Autor - osoba Goldman, Violeta, 1982- = Goldman, Violeta, 1982- Naslov Vizualno mišljenje u kreativnom procesu glumca / Violeta Goldman Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Sterijino pozorje, 2021 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 291 str. : ilustr. ; 17 cm Zbirka ǂEdicija ǂEkspozicija ; ǂknj. ǂ5 (broš.) Napomene Tiraž 300 O autorki: str. 291 Bibliografija: str. 271-286. Predmetne odrednice Glumci -- Kreativni proces Knjiga je opsežna i jedinstvena analiza principa vizualnog mišljenja u kreativnom procesu glumca i predstavlja dragocen doprinos razumevanju vizualizacije kod umetnika kao prva naučna analiza vizualnog mišljenja u procesu nastajanja uloga. Ovaj rad je dragoceno proširenje uvida o samoj prirodi kreativnog postupka u umetnosti te ukazuje na puteve unapređenja glumačkih metoda i tehnika kroz specifične intervencije zasnovane na stimulaciji vizualnog mišljenja. Rad objedinjuje filozofska, psihološka i teatrološka znanja o povezanosti vizualnog mišljenja i imaginacije. Komparativna analiza otkriva značajne pedagoške implikacije s obzirom na to da je vizualno mišljenje u kreativnom procesu glumca značajna i nedovoljno obrađena tema u dosadašnjim teorijskim i empirijskim studijama. Rezultati eksperimentalnog istraživanja i analize otvaraju novi put glumačkom istraživanju putem vizualne stimulacije, uz mogućnost razvoja tehnika koje se mogu primeniti u njihovom kreativnom procesu. Istraživanje dr Violete Goldman otkriva visok stepen inovativnosti u okviru razumevanja fenomena vizualizacije, a naučni doprinos ovog rada je nesporan kao i njegovi ishodi. Prof. dr Irena Ristić Dr Violeta Goldman je glumica i psihodramska psihoterapeutkinja (evropski sertifikat – EAR). Diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde je radila kao asistentkinja na predmetu Gluma. Stručno se usavršavala u Njujorku (Michael Chekhov Acting Studio), Prinstonu (American College of Orgonomy) i Čikagu (Columbia College Chicago). Magistrirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u grupi za Film i medije tezom „Psihološki gest u tehnici glume Mihaila Čehova i tehnike rada na oklopu Vilhelma Rajha“. Doktorirala je na FDU disertacijom „Principi vizualnog mišljenja u kreativnom procesu izvođačkih umetnika“. Edukaciju za psihodramsku psihoterapeutkinju završila je na Institutu za psihodramu u Beogradu, pod okriljem Evropske asocijacije za psihoterapiju u Beču (European Association of Psychotherapy, Vienna). U oblasti psihoterapije stručno se usavršavala na seminarima i konferencijama širom sveta (Amerika, Engleska, Nemačka, Italija, Slovenija, Hrvatska). Takođe je na završnoj godini studija Psihologije na FMK-u u Beogradu. Naučna interesovanja praćena su kontinuiranim umetničkim radom. Aktivna je u okviru pozorišnih i filmskih projekata. Igrala je u pozorištima: SNP Novi Sad, Atelje 212, Bitef i Madlenijanum. Njena predstava Persian Black igrala je na festivalu monodrama u Engleskoj (SOLO Festival London, 2013). Autorka je dokumentarnog filma Gadan sapun, koji je prikazan na festivalima u Americi, Nemačkoj, Engleskoj i koji je dobio zlatnu medalju za fotografiju na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma 2015. MG62

VIA BALKAN - Biljana Srbljanović - Predstavom „Via Balkan“ Narodno pozorište iz Sombora gostuje 19. janura na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu od 19.30. U pitanju je predstava sastavljena od tri jednočinke poznatih savremenih domaćih autora – „Putovanje“ Biljane Srbljanović u režiji Gorčina Stojanovića, „Nigde drugde“ Nenada Jovanovića u režiji Larija Zapije, i „Putokaz“ Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića. Kako je objasnio Srđan Aleksić, upravnik Somborskog pozorišta, na konferenciji za novinare u petak u NP povodom gostovanja, „Via Balkan“ nastala je u čast 125 godina postojanja Somborskog pozorišta kao narudžbina od pomenutih pisaca, a premijerno je izvedena