U dobrom stanju! Izdavač: RAD, BEOGRAD 1987g. 761str. ilustrovano Tvrd povez Papa Pije XII primio je na dan 3. septembra 1943.godine u audijenciju 110 ustaša,ustaških policajaca,domobrana i oružnika (žandarma).Posle susreta sa Pijom XII ovih 110 pripadnika vojnih i policijskih snaga NDH fotografisalo se sa vatikanskim velikodostojnikom za uspomenu.Ustaški list `Hrvatski narod` objavio je na dan 5. septembra 1943. godine sledeću vest iz Rima: `HRVATSKI ORUŽNICI KOD SV. OCA Papa Pije XII primio je u audijenciju hrvatske oružnike,koji su bili na izobrazbi u Italiji.` (Od našeg redovnog dopisnika) Rim, 4.rujna.`U četvrtak poslijepodne primio je Sv. Otac Pije XII u posebničku audijenciju od 110 hrvatskih oružnika što su bili na oružničkoj izobrazbi u Italiji.Njih su predvodili mons.Mađerec,rektor zavoda Sv. Jeronima u Rimu i četiri hrvatska časnika.Sv. Otac se zadržao s hrvatskim oružnicima u razgovoru,oslovivši svakog pojedinca,zanimajući se za njegov rad i boravak u Italiji.Izjavio je,kako pozna Poglavnika dra Antu Pavelića.Na kraju je Sv.Otac podjelio svima oružnicima prigodne darove te apostolski blagoslov. Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović).[1] [2] Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.

Description Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih 300 godina radili u korist države i srpskog naroda.

U dobrom stanju! PUTEVI SRPSKOG BAROKA , Dejan Medaković , Nolit Beograd 1971 , tvrd povez, zaštitni omot , zlatotisak, bogato ilustrovano crno belim fotografijama , ćirilica, 322 strane Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

ccc Izdavač: Prosveta Biblioteka: Karijatide Prevod dela: Ancient Society: : researches in the lines of human progress from savagery through barbarism to civilization - Lewis Henry Morgan Prevod: Đurica Krstić Godina: 1981 Broj strana: 508 Format: 24x17 Povez: tvrd Socijalna antropologija Luis Henri Morgan (21. novembar 1818 — 17. decembar 1881) bio je američki antropolog i socijalni filozof. Radio je kao advokat. Najpoznatiji je po svom radu iz oblast rodstva i socijalne strukture. Takođe poznate su njegove teorije društvene evolucije, te etnografski radovi o Irokezima. Predložio je koncept u kome u primarnim društvima vlada matrijarhat. Interesuje se za društvene promene, te podržava Evropske socijalne teoretičare Karla Marksa i Fridriha Engelsa, na koje je uticao svojim radom od. tezama o društvenoj strukturi i materijalnoj kulturi sa uticajem na tehnološki napredak. Morgan je jedini američki socijalni filozof, čije su teorije citirane od strane različitih naučnih škola: Marksa, Darvina i Frojda. Bio je član Nacionalne akademije nauka. Postao je član američkog udruženja za unapređenje nauke 1879. godine. Morgan je bio poslanik iz reda republikanaca u Njujorškoj skupštini 1861. i senator u 1868. i 1869. godini.

Rukopis Ivana Ristića o diplomatskom delovanju Milana Rakića u Sofiji nastao je kao rezultat njegovog iscrpnog istraživanja jugoslovensko-bugarskih odnosa u prvoj deceniji posle Prvog svetskog rata. Rakićev boravak u Sofiji s razlogom je kod savremenika smatran za jedan od najsloženijih diplomatskih zadataka. Temeljno poznavanje domaće i strane arhivske građe, srpske i bugarske istoriografije, omogućilo je autoru da ukaže na složene okolnosti u kojima je Milan Rakić, pesnik i diplomata, neposredno po okončanju rata u kojem su se Srbi i Bugari nalazili na suprotnim stranama, radio na sređivanju odnosa dve države. Pored sažete književne i diplomatske biografije Rakića, posebna pažnja poklonjena je njegovim analizama prilika u Sofiji, kontaktima sa bugarskim političarima i političkim previranjima u Bugarskoj početkom 1920-ih godina. Sačuvana diplomatska korespondencija Milana Rakića iz Sofije, koju je Ivan Ristić sakupio i stručno obradio, čini osnovni deo knjige, važan je i zanimljiv doprinos, kako našoj političkoj istoriji međuratnog perioda, jugoslovensko – bugarskih odnosa, tako i poznavanju delovanja pesnika, kao savesnog, izuzetno posvećenog i obrazovanog diplomate, u složenim prilikama kakve su vladale u odnosima Kraljevine SHS i Bugarske.

Autor - osoba Blaga, Lucian Naslov Božja senka / Lučijan Blaga ; [izbor, prevod i pogovor Petru Krdu] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1995 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 76 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Cârdu, Petru, 1952-2011 = Krdu, Petru, 1952-2011 Cioran, Emil, 1911-1995 = Sioran, Emil, 1911-1995 Zbirka Reč i misao ; knj. 462 Napomene Vedrina svetlo-tamnog i Lučijan Blaga zaštićen njome / Petru Krdu: str. 63-68 Unutrašnji stil Lučijana Blage / Emil Sioran: str. 69-73. Predmetne odrednice Blaga, Lučijan, 1895-1961 Lučijan Blaga (1895–1961) je jedan od stubova nosača rumunske kulture i duhovnosti čije ime stoji odmah posle velikog Mihaila Emineskua (1850–1889). Snažni glas iz Transilvanije, poreklom iz Erdelja, iz okoline Sebeša, 1920. godine doktorirao je filozofiju u Beču, ali je ubrzo pokrenuo književni časopis „Misao“ i time odredio svoj pesnički put. Neko vreme radio je u diplomatiji u Varšavi, Pragu, Beču, Brnu, a član Rumunske akademije postao je 1937. godine. Posle Drugog svetskog rata, silom prilika, povukao se u unutrašnje izgnanstvo i posvetio isključivo pisanju/mišljenju... MG95 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pero Čimbur (Knin, 1930. - Zagreb, 4. februara 2002.) je bio hrvatski novinar i književnik. U Kninu je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je književnost na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a od 1957. do umirovljenja 1992. radio je na Hrvatskom radiju. Pisao je dječju literaturu, putopise, eseje i scenarije, a posebnu pozornost svratio je svojim knjigama o fenomenu mucanja inspiriranim vlastitim traumatskim iskustvom. Posebno je volio heraldiku, kreiravši više grbova za općine i gradove, te zaštitnih znakova za razne ustanove. Sudjelovao je na nekoliko skupnih izložaba, a samostalno je izlagao u Karlovcu, Zagrebu i Crikvenici. Dobitnik je nagrade Društva novinara Hrvatske (1961.), nagrade za esej časopisa »Žena« (1976.), nagrada »Školske knjige« (1983., 1988. i 1990.) za djela znanstveno-popularnog ili znanstveno-fantastičnog sadržaja, te nagrade beogradskih Večernjih novosti za feljton »Sve naše zastave« (1989.). Objavio je više knjiga, među kojima, »Iz putne torbe«, »Marko na Bemixu«, »Brod nad kojim nisu letjeli galebovi«, »Lady Machbet IV«, »Kako sam izliječio Pppetra«, »Zbogom mucanje« te knjige o Domovinskom ratu »E, moj sine« i »Vior«.

