Rad, Bg, 1976. mek povez, 202 str. Zbirka pripovjedaka poznatog crnogorskog književnika Nikole Lopičića po izboru Mila Kralja. knjiga je očuvana i kompletna Nikola Markišin Lopičić, profesor i književnik (1909-1945) REDAKCIONI ODBOR O poslednjim trenutcima života Nikole Lopičića, istaknutog prosvetnog radnika i književnika malo se zna. Njegova htenja, nade, život, neutvrđenog datuma poslednjeg ratnog proleća u ustaškom mučilištu Lepoglava, presekao je zahvat zločinačke kame (ili sekire). Ni za njegov grob se nikada nije saznalo, niti za pretrpljene muke i kako je zapisao hroničar: “Ne zna se o čemu je razmišljao u poslednjim trenutcima ispred pogubljenja i šta je govorio. Možda su tada kroz njegovu svest, u njegovoj pesničkoj mašti, defilovali seljaci iz okoline Cetinja, koje je socijalistička revolucija, za čiju je pobedu Punja (tako su ga prijatelji najčešće nazivali), dao život, zauvek oslobodila bede i gladi...” Možda su se vraćala sećanja “za katedrom”, ili zabrinutost da li će ga preživeti njegova pisana reč. Možda... Trebalo je da prođe mnogo vremena nakon njegove prerane smrti, da se Punja otrgne od zaborava. “Taj negdašnji zaborav ličnosti i dela Nikole Lopičića, kako je zapisao J. Petričević, podstakao je A. Ivanovića, pesnika, koga je za života popularnost zaobišla, da napiše “Žalbu mrtvom drugu”. “... Sa mnom druguje jedino munja, vjetar i kiša i magla siva. Zaboravili su davno, Punja, i tebe mrtva i mene živa...” Stihovi pesnika bili su opomena da se otrgne od zaborava delo Nikole Lopičića (koji za života nije video osim nekoliko pripovedaka i roman “Seljaci”), da mu poshumno objave dela: “Domaće ognjište”, “Na kamenu”, “Glad i kamen”, “Ne diraj palmu”, dok je dramski opus “Na katedri”, ostao u rukopisu. “Ovaj vrsni pripovjedač, kasnije romansijer, još uvijek je malo poznat jugoslovenskoj javnosti... o njemu se pisalo više kao o žrtvi rata nego kao o piscu koji je iza sebe ostavio ako ne opsežno, a ono značajno djelo”, zapisao je književnik Janko Đonović. Još u đačkim danima, kroz literalnu družinu “Skerlić”, Nikola Lopičić počeo je da se iskazuje na književnom planu, da bi se ubrzo pojavio u časopisima “Mladost” i “Venac” kao sledbenik tzv. socijalne literature. Tad mu izlazi iz štampe i roman “Seljaci” u izdanju SKZ (Srpske književne zadruge), za kojeg je recenziju napisao Ivo Andrić, a Isidora Sekulić i Veljko Petrović predložili za nagradu Srpske akademije nauke (do koje nikad nije došlo zbog autorovog naprednog orijentisanja). Nikola Punja Lopičić rođen je 1909. godine u Podgorici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je na Cetinju. Studirao je srpsko-hrvatski jezik i književnost na filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Diplomirao je 1934. godine. Posle diplomiranja postavljen je za suplenta gimnazije u Podgorici, da bi ubrzo zatim bio premešten u banjalučku gimnaziju, a nešto kasnije i za Split. U gradu pod Marjanom našao je svoj mir – trenutno: položio je profesorski ispit i osnovao porodicu. Uživao je ogroman autoritet ne samo u prosvetnom zavodu u kojem je predavao, već i u građanstvu, naročito među naprednim intelektualcima. Uoči aprilskog rata 1941. godine mobilisan je u vojsku. Kapitulaciju je doživeo u Sarajevu. Uspeo je da izbegne zarobljeništvo i da se vrati u Split, gde mu se nalazila supruga. Bilo je to u danima proklamovanja tzv. NDH i uspostavljanja ustaške strahovlade. Tu mu videlo se, nije bilo života. Uz pomoć napredno orijentisanih kolega i prijatelja, jedva je uspeo da sačuva glavu i pobegne. Put ga je doveo na Cetinje, gde su se uveliko vršile pripreme za narodni ustanak. U međuvremenu, po nalogu okupatorskih vlasti, pozvao ga je predstavnik tzv. Prosvetnog odelenja da se prihvati službe profesora cetinjske gimnazije. Ponudu je kategorički odbio, iako nije imao uslova za život (majka, brat i sestra). Ustanički dani 1941. godine zatekli su ga na Cetinju. Kao i većina intelektualaca rodoljuba u gradu pod Lovćenom, izjasnio se za NOP. Ilegalno je radio sve do početka 1942. godine, kada je uhapšen. Ubrzo je interniran u koncentracioni logor Kavaja, zatim Klos u Albaniji, a početkom 1943. godine u logor Kolfjorito u Italiji. Osmog septembra 1943. godine oslobodio se ropstva i krenuo na sever prema Apeninima. Čuvan od italijanskih antifašista, u međuvremenu stupa u vezu sa predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta koji su mu omogućili povratak u domovinu. Krajem 1943. godine stigao je u Zagreb s namerom da se prebaci na slobodnu teritoriju. Odmah je uspostavio vezu sa prijateljima NOP i uključio se u rad grupe antifašista intelektualaca, kojom je rukovodio dr Vladimir Čaldarović. (Ova grupa ilegalno se sastajala u stanu pesnika i publiciste Ante Boglića, gde su im poveravani zadaci u ilegalnoj borbi. Dolazak Nikole i Blaža Lopičića u Zagreb, živo je zainteresovao kvislinge Sekulu Drljevića i Savića Štedimliju. Nastojali su da ih angažuju na svojim antinarodnim projektima ucenjujući ih ustaškim represalijama. Kao i njegov brat Blažo i Nikola je energično odbio ponudu. Pošto su mu ustaški agenti već bili za petama, Nikola je rešio da što pre pređe na slobodnu teritoriju. Iz Boglićevog stana, s bratom Blažom i grupom antifašista intelektualaca, krenuo je prema Savi. “Veze” međutim nije bilo, pa su se ponovo vratili u Zagreb. Po povratku, svi su uhapšeni (poznata provala) i sprovedeni u ustaški zatvor u Savskoj cesti... Odatle je vodio samo jedan dobro poznati put... u smrt. (M.B.) ********* LOPIČIĆ Nikola, (Podgorica 1909 – Lepoglava 1945), književnik. Gimnaziju završio na Cetinju a Filozofski fakultet u Beogradu. Bio je profesor gimnazije u Bijeljini, Podgorici, Splitu i Sarajevu. Kao pripadnik NOP-a od 1941. godine, uhapšen je na Cetinju i interniran u Albaniju a zatim u Italiju. Poslije puštanja iz logora, došao je u Zagreb, gde je ponovo uhapšen, odveden u zatvor u Lepoglavu i tamo strijeljan. Pisao je pjesme, pripovetke i prikaze. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima. Djela: Seljaci (Beograd 1939).), Domaće ognjište (Beograd 1951), Na kamenu (Cetinje 1953.), Glad i kamen, izbor (Titograd, 1965), Ne diraj palmu (Cetinje 1972), Brazde u kamenu (Beograd 1976). U njegovoj zaostavštini ostale su dvije drame: Na katedri i Serdar, roman Tuđinac i drugi tekstovi.

