Srpski filoloski program Sistem srpske književnosti odlično očuvane knjige RETKO u ponudi Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 6. septembar 1937) srpski je filolog, pedagog, filozof i književnik.[1] Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998).[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957—58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958—59) i Sremskim novinama (1960—62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo[uredi | uredi izvor] Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[3] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[4] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Milosavljević se bavio i književnim stvaralaštvom, objavio je zbirku pesama Blokada (1967, 2009), roman Novi Sad na vatri (1989) i Drame (1991). Izbor iz bibliografije[uredi | uredi izvor] Milosavljević, Petar (1997). Srbi i njihov jezik: Hrestomatija (1. izd.). Priština: Narodna i univerzitetska biblioteka. Milosavljević, Petar (2002). Srbi i njihov jezik: Hrestomatija (2. izd.). Beograd: Trebnik. Milosavljević, Petar (2019). O obnavljanju srbistike. Beograd: Institut za političke studije: Matica srpska u Dubrovniku; Gračanica: Logos, 331 str. ISBN 978-86-7419-311-2.

Opis Opis Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine. Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber. Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpu Ili na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Nokia banana 8110 crni Pregledan ekran i velike tastere na tastaturi, veoma lak i jednostavan za korišćenje Mogućnost blutut konekcije sa ostalim uređajima Free sim, otključan za sve mreže 1. Meni na srpskom jeziku 2. Dual sim – dve kartice + slot za memorijsku karticu do 16g 3. Slot za sim kartce: 1 x mikro (srednja veličina) sim kartica 1 x standardna sim kartica 4. Free sim, radi na svim mrežama 5. Bluetooth konekcija 6. Klizni poklopac tastature, zatvaranjem poklopca gasi se ekran telefona 7. Baterija 3,7v 600 mAh 8. Kamera 2mp 9. Displej: 2,4 inča, rezolucija 240X320 pix 10. Ugrađen FM radio, može se pustiti i bez slušalica, na zvučnik 11. Audio player, puštanje muzike na zvučnik ili slušalice 12. Video player 13. Ulaz za slušalice, 3.5 mm 14. Igrice 15. U paketu punjač za telefon 16. Dimenzije: 13.9 x 5.3 x 1.4 cm 17. Težina117g Set sadrzi: 1 x Mobilni telefon Nokia 8110 C 1 x Punjač 1 x Baterija za telefon (00S1n00) Nokia banana 8110 crni

Opis Opis Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine. Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber. Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpu Ili na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Nokia banana 8110 žuti Pregledan ekran i velike tastere na tastaturi, veoma lak i jednostavan za korišćenje Mogućnost blutut konekcije sa ostalim uređajima Free sim, otključan za sve mreže 1. Meni na srpskom jeziku 2. Dual sim – dve kartice + slot za memorijsku karticu do 16g 3. Slot za sim kartce: 1 x mikro (srednja veličina) sim kartica 1 x standardna sim kartica 4. Free sim, radi na svim mrežama 5. Bluetooth konekcija 6. Klizni poklopac tastature, zatvaranjem poklopca gasi se ekran telefona 7. Baterija 3,7v 600 mAh 8. Kamera 2mp 9. Displej: 2,4 inča, rezolucija 240X320 pix 10. Ugrađen FM radio, može se pustiti i bez slušalica, na zvučnik 11. Audio player, puštanje muzike na zvučnik ili slušalice 12. Video player 13. Ulaz za slušalice, 3.5 mm 14. Igrice 15. U paketu punjač za telefon 16. Dimenzije: 13.9 x 5.3 x 1.4 cm 17. Težina117g Set sadrzi: 1 x Mobilni telefon Nokia 8110 C 1 x Punjač 1 x Baterija za telefon (00S1n00) Nokia banana 8110 žuti

Muhamed Huković : ALHAMIJADO KNJIŽEVNOST I NJENI STVARAOCI , Svjetlost Sarajevo 1986, tvrdi povez, str. 344. Očuvanost 4. Muhamed Huković rođen u Čajniču 6. maja 1922. godine, gdje je stekao osnovno obrazovanje. Školovanje je nastavio na Šerijatskoj gimnaziji u Sarajevu, nakon toga se upisuje na Višu islamsku šerijatsko-teološku školu. Usljed njena ukidanja 1945. godine, kad je bio završio tri godine studija, upisuje studij slavistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1946.), gdje diplomira 1952. godine. Jedno je vrijeme radio kao nastavnik u Zagrebu, pa na Šumarskoj školi u Banjoj Luci, Ženskoj gimnaziji u Sarajevu, te, kao direktor, u sarajevskoj Zubotehničkoj školi. Penzionisan je 1985. godine kao savjetnik za prosvjetu Prosvjetno-pedagoškog zavoda u Sarajevu. Magistrirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, tema je bila: “Književni rad Alije Sadikovića”, a doktorsku tezu “Alhamijado književnost i njeni stvaraoci” odbranio na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Alhamijado književnost, divanska književnost, Osmanlije, mevlud, nasihat, jezik, pismo, kultura Alhamijado književnost javlja se kao civilizacijski fenomen preplitanja Istoka i Zapada, slovenskih jezika i semitskog pisma. Preplitanje ovih kultura i pisama u nizu slučajeva proizvelo je značajna dela književnosti južnoslovenskih naroda, a i književna kritika im je u malobrojnim radovima posvetila izvesnu pažnju. Međutim, alhamijado književnost na našim prostorima do danas nije istražena u meri u kojoj to zaslužuje i napisi o njoj su veoma skromni, te se i danas pojavljuju novi primerci dela ove književne vrste širom prstora nekadašnjeg Osmanskog carstva. Poezija i u manjoj meri proza alhamijado književnosti, koja vuče korene iz Španije, predstavlja svojevrstan spoj kultura i civilizacija balkanskih, odnosno evropskih i azijskih naroda.

Ex libris, 2011. Tekstovi Kalmana Mesarića (1900-1983) o modernim strujanjima u kazališnoj umjetnosti u prvim desetljećima proteklog stoljeća, prethodno objavljeni u raznim časopisima. Ponovnim objavljivanjem ovih tekstova pokušava se revalorizirati Mesarićeva uloga u počecima hrvatske avangardne književnosti i umjetnosti. Tekstovi su grupirani u nekoliko cjelina, Smjerovi moderne umjetnosti, Kazalište, Film, Kritika, Razgovori te Od klasne svijesti do avangardističke scene. Na kraju je objavljena bilješka o autoru. Mesarić, Kalman, hrvatski književnik i redatelj (Prelog, 17. IX. 1900 – Zagreb, 29. I. 1983). Radio u Zagrebu kao činovnik, novinar i pomoćni redatelj u HNK-u, studirao dramaturgiju u Berlinu. Do kraja II. svjetskog rata režirao je i prevodio u HNK-u, poslije je bio ravnatelj drame i redatelj u nekoliko hrvatskih i bosanskih kazališta. Režirao je velik broj djela, u rasponu od klasike do suvremene drame. U početku književnog i kazališnog djelovanja blizak avangardnim umjetničkim pokretima (ekspresionistička novela Divlji ples, 1921; zbirka avangardističkih pjesama Tragigroteske, 1923; drame tiskane u knjizi Kozmički žongleri, 1925). Na prijelazu iz 1920-ih u 1930-e odredio se za »socijalnu umjetnost« (brošura Smjerovi moderne umjetnosti, 1929). U zagrebačkome HNK-u 1931. izveden mu je pučki igrokaz Joco Udmanić te potom nekoliko komedija iz zagrebačkoga društvenog života (objavljene u knjizi Među nama, 1937). Njegova komedija Gospodsko dijete, što ju je 1936. postavio u zagrebačkome HNK-u, jedna je od najboljih i najpopularnijih hrvatskih komedija između dvaju svjetskih ratova. U 1950-ima i 1960-ima objavljivao je dramaturške i teatrološke studije u tuzlanskome časopisu Pozorište. Objavio je i pučki roman Dravom zlato plovi (1973), a posmrtno mu je objavljen roman Poker Baltazara Bodora ili Dugme na Fortune kapi (2000).

