airFiber® AF-24 isporučuje superiornu brzinu sa spektralnom efikasnošću širom sveta, bez licence, u radio opsegu od 24 GHz. AF-24 pruža propusnost do 1.5+ Gbps i domet do 13+ km. Podržava FDD (Frequency Division Duplexing) u full-duplex režimu za < 1 ms kašnjenja, što rezultira povećanom efikasnošću za backhaul mreže klase operatera. Interfejs 1 x 10/100/1000 Ethernet Port 1 x 10/100 Ethernet Port 1 x RJ-12, Alignment Tone Port WiFi frekvencija 24 GHz WiFi brzina 1.5+ Gbps Vrsta antene Eksterna Izmenjiva antena Ne Polarizacija Dual-Slant Polarization Domet 13+ km Jačina signala 33 dBi Vrsta LAN Portova (Mbit) 1000 Broj LAN Portova 2 PoE In Passive PoE Napajanje 50V, 1.2A PoE GigE Adapter (Included) Materijal Plastika Dimenzije Radio (Mount Included) - 649 x 426 x 303 mm Box - 725 x 520 x 410 mm Težina Radio (Mount Included) - 10.5 kg Box - 17 kg Radna temperatura -40 to 55° C Dodaci 1 x Pole Mount Bracket 2 x Pole Clamps 3 x Zip Ties 3 x Carriage Bolts 4 x Flat Washers 4 x Split Lock Washers 4 x Hex Nuts 1 x Gigabit PoE Adapter (50V, 1.2A) 1 x Power Cord Link Stranica proizvođača

airFiber® AF-24 isporučuje superiornu brzinu sa spektralnom efikasnošc?u širom sveta, bez licence, u radio opsegu od 24 GHz. AF-24 pruža propusnost do 1.5+ Gbps i domet do 13+ km. Podržava FDD (Frequency Division Duplexing) u full-duplex režimu za < 1 ms kašnjenja, što rezultira povec?anom efikasnošc?u za backhaul mreže klase operatera. Vaše ime Komentar Ocena: Pošalji

EarMen Staccato Hi-Fi mrezni plejer Kompletno audio rešenje u jednoj kutiji Sa bogatim opcijama povezivanja, uključujući TOS Link, RCA ili USB, naši inženjeri su obezbedili da možete uživati u svim digitalnim sadržajima do 32 bit / 384 kHz i DSD 256 formata. Svojstva i karakteristike Funkcija Bluetooth Ponovo CD-R/RW Ne Svojstva Boja Crn Streaming platforma Internet radio, Tidal, Spotify

Multifunkcionalna i pristupačna serija OmniAccess 200 802.11ac bežičnih access pointa unapredjuju performanse mobilnih uređaja u medium density Wi-Fi okruženju. AP205 se preporučuje u srediama sa većim brojem korisnika. Instant AP-ovi rade sa virtualnim kontrolerom koji se podiže na jednom od AP-ova, moguće je definisati više različitih WiFI mreža (SSID-ova), mogućnost kreiranja privremenih wireless mreža, Adaptive Radio Menagement (ARM) daje najbolje rezultate u prostorijama sa izraženom RF interferencijom ,dolazi sa kitom za montažu na spušteni plafon.

HPE Aruba AP-615 Access Point, Wi-Fi 6E (802.11ax), portovi 1 x USB 2.0 Type-A, 2 x 1G/2.5GBASE-T, wlan brzina 3600 Mb/s, Optional AC adapter, PoE (802.3af), PoE+ (802.3at), unutrašnja antena. Campus pristupne tačke Aruba serije 610 su dizajnirane da iskoriste prednosti opsega od 6 GHz i postignu kombinovanu maksimalnu brzinu prenosa podataka od 3,6 Gbps za veću propusnost i veće brzine u zatvorenom prostoru. Kompaktna i isplativa serija Aruba 610 sadrži dvostruke radio-uređaje koji se softverski programiraju i koji se mogu podesiti na bilo koja dva od tri Wi-Fi 6E opsega: 2,4 GHz, 5 GHz i 6 GHz. Puna pokrivenost u tri opsega dostupna je u primeni sa više pristupnih tačaka. Ugrađeni GPS prijemnici i precizno merenje vremena omogućavaju Aruba 610 Series Campus AP da se automatski lociraju i služe kao referentne tačke za tačna merenja unutrašnje lokacije.

Extra retko! Očuvano kao na slikama 1847. Georgije - Đorđe Maletić (Jasenovo, 13. mart 1816 — Beograd, 13. januar 1888) bio je književnik, estetičar, prevodilac, političar, pozorišni pedagog i teoretičar.[1] Đorđe Maletić Đorđe Maletić 1881 Th. Mayerhofer.png Đorđe Maletić Пуно име Georgije Maletiċ Рођење 13. март 1816. Jasenovo, Смрт 13. јануар 1888. (71 год.). Beograd, Rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve u Vojvodini 1816. godine. Prešao je 1838. godine u Kneževinu Srbiju.[2] Uz profesorsku katedru radio je i kao urednik beogradskih časopisa `Podunavka` i `Rodoljub`. Od 1844. godine se intenzivnije bavi pisanjem pozorišnih komada. Vredni pažnje su drame: Apoteoza velikom Karađorđu(1850), Preodnica srbske slobode ili srbski ajduci(1863), i Smrt cara Mijaila. Bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu 1871. godine. Postao je 27. decembra 1847. godine redovan član Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Poznat je po spevu Tri pobratima. Pisao je stručne knjige poput: Ritorika (1855, 1856) i Teorija poezije (1864). Danas u Jasenovu osmogodišnja osnovna škola nosi njegovo ime.[3]

Četvorotok, 802.11ac Wave 2 pristupna tačka sa namenskim mrežnim sigurnosnim radiom. Pristupna tačka AC SHD (UAP AC SHD) je unutrašnja/spoljašnja pristupna tačka visokih performansi, 802.11 ac WiFi pristupna tačka koja koristi Wave 2 tehnologiju da bi dostigla impresivnu ukupnu brzinu protoka od 2,5 Gbps sa svojih 5 GHz (4x4 MU-MIMO) i Opsezi od 2,4 GHz (4x4 MIMO). UAP AC SHD je takođe opremljen namenskim bezbednosnim radiom koji uporno istražuje i uklanja pretnje sa vaše mreže. Ova pristupna tačka se napaja sa PoE+ i opremljena je sa (2) GbE RJ45 portom i (1) USB portom za podršku više vrsta povezivanja. UAP AC SHD se može podesiti za nekoliko minuta i u potpunosti njime upravljati pomoću veb aplikacije UniFi Network ili mobilne aplikacije. Karakteristike: 802.11ac Wave 2 WiFi tehnologija Opseg od 5 GHz (4x4 MU-MIMO) sa brzinom protoka od 1,7 Gbps Opseg 2,4 GHz (4x4 MIMO) sa brzinom protoka od 800 Mbps Napaja se sa PoE+* (2) GbE RJ45 porta (1) USB port

U duhovnoj medicini, doktoru Veselmanu pridružuje se i njegova supruga, transpersonalna lekarka Džil Kikendal, RPT, kako bi nam predstavila međukulturno razmatranje bolesti, lečenja i zdravstvene zaštite iz drevne mudrosti tradicionalnih naroda. Duhovna medicina otvara prozor u univerzalni pogled na svet koji će vam pomoći da razumete klasične uzroke bolesti koji su suštinski korak u istinskom isceljenju. Radite sa četiri nivoa duhovnog isceljivanja i proširite svoje veze sa unutrašnjim izvorima mudrosti i moći. Produbite svoje kontakte sa duhovima koji pomažu i majstorima lečenja.

Ako radite sa značajnom količinom podataka - poput pružanja pristupa Internetu ili održavanja ogromnog data centra - ovo je savršena nadogradnja za vaše podešavanje. CRS326-24S+2Q+RM je naš prvi proizvod sa 40 Gbps QSFP+ portova za izvanredno brzu i stabilnu vezu. Sveukupno ima dva 40 Gbps QSFP+ priključka od 40 Gbps i dvadeset četiri 10 Gbps SFP+ portova, što omoguc?ava ukupnu neblokirajuc?u propusnost od 320 Gbps i moguc?nost prebacivanja od 640 Gbps sa brzinom prenosa od 252 Mpps sa najčešc?im paketima. Vaše ime Komentar Ocena: Pošalji

Časopis živih = La Revue des vivants vlasnik A. Stanojević ; urednik Branko Teodosić Sadrži tekstove sledećih autora: KARL MARX, CVETKO BANJANIN, BRANKO TEODOSIC, M. SELIMOVIC... NASLOVNA STRANA CRTEZ G. GROSZA crveni deo naslovne strane je list koji se `otvara` i ispod njega je crtez grosza - moc `civilizacije` casopis je kompletan. str. od 65 do 82, dim.29 x 20 cm meki povez, stranice iskrzane, inace u dobrom stanju NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE NEMA OVAJ BROJ J E D I N I P O Z N A T I P R I M E R A K Georg Gros (nem. George Grosz; * 26. jul 1893, Berlin – † 6. jul 1959, Berlin) je bio nemački grafičar i slikar. U Parizu je nakon dodira s futurizmom i dadaističkim ekscesima prešao na političku i socijalnu karikaturu u satiričkim časopisima. Njegov likovni izraz je nemilosrdna kritika nemačkog militarizma i buržoaske klase. Od nemačkog haosa posle Prvog svetskog rata do prvih simptoma nacističkog terora svoju likovnu dokumentaciju objavljivao je u ciklusima grafike: „Bog je s nama“, „Lice vladajuće klase“, „Evo čoveka“ Od slika itiču se „Pomrčina sunca“ i „Nemačka, jedna zimska bajka“. 1932. iselio se u SAD, gde je radio crteže za knjige. Uspomene svog života objavio je 1931. u Nemačkoj, a 1946. u Njujorku pod nazivom `Malo da i veliko ne`. Gros je učestvovao u Spartakističkom ustanku 1919. nakon koga je kraće vreme bio član KP Nemačke; nju je napustio posle posete Sovjetskoj Rusiji 1922. gde ga je razočarao totalitarni karakter komunističke vlasti. Nemačku je napustio pred nacističkim progonima i utočište našao u SAD čiji je državljanin postao 1938. Posle drugog svetskog rata se vratio u Nemačku i živeo u Berlinu. Tamo je i umro od posledica pada niz stepenice nakon jedne noćne pijanke. Pojavljuje se kao lik u filmu Maks iz 2002. godine, gde ga tumači škotski glumac Kevin MekKid.

