Opis Opis Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine. Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber. Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpu Ili na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Nokia banana 8110 crni Pregledan ekran i velike tastere na tastaturi, veoma lak i jednostavan za korišćenje Mogućnost blutut konekcije sa ostalim uređajima Free sim, otključan za sve mreže 1. Meni na srpskom jeziku 2. Dual sim – dve kartice + slot za memorijsku karticu do 16g 3. Slot za sim kartce: 1 x mikro (srednja veličina) sim kartica 1 x standardna sim kartica 4. Free sim, radi na svim mrežama 5. Bluetooth konekcija 6. Klizni poklopac tastature, zatvaranjem poklopca gasi se ekran telefona 7. Baterija 3,7v 600 mAh 8. Kamera 2mp 9. Displej: 2,4 inča, rezolucija 240X320 pix 10. Ugrađen FM radio, može se pustiti i bez slušalica, na zvučnik 11. Audio player, puštanje muzike na zvučnik ili slušalice 12. Video player 13. Ulaz za slušalice, 3.5 mm 14. Igrice 15. U paketu punjač za telefon 16. Dimenzije: 13.9 x 5.3 x 1.4 cm 17. Težina117g Set sadrzi: 1 x Mobilni telefon Nokia 8110 C 1 x Punjač 1 x Baterija za telefon (00S1n00) Nokia banana 8110 crni

Opis Opis Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine. Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber. Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpu Ili na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Nokia banana 8110 žuti Pregledan ekran i velike tastere na tastaturi, veoma lak i jednostavan za korišćenje Mogućnost blutut konekcije sa ostalim uređajima Free sim, otključan za sve mreže 1. Meni na srpskom jeziku 2. Dual sim – dve kartice + slot za memorijsku karticu do 16g 3. Slot za sim kartce: 1 x mikro (srednja veličina) sim kartica 1 x standardna sim kartica 4. Free sim, radi na svim mrežama 5. Bluetooth konekcija 6. Klizni poklopac tastature, zatvaranjem poklopca gasi se ekran telefona 7. Baterija 3,7v 600 mAh 8. Kamera 2mp 9. Displej: 2,4 inča, rezolucija 240X320 pix 10. Ugrađen FM radio, može se pustiti i bez slušalica, na zvučnik 11. Audio player, puštanje muzike na zvučnik ili slušalice 12. Video player 13. Ulaz za slušalice, 3.5 mm 14. Igrice 15. U paketu punjač za telefon 16. Dimenzije: 13.9 x 5.3 x 1.4 cm 17. Težina117g Set sadrzi: 1 x Mobilni telefon Nokia 8110 C 1 x Punjač 1 x Baterija za telefon (00S1n00) Nokia banana 8110 žuti

Tomaz Salamun - Ko vdre senca When the Shadow Breaks Losque l`ombre force Drustvo slovenskih pisateljev, Ljubljana, 2010. Mek povez, 215 strana. Prevodi Salamunovih pesama na engleski i francuski jezik. RETKO! Tomaž Šalamun (Zagreb, 1941 – Ljubljana, 2014), slovenački pesnik. Jedan od vodećih savremenih evropskih pesnika. Diplomirao je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Ljubljani. Radio je kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani i kao kustos u Modernoj galeriji u Ljubljani. Poznat kao konceptualni umetnik, Šalamun je jedan od najvažnijih neoavangardnih umetnika u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Prevodio je sa španskog, engleskog i francuskog jezika. Knjige pesama: Poker (1966), Uloga pelerine (1968), Hodočaš­će za Marušku (1971), Bela Itaka (1972), Amerika (1972), Arena (1973), Soko (1974), Imre (1975), Druidi (1975), Turbine (1975), Praznik (1976), Zvezde (1977), Metoda anđela (1978), Istorija svetlosti je narandžasta (1979), Balada za Metku Krašovec (1981), Tragom divljači (1979), Maske (1980), Analogije svetlosti (1982), Glas (1983), Soy realidad (1985), Sonet o mleku (1984), Ljubljansko proleće (1986), Mera vremena (1987), Živa rana, živi sok (1988), Dete i jelen (1990), Kuća Markova (1992), Glagoli sunca (1993), Ambra (1995), Crni labud (1997), Knjiga za mog brata (1997), More (1999), Zelena vatra, zeleni cvet (2000), Šuma i putiri (2000), Tabela (2002), Odatle (2003), Sa Arhilohom po Kikladima (2003), Šta je šta (2005), Sunčani voz (2005), Plavi stub (2007), Hladne priče (2009), Godišnje doba (2010), Opera buffa (2011). Knjige pesama Tomaža Šalamuna prevedene su na više od dvadeset jezika. Najvažnije književne nagrade: Prešernova nagrada, Jenkova nagrada, Evropska nagrada za poeziju grada Minstera, Nagrada Altamarea, Zlatni venac Struških večeri poezije, Njegoševa nagrada. Zastupljen je u brojnim antologijama moderne poezije. Bio je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. tags: avangarda, neoavangarda...

