Lepo očuvano kao na slikama Ima pečat Novi Sad 1955 Matica srpska Prvo izdanje Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959.

60059) Antologija italijanske poezije XX veka , Dante Mafija , Paideia Beograd 2007 , Priredjivac ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedac i pesnik. Mafija je pisao u najznacajnijim italijanskim casopisima, uredjivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivac je casopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis. Na njegovu poeziju skrenuli su paznju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvecih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu. Po recima prevodioca, Milane Piletic, na srpskom se vec mogao cuti, na Trecem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujuci knjizevnom sluhu Radmile Gligic, pre vise meseci mogli cuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,,Romana o Tomazu Kampaneli`, s kojim ce se nasa publika uskoro susresti i putem slova, takodje zahvaljujuci sluhu Petra Zivadinovica. Prevodilac istice da ce ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo stampano dvojezicno; delo ce biti znacajno i slavistima u Italiji. Pileticeva dalje navodi da je izbor poezije sacinjen vrlo neobicno: u svom predgovoru, Dante istice da je antologiju - s obzirom na to da antologicar nije istoricar knjizevnosti - sacinio prvenstveno vodjen licnim afinitetima, sto znaci da cete u njoj prevashodno cuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do nasih savremenika, sa namerno sturim bio-bibliorafskim beleskama, da bi sto vise ostalo za cistu pesnicku atmosferu i neposredno iscitavanje, bez glomaznog kritickog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija... Tako cemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike - kriticare (kao sto su Spanjoleti, Ceki, Bordjeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, cesto tragicno prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim skolama i licnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona. Pileticeva, na kraju, izrazava zelju da kao i priredjivac svaki citalac ovde pronadje ponekog bliskog... dvojezično italijansko srpski , tvrd povez, format 15 x 21 cm , 491 strana

Izdavač: Paideia, Beograd Biblioteka Poezija Izbor, uvod i biobibliografske beleške: Dante Mafija Prevod: Milana Piletić Povez: tvrd Broj strana: 491 Dvojezična: tekst uporedo na italijanskom i srpskom jeziku Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Priređivač ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedač i pesnik. Mafija je pisao u najznačajnijim italijanskim časopisima, uređivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivač je časopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis. Na njegovu poeziju skrenuli su pažnju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvećih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu. Po rečima prevodioca, Milane Piletić, na srpskom se već mogao čuti, na Trećem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujući književnom sluhu Radmile Gligić, pre više meseci mogli čuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,Romana o Tomazu Kampaneli`, s kojim će se naša publika uskoro susresti i putem slova, takođe zahvaljujući sluhu Petra Živadinovića. Prevodilac ističe da će ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo štampano dvojezično; delo će biti značajno i slavistima u Italiji. Piletićeva dalje navodi da je izbor poezije sačinjen vrlo neobično: u svom predgovoru, Dante ističe da je antologiju - s obzirom na to da antologičar nije istoričar književnosti - sačinio prvenstveno vođen ličnim afinitetima, što znači da ćete u njoj prevashodno čuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do naših savremenika, sa namerno šturim bio-bibliorafskim beleškama, da bi što više ostalo za čistu pesničku atmosferu i neposredno iščitavanje, bez glomaznog kritičkog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija... Tako ćemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike - kritičare (kao što su Spanjoleti, Čeki, Borđeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, često tragično prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim školama i ličnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona. Piletićeva, na kraju, izrazava želju da kao i priređivač svaki čitalac ovde pronađe ponekog bliskog... (K-75)

Repata zvezda - Magazin - priče i fotografije staroga Beograda 7 brojeva Nekorišćene 2013g Svaki broj ima 15 strana Само један човек у стању је да буде писац, аутор, уредник и дистрибутер часописа „Репата звезда“, у којем упорно скупља приче и фотографије старог Београда. Овај ентузијаста живи у времеплову на улицама старог Београда Наш саговорник Драган Перић себе зове „намћором овдашњим“ и „капетаном времеплова“, а нама за љубав отворио је архиву својих фотографија, као и срце, и испричао неке несвакидашње приче. – „Репата звезда“ добила је име по кафани која се налазила на месту данашње Народне банке у Улици краља Петра – почиње причу Перић. – Поред те кафане налазила се и кућа у којој је рођен Бранислав Нушић, а затим је изградња банке отпремила ова здања у историју. Многа истраживања Перића су враћала у кафану, институцију у којој је настајала српска историја. За њега је најлепша она приповест о томе како је велики песник Војислав Илић написао Светосавску химну, коју малишани и данас сваке године рецитују о дану Светог Саве. Уредник и писац Наш саговорник је више од 30 година радио као технички уредник у различитим дневним и недељним новинама, у којима је и објавио значајан број текстова. Тренутно је незапослен, али уз огроман ентузијазам „живи“ на трговима старог Београда и у његовим кафанама. Аутор је романа „Обична прича“ у којем читаоца води улицама Београда из 1926. године. – Ова песма написана је у легендарној кафани „Дарданели“ која се налазила на данашњем Тргу републике у близини Народног позоришта. Песник је написао буквално за десетак минута, док је дечко којег су послали из штампарије цупкао поред стола стежући банку (десетодинарку), коју није смео да да Војиславу пре него што добије песму у руку. То је била наредба уредника, а банка је, узгред, већ увелико била попијена. Перић помиње и да је иницијатива за оснивање друштва „Цвијета Зузорић“ које је касније подигло велики уметнички павиљон на Калемегдану такође рођена у кафани, овог пута Позоришној кафани на Тргу републике, а не у Академији наука, како би неко помислио. – Кафане су биле и прави војни добровољачки штабови у доба балканских и Првог светског рата – наставља Перић.

Zločini vlasti (o Mesiću, Ćosiću, kravama i komunistima): članci i polemike / Borislav Radosavljević Beograd 1997. Mek povez, ćirilica, 320 strana. Knjiga je odlično očuvana. F1 Ovi napisi jesu jedno novinsko, a katkad i književno svedočanstvo. Ne govori li o tome i sam naslov ovog rukopisa? Isto onako kao što se o zločinima komunista može grvoriti u vreme kada su dograbili vlast, može se govoriti možda još i više danas kada zarad te vlasti, na izdisaju komunističke ideje, pokušavaju da spreče neminovne demokratske promene. Vojislav Koštunica Sadržaj: Uvodne napomene Izneverena očekivanja Kablovski lažni raj Zanosni sjaj iluzija Ne iz mržnje, već iz ljubavi Ceo Komitet u jednoj rečenici Kablovski sejači magle Kablovi u Rusiju, provizija na Kipar Kablovi u ambulanti Šta je Miladin radio u Italiji Boj Ćupričana i Jagodinaca Komunisti isti, isti ... Sutra, na žalost, oblačno Kašike Petra Stambolića Divovi i bubice Velika firma i mali ludi Otvoreno o Jugoslaviji Diverzanti su među nama Ko zamajava narod Razvoj kao zanimacija Ulica slika despotije Loto i Tito Srpski bidža u Parlamentu Majmunska pamet komunizma Zapomagali smo i Bog nas je čuo Čovek koga su mrzeli Profesorski ispeglana istorija Poslednja petokraka Evrope Igre sa Koviljkom Armijom komanduju izdajice Sramotni valcer Joža Smolea Laži i parade vode u smrt Kablovi - muzej komunizma Poslednja komunistička laž Koliko staju iluzije Generalske neprozirne magle Delegati pakla Strašna stvar, došao kralj Dostojanstvo srpskog čaira Pegokraka crkveno znamenje Veliki napori propadanja Priča o rođaku Marinku Mirelje sa porazom Takozvana prokleta vlast Metode Golog otoka Gde su srpski boljševici Vladino lepo vladanje Guliver zemlji divova Naši voljeni nas lažu Šta ne zna Raša Smiljanić Vitezovi nišči duhom `Đeneral Nedić` - politička podvala Saveznici za rat Vođa ide dalje Ko je ubio Marka Dalje zavlačenje naroda Poslednja smotra naroda Tamo neki popovi Miloševića će smeniti kamarati Sreća gospodina Panića Orhan Nevzati stupa na scenu Gospođa bez portfelja Ko odlikuje predsednika Parlament i ”Politika” Nove magle starih komunista Tenkovi su krenuli iz Beograda Upornost da se uništi Srbija Gde su granice Prevrat pretvoren u cirkus Tri priče o Srbima Kako da pobedimo Hrvate Greše i doktori agitpropa Naše izgubljene generacije Oružje, zlato moje! Srbija kao Tihov beli Narod izvršio zadatak Arkan brani Kosmet Tito i Sloba Novinarsko i književno svedočanstvo