Ako radite sa značajnom količinom podataka - poput pružanja pristupa Internetu ili održavanja ogromnog data centra - ovo je savršena nadogradnja za vaše podešavanje. CRS326-24S+2Q+RM je naš prvi proizvod sa 40 Gbps QSFP+ portova za izvanredno brzu i stabilnu vezu. Sveukupno ima dva 40 Gbps QSFP+ priključka od 40 Gbps i dvadeset četiri 10 Gbps SFP+ portova, što omogućava ukupnu neblokirajuću propusnost od 320 Gbps i mogućnost prebacivanja od 640 Gbps sa brzinom prenosa od 252 Mpps sa najčešćim paketima. Interfejs 24 x SFP+ ports 2 x 40G QSFP+ ports Procesor QCA9531 Radni takt procesora 650 MHz Operativni sistem RouterOS / SwitchOS Memorija 64 MB Licenca L5 Upravljivost Da Layer L3 Vrsta LAN Portova (Mbit) 100 Broj LAN Portova 1 Broj SFP+ Portova 24 Broj QSFP+ Portova 2 Vrsta USB porta USB Type A Radna temperatura -20°C to 60°C Napajanje AC x 2 100-240 Dimenzije 443 x 200 x 44 mm Dodaci 2 x IEC cord 1 x Rack ears 1 x Screw and feet kit (K10) Link Stranica proizvođača EAN 4752224002334

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 212 str. Ekstra retko !!! 1. izdanje, Budim 1836. god Jovan Stejić (Arad, 1803 — Beograd, 1853) bio je prvi Srbin svršeni doktor medicine, koji je iz Habzburške monarhije došao da radi u obnovljenu Srbiju. Zajedno sa dr Karlom Pacekom jedan je osnivača srpskog građanskog saniteta i 1831. izdavač prvog medicinskog spisa u Srbiji (Poučenije za lečenje bolesti holere). Medicinski fakultet studirao je u Pešti. Doktorirao je u Beču 1829. godine. Kako ga je pri kraju studija medicine stipendirao gospodar Jevrem Obrenović dr Jovan Stejić je po povratku u Srbiju prvo došao kod njega u Šabac 1829. U Kragujevac je otišao 1830. godine, nakon što ga je Knez Miloš predložio za svog ličnog lekara i vaspitača svojih sinova Milana i Mihajla. Ovu dužnost obavljao je od 1830. do 1832. godine. Doktor Jovan Stejić je nakon štampanje svog prvog originalnog spisa, u kome je koristio moderno slobodoumno razmišljanje, „Sabor istine i pouke“, odstupio od novoprihvaćenog Vukovog pravopisa. Knezu Milošu se sa žalbom obratio Vuk Karadžić pismom u kom je naveo: „Taj spis je opasniji za Vas od proklamacije Čarapića i učitelja Mije.“ Stejić je prihvatio Vukovo pismo, ali je odbijao da se u pismo unose crkveno–slovenske reči a ortografija koju je napisao praktično je onemogućila uvođenje Vukovog pisma sve do 1868. godine. Uvređen ovim postupkom Stejić je napustio Srbiju 1832. i prešao u Zemun. Povremeno je dolazio da pomaže dr Kunibertu u lečenju Miloševe porodice. Konačno se vratio u Srbiju 1840, nakon Miloševog proterivanja, kada je postavljen za šefa građanskog saniteta, a 1845. i za glavnog sekretara Državnog sovjeta. Ovu dužnost obavljao je sve do svoje smrti 1853. godine. Srbija je 1829. imala pet lekara. Pored Jovana Stejića, ovu petorku činili su Bartolomeo Kunibert, Đorđe Novaković iz Jagodine, Gligorije Ribakov, Rus koji je radio u Požarevcu i nepoznati turski lekar u Čačku. Među ovim lekarima, Jovan Stejić se isticao jer je bio ličnost izuzetnog kvaliteta. Te svoje sposobnosti, pokazao je ne samo kao lekar već i kao književnik. Među prvima u Srbiji bio zagovarnik ideje o makrobiotičkom načinu ishrane i života. Preveo je sa nemačkog jezika knjigu Makroviotika, ili nauka o produženju života čovečeskog. Jovan Stejić se može smatrati i pionirom transfuziologije. U knjizi pod nazivom „Makroviotika”. Jovan Stejić, je razmatrao šta bi se desilo kada bi se u telo starca ubrizgala krv mladića. Knjiga je iz 1856. godine, iz doba kada se u Evropi ni izdaleka nije razmišljalo o transfuziji, tako da to smatramo pretečom priče o transfuziji, koja je krenula da se primenjuje tek za vreme Prvog svetskog rata.

Edicija Plava ptica – KOMPLET 102 - deset kola po deset knjiga, plus 2 knjige vanredno izdanje - retko u kompletu, očuvanost dosta dobra, ima poneka slabija, ima i poneka odlična, neke imaju malo iskrzan omot, većina veoma dobar, na 2 knjige nedostaje omot, nekoliko ima posvetu ili pečat, ali sve u svemu veoma dobar komplet. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Vij, kralj duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih delfina VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije KC

Odlično očuvano 1893 strane - 2.6 Kg Trilogija „Vreme zla“, BIGZ, Beograd. Tvrd povez sa zaštitnim omotom 1. Grešnik - 548 strana 725 grama 2. Otpadnik - 513 strana 650 grama 3. Vernik - 832 strane 1225 grama Njegoševa nagrada Ne optuživati čoveka, ne opravdavati čoveka! Saznavati čoveka – strasno i razborito, na svetlosti i u tami, shvatiti mu i reč i ćutanje, delo i nedelo, u svemu potražiti pravu pobudu i stvarni smisao... Ispričati novu pripovest o ljudskoj sudbini u toj eposi, u vremenu između dva svetska rata, u vremenu zla. Crvenog Staljinovog i sivomaslinastog, Hitlerovog. O savremenim, u istoriji postavljenim zlim dusima ove epohe. – Dobrica Ćosić, u beleškama za roman Grešnik februara 1981. Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića Mi moramo iza svega javnog da tražimo: a šta je tajno? Jer tajno je istina. „Mi radimo najčasniji posao na ovom svetu: tragamo za pravim istinama i borimo se protiv zla koje jedino mi možemo uništiti“ – reći će Petar svakom novom agentu... Ljudi imaju najmanje mašte za dobro; svi su postupci u činjenju dobra prosti, obični, neposredni. A u svakom zlu stoji inovacija; veliko zlo je stvaralačko po metodu izvođenja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1838. god Jovan Sterija Popovic Pokondirena tikva je komedija Jovana Sterije Popovića iz 1838. godine. U ovom delu Jovan Sterija Popović je ismejao glavnu junakinju, Femu, koja, ludujući za „noblesom“, nastoji da pobegne iz svog zanatlijskog (opančarskog) sveta i da se probije u više društvene krugove. Povodom 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti Jovana Sterije Popovića, Mihovil Logar i Hugo Klajn su 1956. godine napisali istoimenu komičnu operu. `Pokondirenu tikvu` Popović je napisao 1830. godine, odmah posle „Laže i paralaže“, a objavljena je tek 1838, i to posle prerade. Jovan Sterija Popović (13. januar 1806, Vršac - 10. mart 1856, Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih Srpskih komediografa. Životopis Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. NJegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz). Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“ prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića. Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov. Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka. Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ , „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. NJegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“. A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Pub. Ovidii Nasonis Operum tomus tertius interpretatione et notis illustravit Daniel Crispinus... RETKO antikvarna izvanredno ocuvana posebno za knjigu staru preko dva veka tvrdi stari povez kvalitetan papir KOLEKCIONARSKI PRIMERAK Ovidio Nasón Publio, 43 a.C.-17 d.C. Costantini, Giovanni Battista (Venecia) Crespin, Daniel 1640-1716, trad.Language(s):Latin Published: Venetiis : Typis Jo: Baptistae Costantini, 1779. Edition:Editio secunda veneta emendatior. Subjects: Literatura latina Publije Ovidije Nazon (lat. Publius Ovidius Naso; Sulmona, 20. mart 43. p. n. e. — Tomis, 17) bio je jedan od trojice najpoznatijih pesnika Avgustovog doba, takozvanog zlatnog veka rimske književnosti — pored Horacija i Vergilija. Datum rođenja 20. mart 43. p. n. e.Mesto rođenja Sulmona (Rim) Rimska republika Datum smrti 17.Mesto smrti Tomis Rimsko carstvo Ovidije je savršen versifikator, sa dobrom retoričkom spremom.[2] U formalnom pogledu Ovidije je pravi virtuoz i odličan predstavnik lake i neiscrpne romanske rečitosti. On se ženio tri puta i razveo dva puta do svoje tridesete godine. Imao je jednu ćerku, i unučad.[3] Njegova zadnja žena je bila povezana sa uticajnim gens Fabia, što mu je pomoglo tokom tokom egzila.[4] Avgust ga je sa nepoznatih razloga internirao u jedno mestance na Crnom moru.[5][6][7][8] Od ljubavnih pesama treba spomenuti Amores, u kojima je laka ljubavna lirika začinjena vešto ubačenim moralnim maksimama. Heroides ili Epistulae, su retoričke ispovedi napuštenih žena (Penelope, Medeje Sapfe i drugih). Ars amatoria (u tri knjige) i Remedium amoris pokazuju Ovidija kao stručnjaka u zamršenim pitanjima ljubavne strategije i psihologije. Nije se libio da piše i o kozmetici u stihovima (Medicamina faciei), sa tačnim receptima. Najbolje i najveće delo su mu Metamorphoses u 15 knjiga. Ovaj niz etioloških legendi, koji počinjo orijentalnim i grčkim motivima i završava apoteozom Julija Cezara, daje prema uzoru aleksandrijskog pesnika Kalimaha, objašnjenja preobražajima raznih mitskih ličnosti. Takvih skaski o preobraženjima nalazimo kod svih naroda, ali su im aleksandrijski učeni pesnici posvetili naročitu pažnju. Ovidiju je pošlo za rukom da i u kompoziciji celine, i u obradi detalja da — može se reći — savršeno pesničko delo, protkano jednom idejom. Epsku opširnost osvežavaju razne epizode, opisane bogatim i okretnim stilom iskusnog retora i pesnika, kakav je bio Ovidije. Na etiološkoj osnovi rađeni su i Fasti u šest knjiga, rimski kalendar za prvu polovinu godine sa opisom svetkovina i običaja. Na ovom delu radio je Ovidije i u prognanstvu, ali ga nije završio. Tristija, u pet knjiga, i Epistulae ex Ponto, u četiri knjige, prikazuju slom i bedu ostarelog galantnog Rimljanina, koji do poslednjeg časa moli i čezne za Rimom, čameći u monotoniji pontskog primorja. Izgubljena nam je tragedija Medeja, koju je profesor retorike Kvintilijan mnogo cenio. Za Seneku Ovidije nije samo declamator bonus nego bi bio i poetarum ingeniosissimus ni tantum impetum ingenii et materiae ad pucriles ineptias reduxisset. Ovidije je, kao rođeni pesnik osobene virtuoznosti i blistave fraze, mnogo uticao na romanske i evropske književnosti. Dubrovački pesnici Dinko Zlatarić, Junije Palmotić, Ignjat Đurđević i Dživo Bunić prevode i koriste Ovidija. Petar Hektorović preveo je Remedium amoris: „Od lika ljuvenoga« (O lečenju ljubavi), a u novije doba prevodili su Ovidija F. Miler i T. Maretić. Metamorfoze su neiscrpan izvor za evropske slikare i vajare. Vilijam Šekspir u fantastičnoj igri „San letnje noći“ koristio je isti izvor. Mesto Sulmo nalazi se na oko 50 km od zapadne obale Jadranskog mora, malo južnije od mesta Korfinijum koji se nalazio na poznatoj Via Valerija koja je vodila do Rima. Rodio se u uglednoj porodici rimskih vitezova. Već kao dečak pokazuje interes za pesništvo, u školi čuvenog rimskog retora Aurelija Fuska. Uskoro se odriče državne službe da bi se stavio u službu muza. Prijateljuje sa pesnicima Markom, Propercijem (Sextus Propertius), Pontikom i Basom (Bassus). Tibul ga upoznaje sa pokroviteljem pesnika Mesalom (Marcus Valerius Messalla). Sa dvadeset godina Ovidije izdaje na svet zbirku pesama Ljubavne pesme (Amores), a nekoliko godina kasnije i drugu, pod naslovom Heroine (Heroides). Po T. Maretiću, «ova se zbirka sastoji od 21 poslanice, što ih tobože žene davnih mitičkih vremena pišu svojim muževima ili ljubavnicima, koji su daleko u tuđini, ili su ih pače iznevjerili». Široku popularnost Ovidiju donosi knjiga pesama Ljubavna veština (Ars amatoria), koja predstavlja ljubavni priručnik i savetnik za žene i muškarce, sa puno životno korisnih, ali i raspusnih tančina.[9] Tom knjigom pesnik sebi pribavlja i rđav glas čoveka sklonog povredi javnog morala. Kao zreo čovek objavljuje svoje obimom najveće delo, ep Metamorfoze, gde obrađuje niz mitova koji za temu imaju preobražaj obličja. Iz ovog epa do danas su ostali čuveni odlomci o pretvaranju Dafne u lovorov cvet, o ljubavi Pirama i Tizbe, o Jasonu i Medeji, o Niobi, Dedalu i Ikaru, idilična novela o Filemonu i Baukidi, te mit o Orfeju i Euridici. U to vreme Ovidije već važi i za jednog od najboljih, ako ne i najboljeg majstora stiha. Treća ženidba, sa mladom udovicom Fabijom, donosi mu i veze na dvoru. S njom je imao ćerku Perilu. Međutim, u jeku najveće slave, stiže ga imperatorova nemilost. Godine 8. posle Hrista, Ovidije biva izgnan u Tome, neveliku utvrdu na obali Crnog mora. Razlog izgnanstva do danas nije razjašnjen. Moguće da je pesnik lanuo nešto što se nije smelo, ili da je prećutao nešto što je bio dužan prijaviti (možda preljubu Avgustove unuke Julije sa Decimom Silamom — budući da je Julija bila izgnana u isto vreme kad i Ovidije). Bilo kako bilo, osnovno pitanje ostaje pitanje slobode. Imperator je mora ograničavati, a pesniku je potrebna kao vazduh. (Vladimir Jagličić) U Ovidijeve prijatelje bili su uključeni i gramatičar Higin (Hyginus) i podrazumeva se Horacije (65. do 8. p. n. e.) koji je verovatno uticao na Ovidijeve roditelje da pošalju sina njegovim putem: najpre na školovanje u Grčku, pa na Siciliju i tako dalje. I dok je za svog sponzora Ovidije imao Mesalu, Horacije je imao Etrurca Mecenu – Avgustovog savetnika i „ministra“ za kulturu. Valja reći da je razdoblje Avgustove vladavine razdoblje najvećeg procvata Rima, posle koga je sjaj večnog grada mogao samo da opada. Korozivno načelo promene je prevladalo. Već je Avgustov naslednik Tiberije pri kraju svoje vladavine pokazao da je postao sluga svojih izopačenih strasti, a ne sluga Latina i bogova. Neki od kasnijih careva, npr. Neron, Kaligula, ili Domicijan, biće zveri u ljudskom obliku. Rim je bespovratno stupao na stazu propasti. Predasi pod Trajanom, Hadrijanom, ili Markom Aurelijem nisu se mogli odupreti srozavanju. Ovidije je, više svojim životom, negoli pesništvom, postao prorok te propasti. Publije Ovidije Nazo, očito, i bez svoje volje, morao js biti izvesni korozivni element. Naivno upućep na promenu i na zemaljske užitke, nije slučajno da je baš on ispisao epos koji za temu ima nestalnost. U to vreme on je najčitaniji rimski pesnik, a omiljenost u narodu ne može se steći pisanjem na uzvišene teme. Naprotiv, potrebno je izvesno podudaranje sa interesovanjima svetine. Ovidije svakako nije bio podanik po Cezarevom ukusu. Onaj ko je, kao Oktavijan Avgust, na samrti mogao gordo da kaže: „Nasledio sam Rim od cigala, a ostavljam vam ga u mramoru!`, morao je spadati u graditelje i tumače vrhovnih zahtevnosti trajanja. U Ovidiju on je mogao videti tek nesvesnog protivnika, nekoga ko građanstvo, a time i mase, može navesti na sasvim drukčiji, ne put obnove, već na put razdruzgavanja svega vekovima građenog. Tako gledano, izgnanstvo pesnikovo može se učiniti logičnijim.

