Opis Model PANASONIC KX TS520FXW Tip Fiksni žični telefon Ostalo Redial taster za ponovno pozivanje Flash taster za pristup funkcijam telefonskih centrala Data port-priključak za modem, fax ili telefonsku sekretaricu 3 memorijske lokacije Lampica za indikaciju dolaznih poziva Odabir 3 nivoa jačine zvona Tonsko ili impulsno biranje Mogućnost mntaže na zid Boja Bela Dimenzije (ŠxVxD) 196 x 190 x 95mm Deklaracija Tip i model KX-TS520FXW Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Monografija o Jozefu Bojsu, nemačkom performeru, skulptoru, grafičkom umetniku i teoretičaru umetnosti Samostalno izdanje: Bogovađa, Beograd Autori: Gotz Adriani, Karin Thomas, Winfried Konnertz Preveo i priredio: Zoran Gavrić Povez: broširan Broj strana: 156 Ilustrovano. Format: 25,5 x 24,5 cm Nekorišćeno. Retko u ponudi. Monografija o umetniku koji je svoj prošireni pojam umetnosti ostavio kao zaveštanje, ali utoliko što uzrok te umetnosti, kako sam ističe na više mesta, leži u budućnosti. Na njoj je radilo troje autora, u saradnji sa samim Jozefom Bojsom, pa ona već zbog toga predstavlja biografiju i pouzdan kompendijum svih umetnikovih aktivnosti od početka njegove stvaralačke karijere do 1981. godine. Svaki od bitnih momenata iz njegove biografije, kao i svaki njegov umetnički rad, prate važni podaci i ključna mesta iz njegovih tekstova, razgovora i predavanja. (K-116)

Opis Stručni odgovori na pitanja koja postavlja svaki umetnik Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da radite sa svetlošću i senkama, ova knjiga vam pruža 200 odgovora o veoma različitim važnim temama. + Detaljne fotografije i ilustracije „korak po korak” pomažu u objašnjavanju tehnika i efekata – idealno i za početnike i za iskusnije slikare. + Dragoceni i pouzdani saveti uvaženog stručnjaka o svim aspektima slikanja vodenim bojama. + Poglavlja govore o odabiru prave opreme, boji i kompoziciji, mrtvoj prirodi, slikanju svetlih tačaka i građenju potezima četkicom. Strana 224 Povez knjige: tvrd Pismo: latinica Format knjige: 145 x 195 mm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Richard Felix Raine Barker (7. svibnja 1917. - 11. srpnja 1997.) bio je engleski novinar, dramski kritičar i povjesničar. Poznat je po tome što je bio najmlađi dramski kritičar na Fleet Streetu. Biografija Barker je rođen u Londonu 7. svibnja 1917. [1] kao sin arhitekta Anthonyja Rainea Barkera i njegove supruge, fotografkinje Patricie Russell [2]. Školovao se u školi Felsted prije nego što je pohađao školu Choate u Connecticutu kao dio programa razmjene učenika.[3] Oženio se Antheom Francis Gotch 1950. godine.[4] Felix Barker umro je 11. srpnja 1997. [1] Karijera Barker je započeo svoju karijeru u kasnim tinejdžerskim godinama izvještavajući za Evening News. Dva dobro prihvaćena članka, jedan o školskom životu, a drugi o požaru u Crystal Palaceu 1936. [1], donijeli su mu tjednu kolumnu kao amaterski dramski kritičar novina u dobi od 19 godina, što ga čini najmlađim dramskim kritičarom koji je radio na Fleet Streetu. [4] Tijekom Drugog svjetskog rata služio je kao vojnik, a kasnije i narednik u Gordon Highlandersima gdje je pomagao u vođenju kazališne zabavne skupine Balmorals. Nakon rata ponovno se pridružio Večernjim novostima, postavši pisac priloga 1946., zamjenik dramskog kritičara kasnije te iste godine, a glavni kritičar 1958..[4] Godine 1960. Barker je proširio svoj rad na filmsku kritiku, što ga je učinilo jednim od rijetkih kritičara u to vrijeme koji su radili i na kazalištu i na filmu.[2] Postao je predsjednik The Critics` Circle 1974. Tijekom svoje karijere kritičara, Barker se također afirmirao kao pisac i povjesničar, objavljujući djela kao što su The Oliviers (1953), The House that Stoll Built (1957), London: 2000 godina grada i njegovih ljudi (1974., s Peterom Jacksonom), London kakav je mogao biti (1975., s Ralphom Hydeom), [4] i Povijest Londona u kartama (1990., s Peterom Jacksonom). Njegova posljednja knjiga bila je Edwardian London, objavljena 1995. [2] Posthumno je izdano izdanje Londonskog topografskog društva pod brojem 167, što predstavlja još jednu važnu suradnju s umjetnikom Peterom Jacksonom, pod naslovom The Pleasures of London (2008.), a uredile su ga Ann Saunders i Denise Silvester-Carr. U mirovini je živio u Benendenu u Kentu gdje je uredio zemljište kuće Wealden Hall iz 15. stoljeća koju je njegov otac Anthony Raine Barker temeljito obnovio iz 1930-ih. Imao je dvoje djece, Kenta Barkera (1953–) i Maxine Barker (1956–1992).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fleka u gornjem delu knjige, malo probilo i unutra na nekih 50 tak prvih stranica, nista strasno, tekst netaknut, knjiga u dobrom stanju! Sherman Emery Lee (19. travnja 1918. - 9. srpnja 2008.) bio je američki akademik, pisac, povjesničar umjetnosti i stručnjak za azijsku umjetnost. Bio je direktor Muzeja umjetnosti Clevelanda od 1958. do 1983. [2] Lee je stekao diplomu B.A. i magistrirao na Američkom sveučilištu u Washingtonu, D.C. Doktorirao je na Sveučilištu Western Reserve 1941. godine.[3] Lee je bio `poznati stručnjak za azijsku umjetnost.`[3] Prema riječima Philippea de Montebella, Lee će biti zapamćen po `senzacionalnim akvizicijama koje su transformirale Clevelandski muzej umjetnosti na svim poljima.`[4] Karijera Godine 1941. Lee je imenovan kustosom dalekoistočne umjetnosti na Institutu za umjetnost u Detroitu.[3] Njegova muzejska karijera prekinuta je vojnom službom u Drugom svjetskom ratu.[2] Vratio se u Sjedinjene Države 1948. Bio je pomoćnik ravnatelja Muzeja umjetnosti u Seattleu i predavao je na Sveučilištu u Washingtonu.[3] Godine 1952. Lee je počeo raditi u Cleveland Museum of Art kao glavni kustos orijentalne umjetnosti. Imenovan je ravnateljem 1958. i na toj je dužnosti bio do 1983. [2] Savjetovao je gospodina i gospođu Johna D. Rockefellera o izgradnji njihove zbirke azijske umjetnosti. Nakon umirovljenja iz Muzeja umjetnosti Clevelanda 1983., Lee je postao pomoćni profesor povijesti umjetnosti na Sveučilištu Sjeverne Karoline u Chapel Hillu. Drugi Svjetski rat Poručnik Sherman Lee aktiviran je iz mornaričke rezerve Sjedinjenih Država tijekom Drugog svjetskog rata. Njegova mornarička karijera krenula je preokretom kada je 1946. premješten u Spomenike, likovnu umjetnost i arhive (MFAA) u Japanu. Kada je otpušten iz vojske, nastavio je raditi kao civil u Tokiju.[2] Od 1946. do 1948. bio je civilni savjetnik stožera generala Douglasa MacArthura (Vrhovni zapovjednik savezničkih snaga, također poznat pod akronimom SCAP) za katalogiziranje, očuvanje i zaštitu japanskih umjetnina.[5] Među onima koji su služili s Leejem u sjedištu SCAP-a u Tokiju bili su Patrick Lennox Tierney [6] i Laurence Sickman.