Mek povez, 320 strana, izdanje Narodna knjiga Alfa 1997, dobro očuvana Ovi napisi jesu jedno novinsko, a katkad i književno svedočanstvo. Ne govori li o tome i sam naslov ovog rukopisa? Isto onako kao što se o zločinima komunista može grvoriti u vreme kada su dograbili vlast, može se govoriti možda još i više danas kada zarad te vlasti, na izdisaju komunističke ideje, pokušavaju da spreče neminovne demokratske promene. Vojislav Koštunica Sadržaj: Uvodne napomene Izneverena očekivanja Kablovski lažni raj Zanosni sjaj iluzija Ne iz mržnje, već iz ljubavi Ceo Komitet u jednoj rečenici Kablovski sejači magle Kablovi u Rusiju, provizija na Kipar Kablovi u ambulanti Šta je Miladin radio u Italiji Boj Ćupričana i Jagodinaca Komunisti isti, isti ... Sutra, na žalost, oblačno Kašike Petra Stambolića Divovi i bubice Velika firma i mali ludi Otvoreno o Jugoslaviji Diverzanti su među nama Ko zamajava narod Razvoj kao zanimacija Ulica slika despotije Loto i Tito Srpski bidža u Parlamentu Majmunska pamet komunizma Zapomagali smo i Bog nas je čuo Čovek koga su mrzeli Profesorski ispeglana istorija Poslednja petokraka Evrope Igre sa Koviljkom Armijom komanduju izdajice Sramotni valcer Joža Smolea Laži i parade vode u smrt Kablovi - muzej komunizma Poslednja komunistička laž Koliko staju iluzije Generalske neprozirne magle Delegati pakla Strašna stvar, došao kralj Dostojanstvo srpskog čaira Pegokraka crkveno znamenje Veliki napori propadanja Priča o rođaku Marinku Mirelje sa porazom Takozvana prokleta vlast Metode Golog otoka Gde su srpski boljševici Vladino lepo vladanje Guliver zemlji divova Naši voljeni nas lažu Šta ne zna Raša Smiljanić Vitezovi nišči duhom `Đeneral Nedić` - politička podvala Saveznici za rat Vođa ide dalje Ko je ubio Marka Dalje zavlačenje naroda Poslednja smotra naroda Tamo neki popovi Miloševića će smeniti kamarati Sreća gospodina Panića Orhan Nevzati stupa na scenu Gospođa bez portfelja Ko odlikuje predsednika Parlament i ”Politika” Nove magle starih komunista Tenkovi su krenuli iz Beograda Upornost da se uništi Srbija Gde su granice Prevrat pretvoren u cirkus Tri priče o Srbima Kako da pobedimo Hrvate Greše i doktori agitpropa Naše izgubljene generacije Oružje, zlato moje! Srbija kao Tihov beli Narod izvršio zadatak Arkan brani Kosmet Tito i Sloba Novinarsko i književno svedočanstvo

RATNI DNEVNIK 1915-1917: Bogoljub Konstantinović Naslov Ratni dnevnik : 1915-1917 / Bogoljub Konstantinović ; [priredio Žarko Dimić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2022 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2022 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 180 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dimić, Žarko, 1962- = Dimić, Žarko, 1962- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-2003-0 Napomene Tiraž 500 Str. 5-11: Ratni dnevnik (beležnica) karlovačkog Srbina - austrougarskog vojnika Bogoljuba Konstantinovića (1915-1917) / Žarko Dimić Napomene i bibliografske reference uz tekst. UDK 821.163.41-94 COBISS.SR-ID 74811657 Sredinom juna 1915. godine Bogoljub Konstantinović pozvan je od strane austrougarskih vojnih vlasti u vojsku. Od početka „vojevanja“ Bogoljub je počeo da vodi dnevnik o onome što je smatrao značajnim događajima iz vojničke svakodnevnice. Interesantno je da se na njegovoj vojničkoj fotografiji iz Velikog Varadina, na levom džepu vojničke bluze nazire ova sveščica i olovka. Ova beležnica ne donosi direktne ratne izveštaje sa fronta, već nosi priču jednog Srbina, austrougarskog vojnika, koji je tada imao oko 38 godina. Pisac je očito pratio vesti sa fronta iz austrougarskih izvora, komentarišući ih i pokušavajući da opiše i atmosferu prostora gde se i sam nalazio. Čitalac će saznati i da je Bogoljub često bio na bolovanju, da se bavio nekim pozadinskim poslovima. Primetićemo autorovu sistematičnost u praćenju vremena kao i vezama sa najužim članovima porodice i bliskim vezama sa prijateljima iz Karlovaca. Ovde se očituje veliki značaj čvrstih i patrijarhalnih porodica, redovna komunikacija između braće, sestre i majke, njihova finansijska podrška, kao i uredno vođenje organizacije i utroška novca koji dobija od kuće.Bogoljub je vodio intenzivnu prepisku sa svim članovima svoje porodice. Ovo je lep primer odnosa između najbližih rođaka u najtežim vremenima kakav je rat. Austrougarske vojne vlasti nisu bile baš blagonaklone i nisu imale previše poverenja u Srbe. Tako Bogoljub opisuje svoje događaje iz svakodnevice, razne nevolje sa kojima se susreće, pažljivo osluškuje dešavanja na ratištu, izražava svoja pozitivna nadanja. Zapisuje šta se dešava u ratu iz ugla austrougarske štampe i vojske. Izložen je raznim šikaniranjima, vojnim vežbama, preživljavanju i uopšte o atmosferi i prikrivenim osećanjima jednog Srbina koji u tuđoj vojsci ratuje protiv svog naroda i svoje ruske pravoslavne braće. Odlično očuvana knjiga.

PRLJAVI RAT HABZBURGA 1914-1918 Naslov Prljavi rat Habzburga : istraživanje o austrougarskom vođenju rata 1914-1918 / Hanes Lajdinger ... [i dr.] ; [preveo s nemačkog Miloš Kazimirović ; izrada registara Svetlana Zejak Antić] Jedinstveni naslov Habsburgs schmutziger Krieg. srpski jezik Vrsta građe prikaz URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 366 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kazimirović, Miloš, 1953- = Kazimirović, Miloš, 1953- Zejak-Antić, Svetlana Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 / [Prometej, Novi Sad] ISBN 978-86-515-1175-5 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: Habsburgs schmutziger Krieg Na oba spojna lista ilustr. Tiraž 1.000 Beleške uz tekst O autorima: str. 365-366 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 313-358 Registar. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Ratni zločini Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Logori Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Humanitarno pravo Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Ratna propaganda Kolektivno delo austrijskih istoričara novije generacije koji su se istakli kritičkim stavom prema ulozi Habzburške monarhije u pripremama za rat protiv Srbije i prema zločinima njenih armija na frontu, iza linija fronta i u okupiranim zonama. Ovo je suprotstavljanje tezi Kristofera Klarka o krivici za Veliki rat, koji tvrdi da postoji podeljena krivica čitave Evrope. Istoričari oko Lajdingera smatraju da je Austrougarska dosledno išla putem vojne konfrontacije fiksirajući se posebno na jugoistočne susede. Arčibald Rajs, došavši u Srbiju 1914, kao neutralni posmatrač rata. Bio je zapre pašćen zločinima Austrougara, i u svoj dnevnik beleži zločine - streljanje, uzimanja talaca i deportacije. („Beogradske bolnice su danas četiri puta bile bombardovane`, pisao je Rajs dodajući da Austrougarska „želi da izbriše čitav srpski narod`.) Ti zločini, kako je ukazao bečki list Prese, nisu bili nikada kažnjeni. Za sučeljavanje sa ratnim zločinima nije se našao nijedan pravi trenutak, te do toga nikada nije došlo, a izgovori su bili da Republika, koja je zamenila Dunavsku monarhiju, nije mogla da se krivi za zločine austrougarske vojske, a kasnije ni Druga Republika nije priznala zločine, kak ne bi nanelu štetu carskom ugledu koji privlači turiste. Potpuno nova, nekorišćena knjiga ls

Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Beograd progoreo ružama / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1974 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 17 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama „Posle snegova“ objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar“, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: „Mladost“, „Omladina“, „Naš vesnik“, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu „Borba“ gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: „Kopači zlata“, „Saputnici“, Putopisi, „Beograd ovih dana“, „Čuburska opservatorija“ i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, „Zmajeva nagrada“ za poeziju, „Svetozar Marković“ za novinarstvo, „Milena Pavlović-Barili“ za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista „Borba“ i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reportaža iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama „Beograd progoreo ružama“, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu „Idadija“. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije „Jednom u gradu ko zna kom“. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: „Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem“.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, „oplovio četrnaest mora“, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu „Stražilovo“ (kao urednik u nedeljniku „Naš vesnik“); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * „Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, „tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki“. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.“ Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo ko ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Božidar Bole Miloradović, rođen 1934. g. Poznati slikar i ilustrator. Radio je ilustracije za monografije naših slikara, manastira. Radio je i plakate. Dobitnik je „Zlatnog beočuga` za doprinos kulturi Beograda. Izlagao je na preko 100 izložbi. Živi i radi u Beogradu. MG55 (N)

Nova, nekorišćena Antropologija žene / priredile i predgovor napisale Žarana Papić i Lydia Sklevicky ; pogovor za drugo izdanje Zorica Ivanović ; preveo sa engleskog Branko Vučićević Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 2. izd. Beograd : Biblioteka XX vek : Krug : Centar za ženske studije, 2003 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 438 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Papić, Žarana Sklevicky, Lydia Vučićević, Branko, 1934-2016 = Vučićević, Branko, 1934-2016 Ivanović, Zorica Biblioteka XX vek ; 60 Tiraž 1.000 Antropologija žene - novi horizonti analize polnosti u društvu: str. 5-30 Antropologija žene i pitanje rodnih odnosa u izmenjenom diskursu antropologije: str. 381-435 Beleška o priređivačima: str. 4 Podaci o autorkama: str. 378-380 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 351-377. Predmetne odrednice Rodni odnosi -- Zbornici Polnost -- Društveni aspekt -- Zbornici Žene -- Društveni položaj -- Zbornici Feministička antropologija -- Zbornici Ža­ra­na Pa­pić (1950 – 2002) bila je do­cent na pred­me­tu So­cio-kul­tur­na an­tro­po­lo­gi­ja i jed­na od pre­da­va­či­ca na iz­bor­nom pred­me­tu Pol­nost i dru­štvo na Odel­jen­ju za so­ci­o­lo­gi­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Ba­vila se pro­ble­mi­ma an­tro­po­lo­ške i fe­mi­ni­stič­ke te­o­ri­je. Pre­davala je An­tro­po­lo­gi­ju ro­da u Cen­tru za žen­ske stu­di­je u Be­o­gra­du. Bila je predavač po pozivu na američkim i evropskim univerzitetima. Njeni radovi prevedeni su na nekoliko jezika. Obajvila je, izmedju ostalog, knjige So­ci­o­lo­gi­ja i fe­mi­ni­zam, IIC, Be­o­grad, 1989. i Pol­nost i kul­tu­ra. Telo i znanje u socijalnoj antropologiji, Biblioteka XX vek, 1997. Lydia Sklevicky (1952 – 1990) diplomirala je sociologiju i etnologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 1976. do kraja 1988. godine radila je u Institutu za historiju radničkog pokreta Hrvatske (danas Institut za suvremenu povijest). Od pocetka 1989. godine do prerane smrti u saobraćajnoj nesreći januara 1990. radila je u Zavodu za istraživanje folklora u Zagrebu (danas Institut za etnologiju i folkloristiku). Bila je i članica uredničkog odbora međunarodnog časopisa Gender and History, kao i članica redakcije Časopisa za suvremenu povijest. Objavila je velikog broja radova u periodici i priredila, pored Antropologije žene, knjigu Žena i društvo. Kultiviranje dijaloga, Zagreb, 1987. Ovo, drugo izdanje Antroplogije žene (prvo: 1983), sa pogovorom Zorice Ivanović, docentkinje na Odeljenju za etnologiju i antriopologiju Fuilozofskog fakulteta u Beogradu, posvećujemo uspomeni na urednice ove knjige Žaranu Papić i Lydiju Sklevicky. Objavljeno u saradnji sa Centrom za ženske studije – Beograd.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Latinski citati sa lakoćom i preciznošću iskazuju filozofsku, poetsku i književnu misao. Oni su kratki, jezgroviti, koncizni, logični. Stalnim podsećanjem na njihovo postojanje pokušavamo da vratimo moralnost, čovečnost i dostojanstvo. U ovoj zbirci sadržani su najpoznatiji latinski citati velikih mislilaca, mudraca, vladara... Albin Vilhar (Postojna, Slovenija 27. februar 1902 — 24. jul 1975, Beograd) klasični filolog, prevodilac i leksikograf. Rođen je kao sedmo dete zanatlijske porodice u slovenačkoj Postojni. Pohađao gimnaziju u Šentvidu, koju su vodili katolički sveštenici. Započeo studirati teologiju u Ljubljani, ali je napušta posle godinu dana, te nastavlja studirati klasičnu filologiju u Ljubljani i Beču. Doktorat stiče na Ljubljanskom univerzitetu 1924. (Questiones Parthenianae, Izabrana pitanja o Parteniju). Kada je Istra pripojena Italiji, s drugovima beži u Jugoslaviju. Radi kao gimnazijski profesor u Novom Mestu u Sloveniji, premeštaju ga potom u Zaječar, gde predaje osam godina, onda radi u Niškiću, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Zemunu do Drugog svetskog rata. Do odlaska u penziju, radio je u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu i tamošnjoj Klasičnoj gimnaziji, od njenog osnivanja. Nekoliko godina bio je lektor za latinski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radeći u Zaječaru, upoznao je profesora istorije Vukosavu Rašić i oženio se njome. Dobili su sina Vladimira, neuropsihijatra. Poznavao je klasične i moderne jezike (nemački, talijanski i engleski), uz maternji slovenački, i mnogo prevodio s njih. Sastavio je nekoliko rečnika (srpsko–talijanski, talijansko–srpski; nemačko–srpski, srpsko–nemački), gimnazijske udžbenike za latinski i engleski i latinsku čitanku. Prikupio je Latinske citate, koji su imali više od deset izdanja. Preveo je Apuleja (Zlatni magarac), Marka Aurelija (Samom sebi), Platona (Menon, Gorgija, Država, Zakoni), Plutarha (Dion i Brut), Seneku (Pisma prijatelju), Prokopija iz Cezareje (Tajna istorija), Plinija Mlađeg (Pisma) i više latinskih tekstova u zborniku Poetika humanizma i renesanse I–II. Nagradu za najbolji prevod dobio je 1973. za Diogena Laertija (Život i mišljenja istaktunih filozofa). S modernih jezika dao je prevode Žlebnika (Istorija školstva), Frojda, Ozguda, Aksela Muntea, Sabine Osvalt, Džozefa Konrada, H. G. Velsa i drugih. Priredio je Legende o junacima starog Rima (Beograd 1967) i objavio više originalnih naučnih studija na srpskom, nemačkom i slovenačkom. Pisao je samo ćirilicom. Autorska dela Doktorska disertacija: Izbrana vprašanja ο Parteniju, 1924. Đurđevdan i rimske parilije. 1926. Zaječar, godišnji izveštaj gimnazije. Orfej i orfizem. Studija ο grčkoj religiji, 1931. Ljubljana zur Bellerophonsage: Philologische Wochenschrift, 1927. Zu Vergils Handschriften, Philologische Wochenschrift, 1928. Latinski citati, 11 izdanja. Matica srpska i „Dereta“, 2002. Čitanka za V razred gimnazije (Latinska), 1929. Udžbenik latinskog jezika za I razred gimnazije, 1966. Udžbenik latinskog jezika za II razred gimnazije, 1966. Oba ova udžbenika štampana su i na albanskom jeziku. Legende ο junacima starog Rima, 1967. Narodna knjiga i „Dereta“, 2002. Udžbenik engleskog jezika (u zajednici sa puk. P. Ećimovićem) za vojne akademije, 1945. Srpskohrvatsko-slovenački rečnik, Ljubljana, 1927. Slovenačko-srpskohrvatski rečnik, Ljubljana, 1927. Nemačko-srpski rečnik, Beograd, 1941. Srpsko-nemački rečnik, Beograd, 1941. Italijansko-srpskohrvatski rečnik, Beograd, 1957. Srpskohrvatsko-italijanski rečnik, Beograd, 1963. Prevodilački rad Prevodio je sa slovenačkog, nemačkog, engleskog, latinskog, starogrčkog, italijanskog i francuskog jezika. Žlebnik: Opšta istorija školstva i pedagoških ideja, 1960. Naučna knjiga, Beograda. Žlebnik: Za plemenitije međuljudske odnose, Narodna knjiga Beograd. A. Vedam: Priručnik „B“ za radio-amatere, 1953. Tehnička knjiga, Beograd. Aksel Munte: Knjiga ο San Mikelu, 1969. Beograd. H. Dž. Vels: Rat planeta, 1951. Tehnička knjiga, Beograd. Džozef Konrad: Freja sa sedam ostrva, 1960. Džepna knjiga. Čarls Ozgud: Metod i teorija u eksperimentalnoj psihologiji, 1964. Savremena škola. Sigmund Frojd: Tumačenje snova I-II, 1969., Matica srpska. U knjizi „Poetika humanizma i renesanse“ u zajednici sa drugim prevodiocima je preveo tekstove sa latinskog i italijanskog jezika, 1963. Platon: Država, 1957. 1966.2002. Kultura, BIGZ. Platon: Gorgija ili ο solistima, Kultura, Beograd. Platon: Menon ili ο vrlini, Kultura, Beograd. Platon: Zakoni, Kultura, Beograd. Seneka: Pisma prijatelju, 1976. Matica srpska, „Dereta“, 2003. Apulej: Zlatni magarac, 1954. Novo pokoljenje, „Dereta“, 1993. Plutarh: Dion i Brut, 1964. Rad, Beograd i „Dereta“, 2002. Marko Aurelije: Samom sebi, Novi Sad, Matica srpska, Milprom 1999. Plato, 1999. Plinije Mlađi: Epistule, 1981. Srpska književna zadruga. Šmit: Rečnik mitologije, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974. Prokopije iz Cezareje: Tajna istorija, Matica srpska 1986. V. Buhvald, A. Holoveg, O. Princ: Grčki i latinski pisci antike i srednjeg veka, „Vuk Karadžić“, 1974. Evangelije po Luki, Beograd, 1937. Diogen Laertije: Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ 1973. „Dereta“2003. Priredio i preveo U izdanju „Dečja radost“ 1952. i „Dereta“ 2002/2003. Danijel Defo: Robinzon Kruso Istočnjačke priče (Izbor) Andersen (Bajke izbor) Prema Servantesu: Don Kihot Grimove bajke (izbor) Džonatan Svift: Guliverova putovanja Pored navedenih radova imao je više priloga u Profesorskom glasniku i „Domu i školi“, bio je urednik i redaktor za nemački, engleski i francuski jezik lista „Perfekat“ namenjenog učenju i usavršavanju jezika. Skoro sve njegove knjige doživele su više izdanja, neke i po desetak. Za svoj prevodilački rad a posebno za prevod dela: „Životi i mišljenja istaknutih filozofa“ od Diogena Laertija 7. decembra 1973. godine dodeljena mu je prevodilačka nagrada Miloš N. Đurić.

