Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Oto Merin - Hans Hajnc Stukensmit ... Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije.[1] Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda.[2] Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku - onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu).[3] Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije.[4] Glavni članak: Treći program Radio Beograda Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković.[5] Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu.[6] Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju[3] od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo.[7] Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922-1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Kornvol - Kenjon - Kregel - Ajhner - Balcezan - Pajper - Slavinjski - Frojd - Zizek ... Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije.[1] Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda.[2] Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku - onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu).[3] Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije.[4] Glavni članak: Treći program Radio Beograda Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković.[5] Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu.[6] Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju[3] od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo.[7] Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922-1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević.

Ispravan potpuno, da bi radio potrebno je kupiti ispravnu internet sim karticu.

Izdavač: Radio Beograd 1970. odlično očuvana 464 str. Neki od naslova: Između logike, matematike i tehnike Odgovori Markuzeu Ulrih Homes Izazov razumu Alfred Šmit Egzistencijalna ontologija i istroijski materijalizam Herberta Markuzea Teodor Adorno Disonance Mikel Difrem Poetsko...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

U dobrom stanju! Lucian Goldman (fr. Lucien Goldmann, 1913, Bukurešt, Rumunija - 1970, Pariz, Francuska) - francuski filozof i sociolog, teoretičar marksizma, osnivač genetskog strukturalizma. Rođen je u rumunskoj jevrejskoj porodici. Goldman je studirao na Univerzitetu u Bukureštu, a takođe godinu dana na Bečkom univerzitetu, gde je jedan od teoretičara austro-marksizma, filozof Mak Adler, imao veliki uticaj na njega. 1934. godine dobio je diplomu iz Sorbone. Iste 1934. godine izbačen je iz podzemnog komunističkog saveza omladine Rumunije zbog `trockizma`. Lucien Goldman je 1942. emigrirao u Švajcarsku, gde je radio kao asistent Jean Piaget-a i pridružio se njegovom istraživanju u genetskoj epistemologiji. Godine 1945. preselio se u Pariz, gde je živeo do kraja svog života. Lucien Goldman je bila zaposleni u Nacionalnom centru za naučno istraživanje, kao i profesor na Višoj školi društvenih nauka i na Sorboni. Radio je kao direktor Praktične škole za viši studij 1959-1964. Direktor Centra za sociologiju književnosti od 1964. Ovaj istraživački centar organizovan je na njegovu inicijativu na Slobodnom univerzitetu u Briselu. Goldmanova biografija poslužila je kao izvor za roman francuske književnice i filozofa Julije Kristeve `Samurai` (1990). Naučna aktivnost Na Goldmana je snažno uticao ne-marksizam. Posebno važno za oblikovanje filozofskog pogleda na svet bilo je rano delo George Lukacsa. Na Goldmana je uticala i genetska psihologija Žana Piageta. Goldmanova glavna dela posvećena su istoriji zapadnoevropske filozofije i njenim odnosima sa kulturnim i društvenim pojavama. Goldmanova knjiga „Tajni Bog“ (1955) posvećena je uporednoj analizi filozofskih i religijskih pogleda Blaisa Pascala, Jansenizma i Jeana Racinea.