Beograd naše mladosti (Belgrade of our youth) / Jovan Đorđević Priredili Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić Beograd 2021. Tvrd povez, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, format 24×23 cm, 274 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. „Beograd je i inače tema svih značajnih srpskih fotografa toga vremena, ali on je više radio za svoju dušu. Jovan Đorđević je ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije. [...] Ne znam kako ove fotografije doživljavaju drugi, ali meni je pokatkad do bola potresno da listam Jovanove fotografije, da još jednom vidim mesta naše mladosti, mesta koja, takva, nikad više neću videti. [...] Tu su, zgusnuti: i vreme, i doba, i ljudi koje smo sretali, poznavali ili ne poznavali, svejedno, ali uvek voleli.“ Goran Malić, umetnik, kritičar i istoričar fotografije `Belgrade was the subject of all significant Serbian photographers of that time but he worked primarily for his own pleasure. Jovan Đorđević remained true to his style, and that is precisely what has always been described by creative photographers with a single expression: the style of honest photography. [...] I do not know how these photos are perceived by others, but I sometimes find it painfully moving to leaf through Jovan’s photographs, to see once again the places of our youth, those which I will never see like that again. [...] Condensed, there appear a time and an age and the people we have met, and whom we may or may not have known, but have always loved.` Goran Malić, An artist, art critic and historian.` Sadržaj: Reč autora / Word From the Authors Goran Malić - Ogled o trajnosti i vrednosti / An essay on persistence and perseverance Darko Ćirić - Beograd mladosti Jovana Đorđevića / Belgrade of Jovan Đorđević`s youth Beograđani - Belgraders Pre mobilnih telefona - Before the time of mobile phones Tamo-vamo - Here and there Radni ljudi - Working people Kalemegdan i tvrđava - Kalemegdan and the fortress Izbliza - From up close Skriveni svet - The hidden world Muzička škola „Stanković - `Stanković` music school U društvu poznatih - In the company of celebrities Pored reke - By the river Zima - Winter Mali Beograđani - Little Belgraders Biografija fotografa - Photographer`s biography

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ----------------------------- ---------------------------- Raul Difi (franc. Raoul Dufy; Avr, 3. jun 1887 — Forkalkje, 23. mart 1953) bio je značajan francuski slikar grafičar, keramičar industrijski likovnjak. U početku je posećivao večernju umetničku školu u Avru dok nije dobio stipendiju od svog rodnog grada za parisku akademiju Ekol de bozar (franc. École des Beaux-Arts )a zatim je bio i u ateljeu Leona Bonata. U prvim počecima svoje radove je radio pod uticajima impresionista. Prošao je od impresionističkih početaka ka fovizmu, zatim i kubizmu i izradio svoj stil modernog realističkog izraza. Jedna slika Anrija Matisa ga je okrenula i zainteresirala za fovizam. 1909. godine posetio je sa svojim prijateljem i kolegom Emilom Otonom Fricom Minhen i zapao pod uticaj Pola Sezana. Kako nije mogao da živi od slikarstva, bavio se još i keramikom, drvorezima a predlagao je i tapiserije. Samo kada je sredinom 1920. i posle 1937. godine promenio svoj stil i prešao od jednog lakog i elegantnog stila na jedan upečatljiv i monumentalan stil on se doživeo priznanja i uvažavanja. On je za Parisku svetsku izložbu 1937. godine za paviljion svetlosti i elektriciteta (Paviljion de la Lumiere) izradio i naslikao sliku veličine 600 m² i tada najveću sliku na svetu. Difi je slikar sunčanoga juga, plaža, brodova i lepote ženskog tela i kao dekorater se proslavio predlozima dekoracija za monumentalne javne objekte. Posle njegove smrti (1953. godine) njegove slike su bile prikazivane na Dokumenta Kasel (dokumenta 1, dokumenta 2 i dokumenta 3) i u Nemačkoj.

ČAROBNI EKRAN FILM Šifra artikla: 386551 Isbn: 9788682524052 Autor : Vlada Petrić Izdavač : KINOPRAVDA INSTITUT U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o tem... Detaljnije U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Vlada Petrić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KINOPRAVDA INSTITUT Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 15Xx23,5 Strana 226 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

USPOMENE FILMSKOG MONAHA FILM Šifra artikla: 374815 Isbn: 9788682524007 Autor : Vlada Petrić Izdavač : KINOPRAVDA INSTITUT „Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri „Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!” Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o ... Detaljnije „Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri „Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!” Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o njemu: motivisanom radoholičaru koji se nikada nije upustio u projekat a da se nije svom silom bacio u njega; strasnom perfekcionisti nesklonom kompromisima koji ne štedi vreme da bi projekat krojio i prekrajao. Upoznali smo se 1985. godine i brzo nas je povezalo zajedničko interesovanje za onirički film, kao i zajednička ljubav prema jeziku i ritmu poetske proze. Vlada je uredio i napisao jedan esej za knjigu Film and Dream: An Approach to Bergman, na koju sam se pozivala u svojoj magistarskoj tezi o prikazu snova u nemim filmovima ekspresionizma i nadrealizma. Pozvala sam ga da porazgovaramo o nekim stvarima koje je napisao u svom eseju, ni u kom slučaju sigurna da će ovaj profesor s Harvarda imati imalo vremena za mene, ali Vlada, uskoro sam to saznala, nije bio uzdržani akademik: ne samo da je srdačno ćaskao s potpuno nepoznatom osobom na drugom kraju telefonskog kabla, već je zatražio da pročita moju tezu, budući da je tema koja povezuje film i snove očigledno i njemu bila privlačna. Na moje potpuno zaprepašćenje, nedugo nakon što sam mu donela svoju tezu, telefonirao mi je da mi kaže kako mu se veoma dopada stil kojim pišem i moj analitički pristup: „Vi pišete dugačke složene rečenice, ali ne previše složene, i Vaša terminologija je slična mojoj – Vi kažete neke stvari o Andaluzijskom psu (Un chien andalou) koje ranije nisu bile objavljene, o kojima sam i ja pisao u članku koji još nisam objavio – možda na ovome možemo raditi u budućnosti – ali u međuvremenu, da li biste bili zainteresovani za saradnju sa mnom na knjizi o Dzigi Vertovu i njegovom filmu Čovek sa filmskom kamerom?” Bujica reči pokuljala je u jednom dahu, naizgled bez pauza i interpunkcije. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Vlada Petrić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KINOPRAVDA INSTITUT Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2022 Format 15x23,5 Strana 206 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Opis Deklaracija Recenzije (0) KARAKTERISTIKE: DEBLJINA STIKERA: 1,7 mm BOJA: Zlatna na srebrnoj foliji DIMENZIJE: 20×20,6 mm Harmonizuje biopolje ljudskog tela. Umanjuje biološke efekte elektromagnetnog zračenja. Pozitivan efekat delovanja potvrđen je istraživanjem. Sertifikat br.0250 Institut BION Ltd, Ljubljana, Slovenija. Deluje u radijusu do 1m. Nema štetnih nuspojava. Ne ometa rad vašeg uređaja niti slabi bateriju. Sadrži smešu kristala prirodnih minerala. Rok trajanja neograničen. Protektor se lepi na čistu zadnju stranu mobilnog telefona ili na čistu površinu zaštitne maske vašeg uređaja. Protektor se može i prekriti zaštitnom maskom. Deklaracija Tip i model 3D stiker Perun protector zlatni Naziv i vrsta robe Stiker protector Uvoznik Nema podataka Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Mihailo Blam - Majls Dejvis Nota, Knjazevac, 1987. Mek povez, korice kao na slici, 118 strana. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Мајлс Дејвис (енгл. Miles Davis; Олтон, 26. мај 1926 — Санта Моника, 28. септембар 1991[1]) био је амерички џез трубач и композитор, један од најпознатијих и најутицајнијих џезиста.[2] Мајлс Дејвис је зачетник многих џез стилова, попут кула, модерног бопа, фузије, модалног џеза и фанка. Свирао је са безброј џез великана, међу којима су пијанисти Чик Корија, Кит Џерет, Бил Еванс и Херби Хенкок, саксофонисти Чарли Паркер, Џон Колтрејн, Кенонбол Едерли и Вејн Шортер, басиста Рон Картер и многи други. Рођен у Алтону у држави Илиноис, а одрастао у Источном Сент Луису, Дејвис је отишао да студира на Џулијарду у Њујорку, пре него што је одустао и професионално дебитовао као члан бебоп квинтета саксофониста Чарлија Паркера од 1944. до 1948. Убрзо након тога, он је снимио Birth of the Cool сесије за Капитол рекордс, које су биле кључне за развој кул џеза. Почетком педесетих година, Мајлс Дејвис је снимио неке од најранијих хард боп музичких нумера у издању Престиж рекордса, али је то радио насумично због зависности од хероина. Након широко цењеног повратничког наступа на Њупортском џез фестивалу 1955. године, потписао је дугорочни уговор са Колумбија рекордсом и снимио албум `Round About Midnight из 1957. године.[3] Било је то његово прво дело са саксофонистом Џоном Колтрејном и басистом Полом Чамберсом, кључним члановима секстета који је водио раних 1960-их. У овом периоду је наизменично сарађивао са оркестарским џез сарадником Гилом Евансом, попут Sketches of Spain (1960) под утицајем шпанске музичке, и радио на бенд снимцима, попут Milestones (1958) и Kind of Blue (1959).[4] Последњи снимак остаје један од најпопуларнијих џез албума свих времена,[5] продавши више од пет милиона примерака у САД. Дејвис је направио неколико промена у саставу док је снимао Someday My Prince Will Come (1961), његове Блекхок концерте из 1961 и Seven Steps to Heaven (1963), још један главни успех који је увео басисту Рона Картера, пијанисту Херби Ханкока и бубњара Тонија Вилијамса.[4] Након додавања саксофонисте Вејна Шортера у свој нови квинтет 1964. године,[4] Дејвис их је водио на серији апстрактнијих снимака које су често састављали чланови бенда, помажући пиониру пост-боп жанра албумима попут E.S.P (1965) и Miles Smiles (1967),[6] пре преласка у његов електрични период. Током 1970-их експериментисао је са роком, фанком, афричким ритмовима, новом електронском музичком технологијом и непрестано променљивом поставом музичара, укључујући клавијатуристу Јоа Завинула, бубњара Ала Фостера и гитаристу Џона Маклолина.[7] Овај период, почев од Дејвисовог студијског албума In a Silent Way из 1969. године и закључно са концертним снимком Agharta 1975. године, био је најконтроверзнији у његовој каријери, отуђивши и изазивајући многе у џезу.[8][9] Његова милионски продавана плоча Bitches Brew из 1970. године помогла је да дође до поновног пораста комерцијалне популарности жанра са џез фузијом како је деценија напредовала.[10] Након петогодишње пензије због лошег здравља, Дејвис је наставио каријеру током 1980-их, запошљавајући млађе музичаре и поп звуке на албумима као што су The Man with the Horn (1981) и Tutu (1986). Критичари га су често нису прихватали, али деценија је Дејвису прикупила највиши ниво комерцијалног признања. Он је изводио распродане концерте широм света, бавећи се исто тако визуелном уметности, филмом и телевизијом, пре своје смрти 1991. године од комбинованих ефеката можданог удара, упале плућа и респираторног затајења.[11] Дејвис је 2006. примљен у Кућу славних рокенрола,[12] чиме је препознат као „једна од кључних фигура у историји џеза“.[12] Ролинг стоун га је описао као „најцјењенијег џез трубача свих времена, и свакако једног од најважнијих музичара 20. века“,[11] док га је Џералд Ерли назвао неспорно једним од најутицајнијих и најиновативнијих музичара тог периода.[13] Дискографија Modern Jazz Trumpets (1951) [Split] The New Sounds (1951) Young Man with a Horn (1952) Blue Period (1953) The Compositions of Al Cohn (1953) Miles Davis Volume 2 (1954) Miles Davis Volume 3 (1954) The Miles Davis Quintet (1954) With Sonny Rollins (1954) Blue Haze: Miles Davis Quartet (1954) All-Stars, Volume 1 (1955) All-Stars, Volume 2 (1955) All-Stars Sextet (1955) The Musings of Miles (1955) Blue Moods (1955) MILES: The New Miles Davis Quintet (1956) Quintet/Sextet (1956) Collector`s Items (1956) `Round About Midnight (1957) Cookin` (1957) Miles Ahead (1957) Elevator to the Gallows (1958) Milestones (1958) Porgy and Bess (1959) Kind of Blue (1959) Workin` (1959) Sketches of Spain (1960) Someday My Prince Will Come (1961) Seven Steps to Heaven (1963) Quiet Nights (1963) E.S.P. (1965) Miles Smiles (1967) Sorcerer (1967) Nefertiti (1968) Miles in the Sky (1968) Filles de Kilimanjaro (1968) In a Silent Way (1969) Bitches Brew (1970) Jack Johnson (1971) Live-Evil (1971) On the Corner (1972) Big Fun (1974) Get Up with It (1974) Water Babies (1976) Circle in the Round (1979) Directions (1981) The Man with the Horn (1981) Star People (1983) Decoy (1984) You`re Under Arrest (1985) Tutu (1986) Music from Siesta (1987) Amandla (1989) Aura (1989) Dingo (1991) Doo-Bop (1992) Rubberband (2019) tags: jazz, dzez, misa blam, trubac...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Norman Antony Hart (15. listopada 1925. – 18. siječnja 2009.), [1][2][3] bio je engleski umjetnik najpoznatiji po svom radu na obrazovanju djece u umjetnosti kroz svoju ulogu dječjeg televizijskog voditelja. Hart je isprva služio kao časnik u pukovniji Gurkha do početka indijske neovisnosti. Nakon toga se uključio u dječju televiziju od 1950-ih, radeći na BBC-jevom Plavom Petru nekoliko godina prije nego što je predvodio niz dječjih umjetničkih programa, uključujući Vision On, Take Hart i Hartbeat. Hartov doprinos dječjoj televiziji uključuje dizajn logotipa broda koji koristi Plavi Petar i znački serije, te animiranog lika Morpha, koji se pojavio uz njega u njegovim programima nakon njegovog predstavljanja 1970-ih. Rani život Tony Hart je rođen u Hastings Roadu, Maidstone u Kentu.[4] Crtanje ga je zanimalo od malih nogu.[3] Pohađao je All Saints, Margaret Street Resident Choir School, a zatim školu Clayesmore u Iwerne Minsteru, Dorset, [5] gdje mu je umjetnost bila najbolji predmet.[3] Vojna služba Hart je napustio školu 1943. i želio se pridružiti Kraljevskim zračnim snagama, ali kako ne bi mogao letjeti zbog pomalo slabog vida, slijedio je očeve stope i umjesto toga se pridružio britansko-indijskoj vojsci gdje je stekao časničku komisiju u 1st Gurkha puške.[potreban citat] Međutim, kada mu je rečeno da će niže rangirane britanske časnike zamijeniti indijski časnici nakon indijske neovisnosti, odlučio se vratiti u civilni život.[3][neuspjela provjera] Izbijanje Korejski rat (25. lipnja 1950.) doveo ga je do ponovnog imenovanja u Teritorijalnu vojsku, pridodanu Kraljevskom topništvu, od 23. studenog 1948. do 1. srpnja 1950. [6] Karijera Hart na snimanju filma Take Hart, c. 1970-ih Nakon što je demobiliziran, Hart je odlučio postati profesionalni umjetnik i studirao je na Maidstone College of Art, [3] koji je kasnije postao Kent Institute of Art & Design (a sada je kampus Maidstone Sveučilišta za kreativne umjetnosti). Diplomirao je 1950. i, nakon što je radio kao izlagač u jednoj londonskoj trgovini, postao slobodni umjetnik.[3] Hartov prodor u televiziju dogodio se 1952. godine, nakon što ga je brat nagovorio da dođe na zabavu na kojoj je upoznao BBC-jevu televizijsku producenticu za djecu. Nakon intervjua u kojem je Hart nacrtao ribu na salveti dok je producent tražio papir, Hart je postao rezidentni umjetnik na programu Saturday Special.[2] Naknadne televizijske emisije uključivale su Playbox (1954–59), Tich and Quackers (1963–), Vision On (1964–76), Take Hart (1977–83), Hartbeat (1984–93), Artbox Bunch (1995–96) i Smart Hart (1999. – 2000.). [7] Od 1970-ih često se pojavljivao uz animiranog Plasticine stop-motion lika Morpha, kojeg je stvorio Peter Lord iz Aardman Animationsa. Hart je bio redovito lice na BBC-jevom dječjem programu Blue Peter 1950-ih, a predstavio je niz programa 1959. [2]. Knjiga Richarda Marsona Blue Peter: Inside the Archives navodi Harta kao voditelja u studenom 1959., ali on nije službeno naveden kao domaćin. Osim što je demonstrirao projekte malih razmjera (vrste koje bi gledatelji mogli učiniti), Hart je također stvorio umjetnička djela velikih razmjera na podu televizijskog studija, pa je čak koristio plaže i druge otvorene prostore kao `platna`.[8] Stalni dio Hartovih programa bila je Galerija u kojoj su se izlagala umjetnička djela (slike, crteži i kolaži) koja su slali mladi gledatelji. Jedan od dijelova lagane vibrafonske glazbe koji prati ovaj prilog—`Left Bank Two`, skladatelja Waynea Hilla i izvode The Noveltones[9][10]—ušao je u britansku TV temu. Ovo je prvi put predstavljeno u emisiji Vizija On. Hart je također izradio originalni dizajn za značku Blue Peter, koja se također koristi kao logo programa. Prvobitno je tražio da mu se honorar isplati kao tantijema od 1d (jedan peni prije decimalizacije) za svaku izrađenu značku, ali ponuđena mu je paušalna naknada od £100[11][12] (ekvivalent £3,061.58 prema stopama iz siječnja 2020. ). Značke su poznate diljem Ujedinjenog Kraljevstva i za njima su čeznule generacije gledatelja Plavog Petra. Galiju tinte i akvarela, za koju se vjeruje da je bila inspiracija za logo i značku Plavog Petra, izvorno je nacrtao Hart za `Hooray for Humpty-Dumpty` u Subotnjem specijalu, 1952. [13] Hart je dobio dvije BAFTA nagrade. Njegov prvi, za najbolji dječji obrazovni program, došao je 1984. za Take Hart, a dobio je nagradu za životno djelo 1998. [8]. Povukao se iz redovnog rada na televiziji 2001. godine.[3] Osobni život Hart je upoznao svoju suprugu Jean Skingle dok je radio na televiziji; vjenčali su se 1953.[2] Bili su u braku pedeset godina dok ona nije umrla 2003. Imali su kćer Carolyn i dvoje unučadi.[14] Smrt Dana 28. prosinca 2006. objavljeno je tijekom programa ponovnog okupljanja It Started with Swap Shop da je Hart lošeg zdravlja, iako to nije razrađeno sve do intervjua za The Times objavljenog 30. rujna 2008., otkrivajući da su ga dva moždana udara lišila uporaba

