ЈАНКО ТУФЕГЏИЋ (Шабац, 1907-1944, отац Драгољуб, свештеник и мајка Персида, кћерка јединица књижевника Јанка Веселиновића), један је од трагично страдалих српских песника, убијених у грађанском рату 1941-1944. Завршио је Филозофски факултет у Београду, група за југословенску књижевност. Радио је као новинар у листу Правда и био уредник Ошишаног јежа. После окупације земље 1941, придружује се јединицама Југословенске војске у отаџбини; уредник је и шеф пропаганде Церскомајевачке групе јуришних корпуса пуковника Драгослава Ранчића. Ратно време углавном је провео у пећини на планини Бобији, организујући рад штампарије и листова Глас Цера и др. Књига ПЕСМЕ садржи три збирке објављене од 1928. до 1940. и необјављену збирку Планино туго. Ћирилица, тврд повез, 358 страна. У другој књизи Јанка Туфегџића НОВИНАР, РАТНИК налазе се: -књижевне критике и прикази из водећих новина и часописа у којима је објављивао (Политика, Правда, СКГ и др.) од 1929. до Другог светског рата. -обиман текст др Косте Николића, сигурно најбољег познаваоца четничког покрета. -изабрани текстови из новина и часописа 1941-1944 (Глас Цера, Љотићевштина и др.). -велики број фотографија и докумената -реч потомака, тј. унука Јанка Туфегџића Тврд повез, ћирилица, 416 страна.

Informacije o proizvodu Boja: Crna Dijagonala ekrana: 6.71″ Rezolucija: 1650 x 720 Karakteristike ekrana: • Osvetljenje ekrana: 500 niti • Gustina ekrana: ~268 ppi • Rezolucija: 1650 x 720 • IPS LCD Verzija operativnog sistema: Android 12, MIUI 13 RAM memorija: 4 GB Opis procesora: Octa-core (2×2.0 GHz Cortex-A75 & 6×1.8 GHz Cortex-A55) Čipset: Mediatek MT6769Z Helio G85 (12nm) Grafika: Mali-G52 MC2 Interna memorija: 128 GB Proširenje interne memorije: microSDXC Zadnja kamera: 50 Mpix + 0.08 Mpix Opis zadnje kamere: 50 MP, (wide), PDAF 0.08 MP (depth) Features: LED flash, HDR Video: 1080p@30fps Opis prednje kamere: 5 MP Video: 1080p@30fps Senzori: • Čitač otiska prsta • Akcelerometar • Senzor blizine Opis Bluetooth: 5.1, A2DP, LE Opis GPS: GPS, GLONASS, BDS, GALILEO Opis WiFi: Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/ac, dual-band, Wi-Fi Direct Radio: Da Interfejs za punjenje: Micro-USB NFC: Ne Izlaz za slušalice: Da Snaga brzog punjenja: 10 W Kapacitet baterije: 5000 mAh SIM slot: Dual SIM SIM slot tip: Nano SIM + Nano SIM 2G mreža: Da 3G mreža: Da 4G (LTE): Da 5G mreža: Ne Dimenzije: 168.8 x 76.4 x 8.8 mm Masa: 192 g

Đorđe Radišić: DANI IZ TAME I SVIJETLA, Novo pokolenje Beograd 1950, str. 52. Poezija. Očuvanost 3; ima pečat izdavača knjige. Đorđe Radišić je rođen 18. prosinca 1925. godine u Vukovaru gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, a odmah nakon mature otišao je u partizane. Prve pesme objavljuje u partizanskim listovima. Kraj rata dočekao je kao član kulturne ekipe i propagandnog odsjeka 12. slavonske brigade. Studirao je medicinu u Zagrebu i Beogradu, a diplomirao na Akademiji za kazalište, film, radio i televiziju u Beogradu. Najveći deo svojeg radnog vijeka bio je novinar. Uređivao je rubrike kulture u listovima “Front” i “Narodna armija”. Bio je zamjenik načelnika Vojnog muzeja u Beogradu i načelnik za noviju ratnu istoriju, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i republički sekretar za kulturu. Napisao je više desetina knjiga poezije, pripovjedaka i romana za decu, dramskih tekstova i filmskih scenarija, eseja, publicističke proze te naučnih radova iz oblasti kulturne istorije, posebno istorije kulture u NOB-u. Surađivao je u brojnim časopisima i zastupljen je u više antologija, a pjesme su mu prevedene na nekoliko jezika. Za svoj rad primio je više odlikovanja i priznanja. Umro je 22. kolovoza 2008. godine u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 — Zagreb, 7. oktobar 2012) bio je akademski slikar iz Bosne i Hercegovine. U Ljubljani je 1963. godine završio slikarske studije na Akademiji lepih umetnosti u klasi Maksima Sedeja, a magistrirao je grafičko slikarstvo sa profesorom Rikom Debenjakom. Petanest godina docnije, Berber stiče poziciju profesora na Akademiji lepih umetnosti u Sarajevu. Od 1965. i prve samostalne izložbe u ljubljanskoj Gradskoj galeriji, karijera ovog umetnika kreće uzlaznom putanjom. Danas je Berber jedan od najpoznatijih grafičkih slikara na svetu koji je 1984. godine uvršćen u kolekciju galerije Tejt (Tate Gallery), stvarajući estetski i etički identitet svoje domovine poznat milionima ljudima. Skoro 40 godina svog umetničkog rada potrošio je kao istinski homo universalis sa slikanjem, grafičkim crtežima, ilustrovanjem i prepariranjem bibliografskih edicija, grafičkih i poetskih karti. Njegova scenografija i dizajn kostima zaživeli su u pozorištima u Ljubljani, Zagrebu i Vašingtonu. Svoj animirani film Tempo Sekondo (Tempo Secondo) završio je 1985. godine. Od 1966. godine Mersad Berber je dobio više od pedeset nagrada i priznanja. Pored mnogih međunarodnih nagrada, treba izdvojiti Zlatnu medalju i honorarnu diplomu na Prvoj međunarodnoj izložbi grafike u Trstu, prvu nagradu na 11-om Međunarodnom bijenalu u Sao Paolu, Honorarnu nagradu na 10-om Međunarodnom bijenalu u Tokiju, prvu nagradu na 7-mom Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, nagradu IKOM-a u Monte Karlu, nagradu grada Krakova na 4-om Međunarodnom bijenalu grafike i dr. 2007. godine postao je član Ruske akademije umetnosti. Od 1992. godine Mersad Berber je živeo u Zagrebu i Dubrovniku. Umro je 7. oktobra 2012. u Zagrebu....

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu.

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu. MG45 (L)

U dorbom stanju! Zadnja korica pocela malo da se odvaja od tabaka, nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Dušan Radović - Antologija srpske poezije za decu, Srpska književna zadruga,1984.god. Tvrd povez, 363.strane Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...`

Živorad Đorđević: PROLEĆNI POČINAK, Matica srpska 1976, str. 86. Poezija. Očuvanost 4; ima štambilj Poklon izdavača. Биографија песника Живорада Живе Ђорђевића Живорад Ђорђевић је рођен 5. марта 1952. године у Старој Деоници код Јагодине. Студирао је југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филолошком факултету у Београду. Дипломирао на Факултету драмских уметности. Бавио се завичајном историографијом и радиофонијом.Песничке књиге: Сан светозналца Радослава Моравског (поема, 1970), Пролећни починак (Матица српска, Нови сад 1976)Тумачење снова (Рад, Београд 1983) Ипак (коаутор, Народнабиблиотека, Светозарево 1986), Растанак (библиофилско издање са сликаром-графичарем Слободаном Штетићем, 1993),Незван гост и друге приче (Просвета, Београд 1996), Подземнашума (Српска књижевна задруга, Београд 2005), Љуљашка у сну (Међународни фестивал поезије Смедеревска песничка јесен, Смедерево 2008), Поглед из сна (Спомен парк Крагујевачки октобар, Крагујевац 2008).Награде за књижевно стваралаштво: 1970–1975. више југословенских награда на фестивалима и конкурсима за младе писце, Октобарска награда града Светозарева 1974, Награда Светозар Марковић за књижевност 1975, Златна струна Смедеревске песничке јесени 1977, Награда Душан Срезојевић 1993,Награда Поморавски Орфеј, 2006.Награде за радиофонска остварења: 1979–1989. девет награда на конкурсима и Фестивалу Заједнице радио дифузних организација Србије, Бронзана повеља Лаза Костић(1996), Златнаповеља Лаза Костић (2000) на Интернационалном фестивалурепортаже ИНТЕРФЕР. Живи у Старој Деоници и Јагодини.

Predrag Krstić: Psihokosmografija pesme : jedna primerna zb(i)rka metapoetike. Предраг Крстић: Психокосмографија песме : једна примерна зб(и)рка метапоетике. Izdavač: NOVA - Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1992. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 79. Format: 18 x 13 cm. . Ilustracije: crno-beli crteži : Slobodan Mašić. Beleška o piscu. Knjiga je starije izdanje, ali je samo stajala, praktično je kao nova. Za potpuni izgled knjige pogledajte slike u prilogu. Mladalačka, eksperimentalna, inovativna i hrabra u vremenu u kom je nastala, zacelo i vredna knjiga poezije. O autoru: `Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.`