59456) Novi Zavet prevod Atanasije Stojković Izdavač: Tipografija Karla Tauhnica Lajpcig 1830 godina. tvrd originalni povez iz epohe , na unurašnjoj strani naslovne korice nalepnica : Bound by Burn & Sons 17 Kirby St(reet) , Tomas Brn ( Thomas Burn ) i njegov sin Džejms Frederik Brn ( James Frederick Burn ) su više od 40 godina, sve do 1842 godine koričili knjige za Britansko Biblijsko društvo. Prvo Lajpciško izdanje iz 1830 godine, štampano u 5000 primeraka. tvrd kožni povez, format 12 x 19 cm , 628 strana, na naslovnoj strani i na više mesta u knjizi pečat Ilija Pavlov, crkveni pojac Varna ( Bugarska ) , stranice čiste bez pisanja, nanaslovnoj strani potpis sveštenik Kas?arov , očuvan primerak , RETKOST ! Novi Zavet u prevodu Atanasija Stojkovića Rusko biblijsko društvo je, pošto je odbacilo prvi Vukov prevod iz 1820. godine, naručilo prevod Novoga zaveta kod Atanasija Stojkovića. On je od Ruskog biblijskog društva dobio zadatak da proveri Vukov rukopis u skladu sa tadašnjim važećim srpskim pravopisom. Kako je primedaba bilo u skoro svakoj rečenici (a uradio je redakciju svih evanđelja i Dela apostolskih) Stojković umesto da `ispravi i preradi` Vukov prevod iz 1820. godine, o njemu se vrlo nepovoljno izražava i Društvu predlaže da uradi novi, svoj prevod, što i čini. U ovome su ga podržali neki predstavnici pravoslavne crkve (mitropolit Leontije i arhimandrit Filipović), a preporučio ga je i ruski ministar prosvete knez Galicin. Društvu je rukopis predao 1823. godine. Pojedini (naročito stariji) autori smatrali su da je Stojkovićev prevod plagijat Vukovog rada, međutim, sve je više onih koji veruju da je Stojković zaista uradio autorski prevod, jer na to ukazuju brojne intervencije, kao i to da se nije povodio za Vukom. Osim toga, Vukov rukopis je morao da vrati Biblijskom društvu, tako da ga nije imao kod sebe u trenutku rada na svom prevodu. On je Novi zavet preveo na slavjano-serbski jezik (koji inspektor Mirijevski naziva građanskim jezikom), . Stojković je svoj prevod radio sa grčkog i crkveno-slovenskog, zadržavajući neke crkveno-slovenske reči, i on predstavlja jedini prevod biblijskog teksta na slavjano-serbski jezik. `Stojkovićev je jezik više crkveno-slovenski i može služiti kao obrazac onog pravca protiv koga je Vuk ratovao. Prvo izdanje je štampano 1824. godine u Petrogradu, u dve hiljade primeraka, ali zbog prećutne zabrane srpskih crkvenih vlasti nikada nije rasparčano, jedva je nekoliko primeraka rastureno . Nekoliko godina kasnije uništen je ceo tiraž. Prema podacima koje je u svojoj knjizi objavio dr Peter Kuzmič, izgleda da je srpska crkva odustala od podrške ovom prevodu jer je rađen na građanskom jeziku, umesto na crkvenom. Kako je bilo planirano da ovaj prevod koriste samo sveštenici, a s obzirom da su oni imali najveću primedbu, srpski mitropolit Stratimirović nije dao svoj blagoslov. Posle prestanka rada Ruskoga biblijskoga društva, Britansko i inostrano biblijsko društvo je objavilo ponovno izdanje 1830. godine u Lajpcigu u pet hiljada primeraka, a kada je tiraž rasprodat, i drugo izdanje 1834. godine, u dve hiljade primeraka. Predstavnik Biblijskog društva u Beogradu, Benyamin Barker, je 1832. godine pokušavao da dobije pismeno odobrenje od kneza Miloša da se ovaj `slaveno-rosijski i slaveno-srbski-rosijski` prevod može rasparčavati po njegovoj kneževini, nudeći `bogatima veću cenu, a siromasima manju, a veoma siromasima bezplatno`. Miloš, međutim, to nije odobrio. Zanimljivo je da Britansko društvo nije tražilo ničije odobrenje za štampanje, već je samo tražilo dozvolu za rasparčavanje, očigledno računajući da će, zbog nestašice Novih zaveta, svaki primerak biti prodat - što se pokazalo tačnim. Godine 1840. načinjen je pokušaj štampanja još jednog izdanja, ali neuspešno. `Društvo je to izdanje planiralo tiskati u Ugarskoj kod Reichardta, ali ga je u tome omela cenzura. Srpski je mitropolit prijevod dao na ocjenu arhimandritu Mutibariću. Njegova je ocjena bila tako negativna da mitropolit i nadležne vlasti nisu dopustile tisak.` Za ovo, četvrto, izdanje planiran je tiraž od dve i po hiljade primeraka, zbog povećanog interesovanja. Međutim, pojavljivanje Vukovog prevoda, 1847. godine, i njegovih kasnijih desetak izdanja za sledećih četrdeset godina, prosto su pregazili Stojkovićev rad. Vukova jezička reforma ubrzo se ustalila, i slavjano-serbski (građanski) je pao u zaborav. Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka. Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije. Veruje se da je, boraveći u Getingenu, Stojković slušao i teologiju. Znao je mnoge strane jezike: grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, pomalo češki i poljski. Stojković je napisao prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na slavenosrbskom jeziku, roman je stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima. “Aristid i Natalija je čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti”, napisao je Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti . “To je izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija”, piše Deretić. Autor je prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla. Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi. Njegovo životno delo je Fisika koja je izdata u Budimu u tri toma – 1801, 1802. i 1803. godine , kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao nezaobilazan udžbenik za izučavanje prirode. Bio je profesor na Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava. Brisanju zaostavštine Atanasija Stojkovića iz srpske kolektivne svesti nisu doprineli njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. Potonji potpuni poraz slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio. Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na slavenoserbski jezik ,a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

