Beograd u prošlosti Dr Dejan Medaković Velenje Jelj+ka Kostić Mladi prorodnjak na planini Vojislav Mišić Vazdušni okean Momčilo Jovetić Erozija Dušan Čolić Nuklearni reaktor Srđan Mitrović Kako se ostvaraju radio-prenos Inž Miodrag Miljković To je telegrafija Lazar Kostić tvrdo koričene, ilustrovane odlično očuvane Beograd 1961/`63.

Đorđe balašević i život ide dalje (sve dalje odavde) - đorđe balašević klimav alibi za međuvreme razuma 1991/92 kolumne iz radio tv revije oktobar – maj 1991- 1992. Autor: đorđe balašević izdavač: autorsko izdanje, novi sad broj strana: 106 povez: mek format: 22cm stanje vrlo dobro, prednji povez blago prelomljen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

,,Pouzdanost nauke" je knjiga koja predstavlja verno svedočanstvo o jednom vremenu i izuzetnim ljudima koji su bili naši savremenici. Radivoj Kašanin, Pavle Savić, Nikola Pantić, Vasa Čubrilović, Zvonko Marić - samo su neka od poznatih imena srpske nauke sa kojima je autor ove knjige vodi duge razgovore na Drugom programu Radio Beograda.

50280) MK 2 BEŽIČNA TELEGRAFIJA objašnjena bez formula , kapetan Mihailo J. Lazović , Beograd 1935 , sa uputstvom za kupovinu prijemnih radio aparata , veoma retko , sačuvan samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Srbije , mek povez, format 15 x 21 cm , žirilica, ilustrovano, 83 strane + 8 strana reklama i oglasa , potpis na naslovnoj strani ,

Knjiga Moje Vreme nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. Moje Vreme je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. Moje Vreme je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo Moje Vreme. Dr Miloš Starović Radoslav Ćebić rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Knjiga Moje Vreme nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. Moje Vreme je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. Moje Vreme je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo Moje Vreme. Dr Miloš Starović Radoslav Ćebić rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Novo, nečitano, nema posvete. Selo se veseli - Dragiša Božić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 207 Povez: Mek Knjiga Selo se veseli sadrži 365 odabranih veselih zapisa iz, više od dve decenije najpopularnije, radio emisije Selo veselo.Nekada se govorilo: Selo veselo sluša ceo svet, i dva sela više, a u svako selo emisija je uvela i nezvanični radni raspored - svi poslovi se prekidaju dok se sluša „Selo veselo``.Da negdašnje slušaoce iznova nasmeje, a mlađe uputi kako se nekda smejalo, knjiga uz narodne pošalice sadrži fotografije sa javnih snimanja u selima Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Rumunije, Mađarske i sve do Švajcarske i Nemačke, tekstove novinara koji su pratili veselu radio ekipu i imenik onih bez kojih ni smeha ni emisije ne bi bilo - zapisavača koji su beležili komšijske šale. A da njih nije, kako bi neko znao šta je u kom selu snaja doskočila svekrvi, sin ocu il` prodavac na vašaru kupcu?Knjigu Selo se veseli priredio je Dragiša Božić, novinar emisije Selo veselo.

57499) MK1 KNEGINJA ZA PORODIČNIM STOLOM , Mladen Srđan Volarević , Matica srpska Novi Sad 1972 , edicija Prva knjiga, Mladen Srđan Volarević : Rođen u Bukoviću pored Benkovca, u Severnoj Dalmaciji. Školovao se u Beogradu, studirao filozofiju. Objavio knjige pesama: Kneginja za porodičnim stolom, 1972; Razbijeno ogledalo (bibliofilsko izdanje, sa bakrorezima Petra Omčikusa), 1979; Šapat u govornici, 1983; Vesti sa granice, 1989. Knjige pripovedaka: Iskušenje ćutnje, 1992; Pod krovom vatrene kuće, 2002; Da l ima smrti za nas koji smo ostali bez otadžbine, 2012. Romani: Cvjeta, 2004; Kratka povest jednog gađenja, 2011. Putopisni esej Jedno vreme u Italiji, 1994. Eseji: Gde mi jesmo oni nisu, 2001; Izveštaj iz zemlje Lotofaga, 2009. Radio Beograd je emitovao radio drame Kraljica, preljuba, Uskok Stojan Janković, Petar iz Brguda, U krugu progonstva, Alberto Fortis među Srbima u Dalmaciji. Objavljivao po književnoj periodici književnu i likovnu kritiku, eseje, istoriografske radove i drugo. mek povez, format 13,5 x 15 cm , latinica, štampano u 300 numerisanih primeraka, broj primerka 93 ; 39 strana