BEZICNE BUBICE Iznajmljujem i prodajem. Najnoviji model bubica [telefon] ! Bubica je nevidljiva, boje koze, velika osetljivost mikrofona, vadi se pincetom. Najjeftiniji u Srbiji! Radimo samo sa originlanom i kvalitetnom Nokia opremom! Iznajmljivanje bubica sa originalnim Nokia LPS [telefon] petljama (okovratnicima) koja se uparuje preko bluetootha na sve telefone! Sve je bezicno i nema nikakvih kablova! Ne dajemo vam Kineze i prepravljene petlje (kao ostali), vec samo ORIGINAL Nokia LPS [telefon] . Sve dobijate u kompletu i naravno novu bateriju. Garancija i kvalitet su zagarantovani kod nas…vec godinama! [telefon] / [telefon]

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

(2428) Staklo na telefonu je puklo u uglu, kada se uključi pojavi se Samsung logo ali se ne podigne android sistem. Samsung Lite 2 SM-G318H Uz telefon dobijate i njegovu originalnu kutiju sa IMEI brojem, uputstvo, sve je zapakovano kao prilikom prve kupovine, pogledajte slike. Punjač nije u kompletu, ima bateriju koja radi ali je za zamenu. Pogledajte slike, osim ekrana, tragovi korišćenja su zanemarljivi, ekran je polomljen.. Vraćen je na fabrička podešavanja. Sve aplikacije normalno rade na ovom modelu telefona (viber, whatsapp, youtube. . . ) Otvoren je za sve sim kartice/operatere. Kupljen je u radnji u Beogradu. SPECIFIKACIJA Model : Galaxy Trend 2 Lite G318 Mreže : 850Mhz, 900Mhz, 1800Mhz, 1900Mhz, HSDPA, Kućište Dimenzije : 121.4 x 62.9 x 10.7 mm Težina : 123 grama Oblik : touch-screen, Tastatura : nema, Procesor Procesor : Dual-core Takt : 1200 MHz Baterija Vrsta : Li-Ion Kapacitet : 1500 mAh Ostalo Ostalo : dual-SIM, vibracija, akcelerometar, Ekran Glavni Tip : TFT Veličina : 4.0 inča Broj boja : (24-bit) 16.777.216 boja Rezolucija : 480x800 piksela Ostalo : osetljiv na dodir, Kamera Glavna Orijentacija sočiva : sa zadnje strane Broj piksela senzora : 3.15 megapiksela Rezolucija fotografija : 2048x1536 piksela, Rezolucija videa : (480p) 852x480 piksela, Ostalo : video zapis, blic, Pomoćna Orijentacija sočiva : sa prednje strane Zvuk Reprodukcija Format melodija : mp3, aac, wav, Ostalo : spikerfon, fm radio prijemnik, Memorija Operativna RAM : 512 MB Interna Kapacitet : 4096 MB Eksterna Podržani formati : microSD (Trans Flash), Maximalno podržano : 65536 MB Softver Operativni sistem Vrsta : Android Verzija : v4.4 Podržani formati : aac, wav, mp3, mp4, wma, 3gp, DivX, XviD, H.263, H.264, wmv, avi, Funkcije Osnovne : kalkulator, kalendar, štoperica, alarm, konverter, Napredne : snimanje glasa, Komunikacija Lokal Kablom na : USB 2.0 port, 3.5` audio, Bežično : bluetooth 4.0, Udaljeno Prenos podataka : GSM (9,6 Kb/s), GPRS (115 Kb/s), EDGE (236 Kb/s), WAP pretraživač : 2.0 Podržane tehnologije : SMS, EMS, MMS, WiFi, GPS, GLONASS, SyncML,

(2576) Staklo na telefonu je puklo, a zbog toga pojedina slova i brojevi ne mogu da se ukucaju na tastaturi, potrebna je zamena ekrana. Samsung Lite 2 SM-G318H Uz telefon dobijate i njegovu originalnu kutiju sa IMEI brojem, uputstvo, sve je zapakovano kao prilikom prve kupovine, pogledajte slike. Punjač nije u kompletu, možete ga posebno kupiti kod mene. Pogledajte slike, osim ekrana, tragovi korišćenja su zanemarljivi, ekran je polomljen, baterija drži dugo i ispravna je. Vraćen je na fabrička podešavanja. Sve aplikacije normalno rade na ovom modelu telefona (viber, whatsapp, youtube. . . ) Otvoren je za sve sim kartice/operatere. Kupljen je u radnji u Beogradu. SPECIFIKACIJA Model : Galaxy Trend 2 Lite G318 Mreže : 850Mhz, 900Mhz, 1800Mhz, 1900Mhz, HSDPA, Kućište Dimenzije : 121.4 x 62.9 x 10.7 mm Težina : 123 grama Oblik : touch-screen, Tastatura : nema, Procesor Procesor : Dual-core Takt : 1200 MHz Baterija Vrsta : Li-Ion Kapacitet : 1500 mAh Ostalo Ostalo : dual-SIM, vibracija, akcelerometar, Ekran Glavni Tip : TFT Veličina : 4.0 inča Broj boja : (24-bit) 16.777.216 boja Rezolucija : 480x800 piksela Ostalo : osetljiv na dodir, Kamera Glavna Orijentacija sočiva : sa zadnje strane Broj piksela senzora : 3.15 megapiksela Rezolucija fotografija : 2048x1536 piksela, Rezolucija videa : (480p) 852x480 piksela, Ostalo : video zapis, blic, Pomoćna Orijentacija sočiva : sa prednje strane Zvuk Reprodukcija Format melodija : mp3, aac, wav, Ostalo : spikerfon, fm radio prijemnik, Memorija Operativna RAM : 512 MB Interna Kapacitet : 4096 MB Eksterna Podržani formati : microSD (Trans Flash), Maximalno podržano : 65536 MB Softver Operativni sistem Vrsta : Android Verzija : v4.4 Podržani formati : aac, wav, mp3, mp4, wma, 3gp, DivX, XviD, H.263, H.264, wmv, avi, Funkcije Osnovne : kalkulator, kalendar, štoperica, alarm, konverter, Napredne : snimanje glasa, Komunikacija Lokal Kablom na : USB 2.0 port, 3.5` audio, Bežično : bluetooth 4.0, Udaljeno Prenos podataka : GSM (9,6 Kb/s), GPRS (115 Kb/s), EDGE (236 Kb/s), WAP pretraživač : 2.0 Podržane tehnologije : SMS, EMS, MMS, WiFi, GPS, GLONASS, SyncML,

