj, kafu☕,šečer, i dezert iz perioda 1891-1927.god. Kompletan set 6/1 . Vrlo retko da se nađe ceo set a još ređe da je tako očuvan i u originalnoj kutiji. Odlično očuvane bez oštećenja. srebro nigde nije pohabano. Ima uobičajenih, standadnih rekoh bi minimalnih tragove koriščenja za kašike te starosti i godište. Vrlo kvalitetno i izuzetno lepo izgledaju. Na poleđini Brendorf žig sa crtežem medveda u sredini kruga. Uživo su neuporedivo bolje i lepše izgledaju nego na fotografijama. Pre kupovine i bez ikakvih obaveza možete pogledati kašike uživo i na licu mesta dovoljno je samo Kupindo-Limudo porukom da me o tome obavestite. Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://www.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti. O čuvenom Brendu *Berndorf* Austrijska fabrika `Berndorf Metalware Factory Arthur Krupp A.G.` koristila je žig na visoko-kvalitetnim posrebrenim predmetima (Alpacca Silber I) od 1891. do 1927. godine. Čuvena „German Berndorfer Metallwaarenfabrik“ (Nemačka fabrika metalskih proizvoda Berndorf) osnovana je 1843. godine u malom selu Berndorf, u Donjoj Austriji, tada Austrougarskoj monarhiji. Zbog zvučne sličnosti naziva sela sa nemačkom složenicom Bärendorf (nem. Selo medveda, Medveđe selo, Medvedovo, Medveđa), mnogi žigovi fabrike sadrže crtež medveda. Alexander Schoeller, austro-ugarski biznismen, uložio je znatnu sumu novca u kupovinu zemljišta i izgradnju fabrike, koja je radila pod imenom „Berndorf Metalware Factory Alexander Schoeller and Co.“ Hermann Krupp, otac Arthura Kruppa, pridružio se firmi 1844. godine i do 1849. godine već je posedovao više od polovine akcija fabrike. Kada je 1879. godine umro Hermann Krupp, njegovo mesto u upravi preuzeo je tada 23-godišnji Arthur, koji je već radio u fabrici. Posle smrti Alexandera Schoellera Arthur Krupp je isplatio veliku sumu njegovim naslednicima i 1890. godine postao jedini vlasnik kompanije. 1913. godine BMF je postala javno preduzeće. Kada je I Svetski rat okončan raspadom Austro-Ugarske monarhije, privreda cele Evrope našla se u krizi. Tržište je znatno smanjeno, uobičajen transport sirovina i gotovih proizvoda željeznicom velikim delom je bio prekinut. Ipak, do 1924. godine Arthur Krupp je uspeo da spase firmu i oživi proizvodnju. Međutim, pad ekonomskih aktivnosti u toku krize početkom 30-tih godina doveo je do zatvaranja pogona BMF i značajan pad zaposlenih, od 6000 na svega 800 radnika. Arthur Krupp je vodio komaniju sve do svoje smrti 1938. godine. Iste godine nacistička Nemačka izvršila je aneksiju Austrije. Nemačka kompanija “Friedrich Krupp A.G.” iz Essena preuzela je većinski udeo u `Berndorf Metalware Factory Arthur Krupp A.G.` i zadržala ga do kraja II Svetskog rata. Posle rata, savezničke snage su konfiskovale BMF, koja je učestvovala u proizvodnji naoružanja. Fabrikom je upravljala sovjetska administracija od 1945. do 1955. godine, a posle toga nacionalizovana je i ponovo postala austrijska javna kompanija. 14.