Godina izdanja: 1994 Autor: Domaći Jezik: Srpski Odlično očuvano! Autor - osoba Karanović, Vojislav, 1961- = Karanović, Vojislav, 1961- Naslov Strmi prizori / Vojislav Karanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1994 (Novi Sad : Ofsetprint) Fizički opis 59 str. ; 21 cm Sadržaj S a d r ž a j: Prilazak (5-7): Kapija (7). - Pogled sa ivice (9-22): Varka (11); Dodir (12); Nepogoda (13); Razdaljina (14); Opiranje (15); Lik (16); Dis (17); Rastvaranje (18); Akt (19); Pomračenje (20); Zima (21); Prozirnost (22). - Otvaranje (23-37): Soba (25); (Ova postelja: maglena) (26); Granica (27); Zavesa (28); Ritam (29-30); Dah stvari (31); Bitno (32); Poređenje (33); Razglednica (34); Otvorenost (35); Zbunjenost (36); Zaklon (37). - Postolje za vrtoglavicu (39-56): Požari koji ovog časa (41); Pad (42); Snimak (43); Pejzaž (44); Imitacija (45); Čudo (46); Pitanje (47); Poezija nastaje (48); Šljiva (49); Smisao za humor (50); Trezor (51); Zapažanje (52); Osećanje (53); Kiša (54); Plamen (55); Odelo (56). Beleška o pesniku (57). ISBN 86-363-0286-2 (Broš.) Napomene Tiraž 500. Beleška o pesniku: str. 57. Vojislav Karanović (1961, Subotica), diplomirao je jugoslovenske i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje. Radi kao urednik u Radio-televiziji Srbije. Objavio je knjige pesama: Tastatura (1986), Zapisnik sa buđenja (1989), Živa rešetka (1991), Strmi prizori (1994), Sin zemlje (2000), Svetlost u naletu (2003), Dah stvari (izabrane pesme, 2005), Naše nebo (2007), Unutrašnji čovek (2011), Poezija nastaje: izabrane pesme / Poetry Originating: selected poems: bilingual edition (2014), Izbrisani tragovi (2017), kao i knjigu eseja Oslobađanje anđela (2013). Živi u Beogradu. MG47 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bagdala Vera Janićijević (Skoplje, 17. juli 1931 — Beograd, 7. januar 2014) bila je srpski predavač, esejista, pisac, prevodilac i slikar. Biografija Rođena je u porodici oca službenika. Završila je gimnaziju u Nišu gde je stekla osnovna znanja o slikanju od vajara Jaroslava Kratine i slikara Vučkovića i Miškovića. U Nišu je pohađala večernju školu slikanja za talentovane srednjoškolce, pri Domu kulture, koju su vodili pomenuti umetnici. Započela je studije na Tehnološko metalurškom fakultetu u Beogradu, koje je posle dve godine prekinula zbog alergije na hemijske preparate i prebacila se na Filozofski fakultet. Završila je filozofiju na Filozofskom fakultetu, a zatim i dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, sada Fakultet dramskih umetnosti. Profesionalni rad Dostojevski je bio pisac koga je neprekidno proučavala. Magistrirala je sa temom Dramsko u romanu Idiot F. M. Dostojevskog, a doktorirala sa temom Veliki romani Dostojevskog i Kantove antinomije na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je kao profesor filozofije u Gimnaziji u Kruševcu, a zatim u VI beogradskoj gimnaziji, do penzije. Sa mnogo bivših učenika je ostala u trajnoj prijateljskoj vezi. Bila je jedan od osnivača Književnog kluba Bagdala iz Kruševca i član Srpskog filozofskog društva, čiji je bila i sekretar, tj. potpredsednik u dva mandata. Prve eseje o Manu, Kamiju, Židu i Dostojevskom je objavila u književnom časopisu Bagdala u Kruševcu. Zahvaljujući profesoru dr Božidaru Ferjančiću, počela je da se bavi Vizantijskom filozofijom i to je postala, pored Dostojevskog, njena druga interesna sfera. Objavila je više radova iz te oblasti. U časopisu Srpskog filozofskog društva Theoria objavljene su joj studije: Dijalektika – logika u periodu Vizantije (br.23, 1992. g) i Platonizam (vizantijskog filosofa) Mihajla Psela (br.3 i 4, 1999. g). U Književnim novinama je objavila tekstove: Studije na Carskom univerzitetu u Carigradu (dvobroj 1093/1094) i Vizantijska učenost i filosofija (višebroj 1074/1075 i 1076/1077). Godine 2012. svi ti radovi su objavljeni kao knjiga Vizantijska učenost i filosofija, zbornik radova, u izdanju Privatna izdanja Dragomira Džambića. Doktorat Veliki romani Dostojevskog i Kantove antinomije objavilo je Srpsko filozofsko društvo 1999. g. u ediciji Filozofske studije. Studiju Šta znamo a šta ne znamo o Bibliji i Leksikon vizantijskih filosofa objavila je izdavačka kuća Alma 2011. g. Aktivno je učestvovala u Simpozijumu Filozofskog društva u Sremskim Karlovcima. Održala je veliki broj predavanja i učestvovala i organizovala veliki broj okruglih stolova, stručnih razgovora i tribina u Domu kulture Studentski grad, Biblioteci Petar Kočić, Biblioteci Milutin Bojić, Pravnom fakultetu, Učiteljskom fakultetu, Filozofskom fakultetu u Nišu, Gradskoj biblioteci u Novom Sadu... Spisateljski i prevodilački rad Pisala je poeziju i prozu. Novelete Sa Crnog puta, koje su sećanje na detinjstvo provedeno u Nišu, za vreme Drugog svetskog rata, su štampane 1963. g. u izdanju Bagdale, a zatim i 2001. u izdanju izdavačke kuće Knjigoteka. Priče o đacima Zapisi jednog profesora, su 1978. g. čitane u okviru obrazovnog programa Radio Beograda, a 1998. g. su objavljene kao zbirka istinitih priča pod nazivom Sa margina jednog profe u izdanju Bagdale. Experimentum hominis, priče, su objavljene 2007. g. u izdanju Privatna izdanja Dragomira Džambića. Objavila je i tri filozofska romana: Platon i tirani, pripovest o Platonovim putovanjima u Sirakuzu, 2004. g. u izdanju izdavačke kuće Pešić i sinovi Miljenici bogova Aristotel i Aleksandar Makedonski, pripovest o Aristotelu i Aleksandru Makedonskom, 2005. g. u izdanju izdavačke kuće Pešić i sinovi Diogen kosmopolita, pripovest o Diogenu, 2009. g. u zajedničkom izdanju izdavačke kuće Pešić i sinovi i Privatnih izdanja Dragomira Džambića. Prevodila je sa Ruskog i Francuskog jezika. Objavljeni su joj prevodi: A. Čekalova i M. Polakovska Život i običaji u Vizantiji, prevod sa ruskog, 2003. g. u izdanju izdavačke kuće Pešić i sinovi S. S. Averincev Vizantijska filosofija, prevod sa ruskog, 2008. g. u izdanju Privatna izdanja Dragomira Džambića U pripremi su prevod sa ruskog knjige: Baron A. E. Vrangel, Sećanja na F. M. Dostojevskog iz Sibira 1854-1856. g. i roman Pariz.

BEZICNE BUBICE Iznajmljujem i prodajem. Najnoviji model bubica [telefon] ! Bubica je nevidljiva, boje koze, velika osetljivost mikrofona, vadi se pincetom. Najjeftiniji u Srbiji! Radimo samo sa originlanom i kvalitetnom Nokia opremom! Iznajmljivanje bubica sa originalnim Nokia LPS [telefon] petljama (okovratnicima) koja se uparuje preko bluetootha na sve telefone! Sve je bezicno i nema nikakvih kablova! Ne dajemo vam Kineze i prepravljene petlje (kao ostali), vec samo ORIGINAL Nokia LPS [telefon] . Sve dobijate u kompletu i naravno novu bateriju. Garancija i kvalitet su zagarantovani kod nas…vec godinama! [telefon] / [telefon]

- Ovaj mini stoni držač za tablete pruža bezbednost i sigurnost za vaše pametne telefone i tablete, - Pametan izbor za postavljanje mobilnog uređaja u portretni ili pejzažni režim, pružajući rukama odmor kad uživate u video zapisima, čitanju ili gledanju filma, - Od 15 ° do 100 °, možete se prilagoditi željenom uglu i gledati video zapise u ugodnijem položaju, jednostavnom za upotrebu, - Ovo postolje za tablete nema otvor za punjenje, - Kada radite sa većim tabletom, kao što je iPad Pro 11 `, preporučuje se da uređaj postavite vodoravno na ovo postolje, - Dimenzije nosača 120mm x 107mm x 26mm.

- Ovaj mini stoni držač za tablete pruža bezbednost i sigurnost za vaše pametne telefone i tablete, - Pametan izbor za postavljanje mobilnog uređaja u portretni ili pejzažni režim, pružajući rukama odmor kad uživate u video zapisima, čitanju ili gledanju filma, - Od 15 ° do 100 °, možete se prilagoditi željenom uglu i gledati video zapise u ugodnijem položaju, jednostavnom za upotrebu, - Ovo postolje za tablete nema otvor za punjenje, - Kada radite sa većim tabletom, kao što je iPad Pro 11 `, preporučuje se da uređaj postavite vodoravno na ovo postolje, - Dimenzije nosača 120mm x 107mm x 26mm.