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ala Tatarenko - Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma Postmodernistička književnost, o kojoj se često govori kao o delu homo ludens-a, u ništa manjoj meri jeste delo homo legens-a. Uz korišćenje i adaptaciju već postojećih literarnih modela, išli su stvaralački eksperimenti usmereni na razvoj postmodernističke poetike i njeno unapređivanje. Problem forme je jedan od glavnih problema estetike stvaralaštva XX veka i upravo u toj sferi koncentrisane su dominantne osobine postmodernističke umetnosti. Principijelno novi prilaz tom problemu čini književno iskustvo pisaca postmodernista veoma zanimljivim za teoriju književnosti. Ala Tatarenko Roćena je 1962. u gradu Mogiliv-Podiljski (Ukrajina), gde se i školovala. Studirala je slavistiku (srpskohrvatski jezik i književnost) na Filološkom fakultetu univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu (1979-1984). Doktorirala je 1989. (Miloš Crnjanski i njegov roman “Seobe” (problematika i poetika”). Od 1984. predaje na univerzitetu “Ivan Franko”. 1988-1993. -asistent katedre svetske književnosti, od 1993. docent katedre za slavistiku univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu. Predaje srpsku i hrvatsku književnost, a takođe postmodernizam u slovenskim književnostima. Član je uredništva ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa “Ї” (Lavov), uredništva ukrajinsko-srpskog zbornika UKRAS, naučnog časopisa “Nasleđe”. Više godina bila je honorarni dopisnik kulturne redakcije Drugog programa Radio Beograda. Bila je učesnik Međunarodnih Književnih kolonija u Sićevu (2004) i Čortanovcima (2005), bila je moderator i prevodilac na književnim večerima ukrajinskih pisaca u okviru Festivala proze (Proza Fest) (Novi Sad, 2007) i festivala „Pisci u fokusu“ (Subotica, 2010). Učestvovala je na promocijama za vreme Beogradskog Sajma knjige (2002., 2005.), bila je gost Sajma knjige 2009. i 2010. Učestvovala je u radu Međunarodnih susreta prevodilaca (Beograd, 2005), Međunarodnih susreta pisaca (Beograd, 2005), Međunarodne Dunavske konferencije ( 2003). Piše književnu kritiku, naučne radove iz književnosti. Prevodi sa srpskog i hrvatskog na ukrajinski, sa ukrajinskog – na srpski. Živi u Lavovu.

Prometej, 2010. 1421 strana, tvrd povez, udžbenički format. Naslovna korica kao na slici (nešto je bilo zalepljeno). Malo zaprljana na bočnim stranama (pogledajte sve slike ). Nekoliko listova s` početka malo izgužvani u donjem delu (ništa strašno ). Nema podvlačenja, zapisa... PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA SA GRAMATIČKO-PRAVOPISNIM SAVETNIKOM novi je veliki leksikografski projekat Izdavačke kuće Prometej. Na njegovoj realizaciji angažovani su naši istaknuti lingvisti dr Milan Šipka, akademik Ivan Klajn, sa grupom mlađih saradnika magistara leksikografije. Ovakva je knjiga potrebna svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa, a ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov Pravopisnog rečnika sugeriše da se radi isključivo o pravopisnom rečniku, ova je knjiga više od toga: ona je, u isto vreme i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ona, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to i prilika da prošire svoje znanje o srpskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Poslednji put je 1960. godine u okviru Pravopisa srpskohrvatskog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, publikovan pravopisni rečnik. Posle punih 50 godina imamo nov projekat sličnog zahvata ali ipak drugačiji, ovo je prvi pravopisni rečnik srpskog jezika. Iz recenzija Smatram da će knjiga Milana Šipke Pravopisni rečnik srpskog jezika (sa pravopisno-gramatičkim savetnikom), biti od koristi onima koji se zanimaju za našu današnju standardnojezičku, gramatičku, leksičku, prozodijsku, a posebno pravopisnu stvarnost, za njena načela i praksu, kao i onima kojima je pisanje i govorenje na srpskom jeziku svakodnevna profesionalna preokupacija i briga (učitelji, nastavnici, profesori, lingvisti, istraživači, naučnici, lektori, pisci, novinari, redaktori, spikeri, voditelji, izdavači, štampari, oglašivači, i drugi). prof. dr Milorad Radovanović, dopisni član SANU PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA sa pravopisno-gramatičkim savetnikom autora Milana Šipke predstavlja u srpskoj normativistici do sada neobjavljenu, a prijeko potrebnu knjigu, potrebnu ne samo onima koji se normom srpskog jezika bave u okviru struke nego i širem krugu korisnika koji njeguju sopstvenu jezičku kulturu i žele da postignu viši nivo pismenosti... Sve riječi su akcentovane prema standardu savremenog srpskog jezika, tako da ova knjiga pored ortografske, dobrim dijelom daje pregled i ortoepske i gramatičke norme srpskog jezika. Autor uvijek skreće pažnju potencijalnom korisniku na nepravilne, a u praksi raširene oblike, navodeći ih u zagradi uz odrednicu „ne“... Dr Milanka Babić Izvodi o rečniku: Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom dr Milana Šipke, prvi je srpski standardnojezički priručnik u poslednjih 100 godina! RTS, Dnevnik 2 To je i jezički savetnik, upozorava na brojne greške. Čak na 8.000 mesta možemo naći upozorenje šta je pravilno, a šta nije. Tanjug Posebna vrednost Pravopisnog rečnika je što obuhvata ceo srpski jezički prostor. TV Košava Sada je neumorni Milan Šipka napravio rečnik za koji ne sumnjam da će ga razgrabiti svi oni kojima je važno da reči svog maternjeg jezika pišu i izgovaraju po pravilima jezičkog standarda Ivan Klajn Pravopisni rečnik će u narednim godinama biti nezaobilazna literatura u svakoj srpskoj kući i instituciji. Večernje novosti Ne pripadam jezičkim čistuncima i onima koji se plaše slenga, ali u vremenima u kojima se više “mejluje” nego dopisuje, u kojima se radije “lajkuje” nego dopada ili komunicira “onlajn” nego uživo, treba jednom zasvagda da se zna šta je kanon, šta je autentično. dr Bojan Pajtić, predesdnik Vlade Vojvodine Pravopisni rečnik srpskog jezika, autora Milana Šipke, kamen je temeljac srpske kulture i srpskog identiteta u decenijama koje su pred nama. Radio Beograd Izdavački i istorijski poduhvat Šipke i njegovih saradnika TV B92 Čuvar pravilno izgovorenih i napisanih reči Danas Pravopisni rečnik srpskog jezika je epohalna knjiga, iz najmanje tri razloga. Prvi je što ravnopravno tretira ekavicu i ijekavicu, drugi - što raščišćava dubletske srpske ili hrvatske nedoumice, a treći - što su sve reči akcentovane. Jovan Ćirilov Namenjen je izvornim govornicima srpskog jezika, pre svega onima koji su po dužnosti obavezni da pišu i govore pravilno, profesori, političari, novinari, studenti, učenici, ali i svima drugima koji žele da svoju jezičku kulturu podignu na viši nivo. Radio 021 Najboljim doprinos godini srpskog jezika i književnosti! Dnevnik, Novi Sad

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta reći, u najkraćim crtama, o zbirci eseja Bele Hamvaša Hiperionski eseji? Čitljiv rukopis koji mami, rečju: hamvaševski. Uostalom, Sava Babić u pogovoru zaključuje: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u Hamvaševo delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Ova lepa Babićeva misao i ne može se istaći na bolji način, već kao krajnji rezultat pristupa delu od kapitalne vrednosti za svetsku književnost, delu Bele Hamvaša. A ako još pridodamo Babićevo mišljenje da je Hamvaš „izuzetna pojava“, da je „svaki njegov tekst prepoznatljiv“, ostaje nam da se, čitajući eseje, i sami uverimo u piščevu osobenost. I? Evo tek nekoliko prvih rečenica Hamvaševog eseja „Psihologija branja cveća“, biće jasnije o čemu govorimo: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita da li si nešto propustio, odgovoriću – ne verujem. Ali ako kaže ovako da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš, reći ću – cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao da se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti…“ Da! Zar i ovih par rečenica ne pripada osobenom shvatanju sveta. Hamvaševom shatanju sveta, ali i našem. Zar to nije dokaz zašto je Hamvaševo delo darovno, korisno, preporučljivo čitaocima. Zar ove rečenice nisu baš oni duhovni zlatnici koji pronalazimo u pećinama njegovih knjiga. Duhovni zlatnici koji nemaju cenu! Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