36170) MAČVANSKA POEZIJA ANTOLOGIJA , grupa autora, Narodna biblioteka Janko Veselinović Bogatić 2016 , Narodna biblioteka “Janko Veselinović” iz Bogatića, izdavač je još jedne vredne knjige za potpuniju sliku kulture Mačve. To je “Mačvanska poezija” u izboru Petra Lj. Berića, profesora književnosti iz Bogatića i saradnju Dragana M. Josipovića, diplomiranog prostornog planera iz Mačvanskog Belotića. Knjiga je, kako pisac recenzije Dragana Bošković Kovačević, urednik i voditelj Drugog programa Radio Beograda, kaže, bogat izbor najboljih mačvanskih pesnika i njihovih najlepših pesama. Počinje “Krfskim epitafom”, Vladimira Stanimirovića, čiji su potresni stihovi upisani na Spomeniku Drinskoj diviziji u San Matijasu, na grčkom ostrvu Krf. “ Najveći broj pesama, koje se nalaze na stranicama ove knjige, pesnici su posvetili svom zavičaju. Ima pesama koje se odnose na narodne legende i predanja, potom antičke mitove. Posebno mesto pripada stvaraocima modernog pesničkog izraza i ritma. Naravno priređivač nije zaboravio ni na autore stihova posvećenih ljubavi i patriotizmu, piše u recenziji, Dragana Bošković Kovačević. U “Mačvanskoj poeziji”, pored Vladimira Stanimirovića, zastupljeni su: Milorad Panić Surep, Janko Tufegdžić, Borisav Simić, Milić od Mačve, Dragoljub Rajić, Ivan Lolić, Ivan Glišić, Tomislav Marinković, Mileta Aćimović Ivkov, Slađana Milenković, Svetlana Ercegovčević, Slavica Jovanović i Milan Savkić. tvrd povez, format 14,5 x 21 cm , ćirilica, ilustrovano, 208 strana

„Ogledalo” - stihovi Bulata Okudžave dvojezično izdanje. Izbor, prevod s ruskog i pogovor: Mihailo B. Đaković Predgovor: Milovan Vitezović Izdavač: Paideia Godina izdanja: 2014. Povez: Tvrd Broj strana: 287 ilustrovana Format: 22 x 14 cm NOVA knjiga! Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik. Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada. Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Sergej Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovemeno tri različite pesme Bulata Okudžave. (Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine” Mihaila B. Đakovića)

Miroslav Antić Pra-govor 1-5 komplet Izdavac : Jugoart, Zagreb Godina : 1986. , ilustrovano Povez: Broširani sa zaštitnim omotom Ukupan br. strana: 129+165+158+131+189 * Horoskop * Tako zamisljam nebo * Plavi cuperak * Garavi sokak * Hodajuci na rukama Miroslav Mika Antić (Mokrin, 14. mart 1932 — Novi Sad, 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu Pesnik Mika Antić, u jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

ALMANAH LJUBAVI - Sombor 2020 136 str Srpska čitaonica „Laza Kostić“ organizovala je ove godine prvi put Konkurs za „Najlepšu ljubavnu pesmu“. Na konkurs jedne od najstarijih kulturnih institucija srpskog naroda pristiglo je po rečima člana žirija prof dr Tihomora Petrovića preko 100 radova iz cele Srbije i regiona. „Svi stihovi su bili dobre umetničke težine i vrednosti, bilo je teško izabrati najbolje. Ipak žiri koji je radio u sastavu dr Aleksandar Jerkov kao predsednik i članovi dr Sunčica Denić i moja malenkost izabrao je najbolju pesmu, a to je „Uzmi kamen“ Aleksandra Milosavljevića. U isto vreme žiri je odlučio da pohvali 3 rada, a to su pesme: „Dragom pogledu“ Ilije Pavlovića, „Ruža mog srca“ Aleksandre Mijić i pesmu „Mitrovdan i ti“ Slavice Jovanović. S obzirom da su kao što sam već rekao sva dela imala umetničku vrednost, odlučili smo da kao organizatori i izdavači, pripremili, publikovali i izdali „Almanah ljubavi“ sa preko 60 pesama pristiglih na konkurs jer mnoge od njih zaslužuju da se nađu u Antologije ljubavne poezije. Nadamo se da će ovo postati tradicionalno i da će Srpska čitaonica postati prepoznatljiva, pored ostalog i po ovom konkursu za „Najbolju ljubavnu pesmu““, ističe prof dr Tihomor Petrović, član žirija K.D.S. 2