VLADIMIR DEDIJER VATIKAN I JASENOVAC Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Биографија Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер,[1] а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. У Београду се по други пут оженио, овога пута Вером Дедијер. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године.[1] На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, оженио се по други пут Словенком Вером Крижман и са њом добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани. Библиографија Од његових многобројних књига, најважније су следеће:[2] Дневник 1941—1945, Београд I 1945, Београд II 1946, Београд III 1950 (друго издање 1951.) Партизанске штампарије, Београд, 1945. Белешке из Америке, Београд 1951. Париска мировна конференција, Београд, 1947. и Загреб 1948. Југословенско-албански односи (1939—1948), Београд 1949. Дневник 1941—1945 (II издање, Београд, 1951. Сарајево 1914. године, Београд, 1966. Тито говори, Њујорк, 1953. Тито против Москве, Милано, 1953. Јосип Броз Тито, Прилози за биографију, Љубљана 1953, Београд 1953, и 1972, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969. Љубљана 1969, Београд 1978. Историја Југославије (заједно са Иваном Божићем, Милорадом Екмечићем и Симом Ћирковићем), Београд, 1972. Једна војна конвенција: Есеји развитка међународног права, Лондон, 1974. Интересне сфере, Београд 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 1, Ријека, 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 2, Ријека, 1981. Пут за Сарајево, Загреб, 1983. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 3, Београд, 1984. Вољена земља, Лондон, 1985. Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad. Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta. Геноцид над Муслиманима, Љубљана, 1990. Дедијер, Владимир; Милетић, Антун (1991). Против заборава и табуа: Јасеновац 1941-1991. Сарајево-Београд: Прогрес, Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина.

Odlicno stanje USPON I PAD TRECEG REICHA 2 - WILLIAM L. SHIRER Put u rat Znanje, 1977 485 str. Tom 2 Drugi tom Knjiga je zasebna celina inače je deo kompleta u 4 knjige Iako je od njenog prvog pojavljivanja prošlo više od pedeset godina, Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. Vilijam Sirer rajha treci rajh hitlerova nemacka nacisti ss divizije drugi svetski rat himler

ЈАНКО ТУФЕГЏИЋ (Шабац, 1907-1944, отац Драгољуб, свештеник и мајка Персида, кћерка јединица књижевника Јанка Веселиновића), један је од трагично страдалих српских песника, убијених у грађанском рату 1941-1944. Завршио је Филозофски факултет у Београду, група за југословенску књижевност. Радио је као новинар у листу Правда и био уредник Ошишаног јежа. После окупације земље 1941, придружује се јединицама Југословенске војске у отаџбини; уредник је и шеф пропаганде Церскомајевачке групе јуришних корпуса пуковника Драгослава Ранчића. Ратно време углавном је провео у пећини на планини Бобији, организујући рад штампарије и листова Глас Цера и др. Књига ПЕСМЕ садржи три збирке објављене од 1928. до 1940. и необјављену збирку Планино туго. Ћирилица, тврд повез, 358 страна. У другој књизи Јанка Туфегџића НОВИНАР, РАТНИК налазе се: -књижевне критике и прикази из водећих новина и часописа у којима је објављивао (Политика, Правда, СКГ и др.) од 1929. до Другог светског рата. -обиман текст др Косте Николића, сигурно најбољег познаваоца четничког покрета. -изабрани текстови из новина и часописа 1941-1944 (Глас Цера, Љотићевштина и др.). -велики број фотографија и докумената -реч потомака, тј. унука Јанка Туфегџића Тврд повез, ћирилица, 416 страна.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leksikon Grcke i Rimske Mitologije Vojtech Zamarovsky Vojteh Zamarovski (5. oktobar 1919, Trenčin – † 26. jul 2006, Prag) bio je slovački autor literature o književnosti posvećen najstarijoj istoriji čovečanstva. Na kraju svog života živeo je u Pragu. Biografija Vojteh Zamarovski potiče iz stare porodice iz Zamarovce blizu Trenčina. Njegov otac bio je dimnjačar, ali bio je i predsednik Okružne trgovačke zajednice u Trenčinu. Školovao se u gimnaziji u Trenčinu, nakon mature 1938. godine odlazi u Prag na studije na Univerzitetu biznisa, a godinu dana kasnije završava Pravni fakultet slovačkog univerziteta u Bratislavi (diplomirao je 1943). Živeo je u Bratislavi i u Pragu. Bio je član akademskog kluba (Hlinkova slovenská ľudová strana) Hlinkove slovačke narodne partije. Po završetku studija radio je u Slovačkoj narodnoj banci u Bratislavi, a od 1946. u Uredu predsedništva vlade u Pragu; od 1951. u Državnom uredu za planiranje. Godine 1953, iz političkih razloga, morao je da podnese ostavku a potom se zaposlio kao administrativni radnik u izdavačkoj kući (Državna izdavačka kuća prelepe književnosti) u Pragu, i tada je počeo da prevodi stručne tekstove i fikciju. Posle 1956. godine posvetio se samo prevođenju, a onda potom pisanju i objavljivanju sopstvenih dela. Njegov prvi posao bio je profesionalni ekonomski radnik, potom je pisao članke, kritike i studije. Njegova prva knjiga zasnovana je na inicijativi izdavača Mladé letá kao istorijski putopis kroz Mesopotamiju, drevni Egipat i Grčku. Zahvaljujući njegovom ozbiljnom proučavanju umetničkih spomenika i građevina, postepeno su se stvarala dela i ostali istorijski tekstovi namenjeni za nastavu o drevnim kulturama. Zamarovski je time pokrenuo novi žanr u slovačkoj književnosti, bavio se i fikcijom. U svojim radovima pisao je više o poreklu samih istorijskih spomenika nego što je nudio samo njihov suvi opis, postavljao je veći naglasak na estetski aspekt nego na kognitivni aspekt svojih knjiga. Pored pisanja o arhitektonskim i umetničkim delima, posvetio se i antičkoj mitologiji, povesti otkrića i životnoj priči arheologa (Hajnriha Šlimana). Pored zanimljivih epizoda iz istorije i atraktivnih priča, svaka od njegovih knjiga donosi bogatstvo istorijskih činjenica napravljenih sa mnogo veštine, pa čak i mnoštvo suvih činjenice koje postaju zanimljiva istorija u njegovim delima. Pored svog rada, radio je i na prevodima sa engleskog, francuskog, latinskog i nemačkog jezika i radio je i na nekoliko televizijskih dokumentaraca o antici. Napisao je 14 knjiga (osim prve, koja je napisana na slovačkom i češkom jeziku) njegove knjige su prevedene na petnaest jezika i prodate u ukupno više od dva miliona primeraka, a njegov rad postao je najpoznatiji popularni rad o drevnoj istoriji ne samo na slovačkom i češkom jeziku. Njegove knjige „Grčko čudo“ i „Junaci antičkih mitova“ prevedene su na srpski i hrvatski jezik i postale su vrlo popularni pregledi i detaljni uvodi u antičku istoriju i kulture, doživele su više izdanja. U julu 2007. godine objavljen je članak u dnevniku MSP-a, u kojem je Zamarovski optužen za dugoročnu saradnju sa Štátna bezpečnosť (skr. ŠtB : Državna bezbednost, državna politička tajna služba Ministarstva unutrašnjih poslova Čehoslovačke Socijalističke Republike u Češko-Slovačkoj Republici u posleratnom periodu). Vojteh je (od 1962. pod imenom Belo, a od 1977. pod imenom Veil), bio saradnik Službe. Pored toga, je 1944. godine nakon izbijanja (Slovenské národné povstanie alebo : Slovačkog nacionalnog ustanka ili SNP - oružani ustanak otpora slovačkih patriota tokom Drugog svetskog rata protiv ulaska nemačkog Vermahta na teritoriju Slovačke Republike) ušao u snage hitnih službi savezničke garde. Vojteh Zamarovski je dobitnik više nagrada a najznačajnija je proglašenje za počasnog ambasadora Helenizma iz 2006. godine, koju mu je dodelila prefektura grada Atine. Prvi predsednik Slovačke Republike Mihal Kovač mu je 1996. godine dodelio državnu medalju Orden Ludovit Štur II klase. Predsednik Ivan Gašparovič mu je 2006. godine dodelio državnu medalju Orden Ludovit Štur, I klase, in memoriam. Slovačka televizija je 1995. godine snimila dokumentarni film o Vojtehu Zamarovskom u okviru serije „Portreti - Vojteh Zamarovskы“ prema scenariju Drahoslava Machale u režiji Fedora Bartka. Film je nagrađen nagradom – „Telemusa“. Poslednje godine života Zamarovski je proveo u Pragu oboleo od Parkinsonove bolesti. Preminuo je u Pragu 26. jula 2006, nakon što je bio dva meseca u komi. Knjižara u Bratislavi je nazvana po njemu.