Za prijatelje Engleze. Odnosi. Retko i znacajno. Stanje kao na snimcima. Михаило Јовановић Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вěри : писано Енглезима 1723 год. Остали наслови Писмо патријарха православно-католичке восточне цркве о православној вери Врста/садржај тыпе оф материал писма Језик српски Година 1864 Издавање и производња У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864 Физички опис [2], 34 стр. ; 19 cm. Место: Београд Држава: Србија Година: 1864 Издавач: Књажеско српска књигопечатња Предметне одреднице: Религија Сигнатура: Р19Ср II 460.1 COBISS.SR-ID: 135510791 Језик: српски Врста грађе: Штампана Колекције: Српске књиге од 1801. до 1867. године ЈОВАНОВИЋ, Михаило Писмо патріярха православно-католичке восточне цркве о православной вѣри : писано Енглезима 1723 год. - У Београду : у Државной кньигопечатньи, 1864. - [2], 34 стр. ; 19 cm. Новаковић 2696; Кириловић 2365; КНБС 990; Српске штампане књиге БМС 1801-1867, 1639. - Аутор дат према КНБС. Михаило Јовановић, световно име Милоје (Соко Бања, 19/31. август 1826 — Београд, 5/17. фебруар 1898), епископ, архиепископ београдски и митрополит Српске православне цркве.1) Биографија Рођен је 19/31. августа 1826. године у варошици Соко Бањи, од мајке Марије и оца Милована.2) Његови родитељи су се раније звали Кашмерци и у Соко Бању су се доселили из села Трговишта, испод Врмџе.3) Школовање Основну школу је завршио у месту рођења.4) Завршио је нижу гимназију у Зајечару и Неготину.5) У Неготину је био питомац Доситеја Новаковића. Завршио је Богословију у Београду 1846, где је био питомац Петра Јовановића, који га је одредио за свог наследника. Као једног од својих најбољих ђака, тадашњи митрополит Петар га је заједно са још петорицом кандидата, послао 1846.6) на студије у Кијев,7) на Кијевску духовну семинарију, у трајању од три године, а затим и Духовну академију, коју је завршио са одличним успехом 1853,8) заједно са Савом Сретеновићем. Тиме је стекао академско образовање и степен кандидата за одбрану дисертације, под називом „Преглед историје српске цркве“.9) После тога је отишао у Кијевско-печерску лавру и замонашио се10) (1853)11) Тада је узео монашко име Михаило. Две недеље касније кијевски митрополит Филарет га је рукоположио у чин јерођакона, а четири дана касније за јеромонаха.12) Епископ Вративши се после седмогодишњег студирања13) у Србију 1854,14) краће време је радио као професор Семинарије у Београду,15) а октобра исте године у Крагујевцу је изабран за епископа шабачког.16) Истог месеца је произведен за архимандрита студеничког, хиротонисан за епископа у београдској Саборној цркви и убрзо устоличен у Шапцу.17) Један од његових првих предлога на архијерејском сабору је био да се српски епископи и митрополити, као монаси називају и потписују само именом, без презимена, што је сабор и усвојено.18) Шабачком епархијом је управљао близу пет година. У Шапцу је започео свој разноврсни национални рад.19) Још као епископ се веома заинтересовао за судбину српског народа у целини, нарочито Срба у неослобођеним крајевима.20) Био је потпуно свестан националне мисије Србије код српског народа, јер мада су живели у другој држави, Срби су се окретали ка матици, у жељи за ослобођењем. Настојао да систематизује и појача државну помоћ и пропаганду, ради заштите народа.21) Митрополит После изнуђене оставке22) митрополита Петра 1859,23) који је отишао у Аустрију да тамо буде епископ једне од српских епархија у Војводини,24) Михаило је са непуних 33 године изабран за митрополита српског.25) За митрополита је изабран на архијерејском сабору, који је сазвао Милош Обреновић 25. јула/6. августа у Крагујевцу.26) Управљао је за време владавине четири Обреновића: Милоша, Михаила, Милана и Александра и по династичком уверењу је био Обреновићевац.27) Митрополит Михало је наставио посао око организовања Српске цркве, који је започео његов претходник митрополит Петар Јовановић.28) Био је покретач и учествовао је у свим добротворним и патриотским друштвима и акцијама. За време његове управе Митрополија београдска је била средиште рада на ослобођењу Срба под туђинском влашћу, побољшавању њиховог положаја, као и целокупног српског народа.29) У марту 1868. године обратио се министру просвете са предлогом да се оснује Просветни одбор Срба у Турској.30) Његов предлог је прихваћен. Одбор су чинили Нићифор Дучић, који је изабран за председника, а уз њега су били професори Милош Милојевић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић. Касније су им се придружили Љубомир Ковачевић, Сима Андрејевић Игуманов и други. Одбор је био задужен за одржавање везе са српским народом под турском влашћу, да развија просветно-културни рад, предлаже оснивање школа, спрема учитеље и професоре за рад у тим школама, предлаже обнављање и подизање цркава тамо где је то било могуће, а мишљење и процене одбора, у великој мери су помагали Министарству иностраних дела у одређивању националне политике.31) Такође је 1868. године предложио отварање посебног одељења Богословије, имајући у виду коментаре њених професора, који су приметили да младићи из турских крајева долазили довољно припремљени, као ђаци из Србије који су ову школу уписивали после четворогодишње гимназије.32) Друго одељење Богословије је отворено 1873. године, под називом Страначка богословија, са циљем да спрема учитеље и свештенике, као националне раднике.33) За то одељење је Стојан Новаковић направио посебан план, а школовање је трајало три године.34) После тога су питомци могли да наставе школовање на Великој школи или у иностранству, такође о трошку државе Србије.35) Они су у ратовима за ослобођење 1876-1878. учествовали у ослобођењу од Турака. У неослобођеним крајевима бавили су се просвећивању и јачањем наде у ослобођење.36) За време Херцеговачког устанка, Првог и Другог српско-турског рата (1875—1878) одржавао је везе са српским устаницима, који су му се обраћали за савет и помоћ. На његов предлог је у октобру 1876. основан је Одбор за старање о купљењу прилога за Србе из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Бугарске, а он је био председник одбора. Био је председник и Међународног комитета за помоћ избеглицама из Босне и Херцеговине.37) Припајањем Нишког, Пиротског и Врањског округа Србији, повећала се територија Цркве у Србији. Из егзархијске више јерархије примљен је у састав Српске цркве, фебруара 1879, митрополит нишки Виктор, који је до смрти остао веран митрополиту Михаилу.38) За време мандата митрополита Михаила, постигнуто је да православна црква у Србији, актом Васељенске патријаршије добије аутокефалност од цариградског патријарха (1879).39) Аутокефалност се односила и на епархије у тада неослобођеним крајевима.40) Као митрополит београдски и архиепископ српски слао је на школовање у Русију, поред богослова и будуће сликаре: Михаила Борисављевића, Живка Југовића, Благоја Кулића, Георгија Момчиловића и Милутина Бл. Марковића.41) Међутим, као љубитељ свих Словена, а на штету српских интереса, доста је помогао успостављању бугарске егзархије, примајући бугарске омладинце на школовање у српским школама, штампајући у Србији књиге за Бугаре и радећи на њиховој духовној обнови.42) Током целе његове управе, свештенство и манастири су се налазили у лошем материјалном стању и сви његови покушаји да тај проблем реши су били безуспешни, јер државне власти нису имали разумевања.43) По свом спољнополитичком опредељењу је био велики русофил,44) јер је у условима католичко-муслиманског окружења, за опстанак Србије сматрао да је неопходно одржавати политичке и културне веза са Русијом,45) због чега је сметао Бечу, кнезу Милану и напредњацима. Бечу је посебно сметао његов утицај преко српских свештеника у Босни, уз материјалну помоћ из руских словенских комитета.46) Када је од словенског комитета добио 80.000 динара за циљеве националне политике, Аустрија се разгневила и тражила да митрополит буде уклоњен са свог положаја.47) После Берлинског конгреса, а као последица пробугарске оријентације Русије, дошло је до спољнополитичке преоријентације у Београду. Њен инспиратор је био, кнез Милан (од 1882 краљ), који се одвојио од Русије и окренуо Аустрији. Још 1880. године он је изазвао велике кадровске промене у српској политици, па је либерал-националиста Јован Ристић, чији је митрополит био близак сарадник, поднео оставку.48) Осим тога, кнез је у Бечу 1881, без знања јавности и Владе, заједно са министром Чедомиљом Мијатовићем закључио „Тајну конвенцију“ са Аустроугарском, којом се обавезао да ће обуставити православну пропаганду у Босни и Херцеговини за њено јединство са Србијом и да неће склапати уговоре ни са једном земљом, док претходно не консултује Хабзбуршку монархију.49) Митроплит Михаило се бавио политиком,50) и био стожер Либералне странке,51) због чега је трпео непријатности, прогоне, а у току шест година је био лишен катедре.52) Кнез Милан, пошто је био врло аустрофилски настројен, хтео је да га уклони, и за то се само чекао повод.53) До митрополитовог сукоба са Владом је дошло када је уведен закон о таксама, који је оптерећивао представнике цркве,54) односно увођењем пореза за рукоположење црквених чиновника.55) Закон је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора.56) Митрополит је протествовао рекавши да тај закон представља симонију и да је у супротности са Христовом науком, што је ражестило Стојана Новаковића, као министра просвете и црквених дела, који је кнезу предложио разрешавање митрополита Михаила са дужности.57) Кнез Милан је у октобру 1881.58) донео указ којим је митрополит уклоњен из црквене управе,59) без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после двадесет и пет година службе.60) На положај митролита тада је дошао архимандрит Теодосије Мраовић (1883).61) Овај кнежев поступак је у Бечу позитивно оцењен, посебно због кнежеве домишљатости и одлучности, док је у Петровграду изазвао негативне рекције, руски цар Александар III је митрополиту Михаилу нешто пре смене доделио руски орден