Vek bez ikog - Igor Karanov (pesme) Ima originalnu posvetu od autora! Novinar, urednik Insajder televizije, Igor Karanov je talenat i posvećenost iskazivao više od dve decenije kroz novinarski rad u različitim medijima – od novosadskog „Dnevnika“, „Blica“ dnevnog lista „Nova“, preko magazina „Svet“ ,“Puls“, „Profil“, „Ekskluziv“ „Gloria“, „Playboy“,“Hello!“, „ELLE“, „Story“, do portala „Puls online“ i veb – sajta IGN Adria. Mnogi su voleli i njegov blog koji je pisao na fejsbuk strani AllMe, a kao spoljni saradnik pisao i radio intervjue za brojne časopise, podsetio je Insajder.. Za „Vek bez ikog“, jednu od svoje tri knjige poezije Karanov je dobio „Matićev šal“, a objavio je i roman „Dnevnik jednog vladara“. Izdavač: MK Panonija/Prometej, Novi Sad Godina: 1996 Broj strana: 86 Meki povez Biblioteka: Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: 4780/1 Težina: 120 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Dizajn: Monoblok Tip ekrana: IPS Dijagonala ekrana: 6.5″ Rezolucija: 1600 x 720 Karakteristike ekrana: • Gustina ekrana: ~270 ppi • Osvetljenje: 400 nita • Rezolucija: 1600 x 720 • Odnos stranica: 20:9 • IPS LCD Rezolucija : HD+ Verzija operativnog sistema: Android 12, Realme UI S RAM memorija: 4 GB Opis procesora: Octa-core (2×1.8 GHz Cortex-A75 & 6×1.8 GHz Cortex-A55) Čipset: Unisoc Tiger T612 (12 nm) Grafika: Mali-G57 Interna memorija: 64 GB Proširenje interne memorije: microSDXC Zadnja kamera: 50 Mpix + 0.3 Mpix Opis zadnje kamere: 50 MP, (wide), PDAF 0.3 MP, f/2.8, (depth) Features: LED flash, HDR, panorama Video : 1080p@30fps Opis prednje kamere: 5 MP, f/2.2, 27mm (wide), 1/5.0″, 1.12µm Features: HDR Video: 720p@30fps Senzori: • Čitač otiska prsta (bočno montiran) • Akcelerometar • Senzor blizine Opis Bluetooth: 5.0, A2DP, LE Opis GPS: A-GPS, GLONASS, GALILEO, BDS Opis WiFi: Wi-Fi 802.11 b/g/n, hotspot Radio: Ne Interfejs za punjenje: Micro-USB NFC: Ne Izlaz za slušalice: Da Snaga brzog punjenja: 10 W Kapacitet baterije: 5000 mAh SIM slot: Dual SIM SIM slot tip: Nano SIM Boja: Crna 3G mreža: Da 4G (LTE): Da 5G mreža: Ne Dimenzije: 164.2 x 75.7 x 8.3 mm Masa: 187 g

Opis Deklaracija Recenzije (0) Dijagonala ekrana 6,1 cm (2.4″) Ekrani na dodir Ne Eksterni monitor Ne Tip ekrana LCD Podrška za fleš karticu Da Kompatibilne memorijske kartice MicroSD (TransFlash), MicroSDHC Maksimalna veličina memorijske kartice 32 GB Zadnja kamera Da Prednja kamera Ne Rezolucija zadnje kamere (numerička) 0,3 MP Mogućnosti SIM kartice Jedan SIM Wi-Fi Ne Bluetooth Da USB port Da USB priključak Mikro USB Verzija USB-a 1.1 SMS Da MMS (Servis multimedijalnih poruka) Ne FM radio Ne Snimanje glasa Ne Težina 102 g Širina 121,3 mm Visina 58,6 mm Dubina 13 mm Boja proizvoda Crveno Tip Telefon sa kamerom Ekvilajzer Ne Funkcija alarma Da Ugrađena batrijska lampa Da GPRS Ne Vreme u pripravnom stanju 150 č Vreme razgovora 6 č Kalendar Ne Uređivanje ličnih informacija Budilnici, SOS Vibrirajući alarm Da Lociranje pozicije Ne Asistirani GPS (A-GPS) Ne Raspored tastature Alfanumerička tastatura Veliki tasteri Da Deklaracija Tip i model PANASONIC KX-TU155EXRN Crveni Naziv i vrsta robe Mobilni telefoni Uvoznik Flutto d.o.o. Beograd Zemlja porekla Kina Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Marija Stojiljković MARSTOJ-PTICA IZA ŽICE PTICA IZA ŽICE je prva zbirka poezije Marije Stojiljković Marstoj. Izdavač ove zbirke je Udruženje pisaca Poeta iz Beograda. Recenzije su radili Zorica Tijanić, novinarka i književnica, kao i Simo B. Golubović, književni kritičar i pesnik. Osvrte su dale Vladanka Cvetković, književnica i Zorica Krstović, pesnikinja. Ilustracije je radila Sonja Jovanović, a lekturu Jelena Dimitrijević. PREDGOVOR IZDAVAČA U vreme današnje, u doba „Velikog brata a malih ljudi“, kada je poezija skrajnuta i marginalizovana, drznuti se da objavite zbirku dobre poezije graniči se sa podvigom. Kada je oplemenite predivnim ilustracijama, što je ovde i slučaj, dobijate knjigu izuzetne kakvoće. Autor ovih stihova kao da ne primećuje ova plitkoumlja kojima smo okruženi, zagledana je u dubinu čoveka i vremena u kome živimo. Rime Marije Stojiljković dodiruju i srce i dušu. Zato, kao izdavači ove knjige, ponosno stojimo iza ovakvog dela i toplo ga preporučujemo čitaocu koji zna da prepozna pravi kvalitet i vrednost. Tvrd povez,Beograd,2017.god,186.str,ilustr. D2