Kako orgonit funkcioniše? Orgonska energija, takođe poznata kao životna ili univerzalna energija, prema teoriji dr. Wilhelma Reicha, može biti uslovljena i blokirana u našem okruženju. Orgonit deluje kao energetski transformator, privlačeći negativne energije i pretvarajući ih u pozitivne. Jedinstvena. Elegantna. Moćna. Orgonit piramida sa ametistom takođe može biti izvanredan poklon za vaše najmilije. Poklanjajući im ovu piramidu, darujete im energiju ljubavi, mira i zaštite. Neka vaš dar bude simbol pažnje i brige za njihovo blagostanje. -*- Kada postavite Orgonit piramidu sa Ametistom u vaš prostor, možete očekivati brojne koristi. Prvo, osetićete povećanje pozitivne energije i mira. Ova piramida će pomoći u harmonizaciji vaše okoline, eliminisati štetna elektromagnetska zračenja iz elektronike i neutralisati negativne uticaje iz okruženja. Takođe će poboljšati kvalitet vašeg sna, smanjiti stres i umor te vam pomoći da se osećate osveženo i revitalizovano. Bilo da želite pročistiti svoju energiju, ojačati svoju intuiciju ili povećati svoju duhovnu vezu, ova piramida će vam pružiti podršku na putu samorazvoja i blagostanja. Poboljšajte svoje okruženje. Harmonizujte svoju energiju. Ametist, kamen mira i duhovnosti, oslobađa negativne energije i jača vašu intuiciju. Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Slanje se vrši putem pošte Postexpres uslugom. Ne radim lično preuzimanje Hvala

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Opis proizvoda: Kingston Canvas Select Plus memorijska kartica je minijaturna kartica sa A1 performansama, što je čini idealnom za upotrebu u računarskim, video i kamernim aplikacijama. Kapacitet microSDXC kartice dostiže 128 GB, što omogućava da snimite mnogo digitalnih informacija. Model je kompatibilan sa Android uređajima. Kingston Canvas Select Plus podržava brzinu čitanja od 100MB/s za brže učitavanje aplikacija. Model se odlikuje velikom izdržljivošću, brzinom i performansama, što mu omogućava da se koristi za obradu fotografija visoke rezolucije, kao i za montažu i snimanje video zapisa u Full HD rezoluciji. Proizvod je kompatibilan sa klasom 10, UHS-I (U1) i podržava exFAT skladištenje datoteka za bezbedno digitalno skladištenje. Radna temperatura kartice se kreće od -25° do +85°. Deklaracija Tip i model KINGSTON Micro SDCS2/128GBSP Naziv i vrsta robe MicroSD Uvoznik Comtrade Distribution Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Opis proizvoda: Čudo Geološkog Veka: Kristali i minerali koje danas držite u ruci predstavljaju dragoceni dar Zemljine prošlosti, formirani tokom geoloških procesa koji su trajali milijardama godina. Ovo je prilika da dodirnete komadić istorije. Za Kolekcionare i Entuzijaste: Ovaj Kristalni Set 20 Tumblovanih Kristala i Minerala je san svakog kolekcionara, od početnika do strastvenih ljubitelja minerala. Svaki kristal je jedinstveno remek-delo prirode. Dar za Sva Vremena: Zahvaljujući pažljivoj prezentaciji sa odeljcima za svaki dragulj, ovaj set je idealan i kao poklon za vašu decu koja dele interesovanje za čarobne svetove kristala i minerala. Neka ova strast bude pokretačka snaga za ceo život. Bogatstvo Simbolike i Lepote: Kristali i minerali su kroz istoriju imali duboku simboliku i značenje. Osim što su bili deo umetnosti i nakita, koristili su se kao talismani, alati, i statusni simboli. Ovaj set vas vodi kroz tajanstvenu priču ovih dragocenosti. Individualna Energija svakog Kristala: Svaki od 20 kristala u ovom setu nosi svoju jedinstvenu energiju i moć. Od strastvenog Karneola do smirujućeg Rozenkvarca, svaki kristal ima svoj specifičan doprinos vašem duhovnom i emocionalnom balansu. Prirodna Raznolikost: Set uključuje raznovrsne kristale i minerale, uključujući Hematit, Ametist, Citrin, Tigrovo Oko, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog dragulja varira do 2cm. Poslati poruku Ne radim lično preuzimanje Hvala