IMonografija dr Vesne Kesić nastala je kao potreba da se ženama obolelim od raka omogući lečenje kako bi mogle da ostanu u drugom stanju. straživački medicinski tim sa kolegama svih specijalnosti radio je dugo na pokušaju da se nađe adekvatno lečenje za žene koje boluju od raka i omogući im se potomstvo.

Tip Router Priključci 3x LAN + 1x WAN Protok 300 Mbps Frekventni opseg 2.4 GHz Bežične funkcije Enable/Disable Wireless Radio, WDS Tip Spoljna Broj 3 Opis tipa antene 5 dBi Boja Bela Link proizvođača {"url":"http:\/\/www.mercusys.com\/en\/download\/mw305r","title":"Link proizvo\u0111a\u010da","target":"_blank"} Vaše ime Komentar Ocena: Pošalji

Kao novo. Bez posvete. Ukrčkani dnevnik - Momčilo Stanić Godina izdanja: 2018 Broj strana: 294 Povez: Mek Isprobani recepti, sećanja na kolege u Radio Beogradu, kao i učesnike u brojnim emisijama, čiji je producent bio, kao i priče vezane za aranđelovačke kafane i poznate ljude toga vremena Momčilo Moca Stanić sažeo je u knjigu Ukrčkani dnevnik.

Beložanski, Stanislav Staša, scenograf, kostimograf, slikar (Beograd, 15. VI 1900 — Beograd, 4. III 1992) Školovao se u Beogradu (1907—1909), Budimpešti (1909—1912), Bukureštu (1912—1916). Završio je umetničku školu u Beogradu (1920—1925) i tokom studija bio slikarski volonter i statista u Narodnom pozorištu. Prve scenografije radio je kao član Akademskog pozorišta (1925). U slikarnicu NP primljen je septembra 1926. kao honorarni slikar izvođač a juna 1927. potpisao je svoju prvu scenografiju (A. Savoar, Ukrotitelj). Potom je svake sezone davao rešenja za više (4—9) dramskih i operskih premijera. Član likovnoumetničkog društva `Zograf` postao je 1927. a član `Kola jugoslovenskih likovnih umetnika` 1930. Šef radionice dekora postao je 1933. Išao je na studijska putovanja u Francusku, Italiju, Češku i boravio na Svetoj Gori (1937—1938). Izgradio je moderan tip scenografije originalnog stila koji karakteriše naglašena dramatika i jedinstvo bojenih odnosa i plastičnih vrednosti scenskog prostora. Ostvarenja su mu sa arhitektonskim osnovnim osećanjem i uključuju naznake o vremenu i mestu radnje. Scenu zida u treću dimenziju sa obaveznim električnim svetlom koje daje najsuptilnije nijanse. U skladu sa modernim shvatanjima scenografije, svoju umetnost i znanje stavio je u službu reditelju i glumcima. Sa svojih oko tri stotine scenografskih ostvarenja svrstao se među naše najznačajnije scenografe. Za nekoliko predstava, za koje je radio scenografiju, radio je i kostim (Otelo, Rusalka, Stanoje Glavaš, Put oko sveta, Koštana). Kao slikar posvetio se pejsažima i portretima u tehnici ulja i akvarela. Učestvovao je na prolećnim i jesenjim salonima u Umetničkom paviljonu `Cvijeta Zuzorić`, u inostranstvu (London 1937) i na izložbi pozorišnog slikarstva (Beograd 1971). Samostalno je izlagao više puta počev od 1926. u Beogradu, Somboru i Novom Sadu. NJEGOV AUTOGRAM