U dorbom stanju! Zadnja korica pocela malo da se odvaja od tabaka, nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Dušan Radović - Antologija srpske poezije za decu, Srpska književna zadruga,1984.god. Tvrd povez, 363.strane Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tajne službe Velike Britanije uloga obaveštajno-bezbednosne agencije u spoljnoj politici Velike Britanije Monografija koja se stavlja na uvid čitaocima i stručnoj javnosti priređena je sa ambicijom da na osnovu raspoloživih stranih i relevantnih domaćih izvora prezentuje nastanak i razvoj obaveštajnih i kontraobaveštajnih aktivnosti i službi Velike Britanije do današnjih dana. S tim u vezi, autor je ukazao i na obaveštajnu aktivnost prilikom vođenja britanske spoljne politike i u tom kontekstu ukazao na nastanak, razvoj i domete brojnih obaveštajno-bezbednosnih agencija koje čine strukturu obaveštajne zajednice te zemlje. Na kraju knjige, autor je ulogu obaveštajne zajednice u realizaciji spoljne politike Velike Britanije slikovito obradio kroz analizu pojedinih vidova tajnih akcija njenih službi i na konkretnom primeru iz spoljnopolitičke prakse te zemlje. Goran Nikolić (Ivanjica, 1974), ekonomista.Diplomirao je 1998. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (smer Spol?na i unutrašnja trgovina), gde je i magistrirao oktobra 2002.Od marta 2001. radio je u Institutu za spol?nu trgovinu, gde je stekao zvanje istraživača-saradnika, da bi potom radio u Privrednoj komori Srbije (Centar za naučnoistraživački rad i ekonomske analize).Februara 2009. odbranio je doktorsku disertaciju „Strukturno prilagođavanje robnog izvoza Srbije uvoznoj tražnji EU“, da bi se u maju iste godine zaposlio u Institutu za evropske studije u Beogradu.Objavl?uje konjunkturne analize, posebno izučava strukture spol?notrgovinske razmene Srbije (ukupne i s EU), analizira tendencije kursa dinara i platnog bilansa, istražuje uticaj evropskih integracija na spol?notrgovinske tokove, te se bavi analizama međunarodne ekonomije, kao i ekonomskom istorijom.Bio je saradnik, u ime Privredne komore Srbije, na izradi Bele knjige Saveta stranih investitora 2008. Bio je, tokom 2011, glavni urednik EMG Intelligence Unit, specijalnog izdanja u okviru EMG Grupe, gde je izlazio i Magazin Ekonomist. Tokom 2012. bio je saradnik časopisa Makroekonomske analize i trendovi (MAT), mesečnog konjunkturnog časopisa Ekonomskog instituta.Povremeni je kolumnista domaćih dnevnih i nedel?nih listova.Aktivno učestvuje na konferencijama matičnog instituta. Imao je uvodna i ostala predavanja na konferencijama drugih instituta i institucija, poput NDES, IMPP ili Predavačkog centra Kolarčevog narodnog univerziteta (imao je seriju od tri predavanja decembra 2010. i jedno predavanje u januaru 2013). Recenzent je radova autora koji pišu za časopise: Panoeconomicus, Ekonomski pogledi, Međunarodna politika, Industrija, Stanovništvo. Član je recenzionog odbora časopisa Ekonomski pogledi i član redakcije časopisa IMPP: The Review of International Affairs.Goran Nikolić je objavio veći broj naučnih i stručnih radova i studija, te učestvovao u radu više naučnih skupova nacionalnogznačaja (posebno u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije, čiji je član).Autor je šest monografija, pored ostalih: Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije (2003), Pokazatelji spoljnotrgovinske razmene Srbije sa EU i svetom (2010) i Ekonomija krize (2014).