Opis Opis Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine. Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber. Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpu Ili na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Nokia 6300 mini Nokia 6300 Mini Karakteristike – fukcije 2.8 displej u boji Mogućnost slušanja muzike Mogućnost korišćenja dve kartice (dual sim) Mogućnost korišćenja FM radia Mogućnost korišćenja svih kartica ( sim free) Dolazi u crnoj, sivoj ili zlatnoj boji U pakovanju dobijate telefon i punjač sa uputstvom. Nokia 6300 mini

Holokaust, rat i transnacionalno sećanje - Stejn Vervat svedočanstvo iz jugoslovenske i postjugoslovenske književnosti Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2020 Broj strana: 271 Format: 20 cm Povez: Broširani Ova knjiga ispituje nastanak i transformacije pamćenja Holokausta u socijalističkoj Jugoslaviji i na postjugoslovenskim prostorima. Razmatra književne tekstove o Holokaustu jugoslovenskih i postjugoslovenskih autora, smeštajući njihova dela u istorijski i diskurzivni kontekst u kome su nastala, s naglaskom na njihovoj tadašnjoj recepciji. Knjiga pokazuje kako pisci koji pripadaju različitim generacijama (generacija preživelih, međugeneracija i druga i treća generacija) Holokaust koriste kao motiv za razumevanje ekstremnog nasilja, jednako lokalnog kao i globalnog. Sadrži iuporedne studije radova, kako međunarodno poznatih i prevođenih autora poput Danila Kiša i Davida Albaharija, tako i nekoliko zaboravljenih autora, koje ova studija nanovo otkriva. Usredsređujući se na dela jevrejskih i nejevrejskih autora triju naraštaja, knjiga baca svetlost na etičke i estetske ravni transgeneracijskog prenošenja sećanja na Holokaust u jugoslovenskom kontekstu. Stejn Vervat (Stijn Vervaet) vanredni je profesor bosanskog/hrvatskog/srpskog jezika i književnosti na Odseku za književnost, regionalne studije i evropske jezike na Univerzitetu u Oslu. Diplomirao je i doktorirao na Univerzitetu u Gentu s temom o izgradnji nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini tokom austrougarske uprave. Radio je kao postdoktorand na Univerzitetu u Gentu i postdoktorski istraživač (stipendista „Marije Kiri“) na Univerzitetu u Utrehtu. Njegova naučna interesovanja obuhvataju savremenu bosansku, hrvatsku i srpsku književnost i kulturu, kulturnu istoriju Balkana (od XIX do XXI veka), uporednu književnost i studije pamćenja. Autor je monografije Centar i periferija u Austrougarskoj: dinamika izgradnje nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1918. godine na primjeru književnih tekstova (2013), kao i niza naučnih radova o predstavljanju ratova devedesetih godina prošlog veka u (post)jugoslovenskoj prozi. Jedan je od urednika zbornika Post-Yugoslav Constellations: Archive, Memory and Trauma in Contemporary Bosnian, Croatian, and Serbian Literature and Culture. Odlicno ocuvana knjiga bez podvlačenja i posvete. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 15102022K

Autor:: Aleksandar Genis Žanrovi:: Publicistika Izdavač:: Geopoetika Godina izdanja:: Oktobar 2017. Broj strana: 380 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis p.is.st.d.3