BRAZDE U KAMENU - Nikola Lopičić Izdavač : Rad, Beograd Godina : 1976. Povez : mek Stranica: 203 O poslednjim trenutcima života Nikole Lopičića, istaknutog prosvetnog radnika i književnika malo se zna. Njegova htenja, nade, život, neutvrđenog datuma poslednjeg ratnog proleća u ustaškom mučilištu Lepoglava, presekao je zahvat zločinačke kame (ili sekire). Ni za njegov grob se nikada nije saznalo, niti za pretrpljene muke i kako je zapisao hroničar: “Ne zna se o čemu je razmišljao u poslednjim trenutcima ispred pogubljenja i šta je govorio. Možda su tada kroz njegovu svest, u njegovoj pesničkoj mašti, defilovali seljaci iz okoline Cetinja, koje je socijalistička revolucija, za čiju je pobedu Punja (tako su ga prijatelji najčešće nazivali), dao život, zauvek oslobodila bede i gladi...” Možda su se vraćala sećanja “za katedrom”, ili zabrinutost da li će ga preživeti njegova pisana reč. Možda... Trebalo je da prođe mnogo vremena nakon njegove prerane smrti, da se Punja otrgne od zaborava. “Taj negdašnji zaborav ličnosti i dela Nikole Lopičića, kako je zapisao J. Petričević, podstakao je A. Ivanovića, pesnika, koga je za života popularnost zaobišla, da napiše “Žalbu mrtvom drugu”. “... Sa mnom druguje jedino munja, vjetar i kiša i magla siva. Zaboravili su davno, Punja, i tebe mrtva i mene živa...” Stihovi pesnika bili su opomena da se otrgne od zaborava delo Nikole Lopičića (koji za života nije video osim nekoliko pripovedaka i roman “Seljaci”), da mu poshumno objave dela: “Domaće ognjište”, “Na kamenu”, “Glad i kamen”, “Ne diraj palmu”, dok je dramski opus “Na katedri”, ostao u rukopisu. “Ovaj vrsni pripovjedač, kasnije romansijer, još uvijek je malo poznat jugoslovenskoj javnosti... o njemu se pisalo više kao o žrtvi rata nego kao o piscu koji je iza sebe ostavio ako ne opsežno, a ono značajno djelo”, zapisao je književnik Janko Đonović. Još u đačkim danima, kroz literalnu družinu “Skerlić”, Nikola Lopičić počeo je da se iskazuje na književnom planu, da bi se ubrzo pojavio u časopisima “Mladost” i “Venac” kao sledbenik tzv. socijalne literature. Tad mu izlazi iz štampe i roman “Seljaci” u izdanju SKZ (Srpske književne zadruge), za kojeg je recenziju napisao Ivo Andrić, a Isidora Sekulić i Veljko Petrović predložili za nagradu Srpske akademije nauke (do koje nikad nije došlo zbog autorovog naprednog orijentisanja). Nikola Punja Lopičić rođen je 1909. godine u Podgorici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je na Cetinju. Studirao je srpsko-hrvatski jezik i književnost na filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Diplomirao je 1934. godine. Posle diplomiranja postavljen je za suplenta gimnazije u Podgorici, da bi ubrzo zatim bio premešten u banjalučku gimnaziju, a nešto kasnije i za Split. U gradu pod Marjanom našao je svoj mir – trenutno: položio je profesorski ispit i osnovao porodicu. Uživao je ogroman autoritet ne samo u prosvetnom zavodu u kojem je predavao, već i u građanstvu, naročito među naprednim intelektualcima. Uoči aprilskog rata 1941. godine mobilisan je u vojsku. Kapitulaciju je doživeo u Sarajevu. Uspeo je da izbegne zarobljeništvo i da se vrati u Split, gde mu se nalazila supruga. Bilo je to u danima proklamovanja tzv. NDH i uspostavljanja ustaške strahovlade. Tu mu videlo se, nije bilo života. Uz pomoć napredno orijentisanih kolega i prijatelja, jedva je uspeo da sačuva glavu i pobegne. Put ga je doveo na Cetinje, gde su se uveliko vršile pripreme za narodni ustanak. U međuvremenu, po nalogu okupatorskih vlasti, pozvao ga je predstavnik tzv. Prosvetnog odelenja da se prihvati službe profesora cetinjske gimnazije. Ponudu je kategorički odbio, iako nije imao uslova za život (majka, brat i sestra). Ustanički dani 1941. godine zatekli su ga na Cetinju. Kao i većina intelektualaca rodoljuba u gradu pod Lovćenom, izjasnio se za NOP. Ilegalno je radio sve do početka 1942. godine, kada je uhapšen. Ubrzo je interniran u koncentracioni logor Kavaja, zatim Klos u Albaniji, a početkom 1943. godine u logor Kolfjorito u Italiji. Osmog septembra 1943. godine oslobodio se ropstva i krenuo na sever prema Apeninima. Čuvan od italijanskih antifašista, u međuvremenu stupa u vezu sa predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta koji su mu omogućili povratak u domovinu. Krajem 1943. godine stigao je u Zagreb s namerom da se prebaci na slobodnu teritoriju. Odmah je uspostavio vezu sa prijateljima NOP i uključio se u rad grupe antifašista intelektualaca, kojom je rukovodio dr Vladimir Čaldarović. (Ova grupa ilegalno se sastajala u stanu pesnika i publiciste Ante Boglića, gde su im poveravani zadaci u ilegalnoj borbi. Dolazak Nikole i Blaža Lopičića u Zagreb, živo je zainteresovao kvislinge Sekulu Drljevića i Savića Štedimliju. Nastojali su da ih angažuju na svojim antinarodnim projektima ucenjujući ih ustaškim represalijama. Kao i njegov brat Blažo i Nikola je energično odbio ponudu. Pošto su mu ustaški agenti već bili za petama, Nikola je rešio da što pre pređe na slobodnu teritoriju. Iz Boglićevog stana, s bratom Blažom i grupom antifašista intelektualaca, krenuo je prema Savi. “Veze” međutim nije bilo, pa su se ponovo vratili u Zagreb. Po povratku, svi su uhapšeni (poznata provala) i sprovedeni u ustaški zatvor u Savskoj cesti... Odatle je vodio samo jedan dobro poznati put... u smrt. (M.B.) ********* LOPIČIĆ Nikola, (Podgorica 1909 – Lepoglava 1945), književnik. Gimnaziju završio na Cetinju a Filozofski fakultet u Beogradu. Bio je profesor gimnazije u Bijeljini, Podgorici, Splitu i Sarajevu. Kao pripadnik NOP-a od 1941. godine, uhapšen je na Cetinju i interniran u Albaniju a zatim u Italiju. Poslije puštanja iz logora, došao je u Zagreb, gde je ponovo uhapšen, odveden u zatvor u Lepoglavu i tamo strijeljan. Pisao je pjesme, pripovetke i prikaze. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima. Djela: Seljaci (Beograd 1939).), Domaće ognjište (Beograd 1951), Na kamenu (Cetinje 1953.), Glad i kamen, izbor (Titograd, 1965), Ne diraj palmu (Cetinje 1972), Brazde u kamenu (Beograd 1976). U njegovoj zaostavštini ostale su dvije drame: Na katedri i Serdar, roman Tuđinac i drugi tekstovi. L.1.KUT 63

Manja okrznuca spolja, odlicno ocuvana, bez posvete. Mir-Jam Milica Jakovljević (Mir-Jam) Po mnogo čemu ovo je možda najbolji roman Mir-Jam... Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju. Svaki njen roman je na svoj način poučan, jer jasno pokazuje razliku izmedju dobrog i lošeg i daje moralnu pouku, pre svega namenjenu mladim devojkama. Nepravedno zaboravljena, skrajnuta na margine književnosti, Mir-Jam danas doživljava renesansu i zasluženo pleni duše hiljada čitalaca. Lični podaci Puno ime Milica Jakovljević Datum rođenja 22. april 1887. Mesto rođenja Jagodina, Kraljevina Srbija Datum smrti 22. decembar 1952. (65 god.) Mesto smrti Beograd, FNRJ Obrazovanje Viša ženska škola u Beogradu Milica Jakovljević (Jagodina, 22. april 1887 — Beograd, 22. decembar 1952), poznata pod pseudonimom Mir-Jam, bila je srpska novinarka i književnica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima”, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama”. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Jedna je od samo tri žene, među sto najznačajnijih srpskih novinara, uvrštene u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791–1991). Biografija Milica Jakovljević rođena je u Jagodini, u velikoj porodici Jakova Jaše Jakovljevića, državnog činovnika. Jakov Jakovljević bio je udovac sa osmoro dece. Kako je deci bila potrebna majka ili zamena za majku, rođaci i prijatelji su mu savetovali da se oženi izvesnom Simkom, udovicom bez dece. U to vreme, kada u braku nije bilo dece, smatralo se da je ženina krivica, pa ako Simka nije imala dece do sada, neće ih imati ni u ubuduće. Ali već posle prve godine braka Simka Jakovljević rodila je kći Milicu. Kako su se državni činovnici često, zbog potrebe službe, selili iz mesta u mesto, Simka je tri godine kasnije, 1890. u Knjaževcu rodila sina Stevana, a u Kragujevcu najmlađu ćerku Zoru. Stevan Jakovljević, brat Milice Jakovljević, takođe je postao poznati srpski pisac, autor prvog srpskog bestselera „Srpska trilogija”.[1][2] Prema sećanjima glumice Nevenke Urbanove, Milica Jakovljević je bila „lepa, raskošna plavuša koja je na plaži čitala Rablea u originalu”. Govorila je ruski i francuski jezik.[3] Iako je u svojim delima pisala uglavnom o ljubavi i braku, sama se nikada nije udavala.[4] Detinjstvo i mladost Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Završila je Višu žensku školu u Beogradu,[5] gde se školovala za učiteljicu. Od 1906. do 1919. godine radila kao seoska učiteljica.[6][7] Prvu službu dobila je u selu Krivi Vir, ispod Rtnja.[3] Novinarska karijera Posle Prvog svetskog rata, preselila se u Beograd i započela novinarsku karijeru u dnevnim novinama „Novosti”, zatim pisala u „Nedeljnim ilustracijama”, a po oslobođenju bila kratko i novinar večernjeg lista „Glas”. Prema sopstvenim rečima (u pismu upućenom Udruženju novinara Srbije) Milica Jakovljević započela je novinarsku karijeru 1. juna 1921. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. godine. Prvih 5 godina provela je u „Novostima” a narednih 15 u „Nedeljnim ilustracijama”.[7] Pod okupacijom, koju je provela na ivici siromaštva i bede, Milica Jakovljević je 1941. godine odbila poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima „Novo vreme` i „Obnova`, pod izgovorom da je umorna i stara, kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu.[7][2] Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, pokušala je da nastavi novinarsku karijeru u „Glasu` koji je posle ilegalnog ratnog perioda (od 1942), nastavio izlaženje u oslobođenom Beogradu 7. novembra 1944. Uoči Aprilskog rata Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, Udruženje novinara Srbije imalo je 264 člana, među kojima je bilo svega 12 žena. Drugi svetski rat je prepolovio članstvo. Ništa bolje nisu prošle ni njegove članice. Tri nisu dočekale oslobođenje, jedna je osuđena na robiju zbog saradnje sa okupatorom, tri su prestale da se bave novinarstvom, a samo ih je pet obnovilo članstvo 1945. godine, među njima i Milica Jakovljević.[7] U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam.[6] Posleratne godine Prema tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji šest meseci bude nezaposlen gubi status novinara. Milica Jakovljević nije uspela da se održi u „Glasu`. Od pet novinarki ona je bila najstarija i nije mogla da izdrži preveliki novinarski napor, koji u tadašnjim uslovima („nema odmora dok traje obnova`) nije imao ograničene ni normu ni vreme. Udruženje je 1945. godine izbrisalo iz članstva 22 novinara. Među njima je izbrisana i Mir-Jam. Po okrutnom slovu pravila, brisana je iz članstva Udruženja 14. decembra 1945. godine.[7] Legendarna Mir-Jam, iskusni novinar i publicista, 1945. uzaludno je pokušavala da se zaposli. Na sednici Saveza književnika Jugoslavije Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu: „Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam”. Molba za zaposlenje Mir Jam odmah je odbijena s obrazloženjem da je imala prekid u radu deset meseci, zbog čega je izgubila status novinara. Prećutano je da je „prekid” nastupio jer je Milica odbila da radi u okupacionoj štampi.[2] Uprkos izrazima lojalnosti i svom angažovanju u novoj vlasti Stevan Jakovljević nije mogao da spase svoju sestru Milicu. Uspeo je samo da joj obezbedi malu penziju. Posle rata, do kraja života, živela je vrlo bedno. Nova vlast odbacila ju je bez zvaničnog objašnjenja.[1] „Rehabilitovana” je tek 1972. postavljanjem predstave „Ranjeni orao” po njenom romanu na scenu Ateljea 212.[2] Godine 1972. rodbinu, koja je mislila da ima autorska prava, iznenadio je tada bivši beogradski knjižar Ivan Veselinović, koji se pojavio s ugovorom iz 1946. kojim mu je Milica Jakovljević prenosi sva autorska prava. Na pozadini dokumenta Mir-Jam se zahvaljivala „anđelu čuvaru” Veselinoviću jer joj je „dao novac da kupi nešto uglja” da se ne smrzne. U raspravu o autorskim pravima se umešala opština Stari grad, podsećajući da je svojevremeno, Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir-Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovani deo.[2] Javnosti nije poznato kako je Mir-Jam provela poslednje godine života. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra, okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne tadašnje novine.[4] Za razliku od Džejn Ostin, sa kojom su je svojevremeno poredili, a čija je kuća pretvorena u muzej posvećen ovoj spisateljici, kuća u Molerovoj ulici u Beogradu, u kojoj je Milica Jakovljević živela, umrla, ali i napisala sva svoja dela, srušena je. Nigde nema njene spomen ploče, njene biste, niti ulice sa njenim imenom.[8] Književni rad Široj javnosti Milica Jakovljević ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Laki, ljubavni sadržaji, kao i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil, obezbedili su njenim romanima stalnu popularnost, mada ju je književna kritika otpisivala (`književni plićaci... bez imalo duha`[9]). Stvarnu vrednost njenih romana predstavlja detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje joj je donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.[6] Godine 1939. odvažila se da napiše i pozorišnu dramu „Tamo daleko”, koja je, sa Žankom Stokić u glavnoj ulozi, trijumfalno izvedena.[8] Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji ali je posle oslobođenja odbačena, bez zvaničnog objašnjenja. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka”. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi.[1] Feminističko angažovanje Mir-Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom „Treba li podići ženi spomenik”, zalažući se da se damama prizna svako umeće.[10] Dela Romani Ranjeni orao To je bilo jedne noći na Jadranu Nepobedivo srce Otmica muškarca Greh njene majke U slovenačkim gorama Samac u braku Mala supruga Izdanci Šumadije, autobiografski roman Zbirke pripovedaka Dama u plavom Devojka sa zelenim očima Časna reč muškarca Sve one vole ljubav Pozorišni komadi Tamo daleko Emancipovana porodica[11] Ekranizovani romani Brod plovi za Šangaj (TV film prema romanu „Samac u braku”, 1991.) Ranjeni orao (TV serija, 2008.) Ranjeni orao (film, 2009.) Greh njene majke (TV serija, 2009-10.) Nepobedivo srce (TV serija, 2011-12.) Kad ljubav zakasni (film prema romanu „Samac u braku”, 2014.) Samac u braku (TV serija, 2014.) Jedne letnje noći (TV serija, 2015.) Otmica muškarca (TV serija, 2018.) Mala supruga (TV serija, 2022.) Pozorišne predstave Tamo daleko (1939) Ranjeni orao (Atelje 212, 1972)

Gertruda Stejn MelanktaMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoГертруда Стајн (енгл. Gertrude Stein; Алегени, 3. фебруар 1874 — Неји на Сени, 27. јул 1946) била је америчка књижевница која је знатно допринела развоју модерне уметности и књижевности. Већи део живота провела је у Француској.БиографијаГертруда Стајн са три годинеРођена је у месту Алегени (Пенсилванија) у образованој породици немачко-јеврејских имиграната. Њен отац, Данијел Стајн, зарадио је прилично богатство инвестицијама у железницу. Када је Гертруда имала три године, породица се, због пословних разлога, преселила најпре у Беч, а затим у Париз. Године 1878. вратила се са породицом у САД и живела у Оукланду, али су наставили да одлази на одморе у Европу. Након смрти родитеља, Гертруда је живела са родитељима своје мајке у Балтимору.На колеџу Редклиф студирала је психологију код Вилијама Џејмса, а након студија 1897. провела је лето у Вудс Хоулу где је студирала ембриологију на Marine Biological Laboratory, што је наставила на Johns Hopkins Medical School, али је 1901. напустила студије без добијене дипломе.Године 1902. преселила се у Париз, у време врхунца уметничког окупљања на Монпарнасу. Од 1903. до 1912. живела је у Паризу са братом Леом, који је био уметнички критичар. У Паризу је 1907. срела љубав свог живота, Алис Б. Токлас [1], а 1909. Алис преселила код ње и њеног брата.Гертруд Стајн је ауторка једне од првих прича о каминг-аут. Причу је написала још 1903. године, али је објављена тек 1950. године под насловом Ствари какве управо јесу.[1]Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј, син Ернеста Хемингвеја 1924. годинеСтајн је временом почела да прихвата и дефинише своју псеудо-мужевност кроз идеје Отоа Вајнингера, изражене у његовом делу Секс и карактер из 1906. године. Вајнингер је, иако Јеврејин по рођењу, сматрао јеврејске мушкарце феминизираним, а жене опет неспособним да буду саможиве, те кадра да поседују гениј. Овом правилу изузетак он види у лезбијкама, које парирају маскулином. Како је Стајн једначила гениј и маскулино, њена позиција жене и интелектуалке се тешко инкорпорирају и савремене феминистичке интерпретације њеног опуса се доводе у питање.[2]Позитивне афирмације њене сексуалности почињу по ступању у однос са Алис Б. Токлас. Ернест Хемингвеј је описао како је Алис била попут Гертрудине „супруге“, где се Стајн ретко кад обраћа његовој (Хемингвејевој) супрузи, баш као што је он третирао Алис, остављајући две „супруге“ да чаврљају.[3]Већи део живота Гертруда је живела од пара које је зарадио њен отац, као уосталом и њена браћа. Године 1933. објавила је мемоаре под насловом „Аутобиографија Алис Б. Токлас“, па је могла финансијски да се осамостали.Она и њен брат су имали једну од првих колекција кубистичког и модерног сликарства. Поседовала је радове Пикаса (који јој је био пријатељ и урадио је њен портет) Матиса, Дерена, Брака, Гриса и других младих аутора.Када је Немачка објавила Први светски рат, Гертруда и Алис су биле у посети Алфреду Норт Вајтхеду у Енглеској. Вратиле су се у Француску и пошто је Гертруда научила да вози кола пријавиле су се да превозе медицински материјал за потребе француских болница. Касније су биле награђене од француске владе за свој допринос.Стајн и Токлас су биле блиске пријатељице књижевнице Натали Барни, која је у Паризу организовала књижевни салон и Академију жена, чија је чланица била и Гертруда.Током 20-их у салону, који је држала Гертруда у Улици цвећа, са зидовима прекривеним авангардним сликама, окупљали су се познати уметници и писци тог доба, као што су Ернест Хемингвеј, Езра Паунд, Анри Матис, Торнтон Вајлдер, Шервуд Андерсон, Гијом Аполинер. Гертруда Стајн је сковала термин изгубљена генерација за неке од ових писаца, који су живели и радили ван Америке. У току овог периода спријатељила се са књижевницом Мином Лој, са којом је остала пријатељица до краја живота.Гертруда Стајн је била врло духовита, весела и елоквентна и имала је велики круг пријатеља и пријатељица. Била је врло утицајна у уметничким круговима и њено мишљење је изузетно уважавано. Била је Хемингвејева менторка и кума на крштењу његовог сина.Пре почетка Другог светског рата, Гертруда је за Њујорк Тајмс изјавила да би Хитлер требало да буде награђен Нобеловом наградом за мир:12/7

Izdaje - Narodna knjiga Alfa Beograd Ranka Radulović: `Balonci` su knjiga koja se može čitati kao svojevrstan priručnik kako sačuvati svoje mentalno zdravlje, unutrašnje biće i dušu. Situacija od ljudi pravi depresivce Ljudi kao baloni na vetrometini Stalno nam nabijaju neku kolektivnu krivicu. Da mi, ma koliko bili dobri i uspešni, nikada nećemo biti oni stari, nenadmašivi. I da ćemo fantazmatski biti krivi ako nas ukinu. Jer smo takvi kakvi smo i što nismo oni drugi`, napisala je, između ostalog, dr Ranka Radulović, neuropsihijatar u svojoj zanimljivo nazvanoj knjizi `Balonci`, u izdanju `Narodne knjige`, koja sadrži petnaestak autentičnih, literarno uobličenih priča o pacijentima, osoblju i bolnici. `To je knjiga sa egzistencijalističkim pričama zasnovanim na istinitim događajima iz psihijatriske klinike `Avala` u periodu 1993. do 1998. godine. A može se čitati i kao priručnik sa kratkim uputstvima kako sačuvati, naduvati i balansirati svoj balon,( što je svojevrstan sinonim za mentalno zdravlje, unutrašnje biće i dušu) u našem vremenu`. Ova zanimljiva doktorka, rođena 1965. u Sarajevu gde je i završila Medicinski faklutet došla je u Beograd u vreme rata u Bosni i magistrirala sa zanimljivom temom o primeni muzike u lečenju depresivnih poremećaja. `Balonci` su njena druga knjiga, a kako sama kaže, to je naziv gotovo za sve nas. U kom pogledu ljude nazivate `baloncima`? - Jer živimo u vremenima kada se teško opstaje, asocijacija mi je bila da su ljudi kao baloni na vetrometini. Tako, balonci šetaju ulicama, stoje u redovima, guraju se po autobusima... Radite sa baloncima, volite balonce, živite pored balonaca...To smo svi mi koji svim snagama čuvamo svoje balone da ih jaki vetrovi ne raspuknu ili ne oduvaju u inostranstvo. Povremeno se umore, baloni izduvaju, pa neki svrate u psihijatrisku kliniku gde ih nauče kako da ponovo naduvaju svoje balone i koja je to njihova mera. Šta je u ovim vremenima najbitnije da bi se sačuvali baloni, odnosno zdrava celina psihološkog, mentalnog sklopa? - Ako preduvate balon on puca, odnosno završava u ili u autoagresije (usmereno ka sebi) ili u heteroagresiji (usmereno ka drugima). Pri tom, neke od ljudi naučimo da žive sa rizikom vlasnika najvećeg i najupadljivijeg balona, jer su ti najpodložniji da ih probuši obična, primitivna ljudska praćka. Živimo u dugotrajnoj krizi u kojoj niz stresogenih događaja, koji imaju kumulativni karakter, iscrpljuju svakog, pa i najjačeg, pojedinca kao i čitav narod. Došlo je krajnje vreme da se nađu konstruktivna rešenja. I tu, pre svega treba poći od sebe i učiniti nešto za spas sopstvenog mentalnog zdravlja. Da li pojedinac na svom ličnom nivou može u tom smislu nešto da učini, i u čemu se satojala ta aktivnost? -Nema mesta za premišljanje ni dilemu. Čovek mora naći dodatne snage za konstruktivna rešenja na svom nivou. To je pre svega - rad! Ne toliko radi zarade, koje su, kao što znamo, male, nego zbog činjenice da je to sublimacija kao zdrav mehanizam odbrane.Druga veoma lekovita stvar je humor. Tu bih istakla da taj humor ne treba uvek da bude na tuđi račun. Naprotiv, on je daleko delotvorniji kada se odnosi na nas same ili na ličnu situaciju. Humor `olakšava` stvari. Kada se našalite stvari izgledaju drugačije, manje teške i manje crne. Može li se govoriti o opštem psiho(pato)loškom stanju, odnosno zdravlju naše nacije? - Teško je stvoriti kompletnu sliku,i dati preciznu i tačnu definiciju. Tu se može zbilja mnogo manipulisati. Ali javlja se čitav niz zanimljivih detalja. Recimo, broj telefonskih poziva, odnosno traženja pomoći tim putem je enormno povećan, dok je prisustvo pacijenata u ordinacijama nešto manje nego pre NATO agresije. Jedan od razloga takve situacije svakako leži u činjenici da klinike `Avala` više nema jer je početkom bombardovanja ukinuta, a pacijenti poslati kućama ili u druge bolnice, dok je osoblje prebačno na Institut za psihijatriju kliničkog centra Srbije.Pri tom, aktuelan problem i dalje postoji jer je veoma teško hospitalizovati ne psihotične pacijente, a samim pacijentima je teško da dobiju uput, nemaju novca da sami plate pregled, snabdevenost lekovima je loša... Da li vi, sveukupno gledano, govorite o situaciji koja od ljudi pravi depresivce? - Uprkos mučnoj situaciji koja od ljudi pravi depresivce i sve ono što, bar većina, ne bi trebalo da bude nema mesta krajnjem pesimizmu. Treba razvijati ličnu odgovornost pre svega i čuvati svoje okvire preko kojih nećete puštati frustracije koje vas se u suštini ne tiču. Tu veliku ulogu igraju porodica i prijatelji. Verujem da ovde još ima ljudi koji će smoći snage za konstruktivna rešenja, a oni će povući ostale. Nedavno sam slušala razgovor dve starije žene od kojih je jedna izbeglica prinuđena da se stalno seli. U jednoj od tih selidbi zaboravila je i urnu sa pepelom svoga muža. Kada je spoznala tu činjenicu nije se posebno uzbudila. A na pitanje zašto ga nije sahranila staloženo je odgovorila da nemože jer nema papire, a njih treba prvo nabaviti živima. To je situacija koju bi smo mogli nazvati svojevrsnom psihoterapijom koju stvara sam život. Šta ste uistinu hteli da postignete knjigom `Balonci`? - Pokušala sam da načinim svojevrstan priručnik za mentalno preživljavanje, koji će biti lako čitljiv i razumljiv. Zato sam ga i posala kao priče ili eseje. Sem toga, knjiga `Balonci` je i uspomena na kliniku koje više nema ali i demistifikacija psihoterapije. Takođe, jedan od ciljeva sa kojim sam pisala ovu knjigu je i taj da se smanji strah opšte populacije od psihijatriskih pacijenata, odnosno da se ljudi, ukoliko im je potrebno bez ikakvog straha ili opterećenja obrati za pomoć. Jer, mentalna bolest i zdravlje stoje na dva kraja iste linije, nekada smo bliži bolesnom a nekada zdravom kraju, ali smo svi na istoj duži. T. Njezić Stanje knjige kao na slikama Mek povez 157.strana

Lav Nikolajevič Tolstoj Ana Karenjina Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Лав Николајевич Толстој (рус. Лев Николаевич Толстой; Јасна Пољана, 9. септембар 1828 — Астапово, 20. новембар 1910)[1] био је гроф, руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба.[2] Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која осликавају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 19. веку.[3]Био је есејиста, познати борац за права радника, драматург, критичар и морални филозоф, а поред свега пацифиста и левичар.[2] Својим напредним идејама о ненасилном отпору је утицао на личности, које су се појавиле касније, међу којима су најпознатије Мартин Лутер Кинг[4] и Ганди.[5] Према гласању 125 познатих свјетских аутора Толстојеве књиге уврштене су у највеће књиге свих времена.[6]БиографијаТолстој у својој двадесетој години, 1848.Толстој је рођен у Јасној Пољани, породичном имању 12 km (7.5 mi) јужно од Туле, и 200 km (120 mi) јужно од Москве. Толстоји су добро позната фамилија старог руског племства, чији су преци познати још од племића по имену Индрис из Литванског царства у 1353;[7][8] прецизније, он је запамћен по узвику „из земље Цезара, од Германа“ кад је за Русе таква генерална формула означавала све типове странаца.[9] Он је био четврто од петоро деце грофа Николаја Илича Толстоја, ветерана Домовинског рата из 1812, и грофице Марије Толстој (рођена кнегиња Волконскаја). Толстојеви родитељи су умрли кад је он био веома млад, тако да су њега и његову браћу и сестре одгајили рођаци.[2] Године 1844, он је почео да студира право и оријенталне језике на Казанском универзитету. Његови учитељи су га описали са „неспособан и невољан да учи“.[10] Толстој је напустио универзитет усред својих студија, вратио се у Јасну Пољану и затим провео највећи део свог времена у Москви и Санкт Петербургу. Године 1851, након што је накупио тешке коцкарске дугове, он је отишао са својим старијим братом на Кавказ и приступио армији.[11] У то време је почео да пише.Његов преображај из аутора раскалашног и привилегованог друштва у ненасилног и духовног анархисту његовог каснијег доба је узрокован његовим искуствима у војсци. Томе су такође допринела и два путовања по Европи 1857. и 1860-61. Други који су следили истим путем су Александар Херцен, Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин. Током своје посете из 1857. године, Толстој је присуствовао јавном погубљењу у Паризу, што је било трауматично искуство које је обележило остатак његовог живота. Он написао у писму свом пријатељу Василију Боткину: „Истина је да је држава завера намењена не само експлоатацији, него пре свега да корумпира своје грађане ... Од сада, никада нећу служити било којој влади било где.“[12] Толстојев концепт ненасиља или Ахимса је био ојачан након што је прочитао немачку верзију Тирукурала. Он је касније допринео усађивању тог концепта код Махатме Ганди путем свог Писма индусу кад је млади Ганди кореспондирао с њим тражећи савет.[13]Његово европско путовање током 1860–61 обликовало је његов политички и књижевни развој. Имао је прилику да се сретне са Виктором Игом, чије литерарне таленте је Толстој величао након читања Игове тек завршене Les Misérables. Сличне евокације сцена битки у Иговој новели и Толстојевом Рату и миру индицирају тај утицај. На Толстојеву политичку филозофију је исто тако утицала његова посета француском анархисти Пјеру Жозефу Прудону из марта 1861, који је у то време живео у егзилу у под лажним именом у Бриселу. Осим прегледа Продонове предстојеће публикације, La Guerre et la Paix (Рат и мир на француском), чији наслов је Толстој позајмио за своје ремек-дело, њих двојица су дискутовали о образовању, као што је Толстој написао у својем образовним записима: „Ако спомињем овај разговор с Прудоном, то је да бих показао да је у мом личном искуству он био једини човек који је разумео значај образовања и штампе у наше време.Испуњен ентузијазмом, Толстој се вратио у Јасну Пољану и основао 13 школа за децу руских сељака, који су управо били еманциповани од кметства 1861. Толстој је описао школске принципе у свом есеју из 1862. године „Школа у Јасној Пољани“.[14] Толстојеви образовни експерименти су били кратког века, делом због узнемиравања од стране царске тајне полиције. Међутим, као директна претеча А. С. Ниловог Самерхила, школа у Јаној Пољани[15] се може оправдано сматрати првим примером кохерентне теорије демократског образовања.Лични животДана 23. септембра 1862, Толстој је оженио Софију Андреевну Берс, пореклом Немицу, која је била 16 година млађа од њега и ћерка угледног дворског лекара Андреја Берса, a праунука грофа Петра Завадовског, првог министра образовања у царској Русији. Фамилија и пријатељи су је звали Соња, што је руски деминутив имена Софија.[16] Они су имали 13 деце, од којих је осам преживело детињство.[17]Толстојева жена Софија и њихова ћерка АлександраГроф Сергеј Лавович Толстој (10. јул 1863 – 23. децембар 1947), композитор и етномузикологГрофица Татјана Лавовна Толстој (4. октобар 1864 – 21. септембар 1950), супруга Михајла Сергевича СухотинаГроф Илија Лавович Толстој (22. мај 1866 – 11. децембар 1933), писацГроф Лав Лавович Толстој (1. јун 1869 – 18. октобар 1945), писац и вајарГрофица Марија Лавовна Толстој (1871–1906), супруга Николаја Леонидовича ОболенскогГроф Петер Лавович Толстој (1872–1873), умро у детињствуГроф Николај Лавович Толстој (1874–1875), умро у детињствуГрофица Варвара Лавовна Толстој (1875–1875), умрла у детињствуГроф Андреј Лавович Толстој (1877–1916), служио у Руско-јапанском ратуГроф Михаел Лавович Толстој (1879–1944)Гроф Алексеј Лавович Толстој (1881–1886), умро у детињствуГрофица Александра Лавовна Толстој (18. јул 1884 – 26. септембар 1979)Гроф Иван Лавович Толстој (1888–1895), умро у детињствуБрак је од самог почетка био обележен сексуалном страшћу и емоционалном неосетљивошћу имајући у виду да је Толстој, непосредно уочи њиховог брака, дао Софији своје дневнике с детаљима његове екстензивне сексуалне прошлости и чињеницом да му је једна кметкиња на његовом имању родила сина.[16] Упркос томе, њихов рани брачни живот је био срећан и пружио је Толстоју много слободе и систем подршке да напише Рат и мир и Ану Карењину при чему је Соња радила као секретарица, едитор и финансијски менаџер. Соња је ручно преписивала његове епичке радове с времена на време. Толстој је настављао да уређује Рат и мир, и биле су му потребне чисте финалне верзије да се испоруче издавачу.[16][18]Међутим, њихов каснији заједнички живот је А. Н. Вилсон описао као један од најнесрећнијих у књижевној историји. Толстојев однос са супругом је погоршан, јер су његова веровања постајала све радикалнија. Он је желео да се одрекне свог наслеђеног и зарађеног богатства, укључујући одрицање од ауторских права над ранијим радовима.Толстојева породица је напустила Русију након Руске револуције из 1905. и накнадног успостављања Совјетског Савеза, и стога његови потомци и родбина данас живе у Шведској, Немачкој, Уједињеном Краљевству, Француској и Сједињеним Државама. Међу њима је шведска певачица Викторија Толстој[19] и шведски земљопоседник Кристофер Паус, Хереста.Новеле и фикцијаЛав Толстој 1897.Толстој је један од великана руске књижевности; његови радови обухватају романе Рат и мир и Ана Карењина и новеле као што су Хаџи Мурат и Смрт Ивана Илича. Његови савременици су му одали висока признања. Фјодор Достојевски га је сматрао највећим од свих живих романописаца. Гистав Флобер, након читања и превођења Рата и мира, изјавио је: „Какав уметник и какав психолог!“ Антон Чехов, који је често посећивао Толстоја на његовом сеоском имању, написао је: „Када литература поседује Толстоја, лако је и пријатно бити писац; чак и када знате да нисте ништа постигли и још увек не остварујете ништа, то није тако страшно како би иначе било, јер Толстој постиже за све. Оно што он ради служи да оправда све наде и тежње уложене у књижевност.“ Британски песник и критичар из 19. века Матју Арнолд је сматрао да „Толстојев роман није уметничко дело, већ део живота“.[20]Каснији критичари и романописци настављају да величају Толстојеву уметност. Вирџинија Вулф га је прогласила „највећим романописцем од свих“.[20] Џејмс Џојс је запазио: „Он никад није досадан, никад глуп, никад уморан, никад педантан, никад театралан!“ Томас Ман је писао о Толстојевој наизглед безгрешној уметности: „Ретко је уметност радила тако много попут природе.“ Такве ставове су делиле и јавне фигуре попут Пруста, Фокнера и Набокова. Набоков је имао високо мишљење о Смрти Ивана Илича и Ани Карењиној; он је међутим преиспитивао репутацију Рата и мира, и оштро је критиковао Васкрсење и Кројцерову сонату.Толстојеви најранији радови, аутобиографске новеле Детињство, Дечаштво и Младост (1852–1856), говоре о сину богатог земљопоседника и његовој спорој реализацији о постојању јаза између себе и његових сељака. Иако их је касније одбацио као сентименталне, они откривају знатан део Толстојевог живота. Они задржавају свој значај као примери универзалне приче о одрастању.Толстој је служио као потпоручник у артиљеријском пуку током Кримског рата, што је описано у његовим Севастопољским причама. Његова искуства у бици помогла су у формирању његовог каснијег пацифизма и дала су му материјал за реалистичан опис страхота рата у његовом каснијем раду.[21]Његова фикција конзистентно покушава да реалистично прикаже руско друштво у којем је живео.[22] Роман Козаци (1863) описује козачки живот и људе кроз причу о руском аристократи који је заљубљен у козачку девојку. Ана Карењина (1877) садржи паралелне приче о прељубној жени заробљеној конвенцијама и лажношћу друштва и филозофског земљопоседника (сличног Толстоју), који ради уз сељаке у пољима и покушава да реформише њихове животе. Толстој не само да је користио сопствена животна искуства већ и створио ликове по сопственом имиџу, као што су Пјер Безуков и принц Андреј у Рату и миру, Левин у Ани Карењиној и у извесној мери принц Нехлудов у Васкрсењу.Моћ таме2015. у Бечком Академском позориштуРат и мир се генерално сматра једним од највећих романа икад написаних, изузетан по својој драматичној ширини и јединству. Његова огромна слика садржи 580 ликова, многи су историјски уз низ других фиктивних. Прича се креће од породичног живота до главног штаба Наполеона, од двора Александара I Павловича до бојних поља Аустерлица и Бородина. Толстојева оригинална идеја за роман је била да истражи узроке устанка декабриста, чиме се бави само у задњих неколико поглавља, из чега се може закључити да ће син Андреја Болконског постати један од декабриста. Роман истражује Толстојеву теорију историје, а посебно безначајност особа као што су Наполеон и Александар. Донекле је изненађујуће да Толстој није сматрао да је Рат и мир роман (нити је сматрао многа друга велика дела руске прозе тог времена романима). Такво гледиште постаје мање изненађујуће ако се има у виду да је Толстој био романописац реалистичке школе који је сматрао да је роман оквир за испитивање друштвених и политичких питања у животу деветнаестог века.[23] Рат и мир (који је за Толстоја заправо еп у прози) стога се није квалификовао. Толстој је сматрао да је Ана Карењина била његов први роман.[24]Након Ане Карењине, Толстој се концентрисао на хришћанске теме, и његови каснији романи као што су Смрт Ивана Илича (1886) и Шта треба урадити? развијају радикалну анархо-пацифистичку хришћанску филозофију, што је довело до његовог изопштења из Руске православне цркве 1901. године.[25] Упркос свим похвалама које је добио за Ану Карењину и Рат и мир, Толстој је одбацио та два рада током свог каснијег живота као нешто што није истинска реалност.[26]У свом роману Васкрсење Толстој покушава да изложи неправду људских закона и лицемерје институционализоване цркве. Толстој исто тако истражује и објашњава економску филозофију Џорџизма, чији је предани заговарач постао при крају свог живота.Критике и прихваћеностЕнглеска књижевница Вирџинија Вулф тврди да је Толстој највећи романописац свих времена.[27] И сам Џејмс Џојс је записао: “Он није никад досадан, нити глуп, никад уморан, педантан или театралан.“ Томас Ман је писао о Толстојевој безазлености: “Ријетко је радио као уметник, више као природњак.“ Велику репутацију су му донели дела Рат и мир, Ана Карењина.Његов књижевни рад састојао се из покушаја напада на руско друштво, које је верно сликао, а и сам му је припадао. У делу Козак (1863) описује козачки живот и љубав једног аристократе, заљубљеног у сеоску девојку. Дело Ана Карењина (1877) има за тему живот узорне мајке и супруге у атмосфери лицемерја високог племства, која разбија окове и против правила започиње живот са човеком кога воли. На сасвим другој страни је лик Љевина, сеоског властелина, који је у потрази за вером у Свевишњег и филозофским мотивима за живот. Он живи и ради са сељацима, покушавајући да спроведе реформу њиховог постојећег стања.Толстој као педагогЛав Николајевић Толстој познат је и као педагошки ентузијаста, највише познат по свом необичном раду у Јасној Пољани, којим позитивно утиче на нове педагошке концепције. Целокупан књижевни и педагошки рад посветио је разобличавању тешког друштвеног стања у Русији и указивао да се проблеми могу решити само мирним путем кроз просветитељски и васпитни рад.[28]Богата педагошка активност Толстоја може се поделити у три периода. Први период (1859—1862) обележава отварање школе у Јасној Пољани и покретање часописа Јасна Пољана, други период (1870—1876) односи се на његову издавачку педагошку активност, када објављује Азбуку, Нову азбуку и Руску књигу за читање, бави се и практичним проблемима васпитања. Трећи период односи се на његов садржајан рад до краја живота, када прелази на позиције религиозног мистицизма, па и питања васпитања третира у духу религиозног мистичког схватања света.[28]Практичан рад Толстоја почиње 1859. године, када је у Јасној Поњани отворио своју прву школу, а Русија добија прву школу за децу сељака (кметова) у Толстојевој кући. Жеља за проучавањем образовања одводи Толстоја на пут по Европи (Немачка, Енглеска, Француска), где се упознаје са организацијом школства, са историјом педагогије и најпознатијим педагозима практичарима. Обилазећи школе од којих је одређен број био отворен за сву децу, више је упознао мане него предности школског образовања. У учионицама је владао страх, ауторитет учитеља се заснивао на заплашивању, физичка кажњавања су била редовна, а градиво је било потпуно одвојено од живота и стварних потреба оних који уче.[29]На основу стечених запажања израдио је критику тих школа, чија је суштина да школа не брине о природи детета, да га жели пасивизирати, заплашити и тако њиме безбрижније владати. О томе је Толстој писао у свом педагошком часопису Јасна Пољана, који је почео да издаје 1861. године. Толстој долази до закључка да образовање мора да буде усклађено са животним искуством људи и да се развија у оквирима живота, па такав принцип примењује у раду се децом из Јасне Пољане. У овој школи, у којој је владала слобода и жеља за знањем која није наметнута, учитељи су били студенти из Москве али и сам велики Толстој. Разуме се да је Толстојева активност изазвала неповерење власти, па је после полицијске рације 1862. године школа у Јасној Пољани престала с радом, да би рад наставила тек 70-их година.[28]Педагошки погледи Толстоја јављају се као протест и оптужба против тадашњег бирократског образовног и васпитног система и против „принудне школе“, како назива школе на Западу. Његово залагање усмерено је ка школи која ће мотивисати децу за већим знањем, која ће развијати љубав према животу, односно присталица је теорије слободног васпитања.[28] Изузетно негативан став према васпитању, коме у почетку није придавао никакав животни смисао, Толстој образлаже чињеницом како државна школа унапред одређује у чему ће поучавати своје ученике и како ће поступати са децом. У његовој школи деца су у учионицама могла да седе како год желе, а часове су често имали у природи окружени дивним пејзажима. Није постојао строго одређен план рада и распоред па су деца могла да оду кући када год пожеле, али су ипак често остајала дуго тражећи још знања због начина на који су им их учитељи преносили. Личност ученика је била поштована и учитељима је увек било најважније шта деца желе да науче и шта им је потребно, а домаћих задатака није било јер су децу кметова код куће чекали тешки послови. Родитељи су у почетку били противници школе у којој учитељи не туку децу јер су сматрали да тако ништа неће научити, али су могли децу да испишу из школе ако желе. Међутим победило је задовољство које су деца осећала у школи у којој је увек владала слобода али никада анархија. Часови су се састојали од великог броја експеримената и изучавања природе на лицу места. Деца сељака су први пут учила математику, географију, цртање, певање и историју коју им је Толстој причао као бајку. Осим тога, у овој школи су успешно спајана знања из природних наука и религије, стицала су се знања о народним умотворинама и руској традицији, а нагласак је наравно био на књижевности. У овој школи учење никада није било обавеза јер је учитељ Толстој сматрао да ако је знање добро, жеља за њим ће настати природно као глад. Тако је и било. Његови ученици су увек били гладни нових сазнања и прича.[30]Бојећи се било каквог шаблона Толстој одлази у другу крајност у јаснопољанској школи. Школу је организовао без наставног плана и распореда часова, без обавезе да ученици редовно посећују наставу и без обавезе да науче лекције. Али је зато од учитеља захтевао да добрим приповедањем код деце побуђују интересовање за наставу. Његова школа била је супротстављена формалистичкој старој школи.[28]Његова теорија слободног васпитања, коју је преузео од Русоа, довела га је до одвајања васпитања и образовања, са објашњењем да је васпитање принудно утицање на другог човека и да оно квари, а не поправља човека. Непосредно пред крај свог живота напустио је овакав став и признао неодрживост теорије слободног васпитања. Њене позитивне стране су биле свакако индивидуално поступање са децом, љубав и поштовање, упознавање и развијање личности детета. Данас, после 150 година, Толстојев начин рада и списи о педагогији признати су као значајан допринос развоју образовања и рада са децом.[28]СмртВерује се да је Толстој умро од запаљења плућа у Астапову, на железничкој станици 1910. године, након што је усред зимске ноћи напустио дом.[31] Имао је 82 године. Дуго је боловао, па су бригу о њему преузеле супруга и кћерке. На место смрти одмах су дошли лекари, дајући му инјекције морфија. Полиција је покушала да ограничи приступ посмртној церемонији, али хиљаде сељака је било у колони на његовој сахрани. Неки су, додуше, знали само да је „неки аристократа преминуо“.[32] Тако се испоставило да нису довољно знали о животу и делу овог руског реалисте.ДелаТолстојев портрет из 1887. који је насликао Иља РјепинРомани и новелеДетињство (рус. Детство; 1852)Дечаштво (рус. Отрочество; 1854)Младост (рус. Юность; 1856)Породична срећа (новела, 1859)Козаци (рус. Казаки; 1863)Рат и мир (рус. Война и мир; 1865–1869)Ана Карењина (рус. Анна Каренина; 1875–77)Смрт Ивана Илича (рус. Смерть Ивана Ильича; 1887)Кројцерова соната (рус. Крейцерова соната; 1889)Васкрсење (рус. Воскресение; 1899)Хаџи - Мурат (рус. Хаджи-Мурат; написано 1896–1904, издано 1912)Кратке причеУпад (1852)Севастопољске приче (рус. Севастопольские рассказы; 1855–56)Иван глупак: Изгубљена прилика (1863)Поликушка (1863)Кавсаски заробљеник (рус. Кавказский пленник; 1872)Путник: Прича једног коња (1864, 1886)Колико је човеку потербно земље? (рус. Много ли человеку земли нужно; 1886)Козак и радник (1895)Отац Сергеј (рус. Отец Сергий; (1898)КомадиЦарство мрака (рус. Власть тьмы; (трагедија, 1886)Воће просвећења (комедија, 1889)Живи леш (рус. Живой труп (1900)Научна дела и полемикеИсповед (Исповедь; 1882)У шта верујем (и под називом Моја вера) (рус. В чём моя вера; 1884)What Is to Be Done? (1886)Царство Божје у теби (рус. Царство Божие внутри вас; 1894)Јеванђеље у писмима (1896)Шта је уметност? (1897)Закони љубави и насиља

IVO ANDRIĆ JEVREJSKE PRIČE Meki povez 6/19 Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

Andre Žid Plodovi novi plodoviMeki povezDžepni formatFleka na zadnjoj koriciАндре Пол Гијом Жид (франц. André Paul Guillaume Gide; Париз, 22. новембар 1869 — Париз, 19. фебруар 1951) био је француски књижевник, познат по романима Иморалист, Уска врата, Подруми Ватикана, Ковачи лажног новца, збирци есеја Коридон, као и по своме вишетомном дневнику. Годинама је је био главни уредник књижевног часописа Француска нова ревија. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1947.Андре Жид са својим погледима на морал, религију и друштво остао је једна од најконтроверзнијих фигура светске књижевности двадесетог века. У првим деценијама стваралаштва током којих је сам финансирао објављивање својих књига, остао је непознат ван уског круга пријатеља и поштовалаца, да би тек након Првог светског рата постао цењена фигура писане речи у ширем кругу европских интелектуалаца. Са друге стране, књижевно признање било је пропраћено и многобројним скандалима и забранама. Тако је након Повратка из СССР, књиге којом је исказао разочарење у Октобарску револуцију, био забрањен у Совјетском Савезу, затим је забрањен у нацистичкој Немачкој, да би годину дана након смрти Ватикан читав опус ставио на листу забрањених књига, као део књижевних остварења којих би се сваки римокатолик под претњом смртног греха ваљао клонити.[1] Жид је био изразито популаран и код српских интелектуалаца, о чему сведочи чињеница да су поједина Жидовљева остварења преведена од стране значајних имена српске књижевности: Симе Пандуровића, Младена Лесковца, Марка Ристића и Владана Деснице.Главни јунак његових романа је појединац, често обликован аутобиографски, који се суочава са низом моралних проблема. Истражујући проблеме религиозности, атеизма, сексуалности, политике и грађанства, Жидовљева дела сведоче о моралном развитку модерног интелектуалца у првој половини двадесетог века.[2] Поред разноликости садржаја стваралаштво овог француског нобеловца одликује и разноликост форме и интересовање за обнављање старијих књижевних жанрова попут сотије и тракта.Књижевни почециАндре Жид је рођен у Паризу 1869. Његов отац, универзитетски професор права, умро је 1880. Андре је одрастао у Нормандији, углавном као усамљеник. После смрти мајке 1895, оженио се рођаком Мадлен Рондо, али овај брак је био само формалан.[3]Године 1891. Жид је објавио свој први роман, „Свеске Андре Валтера“ (у оригиналу: Les Cahiers d`André Walter). Од 1893. до 1894. путовао је у северну Африку. У Алжиру је постао пријатељ Оскара Вајлда и признао је своју хомосексуалну оријентацију.Зрело добаЖид је учествовао у формирању књижевног часописа „Нова француска ревија“ 1908. (Nouvelle Revue française). Роман „Подруми Ватикана“ (Les caves du Vatican) објавио је 1914. То је сатира о лажима и преварама живота буржоазије. Двадесетих година 20. века, Жид је постао инспирација за писце попут Албер Камија и Жан Пол Сартра. Објавио је књигу о Фјодору Достојевском 1923. Кад је у својим делима бранио своју сексуалну опредељеност, као у збирци есеја „Коридон“ (1924), то је изазвало јаке критике јавности. Жид је ово своје дело сматрао својим најзначајнијим остварењем.Жид је био близак пријатељ са критичарем Шарлом Ду Босом.[4] Заједно су били део Фојеа Франко-Белж, у ком су својству радили на проналажењу запослења, хране и смештаја за француско-белгијске избеглице које су стигле у Париз након немачке инвазије на Белгију.[5][6] Њихово пријатељство је касније опадало, због Ду Босове перцепције Жида као ниподаштавања или издаје његове духовне вере, за разлику од самог Ду Босовог повратка вери.[7][8] Ду Босов есеј Дијалог са Андреом Жидом објављен је 1929. године.[9] Есеј, заснован на Ду Босовим католичким уверењима, осуђује Жидову хомосексуалност.[10] Заједнички пријатељ Жида и Ду Боса Ернст Роберт Куртиус критиковао је књигу у писму Жиду, пишући да „он [Ду Бос] вама суди према католичком моралу довољно је да се занемари његова комплетна оптужница. То може само дирнути оне који мисле као он и унапред су убеђени. Он се одрекао своје интелектуалне слободе.“[11]Током 1920-их, Жид је постао инспирација за писце као што су Албер Ками и Жан-Пол Сартр. Године 1923, објавио је књигу о Фјодору Достојевском; међутим, када је бранио хомосексуалност у јавном издању Коридона (1924) изазвао је широку осуду. Касније је ово сматрао својим најважнијим делом.Имао је кћи Катарину, рођену 1923, из ванбрачне везе са Елизабет ван Риселберг, женом која је била много млађа од њега. Познавао ју је дуго, јер је била ћерка његове најближе пријатељице Марије Моном, супруге његовог пријатеља, белгијског сликара неоимпресионисте Теа ван Риселберга. Ово је изазвало једину кризу у дугогодишњим односима између Алегреа и Жида и нарушило однос са ван Риселбергом. Ово је вероватно био Жидов једини сексуални однос са женом,[12] и био је крајње кратак. Катарина је постала његов једини потомак по крви. Волео је да зове Елизабет „La Dame Blanche“ („Бела дама“). Елизабет је на крају напустила свог мужа да би се преселила у Париз и управљала практичним аспектима Жидовог живота (они су имали суседне станове у улици Вавин). Она га је обожавала, али очигледно више нису имали сексуални однос.Своју аутобиографију, Жид је објавио 1926. под именом „Ако зрно не умре“ (Si le grain ne meurt). Касније је путовао по централној Африци, Конгу и Чаду. Критиковао је француске колонијалне методе експлоатације. Током тридесетих година, кратко је био занесен идејом комунизма, али се у њу разочарао после посете Совјетском Савезу. Жид је поново отишао у Африку 1942. и тамо живео за време Другог светског рата.АфрикаОд јула 1926. до маја 1927. путовао је кроз француску колонију Екваторијална Африка са својим љубавником Марком Алегреом. Жид је сукцесивно одлазио у Средњи Конго (сада Република Конго), Убанги-Шари (сада Централноафричка Република), накратко у Чад, а затим у Камерун пре него што се вратио у Француску. Своје перегринације је испричао у журналу Путовање у Конго (француски: Voyage au Congo) и Повратак из Чада (француски: Retour du Tchad). У овом објављеном журналу, он је критиковао опхошђење француских пословних интереса у Конгу и инспирисао реформу. Посебно је оштро критиковао режим великих концесија (француски: Régime des Grandes Concessions), односно режим који је део колоније уступио француским компанијама и где су те компаније могле да експлоатишу све природне ресурсе тог подручја, посебно гуму. Он је, на пример, испричао како су староседеоци били приморани да напусте своје село на неколико недеља да би скупљали каучук у шуми, и отишао је тако далеко да је упоредио њихову експлоатацију са ропством. Књига је имала значајан утицај на антиколонијалистичке покрете у Француској и помогла је да се поново процени утицај колонијализма.[13]1930-те и 1940-теГодине 1930, Жид је објавио књигу о случају Бланш Моније под називом `La Séquestrée de Poitiers, мењајући само имена протагониста. Моније је била млада жена коју је њена мајка држала у заточеништву више од 25 година.[14][15]Године 1939, Жид је постао први живи аутор који је објављен у престижној Библиотеци Плејада.Из Француске је отишао у Африку 1942. и живео у Тунису од децембра 1942. док га нису поново заузеле француске, британске и америчке снаге у мају 1943. и могао је да отпутује у Алжир, где је остао до краја Другог светског рата.[16] Године 1947, добио је Нобелову награду за књижевност „за своје свеобухватне и уметнички значајне списе, у којима су људски проблеми и услови представљени са неустрашивом љубављу према истини и оштрим психолошким увидом“.[17] Велики део својих последњих година посветио је издавању свог часописа.[18] Жид је умро у Паризу 19. фебруара 1951. Римокатоличка црква је његова дела ставила на Индекс забрањених књига 1952. године.[19]Сексуална оријентацијаУ свом дневнику Жид прави разлику између „содомита“, привлачности према одраслом мушкарцу, и „педерастије“, заљубљеност у млађег мушкарца, где је себе идентификовао као овог другог.Педерастом називам мушкарца који се, како сама реч иницира, заљубљује у младиће. Содомитом називам мушкарца чија је жеља окренута према старијем мушкарцу.[20]Велика љубав његовог живота био је Марк Алегре (син протестантског пастора). Ова веза је била модел за однос Едуара и Оливијеа у Жидовом роману Ковачи лажног новца.12/21