u novembru 2007, na Dan pozorišta. Od tada je u Somboru odigran deset puta i već je zaživeo među tamošnjom publikom, istakao je Aleksić, a ovo mu je prvo gostovanje i nadaju se sličnom prijemu beogradske publike. Prema rečima Kokana Mladenovića, direktora Drame NP i jednog od reditelja predstave, komad, radnog naslova „Ostrvo Blakan“, trebalo je napisati na temu izolacije i samoizolacije, to jest o tome kako Berlinski zid zapravo i nije srušen već samo pomeren da zaokruži prostor nekadašnje Jugoslavije. Tri raznorodna komada, ispostavilo se, imaju mnogo zajedničkog i funkcionišu kao celina, složili su se svi koji su radili na ovoj predstavi. Biljana Srbljanović istakla je da joj je rad na ovom komadu, osim saradnje sa odličnom ekipom, značio mnogo jer je, kako je rekla, malo igraju u pozorištima izvan Beograda. Njeno interesovanje u vezi sa „Putovanjem“ ticalo se pre svega pozorišne forme, pitanja do koje mere se ona može približiti prozi, pa ga je stoga u podnaslovu nazvala pozorišnom pričom. Gorčin Stojanović se, pak, bavio pitanjem kako pronaći formu za tu priču. Što se predstave u celini tiče, on je vidi kao tri divergenta aspekta nečeg što bi se moglo nazvati zajedničkom emocijom ili emocionalnom temom, u njoj ima neke teskobe, kako je rekao, i tačno uočenog osećanja stvari. O komadu „Nigde drugde“, u odsustvu autora i reditelja, koji su obojica u Kanadi, govorila je glumica Kristina Radenković. Ona je ukratko rekla da je reč o paru koji je emigrirao u Kanadu i iako je tamo već čitavu deceniju, ne može da se primi na to tle. Maja Pelević primetila je da su, iako nju i Biljanu Srbljanović deli decenija, teme koje ih muče iste i to generacijski, a čini se da će to tako biti i u budućnosti. Njen tekst „Putokaz“, Mladenović je, kako je rekao, doživeo kao generacijskog Godoa, kao putovanje vremena kroz tri generacije, jer se ovde živi kao da ljudi imaju rezervne živote i to sve dotle dok ne bude prekasno. Scenografkinja predstave je Vesna Štrbac, a kostimografkinja Maja Mirković i one su doprinele da i vizuelno „Via Balkan“ bude jedinstvo različitosti. Predstava traje 122 minuta bez pauze. Sombor 2007 god, 94 str +CD, meki povez, u dobrom stanju. L.1.O.1.POL.2

VIA BALKAN - Biljana Srbljanović - /knjiga+CD/ Predstavom „Via Balkan“ Narodno pozorište iz Sombora gostuje 19. janura na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu od 19.30. U pitanju je predstava sastavljena od tri jednočinke poznatih savremenih domaćih autora – „Putovanje“ Biljane Srbljanović u režiji Gorčina Stojanovića, „Nigde drugde“ Nenada Jovanovića u režiji Larija Zapije, i „Putokaz“ Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića. Kako je objasnio Srđan Aleksić, upravnik Somborskog pozorišta, na konferenciji za novinare u petak u NP povodom gostovanja, „Via Balkan“ nastala je u čast 125 godina postojanja Somborskog pozorišta kao narudžbina od pomenutih pisaca, a premijerno je izvedena u novembru 2007, na Dan pozorišta. Od tada je u Somboru odigran deset puta i već je zaživeo među tamošnjom publikom, istakao je Aleksić, a ovo mu je prvo gostovanje i nadaju se sličnom prijemu beogradske publike. Prema rečima Kokana Mladenovića, direktora Drame NP i jednog od reditelja predstave, komad, radnog naslova „Ostrvo Blakan“, trebalo je napisati na temu izolacije i samoizolacije, to jest o tome kako Berlinski zid zapravo i nije srušen već samo pomeren da zaokruži prostor nekadašnje Jugoslavije. Tri raznorodna komada, ispostavilo se, imaju mnogo zajedničkog i funkcionišu kao celina, složili su se svi koji su radili na ovoj predstavi. Biljana Srbljanović istakla je da joj je rad na ovom komadu, osim saradnje sa odličnom ekipom, značio mnogo jer je, kako je rekla, malo igraju u pozorištima izvan Beograda. Njeno interesovanje u vezi sa „Putovanjem“ ticalo se pre svega pozorišne forme, pitanja do koje mere se ona može približiti prozi, pa ga je stoga u podnaslovu nazvala pozorišnom