(2428) Staklo na telefonu je puklo u uglu, kada se uključi pojavi se Samsung logo ali se ne podigne android sistem. Samsung Lite 2 SM-G318H Uz telefon dobijate i njegovu originalnu kutiju sa IMEI brojem, uputstvo, sve je zapakovano kao prilikom prve kupovine, pogledajte slike. Punjač nije u kompletu, ima bateriju koja radi ali je za zamenu. Pogledajte slike, osim ekrana, tragovi korišćenja su zanemarljivi, ekran je polomljen.. Vraćen je na fabrička podešavanja. Sve aplikacije normalno rade na ovom modelu telefona (viber, whatsapp, youtube. . . ) Otvoren je za sve sim kartice/operatere. Kupljen je u radnji u Beogradu. SPECIFIKACIJA Model : Galaxy Trend 2 Lite G318 Mreže : 850Mhz, 900Mhz, 1800Mhz, 1900Mhz, HSDPA, Kućište Dimenzije : 121.4 x 62.9 x 10.7 mm Težina : 123 grama Oblik : touch-screen, Tastatura : nema, Procesor Procesor : Dual-core Takt : 1200 MHz Baterija Vrsta : Li-Ion Kapacitet : 1500 mAh Ostalo Ostalo : dual-SIM, vibracija, akcelerometar, Ekran Glavni Tip : TFT Veličina : 4.0 inča Broj boja : (24-bit) 16.777.216 boja Rezolucija : 480x800 piksela Ostalo : osetljiv na dodir, Kamera Glavna Orijentacija sočiva : sa zadnje strane Broj piksela senzora : 3.15 megapiksela Rezolucija fotografija : 2048x1536 piksela, Rezolucija videa : (480p) 852x480 piksela, Ostalo : video zapis, blic, Pomoćna Orijentacija sočiva : sa prednje strane Zvuk Reprodukcija Format melodija : mp3, aac, wav, Ostalo : spikerfon, fm radio prijemnik, Memorija Operativna RAM : 512 MB Interna Kapacitet : 4096 MB Eksterna Podržani formati : microSD (Trans Flash), Maximalno podržano : 65536 MB Softver Operativni sistem Vrsta : Android Verzija : v4.4 Podržani formati : aac, wav, mp3, mp4, wma, 3gp, DivX, XviD, H.263, H.264, wmv, avi, Funkcije Osnovne : kalkulator, kalendar, štoperica, alarm, konverter, Napredne : snimanje glasa, Komunikacija Lokal Kablom na : USB 2.0 port, 3.5` audio, Bežično : bluetooth 4.0, Udaljeno Prenos podataka : GSM (9,6 Kb/s), GPRS (115 Kb/s), EDGE (236 Kb/s), WAP pretraživač : 2.0 Podržane tehnologije : SMS, EMS, MMS, WiFi, GPS, GLONASS, SyncML,

(2576) Staklo na telefonu je puklo, a zbog toga pojedina slova i brojevi ne mogu da se ukucaju na tastaturi, potrebna je zamena ekrana. Samsung Lite 2 SM-G318H Uz telefon dobijate i njegovu originalnu kutiju sa IMEI brojem, uputstvo, sve je zapakovano kao prilikom prve kupovine, pogledajte slike. Punjač nije u kompletu, možete ga posebno kupiti kod mene. Pogledajte slike, osim ekrana, tragovi korišćenja su zanemarljivi, ekran je polomljen, baterija drži dugo i ispravna je. Vraćen je na fabrička podešavanja. Sve aplikacije normalno rade na ovom modelu telefona (viber, whatsapp, youtube. . . ) Otvoren je za sve sim kartice/operatere. Kupljen je u radnji u Beogradu. SPECIFIKACIJA Model : Galaxy Trend 2 Lite G318 Mreže : 850Mhz, 900Mhz, 1800Mhz, 1900Mhz, HSDPA, Kućište Dimenzije : 121.4 x 62.9 x 10.7 mm Težina : 123 grama Oblik : touch-screen, Tastatura : nema, Procesor Procesor : Dual-core Takt : 1200 MHz Baterija Vrsta : Li-Ion Kapacitet : 1500 mAh Ostalo Ostalo : dual-SIM, vibracija, akcelerometar, Ekran Glavni Tip : TFT Veličina : 4.0 inča Broj boja : (24-bit) 16.777.216 boja Rezolucija : 480x800 piksela Ostalo : osetljiv na dodir, Kamera Glavna Orijentacija sočiva : sa zadnje strane Broj piksela senzora : 3.15 megapiksela Rezolucija fotografija : 2048x1536 piksela, Rezolucija videa : (480p) 852x480 piksela, Ostalo : video zapis, blic, Pomoćna Orijentacija sočiva : sa prednje strane Zvuk Reprodukcija Format melodija : mp3, aac, wav, Ostalo : spikerfon, fm radio prijemnik, Memorija Operativna RAM : 512 MB Interna Kapacitet : 4096 MB Eksterna Podržani formati : microSD (Trans Flash), Maximalno podržano : 65536 MB Softver Operativni sistem Vrsta : Android Verzija : v4.4 Podržani formati : aac, wav, mp3, mp4, wma, 3gp, DivX, XviD, H.263, H.264, wmv, avi, Funkcije Osnovne : kalkulator, kalendar, štoperica, alarm, konverter, Napredne : snimanje glasa, Komunikacija Lokal Kablom na : USB 2.0 port, 3.5` audio, Bežično : bluetooth 4.0, Udaljeno Prenos podataka : GSM (9,6 Kb/s), GPRS (115 Kb/s), EDGE (236 Kb/s), WAP pretraživač : 2.0 Podržane tehnologije : SMS, EMS, MMS, WiFi, GPS, GLONASS, SyncML,

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Žuborski, Miljenko, 1938-2020 = Žuborski, Miljenko, 1938-2020 Naslov Zezopis od zverinjaka / Miljenko Žuborski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina [b. g.] 1991 Izdavanje i proizvodnja [B. m.] : [b. i.], [b. g.] ([b. m.] : [b. i.]) Fizički opis 46 str. ; 16 cm (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Miljenko Popović. Miljenko Popović – Žuborski (Beograd, 1938 – Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat je po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Danas periodično objavljuje tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima. Dela Knjiga žalbe (1970) Ole, vole (1977) Cirkus zvani cirkus (1978) Ooo ruk srce (1981) Ugovor sa đavolom (1983) Devojka koja mrda ušima (1986) Zezopis od zverinjaka (1991) Svatovi (1995) Životopis (1996) Povest o caru pernatom (1996) Žubor (1996) Rečnik (2000) Spomenik od zaborava (2004) Na pogrešnoj strani motke (2006) Mastilo od kiše (2006) Na pogrešnoj strani motke (2008) Živa bića u kući od pića (2009) Živa bića u kući od pića (2009) Rastanak sa praznom flašom (2010) MG18 (L)

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Karanović, Vojislav, 1961- = Karanović, Vojislav, 1961- Naslov Zapisnik sa buđenja / Vojislav Karanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 81 str. ; 21 cm Sadržaj Obasjan zaspalim suncem (7-8); Glavobolja (9-10). - Put (13); Skica za autoportret (14-15); Mitologija metala (16); Iznenadna (javna) radost (17); Grad (18-19); Pesma bez središta (20-21); Poezija nastaje (22); Anđeo glatkog lica (obrijan) (23-24); Ozon, ironični četinar (25-26); Lik na zidu (27-28); Slika koja izmiče (29-30); Iris, životna sredina (31-32); Kraljici Jeleni (33-34); Ljubavna, ipak (35); Lisabon (36-37); Zapis o buđenju (38-39); Pesma o Lazaru (40-41); Dijalog (42-44); Lako je nama (45-47); The Ship = Brod (48-49); Razjasnica : pesma The Ship - Brod (50-51); 14. decembar : (iz dnevnika) (52-53); Pismo Helderlinu (54-55); Ovo je pesma (56-57); Zmijolik (58-59); Bicikl za kralja Velimira (60-61); Moja soba (62-63); Trenutna (64-67); Patetična (68-70); Duhovita (71). - Strašna simetrija (75-76); Ptica (77-78). Beleška o piscu (79). (broš.) Napomene Tiraž 750 Beleška o piscu: str. 79. Vojislav Karanović (1961, Subotica), diplomirao je jugoslovenske i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje. Radi kao urednik u Radio-televiziji Srbije. Objavio je knjige pesama: Tastatura (1986), Zapisnik sa buđenja (1989), Živa rešetka (1991), Strmi prizori (1994), Sin zemlje (2000), Svetlost u naletu (2003), Dah stvari (izabrane pesme, 2005), Naše nebo (2007), Unutrašnji čovek (2011), Poezija nastaje: izabrane pesme / Poetry Originating: selected poems: bilingual edition (2014), Izbrisani tragovi (2017), kao i knjigu eseja Oslobađanje anđela (2013). Živi u Beogradu. MG47 (K)

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Žuborski, Miljenko, 1938-2020 = Žuborski, Miljenko, 1938-2020 Naslov Zezopis od zverinjaka / Miljenko Žuborski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina [b. g.] 1991 Izdavanje i proizvodnja [B. m.] : [b. i.], [b. g.] ([b. m.] : [b. i.]) Fizički opis 46 str. ; 16 cm (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Miljenko Popović. Miljenko Popović – Žuborski (Beograd, 1938 – Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat je po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Danas periodično objavljuje tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima. Dela Knjiga žalbe (1970) Ole, vole (1977) Cirkus zvani cirkus (1978) Ooo ruk srce (1981) Ugovor sa đavolom (1983) Devojka koja mrda ušima (1986) Zezopis od zverinjaka (1991) Svatovi (1995) Životopis (1996) Povest o caru pernatom (1996) Žubor (1996) Rečnik (2000) Spomenik od zaborava (2004) Na pogrešnoj strani motke (2006) Mastilo od kiše (2006) Na pogrešnoj strani motke (2008) Živa bića u kući od pića (2009) Živa bića u kući od pića (2009) Rastanak sa praznom flašom (2010) MG18 (L)

- Knjiga je iz knjizare, potpuno nova i nekoriscena! - Delo, tj. zbirka pesama `Alkoholi` iz ovog izdanja `Alkoholi i Kaligrami` na Mond-ovoj je listi 100 najboljih knjiga XX veka!!! - Francuski pesnik Gijom Apoliner svoju najpoznatiju zbirku pesama Alkoholi objavljuje 1913. godine. Uz ovu zbirku, stekao je svetsku slavu, a Pablo Pikaso je radio originalni portret za njenu prvu ilustraciju. Slika na ovom izdanju je Salvador Dali. - Ova zbirka pesama predstavlja osoben spoj klasičnog i modernog, pokazuje moderne slike u tradicionalnim oblicima, a smatra se i da označava važnu tačku prelaska simbolizma u nadrealizam u francuskoj poeziji. - Motivi pesama iz zbirke Alkoholi su iz savremenog života, uključujući tehnologije i otuđenje modernog postojanja, i tradicionalne poetske teme, kao što su rat i romantika. Gijom Apoliner razmišlja na osnovu nove tačke gledišta, eksperimentiše sa estetikom kubizma haotičnim spajanjem različitih motiva i tema iz kafea i sa javnih mesta i spontanom i namernom konfuzijom stvara i smelo povezuje zapanjujuće, neobične slike koje zbunjuju čitaoca. U oblikovanju stiha često postiže pomalo paradoksalan efekat kroz stilske inovacije, kao što je izbegavanje znakova interpunkcije. - Prva pesma iz zbirke Alkoholi, Zone koja se smatra i centralnom u umetničkom stvaralaštvu Gijoma Apolinera, počinje stihom `Naposletku umorom taj drevni svet te ovlada`. U svom beskrajnom traganju za sobom pesnik nalazi jednaku inspiraciju u religiji i aerodromu, železničkom terminalu, kao i u Krivom tornju u Pizi i Ajfelovom tornju u Parizu. Suština pesme nije u budućnosti i ona zrači anksioznošću i tugom. - 320 str. - Izdavac : Vreme knjige, 1995. - Izvrsna prilika da dodjete do NOVE knjige, zbirke poezije izdate jos 1995. godine, autora koji se retko srece kod nas i iz cuvenog izbora francuskog Monda, 100 najvecih dela XX veka! - Bonus: Kaligrami!

Ima ex libris pečat kao na slici Lepo očuvano Vesna Parun Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretragu Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922.- Stubičke Toplice, 25. listopada 2010.) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Poezija 1.2 Proza 1.3 Dječja poezija 1.4 Dramska djela (izvedena) 2 Nagrade i priznanja Biografija[uredi | uredi kod] Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942.). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku `Pjesme` (1948.) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku `Crna maslina` (1955.) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman `Mačak Džingiskan i Miki Trasi` (1968.) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka `Zore i vihori` (1947.) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija[uredi | uredi kod] `Zore i vihori`, 1947., `Pjesme`, 1948., `Crna maslina`, 1955., `Vidrama vjerna`, 1957., `Ropstvo`, 1957., `Pusti da otpočinem`, 1958., `Ti i nikad`, 1959., `Koralj vraćen moru`, 1959., `Konjanik`, 1961., `Jao jutro`, 1963., `Bila sam dječak`, 1963., `Vjetar Trakije`, 1964., `Pjesme`, 1964., `Gong`, 1966., `Otvorena vrata`, 1968., `Ukleti dažd`, 1969., `Tragom Magde Isanos`, 1971., `Sto soneta`, 1972., `I prolazim životom`, 1972., `Stid me je umrijeti`, 1974., `Olovni golub`, 1975., `Apokaliptičke basne`, 1976., `Ljubav bijela kost`, 1978., `Čitač snova`, 1978., `Izabrane pjesme`, 1979., `Mapa Magdica`, 1979., `Šum krila, šum vode`, 1981., `Salto mortale`, 1981., `Izabrana djela`, 1982., `Grad na Durmitoru`, 1988., `Kasfalpirova zemlja`, 1989., `Indigo grad`, 1990., `Sonetni vijenci`, 1991., `Tronožac koji hoda`, 1993., `Začarana čarobnica`, 1993., `Izbor iz djela`, 1995., `Ptica vremena`, 1996., `Smijeh od smrti jači`, 1997., `Pelin basne`, 1998., `Spužvica i spužva`, 1999., `Političko Valentinovo`, 2000., `Grijeh smrti`,2000.. Proza[uredi | uredi kod] `Pod muškim kišobranom`, 1987., `Krv svjedoka`, 1988., `Hrvatska kraljica`, 1999., `Noć za pakost - moj život u 40 vreća`, 2001. Dječja poezija[uredi | uredi kod] `Patka Zlatka`, 1957., `Tuga i radost šume`, 1958., `Zec mudrijan`, 1958., `Kornjačin oklop`, 1958., `Mačak Džingiskan i Miki Trasi`, 1968., `Mačak na mjesecu`, 1969., `Miki Trasi i baka Pim Bako`, 1968., `Miki slavni kapetan`, 1970., `Karneval u Kukljici`, 1974., `Poznanstvo s danima malog Maksima`, 1974., `Igre pred oluju`, 1979., `Dvanaest slikovnica o psima`, 1983., `Hoću ljutić, neću mak`, 1983., `Roda u školi`, 1988., `Pokraj Kupe kad se vrapci skupe`, 1989., `Moj prijatelj šišmiš`, 1990., `Uspavanka za poljubac`, 1995., `Kroz prozorčić zime`, 1995., `Pčela, duga i mlin`, 1997., `Tri morske pustolovke`, 2000., `Morska kočijica`, 2001. Dramska djela (izvedena)[uredi | uredi kod] `Marija i mornar`, `Apsirt`, `Magareći otok, oliti homo homini asinus`, `Škola za skitnice`. Nagrade i priznanja[uredi | uredi kod] Poetum oliveatus na manifestaciji `Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što - baštinski dani` 1995. nagrada `Tin Ujević` 2003., za zbirku soneta `Suze putuju` `Nagrada Vladimir Nazor` 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo

Autor - osoba Stǎnescu, Nichita, 1933-1983 = Stanesku, Nikita, 1933-1983 Naslov Stanje poezije / Nikita Stanesku ; [izbor, pogovor i prevod Petru Krdu] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1980 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 104 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Cârdu, Petru, 1952-2011 = Krdu, Petru, 1952-2011 Zbirka Reč i misao. Nova serija ; 354 (Broš.) Napomene Mašinerija reči i nereči: str. 97-102. Predmetne odrednice Stanesku, Nikita, 1933-1983 Posveta na najavnom listu. Nikita Hristov Stanesku, jedan od najznačajnijih a svakako najpoznatiji rumunski pesnik XX veka, rođen je 31.januara 1933. godine u Ploeštiju. Zbog ratnih okolnosti, a i problema sa zdravljem školovanje u rodnom gradu završio je u školi „Apostoli Petar i Pavle“ 1952. godine. Potom se upisuje na Filološki fakultet Univerziteta u Bukureštu i studije rumunskog jezika i književnosti završava 1957. godine. Tri godine kasnije, 1960. objavio je svoju prvu knjigu Smisao ljubavi. Veliko oduševljenje književne kritike izazvali su njegovi stihovi: Tuga moja sluša nerođene pse / kako laju na ljude nerođene / iz knjige Pravo na vreme, a potonje zbirke dokazale su da je za to oduševljenje koje i dan danas traje bilo valjanih razloga. Poslednju pesničku knjigu za života Čvorovi i znaci objavio je 1982. godine. Radio je kao urednik u značajnim rumunskim književnim časopisima, tri godine uzastopno za svoje pesničko umeće dobijao je nagradu Saveza rumunskih pisaca. Dobitnik je i Herderove nagrade za književnost 1985. godine. Bio je i kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Nikita Stanesku važi za jednog od najplodnijih evropskih pesnika, objavio je čak trideset zbirki, a za najvažnije se smatraju: Smisao ljubavi(1960), Vizija osećanja (1964), Pravo na vreme (1965), II elegija (1966),Alfa (1967), Jaje u sferi (1967), Laus Ptolomaci (1968), Nereči (1969), U slatkom klasičnom stilu (1970), Gordosti hladnoće (1972), Epika Magna (1978),Nesavršena dela (1979)i poslednju Čvorovi i znaci (1982). Posmrtno je proglašen za lana rumunske Akademije, a u njegovom rodnom mestu svake godine se održava internacionalni festival poezije koji nosi njegovo ime. Umro je 11. decembra 1983. godine. MG24 (N)

Lepo očuvano kao na slikama Ima pečat Novi Sad 1955 Matica srpska Prvo izdanje Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959.