DRVO KRAJ AKOVA Ćamil Sijarić Civitas doo Sarajevo, 2004. godine, 307 strana, meki povez ojačan klapnama. Knjiga je nova, sitni tragovi vremena na koricama, nije čitana. `Ćamil Sijarić spada među značajnije južnoslavenske pisce dvadesetog stoljeća. Pisao je romane, putopise, pjesme, a po mnogima je vlastite vrhunce dosegao upravo pišući pripovijetke. Ova knjiga je, zapravo, antologijski izbor Sijarićevih pripovjedaka. Pripovjedač, romansijer, pjesnik. Osnovnu školu završio je u Godijevu, a zatim je pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju. Gimnaziju je završio u Vranju, a pravo diplomirao u Beogradu. Za vrijeme Drugoga svjetskog rata radio je kao sudski službenik u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradiški i Banjoj Luci, a pred kraj rata izišao na partizanski teritorij i bio dopisnik TANJUG-a. Od 1947. godine živio je u Sarajevu, gde je do kraja radnoga vijeka radio u literarnoj redakciji Radio-Sarajeva. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Sarajevu 1989. godine. Već kao gimnazijalac u Skoplju Sijarić se počeo baviti pisanjem pjesama, koje su u knjigama objavljene tek 1988. (Lirika) i 1990. (Koliba na nebu). No, njegov raskošni umjetnički dar bio je prije svega pripovjedački, i na najpotpuniji način se ostvario u mnogobrojnim pričama i romanima s temama iz rodnoga Sandžaka i iz balkanske historije. ]amil Sijarić objavio je romane Bihorci (1955), Mojkovačka bitka (1968), Konak (1971), Carska vojska (1976), Raška zemlja Rascia (1979), te zbirke pripovjedaka Ram Bulja (1953), Zelen prsten na vodi (1957), Naša snaha i mi momci (1962), Sablja (1969), Na putu putnici (1970), Kad djevojka spava, to je kao da mirišu jabuke (1973), Francuski pamuk (1980), Priče kod vode (1982), Pripovijetke (1985), Rimski prsten (1985), Pripovijetke (1987), Drvo kraj Akova (1990).` Preuzeto sa interneta. # 56

Svetilslav JovanovTeorija dramskih žanrovaMeki povezSvetislav Jovanov rodjen je 1953. u Jasku na Fruskoj gori, gimnaziju je zavrsio u Rumi, diplomirao dramaturgiju na FDU 1975. Radio je kao dramaturg i urednik dramskog programa na Televiziji Novi Sad, gde i sada, kao autor, potpisuje emisije iz kulture. Pise pozorisne kritike, eseje i tekstove iz teorije zanrova.7/15

Vuk, televizija, fotografija Kožul (Biblioteka časopisa RTB-teorija i praksa. Specijalno izdanje) Vuk Karadžić televizija, fotografija, autor fotografija Ljubinko Kožul, Radio televizija Beograd 1987, knjiga o snimanju serijala Vuk Karadžić, mek povez, ćirilica, format 25 X 25 cm, izbor tekstova iz scenarija i Vukovog dela, dvojezično srpsko-engleski,168 strana veoma bogato ilustrovano, Stanje veoma dobro.

Život i delo Stevana Mokranjca, klasika srpske muzike i najistaknutije ličnosti na prelazu iz 19. u 20. vek. Ova biografija je rezultat autorevih detaljnih istraživanja života i rada ovog velikog srpskog kompozotora i muzičkog pedagoga. Mokranjac je rođen u Ngotinu, a živeo je, školovao se i radio i u Zaječaru, Minhenu, Rimu, Lajpcigu, Beogradu... Najpoznatija njegova dela su Rukoveti

knjiga prikazuje snimljene razgovore transkripte americkog britanskog ambasadora njihove tajne sluzbe njihov stav ucesce u ubistvu zorana djindjica..u knnizi imate razgovore stjepana mesica ,mila djukanovica ,harisa silajdzica..iz ragovora mozete takljuciti ko je i sta radio beba popovic,ceda jovanovic,mihajlovic korac i ostali petooktobarci...knjiga se dopuniuje sa knjigom treci metak milana verunovica i nikole srzica