pričom. Gorčin Stojanović se, pak, bavio pitanjem kako pronaći formu za tu priču. Što se predstave u celini tiče, on je vidi kao tri divergenta aspekta nečeg što bi se moglo nazvati zajedničkom emocijom ili emocionalnom temom, u njoj ima neke teskobe, kako je rekao, i tačno uočenog osećanja stvari. O komadu „Nigde drugde“, u odsustvu autora i reditelja, koji su obojica u Kanadi, govorila je glumica Kristina Radenković. Ona je ukratko rekla da je reč o paru koji je emigrirao u Kanadu i iako je tamo već čitavu deceniju, ne može da se primi na to tle. Maja Pelević primetila je da su, iako nju i Biljanu Srbljanović deli decenija, teme koje ih muče iste i to generacijski, a čini se da će to tako biti i u budućnosti. Njen tekst „Putokaz“, Mladenović je, kako je rekao, doživeo kao generacijskog Godoa, kao putovanje vremena kroz tri generacije, jer se ovde živi kao da ljudi imaju rezervne živote i to sve dotle dok ne bude prekasno. Scenografkinja predstave je Vesna Štrbac, a kostimografkinja Maja Mirković i one su doprinele da i vizuelno „Via Balkan“ bude jedinstvo različitosti. Predstava traje 122 minuta bez pauze. Sombor 2007 god, 94 str +CD, meki povez, u dobrom stanju. L.3.O.3.P.3.

Via Balkan- Biljana Srbljanovic - KNJIGA + C -MEKI POVEZ -100 STRANICA -latinica - lepo ocuvano ,ima cd ,retka knjiga 125 GODINA NARODNOG POZORISTA SOMBOR -PUTOVANJE BILJANA SRBLJANOVIC -NIGDE DRUGDE NENAD JOVANOVIC -PUTOKAZ - MAJA PELEVIC Predstavom „Via Balkan“ Narodno pozorište iz Sombora gostuje 19. janura na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu od 19.30. U pitanju je predstava sastavljena od tri jednočinke poznatih savremenih domaćih autora – „Putovanje“ Biljane Srbljanović u režiji Gorčina Stojanovića, „Nigde drugde“ Nenada Jovanovića u režiji Larija Zapije, i „Putokaz“ Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića. Kako je objasnio Srđan Aleksić, upravnik Somborskog pozorišta, na konferenciji za novinare u petak u NP povodom gostovanja, „Via Balkan“ nastala je u čast 125 godina postojanja Somborskog pozorišta kao narudžbina od pomenutih pisaca, a premijerno je izvedena u novembru 2007, na Dan pozorišta. Od tada je u Somboru odigran deset puta i već je zaživeo među tamošnjom publikom, istakao je Aleksić, a ovo mu je prvo gostovanje i nadaju se sličnom prijemu beogradske publike. Prema rečima Kokana Mladenovića, direktora Drame NP i jednog od reditelja predstave, komad, radnog naslova „Ostrvo Blakan“, trebalo je napisati na temu izolacije i samoizolacije, to jest o tome kako Berlinski zid zapravo i nije srušen već samo pomeren da zaokruži prostor nekadašnje Jugoslavije. Tri raznorodna komada, ispostavilo se, imaju mnogo zajedničkog i funkcionišu kao celina, složili su se svi koji su radili na ovoj predstavi. Biljana Srbljanović istakla je da joj je rad na ovom komadu, osim saradnje sa odličnom ekipom, značio mnogo jer je, kako je rekla, malo igraju u pozorištima izvan Beograda. Njeno interesovanje u vezi sa „Putovanjem“ ticalo se pre svega pozorišne forme, pitanja do koje mere se ona može približiti prozi, pa ga je stoga u podnaslovu nazvala pozorišnom pričom. Gorčin Stojanović se, pak, bavio pitanjem kako pronaći formu za tu priču. Što se predstave u celini tiče, on je vidi kao tri divergenta aspekta nečeg što bi se moglo nazvati zajedničkom emocijom ili emocionalnom temom, u njoj ima neke teskobe, kako je rekao, i tačno uočenog osećanja stvari. O komadu „Nigde drugde“, u odsustvu autora i reditelja, koji su obojica u Kanadi, govorila je glumica Kristina Radenković. Ona je ukratko rekla da je reč o paru koji je emigrirao u Kanadu i iako je tamo već čitavu deceniju, ne može da se primi na to tle. Maja Pelević primetila je da su, iako nju i Biljanu Srbljanović deli decenija, teme koje ih muče iste i to generacijski, a čini se da će to tako biti i u budućnosti. Njen tekst „Putokaz“, Mladenović je, kako je rekao, doživeo kao generacijskog Godoa, kao putovanje vremena kroz tri generacije, jer se ovde živi kao da ljudi imaju rezervne živote i to sve dotle dok ne bude prekasno. Scenografkinja predstave je Vesna Štrbac, a kostimografkinja Maja Mirković i one su doprinele da i vizuelno „Via Balkan“ bude jedinstvo različitosti. Predstava traje 122 minuta bez pauze. (kutija 7)

