Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1988 Broj: 13 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 256 Stanje: veoma dobro očuvano DEJVID MALUF: Jedan izmišljen život / preveo Miloš Komadina EVA LIPSKA: Sedamnaest riđih veverica i druge pesme / preveo Petar Vujičić Petar Vujičić: Pesnička istina Eve Lipske ZIGFRID LENC: Srpska devojka / prevela Milanka de Luka REJMON KENO: Objašnjenje metafora i druge pesme / preveo Miroslav Karaulac FRANC-KARL GINCKAJ: Put u Komakuku / prevela Mirjana V. Popović RUDOLF AUGŠTAJN: „O meni pričaju da sam mrtav` – intervju sa A. I. Solženjicinom / preveo Božidar Zec A. I. SOLŽENJICIN: Mart sedamnaeste (odlomci) / preveli Zorislav i Duško Paunković MSTISLAV ROSTROPOVIČ: Otvoreno pismo glavnim urednicima / preveo Zorislav Paunković TIMOTI GARTON EŠ: Da li postoji Srednja Evropa? / preveo David Albahari TOMAS STERNS ELIOT: Jedinstvo evropske kulture / prevela Danica Šterić VESTI PISMA / Cvetan Todorov: Pismo iz Pariza Tomislav Longinović: Pismo iz Amerike IZ STARIH ČASOPISA / R. M. Rilke : Pismo prijateljici Lu Salome / prevela Isidora Sekulić Jovan Pejčić: Rilke i Lu Salome Dejvid Maluf (1934) jedan je od najpoznatijih australijskih pisaca i dobitnik je mnogih nagrada. Studirao je književnost, predavao u Australiji, gde danas i živi. Počeo je kao pesnik i ostao pesnik. Opus: romani, zbirke pesama, zbirke priča, libreto za operu, autobiografija. Eva Lipska, poljska pesnikinja. Rođena 1945. godine u Krakovu. Studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se opredelila za poeziju. Debitovala 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je 10 godina u Beču kao direktor Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnik niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Prevođena na sve poznatije svetske jezike. 2013. godine bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija. 2014. godine dobitnik je nagrade Evropski atlas lirike, novoustanovljene nagrade izdavačke organizacije i asocijacije pisaca i književnih prevodilaca Kuća poezije iz Republike Srpske. Bibliografija Pomračenje mjeseca, 1991 Stipendisti vremena, 1998 Negde drugde, 2006 Draga gospođo Šubert..., 2013 Turisti reči, 2014 Stihovi ( 1967) Druga zbirka stihova (1970) Treća zbirka stihova (1972) Četvrta zbirka stihova (1974) Peta zbirka stihova (1978) Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982) Garderoba tame (1985), Područje ograničenog zadržavanja (1990) Ljudi za početnike (1997) Zoološke prodavnice (2001) Ja (2003) Cepka (2006) Njutnova pomorandža (2007) Odjek (2010) Francuski književnik, pesnik i dramaturg, Rejmon Keno (1903–1976) bio je član Bretonove grupe nadrealista od 1924. do 1929, a pisanju se posvećuje tokom tridesetih godina. U početku je radio je kao bankarski činovnik, profesor francuskog i novinar da bi proveo veći deo svog života radeći za izdavačku kuću Galimar, gde je počeo kao čitalac 1938. a kasnije postao i direktor Enciklopedije Plejade 1956. Svoj prvi roman objavljuje 1933. godine, koji je odmah dobio nagradu De-Mago zbog jezičke inovativnosti. „Stilske vežbe“, objavljene 1947. godine donele su mu veliku slavu, a slavni roman „Caca u metrou“ (koji je na srpski preveo Danilo Kiš), pojavio se 1959. da bi već sledeće godine doživeo filmsku adaptaciju u režiji Luja Mala. Čuvena pariska figura pedesetih godina, iz literarnog kružoka sa Sen Žermena, Keno je bio član Kolež patafizik, Udruženja matamatičara Francuske i akademije Gonkur. Erudita enciklopedijskog duha, suosnivač je i književne grupe Ulipo. Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 –Moskva, 3. avgust 2008) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: „Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja.“ Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Onkološka klinika“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva vek zajedno I–II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, „Parazit“. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka „ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973–75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste „, 1986 do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu „krivicu“ nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pinčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini. MG47 (K)

Tematski broj u celosti posvećen TV serijama!!! GDE JE ŠTA Sanja Kovačević: ELEMENTA SERIALA MONTAŽA Sanja Kovačević: ESTETSKI KRITERIJI SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA Sanja Kovačević: UVJETI NASTANKA SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA UOKVIRIVANJE Džejson Mitel: KONTEKSTI I OGRANIČENJA SLOŽENOSTI Džejson Mitel: KONTEKST, OGRANIČENJA I KONCEPTI LIKOVA Adrijan Pejdž: POSTMODERNA TELEVIZIJSKA DRAMA Piter Dan: UNUTAR AMERIČKE TELEVIZIJSKE DRAME – KVALITET NIJE U PROIZVODU, VEĆ U EFEKTU KOJI ON IZAZIVA Gunhild Ager: NORDIJSKI NOAR – LOKACIJA, IDENTITET I EMOCIJE Eva Novrup Redval: PISCI, SHOWRUNNER-I I TELEVIZIJSKI AUTORI: IDEJE O JEDINSTVENOJ AUTORSKOJ VIZIJI Džejson Mitel: STUDIJE ŽANRA – IZVAN TEKSTA Alberto N. Garsija: MORALNA OSEĆANJA, ANTIJUNACI I GRANICE NAKLONOSTI Džejson Mitel: TRANSMEDIJSKO PRIPOVEDANJE Bret Mils: SAVREMENI SITKOM („COMEDY VÉRITÉ”) Robin Nelson: POJAVA „AFEKTA“ U SAVREMENOJ TELEVIZIJSKOJ PRODUKCIJI Džori Lagervej, Džulija Lejda i Dajana Negra: TELEVIZIJA U ŽENSKOM KLJUČU U DOBA NEIZVESNOSTI Kim Toft Hansen, Stiven Pikok i Su Ternbul (ur.): TIM OPASNIM EVROPSKIM ULICAMA – SAVREMENA PITANJA U EVROPSKIM TELEVIZIJSKIM KRIMINALISTIČKIM DRAMAMA Meri M. Dalton i Lora R. Linder: AMERIČKE HUMORISTIČKE SERIJE 2010-IH Konsepsion Kaskahosa Virino: USPON JUŽNOG NOARA – ŠPANSKA KRIMINALISTIČKA DRAMA I SAVREMENA TELEVIZIJSKA DRAMSKA PRODUKCIJA Mili Buonano: KAD LOKALNO POSTANE GLOBALNO – TRANSNACIONALNA DRAŽ ITALIJANSKE PRIČE O MAFIJI Mat Coler Sajc: KAKO JE KOMEDIJA PREOTELA DRAMI MESTO GLAVNOG TELEVIZIJSKOG ŽANRA NAŠEG DOBA Ešli Sejo: KAKO KAŽE TV: PRAVA ŽENA I KVALITETAN TELEVIZIJSKI SADRŽAJ Albert Oster: SAJNFELD – PREVAZILAŽENJE SVAKODNEVICE Itaj Harlap: POVRATAK NACIJE – FIGURA RATNIKA U SERIJI NA TERAPIJI (BETIPUL) Marija San Filipo: PORODIČNE VREDNOSTI U SERIJI TRANSPARENT – RASKRINKAVANJE MITOVA SITKOMA O RODU, SEKSU(ALNOSTI) I NOVCU Klodija Vasman: OSEĆANJA U SERIJAMA ZVEZDANE STAZE I SVEMIRSKA KRSTARICA GALAKTIKA – ŠTA NAS ČINI LJUDIMA Džejson Mitel: PRAŠINA U OČIMA – ZAŠTO NE VOLIM LJUDE SA MENHETNA Ijan Bogost: PROTIV AKA-FANOVA – O TEKSTU DŽEJSONA MITELA O LJUDIMA SA MENHETNA EKSPOZICIJA Sanja Kovačević: ŽICA – NAJBOLJA SERIJA SVIH VREMENA KOJU NITKO NIJE GLEDAO Maša Grdešić: SEKS I GRAD – (A)POLITIČNOST ŽENSKIH ŽANROVA Vule Žurić: REPRIZA KAO SUDBINA Danilo Lučić: BINDŽOVANJE KAO NOVI ESKAPIZAM ILI KAKO NEUMERENO GLEDANJE SERIJA MENJA STRUKTURU NARATIVA I NAŠE PONAŠANJE Binoj Kampmark: AMORALNA POTIŠTENOST – ŠTA LJUDI GLEDAJU TOKOM ZABRANE KRETANJA ZBOG KORONAVIRUSA Zorana Simić: ODRASTANJE U PLAVOM I SIVOM – O SERIJI MOJA GENIJALNA PRIJATELJICA Dajana Milovanov: RECI MI KAKO DA ŽIVIM I VOLIM Maša Seničić: UNUTRA SU NORMALNI, NORMALNI LJUDI Vladimir Arsenić: VIŠE PRAVI, NEGO DETEKTIV Ivan Antić: NETFLIKS DO KASNO U NOĆ Dinko Kreho: PREVARANTI, PROROCI I DIVOVSKI ROBOTI DIJALOG Dejvid Milč i Pam Daglas: RAZGOVOR SA DEJVIDOM MILČOM Krejg Mazin i Kristina Radiš: NA TELEVIZIJI JE SCENARISTA GLAVNI Krejg Mazin i Fred Topel: NISAM ŽELEO DA SE IKO OSETI UGODNO Krejg Mazin i Kimberli Riči: BILI SMO OPSEDNUTI AUTENTIČNOŠĆU Đorđe Milosavljević i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM SERIJE TAJKUN Petar Mihajlović i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM FILMA I SERIJE JUŽNI VETAR SVETLA KOMORA Bojana Karavidić: OTKAZANO

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto 1987. Broj: 10 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 274 Stanje: veoma dobro očuvano PER ULOF ENKVIST: Pali anđeo / preveli Mihaila Vesović i Moma Dimić MBELA SON DIPOKO: Crni i beli u ljubavi / prevela Nada Obradović ITALO KALVINO: Pod suncem-jaguarom / prevela Mirjana Ognjanović LENARD KOEN: Knjiga milosrđa / preveo Zoran Jungić MIŠEL TURNIJE: Tetreb; Kratko proze; Amandin ili Dva vrta / prevela Ksenija Jovanović JAH HAMILTON: Poseta / preveo Srba Mitrović KETI AKER : Velika očekivanja / prevela Nina Živančević DESET GODINA „POVELJE 77` RAZGOVOR SA VACLAVOM HAVELOM: Stvarati bez utopija RAZGOVOR SA JOZEFOM ŠKVORECKIM PRIMO LEVI (1919–1987) ELI VIZEL: Aušvic, četrdeset godina kasnije ĐULIO EINAUDI: Poslednje svedočenje   TANJA KRAGUJEVIĆ: Od stvarnosti do mita GORDANA B. TODOROVIĆ: Treperavi svet Kauza Išigura MIHAJLO PANTIĆ: Brevijari „Književnih lomova` SIGNALI VESTI PISMA A. SAHAROV: Pismo M. S. Gorbačovu SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine BRANKA KRILOVIĆ: Pozorišno pismo iz Amerike RATKO ADAMOVIĆ: Pismo iz Rusije PER ULOF ENKVIST, MBELA SON DIPOKO, ITALO KALVINO, LENARD KOEN, MIŠEL TURNIJE, JAN ROBERT HAMILTON, KETI AKER, PRIMO LEVI Italo Kalvino (1923–1985) je bio italijanski književnik, esejista i novinar, intelektualac koji je bio izuzetno angažovan u političkoj, građanskoj i kulturnoj sferi. Kao jedan od najvažnijih italijanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, bio je deo različitih književnih tokova, od neorealizma do postmoderne, ali uvek sa određenim odstojanjem, insistirajući na ličnom istraživanju i iskazu. Bio je privržen svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno – što se ogledalo i u njegovom pripovedanju koje se odriče moralističkog konteksta i didaktičnosti. Završio je studije književnosti u Torinu gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada. Tokom rata bio je u partizanskom pokretu a nakon rata politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi, zajedno sa Pavezeom, Vitorinijem i Natalijom Ginzburg. Kasnije napušta ovaj pokret, da bi se 1960-ih u Parizu priključio grupi OuLiPo – što utiče i na njegov pripovedački manir. Kalvinovo stvaralaštvo prošlo je raznolik književni put: od neorealističko-pustolovnog pripovedanja u romanu Staza do paukovih gnijezda (Zora, 1959), alegorijsko-bajkovite kombinatorike u trilogiji Naši preci (Paideia, 2007), preko književnih eksperimenata u kraćoj prozi Kosmikomike (Paideia, 2008) i romanima Nevidljvi gradovi (Devedesetčetvrta, 1995) i Zamak ukrštenih sudbina (Rad, 1997), sve do metanarativnog romana o čitanju i pisanju Ako jedne zimske noći neki putnik (Plato, 2001), koji ubrzo po izlasku postaje svetski bestseler. Esejističko-kritičke tekstove pisao je uporedo s pripovednim delima. U Američkim predavanjima (Bratstvo-jedinstvo, 1989) pokušao je da definiše književne vrednosti koje bi trebalo očuvati u nadolazećem milenijumu. Fakultet za medije i komunikacije radi trenutno na prevodu Kalvinovog teksta Autobiografija jednog gledaoca. Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen. Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins. Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni. Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu. Diskografija Songs of Leonard Cohen 1967. Songs from a Room 1969. Songs of Love and Hate 1971. Live Songs 1973. New Skin for the Old Ceremony 1974. The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975. Death of Ladies` Man Recent Songs 1979. Night Magic: Musical/Soundtrack 1985. Various Positions 1985. I`m Your Man 1988. The Future 1992. Cohen Live 1994. More Best Of Leonard Cohen 1997. Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001. Ten New Songs 2001. The Essential Leonard Cohen 2002. 2008. Dear Hearher 2004. Live in London 2009. Live At the Isle of Wight 1970 2009. Songs From the Road 2010. Old Ideas 2012. Popular Problems 2014. You Want It Darker 2016. Bibliografija Let Us Compare Mythologies 1956. The Spice-Box of Earth 1961. The Favorite Game 1963. Flowers for Hitler 1964. Beautiful Losers 1966. Parasites of Heaven 1966. Selected Poems 1956. - 1968. 1968. The Energy of Slaves 1972. Death of A Lady`s Man 1978. Death of Mercy 1984. Stranger Music 1993. Book of Longing 2006. The Lyrics of Leonard Cohen 2009. Poems and Songs 2011. Fifteen Poems 2012. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) Keti Aker (1947–1997) je bila američka spisateljica eksperimentalnih romana i pank pesnikinja, a slobodno možemo reći i jedan od vodećih eksperimentalnih pisaca svoje generacije. Od ranog detinjstva bila je fascinirana gusarima, a tako će ostati do kraja života. Kako je sama govorila, želela je da postane gusar, ali je znala da su to mogli biti samo muškarci. Kasnije je postala poznata po vožnji motora i tetoviranju. Na njen opus značajno su uticali kako francuska poststrukturalistička teorija i filozofija, tako i pornografija. Pošto se u svom radu koristila metodama prisvajanja tekstova, „plagijatorstvom`, pornografijom, autobiografijom, kombinovanjem tekstova visoke književnosti i kiča, uz njeno ime se vezuju i pojmovi književnog terorizma i piraterije. Keti Aker je pisanje i čitanje povezivala sa telesnim užitkom. Berouz i Margaret Diras, kao i pesnici Blek Mauntin škole imali su snažan uticaj na njeno stvaralaštvo, a mnogi su je smatrali i ženskim Žanom Ženeom. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (iz 1974), potom Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996. godine). Poetsko-prozni tekst Mrtva lutka poniznost napisan je kao odgovor na zahtev američkog autora Harolda Robinsa da se javno izvini za to što je plagirala njegovo delo u jednom svom romanu. Jedan od razloga za neizvinjavanje bio je taj što se Aker nije osećala krivom – plagiranje je bilo njena metoda pisanja. Mrtva lutka poniznost je fantastična mešavina umetničkih postupaka i tehnika, pored postupaka pravljenja različitih lutaka koje vrši jedna umetnica zvana Kapitol, tu su i autobiografski elementi, citati iz pisma koja je Rilke uputio Sezanu, kao i njeni razgovori sa izdavačima, advokatima, novinarima. Jedna od bitnijih rečenica u tekstu jeste: „Dekonstrukcija ne zahteva toliko plagiranje koliko kršenje autorskih prava`. Keti Aker je umrla od raka dojke u svojoj 50-oj godini. MG47 (K)