Lepo očuvano kao na slikama Volt Vitmen prenosiva sabrana dela Volta Vitmena Volt Vitman (engl. Walt Whitman; Vest Hils, 31. maj 1819. — Nju Džerzi, 26. mart 1892) bio je američki pesnik.[1] Vitmanova poezija predstavljala je ideje pokreta transcendentalizma i njegovo delo raskida veze američke književnosti sa engleskom i konvencionalnim metrom i rimom, stvarajući nezavisnu i samosvojnu američku poeziju.[2] Spada u najuticajnije američke pesnike.[3] Vitmen je među najuticajnijim pesnicima američkog kanona, i često nazivan ocem slobodnog stiha.[4] Njegov rad je u to vreme bio kontroverzan, posebno njegova zbirka poezije Vlati trave iz 1855. godine, koja je opisana kao bestidna zbog svoje otvorene senzualnosti. Rođen u Hantingtonu na Long Ajlendu, Vitmen je živeo u Bruklinu kao dete i tokom većeg dela svoje karijere. Sa 11 godina napustio je formalno školovanje da bi se zaposlio. Kasnije je Vitmen radio kao novinar, nastavnik i državni službenik.[1] Vitmanova glavna zbirka poezije, Vlati trave, prvi put je objavljena 1855. za njegov sopstveni novac i postala je široko poznata. Delo je bilo pokušaj da se dopre do običnog čoveka sa američkim epom. On je nastavio da ga širi i revidira to delo sve do svoje smrti 1892. Tokom Američkog građanskog rata, otišao je u Vašington, i radio u bolnicama negujući ranjenike. Njegova poezija se često fokusirala na gubitak i na isceljenje. Nakon smrti Abrahama Linkolna, kome se Vitman veoma divio, napisao je svoje dobro poznate pesme, „O kapetane! Moj kapetane!” i „Kad su jorgovani poslednji u dvorištu procvetali“[1], i održao je seriju predavanja. Posle moždanog udara pred kraj života, Vitman se preselio u Kamden, u Nju Džerziju, gde mu je zdravlje dodatno narušeno. Kada je umro u 72. godini, njegova sahrana je bila javni događaj.[5][6] Vitmanov uticaj na poeziju ostaje snažan. Meri Vital Smit Kostelo je tvrdila: „Ne možete zaista razumeti Ameriku bez Volta Vitmana, bez Vlati trave... On je izrazio tu civilizaciju, `ažurno`, kako bi rekao, i nijedan student filozofije istorije ne može bez njega.“[7] Modernistički pesnik Ezra Paund nazvao je Vitmena „američkim pesnikom... On je Amerika“.[8] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao drugo dete u mnogbrojnoj porodici Voletra Vitmana starije i Lujze van Velzor. Njegova porodica je spadala u rane doseljenike u SAD.[9] Nekoliko godina po Vitmanovom rođenju porodica se seli u Bruklin, gde je on do 1830. pohađao državnu školu namenjenu siromašnijim delovima društva.[9] Od 1833. porodica prelazi da živi i radi na selu, dok Vitman ostaje u gradu i radi kao štamparski pomoćnik i slovoslogač. U tom poslu bio je do uništenja štamparije u požaru 1836.[9] Potom je kratko radio kao putujući učitelj u longajlendskim gradićima. Nakon učiteljskog posla pokrenuo je novine sa bratom Džordžom koje je objavljivao godinu dana.[9] Bio je politički aktivan i učestvovao je u kampanji za predsedničkog kandidata Demokratske stranke.[9] U periodu 1841-1845 radi kao novinar u Njujorku i pored novinskih članaka objavljuje svoje kratke priče i jedan roman, koji nisu imali značajniju umetniku vrednost.[9] Od 1845. do 1848. radi u Bruklinu kao glavni urednik mesnih novina, u koje uvodi književnu kritiku koju povremeno sam piše. Nakon Bruklina sa bratom se seli u Nju Orleans da uređuje novopokrenute novine.[10] Tromesečni život u Nju Orleansu ostavlja veliki utisak na njega i kasnije uticaj na njegov rad. Prisustvuje raznim događajima poput susreta sa ratnim veteranima i prodaji robova.[10] Ponovo se vraća u Bruklin gde uređuje novine i bavi se politikom.[10] Sam štampa svoje glavno delo, poznatu knjigu pesama Vlati trave, koja se posle pojavila u mnogim izdanjima, na mnogim jezicima.[11] Piše joj predgovor, u kojem iznosi zahteve za novom američkom književnošću. Vlati trave je zbirka pesama u slobodnom stihu, koja na snažan način slavi individualizam Amerike, demokratiju i bratstvo među ljudima, te živo i ushićeno opisuje američki život, posebno Njujork. Delo je proglašeno nemoralnim zbog slobodne obrade polnog života (posebno homoerotskih tonova), pa pesnik biva neshvaćen od savremenika. Međutim, moderna kritika ga smatra jednim od najvažnijih stvaralaca u istoriji američke književnosti. Najveći deo tiraža prvog izdanja zbirke koji je iznosio oko 800 primeraka Vitman je izddelio prijateljima i poznanicima.[11] Godine 1864. odlazi u Vašington gde neguje ranjene borce iz Američkog građanskog rata.[12] Godinu dana kasnije dobija posao u Odeljenju za indijanska pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi samo godinu dana kasniej dobio otkaz nakon što njegova šefica saznaje da je autor zbirke pesama Vlati trave za koju se govorilo da je skaredna knjiga.[12] Narednih osama godina u kancelariji vrhovnog državnog tužioca.[12] Kap ga udara 1873. nakon čega postaje delimično paralizovan.[12] Seli se u Kamden u Nju Džerziju gde živi do kraja života.[12] U posetu su mu dolazili brojni evropski i američki književnici.[12] Privatni život[uredi | uredi izvor] Nekoliko Vitmanove braće poginulo je u Američkom građanskom ratu. [10] Iako se rasprava o Vitmanovoj seksualnosti i dalje vodi, obično se smatra homoseksualcem ili biseksualcem. Pretpostavke i zaključci o njegovoj seksualnosti izvedeni su iz njegove poezije, premda se isti osporavaju. Njegova poezija predstavlja ljubav i seksualnost na ovozemaljski način, lišen moralne prepredenosti religije, tipičan za Američku kulturu tog vremena, koja smatra individualnost kao jednu od najvrednijih vrlina. Takođe, njegova dela su nastala u prvom razdoblju 19. veka, pre medicinske klasifikacije seksualnosti.[13] Vitman je tokom svog života imao veliki broj intenzivnih prijateljstava sa muškarcima i mladićima. Određeni biografi su naveli kako smatraju da bez obzira na intenzitet tih odnosa i prisnost, oni zapravo nikada nisu bili karnalni.[14] Smatra se da je Piter Dojl bio Vitmanova velika ljubav. Dojl je radio kao kondukter kada su se on i Volt upoznali oko 1866. godine. Sledećih par godina su bili nerazdvojni.[15][16][17][18] Oskar Vajld je upoznao Vitmana tokom svog boravka u Americi 1882. godine, te je kasnije izjavio Džordžu Sesilu Ivsu, jednom od prvih aktivista za prava homoseksualaca, da je Vitmanova seksualna orijentacija izvan sumnje: „Imam poljubac Volta Vitmana još uvek na mojim usnama.“[19] Dela[uredi | uredi izvor] Franklin Evans (1842) The Half-Breed; A Tale of the Western Frontier (1846) Life and Adventures of Jack Engle (1852)[20] Leaves of Grass (1855), prvo od sedam izdanja objavljenih do 1891. Manly Health and Training (1858) Drum-Taps (1865) Democratic Vistas (1871) Memoranda During the War (1876) Specimen Days (1882) vitman vlati trave