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Misteriozna Elegancija: Naša Crna Mačko-šolja donosi misterioznu i elegantnu notu svakom trenutku. Očaravajući dizajn sa mačkom dodaje šarm vašem ritualu ispijanja omiljenog napitka. Jedinstveni Kvalitet: Svaka Mačko-šolja je unikatna! Nećete dobiti istu šolju kao na fotografijama, ali ćete dobiti šolju visokog kvaliteta i sličnog izgleda. Očekujte prirodne varijacije u dizajnu. Ručno Izrađena sa Ljubavlju: Svaka šolja je ručno izrađena s pažnjom prema svakom detalju. Idealna za Poklon: Crna Mačko-šolja je savršen poklon za ljubitelje mačaka, tajanstvenih trenutaka ili jednostavno za one koji cene unikatan i elegantan dizajn. Napomena: Očekujte prirodne varijacije u dizajnu i izgledu šolje. Vaša Mačko-šolja će biti jedinstvena, baš kao i vi! Osetite misterioznu eleganciju s našom Crnom Mačko-šoljom! Uživajte u svakom gutljaju uz ovaj unikatan dizajn. Naručite svoju Mačko-šolju sada! // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

gornji desni cosak ostecen,inace u dobrom stanju Ilija Milosavljević Kolarac Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka. Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Međutim, sam Kolarac će napisati da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi, 1828. godine. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja. Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine. Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene. Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet. Po njemu je nazvan Restoran „Kolarac”. Osnovna škola u rodnim Kolarima nosi njegovo ime.

17 x 9 cm Milan Jovanović, (oktobar 1863, Vršac – 17. marta 1944. Beograd) je bio građanski i dvorski fotograf. Sin je fotografa Stevana Jovanovića, brat slikara Paje Jovanovića i otac vajara Dušana Jovanovića. Učio je fotografiju u očevom ateljeu u Vršcu, zatim, u razdoblju 1879–1887. u Beču, Minhenu i Pariz i Trstu. NJegova najveća aktivnost traje do 1914. godine kada je mobilisan, otišao u rat (na dužnost posilnog kneza Đorđa Karađorđevića), a posle navodnog ranjavanja, i oporavka u Firenci, kraće vreme nastavio je rad u Beogradu (1920–1921). Godine 1887. otvorio je svoj prvi fotografski atelje u Beogradu, na Obilićevom vencu, preko puta spomenika knezu Mihailu (danas palata Kulturnog centra Beograda). Od 1902. godine radio u novom ateljeu (ul. Kralja Milana 46 – danas bioskop “Zvezda”), prvoj namenski, za fotografski atelje, podignutoj zgradi u Srbiji, čiji je fasadni izgled (ateljea) još uvek delimično očuvan. Tokom dve i po decenije uspešnog delovanja u fotografiji Jovanović se ispoljio u različitim temama. Isprva je građanski fotograf-portretista, i ta delatnost će ostati dominantna tokom celog njegovog radnog veka. Početkom devete decenije 19. veka uveo u svoj rad i snimanje veduta i panorama Beograda, a iste prizore je docnije prenosio na razglednica, čime se svrstao među prve izdavače poštanskih karata sa slikom u Srbiji, od 1896. U gotovo celom razdoblju svoga rada bio je fotograf-saradnik Kraljevskog narodnog pozorišta u Beogradu, uz to ostvario je veliki broj portreta glumaca, reditelja, dramskih pisaca i pozorišnih saradnika. Najveći doprinos srpskoj kulturi dao je velikom grupom portreta savremenika; njegovom fotografskim aparatom zabeleženi su likovi akademika, književnika, slikara, novinara, političara, i mnogobrojnih drugih znamenitih ličnosti srpske kulture, nauke ili umetnosti poslednje decenije 19. veka i prve decenije 20-og. Ostvario je antologijske portrete, autentične tipske pojave u portretnoj fotografiji kod Srba – među kojima su LJubomir Nenadović (1888); Milovan Glišić (1888); Vela Nigrinova; Beta Vukanović (1896); Stojan Novaković (1898); Jovan Dragašević; Radoje Domanović (1900); Stevan Sremac (1901); Bora Stanković; Ana Lozanić; Đorđe Krstić, Vladislav Petković Dis (1903); Branislav Nušić; Bogdan Popović (1904); Ilija Stanojević (1908) i drugi. Milan Jovanović je od 1893. dvorski fotograf kralja Srbije. Uradio je i portrete srpskih vladara: kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića, kraljice Natalije i, kasnije, kraljice Drage. Posle dvorskog puča (28. maja 1903) i smene dinastija u Srbiji 1903. godine, Jovanović je, kao prijatelj dvora, po svemu sudeći, bio za kratko u nemilosti kod novog vladara. Ipak, sredinom 1904. snimio je portrete kneginje Jelene i mladih kneževića Đorđa, Aleksandra i Pavla Karađorđevića, a zatim mu je dozvoljeno da i dalje koristi titulu fotografa srpske kraljevske kuće. Od 1904. uradio je gotovo sve zvanične portrete kralja Petra Prvog Karađorđevića i članova njegove porodice. Od 1896. nosio je titulu i dvorskog fotografa knjaza Crne Gore i Brda, ali, začudo, nijedna Jovanovićeva fotografija sa likom kneza, docnije kralja Nikole, ili članova crnogorske vladajuće porodice, nije zabeležena u literaturi.