časopis `OK` br. 9 (2001) ON/OFF katalog 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 9. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 9 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: MANIC STREET PREACHERS. Sadržaj: VROOM, BLOCK OUT, VELIKI PREZIR, INSTANT KARMA, VElja Miljanovićm, Phoenix, Red Snapper, Talvin Singh, MANIC STREET PREACHERS; SUNSHINE, VAN GOGH, BILJA KRSTIĆ... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br5 (septembar 2000) mesečni časopis za muziku, film i ostalo 84 strana, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 5. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 5 (septembar 2000) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: THE VERVE. Sadržaj: NEOČEKIVANA SILA, INTRUDER, CLASH, IRFAN MUERTES, BIOSKOP... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 13 (2001) Music/Film Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 13. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 13 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: PULP. Sadržaj: OBOJENI PROGRAM, JARBOLI, JAMIROQUAI, STEREOLAB, MERCURI REV... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 18 (2002) Music and Film Magazine 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 18. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 18 (2002) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: David Bowie. Sadržaj: Patti Smith, Moby, DARKWOOD DUB, SONIC YOUTH, Neil Young, BAD COMPANY... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 2 (jun 2000) mesečni časopis za muziku, film i ostalo 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 2. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 2 (jun 2000) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: Vlada Divljan. Sadržaj: MOLOKO, SMASHING PUMPKINS, Ian Brown, RITAM NEREDA, Ana Popović, Anđelina Žoli, The Simpsons... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 24 (2003) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 24. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 24 (2003) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: RADIOHEAD. Sadržaj: EYESBURN, Norah Jones, LINKIN PARK, PINK FLOYD, BLUR... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 20 (2002) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 20. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 20 (2002) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: DARKWOOD DUB. Sadržaj: EVA BRAUN, PRIMAL SCREAM, GOTAN PEOJECT, BEOGRADSKI SINDIKAT, QOTSA, WEEZER, RADIOHEAD, Elvis Presley... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 12 (2001) Music Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 12. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 12 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: BJORK. Sadržaj: NEW ORDER, MANU CHAO, DEL ARNO BAND... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 19 (2002) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 19. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 19 (2002) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: RHCP. Sadržaj: OASIS, PRESING, SEX PISTOLS, ROLLING STONES, Femi Kuti, Eminem... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 10 (2001) ON/OFF katalog 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 10. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 10 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: DEPECHE MODE. Sadržaj: Ana Popović, 357, BEOGRADSKI SINDIKAT, RAMMSTEIN, RAMONES... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 17 (2002) Music and Film Magazine 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 17. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 17 (2002) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: JOHN SPENCER BLUES EXPLOSION. Sadržaj: OBIJENI PROGRAM, Vasil Hadžimanov, LET 3, Britney Spears, PET SHOP BOYS, BLACK REBEL MOTORCYCLE CLUB... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1987. Broj: 9 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 270 Stanje: odlično očuvano Dž. M. KUCI: U srcu zemlje / prevela Ksenija Todorović MARIN SORESKU: Pesme / preveo Adam Puslojić ROLAN DIBIJAR: Da me Kamij vidi / preveo Miroslav Karaulac ANDREJ PLATONOV: Juvenilno more (Mors mladosti) / preveo Milan Čolić MILAN ČOLIĆ: Voland je ipak bio u pravu: „Rukopisi ne gore` SERGEJ ZALIGIN: Čudnojezični Platonov / preveo Milan Čolić GIJOM APOLINER: Bestijarij ili Orfejeva pratnja / preveo Kolja Mićević / drvorezi Raula Difija KOLJA MIĆEVIĆ: Apolinerov opus 1 IVANA HADŽI POPOVIĆ: Šta je novo danas u francuskom romanu  MIHAJLO PANTIĆ: Beket, beskrajna aporija BRANKO ANĐIĆ: Tajni život posle smrti DRAGAN VELIKIĆ: Život u pismima; Neki drugi život BRANKA KRILOVIĆ: Lori i klovnovi KSENIJA JOVANOVIĆ: Francuska književna jesen 1986 SIGNALI VESTI PISMA / SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine TOMISLAV LONGINOVIĆ: Pismo iz Amerike GABOR ČORDAŠ: Pismo iz Budimpešte ZABAVNIK / LAURA BOHANAN: Šekspir u džungli Dž. M. KUCI, ROLAN DIBIJER, ANDREJ PLATONOV, GIJOM APOLINER, MARIN SORESKU Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafrickoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. Andrej Platonov (1899–1951) je izuzetna pojava u književnosti dvadesetog veka, pisac posebne i vrlo samosvojne poetike koga su nazivali i „ruskim Orvelom“. Uz Bulgakova, Harmsa, Šalamova i Babelja, jedan je od najvećih i najoriginalnijih pisaca sovjetske Rusije. Platonov je rođen u oblasti Voronjež u Rusiji. Veoma rano je počeo da radi, već nakon osnovne škole, između ostalog kao kancelarijski službenik, fizički radnik, pomoćnik bravara i livac. Po izbijanju Oktobarske revolucije 1917. upisuje studije elektrotehnike, aktivira se u novinarstvu, intenzivno piše i objavljuje poeziju, kratku prozu, kao i eseje i članke na najrazličitije teme. Posle kratkog oduševljenja komunističkom partijom, brzo se iz nje ispisuje, a s pojavom staljinizma njegovo stvaralaštvo proglašeno je za anarhističko i antikomunističko. Počev od druge polovine dvadesetih godina Platonovu postaje najpre sve teže, a na kraju potpuno onemogućeno da objavljuje, a deceniju kasnije hapse njegovog petnaestogodišnjeg sina pod optužbom da je „terorista“ i „špijun“ i odvode ga u radni logor, gde dobija tuberkulozu. Na intervenciju Šolohova, sin je posle nekog vremena pušten iz zatvora, ali negujući ga Platonov i sam dobija tuberkulozu od koje kasnije i umire. Delo ovog pisca još uvek je nedovoljno istraženo područje, jer je u celini štampano tek pre tridesetak godina. Specifična Platonovljeva antiutopija u velikoj meri obojena je hrišćanskim simbolizmom, kao i uticajima Berđajeva i Dostojevskog, a među značajnije knjige spadaju romani Džan, More mladosti, Iskop i Čevengur, nedovršeni roman Srećna Moskva, kao i novela Skriveni čovek. Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, poznatiji pod pseudonimom Gijom Apoliner (franc. Guillaume Apollinaire; Rim, 26. avgust 1880. – Pariz, 9. novembar 1918), bio je francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Apoliner je rođen u Rimu. O ocu se zna samo da je bio italijansko-švajcarski diplomata. Više se ne zna jer ga je on napustio odmah nakon rođenja. Majka mu je bila poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki. Kao dete, često ga je vodila u Belgiju, Italiju i Monako. Ova kulturna raznolikost uticala je na pesnika čiji je rad uticao na tok 20. veka i početak skoro svakog trenda. Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Nakon završetka školovanja uputio se u Pariz, gde je postao ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Postao je vrlo popularan i među njegovim prijateljima i saradnicima u ovom periodu kao što su: Pablo Pikaso, Mari Lorensen, Gertruda Stajn, Mark Šagal, Marsel Dišan, Erik Sati, Žan Kokto, Andre Breton, Andre Lot, i drugi. Mari Lorensen mu je bila i ljubavnica, a često ju je nazivao i svojom muzom. Krajem 1909. ili početkom 1910. Metzinger je naslikao kubistički portret Apolinera. U svom Vie anecdotique, 16. oktobra 1911., pesnik je ponosno napisao: „Čast mi je da budem prvi model kubističkog slikara, Žana Metzingera, za portret izložen u Salonu nezavisnosti (Salon des Indépendants)“. Po Apolineru, to nije bio samo prvi kubistički portret, već i prvi veliki portret pesnika javno izložen. Dana 7. septembra 1911. godine policija ga je uhapsila zbog sumnje da je učestvovao u krađi Mona Lize, ali je pušten nedelju dana kasnije. Borio se i u Prvom svetskom ratu, a 1916. godine zadobio je tešku povredu glave, nakon koje se nikad u potpunosti nije oporavio. Za vreme oporavka napisao je svoju dramu „Sisa Tiresijina“. Tokom ovog perioda skovao je i reč nadrealizam u programu napomena za mjuzikl „Parada“ Žana Koktoa i Erika Satija. Napisao je: Autori mjuzikla su postigli jedinstvo slike i plesa, između plastičnih umetnosti i mimike, postavljajući osnovu za novu umetnost koja tek treba da stigne. Ovo novo jedinstvo u mjuziklu Parada je neka vrsta nadrealizma, koje smatram početnom tačkom za nastajanje novih umetničkih manifestacija. U vazduhu se osjeća nova duhovna inspiracija koja će bez sumnje privući najbistrije glave umetnoosti našega doba. Možemo očekivati korenite promene u umetnosti vođene duhom univerzalnosti. Jednostavno, prirodno je da umetnost napreduje istim korakom kao i nauka i industrija. On je takođe objavio i umetnički manifest, L`Esprit nouveau et les poètes. Apolinerov status književnog kritičara je najpoznatiji i najuticajniji u svom priznanju Markiza de Sada, čiji radovi su dugo bili nejasni, ali u to vreme postaju popularni pod uticajem dadaističkih i nadrealističkih dešavanja u Monparnasu početkom 20. veka, kao „najslobodnijeg duha koji je ikad postojao“. Pisao je pesme i prozu. Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke „Alkohol“ i posthumno objavljeni „Kaligrami“ gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana „Jedanaest hiljada buzdovana“ (Les onzes milles verges), u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi (oba pola) kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks, i „Iskustva mladog Don Žuana“. Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo. Voleo je da se elegantno oblači. Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata, sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice. Naslednici su mu Dejvid Herbert Lorens i Henri Miler. Dela Poezija Le Bestiaire ou Cortège d`Orphée, 1911 Alkoholi, 1913 Vitam impendere amori, 1917 Kaligrami, poèmes de la paix et de la guerre 1913–1916, 1918 (objavljeno neposredno nakon njegove smrti) Il y a..., Albert Messein, 1925 Julie ou la rose, 1927 Ombre de mon amour, 1947 Poèmes secrets à Madeleine, piratsko izdanjen, 1949 Le Guetteur mélancolique, ranije objavljeni radovi, 1952 Poèmes à Lou, 1955 Soldes, ranije neobjavljeni radovi, 1985 Et moi aussi je suis peintre, album drteža za Kaligrame, iz privatne kolekcije, objavljeno 2006 Fikcija Mirely ou le Petit Trou pas cher (Mirely, or The Cheap Little Hole) (roman), 1900 (neobjavljeno) `Que faire?` (What to Do?) (roman), 1900 (neobjavljen) Les Onze Mille Verges ou les amours d`un hospodar (The 11 Thousand Rods [Penises], or The Loves of a Hospodar) (roman), 1907 L`enchanteur pourrissant (The Enchanter Rotting) (roman), 1909 L`Hérèsiarque et Cie (The Heretic & Co.) (kolekcija kratkih priča), 1910 Les exploits d`un jeune Don Juan (The Adventures of Young Don Juan) (roman), 1911 La Rome des Borgia (The Rome of the Borgias) (roman), 1914 La Fin de Babylone (The Fall of Babylon) (roman) – L`Histoire romanesque 1/3, 1914 Les Trois Don Juan (The Three Don Juans) (roman) – L`Histoire romanesque 2/3, 1915 Le poète assassiné (The Murdered Poet) (pripovetke), 1916 La femme assise (The Sitting Woman) (roman), 1920 Les Épingles (The Pins) (kolekcija kratkih priča), 1928 Drame Farsa Tiresijine dojke / Sisa Tiresijina, 1917 La Bréhatine, screenplay (kolaboracija sa Andre Bilom), 1917 Couleurs du temps, 1918 Casanova, published 1952 Članci Le Théâtre Italien, ilustrvana enciklopedija, 1910 Preface, Catalogue of 8th Salon annuel du Cercle d`art Les Indépendants, Musée moderne de Bruxelles, 1911. La Vie anecdotique, Chroniques dans Le Mercure de France, 1911–1918 Pages d`histoire, chronique des grands siècles de France, hronika, 1912 Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques, 1913 La Peinture moderne, 1913 L`Antitradition futuriste, manifeste synthèse, 1913 Jean Metzinger à la Galerie Weill, Chroniques d`art de Guillaume Apollinaire, L`Intransigeant, Paris Journal, 27 May 1914 Case d`Armons, 1915 L`esprit nouveau et les poètes, 1918 Le Flâneur des Deux Rives, chronicles, 1918 MG47 (K)

