Procesor SC6531 Baterija 600mAh Li-Ion Veličina ekrana 1.77" LCD Zadnja kamera 0.08 MP RAM Memorija 32MB Interna memorija 32MB SD kartica do 8 GB Povezivanje Bluetooth , USB 2.0 Ostalo FM Radio Reklamacioni period Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

SONY WAVE HANDBOOK 1984. SONI VAVE PRIRUČNIK Soni Vave priručnik Kratkotalasne stanice sveta 1984 Sony Wave Handbook Short Wave Stations of the World 1984 odlično očuvan kolekcionarski primerak dve knjige ukoričene 1-SONY WAVE HANDBOOK 1984. 2-tehničko uputstvo za SONY radio na nemačkom

Procesor SC6531 Baterija 600mAh Li-Ion Veličina ekrana 1.77" LCD Zadnja kamera 0.08 MP RAM Memorija 32MB Interna memorija 32MB SD kartica do 8 GB Povezivanje Bluetooth , USB 2.0 Ostalo FM Radio Reklamacioni period Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

Procesor SC6531 Baterija 600mAh Li-Ion Veličina ekrana 1.77" LCD Zadnja kamera 0.08 MP RAM Memorija 32MB Interna memorija 32MB SD kartica do 8 GB Povezivanje Bluetooth , USB 2.0 Ostalo FM Radio Reklamacioni period Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

Naslov: Pravila o gradnji pomorskih brodova - tom XIV - Radio uređaj Izdavač: Jugoslavenski Registar Brodova Mesto: Split Godina: 1974 Povez: tvrd Strana: 197 Format: 24 cm Pismo:Latinica - Srpsko/Engleski Stanje knjige: odlično očuvano - na korici zalepljen beli papir Lično preuzimanje (Beograd - centar) Troškove slanja plaća kupac.

Godina izdanja: 2010 Ilustrovana verzija: Da Autor: Domaći Tematika: Geografija Jezik: Srpski Autor: Stevan Kovačević Format: 22 cm Broj strana: 272 Povez: Tvrd Obnovljeno i prošireno izdanje knjige „Gradovi Srbije – u slici i reči` autora Stevana Kovačevića, u kojoj su dati mali, bogato ilustrovani portreti svih varoši i gradova u Srbiji. „Kao rukovodilac najveće priredbe i jedan od osnivača krosa Radio-televizije Srbije (RTS) putovao sam iz grada u grad i video da mnoge varošice, varoši i gradovi nemaju monografiju`, rekao je Kovačević, novinar Radio Beograda. Knjiga se obraća radoznalim duhovima, onima koji ne znaju ništa o kulturnoj i civilizacijskoj istoriji Srbije, onima koji znaju prilično, ali i onima koji su obavešteni o svim relevantnim pojedinostima. Ona se obraća svima koji u Srbiju dolaze i imaju otvoreno srce i iskrenu želju da o njenoj kulturi i istoriji saznaju nešto određeno i konkretno. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

Delo je kombinacija autobiografije i eseja. Delo govori o periodu kada je autor radio za izdavačku kuću Pier Paolo Pasolini i tada je, zaslugom Lauri Betti, bivšoj glumici i direktorki izdavačke kuće, bio podvrgnut obredu inicijacije. U delu se nalaze i razmišljanja o ’’Nafti’’, veoma značajnom Pasolinijevom delu.

Beograd u prošlosti Dr Dejan Medaković Velenje Jelj+ka Kostić Mladi prorodnjak na planini Vojislav Mišić Vazdušni okean Momčilo Jovetić Erozija Dušan Čolić Nuklearni reaktor Srđan Mitrović Kako se ostvaraju radio-prenos Inž Miodrag Miljković To je telegrafija Lazar Kostić tvrdo koričene, ilustrovane odlično očuvane Beograd 1961/`63.

Đorđe balašević i život ide dalje (sve dalje odavde) - đorđe balašević klimav alibi za međuvreme razuma 1991/92 kolumne iz radio tv revije oktobar – maj 1991- 1992. Autor: đorđe balašević izdavač: autorsko izdanje, novi sad broj strana: 106 povez: mek format: 22cm stanje vrlo dobro, prednji povez blago prelomljen.

Knjiga Moje Vreme nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. Moje Vreme je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. Moje Vreme je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo Moje Vreme. Dr Miloš Starović Radoslav Ćebić rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Knjiga Moje Vreme nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. Moje Vreme je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. Moje Vreme je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo Moje Vreme. Dr Miloš Starović Radoslav Ćebić rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Opis proizvoda Specifikacije: • Ekran: 1.77 inča • Baterija: Li-ion, 3.7 V, 600mAh • Model: VETERAN IV Plus • Memorija: 32MB RAM, 24MB ROM (mogućnost proširenja putem micro SD memorijske kartice do 16 GB, koja nije uključena u prodajni komplet) Ostale karakteristike: • Bluetooth® verzija 2.1 + EDR • FM radio • Kamera: 0.08 megapiksela (Mpx)