Slavimir Stojanović: Complicate Simply Katalog retrospektivne izložbe održane u Salonu Muzeja primenjene umetnosti (3. septembar - 28. septembar 2015.) Beograd 2015. Mek povez sa klapnama, bogato ilustrovano, 288 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Slavimir Stojanović rođen je 1969. godine, a za dizajn se zainteresovao vrlo rano. Još u osnovnoj školi počeo je da se bavi ilustracijom, karikaturom i stripom, a svoj prvi štampani plakat realizovao je sa 16 godina. Studirao je Grafičke komunikacije na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, specijalizovao se na Visokoj školi za dizajn u Geteborgu i na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani. Radio je kao kreativni direktor u brojnim agencijama u Srbiji i Sloveniji, njegovi projekti dobili su više od 300 međunarodnih i domaćih nagrada i priznanja, a 2011. uvršten je u Tašenovu kompilaciju najuticajnijih grafičkih dizajnera sveta Contemporary Graphic Design. Neke od najpoznatijih Stojanovićevih izložbi u Beogradu bile su „Fenoman“ 2003, „Future Retro“ 2007, „Stories“ 2009 i „You Are An Idiot, Please Act Accordingly“ 2013. U stvaralaštvu Slavimira Stojanovića primetan je stav da se na najjednostavniji mogući način, tj. uz upotrebu minimalnih vizuelnih sredstava, kreira dizajnerski rad koji će obuhvatiti kompleksnost ideje koju prezentuje, ali i sveta u kojem živimo, što simbolizuje njegova kreativna maksima Complicate Simply. Uz neophodnu dozu dosetke, ironije ili autoironije, Slavimir poštuje želju naručioca projekta za kompleksnim, ali lako prepoznatljivim dizajnerskim rešenjima, ili predstavlja sopstvene projekte u okviru brenda „Futro”. Na poziv Dragana Sakana, radi za marketing agenciju “S Team Bates Saatči & Saatči Belgrade”, kao regionalni umetnički direktor. U „Sačiju” dobija mogućnost da se izrazi u različitim umetničkim disciplinama: piše tekst, dizajnira oglas, ilustruje ga ili fotografiše. Tokom rada u „Sačiju”, svojim „grafičkim anegdotama” Slavimir gradi univerzalan vizuelni smisao za humor. Njegov prečišćen vizuelni jezik u dizajnerskim radovima bez tekstualnog narativa postaje posebno vrednovan. U novijim radovima okrenut je dijalogu sa običnim konzumentom današnjeg uniformisanog sistema masovne komunikacije, čovekom koji nije siguran u to na koji način svet marketinga ima veze sa njegovim životom i švatanjima. Dejstvujući sa pozicije insajdera, Slavimir se postavlja u kritičku poziciju sveta masovnih komunikacija, a njegovi radovi poprimaju status ikoničnog u svetu marketinga zatrpanog produkcijom različitih vizuelnih sistema podsticanja želje pojedinog posmatrača/potrošača. Sadržaj: Total Slavimir / Slobodan Jovanović Rubni kamen / Mirko Ilić Rani radovi / Vladimir Čeh Logo-logika / Jovan Čekić Logos / Rambo Amadeus Glasna tišina / Dušan Ercegovac Pompezni minimalizam / Gorčin Stojanović Lepotica i zver / Lazar Džamić Komplikuj jednostavno / Ivan Stanković Futro / Ivan Tokin Knjiga utisaka / Slavoljub Stanković Biografija

JOVAN ĐORĐEVIĆ BEOGRAD NAŠE MLADOSTI - BELGRADE OF OUR YOUTH Predgovor - Goran Malić Pregovor - Darko Ćirić Priredili - Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić Prevod - Željko V. Mitić Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2021 274 strana 23x24 cm ISBN - 978-86-521-3582-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Reč autora / Word From the Authors Goran Malić - Ogled o trajnosti i vrednosti / An essay on persistence and perseverance Darko Ćirić - Beograd mladosti Jovana Đorđevića / Belgrade of Jovan Đorđević`s youth Beograđani - Belgraders Pre mobilnih telefona - Before the time of mobile phones Tamo-vamo - Here and there Radni ljudi - Working people Kalemegdan i tvrđava - Kalemegdan and the fortress Izbliza - From up close Skriveni svet - The hidden world Muzička škola „Stanković - `Stanković` music school U društvu poznatih - In the company of celebrities Pored reke - By the river Zima - Winter Mali Beograđani - Little Belgraders Biografija fotografa - Photographer`s biography `Priredili Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić „Beograd je i inače tema svih značajnih srpskih fotografa toga vremena, ali on je više radio za svoju dušu. Jovan Đorđević je ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije. [...] Ne znam kako ove fotografije doživljavaju drugi, ali meni je pokatkad do bola potresno da listam Jovanove fotografije, da još jednom vidim mesta naše mladosti, mesta koja, takva, nikad više neću videti. [...] Tu su, zgusnuti: i vreme, i doba, i ljudi koje smo sretali, poznavali ili ne poznavali, svejedno, ali uvek voleli.“ Goran Malić, umetnik, kritičar i istoričar fotografije `Belgrade was the subject of all significant Serbian photographers of that time but he worked primarily for his own pleasure. Jovan Đorđević remained true to his style, and that is precisely what has always been described by creative photographers with a single expression: the style of honest photography. [...] I do not know how these photos are perceived by others, but I sometimes find it painfully moving to leaf through Jovan’s photographs, to see once again the places of our youth, those which I will never see like that again. [...] Condensed, there appear a time and an age and the people we have met, and whom we may or may not have known, but have always loved.` Goran Malić, An artist, art critic and historian.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Polovna knjiga, zaštitna kutija blago pohabana, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: Državna založba Slovenije - Ljubljana, 1987. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom u zaštitnoj kutiji, 32,5 cm. 192 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 - Beograd, Srbija, 24. novembar 2011) jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine - samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Dalmacija v srcu - Tekst je na slovenačkom jeziku

Izdavač: Opštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Novi Sad Povez: tvrd Broj strana: 128 Bogato ilustrovano. Format: 22,5 x 32,5 cm Posveta na predlistu, odlično očuvana. Tokom rada na knjizi registrovano je nešto više od 220 vitražnih prozora, od kojih je najveći broj postavljen na prozore crkava svih verskih zajednica, sa kompozicijama koje prikazuju likove najpoznatijih i kod vernika najpopularnijih svetitelja. Knjiga je zamišljena tako da, uz topografsku obradu sačuvanih vitraža sa prostora Novog Sada i okolnih naselja, čitaoca upozna i sa drugim osnovnim podacima o ovoj likovnoj tehnici. U prvom delu obrađen je nastanak i razvoj vitraža uopšte, sa kratkim osvrtom na staklarstvo i vitražerstvo u oblastima južnoslovenskih zemalja, kao i na tehniku njihove izrade kakva se danas koristi ali je, u suštini, već vekovima nepromenjena. U drugom delu knjige su biografije vitražista koji su na ovom terenu radili. Od četrnaest zabeleženih imena za pet, u autoru dostupnoj literaturi, nažalost ne postoje podaci. Treći deo je najobimniji i u njemu je, hronološkim redom, obrađen 31 vitražni ansambl: 17 sakralnih i 14 profanih dela nastalih između 1884. i 1994. godine. (K-132)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filmovi Andreja Tarkovskog: vizuelna fuga / Vida T. Džonson, Grejem Petri Banja Luka / Beograd 2007. Mek povez, 351 strana. Filmovi Andreja Tarkovskog daju novo viđenje jednog od najvećih - i naimanje shvaćenih filmskih autora u poslednje četiri decenije. Džonson i Pitri opisuju svaki film Tarkovskog, tumačeći ga u okviru biografskog i istorijskog okvira. Prvi deo istražuje život Tarkovskog, njegove metode rada, estetske teorije, i njegovo mesto unutar spektra Sovjetske kinematografije. Drugi deo daje kritičke analize sedam glavnih filmova Tarkovskog i detaljni sadržaj svakog filma. Poslednji deo ispituje glavna stitlistička sredstva, slikovne obrasce koji se ponavljaju, i teme koje sačinjavaju `poetski svet` Tarkovskog. Tekst je obogaćen sa više od šesdeset slajdova kvadrata iz filma. Ova studija skida naslage mita i dezinformacija koje pokrivaju kreativni rad i život ovog velikog filmskog autora, i daje bogatu i detaljnu analizu njegovih filmova. Andrej Tarkovski je nesumnjivo najveći Ruski filmski stvaralac posle Ezeištaina. Njegov vizionarski pristup filmskoj priči i prostoru kao i njegova poetična posvećenost filmu svakako je bitno uticala na razvoj moderne filmske umetnosti. B. B. Grulović VIDA T. JOHNSON, Vanredni Profesor i Direktor programa za ruski jezik na univerzitetu Tafts, zajedno sa Grejemom Pitrijem bila je koautor poglavlja o Andreju Tarkovskom knjizi Five Filmmakers (Pet filmskih stvaralaca, čiji je urednik Danijel Goulding). GREJEM PETRI, Profesor drame i engleskog jezika na univerzitetu Mekmaster i autor Bioskop Fransoa Trifoa; Istorija mora odgovoriti čoveku: Savremeni mađarski film; i Holivudske sudbine: Evropski režiseri u Americi, 1921- 1931. Andrej Arsenijevič Tarkovski (rus. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский; Zavražje, 4. april 1932 — Pariz, 28. decembar 1986) je bio ruski filmski i operski režiser, scenarista, pisac, teoretičar filma i pozorišta, glumac i estetičar.[1] Mnogi ga smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i najvećim režiserom u istoriji svetske kinematografije.[2][3] Njegov filmski izražaj karakterišu dugi kadrovi, dramatična struktura, upotreba poezije i sna, nehronološko izlaganje radnje i poetske slike prožete metafizičkim temama. Detinjstvo i mladost Njegov otac Arsenij Tarkovski bio je pesnik koji je zarađivao za život kao prevodilac, dok je njegova majka, Marija Ivanovna, po profesiji glumica provela život radeći kao urednik za prvu državnu izdavačku kuću u Moskvi. Uoči njegovog rođenja roditelji su mu se preselili na selo, ali su se nedugo zatim i razveli. Uporedo sa gimnazijom pohađao je muzičku školu i tri godine učio slikarstvo. Studije Tokom 1952. godine upisao je Fakultet za orijentalne jezike, gde je učio arapski jezik i književnost, ali posle dve godine školovanja napustio je fakultet i otišao u Sibir da radi i studira geologiju. Učenik filmske škole Krajem 1954. godine napustio je dotadašnji posao i u Moskvi upisao Filmsku akademiju u klasi profesora Mihajla Iliča Roma. Filmsku akademiju završio je 1960. godine, diplomirajući kratkim filmom „Parni valjak i violina“. Tada se oženio svojom prvom ženom, Irmom Ruš. Rano doba Hruščova nudilo je dobre mogućnosti mladim filmskim rediteljima. Pre 1953. godišnja filmska produkcija bila je niska i većinu filmova režirali su veterani reditelji. Posle 1953. godine proizvedeno je više filmova, i to od strane mladih reditelja. Hruščovska otopina je malo ublažila sovjetska socijalna ograničenja i dozvolila ograničen priliv evropske i severnoameričke književnosti, filmova i muzike. To je Tarkovskom omogućilo da vidi filmove italijanskih neorealista, francuskog novog talasa i reditelja poput Kurosave, Bunjuela, Bergmana, Bresona, Andžeja Vajde (čiji su film Pepeo i dijamanti uticali na Tarkovskog) i Mizogučija. Rad u SSSR Prvi film Tarkovskog bilo je `Ivanovo detinjstvo` iz 1962. godine. Film je nasledio od režisera Eduarda Abalova, koji je morao da odustane od projekta. Film je zaslužio međunarodno priznanje Tarkovskog i osvojio nagradu Zlatni lav na Filmskom festivalu u Veneciji 1962. Iste godine, 30. septembra, rođen mu je prvi sin Arsenije (zvan Senka u dnevnicima Tarkovskog) Tarkovski. Godine 1965. režirao je film `Andrej Rubljov` o životu Andreja Rubljova, ruskog slikara ikona iz petnaestog veka. Andrej Rubljov nije, osim jedne projekcije u Moskvi 1966, odmah pušten nakon završetka zbog problema sa sovjetskim vlastima. Tarkovski je morao nekoliko puta da preseče film, što je rezultiralo nekoliko različitih verzija različite dužine. Film je široko objavljen u Sovjetskom Savezu u rezanoj verziji 1971. Ipak, film je imao budžet veći od milion rubalja - značajna suma za taj period.[4] Od svoje supruge Irme Ruš razveo se u junu 1970. Iste godine oženio se Larisom Kizilovom, koja je bila asistent produkcije filma `Andrej Rubljov` (zajedno su živeli od 1965). Sa njom je dobio i drugog sina. 1972. završio je Solaris, adaptaciju romana `Solaris` Stanislava Lema. Na ovome je radio zajedno sa scenaristom Fridrihom Gorenštajnom od 1968. Film je predstavljen na Filmskom festivalu u Kanu, osvojio je Grand Prix Spécial du Jury i nagradu FIPRESCI i nominovan za Zlatnu palmu. Spomenik Andreju Tarkovskom na ulazu u Institut za kinematografiju `Gerasimov` Od 1973. do 1974. godine snimao je film `Ogledalo`, autobiografski i nekonvencionalno strukturiran film koji opisuje njegovo detinjstvo i uključuje neke očeve pesme. U ovom filmu Tarkovski je prikazao nevolje detinjstava pogođenih ratom. Tarkovski je na scenariju za ovaj film radio od 1967. godine. Od početka, film nije bio dobro prihvaćen od sovjetskih vlasti zbog svog sadržaja i elitističke prirode. Sovjetske vlasti svrstale su film u „treću kategoriju“, strogo ograničenu distribuciju, i dozvolile su prikazivanje samo u trećerazrednim bioskopima i radničkim klubovima. Poslednji film Tarkovskog završen u Sovjetskom Savezu bio je `Stalker`, inspirisan romanom `Piknik pored puta` braće Arkadije i Borisa Strugatskog. Tarkovski je braću prvi put upoznao 1971. godine i bio je u kontaktu s njima do svoje smrti 1986. godine. Proizvodnja je zaglibila u nevolje; nepravilan razvoj negativa uništio je sve spoljne snimke. Odnos Tarkovskog sa snimateljem Georgijem Rerbergom pogoršao se do te mere da je Aleksandra Knjažinskog zaposlio kao novog prvog snimatelja. Tarkovski je pretrpeo srčani udar u aprilu 1978. godine, što je rezultiralo daljim odlaganjem. Film je završen 1979. godine i dobio je nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Kanu. U emigraciji Slika Andreja Tarkovskog u Latina izbegličkom kampu Latina (Italija) 1985. godine Početkom 1980. godine Tarkovski, je napustio Sovjetski Savez i nekoliko preostalih godina života proveo je u stalnoj borbi sa sovjetskim vlastima da dozvole njegovoj porodici, a naročito mlađem sinu, da mu se pridruže. Njegova filmska karijera je ponovo počela u Italiji gde je radio dokumentarac „Putovanje u vremenu“ (1983), a za film „Nostalgija“ scenario je napisao u saradnji sa scenaristom Toninom Guerom. Veći deo 1984. proveo je pripremajući film `Žrtvovanje`. Na konferenciji za štampu u Milanu 10. jula 1984, on je najavio da se nikada neće vratiti u Sovjetski Savez i da će ostati u Evropi. U to vreme, njegov sin Andrej mlađi još je bio u Sovjetskom Savezu i nije mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju. 28. avgusta 1985. Tarkovski je stigao u izbeglički kamp Latina u Latini,[5] gde je bio registrovan sa serijskim brojem 13225/379.[6] `Žrtvovanje` je bio poslednji film Tarkovskog, posvećen njegovom sinu Andreju mlađem. Režija Andreja Tarkovskog, koji dokumentuje nastanak Žrtvovanja, objavljen je nakon smrti režisera 1986. U posebno potresnoj sceni, pisac / režiser Mihail Lezczilovski prati Tarkovskog u šetnji dok izražava svoja osećanja prema smrti - tvrdi da je besmrtan i da se ne plaši smrti. Smrt Tokom 1985. godine u Švedskoj je snimio film `Žrtvovanje`. Na kraju godine dijagnostikovan mu je terminalni rak pluća. U januaru 1986. godine započeo je lečenje u Parizu, a tamo mu se pridružio njegov sin kojem je konačno dozvoljeno da napusti Sovjetski Savez. Žrtva je predstavljena na Filmskom festivalu u Kanu i dobila je Grand Prix Spécial du Jury, nagradu FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija. Kako Tarkovski zbog bolesti nije mogao da prisustvuje, nagrade je prikupio njegov sin Andrej Mlađi. U poslednjem zapisu Tarkovskog u svom dnevniku (15. decembra 1986.), napisao je: „Ali sada više nemam snage - u tome je problem“. Dnevnici su ponekad poznati i kao Martirolog i objavljeni su posthumno 1989. i na engleskom 1991. godine. Tarkovski je umro 28. decembra 1986. godine u Parizu (Francuska). Sahranjen je na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Parizu. Teorija zavere pojavila se u Rusiji početkom devedesetih kada se tvrdilo da Tarkovski nije umro prirodnom smrću, već da ga je ubio KGB. Dokazi za ovu hipotezu uključuju svedočenja bivših agenata KGB-a koji tvrde da je Viktor Čebrikov izdao naredbu da se Tarkovski ubije, da bi se umanjilo ono što su sovjetska vlada i KGB videli kao antisovjetsku propagandu Tarkovskog. Kao i kod Tarkovskog, i njegova supruga Larisa Tarkovskaja i glumac Anatolij Solonjicin umrli su od iste vrste raka pluća. Vladimir Šarun, dizajner zvuka u filmu`Stalker`, uveren je da ih je sve otrovala hemijska fabrika u kojoj su snimali film....