Originalni bioskopski (filmski) plakat: Sicilijanac (The Sicilian) Režija: Michael Cimino Scenario: Mario Puzo, Steve Shagan Uloge: Christopher Lambert, John Turturro, Terence Stamp, Joss Ackland, Barbara Sukowa Sadrzaj: Na Siciliji se poslije 2. svetskog rata živelo vrlo teško. Seljaci su bili bez posla ili su za malu platu radili za bogate zemljoposjednike. Dok su jednog dana mladi seljak Salvatore Giuliano (C. Lambert) i njegov najbolji prijatelj Pisciotta (J. Turturo) pokušali u lijesu prošvercati malo pšenice, zaustave ih karabinjeri. Dolazi do pucnjave s obe strane. Giuliano i njegov prijatelj pobjegnu, utrče u dvorište dvorca najbogatijeg zemljoposjednika, princa Borse (T. Stamp), ukradu konje i pobjegnu u brda. Teško ranjenog Giuliana izleče fratri u samostanu. Šef mafije, stari don Masino Croce (J. Ackland) koji vlada celim tim krajem, poruči Giulianu preko sveučilišnog profesora Hectora Adonisa (R. Bauer) da se vrati i da mu neće biti suđeno. Ali, on je romantični individualist koji ne želi imati ništa ni sa zemljoposjednicima koji plaćaju mafiji za zaštitu, a ni sa crkvom. Odmetne se u brda i stekne poverenje bandita koji su se već pre odmetnuli. Njegov je plan pljačkati bogate i davati siromašnima. Jednog dana provali u dvorac princa Borse i tu ga, dok njegovi banditi pljačkaju, zavede prinčeva žena - Amerikanka Camilla (B. Sukowa) Stanje plakata kao na fotografiji. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

KARL ENS, Germany - Kutija za nakit (1919-1945) Dimenzije Visina: 10 cm Dužina: 17 cm Širina: 10,5 cm Težina: 510 g Sitna, neupadljiva oštećenja na laticama cvetova. Žig na dnu: ENS (unutar krakova „vetrenjače“) Germany „Porzellanfabrik Karl Ens” koristila je ovaj žig, u zelenoj boji, od 1919. do 1945. godine. Johann Karl Ens (1759-1813) osnovao je u Volkstedtu (Folkštet) fabriku „Triebner, Ens & Co.“ 1860. godine. Kalr Ens (mlađi) i Eduard Ens, sinovi Karla Ensa (starijeg) radili su u fabrici kao dizajneri porcelana i delom zahvaljujući njima veliki broj predmeta kompanije bio je cenjen i tražen. Fabrika u Volkstedtu proizvodila je širok spektar proizvoda od šoljica i posuda za puter do ogromnih ukrašenih sudova i umivaonika, od setova za čaj do vaza i figurica. 1899. godine Karl Ens (stariji) napustio je kompaniju i sa svojim sinovima osnovao „Porzellanfabrik Karl Ens”. Umesto da proizvodi posuđe i druge utilitarne predmete, Karl Ens se fokusirao na proizvodnju izuzetnih, ukrasnih predmeta koje su visoko cenjeni zbog svog tehničkog i estetskog kvaliteta. 1910. godine fabriku je nastavio da vodi Karl Ens (mlađi), a zatim i njegov sin Pol. 1927. godine fabriku su preuzeli Edward (Edvard) i Herman (Herman) Ens. 1959. godine nemačka vlada postala je glavni akcionar fabrike. 1972. godine fabrika je naionalizovana i pod imenom „VEB Unterglasurporzellanfabrik“ postala deo državnog preduzeća „VEB Sitzendorfer Porzellanmanufaktur“. Ponovo je privatizovana 1990. godine. (123/27-46/152-kp/1447)

