Ovde Radio Beograd Zbornik povodom pedesetgodišnjice 1929-79 g. Mek povez,300 str,odlicno ocuvana,posveta jednog od clanova redakcijskog odbora. Istorija Radio Beograda vr274

Srpska pisma iz svetskog rata 1914-1918 - sakupio Dr Vladislav Pandurovic - Edicija Srbija 1914-1918 - Prometej Novi Sad - Radio Televizija Srbije Beograd - 2014 godina .

Stari model telefona Motorola m3288 dual bend. Kupljen 1999 u Švajcarskoj. Proizveden u Nemačkoj. Dok je radila baterija, radio je. Dugo nije punjen, punjač izgubljen, tako da je sad nemoguće utvrditi ispravnost Prodaju se dva identična modela. Cena je za oba.

KORICE 4,4+.UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU Povez: meki sa klapnama Izdavač: Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad Godina izdanja: 1987. Obim: 49 Format: 19 x 12 Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu, a preminuo 2016. u Los Anđelesu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi. Početkom šezdesetih godina, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966). Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora. Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006). Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, kao i zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša. Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd. Još jedna turneja je započela 2013. godine. Za roman Omiljena igra Koen je 1964. godine dobio „The Quebec Literary Competition Prize“, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku. Godine 2011. Koen je primio špansku nagradu princa od Asturije za književnost. Među književnim nagradama je i „Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence“ (PEN nagrada za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine.

SPOMENICA Jovana S, Babunskog Str 62 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Razuman kao dečak, marljiv kao učenik, trudoljubiv i besprekoran kao prosvetni radenik; svestan posla i poduhvata; razborit, hladnokrvan i kuražan kao četnički vojvoda; pribran, obazriv, iskusan i pravičan kao organizator; trpeljiv i samosavladljiv u bedi i nevolji; do krajnosti skroman; pristupačan i snishodljiv u dobru; pitom, blag i miroljubiv u ophođenju sa svojim saradnicima, poznanicima i prijateljima, – Jovan Babunski bio je nepodeljeno omiljen ne samo u svome kraju, u kome je najviše i najduže radio, nego kod svih s kojima je došao u dodir.A četnici, družina njegova verna, smatrali su ga, po vrlinama njegovim, kao nenadmašna čoveka. Naša Glavna Komanda je bila ganuta svim tim uspesima Babunskog. Između ostaloga, pomoćnik gl. komandanta, pod 18. Jan. 1918. piše Babunskom i ovo: „Prvo da ti čestitam na slavnom uspehu i lovu na jezeru: dva nemačka oficira... mnogo mi je milo da si ti još uvek stari Jovan Babunski. NJ. Kr. V. Prestolonaslednik ima potpuno i veliko poverenje u tebe i naredio mi je da ti to javim i da ćete proizvesti sada u čin poručnika i odlikovati odmah Karađorđevom Zvezdom sa mačevima. Ja ti unapred čestitam oboje.“ „Dragi Jovane, vrši službu kao što si uvek do sada radio pa se ne boj ništa intriganata i nevaljalaca, jer Vrh. Komandant i Vrhovna Komanda imaju veliko poverenje u tebe i cene tvoje zasluge za srpsku stvar...“

SRBIJA I SOLUNSKI FRONT Petar Opačić Str 419 povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Bio je učesnik NOB-a od 1941. godine. U Sarajevu je završio Pešadijsku oficirsku školu. Služio je kao aktivni oficir JA i JNA. U Beogradu je završio gimnaziju i Filozofski fakultet. Doktorirao je sa disertacijom Saveznička Solunska ofanziva. Radio je u naučno-istraživačkom odeljenju Vojnoistorijskog instituta. Proučavao je vojnu prošlost Srbije od 1804. do 1918. godine a posebno borbe srpske vojske protiv Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Takođe je razmatrao uticaj dejstava srpske vojske na opštu ratnu situaciju. Napisao je veliki broj radova, članaka, referata. Učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim skupovima.

CRVENA SIMFONIJA je pisani dokument izvesnog dr Landovskog, lekara koji je krajem tridesetih godina 20.veka radio kao stručnjak za droge u sovjetskog tajnoj policiji NKVD, a koja sadrži celokupan tekst tajnog saslušanja jednog od osnivača CCCP-a, i bliskog saradnika Trockog i Lenjina, Kristijana G. Rakovskog(1873-1941) Rakovski je bio uhapšen u vreme Staljinovih čistki kao jedan od istaknutih vođa trockističke opozicije... CRVENA SIMFONIJA razotkriva pravu istinu ljudi iz senke(Masona). Oni bez sumnje vladaju svetom i vec uveliko stvaraju `Novi svetski poredak`. Stvaraju moc kapitala, đavola, čiji je osnovni zadatak pretvoriti svet i čoveka u ništavilo.. Njihov sveti moto je:za nas raditi, odreći se svoje vere, svog korena, svog ljudskog i nacionalnog identiteta, i tako postati bezlična pihtijasta masa sposobna za raznovrsna oblikovanja.. Kupuju ljude, vrše etnička čiscenja, izazivaju ratove...... Knjiga odlično očuvana. Izdavac Rivel Ko 1997,mek povez, 93 str.