50280) MK 2 BEŽIČNA TELEGRAFIJA objašnjena bez formula , kapetan Mihailo J. Lazović , Beograd 1935 , sa uputstvom za kupovinu prijemnih radio aparata , veoma retko , sačuvan samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Srbije , mek povez, format 15 x 21 cm , žirilica, ilustrovano, 83 strane + 8 strana reklama i oglasa , potpis na naslovnoj strani ,

Novo, nečitano, nema posvete. Selo se veseli - Dragiša Božić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 207 Povez: Mek Knjiga Selo se veseli sadrži 365 odabranih veselih zapisa iz, više od dve decenije najpopularnije, radio emisije Selo veselo.Nekada se govorilo: Selo veselo sluša ceo svet, i dva sela više, a u svako selo emisija je uvela i nezvanični radni raspored - svi poslovi se prekidaju dok se sluša „Selo veselo``.Da negdašnje slušaoce iznova nasmeje, a mlađe uputi kako se nekda smejalo, knjiga uz narodne pošalice sadrži fotografije sa javnih snimanja u selima Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Rumunije, Mađarske i sve do Švajcarske i Nemačke, tekstove novinara koji su pratili veselu radio ekipu i imenik onih bez kojih ni smeha ni emisije ne bi bilo - zapisavača koji su beležili komšijske šale. A da njih nije, kako bi neko znao šta je u kom selu snaja doskočila svekrvi, sin ocu il` prodavac na vašaru kupcu?Knjigu Selo se veseli priredio je Dragiša Božić, novinar emisije Selo veselo.

57499) MK1 KNEGINJA ZA PORODIČNIM STOLOM , Mladen Srđan Volarević , Matica srpska Novi Sad 1972 , edicija Prva knjiga, Mladen Srđan Volarević : Rođen u Bukoviću pored Benkovca, u Severnoj Dalmaciji. Školovao se u Beogradu, studirao filozofiju. Objavio knjige pesama: Kneginja za porodičnim stolom, 1972; Razbijeno ogledalo (bibliofilsko izdanje, sa bakrorezima Petra Omčikusa), 1979; Šapat u govornici, 1983; Vesti sa granice, 1989. Knjige pripovedaka: Iskušenje ćutnje, 1992; Pod krovom vatrene kuće, 2002; Da l ima smrti za nas koji smo ostali bez otadžbine, 2012. Romani: Cvjeta, 2004; Kratka povest jednog gađenja, 2011. Putopisni esej Jedno vreme u Italiji, 1994. Eseji: Gde mi jesmo oni nisu, 2001; Izveštaj iz zemlje Lotofaga, 2009. Radio Beograd je emitovao radio drame Kraljica, preljuba, Uskok Stojan Janković, Petar iz Brguda, U krugu progonstva, Alberto Fortis među Srbima u Dalmaciji. Objavljivao po književnoj periodici književnu i likovnu kritiku, eseje, istoriografske radove i drugo. mek povez, format 13,5 x 15 cm , latinica, štampano u 300 numerisanih primeraka, broj primerka 93 ; 39 strana

IMonografija dr Vesne Kesić nastala je kao potreba da se ženama obolelim od raka omogući lečenje kako bi mogle da ostanu u drugom stanju. straživački medicinski tim sa kolegama svih specijalnosti radio je dugo na pokušaju da se nađe adekvatno lečenje za žene koje boluju od raka i omogući im se potomstvo.

Kao novo. Bez posvete. Ukrčkani dnevnik - Momčilo Stanić Godina izdanja: 2018 Broj strana: 294 Povez: Mek Isprobani recepti, sećanja na kolege u Radio Beogradu, kao i učesnike u brojnim emisijama, čiji je producent bio, kao i priče vezane za aranđelovačke kafane i poznate ljude toga vremena Momčilo Moca Stanić sažeo je u knjigu Ukrčkani dnevnik.

Beložanski, Stanislav Staša, scenograf, kostimograf, slikar (Beograd, 15. VI 1900 — Beograd, 4. III 1992) Školovao se u Beogradu (1907—1909), Budimpešti (1909—1912), Bukureštu (1912—1916). Završio je umetničku školu u Beogradu (1920—1925) i tokom studija bio slikarski volonter i statista u Narodnom pozorištu. Prve scenografije radio je kao član Akademskog pozorišta (1925). U slikarnicu NP primljen je septembra 1926. kao honorarni slikar izvođač a juna 1927. potpisao je svoju prvu scenografiju (A. Savoar, Ukrotitelj). Potom je svake sezone davao rešenja za više (4—9) dramskih i operskih premijera. Član likovnoumetničkog društva `Zograf` postao je 1927. a član `Kola jugoslovenskih likovnih umetnika` 1930. Šef radionice dekora postao je 1933. Išao je na studijska putovanja u Francusku, Italiju, Češku i boravio na Svetoj Gori (1937—1938). Izgradio je moderan tip scenografije originalnog stila koji karakteriše naglašena dramatika i jedinstvo bojenih odnosa i plastičnih vrednosti scenskog prostora. Ostvarenja su mu sa arhitektonskim osnovnim osećanjem i uključuju naznake o vremenu i mestu radnje. Scenu zida u treću dimenziju sa obaveznim električnim svetlom koje daje najsuptilnije nijanse. U skladu sa modernim shvatanjima scenografije, svoju umetnost i znanje stavio je u službu reditelju i glumcima. Sa svojih oko tri stotine scenografskih ostvarenja svrstao se među naše najznačajnije scenografe. Za nekoliko predstava, za koje je radio scenografiju, radio je i kostim (Otelo, Rusalka, Stanoje Glavaš, Put oko sveta, Koštana). Kao slikar posvetio se pejsažima i portretima u tehnici ulja i akvarela. Učestvovao je na prolećnim i jesenjim salonima u Umetničkom paviljonu `Cvijeta Zuzorić`, u inostranstvu (London 1937) i na izložbi pozorišnog slikarstva (Beograd 1971). Samostalno je izlagao više puta počev od 1926. u Beogradu, Somboru i Novom Sadu. NJEGOV AUTOGRAM

