Petar Marjanović-POZORIŠTE ili USUD PROLAZNOSTI Pozorište ili usud prolaznosti: studije i ogledi iz teatrologije Petar Marjanović Fakultet dramskih umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, 2001 - 298.str.,ilustrovana ⭐️ Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` ------------------⭐️ 1k

DIZAJN I DIZAJNERI XX i XXI VEKA Radmila Milosavljević, Marijana Milosavljević Trotomno izdanje. Izdavač: Radio-televizija Srbije Godina izdanja: 2019 Br. str.: 259 + 199 + 201 Povez: broš Format: 24 cm Pismo: latinica U prvoj od tri knjige predstvaljeno je po jedno delo od 120 renomiranih umetnika svetskog dizajna 20. veka. U drugu i treću knjigu autorke su uvrstile i domaće autora sa ex-YU prostora, koji su svojim delima zaslužili da se nađu u društvu najboljih. Pored stoga, uključene su i nove tendencije 21. veka, koji više nije u fazi prologa već je duboko odmakao u prvom činu predstave novog stoleća. Sve u svemu, ova antologija sadrži četiristo imena dizajnera i isto toliko predmeta za pamćenje koji su obeležili 20. i 21. vek, koji su poređani bez abecednog i kalendarskog reda, autorskog, stilskog i trendovskog opredeljenja. Kao buket raznovrsnog` cveća.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo losiji, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Vojislav J. Đurić (Velika Pisanica, 26. februar 1925 — Beograd, 12. maj 1996) je bio srpski istoričar umetnosti, akademik i univerzitetski profesor. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Vizantijske freske u Jugoslaviji“ objavio je 1974. godine. Vojislav Đurić je rođen 26.02.1925. godine u Velikoj Pisanici kod Bjelovara. Radio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a za redovnog profesora je izabran 1967. godine. Za dopisnog člana Odeljenje društvenih nauka izabran je 28.05.1970, a od 11.03.1971. godine se nalazi u Odeljenju istorijskih nauka, čiji redovni član postaje 16.11.1978. godine. Na mestu sekretara tog odeljenja nalazio se od 27.05.1979, do 25.09.1981. godine, kada je podneo ostavku koja je prhvaćena na skupštini SANU 19.11.1981. godine. Na mesto člana predsedništva SANU izabran je 16.11.1989. godine i tu funkciju je obavljao do svoje smrti,12.05.1996. godine.

UNE COLLECTION 1989-2009 Musée Bibliothèque Pierre André Benoit, Alès Urednik: Aleth Jourdan Izdavač: Musée Bibliothèque PAB, Alès Mek povez, 118 stranica, 29x23cm Tekst na francuskom jeziku Vrlo dobro očuvano - Objavljeno povodom 20. godišnjice od osnivanja muzeja „1986. godine, štampar, pesnik, vajar i dizajner Pjer Andre Benoa (poznat kao PAB kada je radio kao izdavač) poklonio je svoju kolekciju Moderne umetnosti svom rodnom gradu, Alesu, kako bi stvorio muzej koji nosi njegovo ime. U isto vreme, poklonio je svoju zbirku literature, umetničkih knjiga, prepiske, arhivskog dela Nacionalnoj biblioteci Francuske (gomile retkih i dragocenih knjiga), zahtevajući da po jedan primerak svake njegove knjige bude deponovan u Muzeju u Alesu. Od 1989. kolekcije Pjera Andrea Benoa (slike, crteži, skulpture i umetničke knjige) izložene su u starom zamku Rochebelle, čija neoklasična fasada zaslužuje divljenje. Ovo mesto, puno harmonije, čuva dela međunarodno priznatih umetnika: Alechinski, Braque, Picasso, Miro, Picabia, Survage, Dubuffet, Vieira da Silva, Brien, Claudel, Guitet, Bertini, Arp, Le Gac, da Silva, Hugo i skoro 450 knjiga PAB-a jedinstvena i izuzetna zbirka u Francuskoj koja kombinuje poeziju i slike.` g21

Odlično stanje Umetnost i vizuelno opažanje Rudolf Arnhajm Studentski kulturni centar, Beograd, 1998, ilustrovano. mek povez, 24 cm. Rudolf Arnhajm (nem. Rudolf Arnheim; Berlin, 15. jul 1904 – En Arbor, 9. jun 2007) bio je nemačko-američki psiholog, esejista, proučavalac umetnosti, filmski kritičar i teoretičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rudolf Arnhajm Datum rođenja 15. jul 1904. Mesto rođenja Berlin Nemačka Datum smrti 9. jun 2007. (102 god.) Mesto smrti En Arbor SAD Rudolf Arnhajm je od 1928. do 1933. godine bio urednik nemačkog magazina za politiku, umetnost i ekonomiju: (nem.) Die Weltbühne, ali i saradnik brojnih drugih časopisa u Nemačkoj sve do 1933. godine kada po dolasku Hitlera na vlast emigrira prvo u Italiju i Englesku. Godine 1940. odlazi u Sjedinjene Američke države gde je u početku predavao psihologiju na manjim obrazovnim ustanovama: Sarah Lawrence College i New School for Social Research.[1] Nedugo zatim, kao profesor prelazi na univerzitete Kolumbija i Harvard [2] gde radi do 1974. godine. Zvanje profesora emeritusa ostvario je na Univerzitetu Mičigen u An Arboru.[3][4] Teorija filma[uredi | uredi izvor] Bio je sledbenik Geštalt psihologije po kojoj ni najelementarniji procesi posmatranja ne proizvode samo mehaničke registracije spoljašnjeg sveta, već stvaralački organizuju sirov senzorni materijal po načelima jednostavnosti, pravilnosti i ravnoteže, načelima koja upravljaju mehanizmom opažaja`.[1] Bio je učenik Maksa Verthajmera (Max Wertheimer) i Volfganga Kelera (Wolfgang Köhler). Svoja znanja iz psihologije opažanja je primenjivao na proučavanje vizuelnih, prvenstveno plastičnih umetnosti.[1] Filmskom teorijom se bavio povremeno. Za razliku od teoretičara montažne škole, Arnhajm u svojoj knjizi: Film kao umetnost (Film als Kunst, 1932), u Američkoj izmenjenoj verziji: Film as Art, 1957. pridaje odlučujući značaj samom kadru, nezavisno od njegovog mesta u montaži.[1][2][4] Rudolf Arnhajm shvata pokretni fotografski snimak kao antinaturalistički fenomen koji se zasniva na mehaničkim činiocima, što pasivnu registraciju stvarnog prizora preobražavaju u izražajno sredstvo, u posebni vid percepcije[1][4] putem projekcije trodimenzionalnih predmeta na ravnu površinu, redukovanjem dubine, osvetljenjem i odsutnošću boje, okvirom slike i udaljenošću kamere od predmeta, odsutnošću prostorno-vremenskog kontinuenta i nevizuelnog čulnog sveta, tj. sredstvima ograničenja koja u procesu percepcije u odnosu na utisak stvarnosti postaju sredstva uobličavanja. Upravo razlika, koja nastaje putem tih preobražaja, čini izražajna sredstva medija. On još navodi da kada tehnološki napredak bude omogućio da se opažanje filmske slike pribli opažanju stvarnosti, npr, uključivanjem zvuka, boje, treće dimenzije i drugih čulnih kanala, doći će do ostvarenja potpunog filma koji će predstavljati kraj mogućnosti kreacije koju je nemi film osiguravao. Kasnije je Rudolf Arnhajm ublažio svoje stavove i poglede na zvučni film (ogledi: Epski i dramski film / Epic and Dramatic Film, 1938; Film i psihologija / Films and Psychology, 1949; Umetnost danas i film / Art Today and Film, 1965; Tendencije zapadne umetnosti i opadanje vidljivosti / Trends of Western Art and the Decadence of Visibility, 1970; O prirodi fotografije / On the Nature of Photography, 1974).[3] Ostali radovi donekle povezani sa teorijom filma[uredi | uredi izvor] Radio, umetnost zvuka / Radio, An Art of Sound, 1936; Umetnost i vizuelno opažanje / Art and Visual Perception, 1954 - 1974; Prema psihologiji umetnosti / Toward a Psychology of Art, 1966; Vizuelno mišljenje / Visual Thinking, 1969; Entropija i umetnost / Entropy and Art, 1971. janson istorija umetnosti teorija barok renesansa velflin avangarda