Retko u ponudi Ilustrovao Mića Mihajlović Kao na slikama 1961. Dvojezicno izdanje: Madjarski - Srpski Naslovna strana: Misa Nedeljkovic Umetnicki prilozi: Mica Popovic Miklós Radnóti (rođen kao Miklós Glatter; 5. svibnja 1909. - studeni 1944.) bio je mađarski pjesnik i učitelj. Ubijen je u Holokaustu. Miklós Glatter bio je sin trgovca tekstilne tvrtke Brück & Grosz iz Budimpešte. Rođen je u 13. četvrti Újlipótváros kraljevske ugarske prijestolnice Austro-Ugarske. Pri rođenju, njegov brat blizanac rođen je mrtav, a majka mu je umrla ubrzo nakon poroda. Većinu djetinjstva proveo je s obitelji svoje tete čiji je suprug Dezső Grosz bio jedan od vlasnika tekstilne tvrtke u kojoj je njegov otac radio do svoje smrti 1921. godine. Osnovnu i srednju školu Radnóti je pohađao u rodnom mjestu, a školovanje je nastavio na srednjoj tekstilnoj školi u Liberecu od 1927. do 1928. po ujakovu savjetu. Zatim je radio kao trgovački dopisnik u poznatom tekstilnom poduzeću do 1930. Naposljetku, Radnóti je uspio nadvladati želju za još jednim obrazovanjem i počeo je studirati filozofiju, mađarski i francuski jezik na Sveučilištu u Szegedu. Godine 1934. završio je studij filozofskom doktorskom disertacijom Umjetnički razvoj Margit Kaffke. Nakon mature promijenio je ime u Radnóti, prema rodnom mjestu Radnovce (mađ. Radnót) svog djeda po ocu. U kolovozu 1935. oženio se svojom dugogodišnjom ljubavi Fanny (1912.-2014.), kćeri vlasnika ugledne tiskare Gyarmati. Vrlo sretan brak je nažalost bio bez djece sve do njegove deportacije. U školskoj godini 1935/36. stekao je prva profesionalna iskustva kao srednjoškolski profesor u Gimnaziji Zsigmond Kemény u Budimpešti. U rujnu 1940. regrutiran je u židovski radni bataljun mađarske vojske do prosinca te godine, zatim od srpnja 1942. do travnja 1943. po drugi put. Dana 2. svibnja 1943. zajedno sa suprugom prešao je sa judaizma na rimokatoličku vjeru. U svibnju 1944. Radnótijev treći vojni rok je započeo i njegov je bataljun deportiran u Bor u Srbiji. Nakon 1943. mađarsko-židovski prisilni radnici bili su zatvarani u blizini borskih rudnika bakra koji su pokrivali 50 posto potreba njemačke ratne industrije za bakrom. Dana 17. rujna 1944. Radnóti je bio prisiljen napustiti logor u koloni od oko 3600 zarobljenika zbog vojne ofenzive savezničkih vojski. Izdržao je neljudski prisilni marš od Bora do Szentkirályszabadja, gdje je 31. listopada napisao svoju posljednju pjesmu. U studenom 1944. njega i još dvadesetak zarobljenika strijeljali su pripadnici Mađarske garde zbog njihove potpune fizičke i psihičke iscrpljenosti. Navedeni su različiti datumi njegova ubojstva. Neke publikacije navode dan u razdoblju od 6. do 10. studenog. U detaljnoj i znanstvenoj izložbi Mađarske akademije znanosti iz 2009. godine, 4. studenog je naveden kao datum smrti. Danas je potrebno oko 1 sat i 30 minuta vožnje od 110 kilometara automobilom od Szentkirályszabadja do Abde. Radnóti je sa suprugom pokopan na groblju Kerepesi. Godine 2013. njegov kip u Abdi je oštećen, ali razlog oštećenja još uvijek nije razjašnjen... Vizuelna poezija apoliner danilo kis modernizam simbolizam ekspresionizam