Miloš Hamović : DOBROVOLJAČKA VOJSKA JUGOSLAVIJE U SASTAVU ORUŽANIH SNAGA NOP-a , Foča : Muzej fočanskog perioda NOB-e ; Kragujevac : Svetlost ; Sarajevo : Muzej revolucije Bosne i Hercegovine, 1983, tvrdi povez, str. 200. Očuvanost 4. Народноослободилачка борба, 1941-1945 -- Босна и Херцеговина -- Добровољачка војска Miloš Hamović (Podgorica, 14. januar 1933 — Beograd, 21. april 1997) bio je srpski istoričar specijalizovan za pitanja Drugog svetskog rata, genocida, holokausta i izbeglištva.[1] Obrazovanje Posle gimnazije, diplomirao je 1960. godine na Filozofskom fakultetu (Odsek za istoriju) u Sarajevu. Magistarski rad „Dobrovoljačka vojska Jugoslavije u sastavu oružanih snaga NOP-a“ odbranio je 1976, a doktorsku disertaciju „Izbjeglištvo u Bosni i Hercegovini 1941–1945“ odbranio je 1992. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Karijera Bio je zaposlen kao kustos u Nacionalnom parku „Sutjeska“ na Tjentištu, direktor Muzeja u Foči i direktor Regionalnog arhiva Foča. U Muzeju žrtava genocida u Beogradu radio je kao kustos od 1995. do 1997. godine.

ccc Janko Pleterski, slovenački istoričar, univerzitetski profesor, akademik i političar, * 1. februar 1923, Maribor, † jun 2018. Rođen je u Mariboru, nakon oca Slovenca, po majci češkog porekla, gimnaziju je pohađao u Ljubljani, gde je i maturirao 1941. godine. Nakon početka italijanske okupacije provincije Ljubljana, uhapšen je i zatvoren u avgustu 1941. u Alessandriji u Italiji, zbog saradnje sa Oslobodilačkim frontom. Posle italijanske kapitulacije u septembru 1943. godine, vratio se u Ljubljanu i pridružio se partizanima jula 1944. godine. Posle rata radio je u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu kao stručnjak za granična pitanja sa Italijom i Austrijom. Od 1951. do 1953. bio je novinar na Radio Ljubljani, a 1953. postao je istraživač na Institutu za etnička pitanja u Ljubljani. 1957. diplomirao je istoriju, a 1963. doktorirao modernu istoriju na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Ljubljani. Između 1970. i 1982. na istom fakultetu predavao je modernu istoriju Slovenaca i Jugoslovena (od 1971. kao vanredni profesor i od 1974. kao redovni profesor) i bio je njegov dekan od 1979. do 1981. godine. Posle 1968. godine počeo je da prisustvuje konsultacijama o problemima naroda Habzburške monarhije u Beču. 1972. napisao je pregled istorije Slovenaca za standardnu istoriju Habsburške monarhije 1848–1918 (Die Habsburgermonarchie, 1848–1918). Otkrio je i objavio izveštaj austrijske vlade o progonu Slovenaca 1914–1917 i napisao još uvek standardno delo o slovenačkoj politici tokom Prvog svetskog rata, Prva odluka Slovenaca za Jugoslaviju (1971). Aktivno je učestvovao u radu bilateralnih komisija istoričara (italijanskih, austrijskih i čehoslovačko-jugoslovenskih) i prisustvovao je tri svetska kongresa istorijskih nauka (1965, 1970 i 1980). Pisao je uglavnom o političkoj istoriji s kraja 19. i početkom 20. veka, sa akcentom na istoriji koruških Slovenaca i odnosima Slovenaca i drugih jugoslovenskih naroda. Takođe je bio aktivan u politici: 1986-89. Bio je član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije, a između 1988. i 1990. bio je član predsedništva SRS kao deo reformističkog kruga ZKS. oko Milana Kučana i Janeza Stanovnika. Otac je istoričara, arheologa i etnologa Andreja Pleterskog. Poslednjih godina proveo je u domu za stare na Fužinama u Ljubljani. U starosti je fizički potpuno smršao, pa je izrazio želju da umre. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, poslao je pismo Narodnoj skupštini u kojem je želeo da podstakne raspravu o eutanaziji i samoubistvu uz pomoć koja u Sloveniji nije legalna.

O KNJIZI-Svedočanstvo o okupaciji i stradanjima tokom okupacije 1941-44. godine sa posebnim akcentm na zloglasnu RACIJU 1942. godine u Bačkoj i Novom Sadu. O AUTORU-Andrija Deak (Siget, 9. maj 1889 — Beograd, 6. maj 1980) bio je lekar, književnik, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-major JNA. Studirao je medicinu u Budimpešti i Beču, gde je diplomirao 1915. Učestvovao je u mađarskoj revoluciji 1919, potom emigrirao u Beč. Godine 1920. emigrirao je u kraljevinu Jugoslaviju i postao lekar u osječkoj bolnici. Od 1921. godine radio je kao vojni lekar u Požegi, Slavonskom Brodu, Nišu, Prištini i Novom Sadu. Uhapšen je tokom racije u Novom Sadu i osuđen na smrt, ali uspeva da pobegne i nastanjuje se u Pečuju. Interniran je u Debrecinu, a zatim ukrcan u voz za logor smrti u Nemačkoj, ali ga spasavaju napredujuće sovjetske trupe. Priključio se NOVJ tokom 1944. Obavljao je dužnosti šefa zaraznog odeljenja Vojne bolnice Glavnog štaba Vojvodine, upravnika Sanitetske oficirske škole i pomoćnika upravnika Vojnomedicinske akademije. Pored lekarskog posla, pisao je članke, romane i pozorišne komade na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku, koji su objavljivani u zemlji i inostranstvu. Po završetku rata prelazi u Pančevo, a zatim u Beograd, gde je bio šef katedre i nastavnik na VMA. Penzionisan je kao general-major 1956. godine. Unapređen je u čin general-majora JNA. Godine 1979. odlikovan je Ordenom za učešće u mađarskoj revoluciji 1919.