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: zima 1987/1988 Broj: 12 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 294 Stanje: veoma dobro očuvano VALENTIN RASPUTIN: Požar / preveo Zorislav Paunković KARLUŠ DRUMON DE ANDRADE: Izabrane pesme / prevela Nina Marinović RAJNER VERNER FASBINDER: TRI DRAME Đubre, grad i smrt / prevela Agata Švarc Gorke suze Petre fon Kant / preveo Božidar Zec Žabar /prevela Snežana Minić ŠANDOR VEREŠ: Stihovi / prevela Judita Šalgo REINALDO ARENAS: Četiri priče /prevela Marica Josimčević KLARIS LISPEKTOR : Dve priče / prevela Ksenija Bilbija KSENIJA BILBIJA: Pisac novog stila KAREL ČAPEK: Zašto nisam komunista JOSIF BRODSKI: Sonet / Preveo Srđan Rašković VESTI SIGNALI PISMA IZ STARIH ČASOPISA RABINDRANAT TAGOR: O savremenoj civilizaciji ZABAVNIK / VIRDŽINIJA VULF: Dijalog na Pentelikonu S. P. ROZENBAUM: Neobjavljena priča Virdžinije Vulf Suđenje Šekspiru PROLEĆE 1985 – ZIMA 1987/88 Dejan Mihailović Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Klaris Lispektor (port. Clarice Lispector; Čečelnik, 10. decembar 1920 – Rio de Žaneiro, 9. decembar 1977) bila je brazilska književnica i novinarka, jedna od najznačajnijih autorki književnosti na portugalskom jeziku. Rođena je kao najmlađa od tri kćerke u jevrejskoj porodici. Loši životni uslovi (siromaštvo, rat, silovanje majke) naterali su porodicu da emigrira u Brazil kada je Klaris imala tek godinu dana. Odrasla je u Resifeu, a majka joj je umrla kad je imala 9 godina, nakon čega su se sestre s ocem preselile u Rio de Žaneiro. Pohađala je najcenjeniju gimnaziju u zemlji (Ginásio Pernambucano), a potom je 1937. godine upisala Pravni fakultet u Riju i zaposlila se kao novinarka. Svoj prvi roman objavila je sa 23 godine. Udala se za brazilskog diplomatu Maurija Gvrgela Valentea 1944. godine i uzela brazilsko državljanstvo. Ubrzo se mladi par odselilo u Napulj, te proveo idućih desetak godina službujući po različitim brazilskim ambasadama u Evropi i SAD. Nije volela diplomatski život, te se nakon 15. godina razvela od supruga i vratila u Rio, gde je nastavila uspešno da objavljuje romane, priče, knjige za decu i novinarske članke. Uprkos tome što je još kao mlada stekla književno priznanje, a iza sebe ostavila opsežnu korespondenciju, vrlo malo toga se zna o njenom privatnom životu. „Toliko sam misteriozna da čak ni samu sebe ne razumem“, napisala je jednom prilikom. Iz tog vakuuma informacija, smatra njen biograf Bendžamin Moser, iznikla je cela mitologija koja i danas pleni i privlači čitaoce širom sveta. Njena proza smatra se prekretnicom na brazilskoj književnoj sceni, pre svega po raznovrsnosti stilskih registara i istančanim i snažnim opisima intimnih, naizgled neosetnih ličnih preobražaja, otkrića i jačanja životnih snaga, sa svim njihovim izazovima. Tokom čitavog života opirala se bilo kakvoj klasifikaciji te potvrđivala utisak o sebi kao „stranom telu“ u brazilskoj književnosti. Brazliski pesnik Ledo Ivo je istakao: „Verovatno nikada nećemo da pronađemo opipljivo i prihvatljivo objašnjenje za jezik i stil Klaris Lispektor. Stranost njezine proze jedna je od neupečatljivih činjenica naše književne istorije, pa čak i istorije našeg jezika.” Nije sebe smatrala ni feminističkom ni jevrejskom književnicom. U njena najznačajnija dela spadaju romani Blizu divljeg srca, Jabuka u tami, Pasija po G. H., Učenje ili Knjiga užitaka, Živa voda, Čas zvezde i Dah života; zbirke pripovedaka Porodične veze, Legija stranaca, Sreća iz potaje, Via Crucis tela i Gde si bila noću. Detinjstvo i mladost Klaris Lispektor je rođena pod imenom Čaja Lispektor u Čečelniku, u oblasti Podolje, zapadnom delu današnje Ukrajine. Bila je najmlađa od tri ćerke Manije Krimgold i Pinkasa Lispektora. Poput drugih jevrejskih porodica u toj regiji i porodica Lispekor je doživela strašne pogrome za vreme Ruskog građanskog rata (između ostalog majka joj je bila silovana). Bežeći pred ratom i siromaštvom, porodica je prvo izbegla u Rumuniju, a potom u Nemačku, odakle su emigrirali u Brazil, gde je njena majka Manija imala rođake. Na obalu Brazila prispeli su početkom 1922. godine, kada je Čaja imala nešto više od godinu dana. Članovi porodice su u novom podneblju odlučili da promene imena. Pinkas je postao Pedro; Mania se preimenovala u Marijeta; Lea je postala Eliza, a Čaji je promenjeno ime u Klaris. Jedino je srednja ćerka Tanja (19. april 1915 – 15. novembar 2007) zadržala svoje ime čitavog života. Prve tri godine živeli su u gradu Masejo, država Alagoas, da bi se, nakon pogoršanja majčinog zdravstvenog stanja, preselili u grad Resife, država Pernambuko. U Resifu, gde je porodica živela vrlo siromašno, umire joj potpuno paralizovana majka 21. septembra 1930. godine. Klaris je pohađala Colégio Hebreo-Idisch-Brasileiro, gde se među ostalim predmetima izučavao i jidiš i hebrejski jezik, a zatim je 1932. godine upisala Ginásio Pernambucano, tada najcenjeniju gimnaziju u zemlji. Godinu dana kasnije, pročitvaši Heseov roman Stepski vuk, poželela je da postane pisac. Godine 1935. Pedro Lispektor je odlučio da preseli svoju porodicu u Rio de Ženeiro, nadajući se da će u tadašnjoj prestonici moći da zaradi više novca, ali i da će svojim ćerkama naći Jevreje za muževe. Godine 1937. Klaris je upisala Pravni fakultet u Riju, jedan od najcenjenijih fakulteta u državi, gde je bila jedna od tri žene i jedini student Jevrejin. Svoju prvu priču Triunfo objavila je u časoposu Pan 25. maja 1940. godine. Iste godine joj umire otac tokom operacije žučnog mehura. Tokom fakulteta, Klaris je radila kao novinarka, prvo u vladinoj novinarskoj agenciji Agência Nacional, a potom i u uticajnim novinama A Noite. Stupila je u kontakt sa brazilskim piscima mlađe generacije, među kojima je bio i pisac Lusio Kardozo. Na pravnom fakultetu se zbližila sa Maurijem Gvrgelom Valenteom, dipomatom iz ministarstva spoljnih poslova Brazila. Kako bi se udala za njega, Klaris je morala da zatraži brazilsko državljanstvo, koji je i dobila 12. januara 1943. godine. Jedanaest dana kasnije udala se za njega. Blizu divljeg srca U decembru 1943. godine objavila je svoj prvi roman, Blizu divljeg srca (Perto do coração selvagem), koji je zbog upotrebe unutrašnjeg monologa, filozofskog pristupa i specifičnog stila bio smatran revolucionarnim u Brazilu. Roman je osvojio nagradu Graça Aranha za najbolji debitanski roman. Pesnik Ledo Ivo ga je u novinarskom prikazu opisao kao najbolji roman koji je ikada žena napisala na portugalskom jeziku, dok je Žorže de Lima istakao da je Klaris promenila tačku gravitacije oko koje se vrtela brazilska književnost poslednjih dvadeset godina. „Roman Klarise Lispektor se obelodanio u našem književnom svetu kao najviši domet introspektivnog romana”, zapisao je književni kritičar Seržio Miliet. Blizu divljeg srca, poput svih drugih njenih kasnijih romana, zasnivao se na snažnom prikazu unutrašnjih duševnih stanja. Iako su mnogi u romanu videli uticaj Virdžinije Vulf i Džejmsa Džojsa, Klaris je njihova dela pročitala tek nakon što je dovršila vlastitu knjigu. Epigraf i sam naslov preuzeti su iz Džojsovog romana „Portret umetnika u mladosti” na predlog njenog prijatelja Lusija Kardoza. Ubrzo nakon izlaska romana Klaris i Mauri su napustili Rio i preselili se u Belem, država Para, u gradu koji leži na ušću Amazona. Tamo je Mauri bio veza između ministarstva spoljnih poslova i internacionalnih lica koja su sever Brazila koristi kao vojnu bazu tokom Drugog svetskog rata. Evropa i SAD Mauri je dobio posao u Brazilskom konzulatu u Napulju, te je mladi bračni par otputovao u Italiju 29. jula 1944. godine. Rat se u Evropi i dalje vodio, a Napulj je bio polazna tačka za brazilske vojne trupe koje su se borile na strani saveznika protiv nacističkih trupa. Klarisa je radila u vojnoj bolnici negujući ranjene vojnike. Nakon završetka rata u Rimu je upoznala pesnika Đuzepea Ungaretija, koji je preveo delove njenog romana Blizu divljeg srca na italijanski jezik. U Rimu je takođe imala priliku da njen portret naslika Đorđo de Kiriko. U Napulju je završila svoj drugi roman, Luster (O Lustre, 1946), u kome je predstavila unutrašnji život devojčice Viržinije. Roman je bio tematski sličan prvom, ali je bio duži. Naišao je na pozitivan prijem među književnom kritikom, ali je entuzijazam kritičara bio manji u odnosu na prijem njenog prvenca. Nakon kratkog povratka u Brazil 1946. godine, bračni par se vratio u Evropu, gde je Mauri postavljen za ambasadora u Bernu. Klaris nije volela Švajcarsku jer se u njoj uglavnom dosađivala i osećala depresivnom. U pismu svojoj sestri zapisala je: „Švajcarska je groblje uzbuđenja”. Kasnije je tvrdila da ju je iz Švajcarske dosade spasavalo pisanje.Tada je napisala svoj treći roman Opkoljeni grad (A cidade sitiada, 1949). U njemu se pripoveda o životu Lukresije Neveš i uzdizanju grada Sao Žeraldo od varošice do velikog grada. Knjiga je zbog brojnih metafora i hermetičnog izraza naišla na ravnodušnost kritičara, ostavši do današnjih dana njena najslabija knjiga. Seržio Miliet je svoj prikaz zaključio rečenicom da je književnica podlegla pod teretom sopstvenog izobilja.` U Bernu je rodila sina 10. septembra 1948. godine, koga je nazvala po svom ocu Pedro. Nakon što je porodica napustila Švajcarsku 1949. godine, a potom provela gotovo godinu dana u Riju, Klaris i Mauri su otputovali za Torki, gde je Mauri postavljen za brazilskog delegata tokom donošenja Opšteg sporazuma o trgovini i carini. U Britaniji su živeli od septembra 1950. do marta 1951. godine i Klarisi se dopadao način života u ovoj zemlji. Prilikom posete Londona imala je spontani pobačaj. Godine 1952. godine, kada su supružnici u Riju ponovo proveli godinu dana, Lispektor je objavila kratku zbirku Nekoliko priča (Alguns contos), sastavljenu iz šest pripovedaka. Knjiga je objavljena u malom tiražu, a štampanje je sponzorisalo Ministarstvo prosvete i zdravlja. Ove priče predstavljaju pripovednu srž onoga što će kasnije kroz novu obradu postati zbirka Porodične veze (Laços de família 1961). Mauri je postavljen za ambasadora Brazila u Sjedinjenim Američkim Državama te su se septembra 1952. godine preselili u Vašington, gde su ostali do juna 1959. godine. Iako je Klaris postala bliska sa nekoliko pojedinaca, duboko je prezirala svet diplomatije. Kasnije je svoj život žene diplomate opisla: „Mrzela sam ga, ali sam radila ono što sam morala... priređivala sam večere, sve ono što se od mene očekivalo, ali sa gađenjem.” U Americi je rodila i svog drugog sina Paula, a započela je i da piše priče za časopis Senhor. U junu 1959. godine, napustila je svog supruga i zajedno sa svojim sinovima vratila se u Rio de Ženeiro, gde je ostala do kraja života. Porodične veze i Jabuka u tami Nakon što se vratila u Brazil, Klaris se kao samohrana majka borila sa novčanim problemima. Pokušavala je da nađe izdavača voljnog da objavi njen roman i zbirku priča koje je napisala u Vašingtonu. Zbirka je objavljena 1960. godine pod imenom Porodične veze i u njoj su se nalazile 6 priča prethodno objavljenih u zbirci Neke priče iz 1952. godine zajedno sa sedam novih priča od koji su neke bile objavljene u časopisu Senhor. Njen prijatelj Fernando Sabino joj je povodom knjige saopštio: „tačno, iskreno, neosporno, pa čak i ponizno, smatram da je ovo najbolja zbirka priča ikada objavljena u Brazilu”. Eriko Verisimo joj je napisao: „Nisam ti pisao povodom tvoje knjige priča jer sam se stideo da ti priznam šta mislim o njoj. Ukratko: najvažnija zbirka priča objavljena u 20. veku još od Mašada de Asisa”. Rukopis četvrtog romana Jabuka u tami bio je završen još 1956. godine, ali je nekoliko izdavača odbilo da ga objavi. Njen najduži roman i ujedno najsloženiji konačno je objavljen 1961. godine. Zasnovan je na unutrašnjem monologu Martima, muškarca koji veruje da je ubio suprugu, zbog čega se povlači u unutrašnjost Brazila, gde postaje zemljoradnik i stočar. Suština romana se ne ogleda u samom zapletu, već na poigravanju jezikom i stilom. Sledeće godine, roman je nagrađen nagradom Karmen Dolores Barbosa za najbolji roman objavljen prethodne godine. Negde u ovo vreme započela je vezu sa pesnikom Paolom Mendešem Kampošem, ali veza nije potrajala. Pasija po G. H. i Legija stranaca Godine 1964. objavila je svoj verovatno najčuveniji i najčudniji roman Pasija po G. H. (A paixão segundo G.H.). U njoj protagoniskinja doživljava mistično iskustvo nakon ulaska u sluškinjinu sobu, gde biva zapanjena bleštavom čistoćom koju narušava jedino bubašvaba koja izlazi iz ormara. Prestravljena, junakinja zalupi vratima ormara, pokidavši bubašvabu na pola, te zatim posmatra kako polako curi tečnost iz njenog polumrtvog tela koju na samom kraju knjige stavlja u usta. Iste godine objavljuje zbirku priča Legija stranaca (A legião estrangeira). Sredinom šezdesetih se upoznaje sa američkim prevodiocem Gregorijem Rabasom na konferenciji posvećenoj brazilskoj književnosti u Teksasu. Njen budući prevodilac je smatrao da je Klaris: „jedna od retkih osoba koje izgledaju kao Marlen Ditrih i pišu kao Virdžinija Vulf.“ septembru 1966. Klaris je doživela nesreću u vlastitom stanu: uzela je tabletu za spavanje i zaspala s upaljenom cigaretom. U požaru joj je teško ozleđena desna ruka. Kasnije je izjavila: „Požar je gotovo sagoreo moju desnu ruku. Moje noge su osakaćene zauvek. To što se dogodilo je vrlo tužno i ne volim da razmišljam o tome. Sve što mogu reći je da sam provela tri dana u paklu, gde, kako kažu, odlaze loši ljudi posle smrti. Ne smatram sebe lošom, a bila sam u paklu dok sam još živa.” Sledeće godine objavila je svoju prvu knjigu za decu „Tajna zamišljenog zeca” (O Mistério do coelho pensante 1967). Knjigu je prvobitno napisala na engleskom za svog sina Paolo dok su još živeli u Vašingtonu. U avgustu 1967. godine započela je da piše članke za Jornal do Brasil, uticajne brazilske novine, što joj je pomoglo da se njeno ime čuje i van intelektualnih i umetničkih krugova, gde je već stekla slavu. Novinarski članci su objedinjeni i objavljeni posthumno u knjizi „Otkriće sveta” (A Descoberta do mundo 1984). Lispektor je učestvovala na političkim protestima protiv vojne diktature u Brazilu 1968. godine. Iste godine je objavila još dve knjige: knjigu za decu Žena koja je ubila ribu (A Mulher que matou os peixes) i roman Knjiga užitaka ili učenje (Uma Aprendizagem ou O Livro dos Prazeres) Živa voda Godine 1971. Lispektor je objavila još jednu zbirku priča Sreća iz potaje (Felicidade clandestina), u kojoj je nekoliko priča zasnovano na sećanju na detinjstvo provedeno u Resifu. U tom periodu je započela rad na knjizi Živa voda, a samo pisanje je teklo sporo. Olga Boreli, njena prijateljica i asistent, kasnije se prisećala Klarisinog procesa pisanja: „Bila je nesigurna i tražila je mišljenje nekoliko prijatelja. Kad je pisala druge knjige, nikada nije pokazivala toliku nesigurnost. Sa Živom vodom jeste. Jedino sam tad videla da Klaris sa oklevanjem predaje rukopis izdavaču. Sama mi je to rekla.” Kada je knjiga izašla 1973. godine, knjiga je ubrzo proglašena remek-delom. U jednom književnom prikazu stajalo je: „Ovakva proza Klaris Lispektor budi savremenu književnost Brazila iz depresivne i ponižavajuže malodušnosti i uzdiže je na nivo univerzalne vrednosti i savršenstva”. Godine 1974. objavila je dve knjiga priče Gde si bila noću i Via Crucis tela. Iako je mnoge svoje knjige pisala godinama Via Crucis tela je napisan za tri dana nakon što se kladila sa svojim izdavačem da može napisati za kratak vremenski period tri priče o seksualnosti. Pošto je prethodne godine otpuštena iz novina, svoje pisanje je morala da ubrza. Takođe, počela je da objavljuje prevode Agate Kristi, Edgara Alana Poa i Oskara Vajlda. Godine 1975. bila je pozvana na prvi svetski kongres veštičarstva u Bogoti. Kongres je privukao veliku pažnju medija i izazvao neodobravanje jednog dela javnosti. Na skupu veštica je pročitala priču Jaje i kokoška iz zbirke Legija stranaca. Čak i ovako ekscentrična vrsta publike je ostala zbunjena pričom. Kasnije je svoj odabir objasnila: „Jaje i kokoška je misteriozna priča i zaista u njoj ima malo okultizma. To je teška i duboka priča. Zato mislim da je raznovrsna publika očekivala da izvučem zeca iz šešira. Ili da padnem u trans. Slušajte, nikada u životu nisam učestvovala u takvim stvarima. Svoju inspiraciju ne pronalazim u natprirodnom, već u dubokom uranjanju u podsvest, odakle isplivavaju otkrovenja na površinu. Šta više, ne pišem da bih ispunila bilo čija očekivanja. ” Čas zvezde i smrt Njen posljednji roman, Čas zvezde (A Hora da estrela), dovršen je 1977, mesec dana pre autorkine smrti, te je objavljen posthumno. U njemu Klaris propituje društvene teme poput siromaštva kroz lik neobrazovane i u svakom smislu neuspešne antiheroine, priproste daktilografkinje Mašabe, koja zahvaljujući manjku inteligencije ne shvata koliko bi zapravo trebala biti nesrećna. Iste godine Klaris je umrla od raka jajnika, iako joj nikad nisu saopštili dijagnozu. Na neki način, predvidela je vlastitu bolest govoreći o Mašabeinim „osušenim jajnicima“. Umrla je na dan uoči svog 57. rođendana. Sahranjena je 11. decembra na jevrejskom groblju u Rio de Ženeiru Dela Romani Blizu divljeg srca (Perto do Coração Selvagem, 1943) Luster (O Lustre, 1946) Opkoljeni grad (A Cidade Sitiada, 1949) Jabuka u tami (A Maçã no Escuro, 1961) Pasija po G. H. (A Paixão segundo G. H., 1964) Učenje ili knjiga užitaka (Uma Aprendizagem ou O Livro dos Prazeres, 1969) Živa voda (Água viva, 1973) Čas života (A Hora da estrela, 1977) Dah života (Um Sopro de Vida, 1978) Zbirke priča Neke priče (Alguns contos, 1952) Porodične veze (Laços de família, 1960) Legija stranaca (A legião estrangeira, 1964) Sreća iz potaje (Felicidade clandestina, 1971) Imitacija ruže A imitação da rosa, 1973) Via Crucis tela A via crucis do corpo, 1974) Gde si bila noću? Onde estivestes de noite, 1974) Ne zaboravi (Para não esquecer, 1978) Lepotica i zver (A bela e a fera, 1979) Književnost za decu Tajna zamišljenog zeca (O Mistério do Coelho Pensante, 1967) Majka koja je ubila ribu (A mulher que matou os peixes, 1968) Tajni život Laure (A Vida Íntima de Laura, 1974) Delimična istina (Quase de verdade, 1978) Kako su nastale zvezde (Como nasceram as estrelas: Doze lendas brasileiras, 1987) Novinarstvo i druga proza A Descoberta do Mundo (1984) Visão do esplendor (1975) De corpo inteiro (1975) Aprendendo a viver (2004) Outros escritos (2005) Correio feminino (2006) Entrevistas (2007) Korespodencija Cartas perto do coração (2001) Correspondências (2002) Minhas queridas (2007) MG47 (K)

GDE JE ŠTA Milica Markić: ISTINA SLOVA IME Olga Tokarčuk: BLAG PRIPOVEDAČ Olga Tokarčuk: STUBOVI IDENTITETA Olga Tokarčuk: HERMESOVA POSLA, ILI KAKO PREVODIOCI SVAKODNEVNO SPASAVAJU SVET Olga Tokarčuk: SVET IZ DRUGOG UGLA Olga Tokarčuk: VEŽBE IZ STRANOSTI Olga Tokarčuk: ČOVEK NA RUBOVIMA SVETA Olga Tokarčuk: KAKO NASTAJE ROD Olga Tokarčuk: PRISTRASAN DŽEPNI VODIČ PO POLjSKOJ ZA NEMCE POVODOM ULASKA POLjSKE U EVROPSKU UNIJU Olga Tokarčuk: ČOVEK KOJI NIJE VOLEO SVOJ POSAO Olga Tokarčuk: BEZDOMNI PSI Olga Tokarčuk: NE BOJ SE! STRAH LJUDE DELI NA „NAŠE“ I „TUĐE“ MONTAŽA Olga Tokarčuk: IZVODI IZ INTERVJUA IZ LISTA DEKADA IZ 1995. GODINE Olga Tokarčuk i Mihal Nogaš: KAKO PEVATI TOKARČUK? Olga Tokarčuk i Justina Sobolevska: OLGINO DOBA Olga Tokarčuk i Vlođimjež Novak: OLGA TOKARČUK I SINDROM VALDEKA D. Olga Tokarčuk i Zofja Krul: BIORAZGRADIVI PRIBOR ZA JELO? I JA SAM LAJKOVALA Olga Tokarčuk, Vojćeh Šimanjski i Robert Kusek: ISTORIJSKI ROMAN UOKVIRIVANJE Katažina Kantner: ŠTA SVE MOŽEŠ S REČIMA Eliza Koncka: BOŽANSKI DAR Ana Marhevka: POGLEDAJ, SVE VEĆ POSTOJI NA OVOM SVETU Edvin Bendik: EKSCENTRIČNI SVET OLGE TOKARČUK, RECEPT U OSAM TAČAKA Kinga Dunjin: KNJIŽEVNICA Miljenko Jergović: OLGA TOKARČUK I ONI KOJI SU VJEROVALI DA JE BOG SLUČAJNO STVORIO SVIJET Vladislava Gordić Petković: TRANSGRESIJA EKOLOGIJE I ASTROLOGIJE U ROMANU OLGE TOKARČUK VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH Zorana Simić: ODA TUMAČENJU: EFEMERIDE ROMANA VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH EKSPOZICIJA Dženifer Kroft i Natalija Šostak: SAD SVI ŽELE OLGU Barbara Delfino: NA POČETKU BEHU SNOVI Marina Šoda: POSTATI DEO STVARANJA MITA: RAZMIŠLJANJA PREVODIOCA Jan Henrik Svan: BAJKA O PREVOĐENJU Olga Navoja Tokarčuk (polj. Olga Nawoja Tokarczuk, 29. januar 1962. Sulehov, Poljska) je poljska književnica i psiholog. Dobitnica brojnih književnih priznanja i nagrada. Njene knjige su prevedene na trideset i sedam svetskih jezika. Na srpskom jezičkom području, (uključujući i ijekavizovanu verziju knjige „Beguni” objavljenu u Bosni i Hercegovini) sve njene knjige prevela je Milica Markić. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost zvanično za 2018. godinu, iako su je dobitnicom proglasili 2019. godine. Olga Tokarčuk je rođena 21. januara 1962. godine u Sulehovu, gradu u kom je provela najranije detinjstvo. Zajedno sa svojom porodicom preselila se u Kjetš, gde je pohađala školu. Diplomirala je psihologiju na Univerzitetu u Varšavi. Još za vreme studija je volontirala vodeći brigu o psihički bolesnim ljudima. Po diplomiranju, radila je kao psihoterapeut u klinici za mentalno zdravlje u Valbžihu. Sebe smatra učenicom Karla Junga, i njegova psihologija se oseća kroz njeno književno stvaralaštvo. Od 1989. godine se potpuno posvetila književnom radu, napustila je rad u klinici i preselila se u Krajanov, selo kod Nove Rude. Književnu karijeru je počela 1979. godine objavljujući svoje priče u omladinskom časopisu Na przełaj, pod pseudonimom Nataša Borodin (Natasza Borodin). Nastavila je da objavljuje priče i pesme po raznim književnim časopisima. Prvi roman U potrazi za knjigom objavila je 1993. godine. Kritičari su ga odlično prihvatili, kao i roman E. E. objavljen dve godine kasnije. Treći roman Pamtivek i druga doba je njen najveći uspeh do tad. Knjiga je osvojila veliki broj nagrada, i uvrštena je u srednjoškolsku lektiru. Posle ovog romana kratki oblici očigledno postaju njen omiljeni žanr, jer objavljuje nekoliko zbirki kratkih priča, kao i esej o romanu Lutka Boleslava Prusa. Sledeći roman Dnevna kuća, noćna kuća objavila je 1998. godine. To je netipičan roman, prepun esejskih zapažanja, očigledno inspirisanim mestom u kome živi. Ana In silazi u Donji svet, roman iz 2006. godine, reinterpretacija je mita o sumerskoj boginji Inani. Sledi roman Beguni, roman o fenomenu putovanja u XXI veku, i sa njim brojne nagrade, od kojih najznačajnija Međunarodna Man Buker nagrada. Naredni roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih objavljen je 2009. godine. U romanu se bavi pitanjem prava životinja. Knjige Jakovljeve iz 2014. je istorijski roman o Poljskoj 18. veku. Olga Tokarčuk je jedan od organizatora Međunarodnog festivala pripovetke u Vroclavu. Od 2008. godine predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Opolu, i Jagjelonjskom univerzitetu u Krakovu. Vodi izdavačku kuću Ruta. Po mnogim njenim knjigama rađene su pozorišne predstave i filmovi. Film Trofejna divljač (`Pokot`) po romanu Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, u režiji Agnješke Holand osvojio je nagradu Srebrni medved Alfred Bauer na Berlinskom filmskom festivalu 2017. godine. Na osnovu pripovetke Generalna proba, iz zbirke priča „Svirka na mnogo bubnjeva”, u prevodu Milice Markić, u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić” kreirana je predstava Akvarijum u dramatizaciji i režiji Olge Savić. Nagrade Dobitnica je brojnih književnih nagrada, kako u Poljskoj tako i u Evropi. Poljsku nagradu Politikin pasoš dobila je 1996. godine, a 1997. nagradu Košćelski Fondacije za roman Pamtivek i druga doba. Za književnu nagradu Nike, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima, nominovana je šest puta, a osvojila ju je dva puta: za romani Beguni 2008. godine i 2015. godine za roman Knjige Jakovljeve. Istu nagradu po izboru čitalaca dobila je pet puta. Nominovana je, takođe za Beguni, i za književnu nagradu centralne Evrope „Angelus”. Godine 2013. nagrađena je nagradom Vilenica, koju dodeljuje Slovenačko književno društvo. Međunarodnu nagradu Bridž (Brückepreis), koju dodeljuju gradovi blizanci Zgoželec u Poljskoj i Gerlic u Nemačkoj za kulturni doprinos, dobila je 2015. godine. Za romani Beguni 2018. godine je dobila i Međunarodnu Buker nagradu. Za istu nagradu je nominovana i 2019. godine, sada za roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost 2018. ali je za dobitnicu proglašena 2019. godine. Dela MJK32706 Olga Tokarczuk (Pokot, Berlinale 2017).jpg Gradovi u ogledalima (Miasta w lustrach, 1989) – poezija; U potrazi za knjigom (Podróż ludzi księgi, 1993) – roman; Erna Elcner (E. E., 1995) – roman; Pamtivek i druga doba (Prawiek i inne czasy, 1996) – roman; Ormar (Szafa, 1997) – pripovetke; Dnevna kuća, noćna kuća (Dom dzienny, dom nocny, 1998) – roman; Božićne priče (Opowieści wigilijne, 2000) – priče, zajedno sa Ježijem Pilhom i Anžejem Stasjukom Lutka i biser (Lalka i perła, 2000) – eseji; Svirka na mnogo bubnjeva (Gra na wielu bębenkach, 2001) – pripovetke; Poslednje povesti (Ostatnie historie, 2004) – pripovetke Ana In silazi u Donji svet (Anna In w grobowcach świata , 2006) – roman; Beguni (Bieguni, 2007) – roman; Vuci svoje ralo po kostima mrtvih (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) – roman; Medvedovih pet minuta (Moment niedźwiedzia, 2012) – eseji; Knjige Jakovljeve (Księgi Jakubowe, 2014) – roman; Bizarne priče (Opowiadania Bizarne, 2018) – pripovetke.