Prva objavljena knjiga Pavla Ugrinova, izuzetno retko u ponudi! Autor - osoba Ugrinov, Pavle, 1926-2007 = Ugrinov, Pavle, 1926-2007 Naslov Bačka zapevka : poema / Pavle Ugrinov Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1955 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1955 (Novi Sad : Zmaj) Fizički opis 60 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Sadrži i 1. Bačka zapevka (5-17): Prolog (7); Isaije (8-9); Premislav (10-11); Đurica (12-13); Todor (14-15); Nikanor (16-17). - 2. Balada o Tisi zamrznutoj (19-30): Pokolj (21-25); Veselje na čardi (26-29); Pesma preživelog u rano jutro (30). - 3. Tisa se uliva u Dunav (31-39): Tisa se uliva u Dunav (33-34); Pesma visibabe (35-36); Pesma Dunava (37-38); O Vojvodino (39). - 4. Izbeglička tugovanka u nedelju (41-54): Strepnja (43-45); Mesečina u podne (46-47); U sobi snop sunca (48-49); Druga jesen (50-51); Utehe (52-53); Mrtve ptice (54). - 5. Smrt sa glavom u žutom žabljaku (55-61): Pesma I (57); Agonija (58-60); Pesma II (61). Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma] ([63]). ISBN (Broš.) Napomene Pravo ime autora Vasilije Popović Str. [63]: Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma]. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Diplomirao na Akademiji za pozorište i film u Beogradu na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom „Bačka zapevka“, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine), član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve nagrade (1995), Prosvetine nagrade (1996). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini. MG48 (N)

Blazo Scepanovic - Ivicom zemlje zmija Nolit, Beograd, 1958. Mek povez, 96 strana. EKSTREMNO RETKO! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

Kosta Radović : PSALM O ZEMLJI, Obod Cetinje 1975, str. 40. POezija. Očuvanost 4-. Коста Радовић је рођен 1936. године на Миочи у Пиви. Учитељску школу завршио је у Никшићу, а студије српског језика и књижевности у Београду. Био је први директор три основне школе у Пиви, потом секретар Културно-просвјетне заједнице Црне Горе, помоћник директора Центра за савремену умјетност Црне Горе. Иницијатор је и актер подизања споменика Жртвама фашизма Пиве. Утемељивач је Југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ 1970. године. Последњих година предано ради на обнови Пиве, обнови манастира на Заграђу, спомен-капеле у Долима. Објавио је књиге поезије: “Пива самогласна“ (1974), „Пслам о земљи“(1975), „За нови завичај“ (1976), „Просуто небо“(1978), „Изговор ума“(1979), „Повеља“ (на српском и енглеском, 1981), „Ребро земље моје,“ „Страх од среће“ (1984), „Смрт живог врела“ (1987), „Повратич“ (1988), „Љубав се јавно каже“(1990), “Кућа код Христа“ (1994), „Извршење страха“ (изабране пјесме, 1995), „Везена тужбалица“ (2005), „Само(Антологија“), (избор поезија, 2006), „Вечера за оба свијета“(2008), „Солжењицинова бројаница“ (2010), „Два свијета видиш један пјеваш“ (2012), „Страх од среће“ (2014); као и романе “Љетописна књига архимандрита Арсенија Гаговића“(1990), „Вртијељка“ (2003), „Богородичина књига“(2008); књиге кратке приче:“Успенска врата“ (1997), „Калуђерски мост“ (2012). Аутор је радио драме: “Убиство браће Тадић“, документарно-књижевне прозе: „Пива потоп“ (1998), „Сеоба манастира Пиве“ (2001), „Записи манастира Св. Богoродица“ (2010) и путописне прозе „Путопис из Кине“ (1984).