Opis proizvoda: Ribe - Emocije i Intuicija: Ovaj Horoskop Set Kristala - Ribe donosi duboku emotivnost i intuiciju svim Ribama. Ovaj znak je poznat po svojoj saosećajnosti i maštovitosti. Moćni kristali za Ribe: Kalcedon: Kalcedon pruža emocionalnu zaštitu od negativnosti i pomaže Ribama da ostanu povezane sa svojom kreativnom stranom. Posebno je koristan za podršku deci u razvoju njihovih psihičkih sposobnosti i zaštiti od negativnih energija. Rodonit: Rodonit je kamen saosećanja i emocionalnog balansa. Pomaže Riba da prevaziđu emotivne rane i ožiljke iz prošlosti, podstičući ljubav prema sebi i opraštanje. Ovaj kamen takođe gradi samopouzdanje i ublažava konfuziju. Aventurin: Aventurin čisti i aktivira srčanu čakru, donoseći emocionalnu ravnotežu i unutrašnji mir Ribama. Ovaj kamen takođe povećava kreativnost i motivaciju, inspirišući ih da idu napred sa samopouzdanjem. Labradorit: Labradorit podstiče maštovitost i smiruje preaktivan um kod Riba. Ovaj kamen je takođe moćan za razvijanje intuicije i pomaže im da ostanu uravnoteženi u promenljivim situacijama. Gorski Kristal: Gorski Kristal je kamen koji otvara um i srce Riba za više vodstvo i pomaže im da pronađu odgovore koje traže. Ovaj prozirni kamen čisti negativno energetsko polje i jača vezu sa višom svešću. Savršen Poklon za Ribe: Horoskop Set Kristala - Ribe je idealan poklon za sve Ribe koje žele uneti više emotivnosti i intuicije u svoj život. Ne radim lično preuzimanje Hvala

Opis proizvoda: Univerzalna Fascinacija Mineralima: Fascinacija kristalima i mineralima duboko je ukorenjena u ljudskoj istoriji, protežući se kroz vekove i kontinente. Ovi prirodni darovi Zemlje nose sa sobom čarobnu lepotu, duhovnu dubinu i beskrajnu raznolikost. Istinski Poklon za Kolekcionare: Naš Kristalni Set za Balans - 20 Sirovih Minerala nije samo kolekcija, već duboki prirodni blagoslov. Savršen je za kolekcionare početnike i sve one koji dele strast prema mineralima i kristalima. Divan Poklon za Sve Generacije: Zahvaljujući zgodnom pakiranju s odjeljcima za svaki mineral, ovaj set je odličan poklon i za decu koja gaje interesovanje za čuda kristala i minerala. To je putovanje koje će obogatiti svakog primaoca. Bogatstvo Tradicije i Moći: Dragulji i minerali su oduvek bili izvor intrige i fascinacije. Osim što su korišćeni za izradu umetničkih dela i nakita, služili su i kao alati, talismani i simboli moći. Ovaj set vas vodi kroz bogatu istoriju i značenje ovih dragocenih stvorenja Zemlje. Neka Svaki Mineral Bude Vaš Vodič: Svaki mineral u ovom setu ima svoju jedinstvenu energiju i simboliku. Od robusnog Crvenog Jaspisa do blistavog Rozenkvarca, svaki će vas voditi na putovanje otkrivanja unutarnjeg balansa. Prirodna Raznolikost: Set obuhvata 20 sirovih minerala, uključujući Pirit, Kristalni Kvarc, Zeleni Aventurin, Tektit, Selenit, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog minerala varira do 2cm. Ne radim lično preuzimanje hvala