SV10 61149) ŠAPAT MEĐU POVICIMA , Filip Tanselen , Brankovo kolo Sremski Karlovci 2007 , pesme Filip Tanselen rođen je 1948. godine u Parizu. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i ogleda iz estetike i pozorišta, autor je i nekoliko pozorišnih komada. Nosilac je državnog doktorata, profesor estetike i šef katedre za pozorište na Sorboni. Jedan je od osnivača i direktor Međunarodnog centra za proučavanje i kreiranje poetskog prostora u okviru koga se organizuju seminari i radionice. Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio u okviru pozorišne trupe El Asifa. Njegova istraživanja se bave odnosom poezije i govora, ali i poezije i drugih umetnosti (pozorište, muzika, ples, fotografija, slikarstvo). Prevođen je na više jezika među kojima su nemački, arapski, engleski, turski, italijanski, sada srpski, i drugi jezici. Filip Tanselen je i pesnik moralnog habitusa. On zapaža nezgrapne poteze globalnog sveta, koji satiru nezaštićene strukture ljudske lepote i neponovljivosti. On smatra da je pesnički jezik govor koji se mora suprotstaviti besmislu sile i prinudi na nepostojanje. Filip Taneslen je prijatelj ugnjetenih i obespravljenih, ali ne na plakatni način, već kao autor čiji dar nadilazi dnevne mehanizme površnosti i preuzima ulogu pesničke misije čiji je cilj konkretan preporod stanja ljudske svesti, njenog naličja i greha. Filip Tanselen je pesnik vizionarskih rešenja, egzistencijalne zaštite i slobode. Njegova poezija egzemplarni je primer superiornosti talenta da nadiđe lokalno i, u koncentričnim krugovima kreacije, dostigne univerzalno kao princip stvaranja i sveta. izbor , prevod i pogvor Emilija Cerović mlađa mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 88 strana

Dragoje Lukić - Kozarsko detinjstvo Narodna knjiga, Beograd, 1973 70 str. meki povez stanje: vrlo dobro Učesnik NOR-a od 26. avgusta 1942, od dana kada su ga partizani oslobodili iz ustaškog logora za djecu u Jastrebarskom. Odrastao je u Petoj kozarskoj brigadi kao kurir, politički delegat voda, član Sreskog komiteta Skoja i Okružnog odbora Usaoja za Kozaru. U sedamnaestoj godini član KPJ; u sedamnaestoj godini ratni vojni invalid. Radio u Upravi državne bezbjednosti, odnosno Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, i Muzeju revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije. U međuvremenu završio je školu Odeljenja zaštite naroda, maturirao u partizanskoj gimnaziji i diplomirao istoriju umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pisanjem se bavi od 1959. godine. Oblast njegovog interesovanja je NOR i socijalistička revolucija, posebno stradanje djece u fašističkim logorima i učešće u ratu najmlađih iz Bosanske krajine. Pored knjiga „Ranjeno djetinjstvo“ (Rad, Beograd, 1961), „Sred Kozare tvrde ploče“ (Rad, Beograd, 1962), „Kozarsko djetinjstvo“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1976), „Kozara — istorijske fotografije“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1978) i „Rat i djeca Kozare“ (Narodna knjiga, Beograd, 1979) objavio je i znatan broj priloga, feljtona, sjećanja i dokumentarnih zapisa u raznim listovima i časopisima. Na temu NOB i socijalističke revolucije realizovao je stalne izložbene postavke „Putevi pobjede“ (Bosanska Gradiška, 1979), „Borbeni put Pete kozarske brigade“ (Kasarna „Kozara“, Banja Luka, 1972), „Revolucionarna prošlost Podgradaca“ (Podgradci, 1976), „Dječji logor Jastrebarsko“ (Pionirski centar Jastrebarsko, 1982) i velike pokretne izložbe „Epopeja Kozare“ (Beograd, 1982) i „Jasenovac 1941-1945“ (Jasenovac, 1986). Dobitnik je nagrade „4. jul“ Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije za publicistiku 1980. godine.

(2238) Staklo na telefonu je smrskano pa dok se ne zameni ne može da se uključi. Samsung Lite 2 SM-G318H Uz telefon dobijate i njegovu originalnu kutiju sa IMEI brojem, uputstvo, sve je zapakovano kao prilikom prve kupovine, pogledajte slike. Punjač nije u kompletu, baterija jeste, radi samo je malo naduvena pa je verovatno za zamenu. Sve aplikacije normalno rade na ovom modelu telefona (viber, whatsapp, youtube. . . ) Otvoren je za sve sim kartice/operatere. Kupljen je u radnji u Beogradu. SPECIFIKACIJA Model : Galaxy Trend 2 Lite G318 Mreže : 850Mhz, 900Mhz, 1800Mhz, 1900Mhz, HSDPA, Kućište Dimenzije : 121.4 x 62.9 x 10.7 mm Težina : 123 grama Oblik : touch-screen, Tastatura : nema, Procesor Procesor : Dual-core Takt : 1200 MHz Baterija Vrsta : Li-Ion Kapacitet : 1500 mAh Ostalo Ostalo : dual-SIM, vibracija, akcelerometar, Ekran Glavni Tip : TFT Veličina : 4.0 inča Broj boja : (24-bit) 16.777.216 boja Rezolucija : 480x800 piksela Ostalo : osetljiv na dodir, Kamera Glavna Orijentacija sočiva : sa zadnje strane Broj piksela senzora : 3.15 megapiksela Rezolucija fotografija : 2048x1536 piksela, Rezolucija videa : (480p) 852x480 piksela, Ostalo : video zapis, blic, Pomoćna Orijentacija sočiva : sa prednje strane Zvuk Reprodukcija Format melodija : mp3, aac, wav, Ostalo : spikerfon, fm radio prijemnik, Memorija Operativna RAM : 512 MB Interna Kapacitet : 4096 MB Eksterna Podržani formati : microSD (Trans Flash), Maximalno podržano : 65536 MB Softver Operativni sistem Vrsta : Android Verzija : v4.4 Podržani formati : aac, wav, mp3, mp4, wma, 3gp, DivX, XviD, H.263, H.264, wmv, avi, Funkcije Osnovne : kalkulator, kalendar, štoperica, alarm, konverter, Napredne : snimanje glasa, Komunikacija Lokal Kablom na : USB 2.0 port, 3.5` audio, Bežično : bluetooth 4.0, Udaljeno Prenos podataka : GSM (9,6 Kb/s), GPRS (115 Kb/s), EDGE (236 Kb/s), WAP pretraživač : 2.0 Podržane tehnologije : SMS, EMS, MMS, WiFi, GPS, GLONASS, SyncML,