Светог Александра Невског. Русија се после тога потпуно удаљила од Србије, а као услов за успостављање нормалних међудржавничких односа, тражила је да се митрополит Михаило врати на катедру.62) У Србији су и након његовог одласка настављени сукоби између државе и цркве, дошло је до измене црквеног закона о уређењу свештеничког стања, пошто су и остали епископи одбијали послушност, сви су били збачени са својих положаја, без права на пензију. Влада је поново мењала закон и увела, поред духовних, и цивилна лица у управу Цркве.63) Одлазак у иностранство После збацивања, митрополит Михаило се настанио прво у својој приватној кући на Врачару64) у Београду, а 1883. је морао да напусти Србију.65) Прко Бугарске и Цариграда је путовао у Јерусалим и Палестину, где је по узору на Светог Саву обишао све хришћанске светиње. Затим је био на Светој Гори, где је обишао све манастире, у којима је, по молби светогорских монаха, служио литургије.66) Затим је боравио у Бугарској, најпре у Варни, а касније у Рушчуку. Често мењање места боравка није било својевољно, већ на захтев српске владе, која је будно пратила сва његова кретања, тако да је и у Бугарској постао нежељени гост, није могао да оде ни у Румунију или неку аустроугарску бању.67) На лето 1884. је добио дозволу да отпутује у Русију. Отишао је у Кијев, где се настанио у истој ћелији у Кијев-печерској ларви, у којој је боравио 30 година раније као млад монах.68) У другој половини 1884. у Кијеву је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета.69) Остатак времена у изгнанству је провео живећи између Кијева и Москве.70) У Москву је отишао да помогне у спасавању подворја71) Српске православне цркве на Сољанки, у храму Светог Кира и Јована, изграђен 1768. у част Катарине II.72) У Москви је остао све до пролећа 1889.73) Током свог боравка у изнанству бавио се црквеним, културно-просветитељским и политичким радом. Његов политички рад је био конспиративан. Наиме, сви српски радикални емигранти, на челу са Николом Пашићем, који су били су принуђени да после неуспеле Тимочке буне напусте Србију, ступили су одмах у контакт са митрополитом Михаилом, који је у то доба живео у Рушчуку. Покушавали су да га приволе за наставак борбе против Милана Обрановића,74) на шта је он и пристао.75) Протеривање митрополита из Бугарске највероватније се дугује жељи српске владе да га раздовоје од радикала, који су за август 1884. спремали атентат на краља Милана, мада је тај план разоткривен и спречен.76) У званичној Русији је покушај атентата на краља Милана, као и преврата у Србији, који је спремала радикална емиграција, посматран са неповерењем и резервом. Бавећи се пословима око Бугарске, руски кабинет је сматрао да револуција у Србији није дошла у право време и сматрали су да би преврат довео до неминовне аустроугарске окупације.77) Још по доласку у Русију, митрополит Михаило је користио своја познанства у друштвено-политичким круговима, да би добио подршку за планове преврата у Србији.78) Захваљујући његовом посредништву и препорукама, Николи Пашаћу, који је до тада виђен само као нихилиста и бунтовник, порастао је углед, тако да када се крајем 1885. године први пут појавио у Петровграду, у њему су видели савезника.79) Повратак митрополита Када је краљ Милан 1889. године абдицирао, малолетном Александру је додељено Намесништво, које су чинили Јован Ристић, генерал Коста С. Протић и Јован Бели-Марковић, а први акт нове владе је био позив упућен Митрополиту Михаилу, да се врати натраг у Србију и на свој положај у његовој канонској јерархији, док је неканонска (напредњачка) јерахија позвана да се повуче са својих епископских катедри.80) Митрополит Теодосије је својом вољом отишао у пензију.81) Од тада је митрополит Михаило радио на даљем учвршћивању православне вере, како унутар, тако и ван Краљевине Србије, не обазирући се на нове дипломатске протесте Беча, а уз подршку краља Александара Обреновић, који се обавезао да ће бити одан светосавској Цркви.82) Митрополит Михаило је наставио да ради на обнови црквеног живота.83) Одвојио је црквену администрацију од судства. Донесена су два црквена закона, којим су преуређени духовни судови и други црквени односи. Закони су од 1890. ступили на снагу.84) Највиша црквена законодавна власт био је Свети архијерејски сабор, Синод је одлуке Сабора спроводио у живот. Постојала је и Апелаторска конзисторија – Велики црквени суд, као и епархијске конзисторије. Основао је деветогодишњу богословију у Београду 1896, а затим катедру за иконопис, коју је водио сликар и професор Стеван Тодоровић. Основао је више фондова за збрињавање удовица и породица свештеника и ђакона и фонд за васпитавање српских монахиња у руским академијама, фонд за штампање књига у одбрану Православља и поуку народу, фонд за школовање ђака из његовог родног места Соко Бање. Једно време, због силних напада радикала, као и сукоба са министром просвете Љубом Стојановићем око избора неготинског епископа, био је спреман да се повуче у мировину.85) Захтевао је од државних службеника да се једном годишње исповеде и причесте. Био је један од најбољих оратора свог времена и позивао је цело свештенство да раде на том пољу. Трудио се да субије атеистички дух бившег ректора бањалучке богословије Васе Пелагића.86) Биран је за члана Комитета за одбрану хришћана у Отоманском царству. Такође је био председник Друштва за подизање Храма Светог Саве, лији је камен-темељац положен 1879.87) За живота је чинио лична и општа доброчинства. У свом родном крају је подигао задужбине, цркву Светог преображења Господњег (1884—1892) и школу (1894),88) у центру варошице, која и сада носи његово име. У октобру 1894. прославио је четрдесет година службе.89) Умро је 5. фебруара 1898. и сахрањен је у Саборној цркви,90) односно у цркви Светог архангела Михаила у Београду. Његова гробница се налази уз северни зид цркве, преко пута гробнице кнеза Милоша и Михајла Обреновића. Гробни споменик је 1902. године осветио митрополит Инокентије (Јаков) Павловић,91) син шабачког протојереја Јована Павловића.92) Споменик је израдио београдски каменорезац Никола Лукачек, по пројекту архитекте Милорада Рувидића.93) На гробу је уклесано:94) „Љубите српство – љубите православље.” Почасни члан Због својих књижевних радова,95) постао је почасни члан Друштва српске словесности 13/25. јануара 1857. За почасног члана Српског ученог друштва је наименован 29. јула/10. августа 1864. Изабран је за почасног члана Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892.96) Истицао се радом на хуманом, социјалном и књижевном раду, за који су га одликовале и стране државе. Изабран је за председника Друштва за ослобођење афричких робова (1862), за члана Алтајске мисије (1866), чији је задатак био ширење хришћанства, почасни члан Универзитета у Петровграду (1869) и Универзитета у Москви (1871), почасни члан Црвеног крста у Бриселу (1871), почасни члан друштва Братства христољубивих у Атини (1876).97) Дела За 40 година свог служења је оставио 49 дела, која су била инспирација генерацијама.98) Књижевни рад му је био врло разноврстан и обиман, посебно у обредном и догматском богословљу. Обновио је српску богословску литературу. Писао је богословске уџбенике, поуке, упутства о унутрашњем поретку у српској цркви и њеним установама, целе томове духовних проповеди, монографије о богословљу и православној апологетици (одбрана православља). За његово најбоље дело се сматра „Одбрана истине“, која је издата у Београду 1877. године, и за коју му је од Кијевска духовна академија дала научни степен магистра богословља99) (1856).100) Главна дела су му:101) „Одбрана истине“, (1877) „Поглед на историју Српске цркве“ (1856) „Душевни дневник“102) „Црквено богословље“103) „Херменевтика“104) „Србљак“105) „Православни проповедник“ (1866, 1867. и 1871) „О лутерантству“106) „О монаштву“107) „Поука матери о васпитању деце“108) „Скуп беседа преко целе године, у недељне и празничне дане“ (1874) „Православна Српска црква у Кнежевини Србији“ (1874) „Хришћанске светиње на Истоку“ (1886) „Света Антонска гора“ (1886) „Књижевни радови“, у две књиге (1895) „Животопис Пресвете Богородице“109) Литература Радован Пилиповић, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини 19. века према оцени руског царског дипломате, Годишњак за научну историју, број 1, Удружење за друштвену историју, Београд, 2012. Радослав Грујић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 181-182 Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 125-126 Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, уредник Јанко Брајковић, Евро, Унирекс, Каленић, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, стр. 116, 429–431 Миленко Пекић, Митрополит Михаило и Далмација, Зборник Матице српске за историју, број 53, уредник Војин Дабић, Матица српска, 1996, стр. 39-78, ИССН 0352-5716 Знаменити Срби XIX века (1800—1900), уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа Српске штампарије (деон. друштво), Загреб, 1903, стр. 19-21 Михаил, арихепископ биоградски и митрополит Србије, Босанска вила, број 1, уредник Никола Т. Кашиковић, Штампарија Шпиндлера и Лешнера, Сарајево, 15. 1. 1897, стр. 1-4 Александар Д. Средојевић, Канонски удар и нова јерархија у Српској Цркви, Православље, број 1006, СПЦ, 15. 2. 2009. Александар Д. Средојевић, Аутономна Митрополија и држава Србија, Православље, број 1005, СПЦ, 1. 2. 2009. Саборна црква у Београду - Гробови Милић Ф. Петровић, О националној акцији митрополита Михаила у Рашкој области и другим српским земљама под турском и аустроугарском управом, Зборник историјског музеја Србије, бр. 29-30, Историјски музеј Србије, Београд, 1998, стр. 45-55, ИССН 0354-3153 Андреј Л. Шемјакин, Митрополит Михаило у емиграцији, Зборник историјског музеја Србије, бр. 31, уредник Андреј Вујановић, Историјски музеј Србије, Београд, 2003, стр. 219-237, ИССН 0354-3153 Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901. Православна Српска црква у Краљевини Србији. Београд 1895. Стр. 206–209: Михаило.