Укупно јe пет ратних дневника – записа. Први је писан од анонимног аутора, могуће из Млавског корпуса Југословенске војске у Отаџбини. Он обухвата период касне јесени 1944. године. Следећи запис је водила учитељица Миланка Цветковић из Обрежа. Опсег овог рукописа покрива скоро годину дана 1943. и 1944. године. Посебно је интересантна чињеница да је ауторка и сама била део равногорске организације, што је сврстава у једну нетипични групу жена, актера рата у окупираној Србији. Трећи дневник је вероватно носећи у целој овој студији. То је дневник Мирослава Милетића, једног од официра, командира у Горској Краљевој Гарди и који својим опсегом покрива период од марта 1943. до јануара 1945. године. Четврти дневник писан од стране Владимира Јовановића који је био предратни локални политичар, али је наставио са сличним дужностима и у току окупације. Сачувани дневник описује догађаје из зиме 1944. на 1945. годину, а аутор на крају бележака даје и своје аутобиографске податке. И коначно, пети дневник – записи су из пера анонимног аутора који је био радио-телеграфиста у Јужноморавском корпусу. Он је водио своје белешке у дужем периоду, а ово што је прикупљено и сабрано у Томанићеву студију је оно што је остало сачувано за историју, и што сведочи о ратном путу јужносрбијанских јединица ЈВуО у периоду 1944 и 1945. године.

Mobilni telefon sa ispucalim staklom ali touchscrean funconise dobro i (sve ostalo) radi bez problema,zamena kosta oko 1000 dinara.radi na telenor mrezi Model : Blade G V7.0 Mreže : 850Mhz, 900Mhz, 1800Mhz, 1900Mhz, HSDPA, Kućište Dimenzije : 133 x 67 x 9.2 mm Težina : 140 grama Oblik : touch-screen, Tastatura : nema, Procesor : 1200 Takt : 2x ARM Cortex-A5 MHz Baterija Vrsta : Li-Ion Kapacitet : 2000 mAh Ostalo : vibracija, kompas, akcelerometar, Ekran Tip : IPS LCD Veličina : 4.5 inča Broj boja : (24-bit) 16.777.216 boja Rezolucija : 480x854 piksela Ostalo : osetljiv na dodir, Kamera Orijentacija sočiva : sa zadnje strane Broj piksela senzora : 5.0 megapiksela Rezolucija fotografija : 2592x1944 piksela, Ostalo : video zapis, blic, autofokus, Zvuk Reprodukcija Format melodija : mp3, aac, wav, Ostalo : spikerfon, fm radio prijemnik, Memorija Operativna ROM : 4096 MB RAM : 512 MB Eksterna Podržani formati : microSD (Trans Flash), Maximalno podržano : 32768 MB Operativni sistem Vrsta : Android Verzija : 4.1.2 Podržani formati : aac, wav, mp3, mp4, wma, H.264, wmv, Funkcije Osnovne : kalkulator, kalendar, štoperica, alarm, konverter, Napredne : snimanje glasa, Komunikacija Kablom na : USB 2.0 port, 3.5` audio, Bežično : bluetooth, Udaljeno Prenos podataka : GSM (9,6 Kb/s), GPRS (115 Kb/s), EDGE (236 Kb/s), HSDPA, WAP pretraživač : 2.0 Podržane tehnologije : SMS, EMS, MMS, WiFi, GPS, SyncML, DLNA,

DŽELATOV SMEŠAK: Anton Holcer Naslov Dželatov smešak : nepoznati rat protiv civilnog stanovništva 1914-1918 : sa brojnim do danas neobjavljenim fotografijama / Anton Holcer ; [preveo s nemačkog Miloš Kazimirović] Jedinstveni naslov Das Lächeln der Henker. srpski jezik Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2015 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 368 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kazimirović, Miloš Zbirka Edicija Srbija 1914-1918. kolo 2 ; ǂknj. 6 ISBN 978-86-515-1028-4 (karton) Napomene Prevod djela: Das Lächeln der Henker Na oba spojna lista fotogr. Tiraž 1.000 Str. 7-9: Predgovor / Miloš Kazimirović Beleška o autoru: str. 367-368 Beleške: str. 335-336 Bibliografija: str. 337-355 Registar. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Ratni zločini -- Evropa Svedočanstvo o malo poznatim događanjima u Prvom svetskom ratu - na osnovuautentičnihfotografija.Priča o žrtvama, ohiljadamanedužnih likvidiranihna istoku i na jugoistoku Evrope, bez prethodne istrage i bez vođenja dokaznog postupka, bez mogućnosti da se brane pred sudom. Austrijski istoričar fotografije dokazujeda ovde nije reč o ispadima pojedinaca ili izolovanih pozadinskih jedinica, već o sistematskom ratu protiv civila. Knjiga i o našim žrtvama, a od retkih zasnovanih na stranim izvorima. Odlično očuvana knjiga, kao nova, nekorišćena.