Боје Ниша Знате осећај када изненада угледате дугу, ватромет њених боја и топлину којом исијава? Свака боја опија душу, дарује... црна мистичност, плава пространства која зову да их упознате, црвена топлину, лепоту и љубав, златна богатство, зелена здравље... Наједном се нађете у њеном окриљу и несвесно осетите радост, помислите жељу...Постоји једно место на овом свету, један град боје дуге…Замислите да је свака боја нови сусрет, нова прича о граду у којем сте се обрели...Ноћ је. У неком сте кафеу, окружени жамором и смехом људи и звуковима тако карактеристичним за поднебље Југа. Осећај пријатности прелази у љубав, заувек и дан више, код вас се буди знатижеља... Оживљавате слике виђеног... Панорама града када се дан буди или тренутак сутона када тоне у сан, обилује призорима аутентичне архитектуре.Плава боја води вас путем духовности, доводи на раскршће , буди радозналост. У ком смеру кренути - путем традиције, образовања? Упознајете град у којем су живели и радили великани попут Стевана Сремца, Бранка Миљковића и других.Црвена боја дарује вам топлину, буди у вама осећај за лепо, за љубав, осећај да сте добродошли, окружени пажњом, љубопитљивошћу, без трунке сумње живите живот града и свакодневницу са истом радошћу као што живите дане традиционалних фестивала, у којима град с којим се сусрећете постаје позорница и огледало света. Златна боја указује на културно-историјско наслеђе, археолошко благо, право богатсво Ниша кроз векове, јача осећај да сте на тлу јединих правих вредности, оних које опстају упркос времену и вековима, мимо освајача и империја. Упознајте душу града, било да у руци држите неку од разгледница из прошлог столећа, фотографију због које вас прожима дух времена, или сте пак у времену садашњем...Зелена боја – боја буђења, дарује вам самопоуздање док сте на рафтингу, док навијате у Хали Чаир или пак трагате за ramondom serbicom док освајате Сићевачку клисуру или се препуштате благодетима масаже у Нишкој Бањи...Читаоче, обрео си се у граду чији звуци заводе, мириси опијају, људи воле, историја буди радозналост, наслеђе оставља без даха... обрео си се у Нишу! Град Ниш на чијим плочницима осећате да је баш у њему стварана историја,град у којем вас дотичу дела предака и наде потомака, у којем знате да нисте сами, да је у њему ваш корен и да вас буре овог света не могу тек тако однети.Град непосредности, лепоте живота, мерака, град чији је дух велеградски, а који чува опојну топлину љупких вароши Југа.И тако, док шетате Казанџијским сокачетом или обилазите Медијану, чујете разговоре туриста на свим језицима света. Ту вам је лепо јер знате да није у питању вавилонски метеж језика него хармонија и дух Европе. Знате да се налазите у једној од европских престоница џеза, у Нишвилу, граду фестивала.Знајте, обрели сте се у граду који се лудо воли и у којем се најлуђе воли. Љубав вам у Нишу никада неће недостајати. Ту сте добродошли и жељно ишчекивани чак и кад вас је ту довео случај, а не намера. Ту ће вас препознати иако вас никада пре тога нису видели, ту ћете схватити да је мерак важнији од логике, а да су лепа песма и лепа жена вредније од сувог злата. Насмејаће вас и развеселити, јер је радост живота то по чему је Ниш препознатљив. И тако, уколико се нађете под дугом, осмелите се, отворите очи и срца, помислите жељу, спремите се за пут и корачајте с нама. Нека вас носе боје Ниша... ➣Turistička organizacija Niš, 2011., tvrdi povez, višebojne plastificirane zaštitne korice (malo oštećene), 144 strane, 31cm., tiraž 500, uporedo srpski tekst i engleski prevod, jednom prelistana, težina 1050 grama. **