BOB KLASENS ŽAN RUSO BROJGEL NAŠ SAVREMENIK Prevod - Olivera Stefanović Izdavač - Jugoslovenska revija, Beograd; Vuk Karadžić, Beograd Godina - 1977 312 strana 35 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: FELIKS TEMERMANS - Umesto predgovora Uvod Izvori Svet u previranju Epoha Habsburgovaca Srce i duh Legenda i istorija Oko i ruka Brojgel - naš savremenik Hronološki pregled Opšta bibliografija Spisak ilustracija O autoru ove knjige `Ova knjiga poznatog belgijskog likovnog kritičara Boba Klasensa i Žane Ruso nije samo prilog više bibliografiji velikog slikara na našem jeziku. Ova fundamentalna studija neosporno je najpotpuniji i najsavremeniji prikaz širom sveta poznatog i cenjenog flamanskog slikara, koji ne prestaje da zaokuplja pažnju naših brojnih ljubitelja umetnosti. Autori smatraju da je za potpuno sagledavanje života i umetničkog opredeljenja velikog slikara od suštinskog značaja prikazati doba u kome je živeo i atmosferu u kojoj je radio. Zato veliki deo ove knjige obrađuje i osvetljava - sa savremene tačke gledišta - društvena, ekonomska i kulturna zbivanja u šesnaestom veku. Posebno se Klasens osvrće na istorijske događaje u Nizozemskoj koji su bili od presudnog značaja za formiranje Brojgelove umetničke ličnosti. Mnogi kritičari i naučnici posvetili su se istraživanju i izučavanju složene ličnosti ovog izuzetnog slikara, kao i njegovog — za ono vreme neobičnog stvaralaštva, ali ni u jednoj knjizi nije, kao u ovoj, sakupljeno toliko obilje podataka o njemu i njegovom delu i reprodukovan gotovo ceo njegov stvaralački opus. Neke slike.i crteži prikazuju se u ovoj knjizi prvi put.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Bob Claessens Our Bruegel Jeanne Rousseau Edicija Velike monografije slavnih slikara

Izdavač: Nacionalni park Sutjeska - Tjentište, 1976. Veliki format (33×42 cm), 2 strane teskta + 10 reprodukcija. Veoma dobro očuvano. Prvoslav Pivo Karamatijević (Nova Varoš, 5. maj 1912 — Rijeka, 28. avgust 1963) bio je srpski slikar, grafičar, profesor i učesnik. Rođen je kao sin sveštenika i pukovnika Jevstatija i Jefimije. Nižu gimnaziju završio je u rodnom mestu, a Umetničku školu i Akademski tečaj u Beogradu 1932. godine kod profesora Milana Milanovića i Ljube Ivanovića. Do 1941. godine, predavao je crtanje po školama u Srbiji (Užice, Pljevlja, Novi Pazar i Skoplje) i povremeno se bavio likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača ilegalne umetničke grupe „Život“, 1934. godine. Godine 1941, pridružio se Narodnooslobodilačkom pokretu Jugoslavije. Sa D. Vuksanovićem i B. Baruhom organizovao je Prvi partizanski slikarski atelje u Užicu. Povremeno je radio pri Agitpropu Vrhovnog štaba NOVJ u Istočnoj Bosni od 1942. do 1944. godine. Posle rata, bio je profesor i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu od 1957. do 1963. godine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluga za naroda sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i ostalih odlikovanja. Njegov stvaralački opus obuhvata grafike, grafički dizajn, crteže, slike u akvarelu i temperi i zidnu dekoraciju. Rano se opredelio za socijalnu tematiku – težak predratni život radnika i seljaka, borba u NOR-u, oslobođenje, obnova i izgradnja zemlje. Tokom rata, risao je motive iz života i borbi partizana. Njegove grafike nisu samo beležile životnje tokove, već su se umetničkim izrazom i formom prilagođavale ideji i postepeno razvijale od ekspresionizma ka socijalističkom realizmu. Sa jugoslovenskim umetnicima izlagao je od 1932. godine u Jugoslaviji i inostranstvu, a samostalno u Prijepolju 1932, Pljevljima 1932. i 1938, Užicu 1934, Skoplju 1940. godine, na prolećnim i jesenjim izložbama ULUS-a, izložbama SLUJ-a. Narodnooslobodilačke borbe. Grafike: 1 JURIŠ 2 ISPRAĆAJ U PIVI 3 KONJANICI 4 PRELAZ 5 NA SPLAVU 6 NA VUČEVU 7 SAN 8 ORIGINALNI CRTEŽ SA SUTJESKE 9 TIFUSAR 10 SVE DALJE...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rugmaking: A Complete Introduction to the Craft of Rugmaking Nell Znamierowski Nell Znamierowski (13. kolovoza 1931. - 29. travnja 2021.) bila je američka tekstilna umjetnica. Znamierowski je rođen u Amsterdamu, New York.[1] Rođena je kao Aniela Znamierowska, jedino dijete Waclaw i Helene Wojnar Znamierowski i završila je srednju školu Wilbur H. Lynch u Amsterdamu 1949. [2] Diplomirala je likovnu umjetnost tekstilnog dizajna na Rhode Island School of Design 1953. [3], a uz Fulbrightovu stipendiju otputovala je u Finsku kako bi radila u Školi za industrijski dizajn, gdje se zainteresirala za Rya prostirke. Tijekom svoje karijere radila je na različite načine kao dizajnerica tiska, savjetnica za boje i dizajnerica tkanih tkanina uz poučavanje u školi Brooklynskog muzeja umjetnosti – gdje je također koordinirala program vlakana – i Fashion Institute of Technology.[ 4] Djela koja je izradila ili dizajnirala Znamierowski mogu se pronaći u zbirkama Muzeja američke umjetnosti Smithsonian [1], Muzeja Cooper-Hewitt [5] i Instituta za umjetnost u Chicagu [6], a ona je predstavljena u mnogim solo i skupne izložbe diljem Sjedinjenih Država.[3] Autorica je brojnih vodiča za tkanje, uključujući Korak po korak tkanje: potpuni uvod u zanat tkanja, uključujući fotografije u punoj boji (1967.) i Korak po korak tkanje: potpuni uvod u ćilimarski obrt (1972.).[7] Također je pisala za brojne publikacije o tekstilu, uključujući Craft Horizons, Piecework, American Craft, Handwoven i Fiberarts, te je držala predavanja i radionice tijekom svoje karijere.[4] Znamierowski je preminuo u New Yorku u dobi od 89 godina 29. travnja 2021. Misa zadušnica održana je 11. rujna 2021. u crkvi svetog Stanislava u Amsterdamu, NY, nakon čega je odmah uslijedio pogreb na groblju svetog Kazimira.

Opis Deklaracija Recenzije (0) Opis Power bank Moxom MX-PB55 30000mAh 2,4A Izlazni interfejs: USB 1 i 2 5V 2.4A Ulazni interfejs: mikro-usb, Tip-C Tip: Visokih performansi, prenosivi, LED displej Tip baterije: Litijum-polimerska baterija Zaštita: Zaštita od kratkog spoja, prekomernog punjenja Prava potrošača Zakonska saobraznost 2 godine Deklaracija Tip i model MOXOM MX-PB55 30000mAh Naziv i vrsta robe Power bank Uvoznik Nema podataka Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Fernand léger. dessins et gouaches Str 208 Povez tvrd Stanje knjige dobro, korice pohabane OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Fernan Leže (franc. Fernand Léger), (4. februar 1881. - 17. avgust 1955.), bio je francuski slikar, koji je pošao od kubizma, grafičar i keramičar. Rođen je u jednoj seljačkoj porodici. Posle mnogo godina rada (studij arhitekture u Kanu (Caenu)) kao arhitektonski crtač on je oko 1900. otišao u Pariz na Monmartr u četvrt gde su obitavali slikari i tu se nastanio. Posle vojske (1902. - 1903.) završio je studije na Ekol de Art Dekoratifs (franc. École des Arts Décoratifs) i Akademiju Julian u Parizu. Pored toga radio je u jednom arhitektonskom birou kao retušer fotografija. Impresionistički i kubistički uticaji Posle impresionističkih početaka on se zainteresovao i opredelio za okruženje kubizma i pod uticajem Sezana, Braka i Pikasa. Svoje radove izlaže u Galeriji Kanvajler kod trgovca umetninama takozvanog Daniela- Henri Kanvajlera koji je njega `otkrio` lično 1910. Posle rata 1914.- 1917. i njegovog ranjavanja počinje njegova `mehanička perioda` inspirisana ratnom mašinerijom. 1924. godine zamislio je i režirao `Mehanički balet` jedan nenarativan film sa fotografijom Mana Reja. Mehanistička faza Tokom Drugog svetskog rata emigrirao je i živeo u SAD u Njujorku. Posle 1945. godine član je KP Francuske i bio je inspirisan svetom rada i gradskim životom. Slikao je fabrike, čelične konstrukcije- traverzne, željezničke pruge, figure radnika, sportista i natecatelja, šofera i akrobata a njegov dekorativni način izražavanja obdržava monumentalne forme i ritam modernog života. Tvorac je različitih zidnih dekoracija, mozaika, vitraža, tapiserija, keramika pozorišnih dekoracija za scene, plakata... Predstavlja industrijski pejzaž koji je stabilan i nije statičan zasnovan na čistim geometrijskim formama i predstavlja `mehaničku utopiju`. Le Korbizijeove `mašine za stanovanje` odražavaju stavove Korbizjeovoga prisnog prijatelja Fernana Ležea sa kojim je sarađivao. Značaj umetnika Na Bienalu u Sao Paolu dobio je 1955. nagradu za slikarstvo. Ubrzo zatim umro je u svome novouređenom ateljeu u Žif sir Ivet (franc. Gif- sur- Yvette ) pored Pariza gde je i sahranjen na mesnom groblju. Posthumno su njegova dela izlagana na izložbi Dokumenta Kaselu.