National Geographic broj 127 strana 110 jezik srpski Albert Ajnštajn ( Albert Einstein; Ulm, 14. mart 1879 — Prinston, 18. april 1955) bio je teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Albert Ajnštajn je formulisao specijalnu i opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc²), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u Annus Mirabilis ili „Godini čuda”) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike. U narodu, ime „Ajnštajn” je sinonim za čoveka visoke inteligencije ili za genija. Predmet njegovih istraživanja su bile kapilarne sile, specijalna teorija relativnosti (kojom je ujedinio zakone mehanike i elektromagnetike), Opšta teorija relativnosti (uopštenje Specijalne teorije kojim obuhvaćeno ubrzano kretanje i gravitacija), kosmologija, statistička mehanika, Braunovo kretanje, kritična opalescencija, verovatnoća elektronskih prelaza u atomu, problemi probablističke interpretacije kvantne teorije, termodinamika svetlosti pri maloj gustini zračenja, fotoelektrični efekat, fotoluminiscencija, fotojonizacija, Voltin efekat, sekundarni katodni zraci, zakočno zračenje, stimulisana emisija zračenja, objedinjene teorije polja, unifikacija bazičnih fizičkih koncepata preko njihove geometrizacije itd. Albert je rođen 14. marta 1879. godine, otprilike u 11.30 časova pre podne, u jevrejskoj porodici, nastanjenoj u gradu Ulm u oblasti Virtemberg, Nemačko carstvo, što je oko 100 km istočno od Štutgarta. Njegov otac bio je Herman Ajnštajn, po zanimanju trgovac, koji se kasnije bavio elektrohemijskim poslovima, a majka mu je bila Paulina Ajnštajn, devojačko Koh. Oni su se venčali u Štutgart-Bad Kanštatu (nem. Stuttgart-Bad Cannstatt). Po Albertovom rođenju, njegova majka navodno je bila zaplašena, jer je mislila da je glava njenog novorođenčeta previše velika i da je loše oblikovana. Pošto je veličina njegove glave, čini se, bila manje vredna zapažanja kako je on bivao stariji, (što je očigledno sa svih Ajnštajnovih fotografija na kojima se vidi da mu je glava bila proporcionalna veličini tela u svim periodima života), ovu njegovu „osobinu” na dalje su tretirali kao neku vrstu „benigne makrocefalnosti” odnosno smatrali su da „proporcije njegove glave” nisu ni u kakvoj vezi sa nekom eventualnom bolešću, niti da imaju bilo kakvog uticaja na njegove kognitivne-saznajne sposobnosti. Još jedan, poznatiji, aspekt Ajnštajnovog detinjstva predstavlja činjenica da je on progovorio kasnije nego većina prosečne dece. Ajnštajn je sam tvrdio da nije progovorio pre svoje treće godine i da je i tada to nevoljno činio sve do uzrasta od devet godina (videti deo „Spekulacije i kontroverze”). Zbog ovog Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govornih sposobnosti i njegove kasnije dečačke sklonosti da izbegava svaku temu u školi koja mu je dosadna, a da se intenzivno koncentriše samo na ono što ga interesuje, neki od njegovih poznavalaca iz tog vremena, kao na primer jedna porodična kućna pomoćnica, sugerisali su čak da je on možda „retardiran”. Ovo poslednje zapažanje nije, međutim, bilo i jedino u Ajnštajnovom životu koje je išlo za tim da mu se prikače nekakvi kontroverzni epiteti ili da se etiketira nekom „patološkom nalepnicom” (videti opet „Spekulacije i kontroverze”). Pošto se niko od članova Albertove porodice nije strogo pridržavao jevrejskih verskih običaja, i za njega je bilo dozvoljeno da pohađa Katoličku osnovnu školu. Iako mu se u početku nisu baš sviđale sve lekcije koje je čuo u toj školi, a neretko ih je i preskakao, on je kasnije, na primer, često nalazio veliko zadovoljstvo i utehu u Mocartovim violinskim sonatama. Kada je Ajnštajnu bilo pet godina, njegov otac mu je pokazao mali džepni kompas i Ajnštajn je tada shvatio da nešto u „praznom” prostoru deluje na magnetsku iglu kompasa, da bi kasnije ovaj doživljaj opisao kao najveći otkrivački događaj njegovog života. On je, zabave radi, pravio modele i mehaničke spravice pokazujući tako odmalena velike tehničke i matematičke sposobnosti. Počev od godine 1889, student medicine po imenu Maks Talmud, koji je četvrtkom uveče posećivao Ajnštajnove u toku šest godina, je upoznavao Ajnštajna sa ključnim naučnim i filozofskim tekstovima, uključujući Kantovu Kritiku čistog uma. Dvojica od njegovih ujaka na dalje će „hraniti” ovu njegovu intelektualnu radoznalost, tokom njegovog kasnijeg detinjstva i perioda rane adolescencije, nabavljajući mu ili mu preporučivajući za čitanje knjige iz oblasti nauke, matematike i filozofije. Ajnštajn je pohađao Luitpold gimnaziju (Luitpold Gymnasium), gde je stekao relativno napredno i za to vreme moderno obrazovanje. Sa učenjem matematike započeo je negde oko dvanaeste godine, 1891, učeći samostalno iz školskih udžbenika Euklidovu geometriju u ravni, a infinitezimalni račun počeo je da izučava četiri godine kasnije. Ajnštajn je shvatio kolika je moć aksiomatskog, deduktivnog, razmišljanja proučavajući Euklidove „ Elemente”, koje je on nazivao „svetom geometrijskom knjižicom” (prema tvrđenju Maksa Talmuda). Dok je bio u gimnaziji, Ajnštajn se često sukobljavao sa školskim autoritetima i vređao upravu, verujući da je duh učenja i kreativnog razmišljanja izgubljen usled nastojanja na čistoj memorizaciji gradiva. Godine 1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana Ajnštajna, Albert se seli iz Minhena u Paviju, italijanski grad blizu Milana. Ajnštajnov prvi naučni rad, pod nazivom Istraživanje stanja etra u magnetskom polju, bio je ujedno tada napisan i za jednog od njegovih ujaka. Albert je ostao u Minhenu želeći da završi školu, ali je završio samo jedan semestar, pre nego što je napustio gimnaziju u proleće 1895, da bi se pridružio svojoj familiji u Paviji. On napušta školu godinu i po dana pre završnih ispita, ne govoreći o tome ništa svojim roditeljima, uveravajući školsku upravu da mu dozvole odlazak uz pomoć lekarskog uverenja dobijenog od jednog prijateljski nastrojenog doktora. Ali to je ujedno značilo i da neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Te godine, u uzrastu od 16 godina, on preduzima misaoni eksperiment poznat kao „Ajnštajnovo ogledalo” (”Albert Einstein`s mirror”). Zureći u ogledalo, on je pokušavao da dokuči šta bi se desilo sa njegovom ogledalskom slikom ako bi on počeo da se kreće brzinom svetlosti. Njegov zaključak, da je brzina svetlosti nezavisna od brzine posmatrača (brzine njenog izvora), koji je, između ostalog, bio podstaknut i ovim razmišljanjem, kasnije će postati jedan od dva postulata specijalne relativnosti. Mada je pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog ispita za upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, njegov neuspeh u delu ispita iz slobodnih veština osujetio je ove njegove planove. Njegova porodica šalje ga tada u Arau u Švajcarskoj da završi srednju školu, tako da postaje jasno da on neće biti inženjer elektrotehnike, kao što se njegov otac dotada nadao. Tamo, on sluša povremena predavanja iz Maksvelove elektromagnetske teorije i konačno prima svoju diplomu septembra meseca 1896. godine. U to vreme on je bio na stanovanju u porodici profesora Josta Vintelera (Jost Winteler) gde se zaljubljuje u Sofiju Mariju-Janu Amandu Vinteler (Sofia Marie-Jeanne Amanda Winteler), obično pominjanu kao Sofija ili Marija, ćerku profesora Vintelera i Ajnštajnovu prvu draganu. Ajnštajnova sestra Maja, koja je verovatno bila njemu najbliža osoba od poverenja, kasnije će se udati za Vintelerovog sina Pola, a Ajnštajnov prijatelj Mišel Beso (Michele Besso) oženiće Vintelerovu drugu kćerku, Anu. Ajnštajn se zatim upisuje na Savezni politehnički institut, u oktobru mesecu, i prelazi u Cirih, dok Marija odlazi u Olsberg u Švajcarskoj gde je čeka posao učiteljice. Iste godine, on obnavlja svoje virtemberško državljanstvo. U jesen 1896, Srpkinja Mileva Marić započinje svoje studije medicine na Univerzitetu Cirih, da bi se već posle prvog semestra prebacila na Savezni politehnički institut gde, kao jedina žena upisana te godine, studira na istom smeru kao i Ajnštajn. Milevino druženje sa Ajnštajnom razviće se u pravu ljubavnu romansu tokom sledećih par godina, i pored povike njegove majke kojoj je smetalo to što je ona previše stara za njega, što nije Jevrejka, i što ima fizičku manu (jedna noga bila joj je nešto kraća). U 1900. toj godini, Ajnštajn je stekao diplomu Saveznog politehničkog instituta koja mu je omogućavala da se bavi nastavnim radom. Iste godine on prijavljuje za objavljivanje svoj prvi rad o kapilarnim silama, pod naslovom Folgerungen aus den Capillaritätserscheinungen, ili u prevodu Rezultati posmatranja kapilarnih pojava (može se naći u „Analima fizike” tom 4. pp. 513). U ovom svom radu, on pokušava da ujedini različite zakone fizike, dakle čini pokušaj u onome što će bez prekida nastojati da čini tokom celog svog života. Preko svoga prijatelja, inženjera Mišela Besoa, Ajnštajn će se upoznati sa delom Ernsta Maha, kojeg će kasnije nazivati „najboljom rezonatorskom kutijom Evrope” za fizičke ideje. Tokom tog vremena, Ajnštajn razmenjuje i deli svoja naučna interesovanja sa grupom bliskih prijatelja, uključujući Besoa i Marićevu. Oni tada sami sebe nazivaju „Olimpija Akademijom”. Ajnštajn i Marićeva dobijaju u to vreme vanbračnu ćerku, Lizerl Ajnštajn (Lieserl Einstein), rođenu januara 1902. Sudbina ovoga deteta do danas je nepoznata. Neki veruju da je ona umrla odmah po rođenju, dok drugi veruju da su je roditelji dali na usvajanje. Ajnštajn posle diplomiranja nije mogao odmah da nađe nastavničko zaposlenje, ponajviše zato što je kao mladić svojom drskošću očigledno iritirao većinu svojih profesora. Otac prijatelja sa klase zato mu je pomogao da se domogne zaposlenja kao pomoćni tehnički ispitivač u Švajcarskom birou za patente 1902. godine. Tu je Ajnštajn procenjivao vrednost patenata raznih pronalazača, koji su se prijavljivali u ovaj biro, kao i mogućnosti primene tih patenata u tehničkim uređajima, radio je dakle posao koji je ipak zahtevao poznavanje njegove struke, fizike. A posebno je bio zadužen da ocenjuje patente koji su u nekoj vezi sa elektromagnetskim uređajima. On je takođe morao ovde da nauči kako da raspozna suštinu primene patenta uprkos ponekad veoma šturom opisu, a i njegov direktor poučio ga je kako „samog sebe da izrazi korektno”. Dok je ocenjivao praktičnost njihovog rada on je povremeno i ispravljao greške u njihovim dizajnima. Ajnštajn se oženio sa Milevom Marić 6. januara, 1903. Ajnštajnova ženidba sa Marićevom, koja je bila matematičarka, predstavljala je u isto vreme i lično ali i intelektualno partnerstvo i vezu. Za Milevu Ajnštajn je govorio: „Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja”. Ronald Klark (Ronald W. Clark), Ajnštajnov biograf, tvrdi da distanca koja je postojala u Ajnštajnovom braku sa Milevom, za njega bila preko potrebna, jer da bi upotpunio svoj rad on je morao da postigne neku vrstu intelektualne izolacije. Abram Jofe (Abram Joffe), sovjetski fizičar koji je poznavao Ajnštajna, u jednoj smrtovnici piše o njemu „Autor radova iz 1905 bio je... birokrata u Patentnom birou u Bernu, Ajnštajn-Marić”, i ovo je nedavno bilo uzeto kao dokaz saradničke strane njihove veze. Međutim, prema Albertu Martinezu (Alberto A. Martínez) iz Centra za studije Ajnštajna Univerziteta Boston, Jofe je jedino time pripisao autorstvo Ajnštajnu, jer, kako on misli, bio je to uvreženi švajcarski običaj da se dodaje ženino prezime iza muževljevog imena. Ipak, razmere Milevinog uticaja na Ajnštajnovo delo još uvek su kontroverzno i diskutabilno pitanje. Godine 1903, Ajnštajnovo zaposlenje u Švajcarskom patentnom birou postalo je stalno, mada ga je unapređenje mimoišlo sve dok „se u potpunosti ne usavrši za mašinsku tehnologiju”. On stiče svoj doktorat pod mentorstvom Alfreda Klajnera (Alfred Kleiner) na Univerzitetu Cirih, nakon prijavljivanja svoje doktorske teze pod nazivom Jedno novo određivanje molekularnih dimenzija (Eine neue Bestimmung der Moleküldimensionen) u 1905. godini. Tokom 1905. godine, u svoje slobodno vreme, on je napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike, bez mnogo naučne literature na koju bi se mogao pozvati, ili mnogo kolega naučnika sa kojima bi o tome mogao prodiskutovati. Većina fizičara se slaže da su tri od ovih članaka (o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti zasluživali da budu nagrađeni Nobelovom nagradom. Ali samo rad o fotoelektričnom efektu bio je spomenut od strane Nobelovog komiteta prilikom dodeljivanja nagrade, jer je u to vreme samo iza njega stajalo mnogo neospornih, eksperimentalnih, dokaza, dok je za druge Ajnštajnove radove Nobelov komitet izrazio mišljenje da bi oni trebalo da budu potvrđeni u toku budućeg vremena. Neko bi mogao da smatra ironičnim