Зенон Косидовски: КАД ЈЕ СУНЦЕ БИЛО БОГ Издавач: НАРОДНА КЊИГА, Подгорица, 2013.год. Тврди повез, 325 страна, илустровано, латиница. Одлично очувано, уз посвету на предлисту. `Зенон Косидовски (пољ. Zenon Kosidowski; Иновроцлав, 22. јун 1898 — Варшава, 14. септембар 1978) је био пољски писац, есејиста и песник. Дела су му превођена на бугарски, кинески, чешки, литвански, летонски, молдавски, руски, румунски, српски, хрватски, словачки, украјински, мађарски језик. Зенон Косидовски је рођен у Иновроцлаву, син Антонија и Валентине (рођене Фидлер). Као младић служио је у немачкој војсци, коју је напустио да би могао да учествује у Великопољском устанку. Од године 1919 - 1922 студирао је хуманистичке науке и полонистику на универзитету Адам Мицкијевич у Познању и на Јагелонском универзитету у Кракову, где је дипломирао немачке и пољске студије. Након студија неколико година предавао је пољски језик у средњим школама. Уређивао је (1919—1920) експресионистички магазин (Zdrój) Извор 1919. где је дебитовао као песник књигом песама Луди ловац („Szalony łowca”). Настанио се у Познању. Затим је радио као пољски филолог у једној средњој школи у Лођу. Од 1928. до 1939. био је главни уредник и директор Пољског радија у Познању, а од 1934 . - председник Синдиката пољских писаца у Познању и један од главних покретача трибине Књижевни четвртак. Тамо је остао све док није отишао у Варшаву 1937. године. У годинама 1939 - 1951 боравио је у САД-у, где је, између осталог предавао историју пољске културе на Универзитету у Лос Анђелесу од (1945-1949). У тој земљи уређивао је „Tygodnik Polski” (1942-43), а од 1950. - у пољској амбасади у Вашингтону, уређивао је часопис „Poland of Today”. По повратку у земљу године 1951. почиње најплоднији период његовог књижевног рада. Писање научно-популарних дела донело му је многобројне читаоце у Пољској и другим земљама. Написао је следећа научно-популарна дела о историјама старих цивилизација: Кад је сунце било бог, („Gdy słońce było bogiem”), (1956) Краљевство златних суза, („Królestwo złotych łez”), (1960) Библијске легенде, („Opowieści biblijne”), (1963) Лисипови коњи, („Rumaki Lizypa”), (1965) Приче јеванђелиста, („Opowieści ewangelistów”), (посмртно 1979) У својим књигама описао је живот у Старом Египту, Јудеји, Месопотамији и у многим другим ишчезлим цивилизацијама. У своје две књиге, „Библијске приче” и „Приче еванђелиста”, он је представио библијске догађаје у критичном и скептичном светлу (међутим, није доводио у питање историчност многих библијских ликова, укључујући Исуса из Назарета). Сахрањен на војном гробљу Повазки у Варшави (kw. B35-7-9).

Zenon Kosidovski Kad je sunce bilo Bog Tvrdi povez sa zaštitnim omotom `Зенон Косидовски (пољ. Zenon Kosidowski; Иновроцлав, 22. јун 1898 — Варшава, 14. септембар 1978) је био пољски писац, есејиста и песник. Дела су му превођена на бугарски, кинески, чешки, литвански, летонски, молдавски, руски, румунски, српски, хрватски, словачки, украјински, мађарски језик. Зенон Косидовски је рођен у Иновроцлаву, син Антонија и Валентине (рођене Фидлер). Као младић служио је у немачкој војсци, коју је напустио да би могао да учествује у Великопољском устанку. Од године 1919 - 1922 студирао је хуманистичке науке и полонистику на универзитету Адам Мицкијевич у Познању и на Јагелонском универзитету у Кракову, где је дипломирао немачке и пољске студије. Након студија неколико година предавао је пољски језик у средњим школама. Уређивао је (1919—1920) експресионистички магазин (Zdrój) Извор 1919. где је дебитовао као песник књигом песама Луди ловац („Szalony łowca”). Настанио се у Познању. Затим је радио као пољски филолог у једној средњој школи у Лођу. Од 1928. до 1939. био је главни уредник и директор Пољског радија у Познању, а од 1934 . - председник Синдиката пољских писаца у Познању и један од главних покретача трибине Књижевни четвртак. Тамо је остао све док није отишао у Варшаву 1937. године. У годинама 1939 - 1951 боравио је у САД-у, где је, између осталог предавао историју пољске културе на Универзитету у Лос Анђелесу од (1945-1949). У тој земљи уређивао је „Tygodnik Polski” (1942-43), а од 1950. - у пољској амбасади у Вашингтону, уређивао је часопис „Poland of Today”. По повратку у земљу године 1951. почиње најплоднији период његовог књижевног рада. Писање научно-популарних дела донело му је многобројне читаоце у Пољској и другим земљама. Написао је следећа научно-популарна дела о историјама старих цивилизација: Кад је сунце било бог, („Gdy słońce było bogiem”), (1956) Краљевство златних суза, („Królestwo złotych łez”), (1960) Библијске легенде, („Opowieści biblijne”), (1963) Лисипови коњи, („Rumaki Lizypa”), (1965) Приче јеванђелиста, („Opowieści ewangelistów”), (посмртно 1979) У својим књигама описао је живот у Старом Египту, Јудеји, Месопотамији и у многим другим ишчезлим цивилизацијама. У своје две књиге, „Библијске приче” и „Приче еванђелиста”, он је представио библијске догађаје у критичном и скептичном светлу (међутим, није доводио у питање историчност многих библијских ликова, укључујући Исуса из Назарета). Сахрањен на војном гробљу Повазки у Варшави (kw. B35-7-9).

Rukopis pod nazivom „Profesori i slušatelji Liceuma Knjažestva srbskog u Kragujevcu“ dr Dušana Markovića Prine, hemičara, koji je radio na PMF-u u Kragujevcu, nastao je pre oko četiri decenije a objavljen je u maju 2021. godine, u čast obeležavanja Dana Univerziteta u Kragujevcu u izdanju Univerziteta u Kragujevcu. Sretenjskim ustavom 1835. godine postavljeni su prvi prosvetni ministri (popečitelji) u Srbiji, a njihovi zadaci i obaveze, proistekle iz Ustava, odnosili su se na oblast prosvete i crkvenih dela odnosno „o svemu što se tiče škola i vospitanija dece, za koje da se zavedu male i velike škole, gimnazije i akademije” . Prvi prosvetni ministar Lazar Teodorović i Dimitrije Davidović, koji ga je nakon godinu dana zamenio na toj funkciji, 1835. godine su, zajedno sa Avramom Petronijevićem, ministrom inostranih dela, izradili plan o školama za kneževinu Srbiju, u kojem je bilo predviđeno osnivanje akademija (Liceja). Za finansiranje škola i bolnica 1837 godine osnovan je „Fundus školski i špitaljski”. Licej je zamišljen kao produžena gimnazija i to knez Miloš formuliše u pismu upućenom Ministarstvu prosvete 19. juna 1838. godine, u kojem izražava saglasnost na predlog ministra prosvete Stefana Stefanovića — Tenke o otvaranju Liceja: „da se sadašnja gimnazija srbska na stepen Liceja vozvisi”. Gimnazijsko školovanje je produženo sa četiri na pet godina, a godinu dana kasnije na šest godina, pa je Licej postao viša škola koja je imala, pored prvog, i drugi razred filozofskog smera, a 1840. godine pridodata mu je i treća godina, koja je bila stručno usmerena na izučavanje pravnih predmeta. Osnovna uloga Liceja sastojala se u obrazovanju budućih državnih službenika (činovnika), koji su bili deficitarni u oslobođenoj državi. Za razumevanje konteksta u kojem je Licej nastao treba istaći da je Srbija sve do početka 20. veka bila u grupi evropskih država sa najvećom stopom nepismenog stanovništva. U vreme donošenja Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, među predsednicima sudova bio je samo jedan pravnik — trojica su imala nešto više od osnovne škole, trojica su bila nepismena, a desetorica su znala samo da se potpišu. Među sudijama, članovima suda, bio je dvadeset jedan nepismen, slabo pismenih je bilo četrnaest, a petnaestorica su imala završenu osnovnu školu. Među njima je samo jedan sudija bio pravnik. ✰Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, 2021. ✰Povez: tvrdi, 119 strana ✰Nepodvlačena, nema posvetu, na kvalitetnom sjajnom papiru, fotografije, faksimili, tabele, težina 600 grama

Dr Sava Stanojević: narodni lekar, humanist i patriota / Aleksandar D.  Milićević Trstenik 1998. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 104 strane. Knjiga je odlično očuvana. J14 Dr Sava Stanojević,  jedan od najhrabrijih lekara Srbije  je još kao 17-godišnjak, gimnazijalac, radio pri francuskoj vojno-lekarskoj misiji, prošao je golgotu povlačenja u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu, u Trsteniku spasao više od 300 svojih pacijenata romske nacionalnosti. Medicinu je završio na Sorboni 1935. godine, gde je odbranio doktorsku tezu `Prilog proučavanja malarije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca`. Lečio je u Sarajevu, Drvaru, Dragačevu, Guči, Užicu, Smederevu i sve od 1931. do 1966. godine neumorno, u Trsteniku. Danas, Dom zdravlja u ovom gradu nosi njegovo ime, nimalo slučajno. Sadržaj: — Uvod  — Porodica dr Save Stanojevića   — Mladog gimnazijalca Savu određuju za zvaničnog dobrovoljnog tumača pri francuskoj vojno - lekarskoj misiji  — Zarobljavanje sanitetskog broda `Kenig Albert` od strane austro-ugarske ratne mornarice  — Putovanje brodom do više sredozemnih luka i najzad iskrcavanje u Marseju  — Pohađanje gimnazije u Nici, tugovanje za majkom i pismo španskom kralju Alfonsu XIII — Završetak medicinskih studija na Sorboni 1925. godine, povratak i službovanje u otadžbini, a od 1931. godine. stalno u Trsteniku  — Dr Sava, u Trsteniku, veran sledbenik Hipokratove zakletve: `Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika`   — Predvečerje Drugog svetskog rata. Strah u narodu. Okupacija  — `Kume, doktore Savo, spasavaj, nas će Nemci pobiti!` — `Doktor Sava naša slava!` sećanje i zahvalnost Roma na 1942. godinu i film „Zahvalnost.“  — Pružanje lekarske pomoći povređenim, i bolesnim pripadnicima raznih vojnih formacija za vreme rata  — Neki primeri uspešno ostavljenih dijagnoza bolesti i hitne intervencije u ambulantnim uslovima i svakom mestu događaja  — Upućivanje u Drvar i danonoćni rad. Krajnja  psihofizička iscrpljenost. Šećerna bolest — Lekar na gradilištu buduće fabrike `Prva petoletka“. Upravnik zdravstvene stanice medicine rada „Prva petoletka”. Saradnik Crvenog krsta  — Imenovanje dr Save za načelnika službe opšte medicine doma zdravlja  — Kolo vodi doktor Sava, na lekarskoj slavi Sveti mučenici Kozma i Damjan  — Doktor Sava ne želi da ide u penziju. Radi i dalje, mada ima zdravstvene probleme  — Dr Sava samoinicijativno učestvuje u intervenciji prilikom jednog saobraćajnog udesa na pruzi  — Doktor Sava, socijalni radnik  — Dr Sava u običnom, svakodnevnom životu i van lekarske ordinacije  — Kako su se društvo i narod zahvalili svom lekaru za njegovog života  — Poslednji dani njegovog života i oproštaj od dr Save Stanojevića  — Zaključak  — Fotografije i prilozi  — Beleška o autoru

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! M. Đ. Milićević Karađorđe u govoru i u tvoru (1904) je zanimljiva zbirka svedočanstava prikupljenih prema kazivanju Voždovih savremenika, ali i ranijih zapisa njegovih ustanika i bliskih mu ljudi. Sve ove priče poređane su prema hronološkom principu i prate Karađorđev život od podizanja ustanka do njegove smrti, dajući nam celovitu biografiju srpskog vožda. Knjiga je obogaćena i izvodima iz Njegoševog Gorskog vijenca i Sarajlijine Srbijanke, te Puškinovom pesmom Karađorđevoj kćeri. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...