Lepo očuvano kao na slikama Volt Vitmen prenosiva sabrana dela Volta Vitmena Volt Vitman (engl. Walt Whitman; Vest Hils, 31. maj 1819. — Nju Džerzi, 26. mart 1892) bio je američki pesnik.[1] Vitmanova poezija predstavljala je ideje pokreta transcendentalizma i njegovo delo raskida veze američke književnosti sa engleskom i konvencionalnim metrom i rimom, stvarajući nezavisnu i samosvojnu američku poeziju.[2] Spada u najuticajnije američke pesnike.[3] Vitmen je među najuticajnijim pesnicima američkog kanona, i često nazivan ocem slobodnog stiha.[4] Njegov rad je u to vreme bio kontroverzan, posebno njegova zbirka poezije Vlati trave iz 1855. godine, koja je opisana kao bestidna zbog svoje otvorene senzualnosti. Rođen u Hantingtonu na Long Ajlendu, Vitmen je živeo u Bruklinu kao dete i tokom većeg dela svoje karijere. Sa 11 godina napustio je formalno školovanje da bi se zaposlio. Kasnije je Vitmen radio kao novinar, nastavnik i državni službenik.[1] Vitmanova glavna zbirka poezije, Vlati trave, prvi put je objavljena 1855. za njegov sopstveni novac i postala je široko poznata. Delo je bilo pokušaj da se dopre do običnog čoveka sa američkim epom. On je nastavio da ga širi i revidira to delo sve do svoje smrti 1892. Tokom Američkog građanskog rata, otišao je u Vašington, i radio u bolnicama negujući ranjenike. Njegova poezija se često fokusirala na gubitak i na isceljenje. Nakon smrti Abrahama Linkolna, kome se Vitman veoma divio, napisao je svoje dobro poznate pesme, „O kapetane! Moj kapetane!” i „Kad su jorgovani poslednji u dvorištu procvetali“[1], i održao je seriju predavanja. Posle moždanog udara pred kraj života, Vitman se preselio u Kamden, u Nju Džerziju, gde mu je zdravlje dodatno narušeno. Kada je umro u 72. godini, njegova sahrana je bila javni događaj.[5][6] Vitmanov uticaj na poeziju ostaje snažan. Meri Vital Smit Kostelo je tvrdila: „Ne možete zaista razumeti Ameriku bez Volta Vitmana, bez Vlati trave... On je izrazio tu civilizaciju, `ažurno`, kako bi rekao, i nijedan student filozofije istorije ne može bez njega.“[7] Modernistički pesnik Ezra Paund nazvao je Vitmena „američkim pesnikom... On je Amerika“.[8] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao drugo dete u mnogbrojnoj porodici Voletra Vitmana starije i Lujze van Velzor. Njegova porodica je spadala u rane doseljenike u SAD.[9] Nekoliko godina po Vitmanovom rođenju porodica se seli u Bruklin, gde je on do 1830. pohađao državnu školu namenjenu siromašnijim delovima društva.[9] Od 1833. porodica prelazi da živi i radi na selu, dok Vitman ostaje u gradu i radi kao štamparski pomoćnik i slovoslogač. U tom poslu bio je do uništenja štamparije u požaru 1836.[9] Potom je kratko radio kao putujući učitelj u longajlendskim gradićima. Nakon učiteljskog posla pokrenuo je novine sa bratom Džordžom koje je objavljivao godinu dana.[9] Bio je politički aktivan i učestvovao je u kampanji za predsedničkog kandidata Demokratske stranke.[9] U periodu 1841-1845 radi kao novinar u Njujorku i pored novinskih članaka objavljuje svoje kratke priče i jedan roman, koji nisu imali značajniju umetniku vrednost.[9] Od 1845. do 1848. radi u Bruklinu kao glavni urednik mesnih novina, u koje uvodi književnu kritiku koju povremeno sam piše. Nakon Bruklina sa bratom se seli u Nju Orleans da uređuje novopokrenute novine.[10] Tromesečni život u Nju Orleansu ostavlja veliki utisak na njega i kasnije uticaj na njegov rad. Prisustvuje raznim događajima poput susreta sa ratnim veteranima i prodaji robova.[10] Ponovo se vraća u Bruklin gde uređuje novine i bavi se politikom.[10] Sam štampa svoje glavno delo, poznatu knjigu pesama Vlati trave, koja se posle pojavila u mnogim izdanjima, na mnogim jezicima.[11] Piše joj predgovor, u kojem iznosi zahteve za novom američkom književnošću. Vlati trave je zbirka pesama u slobodnom stihu, koja na snažan način slavi individualizam Amerike, demokratiju i bratstvo među ljudima, te živo i ushićeno opisuje američki život, posebno Njujork. Delo je proglašeno nemoralnim zbog slobodne obrade polnog života (posebno homoerotskih tonova), pa pesnik biva neshvaćen od savremenika. Međutim, moderna kritika ga smatra jednim od najvažnijih stvaralaca u istoriji američke književnosti. Najveći deo tiraža prvog izdanja zbirke koji je iznosio oko 800 primeraka Vitman je izddelio prijateljima i poznanicima.[11] Godine 1864. odlazi u Vašington gde neguje ranjene borce iz Američkog građanskog rata.[12] Godinu dana kasnije dobija posao u Odeljenju za indijanska pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi samo godinu dana kasniej dobio otkaz nakon što njegova šefica saznaje da je autor zbirke pesama Vlati trave za koju se govorilo da je skaredna knjiga.[12] Narednih osama godina u kancelariji vrhovnog državnog tužioca.[12] Kap ga udara 1873. nakon čega postaje delimično paralizovan.[12] Seli se u Kamden u Nju Džerziju gde živi do kraja života.[12] U posetu su mu dolazili brojni evropski i američki književnici.[12] Privatni život[uredi | uredi izvor] Nekoliko Vitmanove braće poginulo je u Američkom građanskom ratu. [10] Iako se rasprava o Vitmanovoj seksualnosti i dalje vodi, obično se smatra homoseksualcem ili biseksualcem. Pretpostavke i zaključci o njegovoj seksualnosti izvedeni su iz njegove poezije, premda se isti osporavaju. Njegova poezija predstavlja ljubav i seksualnost na ovozemaljski način, lišen moralne prepredenosti religije, tipičan za Američku kulturu tog vremena, koja smatra individualnost kao jednu od najvrednijih vrlina. Takođe, njegova dela su nastala u prvom razdoblju 19. veka, pre medicinske klasifikacije seksualnosti.[13] Vitman je tokom svog života imao veliki broj intenzivnih prijateljstava sa muškarcima i mladićima. Određeni biografi su naveli kako smatraju da bez obzira na intenzitet tih odnosa i prisnost, oni zapravo nikada nisu bili karnalni.[14] Smatra se da je Piter Dojl bio Vitmanova velika ljubav. Dojl je radio kao kondukter kada su se on i Volt upoznali oko 1866. godine. Sledećih par godina su bili nerazdvojni.[15][16][17][18] Oskar Vajld je upoznao Vitmana tokom svog boravka u Americi 1882. godine, te je kasnije izjavio Džordžu Sesilu Ivsu, jednom od prvih aktivista za prava homoseksualaca, da je Vitmanova seksualna orijentacija izvan sumnje: „Imam poljubac Volta Vitmana još uvek na mojim usnama.“[19] Dela[uredi | uredi izvor] Franklin Evans (1842) The Half-Breed; A Tale of the Western Frontier (1846) Life and Adventures of Jack Engle (1852)[20] Leaves of Grass (1855), prvo od sedam izdanja objavljenih do 1891. Manly Health and Training (1858) Drum-Taps (1865) Democratic Vistas (1871) Memoranda During the War (1876) Specimen Days (1882) vitman vlati trave