odlično očuvano dve knjige ukoričene zajedno s tim da fali naslovna strana i jedna stranica sa prenumerantima na kraju kao i pogreške u Pavle (Platon) Atanacković Ogledalo čovečnosti (Uslikan je i početak i kraj možete videti na slikama) digitalni oblik možete proveriti ovde i uporediti http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2587&m=2#page/294/mode/2up Magaraševićeva knjiga je kompletna kao na slikama ekstremno retko štampano u Beču 1823. Georgije Magarašević (10/22. septembar 1793, Srem, tada Habzburška monarhija — 6/18. januar 1830, Novi Sad) je bio srpski kulturni radnik, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Novom Sadu, pokretač i prvi urednik časopisa Serbska letopis koji je kasnije nazvan Letopis serbski i koji je vremenom postao časopis sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi. Pohađao je Karlovačku gimnaziju koju je završio 1811. godine, a zatim je manje od godinu dana studirao filozofiju u Pešti. Za profesora Karlovačke gimnazije postavljen je 1813. godine. Posle skandala izazvanog jednom Magaraševićevom ljubavnom aferom, a zauzimanjem epikopa bačkog Gedeona Petrovića, nastavio je nastavnički rad u Novosadskoj gimnaziji. Na tom mestu ostao je sve do svoje smrti 1830. godine. Magarašević je bio čovek velike radne energije i spisateljskog dara, a najveći deo svog nevelikog opusa posvetio je istorijskim temama, mada njegov rad ima više populizatorski nego istoriografski značaj. Na osnovu relevantnih istoriografskih dela napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) gde je dao prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Godine 1822. izdao je, ne navodeći izvornik, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) izdata je tek nakon Magaraševićeve smrti. Bavio se i izdavanjem istorijskih izvora ali u toj delatnosti nije ostavio znatnijeg traga. Obrazovan u klasičarskoj školi Magarašević se u književnom pogledu nije zadržao na klasicizmu već je širio krug svojih saznanja pa je bio upoznat sa književnošću nemačkog i ruskog predromantizma pod čijim uticajima je stvarao. U oštroj književnoj polemici između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića Magarašević se nije direktno uključio već je prevodima iz književnoteorijskih dela hteo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti i na visoke kriterijume književnog stvaranja koje su po njegovom mišljenju trebali da prihvate i srpski književnici. Iako Magaraševićev opus nije obiman on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio veliki trag u razvoju srpske kulture. Časopis je pokrenuo sa namerom da prati dešavanja u slovenskoj i srpskoj književnosti. Kako bi se pomoglo izdavanje Letopisa osnovana je Matica srpska početkom 1826. godine. Iako je ovo sužilo Magaraševićeve uredničke kompetencije njegov urednički program je sve do kraja njegovog života i uredništva u velikoj meri obeležio Letopis. Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra za njegovo najznačajnije originalno delo. Platon Atanacković (Sombor, 10. jul 1788. — Novi Sad, 21. april 1867.) je bio episkop budimski (1839 — 1851) i bački (1851 — 1867), pisac, politički radnik i veliki dobrotvor srpske prosvjete. Platon Atanacković Datum rođenja 10. jul 1788. Mesto rođenja Sombor Habzburška monarhija Datum smrti 21. april 1867. (78 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Biografija Njegovo svetovno ime bilo je Pavle.[1] Otac Petar bio je somborski trgovac i građanin, a deda Atanacko se doselio iz Makedonije i na putu u Silbašu naprasno umro, gde je u porti pravoslvne crkve i sahranjen. Majka Marija rođena Stajić potiče takođe sa juga; njen deda se doselio iz Kožana, i zvali su ga zbog toga `starac Koža`. Koža je poklonio zvono Sv. Đurđevskoj crkvi u Somboru, koje se po njemu prozvalo `Kožno zvino`. Pavle je imao još tri brata i dve sestre.[2] Osnovnu školu je Pavle pohađao u rodnom mestu u Somboru. Jedan od prvih učitelja bio mu je Vasilije Milanović, koji je docnije postao paroh somborski. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Karlovcima, zatim je položio učiteljski ispit, oženio se, i postao đakon i učitelj u Somboru 1809. godine. Njegova supruga bila je Katarina rođena Sotinčev, sa kojom je imao sina jedinca Vasilija (umro 1854). Uskoro se istakao kao dobar pedagog i postao prvi profesor prve srpske preparandije u Sentandreji kod Budima (od 1812. do 1815) Na tom položaju ostao je punih sedamnaest godina i kada je preparandija premještena u Sombor(1815—1829). Uz to je bio i paroh Sv. Đurđevske crkve u Somboru od 1810. godine. Objavio je 1823. godine knjigu prevedenih pripovetki sa nemačkog i francuskog jezika, pod naslovom `Ogledalo čovečnosti` Kada je 1824. godine ostao udovac, naumio je da se zakaluđeri. Predstavnici crkve zamjerali su mu, što je ranije pisao protiv monaštva i morao je duže vremena da provede kao isposnik u manastiru Krušedolu, gdje se i zakaluđerio 1829. godine i dobio novo ime Platon. Poslije toga ubrzo je postao iguman i arhimandrit, prvo u Šišatovcu, a kasnije u Bezdinu. Episkopsko zvanje Uredi Godine 1839. postavljen je za budimskog episkopa. Za vrijeme srpskog ustanka protiv Mađara 1848. godine došao je u vrlo nezgodan položaj. Ranije već ponuđeno mu mjesto načelnika za pravoslavnu crkvu u ugarskom Ministarstvu Prosvjete uspio je da odbije na zgodan način, ali je biva primoran da se primi uprave nad cijelom srpskom crkvom pod ugarskom vlašću, kada je patrijarh Rajačić, kao duhovni vođa pobunjenih Srba, proglašen izdajnikom. Ta okolnost, uz premještaj Atanackovića u bačku eparhiju silom državne vlasti, bila je povod kasnijeg dugotrajnog sukoba s patrijarhom, iako se Atanacković međutim pridružio srpskoj vojsci kod Sombora i s njom prešao u Srem. Taj spor podastakao je Atanackovića da napiše svoju apologiju i štampa je u Beču 1850, pod naslovom Analitika. Austrijski car ga aprila 1854. godine odlikuje za zasluge `komardernim krstom Leopold ordena`.[3] Atanackovića je postavio za bačkog episkopa austrijski car 1848. godine a on je primio eparhijsku upravu tek 1851. godine. Veliko rodoljublje Atanackovića ogleda se u njegovim darovima srpskim prosvjetnim ustanovama. On je dao (kuću vrednu) 40.000 forinti u Fond za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu. Dok se ista ne otvori, prihodi tog fonda su pripadali novosadskoj gimnaziji. Kupio je štampariju Dr. Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji, (tzv. `Platonova štamparija`). Osnovao je u Somboru `blagodejanije`[1] (đački internat), nazvan Platoneum za stanovanje i ishranu - izdržavanje siromašnih učenika preparandije, pomagao je narodno pozorište i druge ustanove. A na aljmaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi crkvicu - kapelu (u kojoj se redovno služba odvijala nedeljom i praznikom) za grobnicu, i pored nje je ustanovio školu za decu iz okoline (periferije grada) sa stanom za učitelje, i osigurao im izdržavanje. Godine 1841. je svoju ličnu biblioteku od 787 knjiga poklonio Biblioteci Matice srpske,.[traži se izvor][4] Zaveštao je zdanja za Srpsku akademiju u kojima se sada nalazi Ogranak SANU u Novom Sadu.[5] Umro je posle dugog bolovanja vladika bački Platon na Cveti 9. aprila 1867. godine u Novom Sadu. Sahranjen je uz velike počasti u kapeli Sv. Apostola Petra i Pavla[6], koju je sam podigao (kao zadužbinu) na Almaškom groblju u Novom Sadu.[7] Naučni i književni rad Uredi Naslovna strana Ogledala čovečnosti (1823) Pavla (Platona) Atanackovića Politički rad Atanackovića vidi se naročito iz njegove knjige Dijetalne besjede (1845), u kojoj su štampani njegovi govori, koje je u interesu srpskoga naroda držao na madžarskim zemaljskim saborima od 1837. do 1844. godine. Atanacković je znatne zasluge stekao i za Maticu srpsku, čiji je predsjednik bio od njena prenosa u Novi Sad[8] pa do svoje smrti. Kao književni radnik bio je već od 1845. godine počasni član ruskog Obščestva istorji i drevnostej pri univerzitetu u Moskvi, češkog muzeja u Pragu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Atanacković je poput više drugih pravoslavnih arhijereja (Stratimirovića) bio slobodni zidar.[9] Od književnih radova Atanackovića, kojih ima preko 40, najvažniji je Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka, koji je je dvaput izdan (1856. i 1864), zatim Dijetalne besjede i Povijest rezidencije episkopata budimskago, a od časti i ovoga samog (1846); Pedagogika i metodika (1815) i dr. Uz to je Atanacković štampao nekoliko nadgrobnih i drugih prigodnih besjeda i poslanica. Godine 1857. izašla su čak tri njegova naslova.[10] Osobito mnogo je radio na školskoj književnosti i izdao je čitav niz udžbenika, iz nauke o vjeri, o jeziku srpskom i njemačkom, matematici, pedagogiji i katihetici. Osim toga, preveo i štampao veliki broj knjiga Sv. Pisma staroga i novoga zavjeta, kao i neke knjige stranih pisaca. Smatra se da je on bio prvi prevodilac pojedinih knjiga Starog zaveta na srpski jezik.[11] Tako je već pred kraj svoga života, kao sedamdesetsedmogodišnji starac preveo njemačko djelo J. F. Hilera Neotstupni vođa kroz vrleti i klance života, a za mladosti svoje 1823. i djelce L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, što mu je iste godine donijelo i zvanje »svilodjelija profesora« u srpskom somborskom Pedagogijumu. U borbi oko pravopisa bio je na strani konzervativaca, te je i na godinu dana pred smrt štampao svoj Povtorni napjev nad azbukom, složen starcem Mirkom (1866). Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar 1830) je bio profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu. Georgije Magarašević Georgije Magarašević 1.jpg Georgije Magarašević Datum rođenja 10. septembar 1793. Mesto rođenja Adaševci Habzburška monarhija Datum smrti 6. januar 1830. (36 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Potpis Georgije Magarašević signature.jpg Biografija Uredi Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti, predmet „krasnorečje”. Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis. Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske. Magarašević je bio retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. Bio je oženjen Katarinom, sa kojom nije imao dece. Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[1] tags: istorija srpske knjizevnosti stare srpske knjige stara srpska knjiga devetnaesti vek xix veka 19. knjige štampane u beču antikvarne knjige ...