PAOR SA BAJONETOM: Goran Babić Naslov Paor sa bajonetom : zločin i kazna vojvođanskih folksdojčera / Goran Babić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni Glasnik, 2012 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 96 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka Biblioteka ǂPosebna izdanja ISBN 978-86-519-1257-6 (broš.) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Folksdojčeri -- Vojvodina -- 1941-1945 „Da je moja majka Lili 1941. ostala u Beogradu završila bi, sa žutom zvijezdom na prsima i leđima, na zemunskom Sajmištu i nikad me ne bi rodila. Umjesto toga otišla je u Titovu vojsku i ostala živa. Kakvo mišljenje da imam o Titovoj vojsci (o partizanima), a kakvo o Sajmištu, Topovskim šupama i Banjici? Pokušavam da razumijem i nesvijest folksdojčera i osvetnički bijes Krajišnika (i drugih), koji su 1944. i 1945. radili to što su radili. Uzmimo pri tom u obzir mogućnost da su u njihova sela sa ognjem u rukama i bajonetom na puškama četiri ratne godine stizale ustaše i Švabe, palile i ubijale i zatirale sve na šta su nailazile. Zašto i oni (‘Krajišnici’ tj. partizani) ne bi imali pravo na podsvijest? Možda je i njima (bio) pao mrak na oči. Možemo li, međutim, danas izjednačavati onog koji je iz rasnih razloga ubio komšiju sa onim koji se svetio za ubistvo svog najdražeg, najbližeg, jedinog? Kako objasniti činjenicu da je mnogo više postradalih nevinih Nijemaca (ne samo ovdje, već posvuda) nego osuđenih nacističkih zločinaca? Jesu li možda ovi drugi uživali samilost saveznika ili ih oni prvi, nevini i nedužni zemljaci, nisu prokazivali? Zašto su krili zločince, a prethodno odavali žrtve i tako dalje i tome slično? Mnogo je pitanja na koja se nikad neće odgovoriti tako da svi budu zadovoljni i da se pravda pomiri sa nepravdom. Neki kažu da sve treba prepustiti vremenu, koje liječi rane prekrivajući događaje zaboravom. Brodski (Josif) opet veli kako se čovjek može vratiti tamo gdje su mu nešto oteli ili oduzeli, gdje je nešto izgubio, ali se ne može vratiti(smatra ruski nobelovac) tamo gdje su ga ponizili. Spominjem ovo ne samo zbog moje bake Ane nego i zbog svih drugih žrtava, ubijenih i poniženih. A kad smo već kod poniženja, citirao sam šta mama Lili piše u svojim sjećanjima o posljednjim danima svoje majke, moje bake Ane, pijanistkinje i vlasnice vile u elitnom kraju Beograda, u Kursulinoj 26, tik do Kalenić pijace.`` Odlično očuvana knjiga.

IZ CRNE GORE I HERCEGOVINE - Arsa Pajević Prema knjizi iz 1891 Iz Crne Gore i Hercegovine : Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876. : Arsa Pajević Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje sa 32 slike 548 str STANJE KAO NOVO L. 1/2 Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Kratke i upečatljive priče iz istorije Srba koje većina čitalaca nikada nije čula niti je o njima išta znala. Autor bez zadrške i argumentovano piše o ljudima i događajima koji su od javnosti namerno i sistematski vešto skrivani. • Koje su prodice pre sto godina stekle kapital iskorišćavajući decu kao robove? • Koji je svetac prodavao novine u Beogradu? • Kako se dogodilo da se podižu spomenici mešetarima koji su srpskoj vojsci u Velikom ratu liferovali trule opanke? • Šta su sveštenici radili u partizanima? • Koji su skandali obeležili komunističku revoluciju? • Jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice? • Da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh? • Koji je mladi srpski pesnik zbog sukoba sa najmoćnijim čovekom Kraljevine Srbije izvršio samoubistvo probovši se šestarom u oko? • Kako je snimanje jednog filma zloupotrebljeno da se u Tekiji sruši crkva? • Da li je istina da je legendarni pisac bio saradnik okupatora Beograda u Prvom svetskom ratu? Odgovori na ova pitanja i još mnogo interesantnih otkrića, od kojih su neka iznenađujuća i šokantna, nalaze se između korica ove knjige.

Knjaževac Prosveta, 1983. Druga knjiga uglednog pesnika Ivana Negrišorca, klasičan primer neoavangardne poezije. Dva-tri mala pečata neke biblioteke, ne javne/narodne, nejasno koje/čije, inače verovatno nekorišćena. Ređe u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Ima pečat Inače lepo očuvano PRAZNO NEBO ANTUN BRANKO ŠIMIĆ Prva književna komuna Mostar 1973 B I B L I O F I L S K O I Z D A NJ E PRAZNO NEBO `... Nebo je već dugo praznina bez boga i serafina, beskrajna pustinja siva kroz koju kadŠto aeroplan, grdna tica pliva. Ne lete više gore duše ko laste. Čovjek u zemlju legne i sav se raspe. K bogu izGubismo pute. Pjesnici stoje pred ništavilom i ćute... ` Антун Бранко Шимић (Дриновци, 18. новембар 1898 — Загреб, 2. мај 1925) био је хрватски песник, есејиста, критичар и преводилац. Антун Бранко Шимић Antun branko Šimić.JPG Пуно име Антун Бранко Шимић Датум рођења 18. новембар 1898. Место рођења Дриновци Аустроугарска Датум смрти 2. мај 1925. (26 год.) Место смрти Загреб Краљевина СХС Садржај Биографија Уреди Основну школу похађа у родним Дриновцима. Три разреда фрањевачке класичне гимназије завршава у Широком Брегу. Након Широкога Брега, уписао је четврти разред гимназије у Винковцима. Школовање је наставио у загребачкој Доњоградској класичној гимназији. У осмом разреду, 1917. године, напушта школовање због издавања књижевног часописа Вијавица у Загребу, а књижевни часопис Јуриш покреће 1919. године под утицајем експресионистичког листа Дер штурм. Године 1923. покреће и трећи часопис, Књижевник. Након тешке упале плућа 1924. године оболео је од туберкулозе и покушао се лечити у Дубровнику и Цавтату, а 1925. године вратио се у Загреб. Умро је од туберкулозе плућа, у двадесет и седмој години, у Загребу 2. маја 1925. године. Сахрањен је на загребачкоме гробљу Мирогоју.[1] Књижевно стваралаштво Уреди Антуна Бранко Шимић почео је писати песме још као средњошколац. Његове песме су у почетку биле пејзажне и импресионистичке, веома сличне Матошевим. Након што је Шимић напустио школовање како би радио на свом часопису, променило се и његово песништво. Песме је почео писати на екавици и импресионистичку форму заменио експресионистичком, на шта га је подстакнуо часопис Дер Струм који је Шимића упознао с тим новим, свежим књижевним правцем. У свом песништву Шимић је почео негирати традицију и спону између стварности и песништва. Овај заокрет у његовом песништву подстакао га је да оснује свој часопис Вијавица. Ово је значило другу фазу Шимићевог песништва, ону експресионистичку или, често називану “анархистичком”. У песмама насталим у овој фази Шимић спомиње мотиве и обрађује теме које одишу немиром и очајем човека у градској средини. У своме новом стилу, он поједностављује граматику стихова, у њима изоставља интерпункцијске знаке и постиже експресиван ритам језичном једноставношћу. Ипак, својим песмама још увек жели створити помало импресионистичку сензацију. 1919. године Шимић је са Густавом Крклецом и Ником Милићевићем основао свој други часопис Јуриш, који је и престао с издавањем те исте године. Следеће године објавио је своју најзначајнију збирку песама “Преображења”, која су означила његову трећу фазу песништва. 1923. године Шимић је неко време радио с Миланом Беговићем и уређивао часопис Савременик, а те исте године покренуо је часопис Књижевник. Књижевник је био оштрија верзија Јуриша, у којем је Шимић изражавао протест против тадашњег стања духа међу људима и уметницима, те стања у култури. Једини излаз видео је у рушењу дотадашњих вредности и стварању нових, готово утопијских модела живљења и стварања. Шимић је био веома упућен у сва нова збивања и преокрете на пјесничкој и умјетничкој сцени Европе. Био је веома оштар књижевни критичар, па чак и према писцима које данас сматрамо великим умјетницима свог времена. Али он се није освртао само на домаће писце, већ и на Њемачке и Аустријске експресионисте, те се занимао и за француску и скандинавску књижевну сцену. Шимић се бавио и преводом, па је превео роман “Благослов земље” Кунта Хамсуна, али он је био тискан тек шездесет година касније. Шимић је превео и једну драму те неколико дјела кратке прозе свјетских модерниста.[2] Дела Уреди Преображења, Загреб, 1920. назива се каменом темељацем модерног хрватског песништва. Песници (лирска минијатура) Опомена Моја преображења Херцеговина Смрт и ја Постхумно Уреди Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1933. Приредио Иво Хергешић. Изабране пјесме, Зора, Загреб, 1950. Приредио Драгутин Тадијановић. Сабрана дјела, Знање, Загреб, 1960. У три свеска, приредио Станислав Шимић. Пјесме и проза, Матица хрватска: Зора, Загреб, 1963. Приредио Јуре Каштелан. Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 99. Пјесме и есеји, Матица хрватска, Загреб, 1964. Приредила и поговор написала Весна Крмпотић. Стихови и проза, Свјетлост: Напријед, Сарајево, 1967. Српски и хрватски писци XX века. Коло 3, Антун Бранко Шимић, св. 24. Пјесме и критике, Младост, Загреб, 1973. Празно небо: одабране пјесме, Прва књижевна комуна, Мостар, 1973. Избор пјесама Иван Кордић. Сабрана дјела, Аугуст Цесарец, Загреб - Свјетлост, Сарајево, 1988. У два свеска, приредили Неђељко Михановић (И. свезак) и Дубравко Јелчић (ИИ. свезак). Друго издање у наклади Дом и свијет, 1998., уредници Миле Пешорда и Божидар Петрач. Изабране пјесме, Ерасмус наклада, Загреб, 1996. Приредио и предговор написао Миле Пешорда. Тијело и ми: избор из дјела, Ријеч, Винковци, 1999. Приредио Делимир Решицки. Преображења и изабране друге пјесме, Профил Интернатионал, Загреб, 2005. Приредио Владо Панџић. Преобразбе - Преображења, словенско-хрватско издање, превела Инес Цергол, поговор Миле Пешорда, Копер-Загреб,2006. Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 2008. Приредио Анте Стамаћ. Пјесме, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза I, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза II, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Ране пјесме, Редак, Сплит, 2011. Приредила Мила Панџић. Изабране пјесме, Библиотека Стољећа хрватске књижевности, књ. бр. 113, уредио Анте Стамаћ, Матица хрватска, Загреб, 2012. Antun

LJUBAVNA TEOREMA: Slobodan Đorđević Tapi **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Ljubavna teorema : pesme / Slobodan Đorđević Tapi Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, engleski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Beograd : XX vek, 2018 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 62 str. : fotogr. ; 18 cm + [14] nalepnica sa QR kodovima Drugi autori - osoba Čolović, Ivan ISBN 978-86-7562-145-4 Knjiga sadrži muzička izvođenja 14 pesama koja se mogu slušati na internetu aktiviranjem QR kodova. Muzički izvođači: Luka Činč Stanisavljević+ HORKESTAR, Marija Jocić, Filip Zarić, Marigold, Đorđe Ilić, Mali Robot, Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Milica Mitić i Kai Kai. Beleška o piscu Slobodan Đorđević Tapi (Beograd,1937 – Beograd, 1999), najveći deo života proveo je u prizmenoj roditeljskoj kući na Dorćolu, koja više ne postoji. Nebrojeno puta sam bio tu, kod njega. Uz kuću je bilo malo dvorište s baštom, u koje su se iznosili baštenski stočić i stolice čim bi otoplilo. Tu su priča, kafa i rakija prijale više nego unutra. Nema više ni tog dvorišta. Za ukućane on je bio Dane, ali mi, njegovi drugovi, zvali smo ga Tapi, nadimkom koji je smislio Alek (Aleksandar I. Spasić, 1937 – 1995) posle jedne partije pokera u kojoj je Slobodan više puta objavljivao „tapi“. To je pokerski termin (od francuskog tapis) koji se koristi kad igrač traži da licitacija ne prekorači vrednost žetona kojima raspolaže, odnosno njihovo novčano pokriće, njihov – rekli bismo mi – guber. Iz roditeljske kuće otišao je 1963, da bi sa prvom ženom Gordanom živeo najpre u iznajmljenom stanjnu u Gopsodar Jevremovoj, a zatim – sve do kraja 1973 – u Gordaninom stanu u Maršala Tolbuhina (danas Makenzijeva), iznad kafane „Vltava“, u zgradi u koju su se 1965. godine doseliili Miloš i Vida Crnjanski. Posle razvoda od Gordane januara 1974, živeo je nekoliko meseci na Voždovcu, sa svojom drugom ženom Milkom, ali taj brak se završio već krajem te godine. Od sredine 1974. do početka 1977.godine Tapi je boravio u Engleskoj, najpre kao stipendista u Lidsu, a zatim u Londonu, gde je bio zaposlen u redakciji BBC-ja za program na srpskohrvatskom jeziku. Time se njegovo izbivanje iz roditeljske kuće završilo, i on je više neće napuštati do smrti 1999. godine. Tapija, Aleka i mene zbližila je književnost, koju smo studrirali, koju smo čitali, koju smo pisali. U stvari, kad je reč o pisanju, ono se uglavnom svodilo na prikaze knjiga i članke u novinama. Njih dvojica su posle studija intenzivno prevodili sa engleskog, nekoliko knjiga u tandemu, pa tako i prvu knjigu čuvene Nolitove bilioteke „Sazvežđa“, Fromovo Bekstvo od slobode (1964) i Velekovu i Vorenovu Teoriju književnosti (1965). Alek je najduže radio kao urednik u kulturnom programu Televizije Beograd, a Tapi je najpre bio zaposlen u časopisu Međunarodna politika, da bi poslednjih desetak godina života bio urednik enciklopedijskih izdanja u Nolitu. U razgovorima o knjigama Tapi je bio od nas trojice najjači, najobavešteniji. Preko američke i britanske čitaonice u Beogradu dolazio je do najnovije književno-teorijske literature na engleskom, redovno je čitao The Times Literary Supplement i New York Times Book Review. Engleski je znao tako dobro da je još kao student mogao da rešava ukrštenice na tom jeziku. U razgovorima o našim člancima i prevodima Tapi je bio najstroži, „prava picajzla“, kako smo tada govorili. Iako više nismo pisali pesme, što smo radili pri kraju gimnazije, Alek i ja smo zadržali „pesnički“ odnos prema jeziku. I činilo nam se da nas Tapi muči svojim suvoparnim lektorskim primedabama. U tim prvim godinama našeg druženja, ništa nije govorilo da je naš strogi lektor Tapi u stvari pesnik i da će pisati pesme takoreći celog života. Na srpskom, ali i na engleskom jeziku. Znao sam da on voli da poneko pismo ili rođendansku čestitku napiše u stihu. To am radio i ja. MeđuTapijevim rukopisima našao se i moj sonet – napisan u stilu francuskog pesnika iz XVI veka Joakima di Beleje (Joachime du Bellay) – kojim sam mu 12. Juna 1970. Godine čestitao 5. Rođendan kćerke Jelene. Nisam propustio da se uzgred našalim na račun Tapijeve odluke da tekst prevodi na srpski sa štivo, a kontekst sa saštivo: Stani i prosudi, dragi Đorđeviću, Ne veruj mi na reč, već se sam uveri: Najveća ti radost na rođendan kćeri Nije u veselju, trpezi i piću. Ali ne daj da te zavede dubina, Da u tome vidiš razlog svojoj sreći Što tvoj pogled dalje sjaće i krv teći I kada nas bude skrila pomrčina. Složimo se stoga, Đorđeviću dragi: Danas ti se srce puni i preliva Razgaljeno ničim drugim, samo time Što je iznenada jedan glasić blagi, Jasniji od štiva, dublji od saštiva, Izrekao tvoj nadimak ili ime. Ali tada nisam ni slutio koliko je za Tapija ova na izgled samo prigodna poezija bila važna, posebno u njegovim odnosima sa ženama, u njegovom – da li se to još uvek tako zove? – ljubavnom životu. To ću saznati tek nedavno, skoro dvadeset godina posle Tapijeve smrti, kad od Jelene dobijem rukopise pesama mog prijatelja. Sećam se da je on rado čitao i citirao epske narodne pesme, ali sad vidim da je ostavio nekoliko sopstvenih pesma nadahnutih usmenom tradiijom koje – usuđujem se da kažem – ne zaostaju mnogo za stihovima Momčila Nastasijevića i Vaska Pope nastalim pod uticajem iste tradicije. Čitajući ih, neke od ranije poznate i skoro zaboravljene, a većinu prvi put, pomislio sam da Tapijeve pesme, iako uglavnom lične, takoreći privatne, treba da budu objavljene. Primetno je da su one, i kad imaju nominalne primaoce iz kruga autoru bliskih ljudi, pre svega upućene čitaocima poezije, onima retkim, probirljivim, najboljim. Ostali su ovi stihovi dosad neobjavljeni, a ja verujem da bi ih Tapi, da je poživeo, jednom objavio. Zato to sada radim ja, u znak sećanja na mog prijatelja, uveren da će njegova poezija naći zahvalnu publiku, koja će umeti da je ceni i voli. Škart se potrudio da za Tapijevu poeziju zainteresuje nekoliko mladih muzičara, tako da desetak njegovih pesama možete ne samo čitati nego i slušati u muzičkom izvođenju. Vaš mobilni telefon odvešće vas, preko QR kodova koje ćete zalepiti na za njih predviđena mesta, do portala Biblioteke XX vek gde vas čekaju muzičke obrade Tapijevih pesama. Ivan Čolović td