Borislav Hložan Priča o studiju M Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ Novi Sad, 2022. 186 strana, tvrd povez, zaštitni omot, udžbenički format. „Studio M je naša sala ‘Olimpija‘, naša dvorana ‘Čajkovski‘, naš ‘Marki klub‘ i naš ‘Karnegi hol‘. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. A Studio M je upravo bio glavno žarište naše muzikeˮ, napisao je o Studiju M Borislav Hložan, autor knjige o nastanku i istorijatu čuvene novosadske koncertne dvorane i profesionalnog studija. Autor je knjigu posvetio uspomeni na trojicu vizionara: Antona Ebersta, Pavla Žilnika i Vasilija Dimića, koji su podizanjem ove koncertne sale oplemenili Novi Sad. Studio M – jugoslovensko svetilište muzike Novosadski Studio M danas nije samo legendarna koncertna dvorana, to je i svojevrsni hram umetnosti u kojem je tokom proteklih šezdesetak godina stvarana istorija jugoslovenske muzike. Kada se čovek sada osvrne na mnoštvo najrazličitijih snimanja i koncerata koji su se ovde događali gotovo svakodnevno, nemoguće je ne osetiti veliko poštovanje i divljenje pred entuzijazmom i predanošću generacija muzičara i drugih kulturnih poslenika, zahvaljujući kojima se naša muzika razvijala i napredovala, dostižući danas vrhunske umetničke domete. Među tim nepreglednim brojem muzičkih događanja veoma je teško odabrati ona najvažnija i najkarakterističnija, jer su se i merila i perspektive sagledavanja u međuvremenu toliko promenili i gotovo je nemoguće u ovakvom, silom prilika svedenom i obimom teksta ograničenom prikazu, pružiti kompletnu i zaokruženu sliku svega što se događalo u Studiju M od njegovog otvaranja do dana kada je u njemu prestala da odjekuje muzika. Prikaz istorijata te značajne koncertne dvorane neizbežno je određen dragocenom, ali nepotpunom pisanom građom, sećanjima aktera, kao i subjektivnim pristupom autora, kao skroman pokušaj rekonstrukcije jednog izuzetno važnog segmenta kulturne istorije Novog Sada i Vojvodine. Nema u Novom Sadu, ni u pokrajini, važnijeg koncertnog prostora od Studija M. Sve najbolje što se događalo na ovdašnjoj muzičkoj sceni na neki način je zabeleženo u istorijatu ove studijsko-koncertne dvorane. Nekada su to bili koncertni nastupi, a nekada studijska snimanja kojima su ovekovečeni najviši izvođački dometi vodećih domaćih i stranih umetnika. Zbog toga je Studio M naša sala „Olimpija”, naša dvorana „Čajkovski”, naš Marki klub i naš Karnegi hol. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. Moderna zgrada Studija M, smeštena između Dunavskog parka i zgrade u kojoj je doskora bio smešten Radio Novi Sad, decenijama je jedno od karakterističnih obeležja gradskog centra, a sam Studio M je dobro poznat Novosađanima kao koncertna dvorana u kojoj su nastupali mnogi čuveni muzičari i gde su priređivani brojni značajni festivali. Priča o Studiju M je zapravo povest o brzom razvitku našeg muzičkog života u drugoj polovini 20. veka, kao i o izuzetnom zalaganju i entuzijazmu nekolicine velikih kulturnih pregalaca, koji su u vremenima oskudice i u okolnostima ne previše naklonjenim umetnosti, uspeli da muzički život u Novom Sadu i u Vojvodini unaprede i podignu ga na veoma visok – zaista se može reći – evropski nivo. Izgradnja Studija M, studijsko-koncertne sale savršenih akustičkih odlika, sredinom šezdesetih godina bila je veliki trijumf nekolicine zaslužnih kulturnih delatnika, pre svega tadašnjeg načelnika Muzičkog odeljenja Radija Novi Sad, Antona Ebersta, koji je uprkos svim teškoćama ostvario svoju zamisao i želju da svoj grad obogati jednom savremenom i reprezentativnom muzičkom dvoranom. Završetak gradnje i puštanje u rad Studija M bio je događaj od prelomnog značaja za Radio Novi Sad, kao i za sam Novi Sad, koji je tada prvi put dobio jednu namenski sagrađenu, pravu koncertnu salu vrhunske akustike, koja ni u čemu nije zaostajala za najboljim muzičkim dvoranama u svetu. I u Studiju M su odmah počeli da nastupaju najrenomiraniji domaći i strani solisti i ansambli, ovde je snimljeno nebrojeno mnoštvo izuzetno vrednih koncerata. Korišćenje ove dvorane pritom nije bilo isključivo usmereno na muzička zbivanja, ovde su snimane i pozorišne predstave, priređivane su izložbe, književni događaji, tako da je ta muzička sala postala izuzetno važan prostor, čiji je značaj nadaleko zračio. A sami počeci Radija Novi Sad i izgradnja Studija M nisu bili laki. Izgradnja Studija M 1965. godine bila je vrhunac jedne dinamične faze razvoja Radija Novi Sad, koji je posle teških i mukotrpnih godina na početku rada, tokom šezdesetih postao ugledna, slušana i savremeno opremljena jugoslovenska radio-stanica. Osnovan je 31. marta 1949. godine. Određen je i datum početka emitovanja nove radio-stanice – 29. novembar, Dan Republike, najznačajniji državni praznik tadašnje FNRJ. Rok za osposobljavanje za rad novosadske radio-stanice bio je veoma kratak, a ljudi zaposleni u Radiju Novi Sad suočili su se sa gotovo nepremostivim teškoćama. U to vreme, posle sukoba sa Informbiroom, zapravo sa SSSR, Jugoslavija je bila pod blokadom i sa Istoka i sa Zapada, u zemlji je bilo veoma malo radio-materijala, a nije bilo mogućnosti za uvoz potrebne opreme. U Subotici su pronađeni delovi potrebni za izradu radio-stanice, širom Vojvodine, prikupljani su kablovi i žice i od svega toga je inženjer Ladislav Grajner, tadašnji profesor radio-tehnike u Srednjoj tehničkoj školi u Subotici, sačinio prvi predajnik, jačine pola kilovata, koji je imao skroman domet. Prema javljanjima tadašnjih slušalaca, program se povremeno čuo u udaljenijim oblastima Srbije, čak i ponegde u inostranstvu, ali samo kada su meteorološki uslovi bili povoljni. Tačno u podne, u etru se prvi put čulo: „Ovde Radio Novi Sad, na talasnoj dužini 212,4 metra.” Nakon spikerske najave, novosadski hor „Svetozar Miletić” izveo je himnu „Hej Sloveni”. Počeo je redovan radijski program: sledile su, jedna za drugom, emisije vesti na srpsko-hrvatskom, mađarskom, rumunskom, slovačkom i rusinskom, na pet jezika na kojima je od samog početka emitovan program Radija Novi Sad....