Opis proizvoda: Ovan - Vatrena Snaga i Zaštita: Ovaj Horoskop Set Kristala - Ovan donosi vatrenu snagu i zaštitu svim Ovnovima. Ovaj znak, kao prvi u zodijaku, predstavlja energičnost i hrabrost. Moćni Kristali za Ovna: Turmalin: Turmalin okružuje Ovnove zaštitnom energijom i budi strast i moć. Ovaj kamen također pomaže u oslobađanju stresa i negativne energije, savršeno prateći Ovnovu dinamičnu prirodu. Jaspis: Jaspis je idealan za Ovnove jer im pomaže da pažljivo razmisle pre nego što deluju, pružajući im jasnoću i temelje za donošenje odluka. Takođe podstiče vitalnost i visoku energiju. Ametist: Ametist je prirodni stresolik za žestoke Ovnove. Ovaj kamen podiže raspoloženje, smanjuje stres i pomaže Ovnovima da sačekaju druge dok sustignu njihove velike ideje. Rozenkvarc: Rozenkvarc čisti emocionalne toksine i pomaže Ovnovima da se otvore prema ljubavi, uključujući i ljubav prema sebi. Ovaj kamen donosi harmoniju i ljubaznost. Gorski Kristal: Gorski Kristal pojačava energiju i nameru Ovnova, pomažući im da brže ostvare svoje ciljeve i snove. Savršen Poklon za Ovna: Horoskop Set Kristala - Ovan je idealan poklon za sve Ovnove koji traže više snage i zaštite. Neka ovi kristali budu vaš vodič ka hrabrijem i strastvenijem životu. Zodijak i Kristali za Sve: Ovaj set je za svakoga, bez obzira na nivo iskustva. Unesite vatru i zaštitu u svoj život pomoću ovih prirodnih kristala. Kako poručiti? Poslati poruku Ne radim lično preuzimanje Hvala