ovo je lot od 32 broja ruskog knjizevno - umetnickog casopisa PEREZVONI (zvona) tacnije 31 sveska - brojevi 7 i 8 su izasli kao dvobroj ruska emigracija u latviji - riga izdavac : salamander naslovna strana : ilustracija M. Dobuzhinsky format : 29,5 x 22,5 cm, tezina oko 4 kg stanje lose. nedostaju pojedine reprodukcije, fleke nepoznato mi je koliko je brojeva izaslo. ovde (od 1 do 43) nedostaju brojevi : 1,3,9,12,14,18,20,23,25,26,30 i 33. rusija, emigracija,periodika samo srbija ove casopise ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send these magazines abroad ---------------------------------- Било је потребно да прође стотину година да бисмо почели да се занимамо за Русе који су после 1918. дошли у наш град. Њихов утицај на развој друштва, науке, образовања и културе био је велики и зато је важно да сада, када је јавност заинтересована за ову тему, сазнамо праве чињенице о руској емиграцији у Србију. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила јер се процењује да смо изгубили чак око 60 одсто мушке популације, између 1,1 и 1,3 милиона људи, односно трећину укупног становништва. Таква изнурена, рањена и сељачка Србија ушла је 1918. године неспремна у државну заједницу са Словенијом и Хрватском, које нису претрпеле ратна разарања и биле су привредно напредније. Сматра се да је око два милиона Руса напустило своју земљу после Октобарске револуције и пораза у грађанском рату. Око 40.000 дошло их је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, највише у Београд и друге веће српске градове. Краљ Александар је руске емигранте дочекао раширених руку због посебног односа са убијеним руским царем Николајем, који му је био кум. Уосталом, и краљ и принц Ђорђе били су руски кадети, а прича се да је Олга, једна од кћерки цара Николаја, била обећана југословенском монарху за супругу. Какав је однос руска царска породица имала према Александру Карађорђевићу говори и чињеница да је Марија Фјодоровна, мајка цара Николаја, завештала југословенском монарху икону Пресвете Богородице Филермоса, коју је насликао свети апостол Лука, шаку Светог Јована Крститеља и делић Часног крста. Те светиње предате су краљу Александру 1928. године после смрти руске царице у Копенхагену, а чуване су у посебној крипти на Белом двору. О структури руских емиграната сведоче подаци које је објавио Николај Степанов, дипломирани историчар Државног универзитета у Нижњем Новгороду. Он наводи да је само на једном од бродова који је упловио у Боку било 30 генерала, професора, доктора. Према Степанову, више од половине придошлих Руса били су војна лица и државни службеници, око 30 одсто радило је у привреди, а 14 одсто су били предавачи, доктори, писци, свештенство и уметници, уз пет одсто административног кадра. Према овим подацима, њих 13 одсто имало је високу стручну спрему, а само три одсто било је без икаквог образовања. Веома брзо је на чело универзитетских катедри у Краљевини дошло чак 28 руских професора. Руски професори чинили су четвртину наставног кадра Београдског универзитета, а на Пољопривредном и Медицинском факултету чак половину. Основали су интерну клинику Медицинског факултета. Својој новој домовини Руси су дали дванаест акадмика Српске академије наука, попут Георгија Острогорског, једног од највећих византолога двадесетог века. Руски уметници обновили су балет и оперу Београдског народног позоришта, а најзначајнији су балерина Нина Кирсанова и сценограф Владимир Ждерински. Прву глумачку школу отворио је редитељ Јуриј Ракитин. Утицаји Ђорђа Лобачева на развој српског стрипа, Константина Константиновича Егера на развој мачевања, или сликара Степана Фјодоровича Колесникова на наше сликарство, били су непроцењиви. У Београду је радило више од педесет руских архитеката, међу којима су најзначајнији Николај Краснов, Сергеј Смирнов, Василиј Баумгартен, Јуриј Коваљевски, Роман Верховски, Валериј Сташевски и Василиј Андросов. Они су пројектовали велики број јавних зграда које постоје и данас, попут зграда Главне поште, Владе Србије, Министарства иностраних послова, старог Генералштаба, Белог двора, Патријаршије, Руског дома, Цркве Александра Невског и Цркве Свете Тројице. У Београду су издавани и превођени модерни руски писци као што су Борис Пиљњак, Данил Хармс, Иљф и Петров, који су били забрањени у СССР-у. За претежно неписмену земљу, чија половина становништва није знала да чита и пише, то свакако није била мала ствар. Рецимо, у Србију је дошло између 1.200 И 1.500 инжењера, а имали смо их око 500. Први декан машинског факултета био је академик Владимир Фармаковски. Први шеф пилота домаће авио-компаније „Аеропут“, претече ЈАТ-а и „Ер Србије“, био је Владимир Стрижевски, а за ту компанију летели су многи руски пилоти попут Михаила Јарошенка, Виктора Никитина и Леонида Бајдака. Бајдак је заједно са Тадијом Зондермајером 1927. године летео од Париза преко Београда до Бомбаја. Лет је у том тренутку био најдужи на свету, а организован је да би се јавност заинтересовала за акције компаније како би била купљена четири путничка авиона. Зондермајер је 1926. године био учесник последњег двобоја револверима у Србији, а противник му је био тада млади писац Милош Црњански. Руси су издавали своје возачке дозволе јер их Србија до њиховог доласка није имала, основали су такси службу и водили су све такси станице у Београду. ---------------------------------------------- White Russian émigrés were Russians who emigrated from the territory of the former Russian Empire in the wake of the Russian Revolution (1917) and Russian Civil War (1917–1923), and who were in opposition to the revolutionary Bolshevik communist Russian political climate. Many white Russian émigrés participated in the White movement or supported it, although the term is often broadly applied to anyone who may have left the country due to the change in regimes. Some white Russian émigrés, like Mensheviks and Socialist-Revolutionaries, were opposed to the Bolsheviks but had not directly supported the White Russian movement; some were apolitical. The term is also applied to the descendants of those who left and who still retain a Russian Orthodox Christian identity while living abroad.[citation needed] The term `émigré` is most commonly used in France, the United States, and the United Kingdom. A term preferred by the émigrés themselves was first-wave émigré (Russian: эмигрант первой волны, emigrant pervoy volny), `Russian émigrés` (Russian: русская эмиграция, russkaya emigratsiya) or `Russian military émigrés` (Russian: русская военная эмиграция, russkaya voyennaya emigratsiya) if they participated in the White Russian movement. In the Soviet Union, white émigré (белоэмигрант, byeloemigrant) generally had negative connotations. Since the end of the 1980s, the term `first-wave émigré` has become more common in Russia. In East Asia, White Russian is the term most commonly used for white Russian émigrés, even though with some being of Ukrainian and other ethnicities they are not all culturally Russians. Most white émigrés left Russia from 1917 to 1920 (estimates vary between 900,000 and 2 million), although some managed to leave during the 1920s and 1930s or were expelled by the Soviet government (such as, for example, Pitirim Sorokin and Ivan Ilyin). They spanned all classes and included military soldiers and officers, Cossacks, intellectuals of various professions, dispossessed businessmen and landowners, as well as officials of the Russian Imperial government and of various anti-Bolshevik governments of the Russian Civil War period. They were not only ethnic Russians but belonged to other ethnic groups as well. Most émigrés initially fled from Southern Russia and Ukraine to Turkey and then moved to other Slavic countries in Europe (the Kingdom of Yugoslavia, Bulgaria, Czechoslovakia, and Poland). A large number also fled to Estonia, Latvia, Lithuania, Finland, Iran, Germany and France. Some émigrés also fled to Portugal, Spain, Romania, Belgium, Sweden, Switzerland, and Italy. Berlin and Paris developed thriving émigré communities. Many military and civil officers living, stationed, or fighting the Red Army across Siberia and the Russian Far East moved together with their families to Harbin (see Harbin Russians), to Shanghai (see Shanghai Russians) and to other cities of China, Central Asia, and Western China. After the withdrawal of US and Japanese troops from Siberia, some émigrés traveled to Japan. During and after World War II, many Russian émigrés moved to the United Kingdom, the United States, Canada, Peru, Brazil, Mexico, Argentina, Chile, Colombia, South Africa and Australia – where many of their communities still exist in the 21st century. Many, estimated as being between the hundred thousands and a million, also served Germany in the Wehrmacht or in the Waffen-SS, often as interpreters. White émigrés were, generally speaking, anti-communist and did not consider the Soviet Union and its legacy to be representative of Russia but rather of an occupying force. They consider the period of 1917 to 1991 to have been a period of anti-Christian occupation by the Soviet regime. They used the pre-revolutionary tricolor (white-blue-red) as their flag, for example, and some organizations used the ensign of the Imperial Russian Navy. A significant percentage of white émigrés may be described as monarchists, although many adopted a position of being `unpredetermined` (`nepredreshentsi`), believing that Russia`s political structure should be determined by popular plebiscite. Many white émigrés believed that their mission was to preserve the pre-revolutionary Russian culture and way of life while living abroad, in order to return this influence to Russian culture after the fall of the USSR. Many symbols of the White émigrés were reintroduced as symbols of the post-Soviet Russia, such as the Byzantine eagle and the Russian tricolor. A religious mission to the outside world was another concept promoted by people such as Bishop John of Shanghai and San Francisco (canonized as a saint of the Russian Orthodox Church Abroad) who said at the 1938 All-Diaspora Council: To the Russians abroad it has been granted to shine in the whole world with the light of Orthodoxy, so that other peoples, seeing their good deeds, might glorify our Father Who is in Heaven, and thus obtain salvation for themselves. Many white émigrés also believed it was their duty to remain active in combat against the Soviet Union, with the hopes of liberating Russia. This ideology was largely inspired by General Pyotr Wrangel, who said upon the White army`s defeat `The battle for Russia has not ceased, it has merely taken on new forms`. White army veteran Captain Vasili Orekhov, publisher of the `Sentry` journal, encapsulated this idea of responsibility with the following words: There will be an hour – believe it – there will be, when the liberated Russia will ask each of us: `What have you done to accelerate my rebirth.` Let us earn the right not to blush, but be proud of our existence abroad. As being temporarily deprived of our Motherland let us save in our ranks not only faith in her, but an unbending desire towards feats, sacrifice, and the establishment of a united friendly family of those who did not let down their hands in the fight for her liberation. The émigrés formed various organizations for the purpose of combatting the Soviet regime such as the Russian All-Military Union, the Brotherhood of Russian Truth, and the NTS. This made the white émigrés a target for infiltration by the Soviet secret police (e.g. operation TREST and the Inner Line). Tens of White army veterans (numbers vary from 72 to 180) served as volunteers supporting Francisco Franco during the Spanish Civil War. Some white émigrés, labeled `Soviet patriots,` adopted pro-Soviet sympathies. These people formed organizations such as the Mladorossi, the Evraziitsi, and the Smenovekhovtsi. After 1933, there were attempts to copy the NSDAP and cozy up to the German National Socialists, thus the short-lived parties such as the ROND (Russian Popular Liberation Movement) came into existence in Germany. One of the most notable forms of activities by Russian émigrés was building monuments to Russian war dead of World War I, which stood in marked contrast to the Soviet Union, which did not build any monuments to the 2 million Russians killed between 1914 and 1917, as the war had been condemned by Lenin as an `imperialist war`. Besides for the war dead, other monuments were put up. In Brussels, Seattle, and Harbin, monuments were built to honor the executed Emperor Nicholas II while a monument was put up in Shanghai to honor Alexander Pushkin, Russia`s national poet. In fact, a monument to Pushkin would have been built in Paris had not a dispute arisen with the Ministry of Fine Arts over its precise location. The popularity of monuments for the war dead reflected not only sadness over the war dead, but also a way to bring together the often badly divided émigré communities shattered across Europe, Asia and North America. Monuments for the war dead were often a way to symbolically recreate Russia abroad with example at the monument for those Russians killed while serving in the Russian Expeditionary Force (REF) in France at village of Mourmelon-le-Grand having a hermitage built near