Prilog istoriji Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu Priredio Rastko ćirić FPU, 2013. 200 ilsutrovanih strana, kvalitetan, mastan papir, klasičan format. Odlično očuvana knjiga. Ćirić je 2008. godine, prilikom rada na izložbi profesora FPU povodom 60-godišnjice tog fakulteta, održane u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, sa žaljenjem uvideo da FPU nema sređenu dokumentaciju, osim manjeg broja fotografija u Biblioteci. Ustanovio je, kako je naveo u uvodniku Zbornika, i da pojedini odseci nemaju nijednu fotografiju iz svoje prošlosti. S obzirom da Grafički odsek ima predmet Fotografija, pa poseduje veći broj snimaka koji prikazuju atmosferu na Fakultetu, to je i bila potencijalna građa za dokumentaciju. Sa video materijalima situacija je bila još gora. Ćirićev predlog da se u okviru biblioteke napravi medijateka, sa kompjuterom koji bi čuvao fotografije, radove studenata i profesora, faksimile, filmove, emisije, ukratko sve vrste arhivske građe, naišao je na odobravanje i tu je sve stalo. Kada je pronašao Šotrin dnevnik, koji je bio, međutim bez ijedne ilustracije ili crteža, Ćirić je, na sreću, pronašao i veći broj crteža svojih koje su radili tokom tih ekskurzija, pa je prvi dnevnik mogao da bude ilustrovan autentičnim crtežima rađenim na časovima crtanja u prirodi koje je Šotra vodio. Fotografije prikazuju tadašnje studente Akademije primenjenih umetnosti tokom rada ili odmora, a na mnogim grupnim fotografijama nalazi se i Šotra. Nekoliko strana sa tim, do sada neobjavljenim fotografijama, Ćirić je grupisao kao poseban odeljak, jer su snimljene i na drugim ekskurzijama (Ohrid, Makedonija, manastiri Srbije…) koje su u to vreme, prema kazivanju profesora Ljubodraga Jankovića Jaleta, bile veoma česte: najmanje jedna velika ekskurzija tokom leta i više kraćih tokom školske godine. “Naši sadašnji studenti ne mogu se pohvaliti ničim sličnim. Tokom 90-ih profesor (Bogdan) Kršić je organizovao jednu ekskurziju po manastirima Srbije, kojoj sam posvetio jedan tekst, a za četiri ekskurzije u inostranstvo koje sam ja uspeo da izvedem, srećom postoje dnevnici koje sam zajedno sa studentima vodio. Oni ne liče na Šotrine literarne dnevnike, to su ilustrovani albumi novog medijskog doba, koji su puni crteža, fotografija, nalepnica i drugih artefakata prikupljenih tokom puta. U njihovoj izradi učestvovali su i studenti. Tako ova knjiga počinje i završava se dnevnicima sa studentskih ekskurzija rađenim u razmaku od 50 godina”, naveo je Ćirić koji je materijal za Zbornik, kako je naveo, prikupio odakle god je mogao. Neki tekstovi su već objavljeni ili su napisani na njegovu molbu. Tri priloga preuzeta su iz objavljenih knjiga iz kojih su izdvojeni segmenti koja se odnose na FPU - autobiografski zapisi Bosiljke Kićevac, Aleksandra Ajzinberga i Bogdana Kršića. Tu su i sećanja Zore Živadinović Davidović, Ljubodraga Jankovića Jaleta i Branislava Stajevića objavljena 1998. u monografiji “50 godina FPU”. Kuriozitet predstavljaju i sačuvani rukom ispisani natpisi sa maskenbala, dočeka nove godine, projekcije crtanih filmova koje su organizovali studenti katedre Grafike Akademije primenjenih umetnosti, početkom 50-ih. Tekstovi o životu i radu profesora Stjepana Filekija iz magistarskog rada Olivere Batajić u međuvremenu su objavljeni u okviru knjige “Kofer pun slova” u izdanju “Tipometra” (2011), koja sadrži i tekstove zasnovane na intervjuima sa profesorima FPU Aleksandrom Dodigom (tekst Vedrana Erakovića) i Đorđem Živkovićem (Olivera Stojadinović). Naslov knjige “Zbornik FPU 1” dat je sa željom da to bude prva od mnogih budućih knjiga, naveo je Ćirić, koji je pozvao sve koji vezuju sećanja vezuju za taj Fakultet/Akademiju da ih zapišu i prilože za sledeće nastavke. s