Mindenféle híres emberek. Aforizmák, magán- és közmondások, rövid életrajzok SZERZŐ:Feleki László. Kiadás:Buda,1984. Kiadó:Magvető Könykiadó 1984. Kategóriák:Magyar irodalom Adoma,aforizma Nyelv:Magyar. Terjedelem:646 oldal. Kötésmód:karton ISBN:9631402134 Tartalom: Feleki László nem tartozik irodalmunk legszabályosabb jelenségei közé. Ismert sportújságíró (erre máig büszke), de - saját kifejezését használva - vannak `melléktermékei` is. Írt regényeket, novellákat, szatíraköteteket, tévé- és rádiójátékokat, színpadi műveket, egy szatirikus mesekönyvet, két kötetre való verset, természetesen sportkönyveket, s a leghosszabb magyar könyvek egyikét: négykötetes Napoleon-életrajza kereken 2500 oldal. Ugyanakkor kedveli az irodalom legrövidebb műfaját, az aforizmát. Mostani gyűjteményében sajátos nézőszögből újította meg az ősi formát: szatirikus író szól az olvasóhoz, nem pedig prédikátor. Ehhez a Mindenfélé-hez csatlakozik Feleki szintén aforisztikus tömörítésű `Ki-kicsodája`: a világtörténelem közel 900 személyiségéről szóló Híres emberek. A Mindenféle Híres Emberek 1966-ban jelent meg először. Az új kiadás alapoan kibővült új gondolatokkal, továbbá új személyiségekkel. Egy kis portörlés a régieknek sem ártott. Az aforizma sem időt álló. Feleki példának említi azt az aforizmáját, mely szerint `Még nem tudni, ki lesz az első ember a Holdon és az utolsó ember a Földön`. Ma már tudjuk, hogy ki volt az első ember a Holdon, de hogy ki lesz Földünkön az utolsó ember, azt - reméljük - még a harmadik kiadás sem tudja megmondani. Aforizmi,lični i poslovice,kratke biografije poznatih ljudi,korice iskrzane po rubovima,sa tragovima pisanja i podvlačenja. Autor:Laszlo Peleki. Izdavač:Magveto Konikaido,Budimpešta 1984. Format:16,5cm x 11,5cm. Broj Strana:646 strana,tvrd povez,mađarski. Kategorije:Mađarska književnost Adoma,aforizmi. ISBN:9631402134. Sadržaj: Laslo Feleki ne spada u najredovnije pojave naše književnosti. On je poznati sportski novinar (i dalje se time ponosi), ali – po sopstvenom izrazu – ima i „nusproizvode“. Pisao je romane, pripovetke, tomove satire, TV i radio drame, scenska dela, knjigu satiričnih priča, dva toma poezije, sportske knjige, naravno, i jednu od najdužih mađarskih knjiga: njegovu četvorotomnu biografiju Napoleon ima oko 2.500 stranica. Istovremeno, voli najkraći književni žanr, aforizam. U svojoj sadašnjoj zbirci obnovio je antičku formu sa specifičnog stanovišta: satiričar se obraća čitaocu, a ne propovedniku. Ovom Mindenfeleu pridružuje se Felekijev takođe aforistički sažeti „Ko je ko“: Poznati ljudi o skoro 900 ličnosti svetske istorije. Sve vrste poznatih ljudi prvi put je objavljen 1966. Novo izdanje je temeljno prošireno novim idejama i novim ličnostima. Malo brisanje prašine nije škodilo ni starima. Aforizam je vanvremenski. Kao delimičan primer navodi svoj aforizam prema kome „Još se ne zna ko će biti prvi čovek na Mesecu i poslednji čovek na Zemlji”. Danas znamo ko je bio prvi čovek na Mesecu, ali se nadamo da ni treće izdanje ne može da kaže ko će biti poslednji čovek na Zemlji.

Autor - osoba Mićević, Kolja, 1941-2020 = Mićević, Kolja, 1941-2020 Naslov Mogućnosti soneta / Kolja Mićević = Les Possibilités du sonet / Kolja Mićević Uporedni naslov ǂLes ǂPossibilités du sonet Vrsta građe poezija Jezik srpski, francuski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Smederevo : ǂMeđunarodni festival poezije ǂSmederevska pesnička jesen ; = Smederevo : ǂInternational Festival of Poetry ǂSmederevo`s Poet Autumn, 2012 (Kovin : Ika-print) Fizički opis 75 str. : autorova slika ; 20 cm Zbirka Meridijani (broš.) Napomene Tekst na srp. ili franc. jeziku Tiraž 300 Kolja Mićević: str. 75. Kolja Mićević – rođen 1941. u Banjaluci, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, Mićević je završio studije Opšte književnosti u Beogradu. Živeo je i radio kao samostalni umetnik u Banjaluci, Beogradu i Parizu. Kao plodotvoran stvaralac, ostavio je bogat, raznovrstan i značajan opus. Prevodio je poeziju, uglavnom s francuskog, a povremeno i sa drugih jezika, slovenačkog (France Prešern), engleskog (Edgar A. Po - Celokupne pesme na srpski, devet verzija Gavrana na francuski), španskog (Federiko G. Lorka), italijanskog (Dante Aligijeri Komedija i Vita nova...). Preveo je i objavio sve velike i minorne francuske pesnike u osam antologija i tridesetak knjiga - Trubadura, Fransoa Vijona, Šarla Orleanskog, Morisa Seva, Žana de La Fontena, Viktora Igoa, Žerara de Nervala, Stefana Malarmea, Žila Laforga, Pola Valerija, Gijoma Apolinera… Sa srpskog na francuski je preveo Antologiju poezije jugoslovenskih pesnika, Les saluts slaves, od 1800. do 1900. Danteovu Komediju preveo je sa italijanskog na francuski. Objavio je i knjige iz muzikologije: Svete, laku noć!, Mocart susreće Skarlatija, Mocart, Zločin Marije Terezije, Lirska istorija muzike, Od Pitagore do Baha I-IV, Džepna istorija muzike, Od Orfeja do Ljubice Marić, Muzički roman I–V… Objavio zbirke pesama na srpskom (Stopa Sna, Stanje Nikoga, Klavirint, Vinovnik, Erosin Melos…) i francuskom (L`Hommealarmé, Lelitdéfait, Monsieurle Serpent…), kao i oglede iz prevodilaštva (Konstante i previdi, Afrička legenda) Dobitnik je mnogih značajnih domaćih i međunarodnih književnih i prevodilačkih priznanja, među kojima su i nagrade: Miloš N. Đurić (1972) za prevođenje, Nagrada beogradskih klokotrista za zbirku „Štrik i Šija”, nagrade „Stanislav Vinaver”, „Sreten Marić”, „Miroslav Antić”, Kočićeva nagrada, Vukova nagrada, Zlatni beočug Kulturno-prosvetne zajednice Beograda i Zlatna medalja Francuske akademije 1989. za širenje francuske kulture i jezika. Mićević je bio i član Srpskog književnog društva (SKD), koje je podsetilo povodom njegove smrti da je u italijanskom kulturnom centru u Parizu, u okviru festivala Festival Voix Vives, održao seriju predavanja „Dante naš blizanac” (Dante notre Gémeau). U SKD-u je održano više književnih večeri posvećenih stvaralaštvu Kolje Mićevića. Umro je u Banjaluci 17. novembra 2020. MG23