it together with transplanted fir trees and a Russian style farm to make it look like home. To built community consensus around the war memorials, the design of the memorials were deliberately kept simple with no sculpture which could be given a symbolic meaning, thereby ensuring that no particular interpretation of the war could be put forward other than grief over the war dead. The design of Orthodox churches at the war memorials was done in the style of medieval Orthodox churches in Novgorod and Pskov as this architectural style was seen as politically neutral and hence able to bring the communities together better. Both left-wing and right-wing émigré who otherwise passionately disagreed came together to honor the war dead of World War I, which was virtually the only occasions when overseas Russian communities could all come together, explaining why such memorial services were so important to the émigré communities. The neo-classical style which typically adorned war memorials in Imperial Russia was consciously avoided as building a war memorial in that style was viewed as expressing support for restoring the monarchy. The sense of loss was not only for those the war monuments honored, but due to the sense of loss caused by defeat with a columnist in an émigré newspaper in Paris writing about the dedication of a memorial to the REF in 1930: `We lost everything - family, economic situation, personal happiness, the homeland...Are our sufferings good to anyone? In truth-we have nothing, we have lost everything. Weep, weep`. Such monuments were also a way of commanding respect from the host communities with an émigré newspaper saying in 1930: `Peoples honor heroes. To the living: care, to the dead: memory. We in a foreign land do not have a tomb of an `unknown soldier`, but we do have thousands of suffering people. They are our honor and our justification (opravdanie) before the world. Their wounds and suffering are for Russia. They remain true to honor and obligation. That is our Russian passport`. This was especially the case in France, the home of the largest overseas Russian community, where services honoring the events of World War I were a major part of French life after 1918, and where by honoring the Russian war dead allowed the Russian émigrés in France to take part in the ceremonials, letting the émigrés feel like a part of the wider French community. In 1927, the Orthodox Metropolitan Evlogii when he spoke at the war monument in Valenciennes: `Blood spilled on the soil of beautiful and glorious France is the best atmosphere to unite France forever with a Russia national and worthy`. The fact that the crosses of the Russians buried in France were painted white-the color of the French war dead and allies-while the crosses of the German war dead were painted black was widely noticed within the Russian community in France as a sign that the French regarded them as allies. In Czechoslovakia and Yugoslavia, war memorials to the Russian war dead were presented in Pan-Slavic terms, as a symbol of how Russians had fought together with the Czechs and Serbs in the war. Serbian King Alexander of Yugoslavia was a Russophile who welcomed Russian émigrés to his kingdom, and after France, Yugoslavia had the largest Russian émigré community, leading to Yugoslavia to have almost as many war memorials to the Russian war dead as France. War memorials in Yugoslavia usually also honored both Serbian war dead and the members of the Czechoslovak Legions who died in the war, giving them a decidedly pan-Slavic feel. A planned Orthodox church to honor the Russian prisoners who died in an Austrian POW camp outside Osijek would have featured busts of the Emperor Nicholas II, King Peter I and King Alexander to emphasis how the Houses of Romanov and Karađorđević had been allied in the war, linking the Russian and Serbian experiences of the war. Between 1934 and 1936, an ossuary containing the bones of Russian soldiers killed all over the world was built in the Novo Groblje cemetery in Belgrade, which used to illustrate the theme of Serbian-Russian friendship, and which King Alexander contributed 5,000 dinars to meet the construction costs. When the memorial was opened in 1936, the Patriarch Varnava of the Serbian Orthodox Church declared in a speech opening it: `The Russians bore great sacrifices on our account wishing to defend Serbs at a time when powerful enemies attacked tiny Serbia from all sides. And the great Slavic soul of the Russians did not allow it to be looked upon with indifference that a fraternal Slavic people should perish`. Karel Kramář, a wealthy conservative Czechoslovak politician and a Russophile worked together with Russian émigrés to build an Orthodox church in Prague which Kramář called in his opening speech `a monument of Slavic connection` and to `remind Russians not only of their former sufferings but also about the recognition on the side of the Slavs`. A service at the Russian war memorial in Terezin in 1930 turned into `a Russian-Czech political demonstration in a manifestation of Slavic mutuality` with the theme that the Russians had died so that the Czechs might be free. Prague had a large community of Russian émigrés, and by constantly linking the Russian experience of World War I to the experiences of the Czechoslovak Legions was a way of asserting that the Russians had helped to make Czechoslovakia possible. In Germany, right-wing émigrés found much to their own frustration that right-wing German veterans shunned their offers to participate in Totensonntag (`Day of the Dead`) as German conservatives did not wish to honor the sacrifices of those who had fought against Germany, and it was left-wing German veterans, usually associated with Social Democratic Party, who welcomed having Russians participate in Totensonntag to illustrate the theme that all peoples in the nations involved in the First World war were victims.[18] In Germany, November 11 was not a holiday as no one wanted to honor the day that the Reich lost the war, and Totensonntag played the same role in Germany that November 11 played in the Allied nations, as the time to honor the war dead. The anti-war and internationalist message at the Totensonntag ceremonies organized by the SPD did not sit well with right-wing Russian émigrés found themselves rather out of place at these ceremonies. The city of Harbin in China was founded by the Russians in 1896, becoming known the `Moscow of the Orient` due to its Russian appearance, and after the Revolution its Russian population was further reinforced by émigrés, through the majority of the Russians living in Harbin were people who had come before World War I. About 127,000 people living in Harbin in 1920 came from Russia, making it one of the largest Russian-speaking cites in East Asia. Many of the Russians in Harbin were wealthy, and the city was a center of Russian culture as the Russian community in Harbin made it their mission to preserve the pre-war Russian culture in a city on the plains of Manchuria with for instance Harbin having two opera companies and numerous theaters performing the traditional classics of the Russian stage. The economic success of the Russians in Harbin often surprised foreign visitors who assumed that they should be poor, leading one visitor in 1923 to comment that Russian “ladies as well gowned as at the Paris races [who] strolled with men faultlessly garbed by European standards”, leading him to wonder how they achieved this `deceptive appearance`. The extent of Russian economic dominance of Harbin could be seen that “Moya-tvoya`, a pidgin language combining aspects of Russian and Mandarin Chinese which developed in the 19th century when Chinese went to work in Siberia was considered essential by the Chinese merchants of Harbin. White émigrés fought with the Soviet Red Army during the Soviet invasion of Xinjiang and the Xinjiang War of 1937. During World War II, many white émigrés took part in the Russian Liberation Movement. The main reason that pushed the Whites to support the German power with action was the concept of a `spring offensive`, an armed intervention against the USSR that must be exploited in order to continue the civil war. The latter was perceived by many Russian officers as an ongoing case that was never finished since the day of their exile.[26] During the war, the white émigrés came into contact with former Soviet citizens from German-occupied territories who used the German retreat as an opportunity to either flee from the Soviet Union, or were in Germany and Austria as POWs and forced labor, and preferred to stay in the West, often referred to as the second wave of émigrés (often also called DPs – displaced persons, see Displaced persons camp). This smaller second wave fairly quickly began to assimilate into the white émigré community. After the war, active anti-Soviet combat was almost exclusively continued by NTS: other organizations either dissolved, or began concentrating exclusively on self-preservation and/or educating the youth. Various youth organizations, such as the Scouts-in-Exile became functional in raising children with a background in pre-Soviet Russian culture and heritage. The white émigrés formed the Russian Orthodox Church Abroad in 1924. The church continues its existence to this day, acting as both the spiritual and cultural center of the Russian Orthodox community abroad. On 17 May 2007, the Act of Canonical Communion with the Moscow Patriarchate reestablished canonical ties between the Russian Orthodox Church Abroad and the Russian Church of the Moscow Patriarchate, after more than 80 years of separation. White émigrés, called `White Russians` in East Asia, flooded into China after World War I and into the early 1920s. Most of the Russians went to Manchuria (especially in Harbin, which at the time had the largest population of Russians of any city outside Russia) and treaty ports such as Shanghai, but a few ended up in Beijing. In 1924, the Chinese government recognized the government of the Soviet Union and the majority of White Russians in China who refused to become Soviet citizens were rendered stateless, thus subject to Chinese law unlike other Europeans, Americans, and Japanese living in China who enjoyed the principles of extraterritoriality. Nor were White Russians born in China eligible to be Chinese citizens. Although some of the White Russians arrived with their fortunes intact, most were penniless and due to ethnic prejudices and their inability to speak Chinese, were unable to find jobs. To support themselves and their families, some of the younger women became prostitutes or taxi dancers. They were popular with both foreign men, there being a shortage of foreign women, and Chinese men. A League of Nations survey in Shanghai in 1935 found that 22% of Russian women between 16 and 45 years of age were engaging in prostitution to some extent. The White Russian women mostly worked in the `Badlands` area adjoining the Beijing Legation Quarter on the east, centered on Chuanban Hutong (alley). The American explorer Roy Chapman Andrews said he frequented the `cafes of somewhat dubious reputation` with the explorer Sven Hedin and scientist Davidson Black to `have scrambled eggs and dance with the Russian girls.` Some did find professional work, teaching music or French. Other women took work as dressmakers, shop assistants and hairdressers. Many men became career soldiers of the Shanghai Russian Regiment, the only professional/standing unit within the Shanghai Volunteer Corps. By slow degrees, and despite the many difficulties, the community not only retained a good deal of cohesion but did begin to flourish, both economically and culturally. By the mid-1930s there were two Russian schools, as well as a variety of cultural and sporting clubs. There were Russian-language newspapers and a radio station. An important part was also played by the local Russian Orthodox Church under the guidance of St. John of Shanghai and San Francisco. Approximately 150,000 White Russians, including princes, princesses, generals and senior officers, fled to the Ottoman Empire in the wake of the Revolution. Istanbul, which had a population of around 900,000 at that time, opened its doors to approximately 150 thousand White Russians. The parties to the war migration in 1917 were neither Crimean Turks nor Caucasian Muslims. This time, those who took refuge in Istanbul were the `nobles` and soldiers of Tsarist Russia, who had fought the Ottomans for centuries. The immigration, which started with small groups at the end of 1917, grew with the loss of Crimea to the Bolsheviks in 1920. Tens of thousands of people who left their titles, money and palaces in Russia and came to Istanbul tried to hold on to life by dispersing all over the city. Some sold books, some handcrafted souvenirs and some flowers. The place, formerly known as Hristaki Passage, became known as Çiçek Pasajı after the Russian flower girls took up residence. Russian refugees. Those who arrived in 1919 were better off economically. The first arrivals found some jobs in the French and British representations, commissions, or alongside them in civil service, translator, or even military or security units in Istanbul.