Silver Bowls from the Late Middle Ages in Serbia Средњовековни накит и предмети и драгоцености рађени за потребе цркве и духовног живота чине основу сачуваног старог српског златарства. У оквиру свих великих прегледа, публикација и изложби посвећених овој теми, сребрне чаше су увек налазиле своје место као примери сусрета различитих уметничких утицаја и мотива. Студија посвећена искључиво сребрним чашама позног средњег века у Србији настала је из потребе да се јасније издвоји и нагласи ова драгоцена целина, као сачувани сегмент профаног златарства на нашем тлу. Њихова специфична форма плиће зделице кружног пресека проистекла је из античких киликса и фијала. У античким временима, пре свега у периоду римске доминације на подручју данашње Србије, развијена је систематична експлоатација рудника сребра, које је обрађивано и коришћено како за ковање новца тако и за израду луксузних употребних предмета. Са даљњим усавршавањем рударства у средњем веку српска држава је створила основу за снажан економски напредак, развој производње и трговине сребром, у којој су живу улогу играли трговци са јадранског Приморја, понајвише Дубровчани. Од племенитих метала најцењеније и највише тражено било је тзв. гламско сребро, које је у себи садржало одређен проценат злата. Оно се у великој мери експлоатисало у највећем руднику средњовековне Србије, једном од највећих на Балкану оног времена, великом трговачком центру читаве регије, чувеном Новом Брду на Косову. Исти рударски центри били су и жива средишта занатске производње где су пристизали и радили како домаћи тако и страни мајстори. Средњовековни владари, богата српска властела, имућни трговци наручивали су и куповали чаше од сребра, којима се наздрављало и из којих се испијало вино у нарочитим приликама и свечаностима. Али ова њихова основна функција није била и најважнија: скупоцене чаше представљале су слику статуса, меру личног богатства, предмет даровања у јавном и приватном животу. Натписи који су сачувани на неким чашама, како оним из XIV тако и оним потоњим из XVI, XVII века, обично су помињали име власника и јасну намену чаше да се из ње пије у славу и уз помоћ Божију. Нажалост, број сачуваних чаша од племенитих метала из времена највећег успона српске државе сасвим је мали. Подаци и документи о депозитима драгоцености средњовековних великаша, које су склањане у Дубровник, сведоче о постојању великог броја округлих сребрних чаша. Депоноване су и склањане на сигурна места као залог за преживљавање несигурне будућности. Подаци из архива, као и сачувани примерци чаша и у Србији и ван ње, дозвољавају нам да претпоставимо величину њихове продукције у XIV и XV веку. Чаше од сребра представљале су мали универзум уметничких стилова, мотива и симбола – од складних античких форми, мотива винове лозе, Дионисових пантера, хришћанских јелена и птица, преко готичких розета, застрашујућих звери и митских бића средњовековља – до виртуозних орнамената, бескрајних лозица и геометријских арабески. У вековима и историјским околностима које никако нису постајале лакше, променљиви уметнички квалитети нису сваку чашу учинили непроцењивом, али је сваку чашу сребро учинило драгоценом. Отоманска освајања и потпуно другачије животне околности учинили су их скромнијим, мање личним а више посветним и декоративним. Користиле су се за различите потребе, њима се подизала слава светитељу, заштитнику храма и породице, поклањале су се црквама и манастирима у спомен и за душу драгих особа, коришћене су за разне потребе у свакодневици људи. Њихов пун живот, по нашем мишљењу, престао је онога тренутка када су изгубиле функцију чаше и постале само декоративно сећање на њих. Велики број чаша на овој изложби први пут ће бити представљен нашој јавности. Надамо се да ће понуђено истраживање бити од користи свима који ће се упустити у даљње изучавање чаша од сребра, како ових публикованих тако и оних чије ћемо постојање засигурно тек открити. ✰Izdavač: Muzej primenjene umetnosti, 2010. ✰Povez: kartonski sa klapnama, 269 strana, tiraž 600 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, veliki format (29cm.), malo uvijena, bez pratećeg CD-a, težina 1250 grama **