Nedeljko Babić : ZAVIČAJ, Besjeda Banja Luka 2018, tvrdi povez, str. 542. Poezija. Očuvanost 4. Недељко Бабић је рођен 25. јула 1948. године у Лукавици код Милића. Живио у Сарајеву до 3. априла 1992. године, а потом на Палама до краја 1999. године. Радио је у Државном документационом центру за истраживање ратних злочина. Пише поезију и књижевну критику. Објавио је књиге поезије Завичај (Свјетлост, Сарајево, 1973), Кривац је ухваћен (В.Маслеша, Сарајево, 1977), Помен (БИГЗ, Београд, 1996), Разужбина (СРНА, С. Сарајево, 1997), Крстовдан (Калеком, Београд, 2002), Бурски сонети (К. Фонд, «Свети Сава», С. Сарајево, 2002), Коловр(а)т (Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2005) и књигу поезије за дјецу Први разред љубави (Књижевни фонд «Свети Сава», С. Сарајево, 2002). Књига «Љубовдан» у рукопису је награђена на конкурсу Минситарства просвјете и културе Републике Српске за суфинансирање исдаваштва у 2005. години. Посљедње његово остварење је збирка поезије «Претрес», објављена 2007. године. Од 2000. живи у Београду. За Бабићеву поезију, посебно ону каснију Бранко Стојановић, аутор «Сарајевског јата» пише: «У те песме јаких евокативних набоја, сонетних и крстоликих форми Бабић је покушавао – и у најбољим својим пјесмама успијевао – да упрегне диспаратне енергије, значења, тоналитете, ритмове и мелодије: од енергије језика који се и опире или пак покорака «упрезању» у задате строфично-стиховне и метричке обрасце, преко тензија које кулминирају када се укрсте значењско-мелодијски несагласне особине катрена и терцина...»

Autor - osoba Jelenković, Saša, 1964- = Jelenković, Saša, 1964- Naslov Ono što ostaje : pesme / Saša Jelenković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1993 (Beograd : Žig) Fizički opis 43 str. ; 20 cm Zbirka Zbirka Ključevi Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 43. Saša Jelenković, pesnik, rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u „Književnoj reči“ i „Reči“, i sekretar redakcija u časopisima „Istočnik“ i „Poezija“ od 1992. do 1999. godine. Knjige pesama Neprijatna geometrija (1992) Ono što ostaje (1993) Heruvimske tajne (1994) Kraljevska objašnjenja (1998) Knjiga o srcu (2002) Elpenorova pisma (2003) Elpenorovo buđenje (2004) Elpenori (2006). Knjiga o sumnji (2010) Gola molitva (2013) Pedeset (2014) Sećanja počinju posle smrti (2017) Gibraltar (2018) Izabrane pesme (2019) Književne nagrade „Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija) „Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje) „Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu) Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić. Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja. Disova nagrada za celokupno pesničko delo. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.

Informacije o proizvodu Boja: Crna Dijagonala ekrana: 6.79″ Rezolucija: 2460 x 1080 Karakteristike ekrana: • Gustina ekrana: ~396 ppi • Rezolucija ekrana: 2460 x 1080 • Osvetljenje ekrana: 550 nits (peak) • Osvežavanje ekrana: 90 Hz • IPS LCD Rezolucija : Full HD+ Verzija operativnog sistema: Android 13, MIUI 14 RAM memorija: 8 GB Opis procesora: Octa-core (2×2.0 GHz Cortex-A75 & 6×1.8 GHz Cortex-A55) Čipset: Mediatek Helio G88 (12nm) Grafika: Mali-G52 MC2 Interna memorija: 256 GB Proširenje interne memorije: microSDXC Zadnja kamera: 50 Mpix + 8 Mpix + 2 Mpix Opis zadnje kamere: 50 MP, f/1.8, (wide), PDAF 8 MP, f/2.2, 120˚ (ultrawide) 2 MP, f/2.4, (macro) Features: LED flash, HDR Video: 1080p@30fps Opis prednje kamere: 8 MP , f/2.1, (wide) Video: 1080p@30fps Senzori: • Čitač otiska prsta • Akcelerometar • Kompas Opis Bluetooth: 5.3, A2DP, LE Opis GPS: GPS, GLONASS, BDS, GALILEO Opis WiFi: Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/ac, dual-band Radio: Da Interfejs za punjenje: USB-C NFC: Da Izlaz za slušalice: Da Snaga brzog punjenja: 18 W Otpornost na prašinu i vodu: IP53 Kapacitet baterije: 5000 mAh SIM slot: Hybrid SIM SIM slot tip: 1 Nano SIM + 1 Nano SIM / Micro SD 2G mreža: Da 3G mreža: Da 4G (LTE): Da 5G mreža: Ne Dimenzije: 168.60 x 76.28 x 8.17 mm Masa: 198.5 g