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Državni udar je najčešći pokušaj promene vlasti i najuspešniji. Državni udar ocrtava mehanizam puča i analizira političke, vojne i društvene uslove koji ga dovode do toga. Čineći to, knjiga baca mnogo svetla na društva u kojima moć zaista raste iz cevi pištolja, a uloga zakona je koncept koji se malo razume. Edward Nicolae Luttwak (rođen 4. studenog 1942.) američki je autor poznat po svojim djelima o velikoj strategiji, vojnoj strategiji, geoekonomiji, vojnoj povijesti i međunarodnim odnosima. Najpoznatiji je po tome što je autor knjige Coup d`État: Praktični priručnik. Njegova knjiga Strategija: Logika rata i mira, također objavljena na kineskom, ruskom i deset drugih jezika, naširoko se koristi na ratnim koledžima diljem svijeta. Njegove knjige su trenutno objavljene na 29 jezika osim engleskog.[1] Rani život Luttwak je rođen u židovskoj obitelji u Aradu u Rumunjskoj, a odrastao je na Siciliji iu Engleskoj.[1] Karijera Nakon pohađanja internata u Berkshireu, gdje se pridružio kadetskom korpusu britanske vojske, Luttwak se sa 16 godina preselio u London i išao u gimnaziju. Zatim je studirao analitičku ekonomiju na London School of Economics.[2] Godine 1968., kada je imao 26 godina i radio je u Londonu kao konzultant za naftnu industriju, objavio je knjigu Coup d`État: A Practical Handbook, komadić vojnog priručnika. Knjiga detaljno objašnjava kako svrgnuti vladu jedne države, posebno se osvrćući na državne udare na afričkom kontinentu i na Bliskom istoku. Autor špijunske fikcije John le Carré pohvalio je knjigu i usporedio Luttwaka s Machiavellijem. Luttwak je diplomirao na London School of Economics 1969. godine.[1] Luttwak je bio ratni dragovoljac u Izraelu 1967., a kasnije je radio za Izraelske obrambene snage. Godine 1972. preselio se u Sjedinjene Države na postdiplomski studij na Johns Hopkins School of Advanced International Studies (SAIS). Diplomirao je s doktoratom iz međunarodnih odnosa 1975. godine. Naslov njegove disertacije bio je Sila i diplomacija u rimskim strategijama imperijalne sigurnosti.[3][4] Prije toga, tijekom dvomjesečnog posjeta Washingtonu, D.C. 1969., Luttwak i Richard Perle, njegov bivši cimer u Londonu, pridružili su se thinktanku, Odboru za održavanje razborite obrambene politike, koji su okupili Dean Acheson i Paul Nitze kako bi lobirali u Kongresu za protubalistički raketni sustavi.[1][5] Krajem 1974. i tijekom 1975. neokonzervativni intelektualci objavili su niz članaka koji raspravljaju o tome treba li američka vojska zauzeti naftna polja u Saudijskoj Arabiji. U ožujku 1975. Harper`s Magazine objavio je članak koji je Luttwak napisao pod pseudonimom `Miles Ignotus` pod naslovom `Seizing Arab Oil`. Luttwak je prethodno objavio bit svog argumenta o tome kako slomiti arapsku moć pod naslovom `Zastarjele elite`, koristeći svoje pravo ime, u The Times Literary Supplementu. Predložio je da bi američki marinci, uz pomoć 82. zračno-desantne divizije, trebali jurišati na istočne plaže Saudijske Arabije. Članak i autor privukli su značajnu pozornost, ali nema dokaza da je Fordova administracija ikada razmatrala takvu intervenciju. James Akins, tadašnji veleposlanik SAD-a u Saudijskoj Arabiji, javno je osudio `scenarij invazije` kao proizvod `bolesnih umova`. Godine 2004. Luttwak je rekao za Wall Street Journal da je napisao članak `nakon razgovora s nekoliko istomišljenika konzultanata i dužnosnika u Pentagonu`.[6] Godine 1976. Luttwak je objavio Veliku strategiju Rimskog Carstva od prvog stoljeća nove ere do trećeg, što je izazvalo kontroverze među profesionalnim povjesničarima koji su Luttwaka vidjeli kao autsajdera i nespecijalista na tom području. Međutim, knjiga je prepoznata kao temeljna jer je postavila osnovna pitanja o rimskoj vojsci i njenoj obrani rimske granice. Kasnije je počeo istraživati Bizantsko Carstvo, počevši od njegovih najranijih sačuvanih tekstova.[1] Prema Harryju Sidebottomu, većina znanstvenika bila je neprijateljski nastrojena prema Luttwakovu entuzijazmu za vođenje ratova na teritoriju države klijenta, a knjiga je izazvala nelagodu za čitanje u nekim krugovima u zapadnoj Europi jer je 1980-ih Luttwak postao sigurnosni savjetnik američkog predsjednika Ronalda Reagana.[7] ] Godine 1987. Luttwak je objavio Strategiju: Logika rata i mira.[1] Prema Luttwakovom izdavaču, Harvard University Pressu, knjiga je bila široko hvaljena.[8] Luttwak je postao poznat po svojim inovativnim idejama. Sugerirao je, na primjer, da pokušaji velikih sila da uguše regionalne ratove zapravo čine sukobe dugotrajnijim.[9] Luttwak je nastavio pružati konzultantske usluge multinacionalnim korporacijama i vladinim agencijama, uključujući razne grane američke vlade i američke vojske.[10] Luttwak je radio u uredničkim odborima Géopolitique (Francuska), Journal of Strategic Studies, The European Journal of International Affairs i Washington Quarterlyja. Govori engleski, francuski, hebrejski, talijanski i španjolski, uz svoj materinji rumunjski.[11] Godine 1997. s tri partnera kupio je 19.000 hektara zemlje u bolivijskoj Amazoni, gdje je podigao stočarski ranč.[1] Luttwak je bio predavač ekonomije na Sveučilištu u Bathu od 1964. do 1966. godine.[12] Godine 2004. Luttwak je dobio počasni doktorat (LLD) Sveučilišta u Bathu. Dobio je i počasne titule sveučilišta