Opis Recenzije (0) Model KX-TG1611FXH Tip Bežični Boja Crna Funkcije * Digitalni bežični telefon sa osvetljenim displejem * Indentifikacija poziva * Prikazivanje sata * Memorisanje do 50 brojeva u imeniku * 6 melodija zvona * Ponovno pozivanje poslednjih 10 brojeva * Lokator slušalice * Baterija: AAA R03 Ni-MH * Vreme punjenja baterije: 7h, vreme razgovora: 15h, vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h * Domet oko 50m * Dimenzija baze: 90x100x50 mm, dimenzija slušalice: 49x30x159 mm * Masa: baze-98g, slušalice-126g Memorija imenika 50 kontakata Ostalo * Površina otporna na otiske prstiju * Može se postaviti na zid * Meni na više jezika Razno Link proizvođača Pogledajte ostalu ponudu bežičnih telefona. Deklaracija Tip i model KX-TG1611FXF Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Opis Model Panasonic KX-TG1911FXG Tip Bežični telefon Boja Crna Funkcije Digitalni bežični telefon sa osvetljenim displejem •Površina otporna na otiske prstiju •Identifikacija poziva •Memorija 50 brojeva •Ponovno pozivanje 10 brojeva •Može se postaviti na zid •6 melodija zvona •Koristi punjive baterije: AAA R03 Ni-MH (slušalica) •Prikazivanje sata •Konferencijski poziv •Lokator slušalice •Frekvencija: 1.9 GHz Memorija imenika 50 brojeva Telefonski imenik Da Identifikacija poziva Da Baterija •Vreme punjenja: 7h •Vreme razgovora: 15h •Vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h Ostale funkcije •Vreme punjenja: 7h •Vreme razgovora: 15h •Vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h Deklaracija Tip i model KX-TG1911FXG Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Opis Recenzije (0) Tip Digitalni bežični telefon sa osvetljenim displejem Baterija Koristi punjive baterije: AAA R03 Ni-MH (slušalica) Vreme punjenja: 7h Vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h Ostalo Vreme razgovora: 15h Površina otporna na otiske prstiju Identifikacija poziva Memorija 50 brojeva Ponovno pozivanje 10 brojeva Može se postaviti na zid 6 melodija zvona Prikazivanje sata Konverencijski poziv Lokator slušalice Frekvencija: 1.9 GHz Boja Bela Težina Težina baze: 98 g Težina slušalice: 126 g Dimenzije (ŠxVxD) Dimenzija baze: 90 x 100 x 50 mm / 98 g Dimenzija slušalice: 49 x 30 x 159 mm / 126 g Deklaracija Tip i model KX-TG1611FXJ Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Vitel D.o.o. Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Lepo očuvano Uz knjigu ide i retka ilustrovana brošura MOTIVI IZ ARHITEKTURE U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI Arhitektura srednjeg veka Đurđe Bošković Izdavač: Naučna knjiga, Beograd 1962; Detaljnije: mek povez, strana 353, ilustracije, 29cm Prof. Đurđe Bošković rođen je u Beogradu 1904. godine. Gimnaziju je učio u Francuskoj, a maturirao je 1922. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu 1928. godine. Od 1930. godine bio je kustos Narodnog muzeja i radio kao asistent i kao docent na Tehničkom fakultetu. Godine 1947. izabran za vanrednog profesora a 1950. godine za redovnog profesora na Arhitektonskom fakultetu, za predmete Istorija arhitekture i Istorija umetnosti. Na Univerzitetu u Beogradu je obavljao sledeće funkcije: bio je prodekan Tehničkog fakulteta (1946-1947), profesor Tehničke velike škole (1948-1950), dekan Arhitektonskog fakulteta (1959-1962), šef Katedre za istoriju arhitekture i umetnosti, direktor Arheološkog instituta. Bio je član Matične komisije za osnivanje, i jedan od osnivača Naučnog Društva Srbije 1969. godine. Bio je član i predsednik brojnih naučnih i stručnih organizacija, instituta, njihovih saveta i naučnih veća iz oblasti istorije arhitekture, zaštite spomenika i istorije umetnosti. Počasni je član Arheološkog društva i Društva konzervatora Jugoslavije. Učestvovao na vrlo brojnim međunarodnim naučnim skupovima, kongresima i simpozijumima sa vrlo zapaženim referatima. Držao je brojna predavanja na inostranim fakultetima, institutima, akademijama nauka (Pariz, Ravena, Moskva, Lenjingrad, Varšava, Sofija). Član je Internacionalnog komiteta za Vizantologiju i Internacionalnog komiteta za istoriju umetnosti. Najvažniji radovi kojima je uticao na razvoj teorije i prakse: Prof. Bošković je izvanredno plodan pisac i autor brojnih priznatih naučnih i stručnih radova iz oblasti kojom se bavi. On ima nekoliko stotina bibliografskih jedinica. Najznačajnija su posebna izdanja, knjige i studije: Manastir Manasija – Manastir Dečani – Srednjevekovna umetnost u Srbiji i Makedoniji – Arhitektura srednjeg veka – Stari Bar. Pored ovoga, sledi veliki broj radova o restauraciji značajnih spomenika kulture i manastira. Najvažniji naučni doprinosi: Ukupna naučna aktivnost prof. Boškovića je vrlo bogata i ostavila je dubokog traga u oblasti proučavanja razvitka arhitektonskog, urbanog i umetničkog stvaralaštva. Posebno su značajni njegovi doprinosi u izučavanju srednjovekovne materijalne i duhovne kulture naših naroda. Pored značajnih dela udžbeničkog karaktera, u kojima je na vrlo sistematizovan način prikazao i valorizovao arhitekturu srednjeg veka u našoj zemlji, on je dao i značajne konkretne priloge istraživanju karakteristika i oceni vrednosti pojedinih značajnih spomenika. Njegovi radovi su doprineli i organizovanju konzervatorskih radova na restauraciji pojedinih spomenika gde je i sam neposredno učestvovao. Претрага за: Izbor pisma Ћирилица Tags: Manastiri dvorci arhitekte Srednjevekovnoj srbiji srbi istorija srba srpska arhitektura srednjeg veka srednji vek

PROJEKAT IKONA ARHITEKTURA GRADOVI I KAPITALISTIČKA GLOBALIZACIJA ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Šifra artikla: 373612 Isbn: 9788662633804 Autor : Lesli Skler Izdavač : AKADEMSKA KNJIGA U knjizi Projekat Ikona, Lesli Skler se usredsređuje na načine na koje se kapitalistička globalizacija proizvodi i predstavlja širom sveta, naročito u globalizujućim gradovima. Skler prati kako ikonične zgrade našeg vremena– tržni centri, spektakularni muzeji i ogromni urbani projekti – konstitui... Detaljnije U knjizi Projekat Ikona, Lesli Skler se usredsređuje na načine na koje se kapitalistička globalizacija proizvodi i predstavlja širom sveta, naročito u globalizujućim gradovima. Skler prati kako ikonične zgrade našeg vremena– tržni centri, spektakularni muzeji i ogromni urbani projekti – konstituišu trijumfalni „projekat Ikona“ današnjeg globalnog kapitalizma, promovišući sve veću nejednakost i hiperkonzumerizam. Dva najznačajnija tipa ikonične arhitekture – jedinstvene ikone koje su prepoznate kao umetnička dela, a projektovali su ih ljudi poput Gerija, Fostera, Kolhasa i Hadidove, kao i uspešne, imitativne ikone koje kopiraju elemente rada arhitekata zvezda– govore o centralnom značaju hiperkonzumerizma u savremenom kapitalizmu. Pored objašnjenja načina na koji arhitektonska industrija organizuje društvenu proizvodnju i marketing ikoničnih građevina, Skler takođe pokazuje kako korporacije sve više dominiraju izgrađenom sredinom i promovišu razvoj u pravcu globalizujućih, konzumerističkih gradova. „Projekat Ikona“ je, tvrdi on, oružje u borbi za učvršćivanje kapitalističke hegemonije kao i za jačanje transnacionalne kapitalističke kontrole nad time gde živimo, šta konzumiramo i kako razmišljamo. Lesli Skler (Leslie Sklair), profesor emeritus sociologije na London School of Economics and Political Science (LSE). Pre studija sociologije i filozofije radio je dve godine u fabrici pamuka izvan Glazgova. Oba iskustva doprinela su njegovom celoživotnom opredeljenju za istraživanje načina funkcionisanja kapitalizma, alternativa kapitalizmu i transnacionalne kapitalističke klase. Najpoznatija njegova dela su: The Sociology of Progress, Sociology of the Global System, Transnational capitalist class, Globalization: Capitalism and Its Alternatives. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Autor Lesli Skler Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AKADEMSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 17x24 Strana 344 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