Kao na slikama Bagdala Slovenačka poezija Janez Menart (izgovor ikone audio zvučnika (pomoć·info)) (29. rujna 1929. – 22. siječnja 2004.) bio je slovenski pjesnik, najpoznatiji po svojoj intimističkoj poeziji. Preveo je niz klasičnih francuskih i engleskih pjesničkih i dramskih djela na slovenski, uključujući Shakespeareove sonete. Menart je rođen u Mariboru. Majka mu je bila kazališna glumica. Ubrzo se razboljela pa se obitelj vratila u Ljubljanu. Njegov otac je radio kao hitni medicinski tehničar i počinio je samoubojstvo kada je Janez imao sedam godina. Majka mu je umrla osam godina kasnije. Zbog loših društvenih prilika Janez i njegova starija sestra živjeli su gotovo od početka školovanja u internatima. Janez je mogao upisati gimnaziju samo zato što je 1940. godine dobio jednu od četiri stipendije Dravske banovine. Završivši je pohađao je Filozofski fakultet Sveučilišta u Ljubljani gdje je diplomirao slovensku filologiju i komparativnu književnost. Nakon odsluženja vojnog roka najprije je bio čitatelj nakladnika, zatim redatelj i na kraju ravnatelj lutkarske sekcije Triglav filma. U to vrijeme se i oženio i dobio kćer. Od 1963. godine, kada je napustio film, zarađivao je pisanjem i prevođenjem. Potom se zaposlio kao urednik dramskog uredništva na RTV Ljubljana. Slijedom političkih okolnosti kasnije je degradiran u redatelja, a posljednje tri godine radio je kao prevoditelj za aktualne potrebe. Godine 1979. odlučio je napustiti posao i zaposliti se kao voditelj programa knjižarskog kluba Svet knjige pri Mladinskoj knjizi. Tu je ostao do umirovljenja 1990. godine. Preminuo je u Ljubljani od bolničke infekcije. Raditi Janez Menart bio je jedan od najpopularnijih slovenskih pjesnika u drugoj polovici 20. stoljeća. Preko četiri stotine njegovih pojedinačnih pjesama prevedeno je na oko 25 stranih jezika, a više od polovice tih prijevoda objavljeno je u samostalnim izdanjima. Više od stotinu njegovih pjesama i tekstova šansone uglazbljeno je, a neke od njih snimljene su i na kazetama i diskovima. Menart je počeo ozbiljno pisati pjesme kada je imao 15 godina, a prve je objavio u posljednje dvije godine gimnazije. Postupno ih je objavljivao u sve većem broju književnih časopisa i putem radija. Njegova karijera istaknutog književnika započela je 1953. godine kada je u suradnji s Kajetanom Kovičem, Tonetom Pavčekom i Cirilom Zlobcem objavio zbirku Pjesme četvorice (Pesmi četirih). Poezija mu je tradicionalno ispovjedna, pripovijedanje realistično i satirično, a forma počiva na tradicionalnom metru s romantičnim slikama i svakodnevnom stvarnošću. Poznati su i njegovi epigrami. Menart je izvornu poeziju nadopunio prevođenjem književnosti na stranom jeziku. Slovenci mu moraju zahvaliti, među ostalim, i na izvrsnim prijevodima Shakespeareovih soneta, Byronove, Burnsove i Prévertove poezije te Villonovih Sabranih djela. Također je prevodio engleske renesansne drame kao što su Volpone Jonsona i Doctor Faustus Christophera Marlowea. Iako uglavnom poznat kao pjesnik i prevoditelj, Menart je napisao i scenarije za lutkarske i dokumentarne filmove te televizijske predstave. Ujedno je i prvi u Sloveniji objavio CD audioknjigu, a pjesme je u velikoj mjeri interpretirao sam. U glazbi Godine 1975. njegova pjesma `Domovina` (slovenski: Domovina) u prijevodu hrvatskog pjesnika Zvonimira Goloba korištena je kao tekst za pjesmu `Domovina` koju je otpjevao hrvatski rock i folk glazbenik Drago Mlinarec.... Janez Menart (pronunciation (help·info)) (29 September 1929 – 22 January 2004) was a Slovene poet, best known for his Intimist poetry. He translated a number of classic French and English poetry and drama works into Slovene, including Shakespeare`s sonnets. Janez Menart Janez Menart.jpg Born September 29, 1929 Maribor, Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes Died January 22, 2004 (aged 74) Ljubljana, Slovenia Occupation poet, translator Period first post-war generation Genre lyrical, narrative, and satirical poetry Literary movement Intimism Notable works Poems of the Four, First Autumn, Newspaper Verse, White Fairytale, Traffic Lights of the Youth, Under the Plague Spot, Medieval Ballads, translations of classical French and English poetry and plays Notable awards Award of the City of Ljubljana 1965 Translation of Shakespeare`s sonnets Sovre Award 1975 Reworkings of poems by Robert Burns and Lord Byron Župančič Award 1978 collection of poems Under the Plague Spot Prešeren Award 1979 (declined) collections and translations of poetry Sovre Award 1988 Collected works of François Villon Spouse Tonka Menart Children one daughter: Barbara Menart Senica Biography Edit Menart was born in Maribor. His mother was a theatre actress. She soon fell ill, so the family moved back to Ljubljana. His father worked as an emergency medical technician and committed suicide when Janez was seven years old. His mother died eight years later. Due to poor social circumstances Janez and his older sister lived almost from the beginning of schooling in the boarding schools. Janez was able to enter grammar school only because he won one of the four scholarships offered by Drava Banovina in 1940. Having finished it he attended the Faculty of Philosophy at the University of Ljubljana where he graduated in Slovene philology and in comparative literature studies. After compulsory military service he was at first a publisher`s reader, then a stage director and finally a director of puppet section at Triglav film. In that time he also married and got a daughter. Since 1963, when he left film, he earned his money by writing and translation. Then he employed himself as the editor of drama editorial board at RTV Ljubljana. Due to political circumstances he was later degraded to a stage director and in the final three years he worked as a translator for current needs. In 1979 he decided to leave his job and employ himself as a programme leader of the book sales club Svet knjige at Mladinska knjiga. He stayed there till his retirement in 1990. He died in Ljubljana due to a hospital infection. Work Edit Janez Menart was one of the most popular Slovene poets in the second half of the 20th century. Over four hundred of his individuals poems have been translated to about 25 foreign languages and over half of these translations were published in independent editions. Over one hundred of his poems and chanson lyrics have been set to music, some of them have also been recorded on cassettes and discs. Menart began seriously writing songs when he was 15 and had first of them published in the last two years of attending grammar school. He gradually published them in a continuously larger number of literary journals and by radio. His career of a prominent literate began in 1953 when he published the collection Poems of the Four (Pesmi štirih) in collaboration with Kajetan Kovič, Tone Pavček and Ciril Zlobec. His poetry is traditionally confessional, the narration realistic and satirical while the form rests on traditional meter with romantic images and everyday reality. Also well known are his epigrams. Menart complemented original poetry by translating foreign language literature. Slovenes have to thank him for, among others, the excellent translations of Shakespeare`s Sonnets, Byron`s, Burns`s and Prévert`s poetry and Villon`s Collected Works. He also translated English Renaissance plays such as Volpone by Jonson and Doctor Faustus by Christopher Marlowe. Although mainly known as a poet and translator, Menart also wrote scripts for puppet and documentary films and television plays. He was also the first in Slovenia to publish a CD audiobook, with his poems largely interpreted by him himself.

Kao na slikama mala mana u vidu zacepljenja na zadnjoj koricami uslikana Pisac: BOGDAN CIPLIC Izdavac: MATICA SRPSKA Izdanje: 1971. Povez: MEKI Broj strana: 107 Format (cm): 20 Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959. prvo izdanje prva izdanja 1. izdanje