DRVO KRAJ AKOVA Ćamil Sijarić Civitas doo Sarajevo, 2004. godine, 307 strana, meki povez ojačan klapnama. Knjiga je nova, sitni tragovi vremena na koricama, nije čitana. `Ćamil Sijarić spada među značajnije južnoslavenske pisce dvadesetog stoljeća. Pisao je romane, putopise, pjesme, a po mnogima je vlastite vrhunce dosegao upravo pišući pripovijetke. Ova knjiga je, zapravo, antologijski izbor Sijarićevih pripovjedaka. Pripovjedač, romansijer, pjesnik. Osnovnu školu završio je u Godijevu, a zatim je pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju. Gimnaziju je završio u Vranju, a pravo diplomirao u Beogradu. Za vrijeme Drugoga svjetskog rata radio je kao sudski službenik u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradiški i Banjoj Luci, a pred kraj rata izišao na partizanski teritorij i bio dopisnik TANJUG-a. Od 1947. godine živio je u Sarajevu, gde je do kraja radnoga vijeka radio u literarnoj redakciji Radio-Sarajeva. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Sarajevu 1989. godine. Već kao gimnazijalac u Skoplju Sijarić se počeo baviti pisanjem pjesama, koje su u knjigama objavljene tek 1988. (Lirika) i 1990. (Koliba na nebu). No, njegov raskošni umjetnički dar bio je prije svega pripovjedački, i na najpotpuniji način se ostvario u mnogobrojnim pričama i romanima s temama iz rodnoga Sandžaka i iz balkanske historije. ]amil Sijarić objavio je romane Bihorci (1955), Mojkovačka bitka (1968), Konak (1971), Carska vojska (1976), Raška zemlja Rascia (1979), te zbirke pripovjedaka Ram Bulja (1953), Zelen prsten na vodi (1957), Naša snaha i mi momci (1962), Sablja (1969), Na putu putnici (1970), Kad djevojka spava, to je kao da mirišu jabuke (1973), Francuski pamuk (1980), Priče kod vode (1982), Pripovijetke (1985), Rimski prsten (1985), Pripovijetke (1987), Drvo kraj Akova (1990).` Preuzeto sa interneta. # 56

Svetilslav JovanovTeorija dramskih žanrovaMeki povezSvetislav Jovanov rodjen je 1953. u Jasku na Fruskoj gori, gimnaziju je zavrsio u Rumi, diplomirao dramaturgiju na FDU 1975. Radio je kao dramaturg i urednik dramskog programa na Televiziji Novi Sad, gde i sada, kao autor, potpisuje emisije iz kulture. Pise pozorisne kritike, eseje i tekstove iz teorije zanrova.7/15

Vuk, televizija, fotografija Kožul (Biblioteka časopisa RTB-teorija i praksa. Specijalno izdanje) Vuk Karadžić televizija, fotografija, autor fotografija Ljubinko Kožul, Radio televizija Beograd 1987, knjiga o snimanju serijala Vuk Karadžić, mek povez, ćirilica, format 25 X 25 cm, izbor tekstova iz scenarija i Vukovog dela, dvojezično srpsko-engleski,168 strana veoma bogato ilustrovano, Stanje veoma dobro.

Život i delo Stevana Mokranjca, klasika srpske muzike i najistaknutije ličnosti na prelazu iz 19. u 20. vek. Ova biografija je rezultat autorevih detaljnih istraživanja života i rada ovog velikog srpskog kompozotora i muzičkog pedagoga. Mokranjac je rođen u Ngotinu, a živeo je, školovao se i radio i u Zaječaru, Minhenu, Rimu, Lajpcigu, Beogradu... Najpoznatija njegova dela su Rukoveti

knjiga prikazuje snimljene razgovore transkripte americkog britanskog ambasadora njihove tajne sluzbe njihov stav ucesce u ubistvu zorana djindjica..u knnizi imate razgovore stjepana mesica ,mila djukanovica ,harisa silajdzica..iz ragovora mozete takljuciti ko je i sta radio beba popovic,ceda jovanovic,mihajlovic korac i ostali petooktobarci...knjiga se dopuniuje sa knjigom treci metak milana verunovica i nikole srzica