Udo Ulfkote je sedmnaest godina radio za dnevni list Frankfurter algemajne cajtung. Te nemačke novine mogu da se, po svom značenju u javnosti, uporede u Srbiji, recimo, sa Politikom. Ove novine, poznatije kao FAC, glavni su organ nemačke političke i finansijske elite. Knjiga Kupljeni novinari se bavi istraživanjem skrivenih mehanizama upravljanja medijima, korupcije i laganja u javnim poslovima. 400 str.

Knjigu čine eseji koji su za temu imali umetnost, a bili su čitani na Trećem programu Radio-Beograda od 1966. do 1983. god. u emisiji “Radomir Konstantinović prelistava časopise”, kao i eseji objavljivani u Politici i NIN-u (dvonedeljno tokom šezdesetih i sedamdesetih). Odabir eseja učinila je Milica Konstantinović, a Mida Belančić je odredio redosled i grupisanje u tematske celine.

Voice-Overs is an insider`s guide to voicing radio and television commercials. Bernard Graham Shaw draws upon his nearly 20 years of voice-work experience to teach valuable studio skills and offers practical advice on how to build a voice-over career. Voice-Overs: A Practical Guide with CD by Bernard Graham Shaw Language: English Paperback: 196 pages, with CD

Router 3x LAN + 1x WAN 300 Mbps 2.4 GHz Enable/Disable Wireless Radio, WDS Spoljna 3 5 dBi Bela {"url":"http:\/\/www.mercusys.com\/en\/download\/mw305r","title":"Link proizvo\u0111a\u010da","target":"_blank"} Wireless Ruter Mercusys MW305R-V2/300Mbs/1WAN/3LAN/3x5dbi Ruteri NETIKS D.O.O. SAMPRO SAMARDŽIĆ SON DOO BEOGRAD - ZEMUN Kina Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Romani / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 2004 (Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`) Fizički opis 729 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko, 1972- = Božović, Gojko, 1972- Zbirka Biblioteka Izabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ3 Sadržaj Mrtvo mišljenje (5-151); Petrovgradska prašina (153-267); Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata (269-334); Jesen svakog drveta (335-524); Evropa broj dva (525-625); Drvodelja iz Nabisala (627-719). Pogovor / Gojko Božović (721-728). (karton) Napomene Tiraž 1.000. Pogovor: str. 721-728. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG116