Knjiga je kao nova. Istorija kao bojno polje - Enco Traverso Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Godina izdanja: 2020 Broj strana: 319 Format: 15 cm Povez: Broširani Interpretiranje nasilja 20. veka Enco Traverso (1957), italijansko-francuski istoričar koji se u svom radu bavi modernom i savremenom Evropom. Njegova istraživanja su usmerena na intelektualnu istoriju i političke ideje 20. veka. Rođen je u Italiji, diplomirao je savremenu istoriju na Univerzitetu u Đenovi, a doktorirao na Školi za napredne studije društvenih nauka (EHESS) u Parizu. Radio je na univerzitetima u Amsterdamu i Parizu, a trenutno predaje odseku za humanistiku na Univerzitetu Kornel u Njujorku. Piše pretežno na francuskom jeziku. Kroz komparativne analize fašizama 20. i 21. veka ukazuje na to da se fašizam preobrazio u promenljivu ideologiju koja iskorišćava društvenu patnju generisanu usred ekstremnog nasilja neoliberalne globalizacije, oživljavajući populistički stil i označavajući neprijatelje. U svojim radovima takođe se bavi i melanholijom levice i kulturom koja ne izražava žaljenje nad žrtvama, već ih nastoji otkupiti, kulturom koja robove vidi kao pobunjene subjekte a ne kao objekte saosećanja. Njegove najznačajnije knjige su: Les Marxistes et la question juive (1990), L’Histoire déchirée, essai sur Auschwitz et les intellectuels (1997), Le Totalitarisme: Le XXe siècle en débat (2001), À Feu et à sang: De la guerre civile européenne, 1914-1945 (2007). Neka od njegovih dela prevedena su na hrvatski jezik: Melankolija ljevice (Tim press, 2018), Nova lica fašizma (Tim press, 2018), a Fakultet za medije i komunikacije je pored knjige Istorija kao bojno polje (2020), objavio i njegov čuveni tekst Bauci fašizma (2019).

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Car - Rišard Kapušćinjski Izdavač: Samizdat Godina izdanja: 2018 Broj strana: 162 Format: 22 cm Povez: Broširani Pišući Cara, Kapušćinjski kao da je veoma jasno predvideo neminovnost pada i mehanizme rušenja svake autoritarne vlasti, a ne samo one u Etiopiji. Time ova knjiga pojačava i svoje aktuelno i svoje trajno književno značenje. Prevedena na više od trideset jezika, ova knjiga nastala je posle njegovog povratka iz Etiopije, gde je radio kao dopisnik Poljske novinske agencije. U Caru opisuje poslednje mesece vladavine Hajla Selasija i njegov dvor, kao i ljude koji su sarađivali s njim. Od njihovih ispovesti Kapušćinjski je stvorio delo koje pokazuje mehanizme vladanja: kako funkcioniše i kako pada autokratska vlast. Kapušćinjski iz tih razgovora pokušava da izvuče zaključke koji se odnose na autokratski sistem uopšte: „Nije uopšte bilo slučajno to što su se oko cara nalazili većinom podli i prosti ljudi. Podlost i prostota su uslovi za nobilitaciju, na osnovu ovog kriterijuma monarh je birao svoje favorite, za to ih je nagrađivao, davao im privilegije. U dvoru nijedan korak nije napravljen, nijedna reč nije izgovorena bez njegovog znanja i saglasnosti. Drugačije nije moglo da bude jer je uslov za boravak u carevoj sredini bilo negovanje njegovog kulta; ko je u tome slabio i gubio vatrenost – gubio je mesto, otpadao, nestajao. Hajle Selasije je živeo među svojim senkama, njegova svita bila je umnožena monarhova senka.“ Sa distance, s ironijom koja je ponekad na granici crnog humora, Kapušćinjski slika „božansku carevinu“, u kojoj jedna ličnost odlučuje o svemu.

Novo, nečitano, nema posvete. Varanje smrti - Marko Tomaš Izdavač: LOM Godina izdanja: 2017 Broj strana: 181 Format: 21 cm Povez: Broširani Marta, samo ljubav s tobom je varanje smrti. Pismo Marti Marko Tomaš (Ljubljana, 1978.) danas je jedan od najpoznatijih pesnika sa prostora ex-Yu. Osnovnu školu je pohađao u Mostaru i Kljajićevu. Gimnaziju završio u Somboru. Jedan je od pokretača i urednika časopisa Kolaps i pripadajuće biblioteke. Novinske tekstove objavljivao u BH Danima, Glasu Istre i Feral Tribuneu. Vodio je kultnu splitsku knjižaru UTOPIA. Novinar je portala zurnal.info. Poeziju i prozu objavljivao u bosanskohercegovačkoj, hrvatskoj i srpskoj periodici. Pesme su mu prevedene na italijanski, poljski, nemački i engleski jezik. Živeo je, studirao i radio u Sarajevu, Zagrebu i Splitu. Trenutno živi i radi u Mostaru. i ništa ljudsko nije vječno i već nismo mladi i muzika svira i noć se bliži kraju. večeras pijem … Ova knjiga ima u sebi ono što za mene čini poeziju danas, ima tajanstvene sastojke ljudske duše, eho kosmosa, mirisne trave ili pjesmu kao politički iskaz, kao jasan etički stav, i govor o stvarnosti… Faruk Šehić o zbirci “Zbogom, fašisti“ … njegovi stihovi ne mogu okoštati. Jer ih piše čovjek neprestano zapitan kako je moguće živjeti i što uopće znači biti živ među tolikim smrtima. Jer ih piše čovjek neprestano zaljubljen među tolikim mržnjama. Čovjek smrtno živ i smrtno zaljubljen… Predrag Lucić „… on piše stihove koji ga, zbilja, čine klasikom, jednim od najvažnijih autora srednje generacije, kako u njegovoj nesretnoj domovini, tako i u onim zemljama koje bi mu bile domovina…“ Emir Imamovic Pirke, radiosarajevo.ba

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele : šetnja kroz rusku književnost - Vladimir Kaminer Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 235 Format: 20 cm Povez: Broširani O životu i delu Fjodora Dostojevskog, Lava Tolstoja, Antona Čehova, Mihaila Bulgakova, Vladimira Majakovskog, Vladimira Nabokova i Danila Harmsa. Rođen u Moskvi, emigrirao u Berlin početkom devedesetih, Vladimir Kaminer je odrastao uz knjige Tolstoja i Dostojevskog, u školi se bavio Majakovskim i Čehovom, potajno je čitao Nabokova, javno recitovao Bulgakova, a sve do danas poštovalac je Danila Harmsa. Proslavljeni autor bestselera Ruski disko u ovoj knjizi na neponovljivo zabavan i duhovit način priča o životu i delu sedam velikih autora iz svoje domovine. Za njega Dostojevski, Tolstoj i ostali velikani ruske književnosti nisu apstraktni predmeti proučavanja, već ljudi od krvi i mesa. Oni su živeli i voleli, imali su neobične slabosti, čudne sklonosti i uvrnute živote, koji mnogo govore o svetu u kojem živimo. Knjiga Vladimira Kaminera izuzetno je živ i nadasve zabavan omaž sedmorici pisaca, koji čitaoca inspiriše da se upusti u vlastita istraživačka putovanja kroz književnost. Vladimir Kaminer (1967, Moskva) izučio je za pozorišnog i radio tonca i na kraju je studirao dramaturgiju na Pozorišnom institutu u Moskvi. Od 1990. sa ženom i dvoje dece živi u Berlinu. Redovno je objavljivao tekstove u različitim novinama i časopisima i organizovao je predstave sa svojim Ruskim diskom, koji je u međuvremenu stekao međunarodnu slavu. S istoimenom zbirkom pripovedaka i mnoštvom drugih knjiga postao je jedan od najomiljenijih i najtraženijih nemačkih književnika.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Iskvareni - Penelopi Daglas Godina izdanja: 2022 Broj strana: 424 Povez: Mek ,,Budi to što jesi ili nećeš biti niko.ERIKANeko mi je jednom rekao da su snovi želje našeg srca. Ja sam, međutim, postala opsednuta svojom noćnom morom. Zove se Majkl Krist. Stariji brat mog dečka je kao strašan film koji gledaš vireći kroz prste. On je zgodan, snažan i potpuno zastrašujući. Zvezdi košarkaškog tima na koledžu koja je postala profesionalac stalo je do mene koliko i do lanjskog snega.Ali ja sam njega primetila.Ja sam videla i čula sve što je radio pred svima, i što je skrivala tmina. Godinama sam grizla nokte, ne uspevajući da skrenem pogled. Sada sam maturirala i krenula na faks, ali nisam prestala da gledam Majkla. On nije dobar, a ja ne želim da držim u sebi gadosti koje gledam.Jer me je konačno primetio.MAJKLZove se Erika Fejn, i svi je zovu Rika. Devojka mog brata je odrasla u mojoj kući i često večera s nama. Spušta pogled kad god naiđem i pretrne kada joj priđem. Uvek osećam njen strah, i iako nisam imao njeno telo, znam da imam njenu dušu. To mi je svakako dovoljno. Dok bata ne ode u vojsku, a ona ostane sama na faksu.U mom gradu.Bez zaštite.Prilika je suviše dobra da bi bila istinita, a trenutak savršen. Jer je, znate, pre tri godine ona strpala u zatvor moje drugove, a oni su sad na slobodi. Čekali smo. Bili smo strpljivi. A sada će se svi njeni košmari ostvariti.Roman Iskvareni može se čitati kao celina, bez nastavaka.`

Kao novo. Bez posvete. Marš usamljenih - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2022 Broj strana: 206 Format: 20 cm Povez: Broširani Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“. Veliki pisac kao novinar. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Kofer - Sergej Dovlatov Godina izdanja: 2019 Broj strana: 185 Povez: Mek Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost….Iz SSSR-a je emigrirao sa jednim jedinim koferom, što je u romanu Kofer i opisao:“Na dnu kofera ležala je stranica ‘Pravde’ iz maja osamdesete. Na naslovnoj strani je pisalo: ‘Živeo socijalizam!’ U sredini je bio portret Karla Marksa. Kad sam bio školarac, običavao sam da crtam vođe proletarijata. Posebno Marksa. Malo razmažeš mrlju mastila i već liči… Pogledao sam prazan kofer. Na dnu je bio Karl Marks. Na vrhu Brodski. A između njih beznadežan, neprocenjiv, jedini život.“

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ariel - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2021 Broj strana: 170 Format: 20 cm Povez: Broširani Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.

KARABEG - Nedžad Ibrišimović IZDAVAČ: Svjetlost Sarajevo GODINA IZDANJA: 1971. BROJ STRANA: 109 POVEZ: tvrd Dželaludin Taib Karabeg rodio se u Mostaru godine hidžretske 1265.Bio je obdaren umnošću,ljepotom,istrajnošću,skromnošću,a duša mu je bila vedra.Otac mu je bio bogat čovjek pa ga je dao na nauke u Stambol.Kada je Karabeg otšao u Stambol bilo mu je dvadeset godina,a kada se povratio u Mostar, bilo mu je dvadeset i četiri. Od 1272. do 1275. mostarski prvaci nikako se nisu mogli složiti koga da izaberu za muftiju,ali im se mladić učini podoban.Tako je Karabeg postao najmlađi muftija u historiji Bosne i Hercegovine.Ali samo što su ga darovali, on ono zlato pokupi i podijeli siromasima pa i sam pridoda kesu dukata, a njih napadne i javno osramoti za nedjela koja su počinili.Prvake to ražesti, ali ništa ne rekoše, nego se tajno zavjetovaše da Karabega ubiju. Zgoda za njihov naum ubrzo se ukaže.Seljaci oko Nevesinja zatraže vojsku da ih zaštiti od razbojnika,ali ih mostarski mutesarif-paša,kajmekam i kadija odbiju.Nevesinjci onda odu Karabegu, a on ih primi,sasluša, fetvom naredi da se vojska okupi i sam je povede Nevesinju. Mutesarif-paša optuži Karabega za pobunu,a valija tu tužbu izašalje veziru u Carigrad. Neki se tome obradovaše,a neki se tome ražalostiše,jer su i oni i ovi mislili da se muftija živ neće vratiti. Karabegov otac bio je odlučan čovjek,pa u inat ulemi i ostalim zlobnicima oženi sina Umihanom, lijepom Mostarkom,kćerkom zaima Abaz-bega Čauševića,koji je bio u zavadi s mutesarif-pašom.I to ga oženi onaj dan kada je Dželaludin morao u Stambol Velikom veziru na odgovor. Bi sjajna svadba, muftija priđe svojoj ženi, ali usred veselja zajaha konja i ode u Dubrovnik, a odatle lađom u Carigrad. U Carigradu ostane četiri mjeseca i umjesto kazne dobije mevlevijetti mehdžid,titulu kadijskog mulle,pregršt darova, sultanov blagosov, vezirovo povjerenje, siđe na kamili u Meku da obavi hodočašće,svrgnu mostarskog mutesarif-pašu i sarajevskog valiju i nakon devet mjeseci vrati se u Mostar. Za to vrijeme umro mu je otac, a rodio mu se sin. Nastavio je posao muftije, i za godinu dana, svojim dosljednim poštenjem i u vjerskim i u svjetovnim stvarima, odbio je sve ljude od sebe.Umihana se kamenila u njegovom zagrljaju, a mnogima je draža bila kadijina osuda nego muftijina pravednost.Prvaci su tražili ubicu. Početkom 1295.godine Dželaludin Taib Karabeg se zatvori u kuću i ostane u njoj više od pola godine,nikako ne izlazeći.Domalo vremena Mostarci počeše na sva usta hvaliti mudrost i veličinu svoga muftije,odlučno odbivši da uzmu drugoga, pa makar Karabeg više nikada ne izašao među njih.Mutesarif-paša vještim spletkama ponovo dobi mutesarifluk, a podmitljivost, laž, zlo i nevolje uzeše maha. Tako Mostarce zateče ljeto i vijest da će Austro-Ugarska zaposjednuti Bosnu i Hercegovinu. Jedni su bili za to da se grad odupre ulasku vojske, drugi navališe na kapiju Karabegove kuće da traže savjet.On izađe pred njih i reče im da bi ovaj rat bio protiv Boga,sultana i razuma. Mutesarif-paša i ostali prvaci sazovu narod na dovu,izvjese pobunjeničku zastavu na Tabiju,prenesu barut,topove i oružje iz Tvrđave pod Konak, optuže muftiju za izdaju, pa stanu vijećati kao da se odupru kauru. Karabeg siđe među njih, a vojska pod Konakom, njih oko tri hiljade, rastavi se da on prođe.Čim stade među prvake, jedan između njih poteže nož u nakani da ga ubije, ali nekolicina skoči Karabegu u odbranu vičući da je ovaj što je potegao nož sulud i da ne vlada sobom.Nisu željeli da krv padne u Konaku, nego Karabegu odmah ponude da im bude vođ,što on odbi.Ponudiše mu da im bude reis, a on i to odbi.Ponudiše mu da im bude imam, a on razdrlji košulju na prsima i reče:“Ako vam je namjera da me ubijete, evo-ubijte me, ali znajte da ja nisam za ovaj rat.“ Tako ih zauzda i pokoleba. Bašibozuci podno Konaka znali su o čemu govori u mutesarifhani, pa se niotkud nije čuo ničiji glas do Karabegov. „Trideset hiljada vojnika nadire na Mostar i nisu dalje nego četiri sahata hoda, a nas je deset puta manje.Za dva dana ne bismo prenijeli barut i topove do Bijele Crkve a kamoli za četiri sahata.Pomoć iz Albanije i Konjica nećemo živi dočekati i grad će biti spržen.Kajtaz-paša sa svojih pet hiljada Arnauta neće nam priteći u pomoć.Redifski bataljon već pljačka grad…“ I pošto je poduže tako govorio,zaplaka.Svi se nadigoše da govore, a i vojska se uznemiri;već su se čuli pucnji i povici.Mutesarif-paša podiže ruku i reče:“Ako si protiv rata,a ti izdaj fetvu!“ Jednog čovjeka Bog toliko ne opterećuje! Prvo zašutješe,a onda onaj što je potegao nož prihvati „Izdaj fetvu“!Svima se ote iz usta:“Izdaj fetvu!…“ Ali bašibozucima se vijećanje učini predugo,zapucaše prema Konaku,povikaše koliko ih grlo nosi i kidisaše na svoje vođe.Očas se od usta do usta pronese lažan glas:“Muftija piše fetvu o predaji“.Neki se prvaci razbježaše i posakrivaše, a Karabeg osta nijem i nepomičan sve dok ga vojnici ne dokopaše.“Ubijte nevjernika!“ urlali su. Zabadali su svoje noževe ni duboko ni u srce i škrto s njega otkidali komad po komad.Dželaludin Taib Karabeg je dugo ostao na nogama opominjući ih na kaznu koja ih dočekuje.Kada je pao i izdahnuo, svukli su sa njega odjeću, a jedan donese Knjigu i otvoreno je baci na njegova prsa smijući se i govoreći:“Na,sada izdaj fetvu,murtate!“ Toga su bašibozuci grlili i ljubili, a onda su se svi zajedno uputili Karabegovoj kući.Tu posegoše rukama za niskom dukata oko Umihaninog vrata, ali je niska bila od konjske strune pa su dugo vukli dok je nisu prekinuli.Sve su prevrnuli tražeći zlato, a onda su kuću zapalili i ponovo sišli na Tepu.Vojska je pljačkala grad. Oko hiljadu pobunjenika izađe austrougarskoj vojsci u susret, ali samo što su pripucali, pobjegoše očajavajući. Karabega je u žurbi i strahu sahranilo jedva desetak ljudi, a mostarski prvaci požuriše kaurskom generalu i pokloniše mu se.Šestog šabana 1265.godine vojska je ušla u Mostar.(1878). Izvor:Nedžad Ibrišimović-„Žurno ispričao Šamilov mlađi sin“;Svjetlost SA 1997. Nedžad Ibrišimović (2o. oktobra 1940. Sarajevo – 15. septembra 2011. Sarajevo) je pripovjedač, romansijer, dramski pisac i publicist. Osnovnu školu je završio u Žepču. Školu za primijenjenu umjetnost, odsjek vajarstvo, završio je 1961. godine u Sarajevu. U Sarajevu je 1977. i diplomirao na Filozofskom fakultetu, odsjek filozofija. Član je Društva pisaca Bosne i Hercegovine od 1964. godine i član je Udruženja likovnih umjetnika BiH od 1982. godine. Dopisni je član ANUBiH od 2008. godine. U toku agresije na Bosnu i Hercegovinu 1992-1995 neposredno se uključio u odbranu zemlje. Na Dobrinji je organizovao podružnicu Kulturnog društva Bošnjaka Preporod koja je radila i u doba blokade ovog dijela grada Sarajeva. Predsjednik je Društva pisaca Bosne i Hercegovine u dva mandata, od 1993. do 2001. godine. Od 1995. do 1998. bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost Život. Osnivač i predsjednik Legološkog udruženja BiH. Autor je više knjiga priča, pripovijesti, drama i romana koje su prevođene na češki, turski, albanski, španski, arapski, engleski, francuski, njemački i talijanski jezik. Prvu priču objavio je još kao osnovac u listu Plavi vjesnik (U bostanu), a potom se pojavio u Oslobođenju pričom Posjeta 1959. godine, nakon čega slijedi bogat pripovjedački i romaneskni opus. Veliki dio Ibrišimovićeve proze uobličen je u dramske tekstove koji su predstavljeni na mnogim bosanskohercegovačkim scenama, ali i izvan njih. Autorova pozorišna adaptacija Ugursuza gostovala je u četiri grada Poljske (Vroclav, Krakov, Lođ i Varšava), te Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Sam autor je dramatizovao romane Ugursuz (1970) i Karabeg (1983). Drame Nedžada Ibrišimovića izvođene su na festivalima u Bosni i Hercegovini i to na Susretima pozorišta / kazališta BiH u Brčkom, Pozorišnim kazališnim igrama u Jajcu i Festivalu bosanskohercegovačke drame u Zenici. Autor je i nekoliko radio-drama, te TV-drame Ćilim, prvi put emitovane 1970. godine u režiji Aleksandra Jevđevića. Prema romanu Ugursuz snimljen je TV-film u režiji Pjera Majhrovskog za čiju je filmsku adaptaciju Nedžad Ibrišimović nagrađen prvom nagradom za tekst na bledskom festivalu (1970). Naporedo sa pisanjem proze Nedžad Ibrišimović se bavio i likovnom umjetnošću, vajao je i slikao. Imao je četrnaest samostalnih izložbi. Značajna zbirka njegovih portreta Abdulaha Sidrana pohranjena je 2000. godine u Muzeju književnosti i pozorišne umjetnosti BiH. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Nakon izlaska iz štampe romana Vječnik (2005), Društvo pisaca BiH donijelo je odluku o njegovoj kandidaturi za Nobelovu nagradu za književnost. BIBLIOGRAFIJA 1. Kuća zatvorenih vrata, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1964. 2. Ugursuz, roman, Svjetlost, Sarajevo, 1968; Zla krev, prijevod na češki Milada Nedvedeva, Odeon, Praha, 1976; Ugursuz, Veselin Masleša, Sarajevo, 1982; Ugursuz, edicija Savremana književnost naroda i narodnosti BiH u 50 knjiga, Svjetlost, Sarajevo, 1985; Ogursezi, prijevod na albanski Musa Ramadani. Rilindija, Prishtine 1988; Ugursuz, edicija Muslimanska književnost XX vijeka u 25 knjiga, Svjetlost, Sarajevo, 1991; Ugursuz, edicija Bošnjačka književnost u 100 knjiga, Preporod, Sarajevo, 1996; Ugursuz, Biblioteka izabranih djela, Svjetlost, Sarajevo, 1997; Ugursuz, Publishing, Sarajevo, 1999; Ugursuz, Autorsko izdanje, Sarajevo, 2009; Ugursuz. V.B.Z., Zagreb, 2011. 3. Karabeg, roman, Svjetlost, Sarajevo, 1971; Karabeg, drugo izdanje, Svjetlost, Sarajevo, 1984/1985; Karabeg, El-Kalem, Sarajevo, 1996; Karabey, prijevod na turski jezik, Suat Engüllü, Sakarya Valiligi, Adapazari, 2007. 4. Priče, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1972. 5. Živo i mrtvo, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1978. 6. Zmaj od Bosne, pripovijest, Svjetlost, Sarajevo, 1980. 7. Bog si ove hefte, autobiografska proza, Svjetlost, Sarajevo, 1980; Car si ove hefte, Autorsko izdanje, Sarajevo, 1991. 8. Šamili i Tubakovi, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1984/1985. 9. Nakaza i vila, kratke priče, Svjetlost, Sarajevo, 1986. 10. Drame, Veselin Masleša, 1988. 11. Kuća bez vrata i druge priče, Svjetlost, Sarajevo, 1989. 12. Braća i veziri, roman, Veselin Masleša, Sarajevo, 1989; Braća i veziri, Autorsko izdanje, Sarajevo 1991. 13. Dva dana u Al-Akaru, pripovijest, Biblioteka Ključanin, Sarajevo, 1991. 14. Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, pripovijest, Svjetlost, Sarajevo, 1992; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, dvojezično izdanje na bosanskom i engleskom, Ljiljan, Sarajevo, 1994; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, pripovijest, Biblioteka Egzil-a-b-c, Ljubljana, 1994; El libro de Adem Kahriman, prijevod na španski Antonio Saborit i Stephen Schwartz, Breve Fondo Editorial, Mexico, 2000; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, pripovijest, trojezično izdanje na bosanskom, engleskom i njemačkom, Društvo pisaca BiH, Sarajevo, 2003; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, Connectum, Sarajevo, 2006. 15. Zambaci moje duše, pjesme, Preporod, Sarajevo, 1994; Zambaci moje duše, Ocean, Travnik, 1994; Zambaci moje duše, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 1994; Bosna je ćilimom zastrta, Međunarodni centar za mir, Sarajevo, 1996. 16. Ruhani i šejtani inspiracija, članci i intervjui, Bosanska knjiga, Sarajevo, 1996. Ruhani i šejtani inspiracija, Legološko udruženje u BiH, Sarajevo, 2013. 17. Bio jednom jedan ( 77 priča), kratke priče, OKO, Sarajevo, 2000; Nakaza i vila (Bio jednom jedan, 77 priča), Biblioteka Dani, Sarajevo, 2005; Bio jednom jedan, prijevod na arapski Gamal Muhammed Saed, Kairo, 2007; Bio jednom jedan, Connectum, Sarajevo, 2009. 18. Woland u Sarajevu, drama, CZKIO, Tešanj, 2000. 19. Vječnik (odlomci iz romana u rukopisu), Prusac, 2001. 20. Vječnik, roman, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 2005; Vječnik, Svjetlostkomerc, Sarajevo, 2005; Vječnik, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 2006; Vječnik, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 2006; Vječnik, Autorsko izdanje, Sarajevo, 2007; Vječnik, V.B.Z., Zagreb 2oo7; Vječnik, Zalihica, Sarajevo, 2008; Vječnik, Šahinpašić, Sarajevo, 2008; Eternee, prijevod na engleski Ahmed i Lejla Ananda, ANUBiH, Sarajevo, 2010; Eternee, prijevod na engleski Ahmed i Lejla Ananda, ANUBiH, Sarajevo, 2011. Véčnik, prijevod na češki jezik Mihad Mujanović, Malvern, Praha, 2016. 21. Nepoznati ljudi, izbor priča, Bosanska riječ, Sarajevo, 2009. 22. El-Hidrova knjiga, roman, Autorsko izdanje, Sarajevo 2011. RADIO I TV-DRAME: 1. Najbolji časovničar na svijetu, radio-drama, 1967. 2. Pisac i njegova kreatura, radio-drama, 1968. 3. Zlatni most, radio-drama, 1968. 4. Ćilim, TV-drama, 1970. 5, Glas koji je pukao o Egidiju, radio-drama, 1974. 6. Izvor, radio-drama, 1977. POZORIŠNE PRAIZVEDBE 1970. Ugursuz, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Ljubiša Georgijevski 1983. Karabeg, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Sulejman Kupusović 1985/86. Boja hrđe, Kamerni teatar 55, režija Sulejman Kupusović 1996. Karabeg, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Slobodan Stojanović 1997. Zmaj od Bosne, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Gradimir Gojer 1997. Ugursuz, Kamerni teatar 55, režija Gradimir Gojer 2003/04. Woland u Sarajevu, Kamerni teatar 55, režija Gradimir Gojer 2004. Karabeg, Narodno pozorište Tuzla, režija Gradimir Gojer SAMOSTALNE IZLOŽBE 1985. Sarajevo, Mala galerija Radničkog univerziteta 1988. Sarajevo, Galerija Dom mladih 1989. Sarajevo, Galerija Radničkog univerziteta 1989. Sarajevo, Galerija Leonardo 1990. Sarajevo, Rabuzinov hol 1990. Sarajevo, Dom pisaca 1992. Sarajevo, Dobrinja 1994. Sarajevo, Galerija Paleta 1996. Sarajevo, Dom pisaca 1997. Sarajevo, Galerija Gabrijel 1997. Sarajevo, Galerija Gabrijel 2004. Sarajevo, Galerija Preporod 2006. Sarajevo, Galerija Roman Petrović 2007. Sarajevo, Galerija Gabrijel NAGRADE 1969. Šestoaprilska nagrada Grada Sarajeva za roman Ugursuz 1970. Prva nagrad za dramski tekst na svejugoslovenskom Festivalu TV-drama na Bledu za televizijsku adaptaciju Ugursuza 1971. Nagrada IP Svjetlost za roman Karabeg 1989. Nagrada IP Veselin Masleša za roman Braća i veziri 1992. Nagrada Društva pisaca za roman Knjiga Adema Kahrimana 2003. Nagrada za najbolji dramski tekst na Festivalu domaće drame u Zenici za dramu Woland u Sarajevu 2005. Nagrada Skender Kulenović za Izabrana djela 2005. Nagrada BZK Preporod za roman Vječnik 2005. Nagrada izdavača i knjižara BiH za roman Vječnik 2005. Nagrada Hasan Kaimija za roman Vječnik HOD. L.

Knjiga je kao nova. Opaske o bojama - Ludvig Vitgenštajn Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2008 Broj strana: 88 Format: 20 cm Povez: Broširani Možda niko pre Ludviga Vitgenštajna nije s toliko siline, tako duhovito i toliko ubedljivo pokušavao da odbrani ideju koju zdrav razum smešta u domen sumanutosti: naš svet je, u stvari, naš jezik. Nije, razume se, Vitgenštajn bio ludak koji će da se zaleti u zid tvrdeći kako će proći kroz njega, budući da je ovaj sačinjen od jezika. Tvrdi Vitgenštajn nešto mnogo ozbiljnije, pa time i luđe: jezik dolazi pre sveta. Budući da mu prethodi on ga uslovljava. Utoliko ni boje nisu nešto što postoji pre jezika, ili bez jezika, već nešto što postoji samo jeziku zahvaljujući. Nije ovde, dakle, reč o tome da su boje proizvod naših čula, naših subjektivnih sposobnosti, specifične igre svetlosti – to se ne dovodi u pitanje – već da smo u stanju da bojama baratamo samo zahvaljujući tome što imamo jezik. Boje su učinak jezičkih igara. A ako se stvar postavi na takav način, onda se u pitanje dovode ne samo svet koji poznajemo na jedan način, kao objektivnu strukturu, kao ono što postoji šta god mi da radimo ili ne radimo, već se izvan ravnoteže dovodi i logika na kojoj taj svet počiva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Između njega i sveta postoji zid mračne tajne... Radnja se događa danas, ali budućnost je već prošla! „Još od prapostojanja, još od zore čovečanstva, vodi se na ovoj planeti najpresudniji i najkrvavljiji građanski rat koji od ovih sporednih, sekundarnih, nevažnih, niko i ne primećuje. To je rat između ljudi i androida. U Atlantidi ću eliminisati sve elemente fabule i baviti se isključivo svojim shvatanjem da je ova naša civilizacija već hiljadama godina metaforično – androidska.“ Borislav Pekić Posle više od dvadeset godina ponovo je pred čitaocima Pekićeva knjiga koja je deo antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. Dinamična priča o borbi između robotske i ljudske civilizacije koje uporedo obitavaju na zemlji, ovaj roman je spoj negativne utopije, klasičnog epa i fantastičnog trilera. „I tako već ulazimo u čarobnu tajnu. A tajne se ne ispovedaju.“ Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta, pecat! 1. Izdanje !!! Stolećima je Britanija živela do Evrope, ponekad i od nje. Stolećima je njen život zavisio od Evrope i Evropa od nje. Da vlastite interese zaštiti, došla je svojim intervencijama glave mnogim evropskim ambicijama, i ne verujem da sa sigurnošću smemo reći kako nije bila u pravu, ali kao da je sve vreme, u podozrenju i otporu prema Kontinentu kome je samo geografski pripadala, slutila opasnost koja će je jednom od nje snaći, opasnost što će u nekoliko krupnih i proždrljivih zalogaja progutati gotovo sve njene istorijske trijumfe. Borislav Pekić Objedinjujući mnoge istorijske istine i zablude, Borislav Pekić, dugo godina azilant na britanskom ostrvu, stvorio je neobičnu, istorijski validnu i čitalački uzbudljivu i zanimljivu povest gordog Albiona – britanskog Ujedinjenog Kraljevstva. Sentimentalna povest Britanskog carstva, međutim, uzdiže se iznad „terora istorije“, ali i iznad književnih uopštavanja i fikcionalizacije, ironijskim otklonom prema inače pouzdanom istoriografskom pristupu građi. Na taj način je stvorio delo koje svedoči da je istorija „učiteljica života“ ali je opisao i njene dobre i loše đake. Nema ničega sentimentalnog u krvavim istorijskim epizodama, ali ima u sentimentu pisca koji zna da je dobra priča osnov za dobru knjigu, a ova povest je upravo to. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Novo, nečitano, nema posvete. Tom gejts - Totalno savršeni godišnjak - Liz Pišon Godina izdanja: 2019 Broj strana: 64 Povez: Tvrd Luksuzno izdanje godišnjaka našeg omiljenog junaka, u velikom formatu i tvrdom povezu. Ova knjiga je stvarno korisna iz mnogo razloga. Krcata je super stvarima za čitanje i igranje – što je dobro ako tražiš nešto što bi te zanimalo dok izbegavaš... 1. Da budeš sa gunđavom sestrom (u mom slučaju to je Dilija). 2. Radiš dosadne domaće zadatke. 3. Spremaš svoju sobu.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ulica Jang - Vesna Aleksić Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2008 Broj strana: 105 Format: 20 cm Povez: Broširani „Gde je kraj ulice Jang?” upitala sam prethodne noći. „Kraj je na okeanu, dvesta kilometara dalje od početka”, rekli su mi. Kraj je u tišini, na obali, u mraku. Daleko od sjajnih izloga, stakla i metala. Kraj je tamo gde se noću mogu videti zvezde i oslušnuti tišina. Talasa. Kosmosa. Srca. Usamljenosti. Najduža i najpoznatija ulica u kanadskom gradu Torontu poslužila je Vesni Aleksić da ovu knjigu pokaže kao spisateljsko gledanje u sopstveni dlan; na njemu ju je zanimala ona najduža linija – linija života. Prateći je, povela je čitaoca u duboku intimu lične geografije, pažljivo odabranim nežnim rečima koje svojom toplinom i dobrotom nadjačavaju i one životne linije koje skreću s puta i odvode u nepoznato. Veoma dobra putopisna proza čistog i svežeg glasa. Vladislav Bajac Vesna Aleksić je rođena 1958. godine u Obrenovcu. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1981.g. Radi kao stručni saradnik u predškolstvu. Piše od 1987. godine, najviše za decu i adolescente. Do sada je objavila romane Mesečev dečak; Zveza rugalica (Nagrada “Neven” za najbolju knjigu za mlade u 1997); Marija Modiljani (Nagrada Matice srpske za najbolji roman za mlade u 1999); Karta za letenje; Vetar je, Aja; Starlet; Licitacija vetra; Moji rođeni oblaci i zbirku priča Ja se zovem Jelena Šuman (Nagrada Politikinog zabavnika za najbolju knjigu za decu u 1998). Za ukupan doprinos savremenom stvaralačkom izrazu u pisanju za mlade dobila je Zmajevu nagradu 2004. godine. Autor je više radio drama, monodrama za decu i jedne monodrame za odrasle.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Pisma ženama - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2022 Broj strana: 231 Format: 20 cm Povez: Broširani Pisma ženama izbor je iz prepiske Sergeja Dovlatova, vođene između 1963. i 1989. godine. Knjiga sadrži intervjue i predavanja autora. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dov-latove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Kobno veče u Palermu - Đuzepe di Pjaca Izdavač: Kamelia Godina izdanja: 2021 Broj strana: 214 Format: 21 cm Povez: Broširani Dobitnik nagrade Cortina d’Ampezzo 2018. godine Finalista nagrade NebbiaGialla za krimi i policijske romane 2018. godine S Kobnom večeri u Palermu, Đuzepe di Pjaca nam poklanja krimi roman od koga zastaje dah, a koji se odvija na ulicama najskrovitijeg Palerma, grada kojim vlada mafija, kojim pulsiraju strasti i iskonske sile. Grada u kome Leo Salinas, talentovan novinar večito neodlučnih osećanja, svakog dana rizikuje život, ali i dušu. Prohladno je proleće sicilijanskog marta 1984. godine. U jednom kutku palermitanske rezidencijalne četvrti pronađena je, bačena uz gomilu opalog lišća magnolije, žena na ivici smrti. Ali ko je mogao biti tako hrabar da izmasakrira najvoljeniju devojku u čitavom gradu? Ljubavnicu bosova, plemića, potomaka buržujskih porodica. Svih, bez razlike, neutešnih poput udovaca. Svih, bez razlike, ubeđenih da im je ljubav bila uzvraćena. Da li je reč o zločinu iz strasti, ili mafijaškom zločinu? Leo počinje da istražuje, ali slučaj nije lako rešiti zato što poslednje sate devojčinog života obavija misterija i svi tragovi vode ka slepim ulicama. Ili možda ka istini koju niko ne želi da vidi. Đuzepe di Pjaca je svoju novinarsku karijeru zapošeo 1979. godine u sicilijanskom dnevnom listu “LOra”. Bio je urednik nedeljnika “Sette” i radio u časopisu “Max” kao glavni urednik. Danas predaje na postdiplomskim studijama novinarstva na IULM Univetzitetu u Milanu, i radi kao izvršni urednik u “Corriere della Sera”. Bavi se i profesionalnom fotografijom, pa je i fotografija na korici njegovo delo.

Tomaz Salamun - Ko vdre senca When the Shadow Breaks Losque l`ombre force Drustvo slovenskih pisateljev, Ljubljana, 2010. Mek povez, 215 strana. Prevodi Salamunovih pesama na engleski i francuski jezik. RETKO! Tomaž Šalamun (Zagreb, 1941 – Ljubljana, 2014), slovenački pesnik. Jedan od vodećih savremenih evropskih pesnika. Diplomirao je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Ljubljani. Radio je kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani i kao kustos u Modernoj galeriji u Ljubljani. Poznat kao konceptualni umetnik, Šalamun je jedan od najvažnijih neoavangardnih umetnika u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Prevodio je sa španskog, engleskog i francuskog jezika. Knjige pesama: Poker (1966), Uloga pelerine (1968), Hodočaš­će za Marušku (1971), Bela Itaka (1972), Amerika (1972), Arena (1973), Soko (1974), Imre (1975), Druidi (1975), Turbine (1975), Praznik (1976), Zvezde (1977), Metoda anđela (1978), Istorija svetlosti je narandžasta (1979), Balada za Metku Krašovec (1981), Tragom divljači (1979), Maske (1980), Analogije svetlosti (1982), Glas (1983), Soy realidad (1985), Sonet o mleku (1984), Ljubljansko proleće (1986), Mera vremena (1987), Živa rana, živi sok (1988), Dete i jelen (1990), Kuća Markova (1992), Glagoli sunca (1993), Ambra (1995), Crni labud (1997), Knjiga za mog brata (1997), More (1999), Zelena vatra, zeleni cvet (2000), Šuma i putiri (2000), Tabela (2002), Odatle (2003), Sa Arhilohom po Kikladima (2003), Šta je šta (2005), Sunčani voz (2005), Plavi stub (2007), Hladne priče (2009), Godišnje doba (2010), Opera buffa (2011). Knjige pesama Tomaža Šalamuna prevedene su na više od dvadeset jezika. Najvažnije književne nagrade: Prešernova nagrada, Jenkova nagrada, Evropska nagrada za poeziju grada Minstera, Nagrada Altamarea, Zlatni venac Struških večeri poezije, Njegoševa nagrada. Zastupljen je u brojnim antologijama moderne poezije. Bio je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. tags: avangarda, neoavangarda...

Retko Lepo očuvano Bohumil Hrabal (češ. Bohumil Hrabal; Brno, 28. mart 1914 — Prag, 3. februar 1997) je bio češki književnik. Život i rad Rođen je u Brnu u Moravskoj. Živeo je kratko vreme u Pragu, ali odrastao je u Nimburku kao direktorov posinak. Diplomirao je pravo na Karlovom univerzitetu u Pragu. U Pragu živi od kasnih četrdesetih godina 20. veka. Radio je kao fizički radnik u čeličani pedesetih godina. To iskustvo ga je inspirisalo da piše hiperrealistične tekstove. Njegov najbolji roman je „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965). Po tom romanu je Jirži Mencel je režirao film, koji je dobio Oskara za najbolji strani film. Te 1965. godine kupio je vikendicu, u koju je odlazio na odmor celoga života. Bio je veliki pripovedač, a omiljena kafana, koju je posećivao bila je „Kod zlatnog tigra“ u Pragu. Tu se susretao sa Vaclavom Havelom, a imao je susrete i sa američkim predsednikom Klintonom i Medlin Olbrajt. Nekoliko njegovih dela nije objavljeno u Čehoslovačkoj, jer su vlasti imale primedbi na te knjige. Umro je tako što je pao sa petog sprata zgrade bolnice, dok je navodno pokušavao da nahrani golubove. Kasnije se spominjalo da je Hrabal inače stanovao na petom spratu i da je u nekoliko svojih knjiga spominjao samoubistvo skakanjem sa petog sprata. Pisao je ekspresivnim, vizuelnim stilom i često je koristio duge rečenice.[1] Njegovo delo „Časovi plesa za starije“, ima samo jednu rečenicu. Mnogi likovi u Hrabalovim delima su prikazani kao „pametne budale“. Uz Jaroslava Hašeka, Karela Čapeka i Milana Kunderu smatra se jednim od najvećih čeških književnika 20. veka. Njegova dela su prevedena na 27 jezika.

Novo, nečitano, nema posvete. Povratak - Nikolas Sparks Godina izdanja: 2021 Broj strana: 328 Povez: Mek Trevor Benson nikad nije nameravao da se vrati u Nju Bern u Severnoj Karolini. Radio je u Avganistanu kao ortopedski hirurg sve dok jednog dana ispred bolnice nije eksplodirala minobacačka granata. Zadobivši teške povrede, vratio se u domovinu, a trošna, drvena kućica koju je nasledio od dede izgleda mu kao dobro mesto za oporavak, baš kao i bilo koje drugo.U Nju Bernu brine o dedinim voljenim košnicama i priprema se za drugu specijalizaciju na fakultetu. Kada sretne Natali Masterson, zamenika šerifa, neplanirano će se kod njega probuditi osećanja koja ne može da ignoriše. Iako je očigledno da je i on njoj drag, Natali je povremeno neočekivano veoma suzdržana prema njemu. Trevor počinje da se pita šta je uzrok takvom njenom ponašanju.U život mu ulazi još jedna tajnovita osoba, tinejdžerka Kali koja živi u obližnjem kampu za prikolice. Tvrdeći da joj je sedamnaest godina, ona radi u prodavnici mešovite robe i izbegava društvo. Otkrivši da se svojevremeno sprijateljila s njegovim dedom, Trevor se nada da Kali može da rasvetli misteriozne okolnosti pod kojima je njegov deda umro, ali ona nudi skromne nagoveštaje sve dok se ne ispostavi da je Kalina prošlost isprepletena sa starčevom smrću više nego što je Trevor mogao da pretpostavi.U nastojanju da otkrije Nataline i Kaline tajne, Trevor će naučiti šta zaista znače ljubav i opraštanje... i da se u životu, da bismo krenuli dalje, često moram vratiti na mesto gde je sve počelo.„Veoma mudar, novi Sparksov roman podseća nas da smo svi ’samo ljudi’, skloni greškama i nesavršeni. Snažne emocije obuzeće vas već od prvih stranica.“ – Popsugar

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Kofer - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2019 Broj strana: 185 Format: 19 cm Povez: Broširani Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost…. Iz SSSR-a je emigrirao sa jednim jedinim koferom, što je u romanu Kofer i opisao: “Na dnu kofera ležala je stranica ‘Pravde’ iz maja osamdesete. Na naslovnoj strani je pisalo: ‘Živeo socijalizam!’ U sredini je bio portret Karla Marksa. Kad sam bio školarac, običavao sam da crtam vođe proletarijata. Posebno Marksa. Malo razmažeš mrlju mastila i već liči… Pogledao sam prazan kofer. Na dnu je bio Karl Marks. Na vrhu Brodski. A između njih beznadežan, neprocenjiv, jedini život.”

Autor: Agustín Martínez Godina izdanja: 2019. Br. str.: 448 Povez: Mek Format: 150mm x 228mm Pismo: Latinica Opis Planina straha – autor Agustín Martínez „Dvije jedanaestogodišnje djevojčice, Ana i Lucía, nestale su na povratku iz škole u Monteperdidu, izoliranom selu okruženom surovom prirodom u brdovitim Pirenejima. Nakon opsežne potrage i neuspješnih pokušaja lokalne policije u pronalaženju bilo kakvog traga, slučaj nije riješen, a stanovnici mjesta i dalje su obilježeni tragedijom. Pet godina poslije dogodila se prometna nesreća – u klancu nedaleko od Monteperdida pronađena je Ana kao putnica u slupanom automobilu i s ozbiljnim ozljedama glave. Započinje utrka s vremenom u spašavanju Lucíje, druge nestale djevojčice. U mjesto stižu mlada policijska inspektorica Sara Campos i njezin šef Santiago Baín kako bi pomogli lokalnoj policiji, a slučaj nestalih djevojčica ponovno se otvara. Tko je nastradali muškarac koji je upravljao autom u kojem je pronađena Ana i je li on oteo djevojčice? A što je s Lucíjom? Odgovori na ova pitanja skrivaju užasne događaje koje će neki stanovnici Monteperdida grčevito pokušavati zadržati u tajnosti… »Agustín Martínez odvodi nas s pravoga puta i donosi nam pregršt neočekivanih obrata.« Sächische Zeitung »Napet, emotivan psihološki triler filmskoga ritma i pun iznenađenja.« El País »Agustín Martínez obnavlja žanr trilera zahvaljujući kompleksnim likovima i mučnoj atmosferi nalik na surovu prirodu Pireneja koja uokviruje radnju.« L’Express Agustín Martínez (1975.) španjolski je scenarist i pisac. Diplomirao je dramaturgiju na Sveučilištu Complutense u Madridu. Radio je u marketinškoj industriji prije nego što se u potpunosti posvetio pisanju. Autor je brojnih scenarija za kratke filmove i televizijske serije. Roman Planina straha (Monteperdido, 2015.) njegov je književni prvijenac po kojem je već snimljena i TV-serija.

Kao novo. Bez posvete. Sociopata vreba iz ugla - Marta Staut Godina izdanja: 2021 Broj strana: 240 Povez: Mek Da li ste se susreli sa osobom koja nije sposobna da oseti sram, krivicu ili kajanje? Sociopata može da bude vaš kolega, komšija, pa čak i član porodice koji doslovno može da učini bilo šta, a da zbog toga ne oseti grižu savesti.Dr Marta Staut, psihološkinja sa Harvarda, upozorava na zavodljivu pojavnost ovakvih ljudi. Jedna od njihovih glavnih karakteristika jeste vrsta sjaja ili harizme, koja sociopate čini šarmantnijim ili zanimljivijim od ostalih ljudi. One su spontanije i intenzivnije, a u suštini, to su ljudi naučeni da pokazuju lažne emocije iako su ravnodušni prema patnji drugih.Činjenica je da gotovo svi mi znamo bar jednu osobu koja je sociopata, ili pak više njih. Jedan od istaknutih momenata u knjizi Sociopata vreba iza ugla jeste jeste onaj trenutak kada mi iznenada shvatimo da je neko koga poznajemo – neko za koga smo radili, sa kim smo bili u vezi ili neko s kim smo se intenzivno družili – sociopata. Ali šta da radimo sa tim saznanjem? Da bi nas naoružala protiv sociopata, dr Staut nas uči da preispitujemo autoritete, sumnjamo u dodvoravanje i pazimo na igre sažaljenja. Ona nas upozorava na to da se ne priključujemo igri onda kada sociopata pokušava da nas na nju nagovori.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Bez granica - Džim Kvik Godina izdanja: 2020 Broj strana: 360 Povez: Mek Bestseler New York Timesa Usavršite svoj mozak, učite brže i otključajte pristup izuzetnom životu za koji ste sposobni. „Kao neko ko naglasak stavlja i na trening mozga, a ne samo tela, smatram da Džim Kvik uliva ljudima mnogo životne snage. Bez granica će vas povesti do neverovatnih, potpuno neočekivanih iskustava.“ Novak Đoković Džim Kvik, najbolji trener „moždanih mišića“ na svetu, napisao je uputstva za širenje mentalnih sposobnosti i održavanje kondicije mozga. Vaš mozak je superkompjuter, a vaše misli njegov program. Zato Kvikov trening mozga počinje razobličavanjem onoga što vas koči i guši i brisanjem granica onoga što mislite da je moguće. Naučićete kako da se pomerite od negativnih razmišljanja ka pozitivnim mogućnostima. Da biste pristupili svojim neograničenim mentalnim kapacitetima, presudno je da otkrijete šta vas zaista motiviše, tačku u kojoj se strast, svrha i energija susreću da bi vas povele ka ciljevima, čuvajući vam istovremeno usredsređenost i jasnoću razmišljanja. Započinjaćete svaki zadatak punom snagom svojih umnih kapaciteta i napredovati eksponencijalnom stopom razvoja. Uz najnovija saznanja iz neurologije oslobodićete supermoći vašeg mozga. Čitaćete triput brže ili naučiti novi jezik za rekordno vreme, a to je samo početak. Ova knjiga nije teorija, nego praktičan i lak plan koji vam pokazuje šta tačno da radite da biste oslobodili vlastite bezgranične moći! „Džim zna kako da izvuče maksimum iz mene kao ljudskog bića.“ Vil Smit „Kad naučite da učite, sve je moguće, a Džim će vam to pokazati najbolje.“ Kvinsi Džons „Kvik vam pomaže da ovladate svojim mozgom i da ne uzmaknete u bici protiv rasute pažnje i negativnih razmišljanja.“ Džerard Batler „Čitavog sam života radio s filmskim superherojima i znam da je Džimova sposobnost da vam i učenje i život uzdigne na viši nivo jedna od velikih supermoći na svetu.“ Džim Đanopulos, predsednik korporacije Paramount Pictures

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Krunska - Ana Rodić Izdavač: Rende Godina izdanja: 2021 Broj strana: 115 Format: 20 cm Povez: Broširani Dara dobija otkaz u advertajzing agenciji u kojoj je radila deset godina. Umesto da traži novi posao u struci ona odlučuje da promeni život iz korena i napravi samoodrživu organsku farmu blizu Beograda. Sem ideje i dobre volje, Dara nema ni zemlju ni novac ni znanje kako bi ostvarila ovaj plan. “Branislav Nušić u visokim potpeticama, to je Ana Rodić, danas u Srbiji.” –

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Knjiga merenja - Uroš Miloradović Izdavač: Treći trg Godina izdanja: 2019 Broj strana: 71 Format: 23 cm Povez: Broširani POTREBNO JE MAKSIMALNO proširiti teskobu, otvoriti je za što više korisnog prostora, ubaciti u nju radni sto, kompjuter, urediti je, otvoriti osmatračnicu u njenom središtu, uspostaviti procedure i bez odlaganja započeti s izvršavanjem redovnih zadataka: s pisanjem i slanjem izveštaja, s očitavanjem mernih aparata i zapisivanjem rezultata u protokole, knjige merenja. Potrebno je raditi na daljem naseljavanju teskobe manjim teskobama koje se otvaraju u beskraj, u pisanje kao doživotnu robiju.