Prva knjiga Jelene Lengold objavljena u kultnoj ediciji „Pegaz“ Književne omladine Srbije. Rikna požutela, unutra odlično očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Retko u ponudi. Autor - osoba Lengold, Jelena, 1959- = Lengold, Jelena, 1959- Naslov Raspad botanike / Jelena Lengold Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književna omladina Srbije, 1982 Fizički opis 30 str. ; 20 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Pegaz ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Broš.) Maštovite i smele slike i njihovi spojevi služe ovde širenju jednog imaginativnog prostora, u kojem se osnovna emocija preobražava u višeslojna naslućivanja onoga što je prevazilazi. Poezija jakih, ali i pesnički uspešno kontrolisanih emocija. – Ivan V. Lalić Pesme Jelene Lengold, koje su osvojile tematski prostor urbanosti i intime, i čija intonacija ide od ushićenosti do melanholije, meditativne sete i intelektualne sumnje, snažno se utiskuju u čitalački doživljaj. – Mileta Aćimović Ivkov Jelena Lengold nije pisac minornih preokupacija niti kratkog daha: njena poezija, pa i proza, motivski se nadovezuju na Ijubavni diskurs liričara u izvornom smislu reči. – Dragana V. Todoreskov Pesme snažnih osećanja i neposrednog i sugestivnog izraza. Ove pesme su, zapravo, priče u formi vanredno uobličenih pesama. – Gojko Božović Participirajući u diskursu srpske poezije kako je on konstituisan 80-ih godina XX. stoleća, Jelena Lengold proizvodi poeziju koja je zasnovana na modernističkoj, urbanoj, pesničkoj paradigmi, izrazito lirskog naboja. – Dubravka Đurić Lirsko ja, iako dovedeno do neke vrste zaokružene psihološke figure putem memoarske retrospekcije sećanja i povlašćenih trenutaka prošlosti, aktualizuje se u sadašnjem dnevničkom beleženju osećanja između onoga nekada i sada. – Bojana Stojanović Pantović Jelena Lengold rođena je 1959. godine u Kruševcu. Do sada je objavila šest knjiga poezije, šest knjiga priča i jedan roman. Njene knjige su prevedene na brojne svetske jezike. Dobila je književne nagrade: Đura Jakšić, Biljana Jovanović, Žensko pero, Zlatni Hit liber, Jefimijin vez, kao i nagradu Evropske unije za književnost. Radila je kao novinar Radio Beograda, a zatim kao projekt-koordinator Nansenskolen humanističke akademije u Norveškoj. Sada je samostalni umetnik. Bibliografija: RASPAD BOTANIKE, poezija, Pegaz, 1982. VRETENO, poezija, Nolit, 1984. PODNEBLJE MAKA, poezija, Nolit, 1986. PROLAZAK ANĐELA, poezija, Nolit, 1989. SLIČICE IZ ŽIVOTA KAPELMAJSTORA, poezija, Prosveta, 1991. POKISLI LAVOVI, priče, Srpska književna zadruga, Biblioteka Savremenik, 1994. LIFT, priče, Stubovi kulture, Biblioteka Minut, 1999. BALTIMOR, roman, Stubovi kulture, Biblioteka Peščanik, 2003; Drugo izdanje, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2011. VAŠARSKI MAĐIONIČAR, priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2008, 2009, 2012. PRETESTERIŠI ME, izabrane priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2009. BUNAR TEŠKIH REČI, poezija, Arhipelag, Biblioteka Element, 2011. U TRI KOD KANDINSKOG, priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2013, 2014. RAŠČARANI SVET, priče, Arhipelag, Biblioteka Zlatno runo, 2016. MG112 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gabrijela Mistral (šp. Gabriela Mistral; Vikunja, 7. april 1889 — Njujork, 10. januar 1957), je pseudonim koji je koristila Lucila de María del Perpetuo Socorro Godoy Alcayaga, čileanska pesnikinja, prosvetitelj, diplomata i feministkinja. Bila je prva Latinoamerikanka kojoj je dodeljena Nobelova nagrada i to 1945.[1] Neke od osnovnih tema njene poezije su: priroda, izdajstvo, ljubav, majčinska ljubav, tuga, putovanja, i proces obrazovanja latinoameričkog identiteta kao mešavine indijanskih i evropskih uticaja. Biografija Rođena je u Vikunji u Čileu, gde je završila osnovnu i srednju školu. Otac, Huan Viljanueva, napušta porodicu kada joj je bilo tri godine. Već u četrnaestoj počinje da izdržava i sebe i majku radeći kao učiteljeva pomoćnica. Njena majka, Petronila Alkajaga, umire 1929. Godine 1904. objavljuje prve pesme u lokalnim novinama koristeći razne pseudonime. Dok je radila kao učiteljica 1906. upoznaje Romea Uretu, radnika na železnici. On se ubija 1909. Iako su elementi smrti već prožimali njena dela, ovo samoubistvo još jače utiče na njen budući rad. Strastvene veze koje je vodila sa nekolicinom muškaraca i žena ostavile su dubok trag u njenom stvaralaštvu. Prvo zvanično priznanje dobila je 1914. godine kada joj je uručena prva nagrada nacionalnog književnog konkursa u Santijagu, za delo „Soneti o smrti“. Ministar obrazovanja Meksika je poziva u posetu 1922. u okviru reforme škola i biblioteka, sa zadatkom da započne stvaranje nacionalnog sistema obrazovanja. Međunarodna slava koju stiče omogućava joj brojna putovanja po Evropi i Americi. Tokom 1925. obilazi Brazil, Urugvaj i Argentinu. Između 1925. i 1934. živela je u Francuskoj i Italiji. Tih godina je radila pri Ligi Naroda i predavala na nekoliko univerziteta u svetu. Od 1932. do svoje smrti, kao što je čest slučaj sa čileanskim umetnicima i intelektualcima, služila je i kao konzul u Napulju, Madridu, Petropolisu, Nici, Lisabonu, Los Anđelesu, Santa Barbari, Verakruzu, Meksiku i Njujorku. Na mestu konzula u Madridu često je imala profesionalnih kontakata sa jednim drugim čileanskim nobelovcem i konzulom u Madridu, Pablo Nerudom. Njen sedamnaestogodišnji nećak, Huan Migel, izvršio je samoubistvo 1943. Žal za njegovom smrću i hladnoratovske tenzije u Evropi obeležiće njeno stvaralaštvo do same smrti. Pred smrt se nastanila u Njujorku, gde je i umrla od raka 1957. god.

S posvetom pesnika, očuvano, retko u ponudi! Autor - osoba Jelenković, Saša, 1964- = Jelenković, Saša, 1964- Naslov Heruvimske tajne : pesme / Saša Jelenković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1994 (Novi Beograd : Goragraf) Fizički opis 54 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 500. Kao i knjiga „Ono što ostaje“, i „Heruvimske tajne“ najpre čitaoca suočavaju sa jednim sasvim posebnim vidom pesnikove opsesije oblikom. Ako je u knjizi „Ono što ostaje“ u čitaočev vidokrug prizvan jedan od najpoznatijih klasičnih pesničkih oblika (sonet) i ako je potom došlo do izostavljanja njegovog izuzetno važnog elementa (rima), u knjizi „Heruvimske tajne“ sam oblik je drugačije komponovan. Ovoga puta se Saša Jelenković odlučio da iskoristi jednu vrstu slobodnog stiha koji je ritmički raščlanjen u gotovo neuobičajenoj meri, da bi potom pristupio i osobenom vidu parcelacije iskaza. Ono što ostaje neizmenjeno svakako je tematsko područje, tačnije pesnikovo nastojanje da neprekidno prati promicanje unutarnjih prizora i da pesmu pretvori u hroniku tog promicanja. Otuda je Saša Jelenković više nego drugi pesnici mlađeg naraštaja blizak simbolističkoj poetici, budući da nastoji da udeo empirijskog dovede do one granice ispod koje se ne može ići jer bi pesma skliznula u sferu u kojoj osim verbalne materije nema više ničeg. „Heruvimske tajne“ Saše Jelenkovića su još jedan pokušaj da se domen lirskog govora preispita i preuredi. Saša Jelenković, pesnik, rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u „Književnoj reči“ i „Reči“, i sekretar redakcija u časopisima „Istočnik“ i „Poezija“ od 1992. do 1999. godine. Knjige pesama Neprijatna geometrija (1992) Ono što ostaje (1993) Heruvimske tajne (1994) Kraljevska objašnjenja (1998) Knjiga o srcu (2002) Elpenorova pisma (2003) Elpenorovo buđenje (2004) Elpenori (2006). Knjiga o sumnji (2010) Gola molitva (2013) Pedeset (2014) Sećanja počinju posle smrti (2017) Gibraltar (2018) Izabrane pesme (2019) Književne nagrade „Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija) „Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje) „Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu) Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić. Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja. Disova nagrada za celokupno pesničko delo. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva. MG48 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...