Opis Deklaracija Recenzije (0) Opis proizvoda: Kingston Canvas Select Plus memorijska kartica je minijaturna kartica sa A1 performansama, što je čini idealnom za upotrebu u računarskim, video i kamernim aplikacijama. Kapacitet microSDXC kartice dostiže 128 GB, što omogućava da snimite mnogo digitalnih informacija. Model je kompatibilan sa Android uređajima. Kingston Canvas Select Plus podržava brzinu čitanja od 100MB/s za brže učitavanje aplikacija. Model se odlikuje velikom izdržljivošću, brzinom i performansama, što mu omogućava da se koristi za obradu fotografija visoke rezolucije, kao i za montažu i snimanje video zapisa u Full HD rezoluciji. Proizvod je kompatibilan sa klasom 10, UHS-I (U1) i podržava exFAT skladištenje datoteka za bezbedno digitalno skladištenje. Radna temperatura kartice se kreće od -25° do +85°. Deklaracija Tip i model KINGSTON Micro SDCS2/128GBSP Naziv i vrsta robe MicroSD Uvoznik Comtrade Distribution Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 1, 1960-1965. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 97, [6] str. s tablom : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 2, 1966-1969. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Endi Vorhol (engl. Andy Warhol; Pitsburg, 6. avgust 1928 – Njujork, 22. februar 1987) je bio američki slikar, režiser, publicista, glumac i najveća figura pop-arta. Studirao je dizajn na Univerzitetu Karnegi Melon nakon čega je otišao u Njujork. Biografija Rođen je u Pitsburgu u Pensilvaniji pod pravim imenom Endru Vorhola. Njegov otac Andrej Varhola (prezime se pisalo „Varhola“ u Evropi, ali je promenjeno na Vorhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinskog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (danas: Mikova, Slovačka). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U izvorima je nađeno da se rodio između 1928. i 1931. godine. On sam nam tvrdi da je godina rođenja iz 1931. falsifikat u matičnim knjigama. Najčešće se navodi godina rođenja i datum rođenja 6. avgust 1928. godine. Njegov otac je iako je u mnogim biografijama navedeno da je radio u rudnicima, ipak radio na građevinama u Pensilvaniji i njegova porodica je bila grčko-katoličke veroispovesti.[8] Imao je dva brata. U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu. Godine 1949, preselio se u Njujork i počeo je uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku. 1960.-e Tokom 1960-ih Vorhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Vorhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Vorhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao Koka - kola, kao i poznate popularne ikone, kao Merlin Monro, i Elizabet Tejlor. Godine 1963, osnovao je atelje „The Factory“ i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate andergraund ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini – sitotiskom i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Vorhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Tokom 1950-ih Vorhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Fredie Herko, Ronald Tavel, Mari Voronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Vorhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Vorholove Superstars“, među kojima su Edie Sedgvik, Viva (Vorholova superzvezda), Niko, Kandi Darling, i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Vorholovi prijatelji do njegove smrti. Važne ličnosti iz njujorškog andergraund umetničkog i filmskog sveta pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Vorholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Varhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a. Pokušaj ubistva Valerie Solanas se juna 1968. pojavila u „Factory“-u i pucala u Vorhola. Mario Amaia je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u „Factory“-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je „S.C.U.M Manifest“, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala „Factory“-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Vorhol je bio ozbiljno ranjen i jedva je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva „Factory“ je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj „Factory“-a 60-ih. 1970-e U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Vorhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Cedunga napravljen je 1973. godine. Vorhol je izlazio u poznate noćne klubove na Menhetenu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. 1980-e Tokom 1980-ih Vorhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i finansijski, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima. Vorhol je, takođe, cenio intenzivan holivudski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Seksualnost Vorhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama. Tokom karijere Vorhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi crpe snagu ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreni. U knjizi memoara Popizam: Vorholove šezdesete, umetnik se priseća razgovora sa filmskim stvaraocem Emil de Antoniom, na temu problema koje je imao zbog svoje otvorene homoseksualnosti. Ova činjenica je omela Vorhola u uspostavljanju društvenih odnosa sa tada nadaleko poznatijim pop umetnicima poput Džaspera Džounsa i Roberta Raušenberga koji su obojica bili homoseksualci, ali to skrivali od javnosti. De Antonio je objasnio kako je Vorhol isuviše „sviš“ (američki termin za feminizirano i kemp ponašanje). Vorhol potom izjavljuje: “Nisam imao ništa da ponudim kao odgovor na to. Bila je to evidentna istina. Tako da sam odlučio da ne brinem o tome, jer su to stvari koje ionako nisam želeo da menjam i za koje sam smatrao da ne moram da menjam.“ Religijska ubeđenja Vorhol je praktikovao katolicizam istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve na Menhetenu je rekao da je u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog hrišćanstva. Vorholov brat je rekao da je Vorhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Smrt Vorhol umire rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u Njujorku. Prema novinskim izveštajima, on se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Vorholov advokat podneo tužbu. Vorhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u, predgrađu Pitsburga. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Joko Ono. Slike Do početka 1960-ih Vorhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Vorhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Vorhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop-art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roj Lihtenštajn kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Vorhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Vorhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Kambelove supe, koje je jeo za ručak tokom celog života. Varhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Vorhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Vorhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Vorhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962—1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javni spektakl i opominju medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov kitonovski (Baster Kiton) stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Endi“ misli. Da li je Endi užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvrednosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Filmovi Vorhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966.). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Vorhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Filmografija Filmovi koje je režirao Endi Vorhol God. Srpski naziv Originalni naziv 1963. Blow Job 1963. Eat 1963. Haircut 1963. Kiss 1963. Naomi`s Birthday Party 1963. Sleep 1964. 13 Most Beautiful Women 1964. Batman Dracula 1964. Clockwork 1964. Couch 1964. Drunk 1964. Empire 1964. The End of Dawn 1964. Lips 1964. Mario Banana I 1964. Mario Banana II 1964. Messy Lives 1964. Naomi and Rufus Kiss 1964. Tarzan and Jane Regained... Sort of 1964. The Thirteen Most Beautiful Boys 1965. Beauty #2 1965. Bitch 1965. Camp 1965. Harlot 1965. Horse 1965. Kitchen 1965. The Life of Juanita Castro 1965. My Hustler 1965. Poor Little Rich Girl 1965. Restaurant 1965. Space 1965. Taylor Mead`s Ass 1965. Vinyl 1965. Screen Test 1965. Screen Test #2 1966. Ari and Mario 1966. Hedy (film) 1966. Kiss the Boot 1966. Milk 1966. Salvador Dalí 1966. Shower 1966. Sunset 1966. Superboy 1966. The Closet 1966. Chelsea Girls 1966. The Beard (film) 1966. More Milk, Yvette 1966. Outer and Inner Space 1966. The Velvet Underground and Nico 1967. The Andy Warhol Story 1967. Tiger Morse 1967. **** 1967. The Imitation of Christ 1967. The Nude Restaurant 1967. Bike Boy 1967. I, a Man 1968. San Diego Surf 1968. The Loves of Ondine 1969. Blue Movie 1969. Lonesome Cowboys 1972. L`Amour 1968. Flesh (film) Flesh for Frankenstein (1973) aka Andy Warhol`s Frankenstein (USA) Blood for Dracula (1974) aka Andy Warhol`s Dracula (USA) Muzika Vorhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „produkujući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Vorhol i Lu Rid su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Vorhol je dizajnirao omote za dva albuma Rolingstonsa: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Vorhol je uradio nekoliko portreta Mika Džegera. Godine 1990. Lu Rid snima album Sons for Drella (jedan od Vorholovih nadimaka bio je Drela, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa Džon Kejlom. Na albumu Rid se izvinjava Vorholu zbog sukoba. Vorhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dilana i Džon Lenona. Vorhol je dizajnirao omot za Lenonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Vorhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Vorhol je imao veoma veliki uticaj na novotalasni/pank rok bend Devo, kao i na Dejvida Bouia, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Endi Vorhol“ za album Hunky Dory (1971). Knjige Tokom 50-ih objavio je samostalno nekoliko knjiga, a od kasnijih 1960-ih „piše“ nekoliko knjiga koje su bile komercijalno objavljivane: A, a novel (1968. ISBN 978-0-8021-3553-7.) – prepis, koji ima grešaka u pisanju, kao i fonetske beleške zvukova u pozadini i mumlanja, audio-zapisa jedne večeri u Factory. The Philosophy of Andy Warhol; from A to B and back again}-. 1975. ISBN 978-0-15-671720-5.) – prema tvrđenjima Par Heket u uvodu za -{The Andy Warhol Diaries, ona je priredila knjigu na osnovu dnevnih telefonskih razgovora i audio kasete koje joj je Endi dao. Pomenute kasete su sadržale razgovore sa Bridžid Berlin i sa bivšim urednikom magazina Interview, Bobom Kolacelom. Popism: The Warhol Sixties. 1980. ISBN 978-0-15-672960-4.), pripremili su je Vorhol i Pat Hekket. To je retrospektiva 1960-ih i uloge pop arta. The Andy Warhol Diaries. 1989. ISBN 978-0-446-39138-2.) – pripremila je Par Heket na osnovu Vorholovog dnevnika koji joj je svakodnevno diktirao preko telefona. Vorhol je počeo da vodi dnevnik kako bi imao uvid u svoje troškove, ali kasnije je dnevnik sadržao i njegova razmišljanja o kulturi i ličnim stvarima. Vorhol je osnovao modni magazin „Interview”, koji se i danas objavljuje. Drugi mediji Crtež: Vorhol je svoju karijeru počeo kao crtač. Najpoznatiji su njegovi crteži cipela. Neki od njegovih crteža su objavljeni kao knjižice: „Yum, Yum, Yum“ – o hrani; „Ho, Ho, Ho“ – o Božiću i, naravno, „Shoes, Shoes, Shoes“. Umetnički najcenjenija knjiga crteža je „The Gold Book“, koja sadrži crteže mladih muškaraca. Audio: Jedno vreme Vorhol je svuda sa sobom nosio diktafon i snimao je sve i svakog sa kim je pričao. Neki od ovih zapisa bili su osnova za njegov književni rad. Televizija Vorhol je sanjao da ima svoj TV šou po nazivu „The Nothing Special“ koji bi govorio o njegovoj omiljenoj temi: Ništa. Kasnije je ima dve emisije: „Andy Warhol’s TV“ 1982 i „Andy Warhol’s Fifteen Minutes“ za MTV, 1986. pored svojih emisija, redovno se pojavljivao u drugim emisijama. Moda: Kaže se da je rekao „Radije bih kupio haljinu i zakačio je na zid nego sliku.“ Kompjuter: Vorhol je koristio Amigu za digitalnu umetnost. Muzeji Muzej Endija Vorhola u Pitsburgu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Vorholov brat, Džon Vorhol i Vorhol zadužbina iz Njujorka osnovali su 1992. Vorholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Vorholovi roditelji. Najpoznatije izjave U budućnosti će svako imati svojih 15 minuta svetske slave. Umetnik je osoba koja pravi stvari koje ljudima ne trebaju, ali on iz nekog razloga misli da bi bila dobra ideja da im se daju. MG91 (N)

Autor - osoba Berber, Mersad, 1940-2012 = Berber, Mersad, 1940-2012 Naslov Mersad Berber / [studies] Muhamed Karamehmedović ; [text] Luc Menaše, Meša Selimović, Ivo Andrić ; [biographical data and bibliography Tatjana Pregl ; translators Milan Mlačnik, Gerda Fras, Vladimira Žener ; photography Egon Kaše ; editor Iztok Bartolj] Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslovenska knjiga, 1985 Fizički opis 155 str. : ilustr. (delimično u bojama) ; 31 cm Drugi autori - osoba Karamehmedović, Muhamed, 1924-2008 = Karamehmedović, Muhamed, 1924-2008 Menaše, Luc 770 Selimović, Meša, 1910-1982 = Selimović, Meša, 1910-1982 Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Pregl, Tatjana Bartolj, Iztok Kaše, Egon Mlačnik, Milan Fras, Gerda, 1931- = Fras, Gerda, 1931- Žener, Vladimira Zbirka Modern rt monographs Napomene Slika M. Berbera Bibliografija: str.145-148. Predmetne odrednice Berber, Mersad, 1940- Nekontrolisane predmetne odrednice Berber, Mersad, fotomonografija Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 – Zagreb, 7. septembar 2012), bosanskohercegovački slikar, jedan od najvećih svjetskih grafičara. Životopis Mersad Berber je rođen 1. siječnja 1940. godine u Bosanskom Petrovcu. Diplomirao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Ljubljani 1963, u klasi Maksima Sedeja. Postdiplomski studij grafike je završio na istoj Akademiji kod Rike Debeljaka. Od 1978. do 1982. godine predavao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu. Kolektivno izlaže od 1961. godine, a prvu je samostalnu izložbu imao već 1965. godine u Gradskoj galeriji, Ljubljana. Od tada započinje umjetnikovo višestrano predstavljanje javnosti, koje je doskora zadobilo interkontinentalne razmjere. Bavio se slikanjem, grafikom, tapiserijom, ilustracijom te je radio scenografiju i kostimografiju, a 1985. završio je svoj crtani film Tempo Secondo. Održao je gotovo stotinu samostalnih i sudjelovao u nizu skupnih izložbi u Europi, SAD-u i Aziji. Bio je član Ruske akademije umjetnosti od 2007. godine. Godine 1984. Galerija Tate u Londonu uvrštava Berberove slike u svoj stalni postav. Vrsnost crtača i ilustratora predstavio je ilustriranjem brojnih značajnih knjiga, za koje je dobio najviše međunarodne nagrade. Njegova su scenografska rješenja prezentirana na pozornicama u Washingtonu, Sarajevu i Zagrebu. Autor je crtanog filma „Tempo secondo“, u proizvodnji „Zagreb filma“, 1980–1985. godine. Dobio je pedesetak umjetničkih nagrada, među kojima su i nagrade gradova Banja Luke i Sarajeva, više nagrada u Zagrebu, Beogradu i Rijeci, te značajne nagrade u Dubrovniku, Trstu, nagrade sarajevskog lista Oslobođenje te nagrada ZAVNOBiH-a. Među svjetske važne nagrade nezaobilazno treba izdvojiti one u Sao Paolu, Alessandriji, Firenzi, Tokiju, New Delhiju, Monte Carlu, Madridu, Leipzigu, Varni i Krakowu. Tijekom 1990-ih, za vrijeme rata u Bosni i Hercegovini, seli se u Zagreb. Do kraja života živi i radi u Zagrebu i Dubrovniku. Preminuo je u Zagrebu, 7. listopada 2012. godine. Djela Hronika o Sarajevu Tempo Secondo Splav meduze i Komentari Bijele slike Ljetni sonet za Adaletu, drvorez, 1976. Sarajevske razglednice Skenderovi soneti Put u Skender Vakuf Hommage Velazquezu i Ingresu Otomanske kronike Dubrovački dnevnici Osman Hommage Vlahu Bukovcu Alegorija o Srebrenici MG49 (L)

PEVANJE ZA NEUPUĆENE (sa CD-om) MUZIKA Šifra artikla: 358738 Isbn: 9788675554547 Autor : Pamelia S. Phillips Izdavač : MIKRO KNJIGA "Ova knjiga je referentni vodič i sadrži vežbe koje će vam pomoći da poboljšate svoje pevanje. Prelistajte je i potražite delove koji vas zanimaju. (U tom pogledu preporučujem vam da prođete i kroz delove koji vas ne zanimaju – ko zna šta sve možete otkriti o svom glasu?) Ono što je važno zapamti... Detaljnije "Ova knjiga je referentni vodič i sadrži vežbe koje će vam pomoći da poboljšate svoje pevanje. Prelistajte je i potražite delove koji vas zanimaju. (U tom pogledu preporučujem vam da prođete i kroz delove koji vas ne zanimaju – ko zna šta sve možete otkriti o svom glasu?) Ono što je važno zapamtiti je da ne morate ovu knjigu čitati od korica do korica da biste usavršili svoje pevanje; potražite teme koje su vama potrebne i koristite i vežbe i CD da biste svoj glas na najbolji način razvili. CD je važan partner vašoj knjizi. Vežbe sa CD-a demonstriraju tehnika datim u knjizi. Čućete obrazac odsviran na klaviru, a pevač će vam otpevati obrazac koji se nekoliko puta ponavlja da biste i vi uz njega zapevali. Samo pevanje je sjajna stvar, ali želite da poradite na tehnici kako bi vaše pesme sjajno zvučale. Ako budete vredno radili vežbe artikulacije sa CD-a, a zatim te informacije i veštine primenite na pesme, pevaćete pravilno i razgovetno. Ako nikada pre niste imali časove pevanja možda na početku nećete uočiti korist od tih vežbi ili će vam se učiniti preteškim. Nastavite da radite vežbe tokom svojih sesija i videćete koliko vam one brzo mogu pomoći da dobro i pravilno pevate." Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Pamelia S. Phillips Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MIKRO KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2021 Format 16,8x23,5 Strana 346 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot i rikna malo ostecene, ali nista strasno. Sve ostalo uredno! Tvrd povez, latinica, srpski jezik, 585. strana, format 18*25 cm. Izdavač - Nolit, Beograd, 1980. Sir Ernst Hans Josef Gombrich OM CBE FBA (/ˈɡɒmbrɪk/; nemački: [ˈgɔmbʁɪc]; 30. mart 1909 – 3. novembar 2001) bio je istoričar umetnosti rođen u Austriji koji je, nakon što se nastanio u Engleskoj 1936, postao prirodni Britanac državljanin 1947. i veći deo svog radnog veka proveo je u Ujedinjenom Kraljevstvu. Gombrih je bio autor mnogih dela iz istorije kulture i istorije umetnosti, od kojih je najznačajnija Priča o umetnosti, knjiga koja se smatra jednim od najpristupačnijih uvoda u vizuelne umetnosti, i Umetnost i iluzija, glavna rad u psihologiji percepcije koji je uticao na različite mislioce kao što su Karlo Ginzburg, Nelson Gudman, Umberto Eko, i Tomas Kun... Sin Karla Gombriha i Leonija Hoka, Gombrih je rođen u Beču, u Austrougarskoj, u asimilovanoj buržoaskoj porodici jevrejskog porekla koja je bila deo sofisticiranog društvenog i muzičkog miljea. Njegov otac je bio advokat i bivši kolega Huga fon Hofmanstala, a majka mu je bila istaknuta pijanistkinja koja je diplomirala na Bečkom konzervatorijumu sa Školskom medaljom odlikovanja. Na Konzervatorijumu je bila učenica, između ostalih, Antona Bruknera. Međutim, umesto da sledi karijeru koncertnog pijaniste (koju bi bilo teško kombinovati sa njenim porodičnim životom u ovom periodu), postala je asistentkinja Teodora Lešetickog. Poznavala je i Arnolda Šenberga, Gustava Malera, Huga Volfa i Johanesa Bramsa.