Autor: Borivoje Marinković Izdavač: `Milić Rakić`, Valjevo Broj strana: 401 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Hadži Ruvim pre celine, pre smisla - knjiga prva Zapisi s komentarima (1777-1790) Hadži-Ruvim (pravo ime Rafailo Nenadović) (Babina Luka, 8./19. aprila 1752. - Beograd, 1804.), srpski slikar i bakrorezac. Rodom iz Babine Luke kod Valjeva, bio je arhimandrit manastira Bogovađe. Predpostavlja se da je svoje prvo obrazovanje stekao u manastiru Dokmir, a zatim u manastirima Fruške gore i u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1774. godine, a zamonašio se 1783. godine. 1795. godine postao je arhimandrit manastira Bogovađe. Učestvovao je u pripremi Prvog srpskog ustanka. Prilikom posete mitropolitu Leontiju u Beogradu uhvatile su ga dahije. Strahovito mučen, pod sumnjom da je u ime oborkneza Alekse Nenadovića pisao 1803. godine austrijskom zapovjedniku Mitezeru u Zemun i tražio pomoć za borbu protiv Turaka. Bačen je u tamnicu i mučen, a prema pisanju Vuka St. Karadžića ... sečeno mu je meso sa grudi i ispod pazuha..., pa ne odajući nikog i ne priznajući ništa, pogubljen je 1804. godine u Beogradu u vreme čuvene „seče knezova“. Hadži Ruvim razvio je značajnu slikarsku i rezbarsku delatnost i bio je jedan od poslednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara iz XVIII veka. Njegova umetnička delatnost predstavlja spoj srpske tradicionalne i evropske kasnobarokne umetnosti, i zato se može reći da je on odigrao značajnu ulogu u razvoju likovne kulture u Srbiji krajem XVIII i početkom XIX veka. Radio je drvorez sa izgledom manastira Krušedola u Sremu i scenama iz života Hrista i Bogorodice, a ukrasio je i mnoge knjige svojim crtežima perom, između ostalih ktitora manastira Bogovađe na Kolubari knezova Pavla i Jovana Velimirovića. Njihove likove je rekonstruisao na osnovu fresaka iz 16. veka. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice ponegde plitko oguljene po ivici, na zadnjoj strani zaštitne korice blago prelomljene pri vrhu. Na drugoj i trećoj slici priložen deo sadržaja.

Zoran Lakić : ZAPISI O REVOLUCIJI , Obod Cetinje 1971, str. 308. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Zoran Lakić, akademik, rođen je 31. oktobra 1933. godine, u selu Donja Bijela kod Šavnika (od oca Miroja - učitelja i majke Milene, rođene Bošković, ćerke Zeka, perjanika kralja Nikole). Osnovnu školu završio je u Danilovgradu, a gimnaziju u Nikšiću 1952. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu - grupa istorija, gdje je i doktorirao 1974. godine. Biografija Radio je u Arhivu Centralnog komiteta SKJ Crne Gore do njegovog pripajanja Istorijskom institutu Crne Gore 1959. godine. Jedno vrijeme je proveo na radu u tadašnjem Sekretarijatu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore, a potom je bio biran za redovnog profesora na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, gdje je predavao Istoriju Jugoslavije, do penzionisanja 31. XII 2000. godine. U dva mandatna perioda bio je šef Odsjeka za istoriju i geografiju. Predavao je na poslijediplomskim studijama Univerziteta u Prištini. Boravio je po pozivu u univerzitetskim centrima u inostranstvu (Toronto, Moskva, Pariz, Berlin, Atina, Prag, Sofija, Bukurešt, Jerusalim, Ankara) i svim univerzitetskim centrima prethodne Jugoslavije. Kao ekspert UNESKO za pitanja kulture vršio je višemjesečna istraživanja u skandinavskim zemljama 1976. godine. Bio je urednik Okruglog stola Istorijskog instituta Crne Gore, u periodu 1983-1991. godine. Uređivao je `Istorijske zapise` - najstariji naučni časopis u Crnoj Gori, u periodu od 1994. do 1998. godine. Bio je član redakcije prestižnih časopisa - Jugoslovenski istorijski časopis (JIČ), Nastava istorije - i brojnih zbornika radova. Od 1998. godine urednik je Glasnika Odjeljenja društvenih nauka CANU. Bio je član i predsjednik komisija za odbranu magistarskih i doktorskih radova. Bio je član Republičke konferencije SSRN Crne Gore, potpredsjednik Republičkog SIZ-a za nauku, član Žirija za Trinaestojulsku nagradu, predsjednik Društva istoričara Crne Gore i Savjeta Filozofskog fakulteta u Nikšiću, član Senata Univerziteta Crne Gore u dva mandata i predsjednik Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda. Sekretar je Odjeljenja društvenih nauka u drugom mandatu i član Predsjedništva CANU. Urednik je grupe za istoriju Enciklopedije Crne Gore. Napisao je preko 600 bibliografskih jedinica, među kojima je i 17 posebnih izdanja na koje je objavljeno preko 100 prikaza i osvrta. Prevođen je na svjetske jezike, kao i na makedonski i slovenački jezik.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Službeni glasnik - Beograd, 2012. god. Broširan povez, 20 cm. 96 str. „Da je moja majka Lili 1941. ostala u Beogradu završila bi, sa žutom zvijezdom na prsima i leđima, na zemunskom Sajmištu i nikad me ne bi rodila. Umjesto toga otišla je u Titovu vojsku i ostala živa. Kakvo mišljenje da imam o Titovoj vojsci (o partizanima), a kakvo o Sajmištu, Topovskim šupama i Banjici? Pokušavam da razumijem i nesvijest folksdojčera i osvetnički bijes Krajišnika (i drugih), koji su 1944. i 1945. radili to što su radili. Uzmimo pri tom u obzir mogućnost da su u njihova sela sa ognjem u rukama i bajonetom na puškama četiri ratne godine stizale ustaše i Švabe, palile i ubijale i zatirale sve na šta su nailazile. Zašto i oni (‘Krajišnici’ tj. partizani) ne bi imali pravo na podsvijest? Možda je i njima (bio) pao mrak na oči. Možemo li, međutim, danas izjednačavati onog koji je iz rasnih razloga ubio komšiju sa onim koji se svetio za ubistvo svog najdražeg, najbližeg, jedinog? Kako objasniti činjenicu da je mnogo više postradalih nevinih Nijemaca (ne samo ovdje, već posvuda) nego osuđenih nacističkih zločinaca? Jesu li možda ovi drugi uživali samilost saveznika ili ih oni prvi, nevini i nedužni zemljaci, nisu prokazivali? Zašto su krili zločince, a prethodno odavali žrtve i tako dalje i tome slično? Mnogo je pitanja na koja se nikad neće odgovoriti tako da svi budu zadovoljni i da se pravda pomiri sa nepravdom. Neki kažu da sve treba prepustiti vremenu, koje liječi rane prekrivajući događaje zaboravom. Brodski (Josif) opet veli kako se čovjek može vratiti tamo gdje su mu nešto oteli ili oduzeli, gdje je nešto izgubio, ali se ne može vratiti(smatra ruski nobelovac) tamo gdje su ga ponizili. Spominjem ovo ne samo zbog moje bake Ane nego i zbog svih drugih žrtava, ubijenih i poniženih. A kad smo već kod poniženja, citirao sam šta mama Lili piše u svojim sjećanjima o posljednjim danima svoje majke, moje bake Ane, pijanistkinje i vlasnice vile u elitnom kraju Beograda, u Kursulinoj 26, tik do Kalenić pijace.``

Dr Đoko D. Pejović: PROSVJETNI I KULTURNI RAD U CRNOJ GORI 1918 - 1941, Istorijski institut SR Crne Gore Titograd/Obod Cetinje 1982, str. 283. Istorijska studija. Očuvanost 4. Ђорђије Ђоко Пејовић (29. октобар 1914, Горњи Цеклин код Цетиња—28. децембар 1983, Титоград) је био црногорски историчар чије је главно истраживачко поље била црногорска историја у 19. и 20. веку. Школовао се у родном месту, затим је похађао нижу гимназију у Подгорици и шесторазредну богословију на Цетињу. Дипломирао је на Теолошком факултету у Београду где је дипломирао 1940. године. Докторску дисертацију је одбранио на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду 1961. године. Претходно је радио као гимназијски професор у Беранама и даниловграду. једно време је био ангажован као начелник Савета за просвету и културу НР Црне Горе. Од 1952. године био је на челу Архива Црне Горе. свој рад у Историјском институту Црне Горе отпочео је 1964. године и у овој институцији прошао је кроз сва научна звања, од научног сарадника до научног саветника. Био је биран за дописног члана ЦАНУ. Велику пажњу у свом раду посвећивао је организацији научне делатности и издавању историографских публикација. Пејовићев научни рад односи се махом на историју Црне Горе у 19. и 20. веку. У првом периоду научног рада заокупљале су га теме из области економске историје а посебно питање исељавања Црногораца у 19. веку. Миграције Црногораца настојао је да испита у оквиру привредне, политичке и дипломатске историје. своје бављење овом темом заокружио је монографијом Исељавање Црногораца у XIX вијеку (1962). Истраживао је аграрне односе у крајевима који су Црој Гори присаједињени на Берлинском конгресу 1878. године и у Балканским ратовима 1912—1913. године. Низ радова са овом тематиком објавио је претежно у Историјским записима али и у другим историјским часописима (Политика Црне Горе у Затарју и Горњем Полимљу 1878—1912 (1973), Насељавање Горњег Колашина и Поља (1879—1886) (1961), Насељавање Никшића послије 1878. год (1969). Пејовићева истраживања у знатној мери су унапредила познавање политичке историје Црне Горе у 19. веку. Он се убраја у најзначајније истраживаче у овој области , поред Петра Поповића и Бранка Павићевића. Главни део његових истраживачких радова објављен је у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Оснивање државе и услови њеног развитка (1981). Књига је објављена у издању београдског издавача Народна књига а по својој методологији и начину излагања представља део Историје Црне Горе, едиције чије је издавање нешто раније прекинуто. Пејовића су такође привлачиле теме из културне и просветне историје Црне горе у 19. и 20. веку и у овој области је такође дао значајне истраживачке резултате (Просвјетни и културни рад у Црној Гори: 1918—1941, 1982). Поред поглавља у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II о Петру II Петровићу Његошу објавио је и неколико краћих прилога у другим публикацијама. Библиографију његових радова приредио је Новица Ракочевић (Др. Ђоко Пејовић, ИЗ 3—4 (1974), 209—211) а потпуније издање објављено је у Споменици Историјског института Црне Горе 1948—1988, Подгорица 1992.

IST8 06996) SRPSKI VOJNIK U VELIKOM RATU 1914 - 1918 , Dušan Babac , Prometej Novi Sad /RTS Beograd 2021 , Kada se govori o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik. U potpuno agrarnoj zemlji, seljaci su postali prvi borci a iz iste klase izrastao je i prvi komandni kadar. Bez obzira na nagli napredak zemlje tokom devetnaestog veka, glavna karakteristika oficirskog kadra bila je to što je većinom poticao iz ruralnih krajeva. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i subordinacija prihvatane su kao nešto potpuno prirodno. Veliki značaj u lancu komandovanja imao je i rezervni oficirski kadar. Rezervni oficiri još su bolje razumevali mentalitet i potrebe svojih vojnika jer su i u miru radili i živeli sa njima i među njima. Kako bi se bolje razumeo podvig ove, po brojnosti male, ali po junaštvu velike vojske, možda je najbolje pogledati šta su o njoj rekli savremenici. Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja: „Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.“ „Srpska vojska prva je i najslavnija vojska u Evropi. Posle borbe koja je trajala svega pola časa, Srbi su uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su potpuno zbrisani užasnom srpskom vatrom“, glasile su reči mađarskog maršala Jozefa Habzburškog. NOVO , tvrd povez, format 14 x 21 cm , ilustrovano, ćirilica, 157 strana

Beograd 2016. Mek povez, ćirilica, 262 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). J4 Nikola N. Tomić rođen je u selu Bukovici, pod Durmitorom, 7. februara 1907. g. Svršio je osnovnu školu u svom rodnom mestu, gimnaziju u Pljevljima i Pravni fakultetu Beogradu 1934. g. Kao student bio je pitomac Kralja Aleksandra, uživao blagodejanje u Njegovom Domu, sve do završetka studija, kada je postavljen za pristava u Ojridskom srezu, gde je ostao do marta 1938. godine, kada je premešten u Orahovac, a odatle ubrzo u Kuršumliju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat. U mesecu julu bio je premešten na rad u Banskoj upravi u Užicu. Kada su komunisti zauzeli Užice 1941. godine, Nikola je stupio u Četničke odrede Koste Pećanca, a po dolasku đenerala Milana Nedića za predsednika Srpske vlade narodnog spasa, krajem avtsta 1941. godine, vratio se na svoju redovnu dužnost u Užice, odakle je premešten u Bajinu Baštu na prihvatanje izbeglica iz Bosne. U aprilu 1942. godine premešten je u Prokuplje gde je na dužnosti sreskog podnačelnika „neovlašteno davao propusnice Jevrejima` da beže iz Srbije pošto su ih Nemci kupili i streljali. Za to je Nikola krajem jula 1942. godine bio uhapšen od strane Nemaca i oteran u nemačko zarobljeništvo gde je ostao do svršetka rata 1945. godine. Pet godina docenje došao je kao „raseljeno lice” u Kaliforniju, gde je iscrpljen i bolestan radio slabo plaćene poslove do kraja života. Nikola N. Tomić je bio, po mnogo čemu, poseban slučaj u našoj političkoj emigraciji. Iako je u okupiranoj Srbiji pomagao četnike on je imao puno razumevanje za generala Milana Nedića i za njegov rad, koji je i odobravao i branio: u paraleli između dva generala, Mihailovića i Nedića, on je bio više na Nedićevoj. Tome je dao izraza i u svojoj knjizi o Nediću. Sadržaj: Uvod Da li je Nedić izdajnik? Otvorenost karaktera Milana Nedića Đački štrajk kao mjerilo Nedićevog karaktera Neučestvovanje u ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage kao mjerilo karaktera Milana Nedića Da li su zavjerenici imali namjeru da ubiju kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu? Zašto Nedić nije prokazao zavjeru protivu kralja Aleksandra Obrenovića Upoređenje Milana Nedića s knezom Đokom Malovićem Nedić kao ratnik Nedić kao komandant pristaništa u San Đovani di Medua Proganjanje kao mjerilo Nedićevog karaktera Rad na unutrašnjoj bezbijednosti, sređivanju političkih prilika i materijalnom napretku Države kao mjerilo Nedićevog karaktera General Milan Nedić kao načelnik glavnog generalštaba i ministar vojske Tobožnja partijska politika kao mjerilo Nedićevog karaktera Kažnjavanje Draže Mihailovića kao mjerilo Nedićevog karaktera Nedićev memorandum knezu Pavlu Nedićev odnos prema vojnim obveznicima Nedićev stav prema Grčkoj i Solunu Da li je Nedić vjerovao u Hitlerovu pobjedu i da li se takvo vjerovanje može uzeti za mjerilo časti i karaktera jednog čovjeka Razlog Nedićeve ostavke na položaj ministra vojske Nedić i bombardovanje Bitolja Nedić i bečki pakt Zašto je i kako Nedić obrazovao srpsku vladu narodnog spasa? Kome je Nedić kao predsjednik vlade položio zakletvu? Da li je Milan Nedić kriv za masovna strijeljanja Srba koja su Nijemci izvršili u Srbiji Milan Nedić i sprska omladina Staranje Milana Nedića o izbjeglicama i njegovi odnosi sa narodom Da li je Nedić spasavao Srbe? Da li je Nedić pomagao ratne zarobljenike? Pitanje saradnje Milana Nedića s Dražom Mihailovićem i upoređenje njih dvojice i odnosi među njima Kako je i zašto Nedić napustio Srbiju 1944. Upoređivanje Milana Nedića s Vukom Brankovićem Opredjeljenje Milana Nedića za zemaljsko carstvo Upoređenje Milana Nedića s caricom Milicom i Stevanom Visokim Upoređenje Milana Nedića s Markom Kraljevićem Upoređenje Milana Nedića s knezom Ivom od Semberije Zašto Jovan Trišić mrzi i kleveta Milana Nedića? Šta mjerodavni kažu o Milanu Nediću Šta mjerodavni kažu o klevetnicima Milana Nedića Nedićevi klevetnici demantuju sami sebe Zaključak Beleška o piscu

Izdavač: Beograd : BIGZ, 1985 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Godina: 1985 Izdanje: 2. izd. 2 knjige. (391; 323 str.) : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorijsko-memoarska delaTiraž 25.000. Knj. 2, bibliografija: str.317-324 Tvrdi povez sa plastifikacijom Registar. Predmetne odrednice Putnik, Radomir, 1847-1917 Srpsko-turski rat 1876-1878 -- U uspomenama Srpsko-bugarski rat 1885 -- U uspomenama Balkanski ratovi 1912-1913 -- U uspomenama Prvi svetski rat 1914-1918 -- U uspomenama PREDGOVOR Vojvoda Putnik spada u red najvećih i najmarkantnijih ličnosti u srpskoj ratnoj prošlosti, ličnosti koje su neizbrisivo utkale sebe u nacionalnooslobodilačka stremljenja svoga naroda. Pedeset šest godina je nosio oficirski mundir u najburnijem periodu srpske nacionalne istorije, periodu u kome je zemlja pokidala okove vekovnog ropstva i napravila krupan korak na putu od zaostale seljačke zemlje do moderne države evropskog tipa. Udeo vojvode Putnika u tome je, tako reći, nemerljiv i to ne samo u šest ratova, od kojih su tri vođena pod njegovim neposrednim rukovodstvom, već i prethodno u miru kada je strpljivo i znalački stvarao vojsku koja će do nogu potući moderno opremljene armije osmanske i habsburške carevine, uspešno okončati stoletnu borbu srpskog naroda za svoje nacionalno oslobođenje i utrti put stvaranju zajedničke države svih jugoslovenskih naroda. Putnikov uticaj na mirnodopski razvoj srpskih oružanih snaga u celini, vidno se osetio znatno pre nego što je početkom juna 1903. godine postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. On seže u šezdesete godine XIX veka kada je kao potporučnik napisao uputstvo za obuku trupa, da bi se nastavio neposredno posle završetka srpsko-turskih ratova 1876–1878, u radu komisije koja je imala zadatak da srpsku vojsku no organizacionoj strukturi što više približi savremenim evropskim armijama, zatim u objavljivanju priručnika „Artiljerija u gradskoj vojni“, a naročito početkom devedesetih godina toga veka kada je kao pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba i profesor na Višoj školi Vojne akademije u program obuke starešinskog kadra uveo rešavanje taktičkih zadataka i kada je njegov uticaj, u smislu ujednačavanja pogleda na osnovne principe organizacije i upotrebe oružanih snaga, bio veoma snažan. To će se nastaviti čak i posle preranog i neopravdanog penzionisanja, jer je on, pripremajući kapetane za majorski ispit i završavajući svoje kapitalno delo o generalštabnoj službi u mirno i ratno doba, koje će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira, produžio sa intenzivnim radom na jačanju borbene moći srpske vojske. Kada je posle gotovo punih sedam godina provedenih u penziji reaktiviran i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba, srpska vojska se nalazila na ivici rasula. Uprkos tome, neumorni Putnik je, zahvaljujući besprekornoj moralnoj reputaciji i izvrsnom poznavanju vojne teorije i prakse, za samo ne- koliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz vojske razoran uticaj unutrašnjih međupartijskih trvenja, naoruža je savremenim oružjem, saobrazi vojna pravila sa svojstvima tog naoružanja u specifičnim srpskim uslovima, lično obuči više generacija generalštabnih oficira i najtalentovanije postavi na ključne komandne položaje, uzdigne rezervni oficirski i podoficirski kadar svih rodova i službi, zameni kasarnski dril praktičnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspešno nosi sa najsavremenije opremljenim i obučenim armijama razvijenih evropskih zemalja, da bi je potom pobedonosno vodio kroz sva iskušenja. Ratni put ovog proslavljenog srpskog vojskovođe počeo je juna 1876. godine izgubljenim bojem kod Kalipolja, u kome je srpska Ibarska vojska, kojom je komandovao general Franjo Zah, pretrpela osetne gubitke. Ha taj neuspeh nadovezale su se nedaće u bojevima i bitkama na Adrovcu, Šiljegovcu, Krevetu, Đunisu i Nišoru, da bi tek posle toga bili zabeleženi prvi značajni uspesi u borbama za oslobođenje Pirota, Niša i Vranja, na koje su ubrzo pale senke poraza na Slivnici. Ti neuspesi su se duboko urezali u dušu srpskog oficirskog kora i označili korenit preokret u razvoju srpskih oružanih snaga i srpske vojne misli uopšte, u čemu je Putnik odigrao prvorazrednu ulogu. Mada je Putnik još u ratovima Srbije XIX veka stasao u izvanrednog vojnog starešinu, ispoljivši se ne samo kao sposoban i vrlo hrabar oficir, koji sa isukanom sabljom u ruci predvodi svoje trupe u jurišima, već i kao komandant bogate stvaralačke inicijative – njegov vojnički talenat je zablistao punim sjajem tek u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu, u kojima je srpska vojska, pod njegovim rukovodstvom, ispisala najslavnije stranice svoje bogate ratne istorije, izvojevala slavne pobede na Kumanovu, Bitolju, Bregalnici, Ceru II Kolubari i stala u red najboljih evropskih i svetskih armija svoga doba. Pa ipak, sticajem nesrećnih okolnosti blistava ratna staza vojvode Putnika završena je krajem 1915. godine na Albanskom primorju, posle gubitka cele državne teritorije, kada je nepobeđena srpska vojska stigla do dna svoje velike nesreće. I u toj tragičnoj ratnoj godini, Putnik je, savlađujući fizičku nemoć čudesnom duhovnom snagom, uspeo da izvuče svoje premorene trupe iz tri smrtonosna zagrljaja broj- no i tehnički znatno nadmoćnijih protivničkih snaga, ali nije dočekao oživotvorenje svoje poslednje strategijsko-operativne zamisli – trijumfalan povratak u otadžbinu, ujedinjenu sa svim jugoslovenskim zemljama. Putnik je, dakle, doista bio „najzaslužnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama`. U redovima koji slede govori se o svim tim i drugim pitanjima vezanim za život i pregalački rad vojvode Radomira Putnika. Posebna pažnja posvećena je njegovim operativnim odlukama, jer se on upravo kroz te odluke ispoljio kao nenadmašiv strateg i krupna istorijska ličnost, čije je ime ušlo u udžbenike ratne istorije gotovo svih zemalja sveta. Te kratke, razumne i nadasve kristalno jasne odluke, frapiraju dubinom misli i gvozdenom logikom, neposredno izviru iz konkretnih ratnih situacija i skladno se uklapaju u delotvornu celinu Putnikove strategije. Iako iskazane u samo nekoliko redaka, poput matematičkih formula, svaka za sebe predstavlja originalno, a u najvećem broju slučajeva i najcelishodnije rešenje. Vojvoda Putnik je no prirodi bio miran, povučen, metodičan. Ako je skromnost jedna od najvećih ljudskih vrlina, nje je kod Putnika bilo i napretek. Prezirao je svaku razmetljivost i poze na pozornici javnog mnjenja, na i preterano dekorisanje odlikovanjima. Kada je postao prvi vojvoda srpske vojske kategorično je odbio da njegova dnevnica bude veća od potporučničke, ističući da potporučnik ima zdraviji stomak na mu više treba. Od zemlje u čiju je budućnost ugradio svoju mladost, ogromnu radnu energiju, ceo svoj život nije tražio nikakvu posebnu nagradu, čak ni novac za banjsko lečenje, koje mu je bilo neophodno. Imajući u vidu sve te okolnosti, na ovoj knjizi sam radio više godina sa velikim zadovoljstvom, ali i uz neprestanu bojazan da mi ne izmakne neka od bitnih odrednica grandiozne Putnikove ličnosti.

VLADIMIR JOVANOVIĆ - Mihovil Tomandl Prilog kulturno - političkoj istoriji Srbije Autor: Mihovil Tomandl Izdavač: Istorijski arhiv, Pančevo Godina izdanja: 2010 Broj strana: 274 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Predstavljeni su život i rad Vladimira Jovanovića (1833–1922), začetnika srpskog liberalizma, novinara-urednika „Slobode” i „Srpske slobode”, saradnika „Zastave”, naučnika i profesora na Velikoj školi u Beogradu, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učevnog društva. Jovanović je kao ministar finansija bio zaslužan za donošenje Zakona o srpskim narodnim novcima i Zakona o osnivanju Srpske narodne banke. Od 1890. bio je doživotni senator. Publikacija je podeljena na deset poglavlja, u okviru kojih je Tomandl, između ostalog, opisao stvaranje Liberalne stranke i Jovanovićevo angažovanje u Londonu na polju ostvarivanja nezavisnosti Srbije, zatim Jovanovićevu emigrantsku delatnost u Ženevi, njegovo hapšenje u vezi s ubistvom kneza Mihaila, te njegovu delatnost kao ministra finansija i predsednika Srpskog učenog društva. Autor je posebnu pažnju posvetio Jovanovićevom delu „Srpski narod i istočno pitanje”. Knjiga sadrži i osvrt na naučne i publicističke radove Vladimira Jovanovića, kao i na samu njegovu ličnost. „Nizu objavljenih radova Mihovila Tomandla nedostajao je dragulj koji se sada nalazi pred čitaocima. Biografija Vladimira Jovanovića četiri decenije nalazila se, kao rukopis, u Arhivu SANU u Beogradu. Sada, na stogodišnjicu Tomandlovog doseljavanja u Pančevo, njegov Istorijski arhiv predstavlja je kao knjigu koja će biti dragocen doprinos političkoj i kulturnoj istoriji Srbije 19. i početka 20. veka”, navela je u predgovoru ove knjige mr Ivana B. Spasović. Kada je pre punih devet godina istoričarka Ivana Spasović, preturajući po Arhivu SANU, tražeći materijal za magistarsku tezu o Vojnoj granici, naišla na rukopis Mihovila Tomandla „Vladimir Jovanović, prilog kulturno-političkoj istoriji Srbije”, istinski je bila iznenađena i obradovana. Znala je da stručnjaci pančevačkog Arhiva istrajno tragaju za neobjavljenim rukopisima poznatog istoričara, u nameri da ih objave. U ovom slučaju rad je bio zanimljiv i zbog činjenice da je reč o ocu Slobodana Jovanovića, koji je vazda bio, iako je njegov značaj u istoriji Srba značajan, u senci sina. Ivana Spasović koja je bila spremna da o svom otkriću obavesti direktora pančevačkog Arhiva, poseban podsticaj je dobila pošto je o Tomandlovom rukopisu zatražila mišljenje akademika Vasilija Krestića. Bio je, kaže, veoma povoljan. Godine 1988. akademik Krestić je za štampu priredio memoare Vladimira Jovanovića, koji su izašli pod nazivom „Uspomene”. Sticajem okolnosti, sada magistar Ivana Spasović, zaposlila se 2009. u pančevačkom Arhivu, zatraživši od akademika Krestića dozvolu da 332 strane rukopisa Mihovila Tomandla pančevački Arhiv izda kao knjigu. Kako je renome Arhiva u Pančevu kao izdavača već bio poznat i priznat, akademik se nije mnogo premišljao. Odobrenje je stiglo a ubrzo i kopija rukopisa. Predat je u štampu prošle godine, a pre dva meseca stigla je i knjiga. Milan Jakšić, direktor pančevačkog Arhiva, kaže da se mišljenje akademika Krestića još čeka, ali pretpostavlja se da zamerki neće biti. – Ovo je šesta knjiga Mihovila Tomandla, koga smatramo pančevačkim istoričarem. Namera nam je da objavimo sve neobjavljene rukopise ovog pravnika po obrazovanju, koji je bio istoričar od formata, pa je kao takav postao i vanredni član SANU. Već su u pripremi još dve knjige ovog plodnog istoričara – kaže Milan Jakšić. Knjiga donosi mnoge zanimljivosti iz života Vladimira Jovanovića, novinara i urednika „Slobode” i „Zastave”, člana Društva srpske slovesnosti i predsednika Srpskog učenog društva, predavača na Visokoj školi, u nekoliko mandata ministra finansija Srbije i doživotnog senatora. Magistar Ivana Spasović u predgovoru knjige o ocu Slobodana Jovanovića kaže da je spis tim dragoceniji što Tomandl, pišući o Jovanoviću, očigledno nije znao da u rukopisu postoje njegovi memoari, pa ih stoga nije mogao ni koristiti. Čovek kojeg Tomandl naziva „najvećim ekonomistom na slovenskom jugu”, rođen je 1833. godine u Šapcu. ,,Jovanovićeva politička delatnost bila je patriotska, nacionalno-liberalna sa revolucionarnim težnjama”, piše Mihovil Tomandl. Zahvaljujući tome, bio je kao buntovnik i propagator liberalizma uklonjen sa katedre Velike škole, a zatim je odležao sedam meseci u kazamatima Petrovaradina i Pešte, kao jedan od osumnjičenih za ubistvo knjaza Mihaila 1868. godine. U vrednom rukopisu, koji je zahvaljujući pančevačkom Arhivu stigao do čitalaca (svoja izdanja Arhiv deli besplatno) Tomandl piše: ,,Jovanović spada u onu valjanu generaciju koja je s punom snagom duha i sa najvećom požrtvovanošću radila na izgrađivanju moderne srpske države u drugoj polovini prošlog stoleća”. Vladimir Jovanović, čija je veličina ostala u senci sina Slobodana, umro je u Beogradu 1922. godine.