što je nagrada dodeljena za fotoelektrični efekat, ne samo zato što je Ajnštajn najviše poznat po teoriji relativnosti, već takođe i zato što je fotoefekat kvantni fenomen, a Ajnštajn je, zbog nečega, kasnije postao razočaran kursem koji kvantna teorija zauzela u svome daljem razvoju. Ajnštajn je objavio seriju ovih naučnih radova u ”Analima fizike” (Annalen der Physik). Uobičajeno je da se oni danas nazivaju Annus Mirabilis naučni radovi (od latinske fraze Annus mirabilis što na latinskom znači „Godina čuda”). Međunarodna unija za čistu i primenjenu fiziku (The International Union of Pure and Applied Physics, IUPAP) obeležila je 100. godinu od objavljivanja njegovih opsežnih naučnih radova u 1905. kao Svetsku godinu fizike 2005 (World Year of Physics 2005). Prvi rad, nazvan O jednom heurističkom gledanju na proizvođenje i transformaciju svetlosti (On a Heuristic Viewpoint Concerning the Production and Transformation of Light, ili u originalu na nemačkom, Über einen die Erzeugung und Verwandlung des Lichtes betreffenden heuristischen Gesichtspunkt) bio je posebno citiran u saopštenju povodom dodele Nobelove nagrade. U ovom radu, Ajnštajn proširuje Maks Plankovu hipotezu ({\displaystyle E=h\nu }E = h\nu) o diskretnim delićima energije, na svoju vlastitu hipotezu da se elektromagnetska energija (svetlost) takođe emituje iz materije ili apsorbuje u diskretnim delićima-kvantima čiji je iznos {\displaystyle h\nu }h \nu (gde je h Plankova konstanta, a {\displaystyle \nu }\nu je frekvencija svetlosti, predlažući tako novi zakon {\displaystyle E_{\mathrm {max} }=h\nu -P\,}E_{\mathrm{max}} = h\nu - P\, kao objašnjenje fotoelektričnog efekta, jednako kao i svojstava drugih pojava fotoluminiscencije i fotojonizacije. U kasnijim radovima, Ajnštajn koristi ovaj zakon da opiše Voltin efekat (1906), nastanak sekundarnih katodnih zrakova (1909) i visokofrekventnu granicu zakočnog zračenja (1911). Ključni Ajnštajnov doprinos je u njegovom tvrđenju da je kvantizacija energije uopšte, suštinsko svojstvo svetlosti, a ne samo, kao što je Maks Plank verovao, neka vrsta ograničenja u interakciji između svetlosti i materije. Jedan drugi, često previđani, doprinos ovoga rada predstavlja Ajnštajnova izvanredna procena (6.17 {\displaystyle \times }\times 1023) Avogadrovog broja. Međutim, kako Ajnštajn u ovom radu „nije” predložio da je svetlost sastavljena od čestica, koncept svetlosti kao snopa „fotona” neće ni biti predložen sve do 1909 . Njegov drugi članak 1905, pod nazivom O kretanju—zahtevano od strane Molekularne kinetičke teorije toplote—malih čestica suspendovanih u nepokretnoj tečnosti (On the Motion—Required by the Molecular Kinetic Theory of Heat—of Small Particles Suspended in a Stationary Liquid, ili na nemačkom, Uber die von der molekularkinetischen Theorie der Wärme geforderte Bewegung von in ruhenden Flüssigkeiten suspendierten Teilchen), pokriva njegovu studiju Braunovog kretanja i obezbeđuje empirijske dokaze za postojanje atoma. Pre pojave ovog članka, atom je bio prihvaćen kao koristan koncept, ali fizičari i hemičari su se vatreno raspravljali da li su atomi realni entiteti ili nisu. Ajnštajnovo statističko razmatranje ponašanja atoma dalo je eksperimentatorima način da broje atome gledajući kroz obični mikroskop. Vilhelm Osvald (Wilhelm Ostwald), jedan od vođa antiatomske škole, kasnije se poverio Arnoldu Zomerfeldu (Arnold Sommerfeld) da se njegova sumnja u atome preobratila u verovanje zahvaljujući Ajnštajnovom potpunom objašnjenju Braunovog kretanja. Braunovo kretanje bilo je takođe objašnjeno i od strane Luja Bašelijera (Louis Bachelier) 1900. godine. Ajnštajnov treći rad iste godine, O elektrodinamici pokretnih tela (On the Electrodynamics of Moving Bodies, ili u originalu, Zur Elektrodynamik bewegter Korper), bio je objavljen juna meseca 1905. Ovaj rad predstavlja uvod u Specijalnu teoriju relativnosti, kao teoriju vremena, prostora, mase i energije, koja je u saglasnosti sa teorijom elektromagnetizma, ali ne opisuje pojavu gravitacije. Dok je razvijao ovaj svoj članak, Ajnštajn je o njemu pisao Milevi kao o „našem radu o relativnom kretanju”, i ovo je navelo neke da pretpostave da je i Mileva imala svoju ulogu u stvaranju ovog čuvenog naučnog rada. Nekolicina istoričara nauke veruju da su i Ajnštajn i njegova žena oboje bili upoznati sa time da je čuveni francuski matematički fizičar Anri Poenkare bio već objavio relativističke jednačine, par nedelja pre nego što je Ajnštajn prijavio svoj rad za objavljivanje. Ali mnogi veruju da je njihov rad nezavisan i da se razlikuje od Poenkareovog rada u mnogo prelomnih momenata, naime, u pogledu „etera”, Ajnštajn odriče postojanje etera, dok ga Poenkare smatra suvišnim. Slično tome, još uvek je diskutabilno da li je on znao za rad iz 1904 Hendrika Antona Lorenca, koji sadrži u sebi veći deo jednačina ove teorije i na koga se Poenkare poziva u svom radu. Većina istoričara, međutim, veruje da se ajnštajnovska relativnost razlikuje na mnogo ključnih načina od drugih teorija relativnosti koje su kružile u to vreme, i da mnoga pitanja u vezi sa prioritetom ovog otkrića izrastaju iz obmanjive slike Ajnštajna kao genija koji je radio u potpunoj izolaciji. Mada je sigurno da je Ajnštajn diskutovao o fizici sa Milevom, ne postoje solidni dokazi o tome da je ona učinila neki značajan doprinos njegovom radu. U četvrtom radu, Da li inercija tela zavisi od njegovog energetskog sadržaja? (Does the Inertia of a Body Depend Upon Its Energy Content?, ili u originalu Ist die Trägheit eines Körpers von seinem Energieinhalt abhängig?), objavljenom krajem 1905, on pokazuje da je iz relativističkih aksioma moguće izvesti čuvenu jednakost koja izražava ekvivalenciju između mase i energije. Energetski ekvivalent (E) nekog iznosa mase (m) jednak je masi pomnoženoj sa kvadratom brzine svetlosti (c): E = mc². Međutim, Poenkare je bio prvi koji je objavio ovu „energetsku jednakost” 1900. godine, u neznatno drugačijoj formi, naime kao: m = E / c² — videti takođe Osporavanje prioriteta otkrića relativnosti. Godine 1906, Ajnštajn je promovisan u zvanje tehničkog ispitivača druge klase. U 1908, dobio je licencu za rad u Bernu, Švajcarska, kao privatdocent (Privatdozent) (neplaćeni nastavnik na univerzitetu). Tokom tog vremena, Ajnštajn opisuje zašto je nebo plavo u svome radu o pojavi kritične opalescencije, koji pokazuje kumulativne efekte rasipanja svetlosti na pojedinačnim molekulima u atmosferi. U 1911. godini, Ajnštajn postaje najpre vanredni profesor na Univerzitetu Cirih, a ubrzo posle toga i redovni profesor na nemačkoj govornoj sekciji Karlovog univerziteta u Pragu. Dok je bio u Pragu, Ajnštajn objavljuje rad u kome poziva astronome da provere dva predviđanja njegove Opšte teorije relativnosti koja je još u razvoju, a radi se o savijanju svetlosti u gravitacionom polju, merljivom za vreme pomračenja Sunca, i o gravitacionom crvenom pomaku Sunčevih spektralnih linija u odnosu na odgovarajuće spektralne linije proizvedene na površini Zemlje. Mladi nemački astronom Ervin Frojndlih (Erwin Freundlich), započinje saradnju sa Ajnštajnom i uzbunjuje druge astronome širom sveta u vezi sa ovim Ajnštajnovim astronomskim proverama. Godine 1912, Ajnštajn se vraća u Cirih u nameri da postane redovni profesor na ETH Cirih. U to vreme, on tesno sarađuje sa matematičarem Marselom Grosmanom, koji ga upoznaje sa Rimanovom geometrijom. U 1912, Ajnštajn počinje da naziva vreme četvrtom dimenzijom (mada je Herbert Džordž Vels uradio to isto ranije, u svome delu „Vremenska mašina” (”The Time Machine”) iz 1895. godine) Godine 1914, odmah pred početak Prvog svetskog rata, Ajnštajn se nastanjuje u Berlinu kao profesor na lokalnom univerzitetu i postaje član Pruske akademije nauka. On uzima prusko državljanstvo. Od 1914 do 1933, on je na dužnosti direktora Kajzer Vilhelm instituta za fiziku u Berlinu. On takođe zadržava mesto vanrednog profesora na Lajdenskom univerzitetu od 1920 do 1946, gde redovno održava gostujuća predavanja. Godine 1917, Ajnštajn objavljuje O Kvantnoj mehanici zračenja (`On the Quantum Mechanics of Radiation`, ili u originalu,`Zur Quantentheorie der Strahlung`, Physkalische Zeitschrift 18, 121–128). Ovim člankom uvodi se koncept stimulisane emisije, fizičkog principa koji omogućava pojačavanje svetlosti u laseru. Takođe iste godine, on objavljuje i rad u kojem koristi Opštu teoriju relativnosti da bi izgradio model celog svemira, pripremajući tako pozornicu za nastupanje moderne fizičke kosmologije. U tom radu on uvodi i poznatu kosmološku konstantu, koju je kasnije, kako Džordž Gamov tvrdi, u jednom njihovom razgovoru nazvao „najvećom pogreškom u njegovom životu” (”the biggest blunder of his life”). Dana 14. maja 1904, rodio se Albertov i Milevin prvi sin, Hans Albert Ajnštajn, (Hans Albert Einstein). Njihov drugi sin, Eduard Ajnštajn, (Eduard Einstein), rođen je 28. jula, 1910. Hans Albert će kasnije postati profesor hidrauličkog inženjeringa na Univerzitetu Kalifornije, Berkli, imajući veoma malo kontakata sa svojim ocem, ali deleći njegovu ljubav ka jedrenju i muzici. Mlađi brat, Eduard, želeo je da razvije praksu frojdovskog psihoanalitičara, ali je institucijalizovan zbog šizofrenije i umro je u jednom azilu. Ajnštajn se razveo od Mileve 14. februara 1919, da bi oženio Elzu Lovental (Elsa Löwenthal), rođenu Ajnštajn, (Lovental je bilo prezime njenog prvog muža, Maksa) 2. juna, 1919. Elza je bila Albertova prva rođaka sa majčine strane, i njegova rođaka u drugom kolenu sa očeve strane. Bila je tri godine starija od Alberta, i negovala ga je kao bolničarka, nakon što je pretrpeo delimični slom živaca kombinovan sa jakim stomačnim bolovima. U ovom braku nije bilo dece. U novembru 1915, Ajnštajn je održao seriju predavanja pred Pruskom akademijom nauka na kojima je predstavio novu teoriju gravitacije, poznatu kao Opšta teorija relativnosti. Poslednje predavanje se završava njegovim uvođenjem jednačina koje zamenjuju Njutnov zakon gravitacije i nazivaju se Ajnštajnove jednačine polja. David Hilbert, zapravo, je objavio jednačine polja u članku koji je datiran pet dana pre Ajnštajnovih predavanja. Ali prema Tornu (Thorne) (117—118), Hilbert je otkrio ispravne jednačine tek posle „premišljanja nad stvarima koje je naučio” tokom nedavne Ajnštajnove posete Getingenu. Torn ide i dalje pa kaže: „Sasvim prirodno, i u skladu sa Hilbertovim viđenjem stvari, rezultujući zakoni zakrivljenosti hitro su nazvani imenom „Ajnštajnove jednačine polja”, radije nego da budu nazvane po Hilbertu. U stvari, da nije bilo Ajnštajna, opšte relativistički zakoni gravitacije možda bi bili otkriveni tek nekoliko decenija kasnije.” Videti Osporavanja prioriteta otkrića relativnosti za više detalja. Ova teorija sve posmatrače smatra ekvivalentnim, a ne samo one koji se kreću ravnomerno, odnosno stalnom brzinom. U opštoj relativnosti gravitacija nije više sila (kao što je to u Njutnovom zakonu gravitacije) nego je posledica zakrivljenosti prostor-vremena. Ajnštajnovi objavljeni radovi iz opšte relativnosti za vreme rata nisu bili dostupni nigde izvan Nemačke. Vesti o Ajnštajnovoj novoj teoriji stigle su do astronoma sa engleskog govornog područja u Engleskoj i Americi preko holandskih fizičara Hendrika Lorenca i Pola Erenfesta kao i njihovog kolege Vilema de Sitera, direktora Lajdenske opservatorije. Artur Stenli Edington iz Engleske, koji je bio Sekretar Kraljevskog astronomskog društva, zatražio je od de Sitera da u korist njegovih astronoma napiše seriju članaka na engleskom. On je bio fasciniran novom teorijom i postao je vodeći pobornik i popularizator teorije relativnosti. Većini astronoma nije se sviđala Ajnštajnova geometrizacija gravitacije i smatrali su da njegova predviđanja pojava savijanja svetlosti i gravitacionog crvenog pomaka ne mogu da budu tačna. Godine 1917, astronomi pri Maunt Vilson opservatoriji (Mt. Wilson Observatory) u južnoj Kaliforniji objavili su rezultate spektroskopskih analiza Sunčevog spektra koje su, činilo se, ukazivale na to da nema nikakvog gravitacionog crvenog pomaka u Sunčevoj svetlosti. U 1918. godini, astronomi pri Lik opservatoriji (Lick Observatory) u severnoj Kaliforniji načinili su fotografije pomračenja sunca vidljivog u Sjedinjenim Državama. Nakon završetka rata, oni su proglasili svoje nalaze tvrdeći da su Ajnštajnova opšte-relativistička predviđanja o savijanju svetlosti pogrešna, ali nisu nikada objavili njihove rezultate, pravdajući to mogućim velikim greškama pri merenju. U maju mesecu, 1919, tokom britanskih osmatračkih ekspedicija pomračenja Sunca (preduzetih u Sobralu, Brazil, (Sobral, Ceará, Brazil), kao i na ostrvu Principe (Prinčevsko ostrvo), na zapadnoj ovali Afrike, Artur Stenli Edington nadgledao je merenje savijanja svetlosti zvezda prilikom njenog prolaska u blizini Sunca, što rezultuje u prividnom pomeranju položaja posmatranih zvezda dalje od Sunca. Ovaj fenomen nazvan je efekat gravitacionog sočiva i u ovom slučaju opaženo pomeranje položaja zvezda bilo je duplo veće nego što je bilo predviđeno Njutnovom fizikom. Ova opažanja slagala su se sa predviđanjima proisteklim iz Ajnštajnovih jednačina polja iz Opšte teorije relativnosti. Edington je objavio da rezultati potvrđuju Ajnštajnovo predviđanje i Tajms magazin (The Times) izvestio je o ovoj potvrdi Ajnštajnove teorije 7. novembra iste godine, naslovima Revolucija u nauci – Nova teorija Univerzuma – Njutnovske ideje su odbačene. Dobitnik Nobelove nagrade Maks Born izrazio je svoje poglede na opštu relativnost kao na „najveći podvig ljudskog razmišljanja o prirodi`; njegov kolega laureat Pol Dirak nazvao je to „verovatno najvećim naučnim otkrićem ikada učinjenim”. Ovi komentari i rezultujući publicitet zacementirali su Ajnštajnovu slavu. On je postao svetski slavan – neuobičajeno dostignuće za jednog naučnika. Mnogi naučnici još uvek nisu ubeđeni u sve to zbog raznoraznih razloga, počevši od onih naučnih (neslaganje sa Ajnštajnovim tumačenjem eksperimenata, verovanje u eter ili u to da je apsolutni sistem referencije neophodan) pa sve do psiho-socijalnih (konzervatizam, antisemitizam). Prema Ajnštajnovom gledištu, većina primedbi dolazila je od eksperimentatora koji su imali vrlo malo razumevanja teorije koja je u to uključena. Ajnštajnova popularnost u javnosti, koja je nastupila posle članka iz 1919, stvorila je ozlojeđenost kod tih naučnika, a kod nekih ova ozlojeđenost se zadržala i u 1930. m godinama. Dana 30. marta 1921, Ajnštajn odlazi u Njujork da drži predavanja o njegovoj novoj Teoriji relativnosti, a iste godine on će biti nagrađen i Nobelovom nagradom. Mada je on sada bio najslavniji po svome radu na relativnosti, Nobelova nagrada mu je dodeljena za raniji rad o fotoelektričnom efektu, jer je njegova opšta relativnost još uvek bila predmet sporenja. Nobelov komitet je, dakle, doneo odluku da navodeći njegov najmanje osporavani rad prilikom dodele nagrade, učine to prihvatljivijim za naučnu zajednicu. U 1909. godini, Ajnštajn predstavlja svoj rad „Razvoj naših pogleda na sastav i suštinu zračenja” (nem. Uber die Entwicklung unserer Anschauungen über das Wesen und die Konstitution der Strahlung, dostupan i u engleskom prevodu kao: engl. The Development of Our Views on the Composition and Essence of Radiation) u kojem sumira dotadašnja gledišta fizičara na koncept luminoferusnog (propusnog za svetlost) etera i, što je još važnije, u kojem razmatra o pojavi kvantizacije svetlosti. U ovome, kao i u ranijem 1909. godine članku, Ajnštajn pokazuje da kvanti energije, koje je u fiziku uveo Maks Plank, takođe poseduju i dobro definisan impuls i da se u mnogim pogledima ponašaju kao da su nezavisne tačkaste čestice. Ovaj članak obeležava uvođenje modernog „fotonskog” koncepta (mada je termin kao takav uveden znatno kasnije, u radu iz 1926. godine Gilberta N. Luisa (Gilbert N. Lewis). Čak možda još značajnije je to, što Ajnštajn pokazuje da svetlost može istovremeno da bude i talas i čestica, i tačno predskazuje da fizika stoji na ivici revolucije koja će zahtevati od nje da ujedini ove dva dualna svojstva svetlosti. Međutim, njegov predlog da Maksvelove jednačine elektromagnetskog polja treba izmeniti tako da one dozvole u graničnim slučajevima i singularitete polja, nikada nije dalje razvijan, mada je mogao imati uticaja na Luj de Broljijevu talasno-čestičnu pilot hipotezu Kvantne mehanike. Početkom 1920-ih, kako je originalna kvantna teorija sve više zamenjivana sa novom teorijom Kvantne mehanike, Ajnštajn je glasno počeo da kritikuje Kopenhagensko tumačenje (Copenhagen interpretation) novih jednačina. Njegov opozicioni stav u gledanju na ovo pitanje on će zadržati celog svoga života. Većina vidi razloge ovog njegovog protivljenja u tome što je on bio kruti determinista (videti determinizam). Pri tome oni se pozivaju na pismo upućeno Maksu Bornu). 1926, u kojem Ajnštajn navodi primedbu koje se istoričari najviše podsećaju: Kvantna mehanika je zaista impozantna. Ali neki unutrašnji glas mi govori da to još nije prava stvar. Ova teorija kaže nam mnogo toga, ali nas zaista ne dovodi nimalo bliže tajni Onog Starog (Boga, Stvoritelja, prim. prev.). Ja sam, po svaku cenu, ubeđen da se On (Bog) ne igra kockom. Na ovo, Nils Bor, koji se najviše sporio sa Ajnštajnom oko kvantne teorije, odgovorio mu je, „Prestani da govoriš Bogu šta bi on trebalo da radi!” Bor-Ajnštajnova debata o fundamentalnim aspektima kvantne mehanike desila se tokom Solvej konferencije. Još jedan važan deo Ajnštajnove tačke gledišta na probabilizam kvantne mehanike predstavlja čuveni EPR članak koji je on napisao zajedno sa Podolskim i Rozenom (Ajnštajn - Podolski - Rozen paradoks). Neki fizičari uzimaju ovaj rad kao dodatni dokaz tvrđenja da je Ajnštajn bio u suštini determinista. Ima mesta, međutim, i za sasvim drugačije gledanje na ove Ajnštajnove primedbe upućene „kvantnim pravovercima”. Jer, Ajnštajn je osim ove, prethodno navedene, izjave davao i neke druge, tako da je Ajnštajnov savremenik Volfgang Pauli, našao za njega po ovome pitanju i reči razumevanja. Prethodno citirana izjava „Bog se ne igra kockom” data je prilično rano, a Ajnštajnove kasnije izjave tiču se nekih drugih tema. Volfgang Paulijev citat po ovom pitanju je sledeći: Ja nisam u stanju da prepoznam Ajnštajna kada god vi govorite o njemu, bilo u vašem pismu ili u manuskriptu. Čini mi se kao da ste vi sami za sebe napravili i podigli neku lutku Ajnštajna, koju zatim oborite na pod sa velikom pompom. Posebno zato što Ajnštajn nije smatrao koncept determinizma toliko fundamentalnim kao što je često držano da jeste (ovo mi je on rekao nedvosmisleno mnogo puta). ... On odbija da je ikada koristio, kao kriterijum prihvatljivosti neke teorije, pitanje „Da li je ona rigorozno deterministička?`…on nije uopšte ljut na vas, nego samo kaže da ste vi osoba koja neće da sluša. Mnogi od Ajnštajnovih komentara ukazuju na njegovo verovanje da je kvantna mehanika `nepotpuna` teorija. Ovo tvrđenje je prvi put izneto u čuvenom, Ajnštajn – Podolski – Rozen članku, (EPR paradoks), iz 1935. godine[18], a ponovo se pojavljuje i 1949. godine u knjizi Albert Ajnštajn, Filozof-Naučnik (Albert Einstein, Philosopher-Scientist).[19] EPR članak — naslovljen sa „Može li se kvantno mehanički opis fizičke stvarnosti smatrati potpunim?” (engl. Can Quantum Mechanical Description of Physical Reality Be Considered Complete?) — završava se zaključkom: „Pošto smo tako pokazali da talasna funkcija ne obezbeđuje potpuni opis fizičke stvarnosti, otvara se pitanje da li takav opis uopšte i postoji ili ne. Mi verujemo, međutim, da je takva jedna teorija ipak moguća”. U Shilpovoj knjizi, Ajnštajn postavlja fascinantan eksperimentalni predlog u nečemu sličan sa „Šredingerovom mačkom”. U uvodu on čini kratko podsećanje na problem (radioaktivnog raspada) atoma. Ako imamo na početku jedan neraspadnuti atom i ako čekamo određeni period vremena, kvantna mehanika daje nam verovatnoću sa kojom će ovaj atom u datom vremenu podleći transformaciji putem radioaktivnog raspada. Ajnštajn zatim zamišlja sledeći sistem kao sredstvo za detekciju raspada. Umesto da razmatramo sistem koji sadrži samo radioaktivni atom (i njegov proces transformacije), bolje je razmatrati sistem koji uključuje u sebe takođe i sredstvo za konstataciju radioaktivne transformacije – na primer Gajgerov brojač sa mehanizmom za automatsko registrovanje. Neka ovo uključuje i registarsku traku, pomeranu satnim mehanizmom, po kojoj će oznake biti ispisivane okidanjem brojača. Istina, sa tačke gledišta kvantne mehanike, ovaj sistem u celini je veoma složen i prostor koji zauzima njegova konfiguracija je veoma velikih dimenzija. Ali u principu nema zamerki na tretiranje celog ovog sistema sa tačke gledišta kvantne mehanike. Ovde takođe, teorija određuje verovatnoću za svaku konfiguraciju, za sve koordinate i za svaki vremenski trenutak. Ako bi se uzele u obzir sve konfiguracije koordinata, za vreme dovoljno veliko u poređenju sa prosečnim vremenom raspada jednog radioaktivnog atoma, trebalo bi da bude (najviše) jedna takva registraciona oznaka na papirnoj traci. Za svaku konfiguraciju koordinata treba da odgovara određena pozicija oznake na papirnoj traci. Ali, ukoliko teorija donosi samo relativnu verovatnoću zamislivih koordinatnih konfiguracija, to takođe nudi samo relativne verovatnoće za položaje oznaka na papirnoj traci, ali ne i tačno određene položaje ovih oznaka. Ajnštajn dalje nastavlja: …Ako mi pokušamo da se pozabavimo tumačenjem da kvantni teoretski opis treba da bude shvaćen kao potpuni opis nekog pojedinačnog sistema, tada smo prisiljeni na tumačenje da položaj oznake na traci nije nešto što pripada sistemu po sebi, nego da je postojanje tog položaja suštinski zavisno od izvršenja opažanja načinjenog na registracionoj traci. Ovakvo tumačenje u stvari nije ni na koji način apsurdno sa čisto logičke tačke gledišta, ali teško da postoji bilo ko ko bi bio sklon da ovo uzme ozbiljno u razmatranje. Zato što u makroskopskom svetu jednostavno se podrazumeva da se moramo držati programa realističkog opisa u prostoru i vremenu, dok u oblasti mikroskopskih pojava, skloni smo radije da odustanemo od ovog programa, ili da ga, u najmanju ruku, izmenimo. Ajnštajn nije nikada odbacio u potpunosti probabilističke tehnike i način mišljenja. On lično iskazao se kao veliki „statističar”. koristeći statističku analizu u njegovom radu o Braunovom kretanju i fotoelektricitetu, a u radovima objavljenim pre 1905. Ajnštajn je čak otkrio i Gibsove ansamble. Prema mišljenju većine fizičara, međutim, on je verovao da se na indeterminizmu mogu zasnivati razlozi za ozbiljne primedbe na račun fizičke teorije. Paulijevo svedočenje, kao što smo videli, u suprotnosti je sa ovim, a Ajnštajnove lične izjave pokazuju da se on fokusirao na nepotpunost, kao njegovu glavnu brigu. U nešto kasnijim vremenima došlo je do novog zaokreta u ovom poslu. Džon Bel (John Stewart Bell) otkrio je dalje zanimljive rezultate (Belova teorema i Belova nejednakost) prilikom njegovog istraživanja Ajnštajn, Podolski i Rozenovog članka. Postoji razilaženje u mišljenjima u odnosu na zaključke koji su iz ovoga izvodljivi, u vezi sa EPR analizom. Prema Belu, kvantna nelokalnost time je ustanovljena, dok drugi u tome vide smrt determinizma. Šta god da su bila njegova unutrašnja ubeđenja, Ajnštajn se slagao da je kvantna teorija najbolja koja je trenutno na raspolaganju, ali on je tragao za više „potpunim” objašnjenjem, bilo da je ono više determinističko ili da je ono koje može fundamentalnije objasniti razloge za probablizme kvantne mehanike na jedan logičan način. On nije mogao da se odrekne verovanja da fizika opisuje zakone kojima se potčinjavaju „realne stvari”, niti je mogao da se odrekne verovanja da ne postoji takvo objašnjenje koje bi u sebi sadržavalo kontradikcije, što ga je, između ostalog, dovelo do njegovih uspešnih objašnjenja fotona, relativnosti, atoma i gravitacije. U 1924. godini, Ajnštajn je primio kratko pismo od mladog indijskog fizičara po imenu Satjandra Nat Boze (Satyendra Nath Bose) u kojem on opisuje svetlost kao gas fotona i moli Ajnštajna za pomoć oko objavljivanja. Ajnštajn shvata da ista ta statistika može da bude primenjena i na atome, i objavljuje članak na nemačkom jeziku (u to vreme lingva franka (lingua franca) fizike) u kome opisuje Bozeov model i objašnjava njegove posledice. Boze-Ajnštajnova statistika sada opisuje skupove takvih, identičnih čestica, celobrojnog spina, poznatih kao bozoni. Boze-Ajnštajnov kondenzat je fenomen predviđen 1920, od strane Bozea i Ajnštajna, zasnovan na Bozeovom radu o statističkoj mehanici fotona, koji je potom bio formalizovan i generalizovan od strane Ajnštajna. Prvi takav kondenzat u alkalnim gasovima proizveli su Erik Kornel i Karl Vajman (Eric Cornell i Carl Wieman) 1995. godine na Univerzitetu Kolorado, mada je Boze-Ajnštajnova kondenzacija bila opažana u superfluidnom helijumu-4 još od 1930-ih. Ajnštajnove originalne skice ove teorije bile su ponovo otkrivene avgusta 2005. u biblioteci Lajdenskog univerziteta. Ajnštajn je takođe pripomogao Ervinu Šredingeru u razvoju kvantne Bolcmanove distribucije, mešavine klasičnog i kvantno mehaničkog gasnog modela, mada je shvatio da će to biti manje značajno od Boze-Ajnštajnovo modela i odbio je da njegovo ime bude uključeno u ovaj rad. Godine 1926, Ajnštajn i njegov bivši student Leo Silard (Leó Szilárd) zajednički su patentirali Ajnštajnov frižider. US patentni biro je nagradio Ajnštajna i Leo Silarda za ovaj frižider, 11. novembra 1930. Patent pokriva termodinamičke cikluse rashlađivanja, koji omogućavaju hlađenje bez pokretnih delova, na konstantnom pritisku, sa toplotom kao jedinim ulazom. Rashladni ciklusi koriste amonijak, butan i vodu. Kada je Adolf Hitler došao na vlast u januaru 1933, Ajnštajn je bio gostujući profesor na Prinstonskom univerzitetu, položaj koji je on preuzeo u decembru 1932, na poziv američkog predavača Abrahama Fleksnera. U 1933. godini, nacisti donose „Zakon o restauraciji civilne službe” koji prisiljava sve univerzitetske profesore Jevreje da napuste svoj posao, i tokom 1930-ih vodi se kampanja da se Ajnštajnovo delo etiketira kao „jevrejska fizika”, nasuprot „nemačkoj” ili „arijevskoj” fizici, koju predvode Nobelovi laureati Filip Lenard i Johanes Stark. Uz podršku SS-a, pobornici „nemačke fizike” objavljuju na sve strane pamflete i knjige u kojima ocrnjuju Ajnštajnove teorije i pokušavaju da stave na crne liste nemačke fizičare koji poučavaju ove teorije. Ajnštajn se odriče svog pruskog državljanstva i ostaje u Sjedinjenim Državama, gde mu je dat stan na stalno korišćenje. On prihvata položaj na novoformiranom Institutu za napredne studije (Institute for Advanced Study) u Prinstonu, Nju Džerzi, gde se koncentriše na razvoj Ujedinjene teorije polja (videti ispod). Ajnštajn je postao američki državljanin 1940, mada je još uvek zadržao i švajcarsko državljanstvo. U 1939, okuražen od strane Silarda, Ajnštajn šalje pismo predsedniku Amerike Frenklinu Delano Ruzveltu zauzimajući se za proučavanje nuklearne fisije u vojne svrhe, zbog straha da bi nacistička vlada Nemačke mogla da bude prva koja će proizvesti nuklearno oružje. Ruzvelt počinje sa malom istragom u vezi sa ovim problemom koja će sa vremenom prerasti u masivni projekat Menhetn. Ajnštajn lično nije bio uključen u ovaj projekat stvaranja prve atomske bombe, ali je ipak, prema tvrđenju Lajnusa Paulinga, kasnije zažalio što je potpisao ovo pismo. Međunarodni spasilački komitet (International Rescue Committee) bio je osnovan 1933, na zahtev Alberta Ajnštajna, sa ciljem da se pomognu protivnici Adolfa Hitlera. Ajnštajnovi istraživački napori, nakon razvitka opšte relativnosti bili su primarno sastavljeni od dugačke serije pokušaja da uopšti još više svoju teoriju gravitacije sa namerom da objedini i pojednostavi osnovne fizičke zakone, posebno zakone gravitacije i elektromagnetizma. U 1950, on opisuje taj rad, koji naziva Objedinjenom teorijom polja, u jednom članku objavljenom u Sajentifik Amerikan (Scientific American) naučnom časopisu. Ajnštajn je vođen svojom verom u jedinstveno poreklo celog seta fizičkih zakona. Ajnštajn je postajao sve više izolovan u ovim svojim istraživanjima uopštene teorije gravitacije i njegovi napori su u konačnom ostali bezuspešni. Konkretno, njegova potraga za ujedinjenjem fundamentalnih sila ignorisala je rad zajednice fizičara u većini (i obrnuto), gde je posebno značajno otkriće jakih i slabih nuklearnih sila, koje nisu shvatane kao nezavisne sve do otprilike 1970, što je petnaest godina posle Ajnštajnove smrti. Ajnštajnova težnja za objedinjenjem zakona fizike pod jednim jedinim modelom preživela je do današnjih dana kroz nameru da bude izgrađena jedna nova Velika ujedinjujuća teorija. (Grand unification theory). U 1948. godini Ajnštajn je jedan od članova osnivačkog komiteta koji će prerasti u Brendis univerzitet (Brandeis University). Ajnštajnov portret načinio je Jusuf Karš 11. februara iste godine. 1952, Izraelska vlada predlaže Ajnštajnu da preuzme dužnost predsednika. On odbija ovu ponudu, a interesantno je da je to jednini slučaj da je nekom državljaninu Sjedinjenih država bilo ponuđen položaj predsednika neke strane države. Ovo Ajnštajnovo odbijanje možda ima neke veze sa njegovim neodobravanjem nekih delova izraelske politike tokom rata za nezavisnost. U pismu koji je on potpisao, zajedno sa drugim istaknutim Jevrejima u Sjedinjenim državama on kritikuje Oslobodilačku partiju koju vodi Menahem Begin (Menachem Begin) zbog „naci-fašističkih” metoda i filozofije. Tridesetog marta 1953, Ajnštajn objavljuje prerađenu Ujedinjenu teoriju polja. On umire u 1:15 posle ponoći u Prinstonskoj bolnici u Prinstonu, Nju Džerzi, 18. aprila, 1955, u svojoj 76. godini života. Uzrok smrti je bilo unutrašnje krvarenje, izazvano prskanjem aneurizma aorte. Njegova Uopštena teorija gravitacije (Generalized Theory of Gravitation) ostaje tako nedovršena. Jedina osoba prisutna u trenutku njegove smrti bila je jedna medicinska sestra, koja je rekla da je on neposredno pred smrt promrmljao nekoliko reči na nemačkom koje ona nije razumela. Bio je kremiran bez ceremonije, istoga dana kad je i umro, u Trentonu, Nju Džerzi, što je bilo u skladu sa njegovim željama. Njegov pepeo je potom rasut na otvorenom prostoru. Doktor Tomas Štolc Harvi izvršio je autopsiju nad Ajnštajnom, pri čemu je odstranio i sačuvao njegov mozak. Harvi nije našao ništa neuobičajeno na njegovom mozgu, ali 1999, u novoj analizi koju je uradio tim sa Mek Master univerziteta (McMaster University) otkriveno je da njegov temeni operkulum (operculum) region nedostaje i da je, kao kompenzacija tome, njegov donji parijetalni režanj (parietal lobe) 15% veći nego što je normalno. Donji parijetalni režanj je odgovoran za matematičko mišljenje, vizuelnu spoznaju prostora, i slikovito prikazivanje pokreta. Ajnštajnov mozak takođe je sadržavao 73% više glijalnih ćelija od prosečnog mozga. Ajnštajn je za sebe smatrao da je pacifista[traži se izvor] i humanista, a u kasnijim godinama i demokratski socijalista. On je jednom rekao, „Ja mislim da su gledišta Mahatme Gandija najviše prosvetiteljska od gledišta svih političkih ličnosti našeg vremena. Mi treba da stremimo ka tome da činimo stvari koje su u njegovom duhu, ne koristeći nasilje u borbi za našu stvar, i ne učestvujući u bilo čemu za šta mislimo da je zlo.” Duboko impresioniran Gandijem, Ajnštajn je jednom o Gandiju rekao, „Generacije koje dolaze teško će moći da poveruju da je takav čovek od krvi i mesa ikada hodao po ovoj planeti”. Ajnštajnova gledišta ponekad su bila kontroverzna. U članku iz 1949. godine, pod naslovom „Zašto socijalizam?`, Albert Ajnštajn opisuje „grabežljivu fazu razvoja čovečanstva” na primeru haotičnog kapitalističkog društva, kao izvora zla koje će da nadvlada. On ne odobrava totalitarne režime u Sovjetskom Savezu ili drugde, i iznosi argumente u prilog demokratskom socijalističkom sistemu koji treba da kombinuje plansku ekonomiju sa dubokim poštovanjem za ljudska prava. Ajnštajn je bio saosnivač Nemačke demokratske stranke i član AFL-CIO udruženog sa Američkim savezom nastavnika. Ajnštajn je u velikoj meri bio uključen i u Američki pokret za ljudska prava. Bio je blizak prijatelj sa Polom Robesonom (Paul Robeson) preko 20 godina. Ajnštajn je bio član nekoliko grupa za ljudska prava (uključujući prinstonski odeljak NAACP-a) od kojih su mnoge bile pod vođstvom Pola Robesona. On je zajedno sa Polom Robesonom bio ko-predsednik Američkog krstaškog pohoda za zaustavljanje linčovanja . Kada je Diboa (W. E. B. DuBois), tokom Makartijeve ere, u svojoj 80-oj godini bio optužen da je komunistički špijun, Ajnštajn se dobrovoljno prijavio da na ovome suđenju svedoči u korist njegovog karaktera. Ovaj proces je raspušten ubrzo nakon što je saopšteno da će se Ajnštajn na njemu pojaviti u ovom svojstvu. Ajnštajnove reči da je „rasizam najveća bolest Amerike” često su citirane. Američki Federalni istražni biro držao je u svojim arhivama 1427 fascikli o Ajnštajnovim aktivnostima i preporučivao je da mu se zabrani useljenje u Sjedinjene Države, po osnovu Akta o isključenju stranaca, navodeći da Ajnštajn veruje u, savetuje, brani ili poučava doktrine koje, u zakonskom smislu, kao što je sudski dokazano u drugim slučajevima, mogu izazvati nezaustavljivo srljanje države ka anarhiji, što bi imalo za rezultat postojanje države samo na papiru`. Pored ostalih optužbi Ajnštajnu se stavlja na teret takođe i da je bio član, pokrovitelj, ili u vezi sa trideset četiri komunistička pokreta između 1937 i 1954 i da je takođe bio počasni predsednik tri komunističke organizacije.[traži se izvor]Mnogi od dokumenata iz ovih fascikli nisu ni bili napisani od strane FBI-a, nego su predstavljali dojave FBI-u koje su bile poslate uglavnom od strane građanskih političkih grupacija. Godine 1939, Ajnštajn je potpisao pismo, koje je Leo Silard napisao, za predsednika Ruzvelta, u kome se njih dvojica zalažu za to da Sjedinjene Države moraju započeti stvaranje fondova za podršku istraživanja u pravcu razvoja nuklearnog oružja. Ajnštajn je bio protivnik tiranskog oblika vladavine i zbog tog razloga (i jevrejskog porekla) usprotivio se i Nacističkom režimu i napustio je Nemačku ubrzo nakon što je on došao na vlast. U isto vreme, Ajnštajnov nećak Karl Ajnštajn (Carl Einstein) koji je bio anarhista, delio je sa njim mnoga njegova gledišta, i borio se protiv fašizma u Španskom građanskom ratu. Ajnštajn je u početku bio pristalica stvaranja atomske bombe, ne želeći da se Adolf Hitler dočepa ovoga oružja prvi. Da bi se u tome osigurao on je zajedno sa Leo Silardom, (Silard je verovatno i napisao ovo pismo) uputio pismo predsedniku Amerike Frenklin Delano Ruzveltu, datirano 2. avgusta 1939, neposredno pred početak II svetskog rata, u kojem su ga ohrabrivali da započne program stvaranja nuklearnog oružja. Ruzvelt je na to odgovorio uspostavljanjem komiteta za istragu upotrebe uranijuma kao oružja, što je za par godina dovelo do stvaranja Menhetn projekta. Po završetku rata, međutim, Ajnštajn je počeo da se zalaže za nuklearno razoružanje i za svetsku vladu: „Ja ne znam kako će Treći svetski rat biti vođen, ali znam da će se u četvrtom svetskom ratu ljudi tući toljagama i kamenjem”. Dok je Ajnštajn podržavao cionizam u kulturološkom smislu, on je često izražavao rezerve u pogledu njegove primene u smislu nacionalizma. Tokom govora održanog u Komodor hotelu u Njujorku, on je pred okupljenim svetom rekao „Moja svest o suštinskoj prirodi Judaizma odbija ideju jevrejske države sa granicama, armijom, i određenom merom zemaljske vlasti ma kako skromna ona bila. Ja se bojim da će se unutrašnje urušavanje Judaizma nastaviti”.[traži se izvor] On je takođe potpisao otvoreno pismo objavljeno u Njujork tajmsu u kojem se strogo kritikuje Menahem Begin i njegova nacionalistička Herut partija, posebno zbog tretmana domorodačkih Arapa u Deir Jasin masakru (Deir Yassin massacre) od strane Herutove prethodnice Irgun. Uprkos ovoj njegovoj rezervisanosti, Ajnštajn je aktivno učestvovao u uspostavljanju Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu, koji je objavio (1930) knjigu pod nazivom O Cionizmu: Govori i predavanja profesora Alberta Ajnštajna , koja je inače bila deo Ajnštajnovog zaveštanja ovom univerzitetu. Kasnije, u 1952. godini, Ajnštajnu je ponuđeno da bude drugi predsednik tek stvorene države Izrael, ali je on to odbio, rekavši da mu za to fale neophodne radne sposobnosti. Ipak, Ajnštajn je bio duboko posvećen blagostanju države Izrael i jevrejskog naroda sve do kraja svog života. Albert Ajnštajn je bio u bliskoj vezi sa planovima za formiranje, kako ga je štampa nazvala ` Od Jevreja sponzorisani bez kvote (rasne) univerzitet” (a Jewish-sponsored non-quota university), iz 19. avgusta 1946, kao i sa obaveštenjem o formiranju Albert Ajnštajnove fondacije za više studije, Inc.(Albert Einstein Foundation for Higher Learning, Inc.) do 22. juna 1947, kada on povlači svoju podršku i ne dozvoljava fondaciji korišćenje njegovog imena. Univerzitet je otvoren 1948 kao Brendis univerzitet (Brandeis University). Ajnštajn se, zajedno sa Albertom Švajcerom i Bertrandom Raselom, borio protiv nuklearnih bombi kao i njihovih testova. Kao njegov poslednji javni akt, i samo dan pre njegove smrti, on je potpisao Rasel-Ajnštajnov manifest, koji je doveo do Pugvoševe konferencije o nauci i svetskim poslovima (Pugwash Conferences on Science and World Affairs) Ajnštajn je po rođenju bio nemački državljanin, ali je sa 17 godina, 28. januara 1896, na vlastiti zahtev i uz odobrenje oca, razrešen nemačkog državljanstva. Sledećih pet godina bio je lice bez državljanstva do 21. februara, 1901. kada stiče švajcarsko državljanstvo, kojega se nikada nije odrekao. Stekao je prusko državljanstvo 14. aprila 1914. kada je stupio u prusku civilnu službu. Zbog političke situacije i progona Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, u martu 1933. je napustio civilnu službu, čime je izgubio i prusko državljanstvo. Prvog oktobra 1940. godine Ajnštajn je postao državljanin Sjedinjenih Američkih Država i do smrti je ostao dvojni državljanin (SAD i Švajcarske).