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Album za mirisljave blokcice 312 PanGraf Skroz pun Kassandra album za mirišljave blokčiće (tzv binder) Izdavač: PanGraf Novi Sad Godina je stavljena proizvoljno; Binder je u dobrom stanju; ima 4 lista sa ukupno 48 mesta (džepa); u svakom džepu ubačeno je po dva papirčeta (ima ih 96 minimum); korice su pohabane, te imaju uši. NAPOMENA: Binder nije popunjem papirićima iz neke konkretne kolekcije. Dakle, niju u pitanju niz numerisanih papiriča koji idu po redu. Binder je jednostavno napunjen sa raznim Kasandra papirićima. Kasandra (šp. Kassandra) venecuelanska je telenovela, produkcijske kuće RCTV, premijerno emitovana tokom 1992. i 1993.[1] U Srbiji je premijerno prikazivana 1997. na Trećem kanalu Radio-televizije Srbije.[2][3][4][5] Sinopsis Putujući cirkus dolazi u malu varošicu, a jedna članica trupe se porađa, ali umiru i ona i njena beba. U isto vreme, Andreina Aroča, kćerka bogatog veleposednika, rađa devojčicu i takođe umire na porođaju. Njena maćeha Erminija, ambiciozna i beskrupulozna žena, ima blizance iz prvog braka i želi da oni sve naslede. Zbog toga uz pomoć verne sluškinje uzima mrtvorođenče i podmeće ga kao dete svoje pastorke, a njenu bebu odvodi u cirkus. Sledećeg dana cirkus napušta grad i Andreinina kćerka odlazi sa njima. Posle dvadeset godina cirkus ponovo dolazi u malu varošicu. Kasandra je sada prelepa mlada žena koju su obećali zgodnom bacaču noževa po imenu Randu. Međutim, ona upoznaje Luis Davida, jednog od Erminijinih sinova i oni se zaljubljuju jedno u drugo. Igrom slučaja, on mora da napusti grad i kada njegov blizanac Ignasio sazna da je Kasandra pravi naslednik bogatstva Aroča, odlučuje da je oženi. U noći nakon venčanja, on biva misteriozno ubijen, a da Kasandra to i ne zna. Luis David se vraća. Odlučuje da pronađe ubicu svog brata i preuzima njegov identitet. Sumnja pada na mladu udovicu, koja ni ne sluti šta se dešava... Zanimljivosti Produkcijska kuća Televisa je 2005. napravila svoju verziju Kasandre pod naslovom Peregrina.[2] Kasandra je ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao TV serija na španskom jeziku koja je emitovana u najviše država (128). Koraimu Tores (Kasandru) umalo nije ubio obožavalac u Bosni i Hercegovini tokom promocije telenovele. Naime, hteo je da liši Kasandru svih patnji i bola. U Indoneziji je vlada saopštila „da je nedopustivo da se zbog telenovele Kasandra ne ide na posao“. U Bosni i Hercegovini gledaoci su bili zgroženi kada je Kasandra bez objašnjenja nestala sa malih ekrana. Američki Stejt Dipartment je priskočio u pomoć i zamolio gospodina Antonija Paeza iz Coral Pictures za savet. Nakon istrage, ustanovljeno je da bosanskohercegovačka televizija nikada nije kupila prava emitovanja za Kasandru. Priznali su da su preuzimali signal jedne druge televizije iz regiona, a kada to više nije bilo izvodljivo, morali su seriju skinuti sa programa. Pošto je gospodinu Paezu bilo jasno u kakvoj je situaciji ta televizija bila u devedesetim godinama, poklonio joj je svih 150 epizoda Kasandre. Zbog nezapamćene euforije koju je ova telenovela izazvala na Balkanu, glumci Koraima Tores (Kasandra) i Enri Soto (Randu) su posetili Bugarsku, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, kao i mnoge druge zemlje širom sveta. Kada je Kasandra greškom optužena za ubistvo, građanska inicijativa iz mesta Kučevo u Srbiji je poslala pismo venecuelanskoj vladi i bivšem predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću, u kojem su tvrdili i zahtevali: „Mi znamo da je Kasandra nevina - oslobodite je optužbe!“. Godine 2011, master video telenovele je kolor-korigovan i očišćen od analognog šuma radi boljeg kvaliteta slike...

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

U dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Annelie Thorndike Andrew Thorndike Annelie Thorndike, rođena Kunigk (rođena 17. travnja 1925. u Klützowu, četvrt Pyritz; † 26. prosinca 2012. u Wolgastu) bila je jedna od najvažnijih dokumentarista u DDR-u. Annelie Kunigk rođena je u Pomeraniji. Otac joj je bio bravar u tvornici šećera, majka je poticala iz ribarske obitelji. Odrasla je u blizini Stargarda i nakon završetka srednje škole pohađala učiteljsko učilište, gdje je i diplomirala 1944. godine. Od 1945. godine živjela je kao učiteljica u Penzlinu, gdje je pomagala u obnovi škole. 1946. pridružila se SED-u. 1949. godine preuzela je upravljanje središnjom školom Martina Andersen-Nexöa u Penzlinu, koju je osnovala. 1950. upoznala je Andrewa Thorndikea, koji je u Penzlinu snimao dokumentarni film The Way Up. Od 1952. radila je s njim. Vjenčali su se 1953. [1] S filmovima poput Ti i neki drug (1955.), Teuton Sword Company (1958.) [2] i prije svega dvodijelnim dokumentarnim filmom Rusko čudo (1963.) Annelie Thorndike postala je poznata na nacionalnoj i međunarodnoj razini. Na sva tri filma surađivala je s Paulom Dessauom kao skladateljem i sa suprugom Andrewom Thorndikeom, koji je ujedno bio jedan od najvažnijih redatelja DEFA-inog dokumentarnog filma. Annelie Thorndike izabrana je u Narodnu komoru kao članica Kulturbunda 1963. godine, kojoj je pripadala do 1971. godine. Od 1967. bila je članica uprave, a od 1980. članica predsjedništva Udruženja filmskih i TV stvaratelja DDR-a koje je osnovao Andrew Thorndike. Od 1973. do 1989. bila je predsjednica „Odbora Međunarodnog tjedna u Leipzigu za dokumentarni i kratki film“, koji je bio odgovoran za organizaciju Tjedna dokumentarnog filma u Leipzigu. Dugo je živjela sa suprugom u Potsdam-Babelsbergu. Nakon razvoda od Andrewa Thorndikea i duge i ozbiljne bolesti, samo je producirala sporadične male dokumentarce i pridružila se DEFA grupi Kinobox. 1985. snimila je kratki dokumentarni film Aufbruch o razaranju i obnovi Dresdena prema njezinom scenariju, a 1987. Sve ideje počinju kao san, portret potsdamskog fizičara Heinera Vollstadta. Nakon ponovnog ujedinjenja povukla se iz filmskog posla. Posljednji je put živjela u Heringsdorfu na baltičkom otoku Usedom.