z1 Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Unutra lepo očuvano Korice kao na slici 67 1985 Самјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.[6][7] Биографија[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет је рођен у Даблину, на Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година. Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тениским тереном, коју је 1903. године изградио Самјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем. Око 1919. или 1920. отишао је у Краљевску школу Портора у Енискилену, коју је похађао и Оскар Вајлд. Отишао је 1923. године и похађао Тринити Колеџ у Даблину, где је проучавао модерну књижевност. Природни спортиста, у крикету је бриљирао као леворуки ударач и куглаш средње брзине леве руке. Касније је играо за Даблински универзитет и одиграо две првокласне утакмице против Нортхемптоншира.[8] Као резултат, постао је једини нобеловац за књижевност који је играо првокласни крикет.[9] Први записи[уреди | уреди извор] Бекет је студирао француски, италијански и енглески на Тринити Колеџу у Даблину од 1923. до 1927. године. Изабран је за научника модерних језика 1926. Бекет је дипломирао и, након кратког предавања на колеџу Кембел у Белфасту, заузео је место предавача енглеског у школи у Паризу од новембра 1928. до 1930.[10] Док је био тамо, са познатим ирским аутором Џејмсом Џојсом, упознао га је Томас МекГрејви, песник и блиски Бекетов поузданик који је такође тамо радио. Овај састанак је дубоко утицао на младића. Бекет је помагао Џојсу на разне начине, од којих је једно било истраживање књиге која је постала Finnegans Wake.[11] Самјуел Бекет, 1920-их. Године 1930. Бекет се вратио на Тринити Колеџ као предавач. У новембру 1930. представио је рад на француском језику Друштву савремених језика Тројства о тулушком песнику Жан ду Шасу, оснивачу покрета под називом le Concentrisme. Била је то књижевна пародија, јер је Бекет у ствари изумео песника и његов покрет који су тврдили да су „у супротности са свим оним што је код Декарта јасно“. Бекет је касније инсистирао да није намеравао да заварава своју публику.[12] Када је Бекет дао отказ у Тринитију крајем 1931, његова кратка академска каријера била је на крају. Обележио га је песмом Gnome, која је инспирисана његовим читањем Wilhelm Meister`s Apprenticeship од Јохана Волфганга Гетеа и објављена у часопису The Dublin Magazine 1934:[13] `Проведите године учења траћењем Храброст за године лутања Кроз свет који се уљудно окреће Из лудости учења.` Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[14] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре. Други светски рат[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет, 1970. године. После нацистичке окупације Француске 1940. године, Бекет се придружио француском Отпору, у којем је радио као курир.[15] У неколико наврата током следеће две године Гестапо га је скоро ухватио. У августу 1942, његова јединица је издана и он и Сузан побегли су пешице на југ у безбедност малог села Русилон, у департману Воклиз. Тамо је наставио да помаже Отпору чувајући наоружање у дворишту свог дома. Током две године колико је Бекет боравио у Русилону, индиректно је помагао герилама да саботирају немачку војску у планинама Воклиза, иако је ретко говорио о свом ратном раду у каснијем животу. Француска влада га је одликовала са две медаље, за напоре у борби против немачке окупације; до краја свог живота, међутим, Бекет би свој рад у Француском отпору називао „извиђачким стварима“.[16][17] Док се скривао у Русилону, Бекет је наставио рад на роману Watt. Роман је започео 1941. године, а довршио га 1945. године, али је објављен тек 1953. године; међутим, извод се појавио у изасланику даблинске књижевне штампе. После рата, вратио се у Француску 1946. године где је радио као управник продавница[18] у ирској болници Црвеног крста са седиштем у Сент-Лу. Послератни период[уреди | уреди извор] 1945. Бекет се вратио у Даблин на кратко време. Током боравка имао је откриће у мајчиној соби: указао му се читав његов будући смер у књижевности. Бекет је осећао да ће заувек остати у сенци Џојса, сигуран да га никада неће победити у својој игри. Његово откривење подстакло га је да промени правац и призна и сопствену глупост и интерес за незнање и немоћ:[19] „ Схватио сам да је Џојс отишао колико год је могао у правцу да сазна више, [контролишући] свој материјал. Увек је томе додавао; само треба да погледате његове доказе да бисте то видели. Схватио сам да је мој начин био осиромашен, недостатак знања и одузимање, одузимање, а не додавање. ” Самјуел Бекет, 1977. године. Бекет је најпознатији по представи En attendant Godot (Чекајући Годоа; 1953). Као и већина његових дела после 1947. године, и драма је први пут написана на француском језику. Бекет је на представи радио између октобра 1948. и јануара 1949.[20] Његова партнерка, Сузан Дево-Думеснил, била је саставни део његовог успеха. Дево-Думеснил је постала његов агент и слала је рукопис вишеструким продуцентима док нису упознали Роџера Блина, ускоро режисера представе.[21] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама. У то време, педесетих година, Бекет је постао један од неколико одраслих који су понекад возили локалну децу у школу; једно такво дете био је Андре Русимоф, који ће касније постати познати професионални рвач под именом Андре Џин.[22] Имали су изненађујућу количину заједничког језика и повезали су се с љубављу према крикету, а Русимоф се касније присетио да су њих двоје ретко разговарали о било чему другом.[23] Бекет је и сам превео сва своја дела на енглески језик, са изузетком Molloy-ја, за који је сарађивао са Патриком Бовлесом. Успех Чекајући Годоа отворио му је каријеру у позоришту. Бекет је написао успешне целовечерње драме, укључујући Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, написано на енглеском), Happy Days (1961, такође написано на енглеском) и Play (1963). 1961. Бекет је добио Међународну награду издавача Форментор као признање за свој рад који је те године поделио са Хорхеом Луисом Борхесом. Од краја 1950-их до своје смрти, Бекет је имао везу са Барбаром Бреј, удовицом која је радила као уредница сценарија за ББЦ. Новлсон је о њима написао: `Била је мала и привлачна, али, пре свега, изузетно интелигентна и начитана. Чини се да су се обоје одмах привукли. Њихов сусрет био је изузетно важан за њих обоје, јер је представљао почетак везе која је требало да траје паралелно са оном са Сузан, до краја свог живота.“[24] Барбара Бреј умрла је у Единбургу, 25. фебруара 2010. У октобру 1969. године, док је био на одмору у Тунису са Сузан, Бекет је чуо да је добио Нобелову награду за књижевност. Предвиђајући да ће њен интензивно приватни супруг од тог тренутка бити оптерећен славом, Сузан је награду назвала „катастрофом“.[25] Иако Бекет није посвећивао пуно времена интервјуима, понекад је сретао уметнике, научнике и поштоваоце који су га тражили у анонимном предворју хотела ПЛМ Сент Жак у Паризу у близини његове куће у Монпарнас.[16] Иако је Бекет био изузетно приватни човек, преглед другог тома његових писама Роја Фостера од 15. децембра 2011. у издању The New Republic открива да је Бекет не само неочекивано љубазан већ често спреман да говори о свом раду и процесу који стоји иза њега.[26] Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[27] Књижевни рад[уреди | уреди извор] Слика из представе Чекајући Годоа, најпознатијег Бекетовог дела. Бекетова писачка каријера може се грубо поделити у три периода: његова рана дела, све до краја Другог светског рата 1945. године; његов средњи период, протежући се од 1945. до раних 1960-их, током којег је написао оно што су вероватно његова најпознатија дела; и његов касни период, од раних 1960-их до Бекетове смрти 1989. године, током којег су његова дела тендирала да постају краћа, а стил минималистички. Рани рад[уреди | уреди извор] Генерално се сматра да су Бекетови најранији радови под великим утицајем дела његовог пријатеља Џејмса Џојса. Они су ерудити и чини се да приказују ауторово учење само због себе, што резултира са неколико нејасних одломака. Уводне фразе збирке кратких прича More Pricks than Kicks (1934) дају репрезентативан узорак овог стила:[28] „ Било је јутро и Белаква је запео у првој кантици на месецу. Био је толико замућен да није могао да се креће ни уназад ни напред. Блажена Беатриче је била тамо, Данте такође, и објаснила му је места на месецу. Прво му је показала где је он крив, а онда је изнела своје објашњење. Имала га је од Бога, зато се могао поуздати у то да је тачан у сваком случају. ” Одломак упућује на Дантеову Комедију, која може збунити читаоце који нису упознати са тим делом. Такође предвиђа аспекте Бекетовог каснијег дела: физичку неактивност лика Белаква; уроњење лика у сопствену главу и мисли; помало нечасна комедија завршне реченице. Слични елементи присутни су у првом Бекетовом објављеном роману, Murphy (1938), који такође истражује теме лудила и шаха (што би оба била понављајући елементи у Бекетовим каснијим делима). Уводна реченица романа наговештава помало песимистичне призвуке и црни хумор који анимирају многа Бекетова дела: „Сунце је сијало, немајући алтернативу, ни на чему новом“.[29] Watt, написан док се Бекет скривао у Русилону током Другог светског рата, сличан је по темама, али мање бујан у свом стилу. Истражује људско кретање као да је математичка пермутација, наговештавајући прецизним покретом Бекетову каснију преокупацију - и у његовим романима и у драмским делима. Бекетов есеј Proust из 1930. био је под снажним утицајем Шопенхауровог песимизма и похвалних описа светог подвига. У то време Бекет почиње креативно писати на француском језику. Крајем 1930-их написао је низ кратких песама на том језику и њихова оскудност - за разлику од густине његових енглеских песама отприлике истог периода, сакупљених у Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - изгледа да показује да је Бекет, иако посредством другог језика, био је у процесу поједностављења свог стила, промена такође евидентна у делу Watt. Средњи период[уреди | уреди извор] После Другог светског рата, Бекет се дефинитивно окренуо француском језику као примарном за писање. Управо би то, заједно са „откровењем“ које је доживео у мајчиној соби у Даблину - у којем је схватио да његова уметност мора бити субјективна и у потпуности повучена из његовог унутрашњег света, резултирало би делима по којима се Бекет данас највише памти. ... Ко ће можда испричати причу старца? Одмерити одсуство у ваги? Гранични камен желите са распоном? Збир процене светских невоља? Ништавило речима приложити? Из Бекетовог дела Watt (1953) Током 15 година након рата, Бекет је израдио четири главне целовечерње драмске представе: Чекајући Годоа (написано 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Ендгаме), Krapp`s Last Tape (1958), и Happy Days (1961). Ове представе - за које се често, с правом или не, сматрају да су биле инструменталне у такозваном „Позоришту апсурда“ - мрачно се баве темама сличним темама приближно савремених егзистенцијалистичких мислилаца. Израз „Позориште апсурда“ смислио је Мартин Еслин у истоименој књизи; Бекет и Годо били су главни елементи књиге. Еслин је тврдио да су ове представе испуњење концепта `апсурда` Албера Камија;[30] ово је један од разлога због којег је Бекет често лажно етикетиран као егзистенцијалиста (ово се заснива на претпоставци да је Ками био егзистенцијалиста, иако је у ствари удаљен од егзистенцијалистичког покрета и основао је сопствену филозофију). Иако су многе теме сличне, Бекет је имао мало афинитета према егзистенцијализму у целини.[31] Широко говорећи, представе се баве темом очаја и вољом за преживљавањем упркос том очајању, пред неразумевајућим и неразумљивим светом. Речи Нел - једног од два лика у Endgame који су заробљени у ашбинима, из којих повремено провирују да би говорили - могу најбоље сумирати теме представа из Бекетовог средњег периода: „Ништа није смешније од несреће, кажем ти... Да, да, то је најкомичнија ствар на свету. И ми се смејемо, смејемо се, с вољом, у почетку. Али то је увек иста ствар. Да, то је као смешна прича коју имамо, чујемо пречесто, и даље нам је смешна, али више се не смејемо.`[32] Каснији рад[уреди | уреди извор] Током 1960-их и током 1970-их, Бекетова дела показивала су све већу тенденцију - која се већ видела у већини његових дела 1950-их - ка компактности. То је довело до тога да се његов рад понекад описује као минималистички. Крајњи пример овога, међу његовим драмским делима, је Breath из 1969. године који траје само 35 секунди и нема ликове (мада је вероватно требало да пружи ироничан коментар на Oh! Calcutta!, позоришну ревију за коју је служио као уводни део).[33] У његовом позоришту из касног периода, Бекетови ликови - којих је већ било мало у ранијим представама - сведени су на битне елементе. Иронично насловљена Play (1962), на пример, састоји се од три лика уроњена до врата у велике погребне урне. Телевизијска драма Eh Joe (1963), која је написана за глумца Џека МекГоврана, анимирана је камером која се непрекидно затвара уским фокусом на лице насловног јунака. Представа Not I (1972) састоји се готово искључиво од Бекетових речи, „покретна уста са остатком позорнице у мраку“.[34] У болници и старачком дому у којима је провео последње дане, Бекет је написао своје последње дело, песму What is the Word из 1988. Песма се суочава са немогућношћу проналажења речи да се изрази, што је тема која одражава Бекетово раније дело, мада је вероватно појачана болешћу коју је доживео касно у животу. Карактеристике Бекетове поетике[уреди | уреди извор] Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору. Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла. Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија) У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“ Награде[уреди | уреди извор] Ратни крст 1939–1945. Медаља Резистенције 1969. Нобелова награда за књижевност[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (подељено са Хорхе Луис Борхесом). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Ирска) Дела[уреди | уреди извор] Преведена на српски језик[уреди | уреди извор] Марфи (1938), изворно Murphy Молој (1938), изворно Molloy Малоун умире (1952), изворно Malone meurt Чекајући Годоа (1952), изворно En attendant Godot Сви који падају (1956), изворно All That Fall. Крај игре (1957), изворно Fin de partie, Endgame Крапова последња трака (1959), изворно Krapp`s Last Tape Дивни дани (1960), изворно Happy Days Позориште[уреди | уреди извор] Human Wishes (c. 1936; објављено1984) Eleutheria (written 1947 на француском; објављено in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (објављено1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (објављено 1957); Endgame (објављено 1957) Krapp`s Last Tape (објављено 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (први пут изведено 1961) Play Come and Go (први пут изведено на немачком, затим на енглеском 1966) Breath (први пут изведено1969) Not I (први пут изведено 1972) That Time (први пут изведено 1976) Footfalls (први пут изведено 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (први пут изведено 1979) Rockaby (први пут изведено 1981) Ohio Impromptu (први пут изведено 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, први пут изведено1982) What Where (први пут изведено 1983) Радио[уреди | уреди извор] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (објављено 1976) (на француском1961. као Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (објављено 1976) (на француском 1961. као Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 француска верзија; 1964. енглески превод) Телевизија[уреди | уреди извор] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, објављено 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Филмови[уреди | уреди извор] Film (1965) Проза[уреди | уреди извор] Трилогија[уреди | уреди извор] Molloy (1951); енглеска верзија (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Романи[уреди | уреди извор] Dream of Fair to Middling Women (написано 1932; објављено 1992) Murphy (1938); 1947. француска верзија Watt (1953); 1968, француска верзија Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (написано 1946, објављено 1970); енглеска верзија (1974) Кратка проза[уреди | уреди извор] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (написано 1933, објављено 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, објављено у Les Temps Modernes у 1946 као `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Не-фикција[уреди | уреди извор] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm

Stranger Shores Paperback – 1 Aug. 2002, by J. M. Coetzee (Author) Product details Publisher: ‎ Vintage; New Edition (1 Aug. 2002) Language: ‎ English Paperback: ‎ 384 pages Dimensions: ‎ 12.9 x 2.3 x 19.8 cm J. M. Coetzee is, without question, one of the world`s greatest novelists. This volume gathers together for the first time in book form twenty-nine pieces on books, writing, photography and the 1995 Rugby World Cup in South Africa. Stranger Shores opens with „What is a Classic?“ in which Coetzee explores the answer to his own question – „What does it mean in living terms to say that the classic is what survives?“ - by way of TS Eliot, JS Bach and Zbigniew Herbert. His subjects range from eighteenth and nineteenth century writers Daniel Defoe, Samuel Richardson and Ivan Turgenev, to the great German modernists Rilke, Kafka, and Musil, to the giants of late twentieth century literature, among them Harry Mulisch, Joseph Brodsky, Jorge Luis Borges, Salman Rushdie, Amos Oz, Naguib Mahfouz, Nadine Gordimer and Doris Lessing. Review The scale of Coetzee`s reading makes most British criticism seem dully provincial -- Andrew Marr – Daily Telegraph To read him on Kafka and on the deficiencies of the English translation of the work is to be put in touch with criticism at its most attentive and creative – Irish Indepedent This is exemplary writing - balanced, clear, direct and profound – Literary Review „What is a Classic?“... is a marvellous essay, and the book is worth buying for it alone. Coetzee the critic is every bit as good as Coetzee the novelist – Irish Times Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. KC (N)

Autor - osoba Rem, Goran Naslov Zadovoljština u tekstu / Goran Rem Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : RZ RK SSOH, 1989 Fizički opis 251 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂQuorum ; ǂkolo ǂ5 Napomene Slika autora na zadnjem kor. listu Želeći naznačiti imanentni raster manifestiranja modernog stiha, raster koji, dakako, ne podliježe dnevnim, često samo snishodljivim i u osnovi nevažnim ideologizacijama, Rem je obradio, po vlastitom izboru, neke osnovne (mlađe i srednje mlade) moderniste unutar zajedničkog prostora jugoslavenske moderne poezije. – Branko Maleš metajezik, dekonstrukcija, strukturalizam, poststrukturalizam, Žak Derida, Rolan Bart, neoavangarda, postmoderna, avangarda... ivan slamnig luko paljetak boro pavlovic josip sever milorad stojevic branko males branko cegec zvonko makovic branimir bosnjak zvonko kovac ... hrvatska književnost xx veka vizuelna poezija konkretna poezija Goran je Rem rođen 1958. u Slavonskom Brodu. Gimnaziju je završio 1977. u Vinkovcima. Na odsjeku je jugoslavistike Pedagoškoga fakulteta u Osijeku, diplomskim radom O Tinu ili o Tinovu pjesništvu?, stekao naziv profesora hrvatskoga ili srpskog jezika i književnosti 1981. Na postdiplomskom je studiju književnosti Filozofskoga fakulteta u Zagrebu 1988. znanstveno magistrirao temom Aspekti metajezičnosti u suvremenome hrvatskom pjesništvu i stekao naziv magistra društveno-humanističkih znanosti, iz područja filologije. Doktorirao je tezom Intermedijalnost suvremenog hrvatskoga pjesništva 1998. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu u Osijeku radi od 5. srpnja 1992, redoviti je profesor u trajnom zvanju od 2014. voditelj je dislociranoga studija hrvatskog jezika i književnosti u Vinkovcima od 2003. do 2008., voditeljem je odsjeka za hrvatski jezik i književnost 2008, prodekan za međunarodnu i znanstvenu djelatnost 2009, a od 2012. do 2022. je voditeljem katedre za hrvatsku književnost. Radio, od 1981. do 1992, u osnovnim školama Vinkovaca, gimnazijama u Vinkovcima i Osijeku te Tekstilnom školskom centru u Osijeku, a od 1990. do 1992. upraviteljem je SKUC Osijek gdje od 1982. u naslovnom zvanju razvija široku postmoderno kulturnu scenu Osijeka i regije te sveukupnoga prostora bivše države. Urednikom je prvoga osječkog studentskog književnog časopisa Rijek (1980.-1981.), urednik tribine Centra mladih (kasnije SKUC) SC Osijek (1982, a od 1984. imenovane Tribina Quorum do 1997), urednik fanzinskog projekta Noise Slawonische Kunst i sa sedamnaest radova - komplementarnoga dokumentacijskog znanstvenog projekta Sveučilišta u Osijeku: Dokumenti, 27. lipnja, raskrižje na Klajnovoj (1991–1992); urednik eseja i studija u časopisu Quorum od 1985. do 1990. i Književnoj reviji od 1990. do 2000. U Matici hrvatskoj, ogranak Osijek, je urednik projektne biblioteke Neotradicija gdje urednički potpisuje petnaest naslova, a u Slavonici – biblioteci u 100 knjiga prinosa Slavonije hrvatskoj književnosti i povijesti uređuje i studijama potpisuje 9 naslova, jedan u Croatici, 3 u Brodskim piscima, gdje je i članom uredništva niza od 29 knjiga, a u knjižnici Pannonius uređuje 4 knjige kao i u knjižnici Matošev milenij. U knjižnici Stoljeća hrvatske književnosti potpisuje prirediteljstvo dvaju svezaka: Vlado Gotovac i Boro Pavlović. MG24 (L)