24 x 18 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Opis Tip Bežični telefon Pozadinsko osvetljenje ekrana Da Boja pozadinskog osvetljenja ekrana Žuta Pozadinsko osvetljenje tastature Ne Telefonski imenik 50 brojeva Memorija za ponovno biranje 10 broja Lista poziva da Melodije zvona 6 Telefonska sekretarica Ne Ostale karakteristike Površina otporna na otiske prstiju Identifikacija poziva Može se postaviti na zid Prikazivanje sata Konverencijski poziv Lokator slušalice Vreme punjenja: 7h Vreme razgovora: 15h Vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h Frekvencija: 1.8 GHz Napajanje AAA R03 Ni-MH (slušalica) Dimenzije Dimenzija baze: 90 x 100 x 50 mm Dimenzija slušalice: 49 x 30 x 159 mm Masa baze: 98 g slušalice: 126 g Boja Crna Prava potrošača Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača EAN 5025232621545 Razno Panasonic bežični telefon KX-TG1611FXH Digitalni bežični telefon sa osvetljenim displejem Površina otporna na otiske prstiju Identifikacija poziva Memorija 50 brojeva Ponovno pozivanje 10 brojeva Može se postaviti na zid 6 melodija zvona Koristi punjive baterije: AAA R03 Ni-MH (slušalica) Prikazivanje sata Konverencijski poziv Lokator slušalice Vreme punjenja: 7h Vreme razgovora: 15h Vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h Frekvencija: 1.8 GHz Dimenzija baze: 90 x 100 x 50 mm / 98 g Dimenzija slušalice: 49 x 30 x 159 mm / 126 g Deklaracija Tip i model KX-TG1611FXH Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Knjiga je nova. ,,`Da mi zaključamo za svaki slučaj`, rekao je 24. marta 1999. u kabinetu broj 50 na Fakultetu dramskih umetnosti profesor Marko Babac. `Ako nas neko bude tražio, pravićemo se da nismo tu`, dodao je, osmehujući se šestorici studenata završne godine na katedri montaže. Nekako, ni profesoru Babcu, ni nama šestorici nije bilo nimalo neobično što to jutro nisu došle naše dve koleginice iz generacije. Prethodne noći NATO je objavio da je odobren vazdušni napad na Srbiju. Posle kratkog razgovora šta će se dalje dogoditi i šala (da pored zaključanih vrata ostane otvoren prozor ka krovnoj terasi radi rezervnog izlaza), uz poruke ohrabrenja, profesor Babac pustio nam je film kojeg se, danas, više niko od nas ne seća. Ostala je ta, gotovo dečija, zabrana ulaska nepozvanima u njegov kabinet. Zabrana je, nekako, obeležila kompletnu karijeru Marka Babca. Bio je jedan od osnivača čuvenog Kino kluba Beograd, kultnog, amaterskog umetničkog udruženja u kojem su se učili Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Saša Petrović, koji će samo koju godinu kasnije postati reditelji evropskog renomea. Oni i mnogi drugi autori doživeće da im filmovi odlukom raznih komisija ne budu pušteni u distribuciju zbog `moralno-političke nepodobnosti`. To se u filmskom žargonu zvalo `bunkerisanje`, a mnogo godina kasnije Radoslav Zelenović daće ovoj pojavi precizan naziv `Zabranjeni bez zabrane`. Omnibus film Kapi, vode, ratnici čije su tri priče režirali Vojislav Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović i Marko Babac doživeo je tu sudbinu 1962. pošto je posle jedinog javnog prikazivanja na festivalu u Puli bio nagrađen za najbolju režiju. Već sledeće, 1963. godine, ista grupa autora je sa svojim, takođe omnibusom, filmom Grad ušla u istoriju kinematografije SFRJ jer je to bio (i ostao) jedini film koji je sudskom odlukom zabranjen za javno prikazivanje i distribuciju. Dve godine kasnije Babac je režirao dugometražni igrani filma Ko puca, otvoriće mu se, a 1966. počeo je da predaje montažu na Akademiji za pozorište i film, radio i televiziju. U svojoj karijeri režirao je preko 80 kratkih i TV filmova, montirao je 13 dugometražnih i preko 100 kratkih filmova. Osnovao je katedru montaže na Fakultetu dramskih umetnosti 1971. godine, kao i katedre na akademijama u Ljubljani, Sarajevu i Banjaluci. Tokom devedesetih bio je angažovan na nekoliko najzahtevnijih montažerskih poslova – rekonstruisao je najranije srpske i jugoslovenske filmove koji su u Jugoslovenskoj kinoteci čekali da se opozove zvaničan početak domaće kinematografije za koji je proglašen film Slavica iz 1947. godine. Tako je Marko Babac na osnovu sačuvanog materijala rekonstruisao Krunisanje kralja Petra, film Vilsona i Meteršoa iz 1904, film Rudareva sreća Josipa Novaka iz 1926, zatim S verom u Boga Miroslava Al. Popovića iz 1931. i mnoge druge. Čuveni francuski teoretičar filma Andre Bazen je 1956. godine napisao svoj značajni esej Zabranjena montaža u kojem je tvrdio da je prosečan gledalac već dovoljno obrazovan da će shvatiti da ako u sceni u kojoj lav juri čoveka stalno vidimo kadrove čoveka koji trči kako se smenjuju s kadrovima lava koji juri, moguće je da su čovek i lav snimljeni odvojeno, možda čak i na dva različita kontinenta. `Moramo da vidimo bar neki kadar u kojem su i čovek i lav zajedno`, govorio je Bazen. E, tu vrstu montaže profesor Marko Babac je dosledno primenjivao u svojim filmovima i dosledno predavao svojim studentima. Nije ni slutio da će samo sedam godina posle Bazenovog teksta njegov rad biti doslovno zabranjen. Tek je odlukom suda u Sarajevu 1990. ukinuta zabrana za film Grad koja je važila punih 27. godina. Osam sati pre NATO agresije na Srbiju, oko podneva, završio se film koji nam je profesor Babac pustio. Otključavši vrata, rukovao se ponaosob sa svakim od nas poželevši nam sreću i `pamet u glavu`, kao i želju da se što pre opet vidimo. Sva je sreća, svi smo ga, kad se sve završilo, ponovo videli (uključujući i dve odsutne koleginice). Tog dana, 24. marta 1999, bio je naš poslednji čas kod profesora Marka Babca.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike.[5][6] Muzika kao fizička nauka Muzička nastava Muzičku građu čine zvukovi, a oni nastaju oscilovanjem nekog tela, koje tako postaje izvor zvuka. Zvučni talasi se prenose vazduhom u obliku krugova od izvora zvuka do našeg uva. Kad su oscilacije u zraku redovne, ono što se čuje je ton - dakle pravilan, jasan zvuk. Kad su pak oscilacije neredovne, čuje se samo šum ili buka - zvukovi uglavnom više-manje neugodne ljudskom uvu (iako se i oni koriste u muzici).[7] Jedan izvor oscilacija može izazvati iste oscilacije i u drugim predmetima, ali njihove oscilacije moraju biti u skladu s oscilacijama izvora. To se zove rezonancija. Tako zvuk ljudskog glasa ne proizvode samo glasne žice nego i rezonantna oscilovanja u šupljini lubanje. Slično i zvučna kutija nekog muzičkog instrumenta osciluje rezonantno s početnim kretanjem koje je izvođač dao instrumentu. Na primer, violinska kutija rezonuje na oscilacije žice violine i pojačava ton. Frekvencija oscilovanja (broj oscilacija u sekundi) određuje visinu zvuka. Što je više oscilacija u sekundi, viši je i ton. Ljudsko uvo je izvanredno osetljivo na razlike u visini i ima opseg od oko 20 do čak 20.000 oscilacija u sekundi. Jedan mešoviti zbor proizvodi frekvencije između otprilike 64 i 1500, a koncertni klavir između 20 i 4176. Kad grupa muzičara svira zajedno, oni usklađuju svoje instrumente pri čemu je ton A definisan sa 440 Hz-a.

Odlično Retko Mensur Memo Dervišević (1. januar 1928. Brčko - 17. april 1982. Tuzla) bio je bosanskohercegovački i jugoslavenski slikar. Rane godine[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu završio je u Bijeljini, Nižu gimnaziju u Rogatici, Učiteljsku školu u Sarajevu. Godine 1949. odlazi u Beograd gdje je upisao Filološki fakultet, odsjek jugoslavenske književnosti, ali je njegova ljubav prema slikarstvu bila odlučujući momenat u njegovom daljem formiranju. Naredne godine upisuje Akademiju likovnih umjetnosti u Beogradu, te nastavlja oba studija. Tokom studiranja radi na restauraciji srbijanskih manastira. Akademiju likovnih umjetnosti završio je 1954. godine u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića. Potom završava specijalizaciju iz fresko slikarstva i mozaika. Nakon diplomiranja odlazi u Sarajevo gdje živi do 1958. godine. U tom periodu primljen je u Udruženje likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine gdje je stekao status slobodnog umjetnika. [1] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Izlagao je u zemlji i inostranstvu, a imao je preko 20 samostalnih izložbi. [1] Najznačajniji dio svog stvaralačkog opusa ostvario je u Tuzli. Značajan bosanskohercegovački slikar, kolorista, u ovom gradu je ostavio niz zapaženih djela od kojih su neka i danas u vlasništvu Međunarodne galerije portreta u Tuzli. Zapaženo je i njegovo učešće u estetskom oblikovanju enterijera tuzlanskog hotela `Bristol`, kina `Mladost` i `Ekspres restorana`, gdje je radio na mozaicima i zidnim slikama: `Donju Tuzlu opasala guja`, `Kamena s ramena` i `Teferič`. Niz njegovih djela ostao je u vlasništvu tadašnjih jugoslavenskih ambasada u zemljama Afrike, Bliskog Istoka i drugdje. U svom stvaralaštvu je bio na tragu bosanske tradicije, nekad, poput Maka Dizdara u poeziji, spajajući bosansko srednjovjekovlje sa savremenošću, a često na tragu bosanske sevdalinke i lirsko-baladne tradicije, vizuelno, kao npr. na slici `Svadili se orli i sokoli`. Njegova porodična kuća je napuštena i razrušena, a atelje uništen zajedno sa historijskim vrijednostima. Načelnik Općine Tuzla Jasmin Imamović izjavio je kako je riječ o privatnom vlasništvu, te da se zbog toga ne može ulagati u obnovu i očuvanje objekta. [1] Kritike[uredi | uredi izvor] Prije deset godina imao sam sreću da otvorim prvu samostalnu izložbu Mensura Derviševića – Poslije deset godina otvaram, evo, desetu njegovu izložbu, tako da večeras prisustvujemo malom jubileju. (…) Slučaj Meme Derviševića pokazuje još jednu pozitivnu novinu. Snažan razvoj našeg duhovnog života, našeg stvaralaštva uopšte, nije više ograničen na uže centre, već je omogućen svugdje gdje postoji dobra volja i gdje je talentovanim ljudima pružen makar i minimum uslova. Meša Selimović, 1968. Možda bi Memo, čovjek s dva zvanična i hiljadu životnih fakulteta, svjetski putnik bez kofera i nonkonformist svjetskog ranga, dosegnuo ove svoje današnje umjetničke visine i da se posvetio književnosti i muzici. Ne znam. Ali, dovoljno je velik kao slikar svakoj našoj enciklopediji i historiji umjetnosti. Derviš Sušić, 1981. Skromno, gotovo stidljivo, ali sa zamjetnim uzbuđenjem kojeg čine događaji natopljeni izvjesnom dozom dugo potiskivanog građanskog kulturnog ekskluziviteta, obilježena je nedavno u foajeu tuzlanskog Narodnog pozorišta dvadeseta godišnjica od smrti slikara Mensura Meme Derviševića. Bilo je to veče, za kulturnu historiju Tuzle… Šta je tog svjetskog putnika, poliglotu i putopisca navelo da se nastani u ovom gradu, teško je sa sigurnošću reći, ali je u svakom slučaju izvjesno da je upravo u ovom gradu, takvom kakav jeste, odnosno kakav je tada bio, umjetnik našao utočište za svoj kosmopolitski duh i raskošan slikarski dar. Aleksandar Adamović, 2002. Tokom 1980. i 1981., u fazi pune ljudske i stvaralačke zrelosti, Dervišević je slikao punim žarom, kao nikada ranije. U to vrijeme uslijedilo je najznačajnije i najkompleksnije retrospektivno predstavljanje likovnog stvaralaštva ovog umjetnika, pa se i priređivanje ove izložbe i štampanje uzornog kataloga dogodilo u znaku skoro bukvalnog otimanja od smrti – Dervišević je iznenada umro ravno pet mjeseci od dana otvaranja izložbe. (U Međunarodnoj galeriji portreta prije dvije godine je priređena izložba „Oteto od zaborava”, s ciljem podsjećanja na likovno stvaralaštvo Meme Derviševića.) Nijaz Alispahić, 1990. [2]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Predraga Vranesevica! Prisutan je i CD na kraju knjige. Ulaz Slobodan Zivko Popovic Ira Prodanov Krajisnik Knjiga Ulaz slobodan posvećena muzici koju je Peđa Vranešević uradio za preko stotinu pozorišnih predstava važan je iskorak u borbi protiv zaborava, koji inače hronično podriva temelje našeg samopoštovanja Saša Rakezić Čak i u nekim razvijenijim zemljama dešava se da daroviti pojedinci svojim delom utiču na širu kulturnu scenu, da `ozrače` prostor u kojem deluju. Na taj način, upečatljivost individualne pojave ponekad liči na čitavu malu instituciju, koja često prevazilazi birokratsku skučenost onih `istinskih` institucija. Jedan od takvih slučajeva je Peđa Vranešević, čovek-scena, koji je – samostalno ili u saradnji sa bratom Mladenom – stvorio ogroman opus filmske, televizijske i pozorišne muzike, jednako kao i muzike za bend Laboratorija zvuka braće Vranešević, koji je osamdesetih godina nastupao na velikim koncertnim podijumima u Jugoslaviji (iako su zahvaljujući svom kolažno-vodviljskom pristupu definitivno bili nešto drukčije od tadašnjeg mejnstrima). Teatralnost njihovog scenskog nastupa imala je elemente cirkusa, sa koloritnim ličnostima kao što su Vilmoš Kauboj ili (bodi-bilder) Petar Čelik, koji su zajedno sa muzičarima nastupali na bini tokom koncerta. Kao svestrana ličnost, Peđa Vranešević se bavio još mnogim drugim aktivnostima – arhitekta po obrazovanju, bio je čak neko vreme zaposlen u Urbanističkom zavodu Novog Sada, ali je upamćen i kao multimedijalni umetnik, aktivan u grupi KOD (1971–1972), koja je bila važna za ranu novosadsku (i jugoslovensku) scenu konceptualne umetnosti. Neko vreme tokom sedamdesetih bio je i filmski kritičar u listu `Indeks`, kao i urednik filmskog programa na Tribini mladih, a počev od ranih devedesetih bio je muzički urednik na TV Novi Sad. Zahvaljujući prepoznatljivom stilu, a reklo bi se i humoru, generacije su odrastale uz, recimo, muziku špice za TV seriju `Poletarac` (koja se nekako organski uklapala uz animacije Dušana Petričića), a numere Laboratorije bile su pop sočinjenija koja su se prilično frekventno vrtela po medijima, što je često zamagljivalo `ezoteričnu` prirodu čoveka koji je u velikoj meri sve to pokrenuo. Predrag i Bata Vranešević ostavili su velikog traga u našoj filmskoj muzici – kritika je reagovala (a festivalski žiriji nagrađivali) na ovu vrstu njihove delatnosti. Njihov impresivan opus obuhvata čak 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija itd. Međutim, obimna produkcija muzike Peđe Vraneševića nastala za pozorište (preko stotinu predstava!) potpuno je drugačiji slučaj – iako je publika često bila u stanju da prepozna kompozitora muzičkih numera (iako nisu pročitali afišu ili plakat na kojem je pisalo ime autora muzike), ta muzika je živela koliko i postavka jedne pozorišne predstave. Razume se da, u nekim predstavama, muzika nije ni trebalo da bude nešto drugo nego zvučna kulisa, pa publika nije ni bila naročito ponukana da u muzici koja potcrtava dramaturgiju predstave prepoznaje nekakav individualni izraz. Važnost kompozitorovog rada je iz ovih razloga ponekad bila nepravedno relativizovana. Zato je hvale vredan pokušaj da se ova vrsta aktivnosti Peđe Vraneševića dokumentuje u knjizi, čiji su autori Živko Popović i Ira Prodanov Krajišnik, a izdavač Akademija umetnosti u Novom Sadu. Pored toga što je sarađivao sa značajnim jugoslovenskim rediteljima i pozorišnim kućama, što je već po sebi dovoljno da upiše njegovo ime u anale ovdašnjeg teatra, Vranešević je takođe i sam autor nekoliko projekata koji žanrovski lebde između toliko raznolikih autorovih interesovanja. Da podsetimo, Vranešević je, zajedno sa Želimirom Žilnikom, autor prve naše rok opere, pod nazivom Fabrike radnicima, nastale 1971. godine, a koja je pretpremijeru doživela tek osamdesetih, i to u Fabrici vagona Goša u Smederevskoj Palanci. Žilnik i Vranešević su zajednički potpisali i Gastarbajtersku operu, koja je najpre pripremljena za izvedbu a zatim odbijena od strane prestižnog minhenskog Kamerspil teatra, da bi 1977. bila postavljena u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Od značaja je i muzičko-scenski performans Peđe Vraneševića Uzjahati konje Svetog Marka, koji je 1984. godine bio čak pet puta uzastopce izveden u ICA (Institut za savremenu umetnost) u Londonu. Konačno, godine 2011. je Vranešević u Beogradu i Novom Sadu izveo svoju Slet operu Nema zemlja, koja je referisala na autorovu prethodnu saradnju sa Želimirom Žilnikom, ali je osvežena novim dizajnom i muzičkom obradom. Svi ovi projekti su po prvi put dokumentovani na jednom mestu upravo u knjizi Ulaz slobodan, koja je time obogatila istoriografiju našeg teatra ali i popularne muzike (uz sva moguća hibridna prožimanja koja karakterišu neuhvatljiv Vraneševićev opus). Knjiga beleži i brojne aspekte saradnje ovog autora sa pozorišnim rediteljima (Dejan Mijač, Branislav Mićunović, Dušan Jovanović, Vida Ognjenović i ko sve ne…), a posebnu zanimljivost čine anegdote sa rada na predstavama, često zabeležene kroz britke i duhovite Vraneševićeve reminiscencije. Pored svega, tu je i DVD sa muzikom i vizuelnim materijalima iz predstava, što ovaj poduhvat čini važnim iskorakom u borbi protiv zaborava, koji – valjda ćemo se složiti? – hronično podriva temelje našeg samopoštovanja. Predrag Peđa Vranešević (Novi Sad, 27. maj 1946 — Novi Sad, 6. februar 2022)[1][2] bio je srpski muzičar, konceptualni umetnik i arhitekta. Zajedno sa bratom Mladenom 1978. godine pokrenuo je sastav Laboratorija zvuka koji je funkcionisao do 1996. godine.[3] Preminuo je 6. februara 2022. godine posle duge i teške bolesti. Živeo je u Novom Sadu.[4] Muzička karijera Muzikom je počeo da se bavi kao student. U Beogradu je oformio grupu The Best Nothing, ali njihova muzika nije zabeležena. Bend je nastupio na prvoj Gitarijadi u Beogradu 1966. godine i privukao pažnju medija. Po povratku u Novi Sad 1970. i 1971. bio je aktivan kao konceptualni umetnik u okviru kolektiva nazvanog KOD, kojem je pripadao i drug iz detinjstva, Slobodan Tišma. KOD su se zalagali za kritički odnos prema tadašnjoj društvenoj stvarnosti i umetnosti, zbog čega su imali problema sa lokalnim moćnicima iz sfere kulture. Dva člana grupe KOD (Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović) osuđena su na 9, odnosno 8 meseci zatvora zbog svojih tekstova.[5] Zajedno sa bratom Mladenom je između 1969. i 1973. delovao u bendu Med, koji je predstavljao začetak ideje koja je vodila ka Laboratoriji zvuka.[5] Prvi singl Laboratorije zvuka `(Ljubite bez razlike supruge i svastike) Dok vam je još vreme` bio je lansiran na Opatijskom festivalu 1978.[5] Laboratorija zvuka je osamdesetih godina objavila tri albuma i jedan u devedesetim. Pod imenom Laboratorija XXI pojavio se i materijal nazvan `Slet opera Nema zemlja`, kao rimejk rok opere na kojoj su sedamdesetih radili Peđa Vranešević i Želimir Žilnik.[5] 1990. godine zaposlio se kao muzički urednik u Radio televiziji Novi Sad.[6] Braća Vranešević su napisali i u svom studiju snimili muziku i songove za 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija, niz kratkih televizijskih formi i nekoliko autorskih filmskih i video radova.[5] Napisao je muziku i za više pozorišnih predstava.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemack jezik Veci format Fransoa Ogist Rene Roden (franc. François-Auguste-René Rodin; Pariz, 12. novembar 1840 — Medon, 17. novembar 1917) bio je francuski vajar,[1] raskošnih bronzanih i mermernih statua, kog neki kritičari smatraju jednim od najvećih portretista u istoriji vajarstva. Njegova Vrata pakla, naručena 1880. godine za budući Muzej dekorativne umetnosti u Parizu, ostala su nedovršena nakon njegove smrti, ali su iz njih ipak nastale dve Rodenove najpoznatije statue: Mislilac i Poljubac. Među Rodenove najpoznatije portrete se ubrajaju monumentalne statue francuskih pisaca Viktora Igoa i Onore de Balzaka. Njegova popularnost je i dalje velika, što se ogleda u brojnim kopijama njegovih dela koje se i dalje izrađuju. U Parizu postoji Rodenov muzej. Biografija Rođen je u siromašnoj porodici. Sa trinaest godina je ušao u jednu školu crtanja, gde je učuo crtanje i modelovanje u glini. Sa sedamnaest godina je prvi put pokušao da položi prijemni ispit za Školu lepih umetnosti u Parizu, ali je tri puta odbijen. Naredne, 1858. godine, je odlučio da se posveti primenjenim umetnostima, dekoraciji i izradi ukrasa kamenih zidova. Preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine. Formativne godine Roden je rođen 1840. godine u radničkoj porodici u Parizu, kao drugo dete Mari Šefer i Žan-Batista Rodena, koji je bio službenik u policiji.[2] U velikoj meri se samoobrazovao,[3] i počeo je da crta sa 10 godina. Između 14 i 17 godina pohađao je Malu školu, školu specijalizovanu za umetnost i matematiku gde je učio crtanje i slikanje. Njegov učitelj crtanja Oras Lekok de Bvabodran je verovao u prvo razvijanje ličnosti svojih učenika tako da oni posmatraju sopstvenim očima i crpe iz svojih sećanja, i Roden je izrazio zahvalnost svom učitelju mnogo kasnije u životu.[4] U Maloj školi je upoznao Žula Dala i Alfonsa Legrosa. Godine 1857, Rodin je predao glineni model svog pratioca Školi lepih umetnosti u pokušaju da dobije ulaz; on nije uspeo, a dve dalje prijave su takođe odbijene.[5] Zahtevi za upis nisu bili posebno visoki u Velikoj Školi,[6] te su odbijanja predstavljala znatne zastoje. Rodinova nemogućnost da uđe možda je bila posledica neoklasičnog ukusa sudija, dok je Rodin bio školovan za laku skulpturu iz 18. veka. On je napustio je Malu školu 1857. godine i zarađivao za život kao zanatlija i ukrasitelj veći deo naredne dve decenije, proizvodeći ukrasne predmete i arhitektonske ukrase. Rodenova sestra Marija, dve godine starija od njega, umrla je od peritonitisa u samostanu 1862. godine, a Roden je osećao krivicu jer ju je upoznao sa nevernim proscem. Odvratio se od umetnosti i pristupio katoličkom redu Kongregacije presvetog sakramenta. Sveti Petar Julijan Ejmard, osnivač i poglavar kongregacije, prepoznao je Rodenov talenat i osetio njegovu nepodobnost za red, te je podstakao Rodina da nastavi sa svojom skulpturom. Rodin se vratio da radi kao dekorater dok je pohađao časove kod vajara životinja Antuan-Lui Barija. Učiteljeva pažnja na detalje i njegova fino prikazana muskulatura životinja u pokretu značajno su uticali na Rodena.[7] Godine 1864, Roden je počeo da živi sa mladom krojačicom po imenu Rouz Bere (rođena juna 1844),[8] sa kojom je ostao do kraja života, uz različite stepen posvećenosti. Par je imao sina po imenu Ogaste Eugen Bere (1866–1934).[9] Te godine, Roden je ponudio svoju prvu skulpturu za izložbu i ušao u atelje Alberta-Ernsta Kari-Beluza, uspešnog masovnog proizvođača umetničkih predmeta. Rodin je radio kao glavni pomoćnik Kari-Beluza do 1870. godine, dizajnirajući krovne dekoracije i ukrase stepeništa i vrata. Sa dolaskom Francusko-pruskog rata, Roden je pozvan da služi u francuskoj nacionalnoj gardi, ali je njegova služba bila kratka zbog njegove kratkovidosti.[10] Potražnja za dekoraterskim radom se smanjila zbog rata, ali je Rodin morao da izdržava svoju porodicu, jer mu je siromaštvo predstavljalo stalnu teškoću sve do oko 30. godine.[11] Kari-Beluz ga je ubrzo zamolio da mu se pridruži u Belgiji, gde su radili na ukrasima za Briselsku berzu. Rodenovo delo Mislilac Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput Mislioca, ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, na primer, skulptura Poljubac. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao za skulpturu Mislilac: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“. Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti. Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu Građani Kalea koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Onore de Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture. U kasnijoj fazi stvaralaštva, Roden je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su Čovek koji korača i Iris-glasnik Bogova. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki delovi tela. U ovim primerima, umetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati sopstvenu umetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za vajare apstrakcije narednih generacija. Poznata je Rodenova veza sa umetnicom Kamij Klodel. Ona mu je bila muza i ljubavnica, ali i vajarski model. Najpoznatije Rodenove skulpture su: Bronzano doba, ansambl skulptura Građani Kalea, kapija pakla, mislilac, poljubac, spomenik Balzaku, Ugolino i njegova deca, Adam, Eva i druga dela. Kao avangardan umetnik, ostavio je svoje skulpture, šablone, čak i potpis u domen javne upotrebe. Za njega je to bio način da svoje delo ostavi budućim generacijama. Roden je o realizmu pisao: Bilo bi nemoguće da bilo koji živi model zadrži pozu tokom čitavog vremena potrebnog da se od njega napravi vajarski model. Zato ja u svojim mislima imam sklop poze i insistiram na tome da vajarski model odgovara mom sećanju živog modela. Još više od toga – i pošto je vajarski odlevak tek odraz spoljašnjeg izgleda živog modela – ja, pored toga, reprodukujem duh koji je sigurno takođe deo prirode.

Unutra odlično očuvano samo je dopisano na naslovnoj strani ispod stoleće - vek Omot kao na slici, korice odlične Rubens i njegovo stoleće. Frans Boduen. Izdavač: Vuk Karadžić, Jugoslovenska revija, Beograd 1977 veliki format Петер Паул Рубенс (хол. Peter Paul Rubens; Зиген, Вестфалија, 28. јун 1577 — Антверпен, 30. мај 1640) био је дипломата и фламански уметник барока. Његов стил наглашава покрет, боју и сензуалност. Он се опробао у сликању на разноврсне теме: од религије, до историје, од класичне митологије, сцена лова, портрета, па све до илустрација за књиге и дизајна таписерија. Био је веома плодан у погледу радова; процењује се да је иза њега остало око 3000 слика, делимично захваљујући члановима његове радионице.[1] Његови ученици су Јакоб Јорданс и Антонис ван Дајк.[2] Рубенс је владао са доста језика, био је велики хуманиста и добар дипломата.[1] Један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству који је сјединио најбоље традиције северног и италијанског сликарства. Створио је слике пуне драматике, чулности и сјаја боја. Оне обично приказују алегорије инспирисане митолошком симболиком. Живио је највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији. Изузетно богато Рубенсово дело заступљено је у богатству мотива, актови и митолошке теме, теме из лова као и мртве природе у којима се очитује традиција фламанске уметности у време барока и својим патосом и покретом представља најаутентичније изразе свога времена. Његова палета се карактерише топлим бојама и тоновима који блијеште са његових платна са до тада невиђеном жестином као да се утицаји које је направио могу сагледавати не само у сликарству фламанског барока већ у сликарству уопште и могу се пратити све до појаве Евген Делакроа а упоређујући га са сликарем свих времена назван је “сликарем тела” насупрот Рембранту који је назван “сликарем душе”. Мало је уметника у историји уметности било тако чувено и утицајно у своје време попут Рубенса. Историјски контекст[уреди | уреди извор] У 16. веку, Антверпен, престоница Фландрије, био је велики и богат пословни центар због своје важне луке, одакле је стизала роба из свих земаља. Зарађени новац трошио се брзо са лакоћом и великом радошћу, не само на забаву, већ и на културу, уметност и штампање радова који су углавном били намењени за увоз. Сликарство у Антверпену редовно прати трендове ренесансе захваљујући доприносима из Италије, који се шире по целој Холандији. Дирер, на путу до земље 1520. године, је срео сликаре Метсиса, Патинира и Холанђанина Лејдена. Фламанска уметност је утицала, допуштајући маниризму и реализму да живе њихове традиције. Са појавом Питера Бројгела, уметник је био у могућности да покаже више фламенка у својим делима од којих Рубенс гради потпуно иновативан ликовни израз, који је довео до генијалности у бароку.[3] Холандија је била под шпанску владавину, од времена кад су у браку Филип I од Кастиље и Хуана I од Кастиље, а касније и за време њихових наследника Карла V и након абдикације Филипа II 1555. Ни обичан народ ни аристократија, на челу са Вилемом Ћуталицом, није подржао диктатуру Филипа II, који је донео 15. априла 1566. Ни људи ни властеле, са Вилемом Ћуталицом на челу, уз подршку диктатуру Филип II, који је донео 15. априла 1566. представља Гов Маргарет, назван по Филипу II, петицију познату као `компромис од племића`, чији је циљ био елиминисање инквизиције и обнова слободе. То је промовисано од стране калвиниста, који користи конфликт који је довео овај захтев, цркава уништених, оскрнављена слике и запалили села. Овај устанак је био гувернер тражи помоћ за Филипа II, који је послао војвода од Албе. То, 1567. након неколико жестоких борби и освете, да ли се поново успостави мир и калвинисти су побегли у Немачку.[4] Површина је остала под шпанском влашћу до Споразума у Утрехту 1713, када се поново враћа у аустријски део Хабзбург. Уметници су радили и нашли своје мецене међу шпанском монархијом и племством, што је утицало на то шта је приказано радовима, нарочито у верским темама и темама битака, као и портрета. Фламанска школа сликања је утврђена у јужној Холандији, где је Католичка црква повећала највећи приказ тријумфа као религије. Ова победа је имала највећег интерпретатора Рубенса, који је био римокатолички дубоко религиозан.[5] Биографија[уреди | уреди извор] Портрет дечака (1619). Рубенс је често користио своју децу као моделе. Сматра се да је то био његов син Николас. Рубенс је био поносан на лепоту своје деце. Рубенс је насликао себе и Изабел Брант убрзо након њиховог венчања. Када је Изабел умрла, Рубенс је изјавио да `она је била оличење доброте и поштења`. Рани дани[уреди | уреди извор] Рубенс је рођен у Зигену, Немачка, од родитеља Јана Рубенса и Марије Пyпелинцкс. Петар Паул Рубенс добио је то име јер се родио 28. јуна, што је било уочи дана Св. Петра и Павла. Родио се као шесто од седморо деце. Његов отац и мајка су калвинисти који су побегли из Антверпена у Келн 1568. године након појачаних верских превирања и прогона протестаната за време Шпанске владавине Холандијом Фернанда Алвареза од Толеда, трећег војводе од Албе. Јан Рубенс је постао правним саветником (и љубавником) Ане Саске, друге жене Вилијама I те се доселио у њен двор у Зигену 1570. Уследило је притварање због прељуба. Породица се вратила у Келн следеће године. Године 1589, две године након очеве смрти, Рубенс се с мајком вратио у Антверпен где је примљен у католичку школу. Религија је одиграла важну улогу у његовом каснијем раду и Рубенс је касније постао водећи глас католичког противреформаторског сликарства.[6] У Антверпену, Рубенс је завршио хуманистичко образовање, учио латински и класичну литературу. С четрнаест година започео је уметничко образоваwе код понајбољих градских сликара тог доба.[7] Већина његовог образовања састојала се у копирању ранијих дела, као што су дрворези Ханса Холбеина млађег и графике Маркантонија Рајмондија према Рафаелу. Рубенс је завршио своје школовање 1598. у време када је примљен у “Цех св. Луке” као независан мајстор.[8] Коњанички портрет војводе од Лерма, Прадо, Мадрид. Рубенс је насликао ову слику приликом свог првог путовања у Шпанију 1603. Обожавање Девице, 1608. уље на легури и бакру, Санта Марија у Валичели, Рим. Ово је средишња плоча високог олтара. Године 1600. Рубенс је путовао у Италију, најприје у Венецију, где је видео дела Тицијана, Веронезе и Тинторета пре него што се сместио у Мантови на двору војводе Винченза I Гонзаге. Начин бојења и композиције Веронезеа и Тинторета имале су директан учинак на Рубенсово сликарство, а на његов каснији, зрели стил утицао је више Тицијан.[9] С војводином финансијском подршком Рубенс је отпутовао до Рима и Фиренце 1601. Тамо је студирао дела класичне грчке и римске уметности и копирао дела италијанских мајстора. Хеленистичка скулптура Лаоконт са синовима је имала посебан утицај на њега, као и уметност Микеланђела, Рафаела и Леонарда.[10] На њега су такође утицале и изразито натуралистичке слике Каравађа. Касније је чак направио копију његовог Полагања у гроб, те предложио је свом мецени, војводи од Мантове, да купи од Каравађа његову Смрт девице (Лувре).[11] Рубенс је путовао у Шпанију у дипломатској мисији 1603. носећи поклоне породице Гонзага на двор Филипа III. Док је био тамо видео је богату колекцију Рафаелових и Тицијанових дела које је скупио краљ Филип II.[12] Ово је било прво његово путовање, од многих у каријери, на којима је комбиновао уметност и дипломатију. Од 1604. провео је четири године у Мантови, Ђенови и Риму гдје је насликао бројне портрете на особит начин који ће касније утицати на рад сликара као што су: Антонис ван Дајк, Џошуа Рејнолдс и Томас Гејнсборо.[13] У то време започиње да слика градске палате и црквене олтаре као што је троделни олтар `Санта Марија у Валичелл`.[14] Утицај Италије на Рубенса био је изузетан. Поред уметничких утицаја, Рубенс се наставио да се дописује с италијанским пријатељима током цилог свој живота; чак се и потписивао као „Пиетро Паоло Рубенс“ и често говорио о повратку на полуострво – жеља која му се није остварила.[15] Принцеза Изабела Клара Еуђенија (1566–1633), 1615. Музеј историје уметности у Бечу. Зреле године у Антверпену (1609–1621)[уреди | уреди извор] Podizanje крста, 1610–11, средишња плоча олтара Госпине катедрале у Антверпену. Чувши за мајчину болест 1608, Рубенс се упутио у Антверпен, али мајка му је умрла пре његовог доласка. Његов повратак у Антверпен се подударао с годинама новог просперитета захваљујући „Антверпенском споразуму“ из 1609. којим је наступило „дванестогодишње примирје“. У октобру исте године Рубенс је постављен за дворског сликара аустријског војводе Алберта и Изабеле Шпанске, управитеља холандских покрајина. Дозвољено му је да свој студио из двора у Бриселу пресели у Антверпен. С надвојвоткињом Изабелом остао је у добрим односима све до њене смрти 1633, не само као њен сликар него и велепосланик. Још је више учврстио везе с градом 1609, оженивши Изабелу Брандт, кћерку водећег Антверпенског грађанина и хуманисте Јана Брандта. Године 1610, Рубенс се преселио у нову кућу с атељеом који је сам дизајнирао у маниру италијанских вила. Данас позната као Rubenshuis музеј у центру Антверпена, њему је служила као радионица, али и као школа за његове ученике и галерија за његову личну колекцију уметничких дела и књига која је била највећа у Антверпену. Његов најпознатији ученик био је Антонис ван Дајк, који ће постати водећим фламанским портретистом који је често сарађивао с Рубенсом. Такође је сарађивао с другим уметницима у граду, попут сликара животиња Франса Снајдерса, који је заслужан за орла на његовој слици Оковани Прометеј, као и сликаром цвећа и његовим добрим пријатељем Јаном Бројгелом Старијим. Петер Паул Рубенс и Франс Снајдерс, Оковани Прометеј, 1611-12, Музеј уметности, Филаделфија. Олтарске слике за Госпину катедралу у Антверпену су утврдиле његово место као водећег сликара Фландрије. „Подизање крста“, централна слика олтара, на пример, показује његову способност да уклопи Тинторетово Распело из Венеције, Микеланђелове динамичне фигуре и свој лични стил. Ова слика постала је репрезентативним примером барокног религијског сликарства.[16] Рубенс је искористио штампане илустрације у књигама како би још више проширио своју славу широм Еуропе. Изузев неколико сјајних бакрописа, он је само цртао скице по којима су стручњаци као Лукас Ворстерман правили графике.[17] Ипак је сам урадио неколико дрвореза. Рад за Марију де Медичи и дипломатске мисије (1621–1630)[уреди | уреди извор] Искрцавање Марије де Медичи у Марсељу, 1622—25., уље на платну, 394 × 295 cm, Лувр. Године 1621, краљица Француске, Марија Медичи наручила је од Рубенса две велике алегоријске слике које је требало да славе њен живот и њеног покојног мужа Анрија IV за „Луксембуршку палату“ у Паризу. Циклус Марије Медичи (сад у Лувру) је постављен 1625. Мада је он почео рад на другој серији то никада није било довршено.[18] Марију је протерао из Француске њен син Луј XIII, а умрла је у Келну 1642. године, у истој кући у којој је Рубенс живео као дечак.[19] По истеку Дванаестогодишњег примирја 1621. године, Шпански Хабсбурговци су поверили Рубенсу више дипломатских мисија и он је био веома активан до 1630. Кретао се од Енглеског до Шпанског двора у покушају да постигне мир између Шпанске Холандије и Холандских уједињених покрајина. Такође је путовао у северну Холандију као уметник, али и као дипломата. У том раздобљу двапут је примио витешки наслов, најприје од краља Филипа IV Шпанског 1624, а потом и од краља Карла I Енглеског 1630. Примио је и почасну титулу мајстора уметности универзитета у Кембриџу 1629.[20] Рубенс је провео неколико месеци у Мадриду од 1628.–1629. где је поред своје дипломатске мисије насликао и неколико важних дела за краља Филипа IV. Ту се спријатељио са сликаром Веласкезом, те су њих двојица планирали да заједно отпутују у Италију, али Рубенс се морао вратити у Антверпен и Веласкез је путовао без њега.[21] Рубенс је убрзо морао да отпутује у Лондон где је остао до 1630. и насликао једну од најважнијих слика овог периода – Алегорија Мира и Рата (1629; Национална галерија у Лондону.[22] Она осликава уметниково снажно залагање за мир, а поклоњена је краљу Карлу I. Портрет Хелене Фурман (Хет Пелскен), око 1630-их, Музеј историје уметности у Бечу. Посљедње године (1630–1640)[уреди | уреди извор] Рубенс је посљедњу деценију провео у АнтВерпену и околини. Иако је био заокупљен сликањем за свод Дворане за банкете архитекте Иниго Џоунса у Палати Вајтхол у Лондону, нашао је времена за лична уметничка истраживања. Године 1630, четири године након смрти његове супруге, 53-годишњи сликар оженио је 16-годишњу Јелену Фурман. Јелена је инспирисала позамашне фигуре на много његових слика из 1630-их, укључујући: Венерина гозба (Музеј историје уметности у Бечу), Три Грације (Прадо, Мадрид) и Парисов суд (Прадо, Мадрид). У каснијим сликама које је радио за шпански двор, уметникову младу жену су препознали на сликама. Фармери се враћају с поља, око 1635-8, Галерија Пити, Фиренца. Године 1635, Рубенс је купио имање изван АнтВерпена, дворац де Стен (Хет Стен) где је провео много свог времена сликајући пејзаже који одражавају његов касни стил који се ослања на холандску традицију Питера Бројгела. Рубенс је преминуо од гихта 30. маја, 1640. Сахрањен је у цркви св. Јакова у Антверпену. Оставио је за собом осморо деце, три с Исабелом и петоро с Јеленом; његово најмлађе дете је рођено осам месеци након његове смрти. Дела[уреди | уреди извор] Отмица Леукипових кћери, 1615, уље на платну, 224 x 211 cm, Стара пинакотека, Минхен. Рубенс је био плодан аутор који је стварао углавном религијске теме, историјске мотиве и ловачке сцене у које је укључивао митолошке ликове. Насликао је неколико портрета, углавном пријатеља и аутопортрете, као и неколико пејзажа пред крај свог живота. Дизајнирао је таписерије и графике, али и своју кућу. Његови цртежи су изузетно снажни али без детаља; такође је често користио скице с уљаним бојама. Посљедњи је уметник који је поред сликања на платну још сликао и на дрвеним плочама, те олтарне слике на камену шкриљевцу како би избегао рефлексије. Како је било уобичајено у то време, Рубенс је имао велику радионицу у којој је сликао, али понекад допуштајући другим сликарима да сликају поједине делове слике, а понекад само надгледајући стварање слике. Парисов суд, 1630, уље на платну, Национална галерија, Лондон. Његова страст за сликањем пунашних жена постала је појмом за Рубенсизам или Рубенсовски, док се користи и израз „Рубенсовске“ за пунашне жене, нарочито у Холандији. На аукцији куће Сотбис 10. јуна 2002, Рубенсова новопронађена слика “Масакр невиних” продана је за £49,5 милиона, или 76,2 милиона УСА $ лорду Томпсону. Хронолошки попис познатијих Рубенсових дела[уреди | уреди извор] Скидање с крста, 1602, -уље на дасци, 420.5 × 320 cm, олтар Госпине катедрале у Антверпену. Врт љубави, 1633—1634, -уље на платну, 286 × 198 cm, Прадо, Мадрид. Маркиза Бригида Спинола-Дориа, 1606, -уље на платну, Национална галерија, Вашингтон. Самсон и Далила, 1609-1610, -уље на платну, 185 × 205 cm, Национална галерија, Лондон. Битка с Амазонкама, 1619, -уље на платну, 121 × 165 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Аутопортрет са Изабелом Брант, 1609-1610, -уље на платну, 178 × 136.5 cm, Стара пинакотека, Минхен. Подизање крижа, 1610-1611, -уље на дасци, 462 × 341 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Масакр невиних, око 1611, -уље на платну, колекција Лихтенштајн, Беч. Оковани Прометеј, 1611-1612, -уље на платну, 243,5 × 209,5 cm, Музеј уметности, Филаделфија. Свети Јурај са змајем, око 1620, -уље на платну, 427 × 312 cm, Прадо, Мадрид. Циклус слика за Марију де Медичи, 1621–1630. Узнесење Девице, 1625-1626, -уље на дасци, 490 × 325 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Пад човека, 1629, -уље на платну, 288 × 255 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Венерина свечаност, око 1635, -уље на платну, 217 × 358 cm, Уметничко-историјски музеј, Беч. Три грације, 1636-1638, -уље на платну, 221 × 181 cm, Прадо, Мадрид. Парисов суд, око 1638-1639, -уље на платну, 144,8 × 193,7 cm, Национална галерија, Лондон.