Autori: Marijana Rirmajer Peter M. Štajner Povez: tvrd Br. strana: 244 Format: 14 x 21 Marijana Rirmajer je redaktor, studijska do-maćica i voditelj na Bavarskom radiju i televiziji. Redaktorski je zadužena za programe magazinskog karaktera i tok-šou emisije, a kao autorka uređuje različite filmove i serije na savremene teme, o putovanjima, kulinarstvu i kuvanju. Peter M. Štajner, doktorirao je na filosofiji i, između ostalog, radio je kao asistent za filosofiju u Tibingenu i Vircburgu. Radi u Glavnoj upravi Društva „Maks Plank” u Minhenu. Sadržaj: - Aperitiv - Filosofija i pijanstvo - Plodovi vrta uživanja - Bekstvo od prokletog zadovoljstva - Obrazovanje ukusa u doba prosvećenosti - Idealizam uživanja - Prevrednovanje vrednosti: od kušanja do varenja - Filosofija između brzog i sporog načina ishrane - Digestiv

Бранко У. Павловић: РАСПРАВА О ФИЛОЗОФСКИМ ОСНОВАМА НАУКА Издавач: НОЛИТ, Београд, 1973.год. Тврди повез, 299 страна, латиница. Врло пристојно очувано, уз понешто дискретног подваче3ња графитном оловком при почетку књиге. `Бранко Павловић (16. август 1928 — 14. март 1986) био је филозоф и писац. Предавао је Античку филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду . Уређивао је часописе: Гледишта, Филозофија, и Савремене филозофске теме. Дела: Расправа о филозофским наукама (1973), Филозофија природе (1978), Ерос и дијалектика (1997), Метфизика и егзистенција (1997), Пресократска мисао (1997), Филозофски речник (1997), Филозофски триптих (1998), Видовија Артура Полачека (2000), Мислилац на Агори (2000). Увод у савремену филозофију (2003) , Филозофија науке (2007), Уџбеник `Историја филозофије`, писан заједно са В. Кораћем и М. Животићем. Учесник многих трибина, радио и ТВ емисија, округлих столова. Многи његови савременици ће се сетити препуних предавања на Коларцу, и ништа мање посећених редовних предавања на Филозофском факултету Универзитета у Београду.`

Poznavanje opštila — čovekovih produžetaka / Maršal Makluan Beograd 1971. Tvrd povez, zaštitni omot, 434 strane Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Najpoznatija knjiga Makluana, autora koji se na dosad najkompleksniji i svakako najzanimljiviji način pozabavio jednim od bitnih fenomena današnjeg trenutka naše civilizacije: prirodom masovnih komunikacija i njihovom ulogom u razvitku savremenog sveta. Pod opštilima Makluan podrazumeva svako u nauci i tehnici ostvareno produženje ljudskih organa: knjiga, novine, radio, televizor, gramofonska ploča itd. Po Makluanovoj ideji opštila koja čovek koristi da bi obogatio svoje sposobnosti i osećanja više nego išta drugo određuju šta je on sam. Sredstva komunikacije radikalno menjaju način upotrebe pet ljudskih čula, čovekovu reakciju u raznim situacijama, njegovu prirodu, pa prema tome i život i društvo. Ključ za razumevanje društvenog razvitka Makluan vidi u pravilnom tumačenju problema komunikacija. Istorijske, kulturne i ostale pojave u životu društva, on objašnjava fazama dostignuća u oblasti usavršavanja opštila. Pri tome, on smatra da društveni sistem u većoj meri odreduje priroda opštila nego njihova sadržina.

Priroda i Grci - Ervin Šredinger Ervin Šredinger bio je jedan od poslednjih velikih naučnika za koga bi se, bez zadrške, moglo reći da je bio i filozof. Kako, međutim, razlikovati naučnika i filozofa? Ta nam se razlika, intuitivno, čini jasnom, sve dok ne pokušamo da utvrdimo njen sadržaj? Tada nastaju problemi. Šredinger, međutim, pokazuje da se ta razlika sastoji u stepenu formalizacije jezika: naučnik se služi visokoformalizovanim, specijalističkim jezikom – matematika je takav jedan jezik, dok su matematičke formule svojevrsne skraćenice koje nas spasavaju predugih opisa – dok filozof, ma koliko njegova teorija bila komplikovana, govori svakodnevnim jezikom. U svojim predavanjima iz 1948. godine, naslovljenim Priroda i Grci, Šredindger je napustio svoju „prirodnu sredinu“, dakle jezik naučnika (premda ne sasvim: ubaci Šredinger, tu i tamo, po koju formulu), i okrenuo se filozofskom jeziku, iako je, u osnovi, radio istu stvar: nastojao da pronikne u prirodu i njene zakone. Upravo taj spoj naučne invencije i filozofske radoznalosti doveo je do originalnog i na svaki način živog pristupa starim Grcima i njihovim genijalnim uvidima. Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2007 Broj strana: 98 Format: 20 cm Povez: Broširani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od četiri musketara kubizma - Braka, Grisa, Ležea i Pikasa - Huan Gris je bio najposvećeniji i najtemeljniji predstavnik ovog slikarskog pravca. U ovoj knjizi su sabrani njegovi tekstovi u kojima Gris obrazlaže kubističke postupke i njihova značenja. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom se nalazi esej Danijel Anrija Kanvajlera, istoričara umetnosti, najvećeg trgovca slikama njegovog vremena i jedne od najvažnijih ličnosti umetničkog Pariza uoči Prvog svetskog rata, u kome on objašnjava i tumači Grisovo delo i kubistički umetnički eksperiment koji je svesrdno pomagao i branio od čestih napada. U drugom delu knjige nalazi se čuveno Grisovo predavanje “Mogućnosti slikarstva” održano na Sorboni 1924. godine, kao i niz drugih njegovih autopoetičkih zapisa iz periodike i prepiske. U uvodu za zbirku Grisovih tekstova, Kanvajler je napisao: “Pikaso mi jednog dana pred slikom Huana Grisa reče, mnogo godina posle Grisove smrti: ‘Lepo je imati slikara koji je znao šta je radio.’ Za tu lucidnost Huana Grisa, koju je Pikaso potvrdio, i o kojoj i svedoče njegova pisma, naći ćemo još jedan primer u ovim zapisima koje je sam Gris redigovao za objavljivanje.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Petrović (Svrljig, 3. februar 1940[1] — 3. jul 2022[2]) bio je srpski filozof, kulturolog i naučnik, redovni profesor estetike Filološkog fakulteta u Beogradu. Biografija Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetetu u Beogradu. [1]Od 1969. godine radio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde 1982. godine dobija zvanje redovnog profesora. Predavao je Kulturologiju, Uvod u estetiku i Kulturnu istoriju Srba. Doktorsku titulu dobio je 1971. godine za tezu o Šelingovoj estetici, mitologiji i filozofiji.[1] Kao gostujući profesor predavao je i na Ljubljanskom univerzitetu (1975—1978), na Filozofskom fakultetetu u Nišu (1971—1981), na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je od 1985. do 1988. predavao Estetiku. Bio je član AICA, glavni i odgovorni urednik časopisa Etno-kulturološki zbornik, član redakcije Rečnika pojmova iz likovne umetnosti pri SANU. Za svoj naučni rad dobio je priznanja: Veselin Masleša u Sarajevu 1989. godine, nagradu Saveza jugoslovenskih izdavača 1989. godine, Laza Kostić u Novom Sadu 1997. godine.[3] Najznačajnim njegovim delom smatra se Kulturologija, izdata u Beogradu 2000. godine.[3] Bio je predsednik upravnog odbora Etno-kulturološke radionice osnovane 1994. u Svrljigu.

Naslov: PREOBRAŽAJI INTELIGENCIJE: Šta da radimo sa njihovim plavim mozgom? Autorka: Katrin Malabu [Catherine Malabou] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s francuskog: Srđa Janković, Suzana Bojović Obim: 148 strana Format: 13 x 22 cm Povez: broširan U novoj knjizi Katrin Malabu preispituje i revidira neke od temeljnih pretpostavki svog ranijeg rada posvećenog plastičnosti mozga. U toj samokritici novi avatar plastičnosti postaje inteligencija. Malabu konceptualizuje inteligenciju kao posrednika između područja transcendentalnog i empirijskog, te pomoću nje ocrtava novu topologiju mišljenja, slobode i otpora. Preobražaji inteligencije lucidna je, koncizna i izvanredno napisana studija koja pri orijentisanju u razmišljanju nepogrešivo pokazuje sever. ************************************************** plastičnost / neuroplastičnost / inteligencija / AI / VR / veštačka inteligencija / filozofija / nauka / kapitalizam / šta da radimo sa našim mozgom / MaMa / tehnologija / posthumano / mozak / ideologija

Nova, nekorišćena Bossuet, Jacques-Bénigne, 1671-1704 Rasprava o opštoj istoriji / Žak Beninj Bosije preveo s francuskog Slobodan Damnjanović Jezik srpski Godina 2015 Izdanje 1. Deretino izd. Beograd : Dereta, 2015 (Beograd : Dereta) Fizički opis 429 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Damnjanović, Slobodan Biblioteka Filozofija / Dereta, Beograd Prevod dela: Discours sur l`Histoire universelle / Jacques-Bénigne Bossuet Tiraž 1.000 Str. 5-34: Predgovor / Slobodan Damnjanović Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Istorija, opšta Filozofija istorije Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filozofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filozofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje je bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji, najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, i Politique tirée de l`Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava, dužnosti i kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma, i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, detaljno opisujući uzroke njihovog pada nastoji da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim. ******* Žak Beninj Bosije (Jacques-Benigne Bossuet), rođen je u Dižonu 1627. godine. Školovanje je započeo u jezuitskom koledžu u rodnom gradu, a završio ga u Kolež de Navar u Parizu. Godine 1652, hijerotonisan je i postavljen za sveštenika Sarbura, u dijecezi Meca. Tamo je ostao do 1659, i postao poznat po svojim propovedima i polemikama protiv demonstranata. Od 1659. do 1669, kada je postavljen za episkopa Kondona, živi u Parizu. Tokom tog vremena postao je poznat po brojnim propovedima i po nekoliko posmrtnih beseda; to je period njegovih velikih govorničkih uspeha. Godine 1670. postavljen je za vaspitača prestolonaslednika i na tom poslu u svojstvu pedagoga radio je do 1680. U međuvremenu je izabran za člana Francuske akademije. Godine 1681. postavljen je za episkopa Moa. Od tada pa do smrti, osim poslovima vezanim za vođenje svoje dijeceze, on se bavi propovedima, objavljuje knjige, polemiše sa protestantima, piše o pozorištu itd. Umro je 1704. godine, ostavljajući iza sebe impozantno delo koje obuhvata propovedi, posmrtne besede, rasprave sastavljene radi obrazovanja prestolonaslednika, polemička dela, pa čak i stihove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ratibor Rajko Đurđević (engl. Ray Jurjevich; Ristovac, 24. avgust 1915 — Beograd, 31. maj 2011) bio je srpski psiholog i književnik. Osnovao je i vodio izdavačku kuću „Ihtus – Hrišćanska knjiga”. Biografija Ratibor Đurđević je pripadao Bomogoljačkom pokretu, učestvovao u borbi protiv Konkordata, te bio sekretar Hrišćanske zajednice mladih ljudi. Do 1943. godine bio je angažovan u Nacionalnoj službi rada Nedićeve Srbije. Studije šumarstva u Beogradu nastavio je u Edinburgu, gde je diplomirao pre Drugog svetskog rata. Magistrirao je na Džordž Vilijams Koledžu Hrišćanske zajednice mladih ljudi u Čikagu. Doktorat iz kliničke psihologije odbranio je na Univerzitetu u Denveru 1958. godine. Radio je kao psiholog u školi za maloletnice u vojnoj vazduhoplovnoj bazi, na psihijatrijskoj klinici i u sreskom zatvoru u Denveru sve do 1973, kada je zasnovao privatnu praksu. Diplomu medicinskog fakulteta stekao je na Bečkom univerzitetu na studijama logoterapije, koje je vodio njen osnivač, profesor Viktor E. Frankl. Iz Udruženja američkih psihologa istupio je zbog svog protivljenja njihovom stavu o homoseksualnosti. U Srbiju se vratio 1992. godine. Bio je oženjen Verom, kćerkom Mihaila Olćana. Preminuo je 31. maja 2011. godine. Sahranjen je 2. juna u porodičnoj grobnici na Topčiderskom groblju. Opelo i oproštajni govor održao je sveštenik Žarko Gavrilović...

Ka definicji kulture Eliot, Thomas Stearns, 1888-1965 = Елиот, Томас Стернс solidno očuvana Томас Стернс Елиот (енгл. T. S. Eliot; Сент Луис, 26. септембар 1888 — Лондон, 4. јануар 1965), био је енглески писац америчког порекла, један од најпознатијих европских песника 20. века, добитник многих награда, међу њима Нобелове 1948. и Гетеове 1954. Носилац 16 почасних доктората. Елиот је рођен у Сент Луису. Студирао је на Харварду, Сорбони и на Оксфорду.[1] До краја свог живота остао је у Енглеској. Био је песник, критичар, издавач, и више година уредник врло утицајног књижевног часописа Criterion. Од појаве поеме Пуста земља и неких критичарских текстова Елиот почиње да врши снажан утицај на енглеску и америчку поезију. Елиот је такође писао и драме у стиху. Важније књиге: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Младост и образовања Рођен је у истакнутој породици у Сент Луису у Мисурију. Његов отац, Хенри Вејр Елиот био је успешан бизнисмен. Његова мајка, Шарлот Шамп Стернс, је писала поезију и радила као социјална радница. Елиот је био најмлађи од шесторо деце. Име је добио по деди. Породица и пријатељи су га звали Том. Елиот је од 1898. до 1905. похађао академију Смит, школу за дечаке, где је учио латински, грчки, француски и немачки. Од раног детињства показивао је изванредну надареност за писање поезије. Испрва је писао под утицајем Омара Кајама. Након завршетка акдемије, од 1906. је похађао универзитет Харвард и дипломирао након три године, уместо уобичајених четири. Касније је радио као асистент на универзитету. Почео је објављивати своје песме у универзитетском часопису, а касније је постао и његов уредник. У то време је почео да чита о симболистичком покрету у књижевности и први се пут упознао са именима попут Рембоа и Верлена. Током студија је пријатељевао с Конрадом Аикеном. Од 1910. до 1911. је живео у Паризу и на Сорбони слушао предавања о филозофији и језику. Између осталих слушао је предавања Анрија Бергсона и Ален-Фурниjeа. 1911. се вратио на Харвард да би докторирао филозофију. Проучавао је будизам, хиндуизам и индијску културу. Да би могао да чита религијске текстове, научио је санскрит. Године 1914. је добио стипендију за Мертон колеџ на Оксфорду. Пре тога је посетио немачки град Марбург, а након избијања Првог светског рата је отишао у Лондон те се вратио у Оксфорд. Почетком 1915. је упознао Вивијен Хај-Вуд. Венчали су се 26. јуна исте године. Након кратке посете родбини у САД вратио се у Лондон где је почео радити као предавач на Лондонском универзитету. Његов пријатељ, филозоф Бертранд Расел, показивао је интересовање за Вивијен те је могуће да су њих двоје имали аферу. Након што је напустио Мертон, Елиот је радио као учитељ у школи Хајгејт, а касније на краљевској гимназији у Хај Викомбу. Године 1917. прихватио је положај у Лојдсовој банци. У августу 1920. године је у Паризу у друштву Виндама Луиса срео Џејмса Џојса с којим је убрзо постао добар пријатељ. 1925. је почео радити за издавачку кућу Faber and Gwyer (касније познатију као Faber and Faber), где је провео остатак каријере, стекавши временом положај директора. Каснији живот у Енглеској Дана 29. јуна 1927. године је прешао на англиканизам, а у новембру исте године постао држављанин Уједињеног Краљевства. Харвард му је понудио посао професора за академску годину 1932/33. коју је прихватио и отишао у САД, оставивши супругу саму у Енглеској. Тада је већ био свестан њених психичких проблема. Физичко стање јој се такође погоршавало тако да су је мучиле главобоља, несаница, исцрпљеност и висока температура. Уз све то, психичка болест је све више напредовала, па је за време Елиотовог боравка у Америци морала бити смештена у болници у Нортумерленду где је напослетку и умрла 1947. Елиот је није посећивао, али су све време званично били у браку. Од 1946. до 1957. године је живео с пријатељем Џоном Дејвијем Хајвардом који је прикупљао и архивирао његове радове. Елиотов други брак је био срећан, али је кратко трајао. 1957. је оженио Есму Валери Флечер. За разлику од прве супруге, Елиот је Валери добро познавао јер му је од 1949. радила као секретарица у издавачкој фирми Faber and Faber. Њихов брак је био тајан, а венчању су присуствовали само родитељи младе. Валери је била 37 година млађа од њега. Умро је 4. јануара 1965. године у Лондону од плућног емфизема.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Beograd 2023. Mek povez, 20 strana. Knjiga je nova (nekorišćena). Pitirim Aleksandrovič Sorokin rođen je 1889, u Rusiji, u zanatlijskoj porodici. Godine 1914. diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sankt Peterburgu gde je stekao diplomu iz kriminologije. Bio je član Socijalističke revolucionarne partije i više puta je hapšen. Posle Februarske revolucije bio je poslanik prvog Sveruskog kongresa seljačkih poslanika, sekretar A. F. Kerenskog, član Predparlamenta i Ustavotvorne skupštine. Predavao je na Petrogradskom univerzitetu, 1919. bio je suosnivač Katedre za sociologiju, dok mu je 1920. ponuđeno mesto profesora. Godine 1922. odbranio je tezu „Sistem sociologije”. U jesen 1922. godine, zajedno sa velikom grupom naučnika i kulturnih radnika, prisiljen je da napusti zemlju zbog suprotstavljanja marksističkoj teoriji i boljševičkoj politici. Godine 1924. preselio se u Sjedinjene Države, gde je držao predavanja na univerzitetima u Ilinoisu i Viskonsinu. Godine 1924. postavljen je za Profesora sociologije na Univerzitetu u Minesoti, a 1930. postao je profesor na Univerzitetu Harvard, gde je osnovao Katedru za sociologiju iste godine. Na njemu je radio do 1959. Pitirim Sorokin preminuo je 1968. u Vinčesteru (Masačusets, SAD). Objavio je više od 30 knjiga. Bio je osnivač integralne sociologije, dao je i značajan doprinos razvoju teorije socijalne mobilnosti. Takođe bio je zainteresovan i za društvenu stratifikaciju, istoriju sociološke teorije i altruizam. Njegovo najznačajnije djelo - četverotomna „Socijalna kulturna dinamika” (1937-1941) nastala je tokom boravka na Harvardu i obuhvata 2500 godina ljudskog postojanja. Sorokin je bio posebno zaintereza ispitivanje načela društvenih promena, kao i sukoba.

PIPER Ljudi su oduvek mislili o sebi. Profesor filozofije Vilhelm Vosenkul je ovde sastavio najvažnija i najzanimljivija pitanja: Imamo li svoju volju? Da li smo slobodni da radimo šta hoćemo? Da li svako od nas ima svoj identitet i kako ga stičemo? Kako možemo razumeti druge ljude iako ne vidimo njihove misli? Vossenkuhl daje uputstva i orijentaciju za vaše razmišljanje u kratkim poglavljima. Svaki čitalac može pronaći svoje odgovore. Na ovaj način možete naučiti da filozofirate gotovo sa strane. nova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Kožev (francuski: Alekandre Kojeve, ruski: Aleksandr Vladimirovič Koževnikov) - ruski filozof, pre svega usredsređen na dela Hegela i Karla Marksa. Prema nekim od njegovih tumača, Kozhev je najveći Hegelov tumač u dvadesetom veku. Njegov rad snažno je uticao na francusku filozofiju dvadesetog veka i na njegovog učenika, američkog filozofa Alaina Blooma, i indirektno uticao na neoliberalizam i savremenu američku filozofsku misao. Kao birokrata u francuskoj vladi učestvovao je u stvaranju Evropske ekonomske zajednice. Kozev je rođen u Rusiji u bogatoj i uticajnoj porodici. Školovao se u Berlinu i Hajdelbergu u Nemačkoj. Tamo je završio doktorsku disertaciju o pogledima ruskih filozofa na religiju, pod mentorstvom Karla Jaspersa. Tokom ovog perioda, Martin Heidegger i Vladimir Solovjov imali su snažan uticaj na mladog Kozheva. Kozhev je veći deo svog života proveo u Francuskoj. U periodu između 1933-1939, Kozhev je održao seriju predavanja o Hegelovoj fenomenologiji duha. Posle Drugog svetskog rata radio je u francuskom Ministarstvu ekonomije i postao jedan od glavnih kreatora zajedničkog evropskog tržišta koje će se vremenom transformisati u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) .U kasnijim godinama Kozhev je više puta ponovio stav da ono što je u vreme Mark, poznat kao evropski proletarijat, više ne postoji, pa tako bogati Zapad mora velikim zemljama u razvoju da pomogne zemljama u razvoju da prevaziđu rašireno siromaštvo. Kozhev je bio izuzetno obrazovan čovek. Kaže se da je savladao jezike kao što su sanskrit, kineski, tibetanski, kao i francuski, nemački, ruski, engleski, hebrejski, latinski i klasični grčki. Takođe ga je zanimala umetnost, a dopisivao se sa svojim ujakom, poznatim apstraktnim umetnikom Vasilijem Kandinskim, za čiji je rad 1936. napisao uticajan esej.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je srpski esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.

Opis O autoru Dodatne informacije Šta je metod? Put ili ispravan put (način, postupak) saznanja istine. Šta je istina? Postoji li samo jedna istina, ili ih ima više o istoj stvari, samo se mogu iskazati na više načina, ili postoji više istina o istoj stvari? Da li je istina singularna ili pluralna, upućuje li na konačnost ili na beskonačnost? Filozofija je kao metafizika od početka istinu upućivala prema onostranosti, od Platonove ideje, preko Aristotelove svrhe, Dekartovog kogita, Kantove kritike, Hegelove dijalektike, sve do Ničeove istine kao “iluzije za koju smo zaboravili šta je”. Novo mišljenje istine u XX veku, kod Huserla, Hajdegera, Froja, Lakana, Deride, Fukoa, Deleza i drugih, iznova je postavilo pitanje puta ili načina ne samo njenog saznavanja, već i odnosa prema njoj, posebno u doba naše digitalne savremenosti. Diplomirao na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu 1982. godine; magistrirao radom “Književna shvatanja Pola de Mana i teorija dekonstrukcije” 1987. godine na istom fakultetu, doktorirao tezom “Teorijski problemi čitanja kao osnove modernog shvatranja književnosti” 2001. godine na istom fakultetu. Između 1984. i 2001. godine radio kao naučni istraživač na Projektu za teoriju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu; od 2001. do 2007. godina kao vanredni profesor na Filološkom fakultezu (Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti), a od 2007. godine kao redovni profesor semilogije medija na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Objavljene knjige: “Antinomije kritike” (1982), “Slučaj Niče” (1997), “ABC dekonstrukcije” (1998), “Ljuba ili o etici” (1999), “Predavanja o čitanju” (2000), “Pesništa: Prilozi pesničkoj ontologiji Martina Hajdegera” (2001), “Moderno shvatanje književnosti” (2002), “Istina apokalipse: Filozofija i pesništvo na ‘posldednjem sudu'” (2003), “Šta je teorija” (2006), “Od znaka do smisla” (2007). Predavao u Sjedinjenim američkim državama (Yale University) i Velikoj Britaniji (Sheffield University). Težina 0,270 кг Godina izdanja 2022 Pismo latinica Povez broš Broj stranica 198 str. ISBN 978-86-6263-426-9 Dimenzije 148 x 210 mm