ANDRE ŽID PLODOVI NOVI PLODOVI Meki povez Džepni format Fleka na zadnjoj korici Андре Пол Гијом Жид (франц. André Paul Guillaume Gide; Париз, 22. новембар 1869 — Париз, 19. фебруар 1951) био је француски књижевник, познат по романима Иморалист, Уска врата, Подруми Ватикана, Ковачи лажног новца, збирци есеја Коридон, као и по своме вишетомном дневнику. Годинама је је био главни уредник књижевног часописа Француска нова ревија. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1947. Андре Жид са својим погледима на морал, религију и друштво остао је једна од најконтроверзнијих фигура светске књижевности двадесетог века. У првим деценијама стваралаштва током којих је сам финансирао објављивање својих књига, остао је непознат ван уског круга пријатеља и поштовалаца, да би тек након Првог светског рата постао цењена фигура писане речи у ширем кругу европских интелектуалаца. Са друге стране, књижевно признање било је пропраћено и многобројним скандалима и забранама. Тако је након Повратка из СССР, књиге којом је исказао разочарење у Октобарску револуцију, био забрањен у Совјетском Савезу, затим је забрањен у нацистичкој Немачкој, да би годину дана након смрти Ватикан читав опус ставио на листу забрањених књига, као део књижевних остварења којих би се сваки римокатолик под претњом смртног греха ваљао клонити.[1] Жид је био изразито популаран и код српских интелектуалаца, о чему сведочи чињеница да су поједина Жидовљева остварења преведена од стране значајних имена српске књижевности: Симе Пандуровића, Младена Лесковца, Марка Ристића и Владана Деснице. Главни јунак његових романа је појединац, често обликован аутобиографски, који се суочава са низом моралних проблема. Истражујући проблеме религиозности, атеизма, сексуалности, политике и грађанства, Жидовљева дела сведоче о моралном развитку модерног интелектуалца у првој половини двадесетог века.[2] Поред разноликости садржаја стваралаштво овог француског нобеловца одликује и разноликост форме и интересовање за обнављање старијих књижевних жанрова попут сотије и тракта. Књижевни почеци Андре Жид је рођен у Паризу 1869. Његов отац, универзитетски професор права, умро је 1880. Андре је одрастао у Нормандији, углавном као усамљеник. После смрти мајке 1895, оженио се рођаком Мадлен Рондо, али овај брак је био само формалан.[3] Године 1891. Жид је објавио свој први роман, „Свеске Андре Валтера“ (у оригиналу: Les Cahiers d`André Walter). Од 1893. до 1894. путовао је у северну Африку. У Алжиру је постао пријатељ Оскара Вајлда и признао је своју хомосексуалну оријентацију. Зрело доба Жид је учествовао у формирању књижевног часописа „Нова француска ревија“ 1908. (Nouvelle Revue française). Роман „Подруми Ватикана“ (Les caves du Vatican) објавио је 1914. То је сатира о лажима и преварама живота буржоазије. Двадесетих година 20. века, Жид је постао инспирација за писце попут Албер Камија и Жан Пол Сартра. Објавио је књигу о Фјодору Достојевском 1923. Кад је у својим делима бранио своју сексуалну опредељеност, као у збирци есеја „Коридон“ (1924), то је изазвало јаке критике јавности. Жид је ово своје дело сматрао својим најзначајнијим остварењем. Жид је био близак пријатељ са критичарем Шарлом Ду Босом.[4] Заједно су били део Фојеа Франко-Белж, у ком су својству радили на проналажењу запослења, хране и смештаја за француско-белгијске избеглице које су стигле у Париз након немачке инвазије на Белгију.[5][6] Њихово пријатељство је касније опадало, због Ду Босове перцепције Жида као ниподаштавања или издаје његове духовне вере, за разлику од самог Ду Босовог повратка вери.[7][8] Ду Босов есеј Дијалог са Андреом Жидом објављен је 1929. године.[9] Есеј, заснован на Ду Босовим католичким уверењима, осуђује Жидову хомосексуалност.[10] Заједнички пријатељ Жида и Ду Боса Ернст Роберт Куртиус критиковао је књигу у писму Жиду, пишући да „он [Ду Бос] вама суди према католичком моралу довољно је да се занемари његова комплетна оптужница. То може само дирнути оне који мисле као он и унапред су убеђени. Он се одрекао своје интелектуалне слободе.“[11] Током 1920-их, Жид је постао инспирација за писце као што су Албер Ками и Жан-Пол Сартр. Године 1923, објавио је књигу о Фјодору Достојевском; међутим, када је бранио хомосексуалност у јавном издању Коридона (1924) изазвао је широку осуду. Касније је ово сматрао својим најважнијим делом. Имао је кћи Катарину, рођену 1923, из ванбрачне везе са Елизабет ван Риселберг, женом која је била много млађа од њега. Познавао ју је дуго, јер је била ћерка његове најближе пријатељице Марије Моном, супруге његовог пријатеља, белгијског сликара неоимпресионисте Теа ван Риселберга. Ово је изазвало једину кризу у дугогодишњим односима између Алегреа и Жида и нарушило однос са ван Риселбергом. Ово је вероватно био Жидов једини сексуални однос са женом,[12] и био је крајње кратак. Катарина је постала његов једини потомак по крви. Волео је да зове Елизабет „La Dame Blanche“ („Бела дама“). Елизабет је на крају напустила свог мужа да би се преселила у Париз и управљала практичним аспектима Жидовог живота (они су имали суседне станове у улици Вавин). Она га је обожавала, али очигледно више нису имали сексуални однос. Своју аутобиографију, Жид је објавио 1926. под именом „Ако зрно не умре“ (Si le grain ne meurt). Касније је путовао по централној Африци, Конгу и Чаду. Критиковао је француске колонијалне методе експлоатације. Током тридесетих година, кратко је био занесен идејом комунизма, али се у њу разочарао после посете Совјетском Савезу. Жид је поново отишао у Африку 1942. и тамо живео за време Другог светског рата. Африка Од јула 1926. до маја 1927. путовао је кроз француску колонију Екваторијална Африка са својим љубавником Марком Алегреом. Жид је сукцесивно одлазио у Средњи Конго (сада Република Конго), Убанги-Шари (сада Централноафричка Република), накратко у Чад, а затим у Камерун пре него што се вратио у Француску. Своје перегринације је испричао у журналу Путовање у Конго (француски: Voyage au Congo) и Повратак из Чада (француски: Retour du Tchad). У овом објављеном журналу, он је критиковао опхошђење француских пословних интереса у Конгу и инспирисао реформу. Посебно је оштро критиковао режим великих концесија (француски: Régime des Grandes Concessions), односно режим који је део колоније уступио француским компанијама и где су те компаније могле да експлоатишу све природне ресурсе тог подручја, посебно гуму. Он је, на пример, испричао како су староседеоци били приморани да напусте своје село на неколико недеља да би скупљали каучук у шуми, и отишао је тако далеко да је упоредио њихову експлоатацију са ропством. Књига је имала значајан утицај на антиколонијалистичке покрете у Француској и помогла је да се поново процени утицај колонијализма.[13] 1930-те и 1940-те Године 1930, Жид је објавио књигу о случају Бланш Моније под називом `La Séquestrée de Poitiers, мењајући само имена протагониста. Моније је била млада жена коју је њена мајка држала у заточеништву више од 25 година.[14][15] Године 1939, Жид је постао први живи аутор који је објављен у престижној Библиотеци Плејада. Из Француске је отишао у Африку 1942. и живео у Тунису од децембра 1942. док га нису поново заузеле француске, британске и америчке снаге у мају 1943. и могао је да отпутује у Алжир, где је остао до краја Другог светског рата.[16] Године 1947, добио је Нобелову награду за књижевност „за своје свеобухватне и уметнички значајне списе, у којима су људски проблеми и услови представљени са неустрашивом љубављу према истини и оштрим психолошким увидом“.[17] Велики део својих последњих година посветио је издавању свог часописа.[18] Жид је умро у Паризу 19. фебруара 1951. Римокатоличка црква је његова дела ставила на Индекс забрањених књига 1952. године.[19] Сексуална оријентација У свом дневнику Жид прави разлику између „содомита“, привлачности према одраслом мушкарцу, и „педерастије“, заљубљеност у млађег мушкарца, где је себе идентификовао као овог другог. Педерастом називам мушкарца који се, како сама реч иницира, заљубљује у младиће. Содомитом називам мушкарца чија је жеља окренута према старијем мушкарцу.[20] Велика љубав његовог живота био је Марк Алегре (син протестантског пастора). Ова веза је била модел за однос Едуара и Оливијеа у Жидовом роману Ковачи лажног новца.[21]

DANIJELA STIL POSEBNA ISPORUKA Meki povez Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]