Knjaževac Prosveta, 1983. Druga knjiga uglednog pesnika Ivana Negrišorca, klasičan primer neoavangardne poezije. Dva-tri mala pečata neke biblioteke, ne javne/narodne, nejasno koje/čije, inače verovatno nekorišćena. Ređe u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Ima pečat Inače lepo očuvano PRAZNO NEBO ANTUN BRANKO ŠIMIĆ Prva književna komuna Mostar 1973 B I B L I O F I L S K O I Z D A NJ E PRAZNO NEBO `... Nebo je već dugo praznina bez boga i serafina, beskrajna pustinja siva kroz koju kadŠto aeroplan, grdna tica pliva. Ne lete više gore duše ko laste. Čovjek u zemlju legne i sav se raspe. K bogu izGubismo pute. Pjesnici stoje pred ništavilom i ćute... ` Антун Бранко Шимић (Дриновци, 18. новембар 1898 — Загреб, 2. мај 1925) био је хрватски песник, есејиста, критичар и преводилац. Антун Бранко Шимић Antun branko Šimić.JPG Пуно име Антун Бранко Шимић Датум рођења 18. новембар 1898. Место рођења Дриновци Аустроугарска Датум смрти 2. мај 1925. (26 год.) Место смрти Загреб Краљевина СХС Садржај Биографија Уреди Основну школу похађа у родним Дриновцима. Три разреда фрањевачке класичне гимназије завршава у Широком Брегу. Након Широкога Брега, уписао је четврти разред гимназије у Винковцима. Школовање је наставио у загребачкој Доњоградској класичној гимназији. У осмом разреду, 1917. године, напушта школовање због издавања књижевног часописа Вијавица у Загребу, а књижевни часопис Јуриш покреће 1919. године под утицајем експресионистичког листа Дер штурм. Године 1923. покреће и трећи часопис, Књижевник. Након тешке упале плућа 1924. године оболео је од туберкулозе и покушао се лечити у Дубровнику и Цавтату, а 1925. године вратио се у Загреб. Умро је од туберкулозе плућа, у двадесет и седмој години, у Загребу 2. маја 1925. године. Сахрањен је на загребачкоме гробљу Мирогоју.[1] Књижевно стваралаштво Уреди Антуна Бранко Шимић почео је писати песме још као средњошколац. Његове песме су у почетку биле пејзажне и импресионистичке, веома сличне Матошевим. Након што је Шимић напустио школовање како би радио на свом часопису, променило се и његово песништво. Песме је почео писати на екавици и импресионистичку форму заменио експресионистичком, на шта га је подстакнуо часопис Дер Струм који је Шимића упознао с тим новим, свежим књижевним правцем. У свом песништву Шимић је почео негирати традицију и спону између стварности и песништва. Овај заокрет у његовом песништву подстакао га је да оснује свој часопис Вијавица. Ово је значило другу фазу Шимићевог песништва, ону експресионистичку или, често називану “анархистичком”. У песмама насталим у овој фази Шимић спомиње мотиве и обрађује теме које одишу немиром и очајем човека у градској средини. У своме новом стилу, он поједностављује граматику стихова, у њима изоставља интерпункцијске знаке и постиже експресиван ритам језичном једноставношћу. Ипак, својим песмама још увек жели створити помало импресионистичку сензацију. 1919. године Шимић је са Густавом Крклецом и Ником Милићевићем основао свој други часопис Јуриш, који је и престао с издавањем те исте године. Следеће године објавио је своју најзначајнију збирку песама “Преображења”, која су означила његову трећу фазу песништва. 1923. године Шимић је неко време радио с Миланом Беговићем и уређивао часопис Савременик, а те исте године покренуо је часопис Књижевник. Књижевник је био оштрија верзија Јуриша, у којем је Шимић изражавао протест против тадашњег стања духа међу људима и уметницима, те стања у култури. Једини излаз видео је у рушењу дотадашњих вредности и стварању нових, готово утопијских модела живљења и стварања. Шимић је био веома упућен у сва нова збивања и преокрете на пјесничкој и умјетничкој сцени Европе. Био је веома оштар књижевни критичар, па чак и према писцима које данас сматрамо великим умјетницима свог времена. Али он се није освртао само на домаће писце, већ и на Њемачке и Аустријске експресионисте, те се занимао и за француску и скандинавску књижевну сцену. Шимић се бавио и преводом, па је превео роман “Благослов земље” Кунта Хамсуна, али он је био тискан тек шездесет година касније. Шимић је превео и једну драму те неколико дјела кратке прозе свјетских модерниста.[2] Дела Уреди Преображења, Загреб, 1920. назива се каменом темељацем модерног хрватског песништва. Песници (лирска минијатура) Опомена Моја преображења Херцеговина Смрт и ја Постхумно Уреди Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1933. Приредио Иво Хергешић. Изабране пјесме, Зора, Загреб, 1950. Приредио Драгутин Тадијановић. Сабрана дјела, Знање, Загреб, 1960. У три свеска, приредио Станислав Шимић. Пјесме и проза, Матица хрватска: Зора, Загреб, 1963. Приредио Јуре Каштелан. Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 99. Пјесме и есеји, Матица хрватска, Загреб, 1964. Приредила и поговор написала Весна Крмпотић. Стихови и проза, Свјетлост: Напријед, Сарајево, 1967. Српски и хрватски писци XX века. Коло 3, Антун Бранко Шимић, св. 24. Пјесме и критике, Младост, Загреб, 1973. Празно небо: одабране пјесме, Прва књижевна комуна, Мостар, 1973. Избор пјесама Иван Кордић. Сабрана дјела, Аугуст Цесарец, Загреб - Свјетлост, Сарајево, 1988. У два свеска, приредили Неђељко Михановић (И. свезак) и Дубравко Јелчић (ИИ. свезак). Друго издање у наклади Дом и свијет, 1998., уредници Миле Пешорда и Божидар Петрач. Изабране пјесме, Ерасмус наклада, Загреб, 1996. Приредио и предговор написао Миле Пешорда. Тијело и ми: избор из дјела, Ријеч, Винковци, 1999. Приредио Делимир Решицки. Преображења и изабране друге пјесме, Профил Интернатионал, Загреб, 2005. Приредио Владо Панџић. Преобразбе - Преображења, словенско-хрватско издање, превела Инес Цергол, поговор Миле Пешорда, Копер-Загреб,2006. Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 2008. Приредио Анте Стамаћ. Пјесме, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза I, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза II, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Ране пјесме, Редак, Сплит, 2011. Приредила Мила Панџић. Изабране пјесме, Библиотека Стољећа хрватске књижевности, књ. бр. 113, уредио Анте Стамаћ, Матица хрватска, Загреб, 2012. Antun