[9] Rudolf Serkin je bio blizak porodični prijatelj. Adolf Buš i članovi Buš kvarteta redovno su se sastajali i svirali u porodičnoj kući. Tokom svog života Gombrih je zadržao duboku ljubav i poznavanje klasične muzike. Bio je kompetentan violončelista i kasnije je kod kuće u Londonu redovno svirao kamernu muziku Hajdna, Mocarta, Šuberta, Betovena i drugih sa suprugom i starijom sestrom Deom Forsdajk, koncertnom violinistkinjom. Gombrih se školovao na Terezijanumu i na Univerzitetu u Beču, gde je studirao istoriju umetnosti kod Hansa Ticea, Karla Marije Svoboda, Julijusa fon Šlosera i Jozefa Strigovskog, pri čemu je završio doktorsku tezu o manirističkoj arhitekturi Đulija Romana, pod nadzorom Fon Šlosera. Specijalizovan za karikaturu, bio je pozvan da pomogne Ernstu Krisu, koji je tada bio čuvar dekorativne umetnosti u Kunsthistorisches Museum, na njegovom diplomiranju 1933. godine.[10] Godine 1936. oženio se Ilzom Heler (1910–2006), učenicom njegove majke, a ona je bila uspešna pijanistkinja. Njihovo jedino dete, indolog Ričard Gombrih, rođen je 1937. Imali su dvoje unučadi: prosvetnog radnika Karla Gombriha, (r. 1965) i Leonie Gombrih (r. 1966), koja je njegov književni egzekutor.[11] Nakon što je 1936. objavio svoju prvu knjigu Mala istorija sveta na nemačkom jeziku, napisanu za decu i adolescente, i videvši da je postala hit samo da bi je nacisti zabranili zbog pacifizma, pobegao je u Britaniju 1936. da bi preuzeo dužnost asistent istraživač na Varburg institutu, Univerzitet u Londonu. Tokom Drugog svetskog rata, Gombrih je radio za Svetsku službu Bi-Bi-Sija, nadgledajući nemačke radio emisije. Kada je 1945. godine pred nadolazećom najavom bila Bruknerova sedma simfonija, napisana za smrt Riharda Vagnera, Gombrih je tačno pogodio da je Adolf Hitler mrtav i odmah saopštio Čerčilu vest.[12] Gombrih se vratio na Varburg institut u novembru 1945, gde je postao viši naučni saradnik (1946), predavač (1948), čitalac (1954) i na kraju profesor istorije klasične tradicije i direktor instituta (1959–76). . Izabran je za člana Britanske akademije 1960. godine, postao je CBE 1966., proglašen je za viteza 1972. i imenovan za člana Ordena za zasluge 1988. Nastavio je rad na Univerzitetu u Londonu do svoje smrti 2001. godine. Dobitnik je brojnih dodatnih priznanja, uključujući Geteovu nagradu 1994. i Balzanovu nagradu 1985. za istoriju zapadne umetnosti. Gombrih je bio blizak brojnim austrijskim emigrantima koji su pre anšlusa pobegli na Zapad, među kojima su Karl Poper (kome je bio posebno blizak), Fridrih Hajek i Maks Peruc. Bio je ključan u objavljivanju Poperovog velikog opusa Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Oboje su se poznavali tek prolazno u Beču, pošto je Gombrihov otac odslužio advokatski pripravnički staž kod Poperovog oca. U izgnanstvu su postali doživotni prijatelji. Rad Gombrih je primetio da je imao dve veoma različite javnosti: među naučnicima je bio poznat posebno po svom radu o renesansi i psihologiji percepcije, ali i svojim razmišljanjima o kulturnoj istoriji i tradiciji; široj, nespecijalističkoj publici, bio je poznat po pristupačnosti i neposrednosti svog pisanja i sposobnosti da na jasan i jednostavan način predstavi naučni rad. Prva Gombrihova knjiga, i jedina koju nije napisao na engleskom, bila je Eine kurze Veltgeschichte fur junge Leser („Kratka istorija sveta za mlade čitaoce“), objavljena u Nemačkoj 1936. Bila je veoma popularna i prevedena na nekoliko jezicima, ali nije bio dostupan na engleskom sve do 2005. godine, kada je prevod revidovanog izdanja objavljen kao Mala istorija sveta. Većinu ovog prevoda i revizije uradio je sam, a završile su ga njegova dugogodišnja pomoćnica i sekretarka Karolin Mustil i njegova unuka Leoni Gombrih nakon njegove smrti.[13] Priča o umetnosti, prvi put objavljena 1950. godine i trenutno u svom 16. izdanju, smatra se jednim od najpristupačnijih uvoda u istoriju vizuelnih umetnosti. Prvobitno namenjen čitaocima adolescenata, prodat je u milionima primeraka i preveden je na više od 30 jezika. Druge velike publikacije uključuju Umetnost i iluzija (1960), koju kritičari smatraju njegovom najvećom uticajan i dalekosežan rad, kao i eseji sakupljeni u Meditacijama na konju hobi (1963) i Slika i oko (1981). Druge važne knjige su Abi Varburg: Intellectual Biographi (1970), The Sense of Order (1979) i The Preference for the Primitive (posthumno 2002). Kompletna lista njegovih publikacija, E.H. Gombrih: Bibliografija, koju je objavio Džozef Barni Trap 2000. godine... Kenet Klark je opisao kao „jednu od najsjajnijih knjiga umetničke kritike koju sam ikada pročitao“, Umetnost i iluzija je klasična studija o stvaranju slika. Nastoji da odgovori na jednostavno pitanje: zašto postoji takva stvar kao što je stil? Pitanje je možda jednostavno, ali nema lakog odgovora, a briljantno i opsežno istraživanje profesora Gombriha o istoriji i psihologiji slikovnog predstavljanja vodi ga u bezbroj ključnih oblasti. Gombrih ispituje, preispituje i preispituje stare i nove ideje o stvarima kao što su imitacija prirode, funkcija tradicije, problem apstrakcije, validnost perspektive i tumačenje izraza: sve to otkriva da je slikovno predstavljanje daleko. od direktne stvari. Prvi put objavljen pre više od 40 godina, Umetnost i iluzija nije izgubila ništa od svoje vitalnosti i značaja. U primeni nalaza eksperimentalne nauke na nijansirano razumevanje umetnosti i u rešavanju složenih ideja i teorijskih pitanja, Gombrih je rigorozan. Ipak, uvek je začuđen neiscrpnim kapacitetom ljudskog mozga i suptilnošću odnosa uključenih u gledanje sveta i stvaranje i gledanje umetnosti. Sa dubokim znanjem i svojim izuzetnim darom za jasno izlaganje, on svaki argument iznosi kao hipotezu koju treba testirati. Problemi reprezentacije su zauvek fundamentalni za istoriju umetnosti: Umetnost i iluzija ostaju suštinski tekst za svakoga ko je zainteresovan za razumevanje složenosti umetnosti. Za šesto izdanje profesor Gombrih je napisao potpuno novi predgovor od 12 stranica, u kome koristi razliku između slike i znaka, kako bi pre svega razjasnio svoje namere u pisanju knjige....

ZATIRANO I ZATRTO o uništenim srpskim spomenicima 1-2 Autor: Uglješa Rajčević Izdavač: Prometej Novi Sad Povez TVRD, strana: 268. Ćirilica, Format: 22 x 22 cm, Ilustrovano Opis Uglješa Rajčević nagrađen je prestižnom nagradom `Dimitrije Mitrinović` za drugu knjigu `Zatirano i zatrto`. Rad na projektu `Zatirano i zatrto“, prikupljanje građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostorima Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započet je u najnepovoljnije vreme, početkom poslednje decenije XX veka. Dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomeniku uništenom pre 1945. godine, bilo je nemoguće. Jedini izvor valjanih informacija bili su, od tog vremena, arhivi Jugoslavije, Srbije i arhivi gradova u Srbiji, kao i predratna periodika koja se mogla pronaći samo u većim bibliotekama. Izdavačka kuća `Prometej` je 2001. godine izdala prvu knjigu autora Uglješe Rajčevića pod istim naslovom. Nakon toga, tokom 2002. godine je bilo dosta prikaza i kritika u sredstvima javnog informisanja o značaju i doprinosu u saznavanju o mnogobrojnim uništenim srpskim spomenicima na tlu prethodne Jugoslavije koji su u potpunosti opravdali ovo izdanje: (`Politika`, `Večernje novosti`, `Borba`, Radio Beograd, `Pravoslavlje`...). Brojne srpske spomenike, podignute u znak sećanja na znamenite ljude i događaje, srušili su naši neprijatelji, ali vrelo često i sami Srbi. Ideološka netrpeljivost je glavni uzrok ovog varvarstva. Tako je jednoj skulpturi dvaput sečena ruka. Javni spomenici u Srbiji podižu se od 1830. godine. Podižu i ruše. Jedna neobična knjiga, naslovljena Zatirano i zatrto, pesnika i istoričara umetnosti, obaveštava nas da je u 195 mesta do sada uništeno oko 300 srpskih spomenika. Među njima je bilo i izuzetnih umetničkih dela. Autor nam, međutim, kazuje, da knjigom nisu obuhvaćena sva obeležja ove vrste: - Od kada sam predao rukopis, saznao sam za još pedeset porušenih javnih spomenika! Ako se pogleda karta prethodne Jugoslavije, vidi se da su ti spomenici stradali na prostoru od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Bara, ali najviše u srbiji, naročito u Vojvodini. A najviše je porušeno spomenika podignutih kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovom ocu kralju Petru. Stradali su, međutim, i spomenici podignuti pesnicima, naučnicima i drugim znamenitim ljudima. Što je najtužnije, često su ih uništavali sami Srbi, uvek iz ideoloških razloga! Iz recenzije Nova Tomića Knjiga je u dobrom Prometejevom običaju lepo oblikovana, svaki od uništenih spomenika je detaljno opisan. Često su citirani čak i govornici na njihovom otkrivanju, a skoro svaki spomenik predstavljen je fotografijom. O mnoštvu naroda na otkrivanju tih spomenika mogu se napisatio atraktivne priče. Ovom knjigom naša liteartura o spomenicima dobija izuzetno značajno delo. Zatirano i zatrto, knjiga o našoj prošlosti, o našoj umetnosti, o moralu i nemoralu, o manipulacijama, o žrtvama i herojima, obmanama i istinama, pisana je privlačnim stilom, lepim čistim jezikom. Uglješa Rajčević, po ko zna koji put, pruža dokaze o neiscrpnoj istraživačkoj energiji, o zasnovanosti svojih sudova i o svom životnom motu: sve vredno u našoj umetničkoj baštini, a pre svega iz ideološkog razloga potiskivano u stranu, približiti najširoj javnosti za nauk i nazaborav. Na taj način, ciljevi naše kulture, ali ne samo kulture, postaju širi i jači. Iz recenzije Nenada Manojlovića