Polovne knjige, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Potpis prethodnog vlasnika na predlistu. Izdavač: Parna štamparija Đorđa Ivkovića - Novi Sad, 1913. god. Tvrd povez, 22,5 cm. 177 str. Kvint Horacije Flak - Život i pesnički mu umotvori Kvint Horacije Flak rođen je poslednjih decenija pre nove ere kao sin roba, ali se učenošću i pesničkim genijem uspeo do vrha rimskog društva. Dok je još bio siromašan i nepoznat, radio je kao pisar u kvesturi, a na glas je došao pevajući o ljubavima i prijateljstvima. Prelomni trenutak bio je kada ga je prijatelj pesnik Vergilije upoznao sa Mecenom, moćnim zaštitnikom umetnika, a ovaj sa samim Oktavijanom Avgustom. Ipak, zalažući se za život u zlatnoj sredini, Horacije je odbio ponudu rimskog cara da mu bude sekretar. Nastojao je da zadrži svoju pesničku, duhovnu, mislilačku samostalnost. Najvažnija Horacijeva dela su `Epode`, `Satire`, `Ode` i `Poslanice`. Ističe se i čuvenom poslanicom `O pesničkom umeću`, na kojoj su se vekovima odgajali Evropljani koji bi se latili pera. O Jovanu Jovanoviću Zmaju kao pesniku ispisane su mnoge stranice, ali se o njemu kao prevodicu malo zna. Tako su gotovo nepoznati prevodi oda, pesama pohvalnica čuvenog antičkog pesnika Horacija, pali u senku njegove poezije. U tome ne bi bilo mnogo toga neobičnog, pošto su se učeni ljudi 19. veka vremena često bavili raznovrsnim zanimanjima, da sam Zmaj u svom latinskom kolegi po peru nije video dosta zajedničkog. Pre svega, prevodeći Horacija, prevodio je pesnika koji je, kao i on, imao dosta iskustva u preovlađivanju razuma nad osećanjima. Daleke 1911. godine dr Đorđe Dera u Letopisu Matice srpske pohvalio se da se znameniti pesnik prevođenjem Horacija pozabavio na njegovu inicijativu. Naime, dr Dera, kao profesor klasične filologije, nameravao je da o Horaciju napiše studiju. A da bi ga kao pesnika prikazao što potpunije, bili su mu potrebni njegovi stihovi na srpskom jeziku, pa se za uslugu obratio Zmaju. On se, međutim, isprva ustezao, ali je ipak, u pismu 9. novembra 1900. godine, poslao dr Deri prevod ode `Melpomeni`. Pismom od 13. novembra zatražio od Zmaja prevod druge dve Horacijeve pesme. Sedam dana kasnije Zmaj je poslao i te dva prevoda, zahtevajući najstrožu anonimnost. Ode koje je preveo Zmaj spadaju među najlepše i najpoznatije, te ih je dr Đorđe Dera zato i izabrao kao najdostojnije da ukrase delo o Horaciju. Poznati filolog Julije Cezar Skaliger reći će da je oda Melpomeni, kako se izrazio, `slađa od ambrozije i nektara`, rekavši pri tom kako bi više voleo da je pesnik koji je napisao takve pesme no kralj od Aragonije. Stevan Josifović, saradnik `Srpskog književnog glasnika`, baveći se Zmajem kao prevodiocem, primetiće kako je treća prevedena oda `Bandusija` uvek izazivala dopadanje svojom lepotom i ljupkošću, dok je oda Lidiji prevodiocu sigurno zadala mnogo glavobolja.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 133 str. Milivoj Nenin je književni istoričar, kritičar i profesor. Rođen je 1956. godine u Loku, Šajkaška. Magistrirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odsjeku Jugoslovenske književnosti. Milivoj Nenin je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, od 2005. godine. U svom plodnom radu književnog istoričara i kritičara naviše se bazira na književnost 20. veka. Prva njegova autorska knjiga nosi naslov „ Slučajna knjiga - kolaž o Todoru Manojloviću“ . Njegova najpoznatija dela su: „ S-aveti kritike, s-okovi poezije“ , „ S merom i bez nje“ , „ Suočavanja“ , „ Stari lisac“ , „ Slatka knjiga“ , „ Slučajna knjiga“ , „ Stvari koje su prošle“ , „ Srpska pesnička moderna“ , „ Sitne knjige“ , „ Sedam beležaka“ , „ Savičenta“ , „ Sveti miris pamtiveka“ i „ Savić Milan“ . Nenin je dobitnik nagrade „ Dani Nikolaja Timčenka“ , 2016. godine. Zbirku naslova „ Između mašte i stvarnosti“ napisao je na osnovu pripovedaka više pisaca. Njegovo pisanje je uvod u savremenu jugoslovensku pripovetku. Knjiga „ Srpska pesnička moderna“ nudi prikaz modernističkog pesništva na početku 20. veka. Pisac ističe temu sećanja i života u prošlosti. Neninu je uručeno ugledno priznanje za književnu kritiku srbijanske knjige u vidu nagrade „ Milan Bogdanović“ . Kritika nosi naslov „ Odbrane Ljubomira Simovića“ , a objavljena je „ Beogradskom književnom časopisu“ . Kritika se odnosi na knjigu Ljubomira Simovića „ Titanik u akvarijumu“ , objavljene 2013. godine. Ovaj njegov nagrađeni rad je u isto vreme i kritika i esej. Nenin je izjavio: „ Imao sam prilike da mi, pre nego što počnem da pišem tekst, traže rezultate istraživanja. Odgovorio sam da ja, kada bih znao do čega će me pisanje dovesti, ne bih ni pisao“ . Nenin je osim kritičara knjige „ Titanik u akvarijumu“ bio i njen urednik. Međutim, kada je pisao o delu, izjašnjavao se kao kritičar, a ne kao urednik. Pisao je o pozadini polemike između Milana Bogdanovića i Miloša Crnjanskog. Crnjanski je pisao o tome kako srpska književnost postaje kolonija strane knjige. Nenin je izjavio da je on uvek na strani Crnjanskog. Priredio je za štampu knjigu književnih kritika Ilije Ivačkovića „ O srpskoj književnosti“ , 1998. godine. isto tako, priredio je za štampu „ Lirika Itake i druge pesme“ Miloša Crnjanskog, 2002. godine. Sabrane pesme Todora Manojlovića „ Pesme“ , priredio je zajedno sa Zoricom Hadžić, 2005. godine. Godine 2005. objavio izbor iz poezije Milete Jakšića „ Velika tišina“ , dok je sa Zoricom Hadžić priredio „ Sudari Mileta Jakšića“ . „ Stvari koje su prošle“ je knjiga eseja Milivoja Nenina iz 2003. godine, a koja je naslovljena po antologijskoj pesmi Mileta Jakšića. Priredio je „ Sabrana dela Jovana Popovića“ . Pisao je o poeziji mnogih pesnika kao što su: Jovan Sterija Popović, Vasko Popa, Milan Ćurčin, Dušan Radak, Nedeljko Mamula, Bogdan Mrvoš, Jovan Zivlak. Pisao je o Vasi Pavkoviću, putopisima Milorada Grujića, o Jovici Aćinu, o kritici Vujice Rešina Tucića, kao i o Raši Popovu. Radio je recenzije za neke knjige kao što je knjiga Gordane Đilas i Čurganova. Delo naslova „ Svi moji banatski pisci: prikaze i prikazi“ je izbor tekstova o srpskim piscima vezanih za Banat. Nakon studioznog proučavanja srpske književnosti Nenin je ciljano napisao knjigu o banatskim piscima. U knjigu su uključeni pisci Jovan Sterija Popović, Miloš Crnjanski, Vasko Popa, Mileta Jakšić, Todor Manojlović, Vasa Živković, Ilija Ivačković i drugi. ..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ukrštajući nekoliko kriterijuma, Dragoljub Perić izdvaja tipove junaka srpske usmene epike prema njihovoj prirodi, vodeći računa o temeljnim segmentima folklornog modela sveta […] U svim studijama u okviru šest pomenutih poglavlja prisutan je i napor da se kroz figuru epskog junaka teorijski prelome i detektuju žanrovske norme, što je nešto naglašenije u prva tri odeljka, u kojima se pored proučavanja strukture junaka intenzivno uspostavlja dijalektika između epike i tužbalice, pripovednih pesama i balada, te mitološke i klasične epike. Кnjiga Dragoljuba Perića Pramen magle polje pritisnuo. Neobični junaci srpske usmene epike plod je višegodišnjeg bavljenja autora usmenom epikom i usmenim folklorom šire […], a ujedno je koherentno osmišljeno koncipirana i fokusirana na figuru epskog junaka koji je uvek pod pritiskom istorije, žanra i mita. Lidija Delić Izdvajajući pet tipova neobičnih junaka, Dragoljub Perić […] polazi od konkretne poetske građe i pored „iskliznuća u natprirodno“ – fitomorfnosti, zoomorfnosti, animalizacije – ukazuje na osobenosti poetike usmenog epskog pevanja, koje čine da se kao vid oneobičenja javlja i smrt […], kao i uloga pripovedača, koja otvara uvid u odnos homodijegeze i heterodijegeze […] Svi ovi vidovi oneobičenja sagledavaju se, u konačnom ishodu, kao dramatični izlazak epskog junaka na polje zbivanja iz onog pramena magle / tame koji bi mogao biti metafora svekolikog zaborava, kao vid idealizacije i ideologizacije istorijskih i pseudoistorijskih ličnosti […] i vid efektne poetske konceptualizacije „istorijskog“ i „biografskog“, zagubljenog u magli vremena i zaborava. Ljiljana Pešikan Ljuštanović Prof. dr Dragoljub Ž. Perić (Smederevo, 1976) završio je Gimnaziju u Smederevu 1995, a diplomirao na grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2000. Magistarsku tezu Кomparativno-tipološko ispitivanje mitskih predstava u pesmama o Zmaj-Ognjenom Vuku i ruske epske tradicije o Volhu Vseslavjeviču odbranio je juna 2007. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a doktorsku disertaciju Poetika vremena usmenih epskih pesama predvukovskog beleženja i Vukovih zbirki na Filološkom fakultetu u Beogradu 2013. Radio je u Gimnaziji Smederevu, kao profesor Srpskog Jezika i književnosti, Кnjiževnosti i Retorike i besedništva. Bio je zaposlen na Pedagoškom fakultetu u Somboru kao asistent, a potom i docent za užu naučnu oblast Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, dok trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao vanredni profesor za užu naučnu oblast Srpska i južnoslovenske književnosti sa teorijom književnosti (Narodna književnost). Nagrade: „Prva knjiga Matice srpske“ za najbolji rukopis iz oblasti esejistike i kritike za 2005. godinu i prva nagrada za kritiku na književnom konkursu „Andra Gavrilović“ za 2008. godinu. Primarna oblast istraživanja mu je folkloristika. Bavi se poetikom usmene književnosti, sakupljanjem verbalnog folklora, književnošću za decu, epskom i horor fantastikom, kao i metodikom nastave srpskog jezika i književnosti. Autor je tri monografije (Tragom drevne priče, Novi Sad: Matica srpska, 2006, Teriomorfni junaci slovenske epike: Volh Vseslavjevič i Zmaj Ognjeni Vuk – komparativno tipološka analiza, Beograd: Beogradska knjiga, 2008. i Poetika vremena srpskih usmenih epskih pesama, Novi Sad: Akademska knjiga, 2020), kao i stotinak Naučnih radova i prikaza, vezanih za aktuelnu književnu produkciju. Učesnik je republičkog projekta koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti (br. 178005) pri Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

TWS WIRELESS MUSIC HEADSET V5.0+EDR BT V5.0 TWS EARPHONE Otvorene bezžične slušalice za sve mobilne telefone koji imaju bluetoot. Treba samo upariti bluetoot mobilnog telefona sa njima. Treba u mobilni instalirati `Things` program. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno ih je prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom) . Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica će nastaviti da svetli, a druga ne, i to je znak da su međusobno povezane. Zatim uključite bluetoot mobilnog i pustite da on identifikuje slušalice. Onda pritisnuti upari i telefon je povezan sa slušalicama. To je potrebno samo jednom. Svaki sledeći put telefon i slušalice će se odmah upariti i možete da pustite muziku. Na slušalicama imate mogućnost: da ih uključite/isključite, da isključite muziku kada vas neko zove na mobilnom, da puštate muziku izpočetka, da puštatu sledeću, da pauzirate (pritiskom na slušalicu). Sasvim su nove, neotvarane i u kutiji. Proizvodnja Kina. Ove su bele i crne boje. Težina: 26g sa portabl punjačem kojim možete da dopunjujete i vaš mobilni telefon. Bluetoot verzija: V5.0 Bluetoot protokol: A2DP HFP HSP Kapacitet portabl punjača: 3000mAh Boja: bela Model: V5.0-TWS Auto power-On Auto Paring 5.0 Veličina: 53x48x23mm (komplet sa punjačem) Connectivity: Wireless (bluetoot)9 Punjač EARPHONE se puni u vremenu od 2,5 sata punjačem vaševg mobilnog telefona. Muzika do 4 sata do sledećeg dopunjavanja iz accu-punjača.