Trajko Đorđević Kukar / FABRIKA LESKOVAC Rođen je 1850. godine u Leskovcu, u siromašnoj porodici. U devetoj godini ostao je bez oca te je morao da preuzme obavezu izdržavanja porodice. Učio je ćurčijski zanat a već u petnaestoj godini počeo je samostalno da se bavi trgovinom otkupljujući proizvode drvene izrade (jarmove, vile, lopate i dr.) i preprodajući ih po višim cenama. Nadimak Kukar stekao je zato što je prodavao gvozdene kuke za obramice, motke koje su se stavljale na rame za prenos tereta. Kada je stekao kapital od 300 groša, uložio ga je u razvoj preprodaje čamove građe koje nije bilo u Leskovcu. Po građu je išao pešice u Kruševac gde je kupovao dvoja kola raznih dasaka od čamovine, sa kojima je u povratku svraćao u Niš, gde je kola popunjavao gvožđem. Prvi tovar robe veoma brzo je rasprodao, a pošto je potražnja bila velika često je morao da putuje u Niš i Kruševac. Vremenom je počeo da sarađuje sa Austrougarskom i Nemačkom, i uvidevši, da je za razvitak posla potrebna stručna sprema i znanje jezika, poslao je svog sina Đoku prvo u Beograd, a zatim i u Beč gde je stekao znanja iz ekonomije. Jedno od svojih prvih preduzeća podigao je u ortakluku sa Jovanom Kocićem Gugučetom. Bila je to fabrika za izradu crepa i cigle pod nazivom `Kukar i Kocić`. 1911. godine otvorio je, sa sestrićem Jovanom Jovićem, fabriku za preradu metala i livnicu pod imenom `Prva srpska fabrika za livenje, preradu svih vrsta metala Kukar i Jović` u Leskovcu. Tokom izgradnje železnice u Leskovcu njegovi poslovi vezani za preradu metala su procvetali, a preduzeće je na kraju izraslo u najveću trgovačku kuću u Vranjskom okrugu. Za vreme Prvog svetskog rata njegove fabrike nisu radile a sa aktivnostima se nastavilo po završetku rata. 1926. godine, na mestu stare gvožđarske radnje, podignuta je nova četvorospratna palata u kojoj su smestili fabriku gvozdenog nameštaja i novoosnovanu fabriku sapuna i parfimerije „Trajko Đorđević - Kukar”. Vlasnici firme bili su Đorđe i Petar Đorđević. U fabrici su se proizvodili sapun za pranje, parfimisani sapun, medicinski sapun, antiseptička sredstva i sapun za industrijske svrhe. Kao na fotografijama.

KAHLA za RK MITIĆ - Četiri dezertna tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 17 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 670 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/32-31/100-kp/1032)

KAHLA za RK MITIĆ - Šest poludubokih tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 22,5 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1740 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/33-31/100-kp/1033)