Prva objavljena knjiga Pavla Ugrinova, izuzetno retko u ponudi! Autor - osoba Ugrinov, Pavle, 1926-2007 = Ugrinov, Pavle, 1926-2007 Naslov Bačka zapevka : poema / Pavle Ugrinov Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1955 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1955 (Novi Sad : Zmaj) Fizički opis 60 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Sadrži i 1. Bačka zapevka (5-17): Prolog (7); Isaije (8-9); Premislav (10-11); Đurica (12-13); Todor (14-15); Nikanor (16-17). - 2. Balada o Tisi zamrznutoj (19-30): Pokolj (21-25); Veselje na čardi (26-29); Pesma preživelog u rano jutro (30). - 3. Tisa se uliva u Dunav (31-39): Tisa se uliva u Dunav (33-34); Pesma visibabe (35-36); Pesma Dunava (37-38); O Vojvodino (39). - 4. Izbeglička tugovanka u nedelju (41-54): Strepnja (43-45); Mesečina u podne (46-47); U sobi snop sunca (48-49); Druga jesen (50-51); Utehe (52-53); Mrtve ptice (54). - 5. Smrt sa glavom u žutom žabljaku (55-61): Pesma I (57); Agonija (58-60); Pesma II (61). Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma] ([63]). ISBN (Broš.) Napomene Pravo ime autora Vasilije Popović Str. [63]: Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma]. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Diplomirao na Akademiji za pozorište i film u Beogradu na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom „Bačka zapevka“, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine), član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve nagrade (1995), Prosvetine nagrade (1996). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini. MG48 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, u tri poglavlja ima po nekoliko podvucenih recenica zutim vodenim markerom i negde hem. olovkom, nista strasno, sve ostalo uredno! Naselja na Balkanskom poluostrvu od XVI do XVIII vijeka - Milan Vasic Milan Vasić, historičar, akademik ANU BiH i ANURS, Gornja Pecka, Mrkonjić Grad (1928 - 2003). Studij historije završio je na Odsjeku za historiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu 1954. Na istom fakultetu odbranio je doktorsku disertaciju pod nazivom: Martolosi u jugoslavenskim zemljama pod turskom vladavinom (1963). Na Odsjeku za historiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu izabran je u zvanje asistenta 1957, u zvanje docenta 1964, vanrednog profesora 1970. i redovnog profesora 1975. na predmetu Istorija naroda Jugoslavije - period turske vladavine. Bio je predsjednik Odsjeka za historiju i dekan Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Napustio je Filozofski fakultet u Sarajevu 1992. i prešao u Banju Luku. Radio je do smrti na Univerzitetu u Banjoj Luci. Milan Vasić bavio se historijom jugoistočne Evrope u osmanskom razdoblju. Objavio je veći broj naučnih i stručnih radova, prikaza i osvrta (Prilozi za orijentalnu filologiju, Prilozi Instituta za istoriju, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine, Jugoslavenski istorijski časopis). Bio je član ANUBiH i ANURS, predsjednik Društva istoričara BiH, član redakcije časopisa Pregled, urednik Godišnjaka Društva istoričara BiH. Za nastavni,naučni i društveni rad dobio je nekoliko nagrada i priznanja (Plaketa Univerziteta u Sarajevu, Povelja društveno-političkih organizacija Filozofskog fakulteta, 27-julska nagrada SR BiH).

Naslov: Zezopis od zverinjaka Autor: Miljenko Žuborski Izdavač: - nije navedeno Pismo: ćirilica Br. strana: 46 Format: 16 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Zverinjak ili nastojanje da se prevaziđe vekovni jaz između zverske lepote i tuge dvonožaca O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/wiki/Miljenko_%C5%BDuborski Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Opis proizvoda • DIZAJN: Klasičan monoblok dizajn ovog mobilnog telefona pruža jednostavnost i funkcionalnost, idealan za one koji preferiraju lakoću korišćenja • EKRAN: Uživaj u jasnom prikazu sadržaja na 1.77" TFT Color ekranu sa rezolucijom od 160 x 128 piksela, savršen za osnovne funkcije • DUAL SIM: Dve SIM kartice u jednom telefonu omogućavaju ti da budeš dostupan na dva broja istovremeno, što je odlično za razdvajanje poslovnog i privatnog života • MEMORIJA: Sa 32 MB RAM i ROM memorije, uz mogućnost proširenja interne memorije MicroSD karticom do 32 GB, imaš dovoljno prostora za osnovne aplikacije i podatke • MULTIMEDIJA: Uživaj u muzici i radiju sa ugrađenim FM radiom i MP3/MP4 plejerom, a tu su i praktične funkcije kao što su diktafon, kalendar, alarm, štoperica i kalkulator Tražiš pouzdan i jednostavan mobilni telefon za osnovne potrebe? IPRO A6 Mini je tu da ti pruži sve što ti je potrebno za svakodnevnu komunikaciju. Sa svojim kompaktnim dizajnom i lakoćom upotrebe, ovaj telefon je savršen za one koji ne žele komplikacije modernih pametnih telefona. Uz podršku za Dual SIM, možeš lako upravljati dva broja, dok ti 32 MB memorije omogućava čuvanje bitnih kontakata i poruka. Ako ti zatreba više prostora, jednostavno proširi memoriju pomoću MicroSD kartice. Za zabavu su tu FM radio i MP3/MP4 plejer, a zahvaljujući dugotrajnoj bateriji od 800 mAh, možeš da se osloniš na telefon tokom celog dana. Takođe, ne zaboravi na praktične alate poput kalkulatora i štoperice koji ti mogu olakšati svakodnevne aktivnosti.

Opis proizvoda • DIZAJN: Monoblok struktura ovog telefona pruža klasičan izgled i jednostavnost korišćenja. Mali i kompaktan, IPRO A6 Mini savršeno leži u ruci i lako se smješta u džep ili torbicu. • EKRAN & REZOLUCIJA: Uživaj u jasnom prikazu sadržaja na 1.77" TFT Color ekranu sa rezolucijom od 160 x 128 piksela. Preglednost i čitljivost ekrana čine svakodnevnu upotrebu ovog telefona prijatnom. • DUAL SIM: Dve Mini SIM kartice omogućavaju ti da istovremeno koristiš dva broja, što je idealno za balansiranje između poslovnih i privatnih poziva. Uvek budi dostupan bez potrebe za nošenjem dva uređaja. • MULTIMEDIJA: Sa ugrađenim FM radiom, MP3/MP4 plejerom i diktafonom, ovaj telefon ti pruža zabavu i funkcionalnost u pokretu. Snimi važne beleške ili se opusti uz omiljenu muziku i radio stanice. • BATERIJA I MREŽA: Pouzdana Li-ion baterija od 800 mAh osigurava dugotrajnu upotrebu, dok podrška za 2G mreže omogućava stabilne pozive i prenos podataka gde god da se nalaziš. IPRO Mobilni telefon A6 Mini je savršen izbor za one koji traže jednostavan i pouzdan uređaj. Sa svojim kompaktnim dizajnom i osnovnim funkcijama, ovaj telefon je idealan za svakodnevnu upotrebu. Uživaj u lakoći komunikacije zahvaljujući Dual SIM mogućnostima i održavaj kontakt sa svetom uz GPRS prenos podataka. Zabava nikada ne prestaje sa ugrađenim multimedijskim opcijama, a dugotrajna baterija ti omogućava da maksimalno iskoristiš sve što ovaj telefon nudi. Ako ti je potreban pouzdan partner za komunikaciju koji je uvek spreman za akciju, IPRO A6 Mini je pravi izbor za tebe.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Marija Peakić Mikuljan (Drenovci, Županja, 7. svibnja 1943.), hrvatska je kulturna djelatnica, lektorica, urednica i književica. Po struci je diplomirana profesorica književnosti i filozofije. Piše pjesme, prozu (novele, pripovijetke, filmske scenarije, kratke priče), eseje i drame (televizijske drame, radijska drama) te djela za djecu. Životopis Rodila se je 7. svibnja 1943. godine u selu Drenovcima, kod Županje, u katoličkoj obitelji. Djetinjstvo i ranu mladost živi u vrlo teškim prilikama kao dijete dugogodišnjeg političkog zatvorenika. Samo zahvaljujući velikoj majčinoj žrtvi uspijeva dobiti željeno obrazovanje. Osnovnu školu pohađala je u Livnu, a zatim u Derventi gdje na tamošnjoj gimnaziji i maturira. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirala je književnost i filozofiju. Još za vrijeme studija započinje raditi kao lektor kod prof. Petra Guberine. Kasnije prelazi u izdavačko poduzeće `Mladost` u kojem, kao urednica nekoliko zapaženih biblioteka, radi punih 17 godina. Paralelno s uređivanjem knjiga u prostorijama poznate `Kuglijeve knjižare` vodi iznimno posjećenu i za ono vrijeme vrlo otvorenu književnu tribinu. Početkom 1985. godine izabrana je za predsjednicu Društva hrvatskih književnika kao prva žena u povijesti toga društva. Na toj je dužnosti, u dramatičnim političkim okolnostima (u Beogradu se suprotstavila velikosrpskim snagama oko SANU i Udruženja književnika Srbije, a u Zagrebu komunističkom moćniku Stipi Šuvaru i njegovim satelitima u kulturnim institucijama) izdržala nepuna dva mandata da bi se krajem 1988. godine vratila izdavaštvu prešavši na dužnost direktorice Nakladnog zavoda Matice hrvatske. U to vrijeme isključivo osobnom odlukom bez obzira na ozbiljne prijetnje vlasti, odlučuje se za objavljivanje knjige dr. Franje Tuđmana `Bespuća povijesne zbiljnosti`. Pred sam početak Domovinskog rata odlazi u Ministarstvo iseljeništva RH na mjesto višeg savjetnika, a nakon toga u Središnjicu HDZ gdje je radila u informativnom odjelu, na odnosima stranke s javnosti. 1994. godine napisala je scenarij za dokumentarni film Sudbine – generalova priča. Na HRT dolazi 1995. godine i na početku radi kao pomoćnica direktora za program. No, uskoro se sasvim vraća struci i prelazi na više godina slobodno mjesto urednika Umjetničkog programa, a nakon toga prihvaća ponuđeno mjesto odgovorne urednice Kulturno-umjetničkog programa. Posebno se angažira na formiranju religijskog programa i na razvijanju dokumentarnog i dramskog programa HTV. 1999. godine pobjeđuje na natječaju za glavnu urednicu HTV, no nakon samo dva tjedna daje ostavku ne pristajući na smanjene ovlasti i potpunu degradaciju funkcije glavnog urednika u okviru beskrupulozne političke borbe za vlast i utjecaj na HTV. Udata je i majka dvoje već odrasle djece. Marija Peakić-Mikuljan objavila je devet knjiga: Nemir cvjetanja (pjesme), Doboj, 1962. Tako nastaje sunce (pjesme), Mladost, Zagreb, 1969. Obiteljski album (zbirka novela), Alfa, Zagreb, 1977. Da nas danas (pjesme), biblioteka Razlog, Izdavačko poduzeće Liber, Zagreb, 1974. Tragom kao (pjesme), Tiskarsko-izdavački zavod `Zrinski`, Čakovec, 1978. Tamo gdje me nema (izbor poezije na engl.), The Bridge, Društvo književnika Hrvatske, Zagreb, 1978. Java (pjesme), Biblioteka suvremenih pisaca, Čakavski sabor, Split, 1979. Ptice na prozoru (pjesme), Suvremeni pjesnici, August Cesarec, Zagreb, 1982. Nešto kao herbarij (TV-drame), Sfinga, Koprivnica, 2001. O njezinim knjigama pisali su poznati hrvatski književni kritičari: Branko Bošnjak, Dalibor Cvitan, Igor Mandić, Tomislav Ladan, Luko Paljetak i mnogi drugi. Za svoja pjesnička, prozna, esejistička i dramska ostvarenja više puta je nagrađivana. Među najznačajnije nagrade koje je dobila su: 1. nagrada lista `Telegram` za poeziju i prozu 1. i 3. nagrada `Večernjeg lista` za kratku priču 1. nagrada za dokumentarnu radio dramu Ljuski zrak u konkurenciji 49 zemalja svijeta 1979. godine u Berlinu 1. nagrada sarajevske revije `Odjek` za najbolji esej godine pod naslovom Putovanje u prizor ostatka (tema: utjecaj televizije na ljudski život, društvo i kulturu). Visoka žuta žita 2010. Njezine pjesme i pripovijetke, kao i radio-dramski tekstovi prevođeni su na više stranih jezika (na poljski ju je prevela Łucja Danielewska ), a brojna ostvarenja uvrštena su i u različite dosadašnje antologije. Na Hrvatskom radiju Marija Peakić-Mikuljan realizirala je nekoliko radio drama: Obiteljski album, Radi se o našim psima, To, Ljudski zrak. Na Hrvatskoj televiziji ostvarila je dvije TV drame za djecu – Nemojte me zvati Robi i Marsijanci na Olimpijadi. Za odrasle pak emitirane su njezine TV drame – Obiteljski album, Radi se o našim psima, Doktorova noć i kratki igrani film Ponedjeljak. U dugometražnom igranom filmu okušala se kao pisac dijaloga u filmu Hoću živjeti i kao scenaristica filma Crveni i crni. Posljednjih deset godina često je kao scenaristica potpisivala emisije s tematikom Domovinskog rata, ili one iz poznate serije Sudbine Dokumentarnog programa HTV. Većinu njezinih scenarističkih radova u filmski ili televizijski izraz pretočio je njezin suprug Miroslav Mikuljan, poznati hrvatski filmski i televizijski redatelj. Za svoj umjetnički, kulturni i politički angažman Marija Peakić-Mikuljan primila je za života prvoga hrvatskog predsjednika dr. Franje Tuđmana tri visoka odličja - Red Danice hrvatske s likom Marka Marulića, Red hrvatskog trolista i Spomenicu domovinske zahvalnosti. 2006. je godine bila članicom prosudbenog odbora za dodjelu nagrade Zvonimir Golob.,[1] a bila je i u prosudbenom sudu za nagrada Bili smo prvi kad je trebalo. Sudionica je Pjesničkih susreta u Drenovcima. Članica je Hrvatskog kulturnog vijeća, u kojem je članica upravnog odbora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...